Projekat Rastko Skadar: Istorija: Jugoslovensko-albanski odnosi 1979-1983.

Branko Komatina

Jugoslovensko-albanski odnosi 1979-1983.

Bele�ke i se�anja ambasadora

(Predgovor i prve dve glave knjige)

Beograd 1995
Recenzent: Prof. dr Momir Stojkovi�
Urednici: Bratimir Gari�, Marina Davidovi�
Za izdava�a: Blagoje Nikoli�
Izdava�: Novinsko-izdava�ka ustanova Slu�beni list SRJ Beograd, Jovana Risti�a 1

Predgovor

Desetak godina po povratku sa du�nosti ambasadora SFRJ u NSR Albaniji, koju sam obavljao u periodu od novembra 1979. do oktobra 1983. godine, odlu�io sam se da sredim i napi�em hroniku zbivanja o jugoslovensko-albanskim odnosima iz toga perioda kada su ti odnosi u�li u jednu od najdramati�nijih faza u i ina�e - osim kratkotrajnih izuzetaka - veoma kontroverznim stanjima u odnosima izme�u dve zemlje, od nastanka Albanije. Kolebao sam se, me�utim, da li da to u�inim pitaju�i se za svrhu takvog rada posle sloma Enver Hod�inog staljinisti�kog re�ima, te posle tragi�nog raspada SFRJ, �emu je preludij bila i me�unacionalna kriza na Kosovu, koja je burno izbila na povr�inu marta 1981. godine. Pa ipak, i uprkos dubokim dru�tveno-politi�kim i me�unarodno-politi�kim promenama u Albaniji, a u na�oj zemlji i geopoliti�kim promenama po�etkom devedesetih godina, cenio sam da ovakva hronika ne bi predstavljala vra�anje u "neponovljivu diplomatsko-politi�ku arheologiju", �ija bi iskustva malo �emu, i malo kome, mogla da slu�e. Jer, postalo je ubrzo vidljivo da dana�nji novi postkomunisti�ki re�im gra�anske demokratije u Albaniji sledi prema svojim susedima, a naro�ito prema Jugoslaviji, manje-vi�e istovetnu velikoalbansku politiku Envera Hod�e, a ide i dalje od njega u pitanju nastojanja na secesiji i prisajedinjenju Kosova Albaniji, pa sam u tome kontinuitetu i na�ao svrsishodnost sakupljanja, u jednoj ovakvoj hronici, doga�anja u odnosima izme�u dve zemlje iz toga ve� poodavno minulog perioda.

I upravo da bi �to neposrednije poslu�ila kao neko iskustvo iz rada na sprovo�enju jugoslovenske politike pri tada�njim i takvim uslovima u Albaniji, hroniku nisam pisao u vidu neke istorijsko-politi�ke studije o jugoslovensko-albanskim odnosima, ve� uglavnom kao prezentaciju doga�anja u tim odnosima, i povezano za te odnose, kako su se ona izra�avala, te kako sam ih sa du�nosti koju sam tada obavljao u Tirani ja poimao, radno do�ivljavao i ocenjivao. Hroniku sam, zato, dao kroz sled informacija SSIP-u o aktivnostima ambasade prema albanskim doma�inima i u diplomatskom koru Tirane, o razgovorima s albanskim partnerima i kolegama akreditovanim u toj zemlji, kroz povremena ocenska izve�tavanja o �irim pitanjima spoljne i unutra�nje politike Albanije, te kroz bele�ke sa mojih referisanja i u�e��a na dosta �estim sastancima i savetovanjima o odnosima s ovom zemljom. Iako ograni�ene albanskim re�imom kretanja po Albaniji diplomata i stranaca uop�te, u hronici su, ipak, prisutne i izvesne putopisne sekvence o nekim krajevima i ljudima koje sam pose�ivao i sretao tokom rada u ovoj zemlji.

Tako, u hronici su data autenti�na svedo�enja zasnovana - osim istorijskog dela - gotovo isklju�ivo na mojim svojevremenim "bele�kama", a samo u izvesnim slu�ajevima, i kao neko vezivno tkivo, na mojim "se�anjima". Imao sam, naime, pred sobom manje-vi�e sve bele�ke koje sam sa�injavao odmah posle razgovora s partnerima i pre pisanja kona�nih informacija za SSIP, koncepte mojih izve�taja, te bele�ke s pojedinih sastanaka na�ih rukovode�ih tela i institucija, i iz pojedinih pregovora, pa je to u hronici i dato onako kako sam u tom vremenu izve�tavao o albanskoj politici i doga�anjima u jugoslovensko-albanskim odnosima, te o unutra�njem �ivotu i spoljnoj politici Albanije, izbegavaju�i da sa distance i prema saznanjima dana�njeg vremena retu�iram svoja tada�nja gledanja.

Naravno, bio sam svestan da ovakvim pristupom izla�em sudu javnosti svoj rad na sprovo�enju politike SFRJ prema NSR Albaniji u onim zaista te�kim prilikama u jugoslovensko-albanskim odnosima. No, smatrao sam da rizik uvida i u gre�ke koje sam mogao �initi, ili su �injene, treba da preuzmem da bi sadr�aji izlo�eni u ovoj hronici mogli biti od koristi njenim �itaocima.

U vezi s ovim spisom ovde bih istakao i svoje uverenje da u njemu realno iskazana vrlo negativna slika jugoslovensko-albanskih odnosa toga vremena ne�e zatamniti vidljivost i onog objektivno postoje�eg zajedni�tva interesa u mnogim domenima od velikog zna�aja za dve zemlje, �to bi se u uslovima - na �alost i dalje nepostoje�ih odnosa dobrog susedstva i saradnje-realizovalo u korist i Jugoslavije i Albanije, a i �ire u korist smirivanja i stabilnosti u ovom nemirnom balkanskom regionu.

Hronika je data u osam poglavlja. U prva dva su sa�eto iznete osnovne naznake istorije su�ivota naroda dveju zemalja i njihovih dr�ava, te prikaz albanskog dru�tveno-politi�kog bi�a i jugoslovensko-albanskih odnosa krajem sedamdesetih godina, kada sam stupio na du�nost u Tirani. A ostalih �est poglavlja hronolo�ki, po godinama, slede jugoslovensko-albanske odnose tokom trajanja moje misije u NSR Albaniji.

Hroniku sam ostavio bez nekog uop�tavaju�eg zaklju�ka. Jer, u tom slu�aju bih je morao povezivati sa zbivanjima nastalim po�etkom sada�nje decenije i u SFRJ, a posebno na Kosmetu, �to bi - iako niti ove hronike se�u i do tamo - tra�ilo jednu dodatnu obimnu studiju.

Umesto toga �u, zato, postaviti samo pitanje da li je na Kosmetu, i u SFRJ u celini, moralo do�i do dana�njeg stanja - na �ta bih ovde odgovorio sasvim kratko i, naravno, pojednostavljeno: i sa "da", i sa "ne".

"Da" - kada su ve� nacionalizmi postali dominantno idejno opredeljenje vode�ih politi�kih snaga na tlu SFR Jugoslavije.

"Ne" - da su i pri nu�nim daljim transformacijama i jugoslovenskog socijalizma �uvani njegovi bazi�ni idejni postulati, a pre svega jugoslovenski internacionalizam, jer je njihovo napu�tanje moralo da razbukti nacionalisti�ke atavizme nespojive sa stabilno��u vi�enacionalne dr�ave, kakva je bila Socijalisti�ka Federativna Republika Jugoslavija.

Beograd, septembra 1995.

I. Osnovne istorijske naznake su�ivota i odnosa izme�u Albanaca i jugoslovenskih naroda i njihovih dr�ava

Jugoslovenski narodi i Albanci do po�etka XX veka

Narode Jugoslavije i Albanije smestila je istorija jedne pored drugih - pa i izme�ala - jo� od davnih vremena kada su se slovenska plemena po�ela naseljavati na Balkansko poluostrvo, potiskuju�i, pri tom, u svom naletu Romane i druge narode. Tada su Sloveni u vrletima dana�nje Albanije zatekli i jo� neromanizovane Arbre�e, koji - kako albanska istoriografija danas posebno insistira - vode poreklo od Ilira, koje su Rimljani u najve�em delu bili uklonili sa Balkana. O�uvali su Albanci svoje etni�ko bi�e i pod vekovnom dominacijom Vizantije i nekih drugih naroda, a tu svoju individualnost su �uvali i u su�ivotu sa novim slovenskim susedima, koji su se ve� od VII veka definitivno bili etablirali na Balkanu.

Nakon sloma Vizantije dolazi i do kratkotrajnog osamostaljivanja Albanaca, koje je, tako�e, bio zahvatio razvoj feudalizma; albanski vlastelini jo� 1185. godine formiraju jedno - istina kratkove�no - kne�evstvo tada zvano Arberija, sa prestonicom u brdima Kruje, dok ve�im delom Albanije, posle Simeunovog i Samuilovog carstva, gospodare srpski vladari. Krajem XIII i po�etkom XIV veka kralj Milutin je vi�e godina dr�ao Dra�, a u to doba - naro�ito za vreme Du�anovog carstva - u sistem srpske dr�ave se uklju�uju i albanski feudalci, igraju�i zna�ajnu ulogu u Du�anovim osvajanjima, naro�ito prema Tesaliji i Epiru. O vremenu srpske dominacije u Albaniji, kada su se bile umnogostru�ile i rodbinske veze izme�u Nemanji�a i albanskih velika�a, svedo�e i danas - iako ih aktuelna albanska vlast i nauka nastoje prikrivati - mnogi toponimi, manastiri i drugi kulturni spomenici i istorijske �injenice.

Sudbinska povezanost ju�noslovenskih naroda i Albanaca biva uslovljena naro�ito prodorom tada veoma mo�ne turske dr�ave i njenim aspiracijama za osvajanje Balkana, pa i Evrope. U otporu tim zavojeva�ima u�estvuju i Albanci, koji su, �ak, davali poslednji otpor Otomanima. Naime, 1443. godine dolazi do pobune Albanaca pod Skender-begom, koji osvaja od Turaka Kruju i u njoj progla�ava slobodno Albansko kne�evstvo. Herojska epopeja albanskog otpora otomanskoj sili trajala je �itavih 25 godina, sve do smrti Skender-bega 1468. godine, i bivala slavljena od tada prestravljene Zapadne Evrope pred najezdom Turaka posle slamanja neustra�ivog poku�aja Srba da im na Kosovu prepre�e put.

Slom Skender-begovog otpora i okrutna represija koja je usledila od strane ozloje�enih Osmanlija, uslovili su i relativno brzu i masovnu islamizaciju Albanaca, �iji samo manji deo na severozapadu i jugu zemlje i dalje zadr�ava hri��ansku veru - katoli�ku ili pravoslavnu. Kao posledica islamizacije dolazi do sve nagla�enije i dublje integracije i identifikacije Albanaca sa Otomanskim carstvom. Posle toga - iako objektivno ostaju�i i dalje bliski - do�lo je i do udaljavanja sudbina albanskog i na�ih naroda. Njih tada razdvajaju i razli�iti polo�aji u Imperiji, razli�ite i veoma konfrontirane dominantnevere. Albanci postaju jedan od pouzdanih oslonaca Otomanske imperije na Balkanu. Njima su dostupni gotovo svi polo�aji u carevini, zna�ajan broj Albanaca dose�e i do polo�aja poznatih vezira, pa se Albancima i kao narodu daju privilegije. Otomanska politika nastoji do kraja antagonizirati Albance prema Srbima, Crnogorcima i Makedoncima, koji su ostali relativno rezistentni na islamizaciju. Za svoju lojalnost Albanci bivaju nagra�ivani i otvaranjem mogu�nosti naseljavanja naro�ito u plodne krajeve nekada�njeg sredi�ta razbijene srpske dr�ave - na Kosovu i Metohiji, koji su do tada bili naseljeni ve�inom Srbima. Naseljavanje tih krajeva od strane Albanaca biva naro�ito burno posle sloma opsade Be�a 1683. i, zatim - odstupanja turske vojske pod pritiskom poljsko-ugarskih oru�anih snaga �ak do Skoplja, kojom prilikom su se i Srbi pobunili protiv Otomanske imperije. Me�utim, ubrzo je usledio protivudar tada jo� veoma mo�ne Turske i ponovno zauzimanje izgubljenih teritorija, �to je bilo pra�eno surovim represalijama prema pobunjenom stanovni�tvu.To je prisililo Srbe da se 1690. pod vo�stvom patrijarha Arsenija �arnojevi�a - a slede�i odstupanje poljsko-ugarske vojske - masovno isele sa Kosova, Metohije i drugih krajeva u Vojvodinu, ostavljaju�i tamo �irok prostor za upad Albanaca preko Prokletija i �are i za naseljavanje, pre svega, kosovsko-metohijskog podru�ja.

"Privilegovan polo�aj" albanskog naroda, me�utim, uslovio je da bu�enje njegove nacionalne svesti bude me�u najzakasnelijim na Balkanu. �ak u drugoj polovini XIX veka, kada su Srbija, Crna Gora, Gr�ka, Bugarska i Rumunija - posle njihovih nacionalnih revolucija i ratova protiv Otomanske imperije - bile ve� konstituisane i me�unarodno priznate kao nezavisne dr�ave, Albanija je jo� postojala samo kao "nejasan geografski pojam" u okviru Turske, iako je Abdil Fra�eri jo� 1877. godine tra�io ujedinjenje i autonomiju Skadarskog, Janjinskog, Bitoljskog i Kosovskog vilajeta, te nastavu u �kolama na toj teritoriji na albanskom jeziku. Na taj na�in - kao "geografski pojam" Turske - Albaniju tretiraju i San-Stefanski i Berlinski kongresi, koji su odlu�ivali o odnosima izme�u Turske i balkanskih naroda i njihovih dr�ava, uklju�uju�i i ispravku tada�njih granica me�u njima. Religiozna heterogenost dugo je uslovljavala i nehomogenost Albanaca kao naroda, tako da su muslimanski Albanci uzimani i kao Turci, pravoslavni kao Grci, a katolici kao Latini.

U to vreme prema prostorima ve� oronule Turske koje su naseljavali Albanci, pretenzije imaju ne samo susedne balkanske dr�avice, ve� i velike sile koje su stajale iza njih: iza Srbije, koja je nastojala da preko severozapadne Albanije iza�e na Jadran, stajala je Rusija u stalnoj te�nji da preko Srbije izbije na topli Mediteran; Austrija je �elela upravo to spre�iti i �to je vi�e mogu�e oslabiti Srbiju kao glavnu inspiraciju bu�enja ju�noslovenskih naroda koji su bili pod njenom dominacijom i kao prepreku za austrijsko-nema�ko prodiranje na Istok. Ne manje su bile zainteresovane Engleska i Francuska da ne dozvole da im neko, odnosno Rusija, zaposedanjem Dardanela, ugrozi dominaciju u isto�nom Mediteranu.

Ose�aju�i se ugro�enim ekspanzivno��u balkanskih dr�ava i politikom velikih sila, koje su ra�unale i sa aktivnostima tih dr�ava u raspodeli plena evropske Turske, Albanci, u cilju ostvarenja svojih nacionalnih aspiracija, ali ubrzo i velikodr�avnih te�nji, osnivaju 1878. godine. "Prizrensku ligu", koja je u po�etku bila blagonaklono do�ekana od turskih vlasti. Program "Prizrenske lige" nije ugro�avao tursku vlast, jer je polazio od autonomije Albanaca pod sultanovim suverenitetom, sa nastojanjem da ta autonomija obuhvati sve teritorije gde �ive Albanci sa ostalim narodima, a pre svega teritoriju "Kosovskog vilajeta". Takva orijentacija "Prizrenske lige" nije mogla a da ne izazove antagonizaciju Albanaca prema susednim narodima, �to je Turska podsticala i uspe�no koristila da ih okre�e protiv nealbanaca, pa su Albanci u ratovima koje su Turci vodili posle 1876. godine protiv Rusije, Srbije i Crne Gore, bili na turskoj strani. Tokom druge polovine XIX veka Albanci su, oslanjaju�i se na tursku vlast i primenom nasilja, nagla�eno nastojali da prorede srpsko stanovni�tvo na Kosovu i Metohiji, jer je "Liga" imala aspiracije da u perspektivi objedini sve teritorije gde �ive Albanci i stvori "Veliku Albaniju", �to im je tek pod italijansko-nema�kom okupacijom tokom drugog svetskog rata, na kratko, i uspelo.

Balkanski ratovi i rasplet oko Albanije

Prvih godina ovoga veka umno�avaju se i pobune Albanaca, usmerene na dobijanje autonomije u okviru Turske carevine. Mladoturska revolucija od 1908. godine, ostvarena i uz veoma zna�ajnu podr�ku albanskog stanovni�tva Kosovskog i Bitoljskog vilajeta, pru�ila je u tom pogledu velike nade Albancima, koji su, me�utim, ubrzo bili te�ko razo�arani kada su Mladoturci zaboravili svoja obe�anja da bi, zatim, 1910. godine, u krvi ugu�ili ustanak Albanaca na Kosovu i Metohiji. Tada brojni ustanici, a me�u njima i Isa Boljetini, be�e u Crnu Goru, koja ih blagonaklono prihvata. Pa ipak, pritisnuta albanskim pobunjenicima koji u leto 1912. godine zauzimaju Skoplje, Turska - sada ve� zakasnelo - prihvata autonomiju za sve Albance.

Radi osloba�anja delova svojih jo� neoslobo�enih naroda, odnosno radi podele evropskog dela Turske, za rat protiv Otomanskog carstva su se ubrzano spremale Srbija, Crna Gora, Gr�ka i Bugarska. One s tim ciljem po�etkom 1912. godine zaklju�uju saveze, i oktobra meseca zapo�inju rat sa Turskom, koja se pod njihovim udarima ubrzano raspadala u svom evropskom delu. Albanci ostaju nepoverljivi prema akciji balkanskih dr�ava, smatraju�i da ona ugro�ava i njihove interese, pa odbijaju poziv Crne Gore i Srbije da se anga�uju u ovom ratu, zadr�avaju�i neutralnost...

U ovim operacijama Srbi brzo zauzimaju Makedoniju, posle �ega Bugari kr�e savezni�ki sporazum i napadaju Srbiju, ali gube rat i teritorije isto�no od Vardara, koje bi im, ina�e, pripale prema savezni�kom dogovoru o podeli makedonske teritorije. Istovremeno, vojske Srbije i Crne Gore zauzimaju Kosovo i Metohiju, da bi, zatim, Srbi ubrzo - zauzimaju�i severnu i srednju Albaniju - izbili na Jadransko more, a Crnogorci napadaju i opkoljavaju Skadar. Tada, 28. novembra 1912. godine, Albanci - na �elu sa Ismail �emalijem - progla�avaju u Valoni nezavisnost Albanije.

Tek progla�enoj nezavisnosti albanske dr�ave veoma su pogodovale tada�nje suprotnosti me�u velikim silama, od kojih su neke bile sklone i podeli albanske teritorije me�u susednim dr�avama. Austrija i Nema�ka - za razliku od Rusije i Francuske, koje su, a naro�ito prva, dr�ale srpsku i crnogorsku stranu - insistirale su da se Albaniji prizna nezavisnost, �to je, istina u ograni�enom vidu, bilo i u�injeno 1913. godine na Londonskoj konferenciji ambasadora �est velikih sila (Rusije, Austro-Ugarske, Francuske, Engleske, Nema�ke i Italije), s tim da ta nezavisnost bude pod njihovom kontrolom. (Pored ostalog, odre�en joj je i jedan nema�ki princ za kralja). Ta konferencija je odredila i granice izme�u Srbije i Crne Gore, s jedne, i Albanije, sa druge strane, koje su, i posle niza poku�aja da se to u�ini, ostale uglavnom nepromenjene do dana�njeg dana. Karakteristi�no je kod ovog razgrani�enja koliko su ambasadori velikih sila u Londonu, uprkos tome �to su interesi njihovih zemalja bili �esto i vrlo suprotstavljeni, uzimali u obzir sve faktore koji opredeljuju ove granice, zna�i - ne samo onaj etni�ki - a tada su Albanci �inili 60% stanovni�tva "Kosovskog vilajeta" - ve� i one istorijsko-politi�ke, geostrategijske i ekonomske pa, naravno, i rezultate balkanskih ratova... Tako, mada su Albanci veoma insistirali na "velikoj Albaniji" i u tome ih svesrdno na antisrpskoj liniji pomagala Austrija, mo�e se re�i da pitanje pripadni�tva Srbiji i Crnoj Gori Kosova i Metohije - toga sredi�ta njihove duhovnosti pa i dr�avnosti - nije dovo�eno u pitanje od strane ve�ine ambasadora velikih sila.

Konsekventno zaklju�cima Londonske konferencije, Srbija se, pod pritiskom sila, a naro�ito Austrije, morala povu�i sa Jadrana i iz Albanije, istina jo� ne gube�i nadu u pogledu pretenzija prema delovima albanske teritorije. I Crna Gora je, posle pomorske blokade njene obale od flota velikih sila, morala da napusti Skadar, koji je bio ve� pao u njene ruke.

Tokom Prvog svetskog rata, Albanija je postala voji�te, a njena teritorija, opet, geopoliti�ki i fluidna. Italija je zauzela Valonu, koncentri�u�i u Albaniji velike vojne snage. Tajnim Londonskim paktom iz 1915. godine - zaklju�enim izme�u Francuske, V. Britanije, Rusije i Italije, radi davanja Italiji koncesija za u�e��e u ratu na strani Antante Italijanima su obe�ane, pored velikog dela jugoslovenske Jadranske obale, i Valona i ostrvo Sazeno, sa dosta velikim zale�em, a Crnoj Gori i Srbiji pristani�te Sv. Ivana Medovinskog, s tim �to je bilo dogovoreno da, ukoliko do�e do formiranja "jedne male autonomne i neutralne Albanije", Italija se ne�e protiviti �elji Francuske, V. Britanije i Rusije "da se severni i ju�ni krajevi Albanije podele izme�u Crne Gore, Srbije i Gr�ke". To zna�i da su velike sile ostavile mogu�nost podele Albanije. Italija je dobila pravo da rukovodi spoljnom politikom te Albanije.

Prisustvo Italije na Balkanu i njen dominantni polo�aj u Albaniji veoma je uznemiravao Srbiju i sa stanovi�ta njene vlastite bezbednosti. To �e ostati jedan od krupnih bezbednosnih problema i za budu�u kraljevinu SHS, odnosno Jugoslaviju. Srbija se protivila davanju "mandata" Italiji u Albaniji, zalagala se za "nezavisnu Albaniju" i politiku "Balkan balkanskim narodima"... Istina, u ve� nastaloj situaciji je insistirala, tako�e, da ako drugi uzmu ju�ne delove Albanije, ona dobije njen severni deo.

No, na kraju Prvog svetskog rata Italija je bila okupirala celu Albaniju, ali je, sre�om, pobuna Albanaca 1920. godine primorala Italijane da napuste ovu zemlju, osim njenog ostrva Sazeno, na ulazu u zaliv Valone. A 1921. godine konferencija ambasadora velikih sila - suprotno tajnom Londonskom paktu - priznala je Albaniju kao"nezavisnu i suverenu zemlju". Italiji je i ovom prilikom priznat"specijalni interes za albansku nezavisnost", �to �e joj i za budu�nost obezbediti privilegovanu poziciju u ovoj zemlji.

Radi bar neke ravnote�e u Albaniji, Kraljevina SHS je i tada insistirala na ispravci jugoslovensko-albanske granice: tra�ila je Skadar iz "istorijskih razloga", a granicu rekom Drim iz "ekonomskih i saobra�ajnih" razloga, �ele�i u stvari da se osigura od mogu�ih italijanskih agresivnih ambicija. Ova okolnost �e sve do Drugog svetskog rata uslovljavati italijansko-jugoslovenske antagonizme na tlu Albanije i politiku Kraljevine Jugoslavije prema toj zemlji. Italijansku dominaciju u Albaniji Kraljevina SHS je 1921. godine poku�ala da bar donekle ograni�i formiranjem tzv. Mirditske republike, zbog �ega je u Dru�tvu naroda bila i optu�ena za me�anje u unutra�nje poslove Albanije. Zbog ovih konfrontacija Rimski pakt iz 1924. godine tra�io je i od Rima i od Beograda po�tovanje nezavisnosti Albanije, ali su se obe zemlje ipak, i dalje me�ale u albanske unutra�nje poslove. Godine 1924. jugoslovensko-italijanski antagonizmi u Albaniji nagla�eno su do�li do izra�aja: Ahmet Zogu uz pomo� Jugoslavije smenio je proitalijansku vladu Fan Nolija, �to je dalje raspirilo surevnjivost izme�u dve zemlje. Kako Ivo Andri�, tada pomo�nik ministra inostranih dela Kraljevine Jugoslavije, napominje u svom poznatom Memorandumu iz 1939. godine, Pa�i�eva albanska politika je u to vreme nastojala "na nezavisnoj Albaniji, ali slaboj i nesre�enoj..." Me�utim, ta "slaba Albanija" se ubrzo i sa Zoguom na �elu, okrenula tada mo�noj Italiji, 1927. godine zaklju�ila je sa njom vojni pakt na 20 godina, dobila njenu relativno veliku ekonomsku pomo� kroz koju je usledio i masovan dolazak italijanskih "instruktora" i radnika, �to je stvorilo pretpostavke i za formalnu okupaciju Albanije 1939. godine.

Ovakvoj penetraciji Italije u Albaniju jedino se protivila Jugoslavija, dok su sve ostale sile �ak podr�avale takav razvoj. Zato Kraljevina Jugoslavija, po�to tradicionalna politika Srbije zasnovana na prilazu - "Balkan balkanskim narodima", nije dala rezultate, nastojala bilateralnim putem sa Italijom na�e neka osiguranja od mogu�e dalje italijanske penetracije. Tako Stojadinovi� i �ano 1937. godine zaklju�uju jugoslovensko-italijanski pakt o prijateljstvu, kojim je trebalo da se izme�u Kraljevine Jugoslavije i Italije stvori na podru�ju Albanije neki "modus vivendi" na slede�im osnovama: Jugoslavija bi po�tovala italijanski "�ivotni interes" u Valoni i ne bi ga ugro�avala. Tako�e, Italija je prihvatila da je "�ivotni interes" Jugoslavije da ne bude ugro�ena na granici prema Ju�noj Srbiji, prema Kosovu i Metohiji, prema Skadru i Crnoj Gori. Jugoslavija je, tako�e, stavila do znanja Italiji da nema interesa za neka zna�ajnija ekonomsko-finansijska ulaganja u Albaniji, tako da su u tom pogledu Italijani u toj zemlji ostali bez konkurencije, s tim �to svoju poziciju u njoj ne bi koristili za kompromitovanje albanske nezavisnosti.

No, sve do pada Stojadinovi�a, po�etkom 1939. godine, italijanska politika u vezi sa Albanijom - zasnovana i na "li�nim vezama" grofa �ana sa Stojadinovi�em - nije isklju�ivala mogu�nost podele ove zemlje izme�u Italije i Jugoslavije. Tek posle smenjivanja Stojadinovi�a Italijani se odlu�uju da ubrzo sami okupiraju Albaniju. Tako - razo�aran zbog pada Stojadinovi�a - grof �ano bele�i 5. januara 1939. godine u svom Dnevniku slede�e: "Sa Stojadinovi�em podela Albanije izme�u nas i Jugoslavije. Bez Stojadinovi�a okupacija Albanije bez Jugoslavije, pa ako treba i protiv Jugoslavije".

I zaista, ve� u aprilu 1941. godine, Italija je sa okupiranog"albanskog placdarma", izvr�ila, uz pomo� albanskih kvislinga u na�oj zemlji, agresiju na Jugoslaviju.

Narodnooslobodila�ke borbe i socijalisti�ke revolucije u dvema zemljama

Tek tokom Drugog svetskog rata i nekoliko godina posle rata postojao je period prijateljstva i tesne saradnje izme�u Jugoslavije i Albanije, ali je taj period, na �alost, bio vrlo kratak. Takav pozitivan zaokret u odnosima me�u jugoslovenskim narodima i narodom Albanije inspirisale su borbe antifa�isti�kih narodnooslobodila�kih pokreta u dvema zemljama.

Mo�e se re�i da je borbena saradnja me�u narodnooslobodila�kim pokretima Jugoslavije i Albanije zapo�ela i odvijala se u najte�im mogu�im uslovima u odnosima izme�u dve zemlje. Jer, u agresiji na Jugoslaviju u aprilskom ratu iz 1941. godine, zajedno s italijanskom vojskom, u�estvovale su i kvislin�ke albanske trupe, a sa njima - i to represivno naro�ito prema Srbima i Crnogorcima na Kosmetu - i veliki deo jugoslovenskih Albanaca. Odmah po slomu Kraljevine Jugoslavije italijanski okupator je prisajedinio veliki deo jugoslovenskih teritorija - Kosovo i Metohiju, zapadnu Makedoniju, te Plav, Gusinje i Ulcinj - Albaniji, koju je bio uklju�io u "Italijansku imperiju" jo� okupacijom od 1939. godine. Najve�i deo albanskog stanovni�tva, koje je u Kraljevini Jugoslaviji bilo zaista obespravljeno, do�iveo je italijansku okupaciju kao "oslobo�enje". Italijanska politika produbljivala je antagonizam i mr�nju jugoslovenskih Albanaca prema Srbima, Makedoncima i Crnogorcima, i Jugoslaviji kao dr�avi. Iako oni nisu bili zna�ajnije prisutni na Kosmetu, ovoj antagonizaciji su doprinosila i �iptarska saznanja o ideologiji i delovanju srpsko-crnogorskih �etnika protiv etni�kih manjina i "inovernika" u ostalim krajevima zemlje, uklju�ivo i u neposrednoj blizini Kosova i Metohije.

Brzo posle okupacije zemlje, Komunisti�ka partija Jugoslavije pozvala je njene narode da se dignu u borbu za oslobo�enje i obnovu zemlje, naravno, na pravi�nijim osnovama koje bi svim jugoslovenskim narodima pru�ale punu nacionalnu ravnopravnost i socijalno-politi�ku jednakost. Posebno je, ali sa malim rezultatima - apelovala i na Albance u Jugoslaviji da pristupe jedinstvenom frontu borbe protiv fa�isti�kog okupatora i tako doprinesu vlastitom oslobo�enju i odgovaraju�em mestu u obnovljenoj domovini.

KPJ je pomogla i narodnooslobodila�koj borbi albanskih patriota u Albaniji, koji nisu prihvatili okupaciju i protektorat fa�isti�ke Italije makar on bio i sa farsom o stvorenoj "velikoj Albaniji". Zahvaljuju�i svom iskustvu i tada neophodnim vezama sa Kominternom, KP Jugoslavije pomogla je albanskim marksisti�kim grupama da se, novembra 1941. godine ujedine i postave organizaciju svoje komunisti�ke partije, ostaviv�i kod njenog tek formiranog Centralnog komiteta i dva svoja instruktora (Miladina Popovi�a i Du�ana Mugo�u), da bi, zatim, i preko posebnih delegata i delegacija (S. Vukmanovi� Tempo, Bla�o Jovanovi�, Velimir Stojni� i dr.) doprinosila i u najte�im ratnim uslovima daljem uspe�nom razvoju albanske partije i NOB-a, te u konstituisanju albanske armije i nove narodne dr�ave. Ostvarena je koncem rata i borbena saradnja izme�u dve ve� konstituisane armije, pa su, �ak, dve albanske divizije (V i VI) u�estvovale i u borbama na teritoriji Jugoslavije (Kosmet, Sand�ak), �to je naro�ito bilo od koristi za suzbijanje albanskih kvislinga i �irenje NOB-a na Kosmetu.

Stvarano je ve� tokom rata izme�u na�ih i albanskog naroda istinsko prijateljstvo, sa vizijom tada�njih politi�kih neimara da se, napokon, prevazi�e zlo istorijsko nasle�e koje je trovalo njihove me�usobne odnose. Pred etni�kom kartom izme�anih naroda Balkana - u tom pogledu i�aranoj kao "leopardova ko�a" - sagledavali su oni, naravno i utopijski, izlaz iz za�aranog kruga antagoniziranih balkanskih nacionalizama u saradnji i slobodnom kretanju ravnopravnih naroda u okviru jedne "balkanske federacije", pa su za vreme rata razmi�ljanja i�la - ne samo iz vojnih razloga - i na stvaranje jednog jedinstvenog ratnog "Balkanskog �taba". Bilo je, pri tom, prilaza i olakog relativiziranja postoje�ih granica izme�u Albanije i Jugoslavije, iza �ega su, uz revolucionarni idealizam, stajale i nacionalisti�ke aspiracije nekih albanskih kadrova kako Kosmeta, tako i Albanije, koji u paroli "ujedinjenja albanstva", ipak, nisu bili u stanju da dublje sagledavaju zamku italijanskih i nema�kih okupatora, te kontrarevolucionarnih balisti�kih kvislinga, ve� su i oni bili skloni prilazu da na takvoj paroli pokre�u albanske mase u borbu. Na toj liniji odvijala se izme�u 31. decembra 1943. i 2. januara 1944. u Bujanu^[1] odr�ana konferencija Narodnooslobodila�kog odbora Kosova i Metohije, na kojoj je bila usvojena rezolucija koja, pored ostalog, sadr�i i slede�e: "Kosovo i Metohija je oblast nastanjena najve�im delom albanskim stanovni�tvom, koje danas, kao i uvek, �eli da bude ujedinjeno sa Albanijom. Otuda, na�a je du�nost da poka�emo ispravan put koji albanski narod re�i da sledi da on ostvari i svoje aspiracije. Prema tome, jedini put za albanski narod Kosova i Metohije da bude ujedinjen sa Albanijom jeste da se bori zajedno sa drugim narodima Jugoslavije u ratu protiv krvo�ednih nacisti�kih okupatora i njihovih pla�enika. Jer je to jedini put da se zadobije sloboda u kojoj �e svi narodi, pa i albanski narod, tako�e, imati mogu�nosti da odlu�uju o vlastitoj budu�nosti preko prava na samoopredeljenje do otcepljenja".

Na ovakvu liniju, me�utim, Tito je reagovao kako prema CK KP Albanije, tako i prema Oblasnom komitetu KP Kosmeta. U pismu CK-u KP Albanije od 2. decembra 1943. on, uz op�te napomene da "svaka nacija ima pravo na samoopredeljenje, uklju�iv�i i otcepljenje, te da i Albanci na Kosmetu imaju pravo da se opredele kuda ho�e i kako �ele", odmah dalje precizira da se to samoopredeljenje, me�utim, danas postavlja "klasno", pa ukazuje: "Mi ne podupiremo sve nacionalne pokrete, nego samo one koji su zaista na delu protiv imperijalizma uop�te, tj. koji su za stvarno demokratski nacionalni razvitak". A zatim je zaklju�io: "Postavljati danas pitanje prisajedinjenja, to stvarno zna�i liti vodu na mlin raznih reakcionara, pa i samog okupatora, koji ho�e da ometu oru�anu borbu naroda raspirivanjem za njih bezopasnog i neaktuelnog pitanja...". U istom pismu Tito kritikuje i predlog Miladina Popovi�a, delegata CK KPJ kod CK KP Albanije, da bi KPJ trebalo da izmeni svoj stav prema Kosmetu (u takvom kontekstu Kosmet upore�uje sa Istrom), pa insistira da NOP na Kosmetu treba da "razvija bratsku ljubav prema narodima Jugoslavije", jer Jugoslovenski pokret ne mo�e biti neprijatelj albanskog naroda... A u pismu delegatu CK KPJ i vrhovnog �taba Svetozaru Vukmanovi�u Tempu, od 6. decembra 1943, Tito je jo� odre�eniji, kada, pored ostalog, ka�e: "Parola o prisajedinjenju Kosmeta Albaniji, koju predla�e Miladin, kao i stav o komandi albanskog glavnog �taba nad Metohijom, u stvari bi i�la na ruku svim neprijateljima Narodnooslobodila�ke borbe u Jugoslaviji i svim reakcionarnim i fa�isti�kim klikama, koje idu za time da od demokratskog pokreta naroda Jugoslavije otr�u par�e po par�e i isti�u u prvi plan ne pitanje borbe protiv okupatora nego razgrani�enje, nacionalne suprotnosti" itd.

O�igledno, Tito i CK KPJ su, ne odstranjuju�i viziju o "balkanskoj socijalisti�koj federaciji", odmah uvideli kakve bi sve opasnosti proisticale ukoliko u razvoju narodnooslobodila�kih borbi u pojedinim balkanskim zemljama, te u neophodnoj saradnji me�u tim pokretima, ne bi striktno bile po�tovane ve� ranije me�unarodno ustanovljene i priznate granice izme�u tih zemalja, pa je, zato, jo� ranije, septembra 1943. godine, telegramom kriti�ki opomenuo S. Vukmanovi�a Tempa da prestane sa radom na stvaranju "Balkanskog �taba", ve� umesto toga da ostvaruje �to te�nju borbenu saradnju sa samostalnim pokretima Albanije, Gr�ke i Bugarske.

Pobedom u dvema zemljama jo� u ratu zbli�enih narodnooslobodila�kih pokreta socijalisti�kih usmerenja, izme�u Jugoslavije i Albanije nastavljena je ve� od kraja rata najte�nja svestrana saradnja, koja je - i uprkos nekim preuzetim elementima kominternovskih hijerarhijskih sadr�aja u odnosima, �to su pojedini "instruktori" u praksi mogli i zloupotrebljavati ili lo�e upotrebljavati (na osnovu toga je E. Hod�a kasnije, posle sloma odnosa, konstruisao najfantasti�nije napade na Jugoslaviju) - imala zaista ravnopravan karakter, a sa na�e strane zna�ila je i nesebi�nu pomo�. Takva saradnja izme�u dve zemlje, koje su poduzele i istovetne duboke preobra�aje na liniji socijalizma, bila je ve� u prvim posleratnim godinama institucionalizovana u svim va�nijim domenima odnosa.

Sporazum o ekonomskoj saradnji izme�u FNR Jugoslavije i NR Albanije zaklju�en je 1. jula 1946. na rok od 30 godina - predvi�ao je da se u Albaniji osnuju me�ovita jugoslovensko-albanska preduze�a, i to: za izgradnju i eksploataciju �eleznica, va�enje i preradu nafte, istra�ivanje, eksploataciju i preradu ruda, elektrifikaciju, pomorsku plovidbu, uvoz i izvoz, te jugoslovensko-albanska banka koja bi finansijski pratila tu saradnju. (Sli�na preduze�a bila su, pre toga, u Jugoslaviji osnovana zajedno sa SSSR). Bilo je predvi�eno da u upravnim odborima ovih preduze�a obe strane imaju podjednako u�e��e. A ne�to kasnije, 27. novembra 1946, zaklju�en je i ugovor o uskla�ivanju privrednih planova, o carinskoj uniji i izjedna�avanju pariteta valuta izme�u FNRJ i NRA. Bio je zaklju�en i sporazum o kreditu u iznosu od dve milijarde tada�njih dinara, koji je Jugoslavija dodelila Albaniji za privrednu obnovu i izgradnju zemlje. Na ovakav na�in bile su postavljene institucionalne pretpostavke da dve zemlje zasnuju i me�usobnu ekonomsku uniju.

Od posebnog je zna�aja bilo zaklju�ivanje, 9. jula 1946, u trajanju od 20 godina, Ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomo�i izme�u FNR Jugoslavije i NR Albanije, koji je - kako se u preambuli ka�e - polazio od ocene da su dve zemlje u svojoj istoriji imale iste neprijatelje, da su se u ovom ratu borile rame uz rame, te da su re�ene da i ubudu�e brane svoju slobodu, nezavisnost i integritet u slu�aju da su napadnute od neke tre�e zemlje. U ugovoru je bilo precizirano: "Ako jedna strana od ugovornica bude napadnuta druga �e joj bez odlaganja pru�iti vojni�ku pomo� i svaku drugu pomo� svim raspolo�ivim sredstvima...". Strane ugovornice su se, tako�e, obavezale da ne stupaju u savez ili u�estvuju u koaliciji uperenoj protiv druge strane.

Vrlo �iroka saradnja bila je predvi�ena i u Konvenciji o kulturnoj saradnji, zaklju�enoj 9. jula 1947, koja je predvi�ala: osnivanje katedri i postavljanje lektora za jezike, literaturu, istoriju itd; osnivanje kulturnih ustanova (izlo�be, biblioteke, �itaonice i sl.) na teritoriji druge strane ugovornice; razmenu istori�ara, profesora, studenata, umetnika i dr., te davanje stipendija; recipro�nu slobodu istra�ivanja u bibliotekama, arhivima i na terenu. O sprovo�enju u �ivot konvencije, koje je bila zaklju�ena na pet godina, starala bi se jedna me�ovita komisija.

Veoma aktivno je bilo anga�ovanje Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama i drugde, a posebno na Mirovnoj konferenciji u Parizu, na podr�ci me�unarodnom priznanju Albanije, a na�a je zemlja, tako�e, zastupala interese NR Albanije kod zemalja sa kojima ona nije imala diplomatske odnose.

Albanska armija je ne samo stru�no, ve� posebno materijalno, obilato pomagana u oru�ju i vojnoj opremi, a posebno, Jugoslovenska narodna armija je stajala iza nje u veoma zao�trenoj me�unarodnoj situaciji kada je na granici Albanije i Gr�ke postojalo aktivno �ari�te gra�anskog rata.

U neposrednoj budu�nosti o�ekivalo se i stvaranje "Balkanske federacije". Za uklju�ivanje u nju bila je veoma zainteresovana i Albanija (pored ostalog- svi Albanci bi �iveli u jednoj dr�avi, a verovatno su o�ekivali i da bi Kosmet i drugi jugoslovenski krajevi gde u ve�ini �ive Albanci bili prisajedinjeni albanskoj federalnoj jedinici). Enver Hod�a je otvoreno prigovarao za�to su u vezi sa federacijom na�i razgovori zapo�eli pre sa Bugarima, koji su gotovo �itavog rata bili nema�ki saveznici, nego sa njihovom zemljom.

Enver Hod�a je mnogo kasnije pisao da je u sklopu razgovora o "Balkanskoj federaciji", prilikom svoje posete Beogradu 1946, izme�u Tita i njega bilo re�i i o pripajanju Albaniji Kosmeta i drugih krajeva Jugoslavije gde prete�no �ive Albanci, te da se Tito, tobo�e, slo�io sa njim da bi to bilo ispravno, ali se tada to pripajanje ne bi moglo ostvariti, jer to Srbi ne bi mogli razumeti, dodav�i, tako�e, da bi u okviru "Balkanske federacije" pitanje "ujedinjenja Kosmeta s Albanijom bilo mnogo lak�e"...^[2]

U tom kratkom periodu bile su nagla�eno prisutne manifestacije prijateljstva izme�u naroda Jugoslavije i Albanije, a izrazi zahvalnosti Jugoslaviji i njenom rukovodstvu za pomo� koju su pru�ali Albaniji tokom rata i u posleratnoj materijalnoj podr�ci u izgradnji zemlje naro�ito su bili obilni sa strane albanskog rukovodstva i samog E. Hod�e...

Pozitivan prelom u odnosima izme�u dveju zemalja sintetizovano je izrazio Boris Ziherl u govoru od 9. jula 1947. povodom prve godi�njice jugoslovensko-albanskog Ugovora o prijateljstvu, rekav�i, pored ostalog: "... Da su narodi Albanije i Jugoslavije kroz isku�enja velikog rata stekli puno saznanje da su im �ivotni interesi zajedni�ki i da, prema tome, zajedno treba da idu u odbranu tih interesa od zajedni�kog neprijatelja..."

Rezolucija Informbiroa i slom jugoslovensko-albanskih odnosa

Kako to neretko biva sa odnosima me�u zemljama zasnovanim, pre svega, na istovetnosti autoritarnih ideologija, oni su i izme�u Jugoslavije i Albanije pri prvom spoljnjem udaru naglo poru�eni upravo kada su bili ispunjeni punom saradnjom i prijateljstvom. Pri tada�njim odnosima me�u komunisti�kim partijama - od kojih su one na vlasti, u tzv. narodnim demokratijama i SSSR-u, te uz italijansku i francusku KP, bile od 1947. organizovane u jednom Informacionom birou - bilo je dovoljno da sovjetska partija, pokrene postupak za osudu KPJ i njenog rukovodstva, pa da se sve ove partije, bez obzira na neosnovanost konkretnih sadr�aja optu�nice, okrenu protiv Jugoslavije i njenog rukovodstva... KP Albanije, na �elu sa Enverom Hod�om, od po�etka je zauzela jednu od �elnih pozicija u pogledu ideolo�ke i politi�ke agresivnosti prema KPJ i na�oj zemlji. Svrstavaju�i se na nesumnjivo o�ekivanoj "pobedni�koj strani", albansko je rukovodstvo tako nalazilo sigurnost za sebe, ali je verovalo i da bi bitno oslabljena Jugoslavija posle obaranja njenog rukovodstva, pru�ila Albaniji �ansu da ostvari neke velikoalbanske pretenzije prema na�oj zemlji. Nije, zato, slu�ajno da je ve� sa otvaranjem ideolo�ko-politi�ke kampanje protiv Jugoslavije, Albanija, uz ostalo, otvorila i pitanje tobo�njeg ugnjetavanja Albanaca u Jugoslaviji. E. Hod�a je - kako je kasnije to objavio u svojoj knjizi Razgovori sa Staljinom - �ak bio 1950. godine pokrenuo to pitanje prilikom posete Moskvi, ali se Staljin, navodno iz takti�kih razloga - ukazuju�i da bi to vodilo jo� �e��im jugoslovenskim "nacional-�ovinisti�kim okupljanjima oko Tita" - nije slo�io sa pokretanjem inicijative za takve njihove pretenzije.

Enver Hod�a je jo� 11. maja 1948 - tek ne�to vi�e od mesec dana pre dono�enja Rezolucije IB protiv KPJ - isticao svestranu materijalnu, moralnu, politi�ku i diplomatsku pomo�, koju je Jugoslavija pru�ala Albaniji. Sa pojavom Rezolucije sa sastanka KP u Bukure�tu, 28. juna 1948. godine, albansko rukovodstvo pristupa potpunom razaranju odnosa sa na�om zemljom.

Albanija je ve� 1. jula 1948. otkazala sve ekonomske sporazume sa Jugoslavijom. Kada je Jugoslavija - primiv�i k znanju i protiv svoje volje takvu albansku odluku - zatra�ila da dve vlade me�usobno reguli�u uzajamna potra�ivanja iz raznih ekonomskih sporazuma (tada je neto dug Albanije prema Jugoslaviji iznosio 2,3 milijarde onda�njih dinara), albanska je vlada, umesto bilo kakvog odgovora na jugoslovensku notu, ne�to kasnije tvrdila da je, tobo�e, jugoslovenska strana izbegavala da reguli�e ova potra�ivanja!... Potom, albanska vlada je, notom od 2. februara 1949, odbila i jugoslovenski predlog - dat u noti od 10. januara 1949 - o regulisanju voda Skadarskog jezera, Drima i Bojane s ciljem obostranog osvajanja putem odgovaraju�ih melioracija velikih, izuzetno plodnih, povr�ina u priobalnim podru�jima jezera.

Albanija je, istovremeno, uz besomu�nu kampanju preko sredstava informisanja i kroz istupanja albanskih rukovodilaca, zatra�ila da jugoslovenski stru�njaci, savetnici i specijalisti u roku od 48 sati, napuste Albaniju. I ostali jugoslovenski dr�avljani su izvrgnuti surovim postupcima, �ikanirani su i jugoslovenski diplomati, a sadr�aji gotovo svih nota sa kojima se komuniciralo sa na�om zemljom bili su neprijateljski i uvredljivi...

Albanija je prva zapo�ela i sa organizovanjem montiranih sudskih procesa u cilju klevetanja FNRJ i njenog rukovodstva.

Bila je, tako�e, vrlo aktivna i u ubacivanju svojih agenata u na�u zemlju, s ciljem izazivanja grani�nih incidenata i ubijanja na�ih grani�ara.

Posebno se nastojalo da se razbije atmosfera prijateljstva izme�u jugoslovenskih i albanskog naroda, te da se, umesto toga, raspiruje �ovinisti�ka mr�nja kod Albanaca, naro�ito prema Srbima, ali i prema ostalim narodima Jugoslavije, s ciljem ostvarenja teritorijalnih pretenzija prema na�oj zemlji.

Neprijateljska i nemiroljubiva politika Albanije, suprotna slovu i duhu tog ugovora, prisilila je jugoslovensku vladu da notom od 12. novembra 1949. otka�e Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomo�i, ali je i u toj prilici ona naglasila da i dalje "ne mo�e da gleda ravnodu�no" na ugro�avanje nezavisnosti i integriteta Albanije, koje je tada veoma pretilo sa gr�ke i anglo-ameri�ke strane.

Albansko je rukovodstvo, i pri takvoj svojoj politici prema Jugoslaviji od po�etka nastojalo da svu krivicu za pogor�anje odnosa prebacuje na na�u zemlju. Tako je u odgovoru na na�u notu o otkazivanju Ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomo�i iznelo dugu optu�nicu protiv Jugoslavije, �ije sadr�aje �e E. Hod�a, a i njegovi naslednici, sa nebitnim dopunama ili izmenama, zadr�ati do dana�njeg dana.

Tvrdili su, da je Jugoslavija "jednostrano otkazala" Ugovor, te da se beogradska vlada pretvorila u "agenturni �tab �pijuna i fa�ista" u slu�bi anglo-ameri�kih imperijalista protiv tabora socijalizma, i da na taj na�in ugro�ava nezavisnost NR Albanije.

Tvrdili su, da je jugoslovenska vlada "dosledno sprovodila politiku imperijalisti�ke i fa�isti�ke kolonizacije u odnosu na miroljubivu Albaniju", da su tome slu�ili privredni i kulturni sporazumi izme�u dve zemlje, da je preko jugoslovenskih stru�njaka i tehni�ara sabotirana izgradnja socijalizma u Albaniji, da je Jugoslavija nastojala da Albaniju pretvori u svoju "sedmu republiku", da je zbog pritisaka na Albaniju �lan Politbiroa KPA Nako Spiru izvr�io samoubistvo, a da je svemu tome slu�io "jugoslovenski agent" Ko�i Dzoze preko kojega se nastojalo "rovariti" iznutra i upravljati Albanijom...

Zapo�eta razmena mi�ljenja o stvaranju "Balkanske federacije" - a sa time je povezana i neostvarena ideja iz vremena rata o stvaranju jednog "Balkanskog �taba" - plasirana je sada u antijugoslovenskoj propagandi kao Titova namera da bude "vo�a Balkana", te kao �elja Jugoslavije da tim putem ostvari hegemoniju na Balkanu.

Negirali su da je NOP Jugoslavije bio "odlu�uju�i faktor" za po�etak i razvoj NOB-a u Albaniji, tvrde�i sada da su to bili - "veliki SSSR", "patriotizam" Albanaca i "pravilna linija KP Albanije, na �elu sa E. Hod�om". Tvrdili su i da nismo mi pomagali albansku borbu, ve�, naprotiv, oni su pomagali na�u borbu kada su 1944-1945. godine poslali na na�u teritoriju svoje dve divizije... Jedino se rad Miladina Popovi�a u Albaniji pozitivno ocenjuje, pa ga je - i to se �ak tvrdi - zbog njegovih "dosledno internacionalisti�kih" prilaza u odnosima sa Albanijom, ubila, tobo�e, jugoslovenska UDBA.

Tvrdili su da se, posle jugoslovenskih instruktora na radu u Albaniji, koji su se jedino bavili "sabota�ama i �pijuna�om", time nastavila da bavi jugoslovenska ambasada u Tirani, da je UDBA ubacivala svoje agente u Albaniju i izazivala grani�ne incidente, i dr.

U seriju izmi�ljenih antijugoslovenskih tvrdnji ubacili su i onu da je Jugoslavija po�etkom 1948. godine tra�ila da u region Kor�e i Podgradeca po�alje oru�ane divizije da bi, tobo�e, za�titila Albaniju od gr�kih monarhofa�ista, a u stvari da bi je okupirala.

Najvi�i albanski rukovodioci na �elu sa E. Hod�om, vratili su visoka i najvi�a jugoslovenska odlikovanja, �to je bilo propra�eno notom koja je bila krcata najgnusnijim psovkama i klevetama.

Posebno mesto u toj besomu�noj kampanji dato je tobo�njem terorisanju albanskog stanovni�tva Kosova i Metohije, paje izneta i tvrdnja da su "vekovne te�nje hrabrog stanovni�tva Kosova i Metohije da se ujedini sa svojom otad�binom Albanijom ugu�ene u krvi od Rankovi�evih jani�ara"...

U takvim uslovima izme�u dve zemlje odnosi su postali neodr�ivi, i oni su se ve� po�etkom 1949. godine fakti�ki ugasili, da bi se, zatim, albanska agresivnost prema Jugoslaviji dalje intenzivirala svim sredstvima. Tako se, svakog momenta mogla o�ekivati i vojna agresija na Jugoslaviju, naravno u sklopu agresije �itavog "lagera" isto�noevropskih zemalja, na �elu sa SSSR-om.

Proces destaljinizacije u SSSR-u i IEZ i jugoslovensko-albanski odnosi

Promene u SSSR-u posle Staljinove smrti, marta 1953. godine, a naro�ito dolazak Hru��ova u Beograd i njegovo samokriti�no iskazivanje odre�enog izvinjenja zbog napada na Jugoslaviju, i usvajanje poznate Beogradske deklaracije, otvorili su proces relativno brze normalizacije odnosa izme�u na�e zemlje i zemalja "lagera". Do ponovnog uspostavljanja na�ih odnosa do�lo je i sa Albanijom, istina i dalje uz prisustvo nagla�enih albanskih rezervi prema saradnji sa Jugoslavijom.

Posle XX kongresa KPSS otvoren je i proces preispitivanja Staljinove li�nosti, te li�nosti vo�a i rukovodstava KP u drugim isto�noevropskim zemljama. Zapo�eo je, u stvari, buran proces "destaljinizacije", ali uglavnom samo u kadrovskim sferama. Smenjeni su rukovodioci partija u skoro svim zemljama, a u Poljskoj i Ma�arskoj na njihovo �elo do�le su, �ak, li�nosti koje su za Staljinova �ivota bile u zatvorima (Gomulka, Kadar). U �ehoslova�koj i Ma�arskoj, a zatim i u drugim zemljama, izvr�ena je rehabilitacija visokih partijskih rukovodilaca (Slanski, Rajkov i dr.), koji su bili la�no optu�eni i pogubljeni kao i "imperijalisti�ki" i "jugoslovenski", agenti. Dolazilo je i do pokreta masa, a u Ma�arskoj u jesen 1956. i do dramati�ne pobune �irokih razmera protiv re�ima, koja je bila u krvi ugu�ena intervencijom sovjetskih trupa, a njen vo�a Imre Na� je pogubljen.

Albansko rukovodstvo je ostalo rezervisano prema ovakvim kretanjima u zemljama "lagera", a bilo je posebno krajnje protivno preispitivanju vlastite politike. E. Hod�a je znao da bi preispitivanje njegove represivne politike neminovno dovelo do osude te politike i do njegovog smenjivanja zajedno sa njegovim najbli�im saradnicima. I dalje izra�avaju�i odanost i pokornost SSSR-u i ne protive�i se u po�etku borbi protiv "kulta" Staljinove li�nosti, ali i ne populari�u�i tu borbu - E. Hod�a je ve�to manevrisao, pa i kada je to tra�ilo rukovodstvo KP SS otklanjao potrebu preispitivanja vlastite politike, s tim �to je svaki takav poku�aj u redovima KP Albanije rigorozno gu�io. Tako, odmah posle susreta Tito Hru��ov u Beogradu, maja 1955. godine, ve� na junskom plenumu KP Albanije osu�eni su Tuk Jakova i Bedri Spahiju, koji su bili optu�eni i kao tobo�nji jugoslovenski agenti, �ime su i Rusima konkretno dali do znanja svoje rezerve prema bilo kakvoj destaljinizaciji u Albaniji. Naro�ito veliku opasnost po sebe Enver Hod�a je uspeo otkloniti godinu dana kasnije na Aprilskoj konferenciji KP Tirane, na kojoj je deo delegata tra�io popularizaciju teza XX kongresa KPSS, preispitivanje stanja u Albaniji i u pogledu njenog rukovodstva, rehabilitaciju Ko�i Dzoze, Tuk Jakova i Bedri Spahiju, razmatranje pitanja "kulta" Staljinove li�nosti, pa i sa stanovi�ta da li se to pitanje postavlja i u vezi sa albanskim rukovodstvom. E. Hod�a je ve�to izmanevrisao konferenciju - na�elno i delimi�no je prihvatio teze XX kongresa KPSS, pa pone�to i u vezi sa jugoslovenskim pitanjem, ali je, sve one koji su pokretali pitanja ili bili za to, ve� na konferenciji osudio i kao jugoslovenske agente, upotrebljavaju�i i policijske metode.

Treba re�i da se tada i jugoslovensko rukovodstvo, poneseno uspehom svoga otpora Staljinu, ponekada nesmotreno ofanzivno postavljalo prema albanskom rukovodstvu u o�ekivanju njegovog smenjivanja u procesu destaljinizacije, pa je time u Partiji i narodu objektivno u�vr��ivalo njegove pozicije i rezerve prema na�oj zemlji, a posebno prema preispitivanju albanske pozicije u odnosu na Rezoluciju IB o Jugoslaviji.

Enver Hod�a je jo� za izvesno vreme nastojao da izbegne sukob sa SSSR-om, �ije ga je rukovodstvo pritiskalo da otvori proces destaljinizacije u zemlji, da rehabilituje Ko�i Dzozea i druge, pa je te�i�te u raspravama oko razloga za protivljenje tome, pre svega, stavljao na dalje sumnji�enje i kritikovanje SKJ, njegovog rukovodstva i Jugoslavije uop�te. I tada je nagla�eno isticao opasnost od revizionizma SKJ, potvr�ivao zna�aj rezolucija Kominforma o Jugoslaviji iz 1948. i 1949. godine, ukazivao na opasnost po Albaniju od rehabilitacije "izdajnika", kao �to su, tobo�e, Ko�i Dzoze i dr., te, kako je govorio, stavljao do znanja Hru��ovu da ne deli njegove nade i iluzije u pogledu Tita...

Uporno se protive�i destaljinizaciji u svojoj zemlji i bilo kakvom otvaranju prema spoljnjem svetu - pri �emu se u "unutra�njoj politici" i dalje oslanjao na besomu�nu represiju sa povremenim "�istkama" u rukovode�im sastavima zemlje - E. Hod�a je po�etkom �ezdesetih godina po�ao na zao�travanje sa SSSR do stepena da je Sovjetski Savez i prekinuo diplomatske odnose sa Albanijom, dok su albanski odnosi sa ostalim isto�noevropskim zemljama, izuzev s Rumunijom, bili svedeni na nivo otpravni�tva poslova.

Albanija je tada ponovo veoma zao�trila odnose i sa Jugoslavijom. Jer, kako je dvadesetak godina kasnije moglo biti vidljivo i iz Enverove knjige Hru��ovisti, u sovjetsko-albanskom zao�travanju odnosa oko sprovo�enja procesa "destaljinizacije" sredi�no mesto je zauzimao odnos Albanije prema Jugoslaviji, na pobolj�anju �ijih odnosa je SSSR insistirao i kao na testu za stvarnu destaljinizaciju albanskog re�ima. (Tra�eno je priznanje da su rezolucije IB iz 1948. i 1949. godine predstavljale gre�ku, a zahtevana je i rehabilitacija Ko�i Dzoze).

Na IV kongresu Albanske partije rada, odr�anom februara 1961. godine, Jugoslavija se na�la u sredi�tu napada. Enver Hod�a ju je optu�io za subverzivnu i neprijateljsku delatnost protiv Albanije, i za navodno ugro�avanje albanske nezavisnosti. �ak je "sve�ano izjavio" da postoji zavera Jugoslavije, Gr�ke i Ameri�ke VI flote protiv Albanije. Montirani proces tada organizovan protiv albanskog admirala Sejka trebalo je da poslu�i za dokazivanje postojanja ove zavere. A i re�avanje svih, veoma krupnih problema zemlje E. Hod�a je video, pre svega, kroz beskompromisnu borbu protiv Jugoslavije. Zbog svega toga, i nivo me�usobnog predstavljanja dveju zemalja sveden je na najni�i stepen...

Od po�etka �ezdesetih pa tokom naredne decenije i po, Albanija se oslanja na ekonomsku i politi�ku podr�ku NR Kine, da bi polovinom sedamdesetih godina gotovo prekinula odnose i sa ovom zemljom, o�tro udaljavaju�i i od nje svoj ekstremno totalitarni re�im �im je Kina zapo�ela sa politikom otvaranja prema svetu i sprovo�enja odre�ene demokratizacije svoga socijalisti�kog sistema.

Jugoslovensko-albanski odnosi po�inju ponovo da o�ivljavaju i da se pobolj�avaju po�etkom sedamdesetih godina, o�igledno kada je i Albanija, posle intervencije zemalja Var�avskog ugovora u �ehoslova�koj, a sigurno i posle kineskih prvih koraka ka me�unarodnom otvaranju i odre�enoj demokratizaciji, postala zainteresovanija, i privredno i bezbednosno, za bolje odnose sa susednom Jugoslavijom. Tada su, tek, na�a nastojanja na pobolja�nju odnosa sa Albanijom po�ela davati neke rezultate, pa su oni, uz ostalo, podignuti i na nivo ambasadora.

II. Albansko dru�tveno-politi�ko bi�e i jugoslovensko-albanski odnosi krajem 70-tih godina

Pored navedenih istorijskih konsideracija tokom priprema za du�nost u Albaniji nastojao sam da se �to bolje upoznam i sa na�im tada�njim pogledima na albansko dru�tveno-politi�ko bi�e, te na politike dveju zemalja u me�usobnim odnosima. Pri tom, bio sam u obavezi da za "zavr�ni sastanak" u SSIP-u pred odlazak na du�nost pripremim i pismene teze koje bi poslu�ile kao osnov za diskusiju i zaklju�ivanje o ovim pitanjima.

U tim pripremama po�ao sam od zaklju�aka o jugoslovenskoj politici prema Albaniji sa zasedanja Predsedni�tva SFRJ u Kara�or�evu, od 14. decembra 1976, te sa sastanka o istom pitanju predsednika predsedni�tava federalnih jedinica najneposrednije zainteresovanih za saradnju s Albanijom - SR Makedonije, SR Srbije, SR Crne Gore i SAP Kosova, odr�anog 13. marta 1979. u Skoplju.

Predsedni�tvo SFRJ je i na sednici u Kara�or�evu naglasilo dugoro�ni interes na�e zemlje za razvoj normalnih odnosa i dobrosusedske saradnje sa Albanijom, za �to bi, pre svega, osnove �inila usmerenost dveju zemalja da i u datim me�unarodnim okolnostima �uvaju vlastite nezavisnosti i bezbednosti. Zato je i na ovoj sednici posebno istaknuto da je u trajnom bezbednosnom interesu SFRJ da NSR Albanija bude nezavisna vanblokovska i stabilna zemlja, ali i da, istovremeno, nezavisna, nesvrstana i socijalisti�ka Jugoslavija predstavlja faktor od posebnog zna�aja za o�uvanje nezavisnosti i bezbednosti Albanije.

Uz to, Predsedni�tvo je i ovom prilikom istaklo da zajedni�ka borba i saradnja tokom Drugog svetskog rata predstavljaju neizbrisivu sponu me�u na�im narodima, a da postojanje "albanske narodnosti" u Jugoslaviji, te "jugoslovenskih manjina" u Albaniji, treba da predstavlja povoljnu okolnost i potrebu za razvojem saradnje.

Naravno, Predsedni�tvo je tako�e konstatovalo da albanska strana ni ovim faktorima ne prilazi na isti, pozitivan, na�in kao na�a zemlja. No, ukazano je da mi, uprkos tome, treba i dalje da budemo inicijativni na unapre�enju odnosa i me�usobne saradnje u svim domenima, te da pri realizaciji takve politike budemo strpljivi i odgovorni, uprkos �injenici da albanska strana na mnoge na�e inicijative ili ne odgovara, ili ih odbija. Bitno je, naime, da se u oblastima i u prostoru u kojima je albanska strana spremna za saradnju najkorektnije pona�amo, da izvr�avamo svoje obaveze i ne propu�tamo ni�ta �to bi moglo doprinositi unapre�enju saradnje prihvatljive za obe zemlje.

Ocenjen je, isto tako, kao politi�ki celishodan na� dosada�nji stav da sa Albancima ne ulazimo u polemike, s tim �to, kada albanska strana u tom pogledu pre�e odre�ene granice, a posebno kada se me�a u na�e unutra�nje poslove, mora da usledi i na� odgovor - odmeren i konstruktivan.

***

I na sastanku u Skoplju je reafirmisan na� interes za unapre�enjem odnosa izme�u dve zemlje, te potreba da se s tim ciljem na albanskoj strani podsti�e svaki korak koji bi ja�ao me�usobnu saradnju, kao i njen kurs nezavisnosti, pri �emu Albaniju ne bi smeli, sa na�e strane, tretirati kao "malog partnera", ve� kao "zna�ajan prioritet na�e sveukupne politike". Tom prilikom je konstatovano prisustvo pove�anog albanskog interesovanja za razvoj bilateralne saradnje sa Jugoslavijom, ali, istovremeno, i da se u ovoj zemlji i dalje nastavlja da negativno pi�e i govori o SFRJ. Pri tom, kao posebno zabrinjavaju�i �inilac istaknuta je eskalacija albanskog "iredentizma" na Kosovu, koji sa albanske strane podsti�u i najodgovornije instance susedne zemlje, pre svega putem isticanja parole "o ujedinjenju svih Albanaca" i sli�no. Na toj liniji se i razvoj saradnje sa na�om zemljom usmerava, izuzev u slu�aju trgovine, gotovo isklju�ivo na podru�ja gde u Jugoslaviji �ivi albanska narodnost. U vezi sa tim, ipak, prihva�eno je kao "sasvim prirodno" da Kosovo i grani�ne jugoslovenske republike imaju razvijeniju saradnju sa Albanijom, s tim da kod albanskih organa treba stalno insistirati da se me�usobna saradnja u svim domenima pro�iruje i na ostale republike i SAP Vojvodinu.

Moji pripremni razgovori u socijalisti�kim republikama i pokrajinama

Po�to je polovinom septembra 1979. godine objavljen ukaz predsednika Tita o mome imenovanju za ambasadora SFRJ u NSR Albaniji, pre odlaska na du�nost imao sam iscrpne razgovore s najodgovornijim rukovodiocima Albanije i susednih socijalisti�kih republika - Makedonije, Srbije, Crne Gore, kao i sa rukovodiocima SAP Kosovo, te sa njihovim stru�nim slu�bama, koji su u svemu, i na najpuniji na�in, izra�avali saglasnost sa ve� utvr�enom jugoslovenskom politikom �to je mogu�e �ire saradnje sa Albanijom.

�lan predsedni�tva SFRJ Fadilj Hod�a, zadu�en u predsedni�tvu SFRJ za jugoslovensko-albanske odnose, naglasio mi je da prijateljsku saradnju izme�u na�e dve zemlje nala�u kako bezbednosni razlozi, tako i �injenica da u Jugoslaviji �ivi veliki broj Albanaca. S obzirom da oni kao, uostalom, i druge manjine kod nas - imaju samostalnost i pravo na dobre kulturne i druge odnose sa svojom albanskom "maticom", upozorio je da bi to moglo postati i opasno ako ta saradnja ne bi bila pod kontrolom Partije, te ako bi se prepustila nacionalistima. Pri tom, uspe�na borba protiv "realnog iredentizma" treba da se naslanja na ravnopravnost Albanaca i "njihovo ose�anje da su u Jugoslaviji u svojoj ku�i..." Kao opasnu diverziju, kojoj se moramo energi�no suprotstavljati ocenio je stav "iredente" da svi Albanci u Jugoslaviji treba da budu zajedno u jednoj dru�tveno-politi�koj zajednici, �to je usmereno, najpre - na stvaranje tzv. "velikog Kosova", zatim - "Republike Kosovo", a na kraju - na njegovo otcepljenje i prisajedinjenje Albaniji. Skrenuo je pa�nju da NSR Albanija "neiskreno" nastupa prema nama, ali, pri tom, nasuprot nama, i vrlo organizovano. Pa ipak, rekao je, mi tako�e treba da imamo u vidu da u Albaniji postoji i bojazan od Jugoslavije kao, za nju, velike sile, koja je u pro�losti imala i pretenzija na njihove teritorije.

Milo� Mini�, tada �lan predsedni�tva CK SKJ, stavio je akcenat na to da Albanija ima poseban zna�aj za bezbednost Jugoslavije, a Dobrivoje Vidi�, predsednik predsedni�tva SR Srbije, ukazao je da �e se zbli�avanju Albanaca sa obe strane granice - �to je njihova prirodna te�nja - najbolje doprinositi razvojem naj�ire saradnje izme�u dve zemlje, prakti�no do otvaranja me�usobnih granica, sli�no kao �to i "ujedinjavanje Srba unutar Jugoslavije vidimo kroz me�usobnu saradnju, otvorenost i po�tovanje ustavnih na�ela jugoslovenske Federacije..." No, Vidi� je, istovremeno, upozorio da se Albancima ne smeju ostavljati nikakve iluzije u pogledu na�eg stava prema albanskom "iredentizmu" i teritorijalnim pretenzijama, koje treba energi�no suzbijati, ali ne pojedina�no, ve�, pre svega, kroz podizanje svesti albanskog naroda u nas na liniji njegovog poimanja opasnosti "iredentizma" za njih same...

S ciljem unapre�ivanja jugoslovensko-albanskih odnosa makedonski i crnogorski rukovodioci ukazali su mi, uz ostalo, da kao predstavnik daleko ve�e zemlje budem i �to fleksibilniji, a predsednik predsedni�tva Crne Gore, Veljko Milatovi�, me je, �ak, upozorio da, s obzirom na albanska zao�travanja i �este antijugoslovenske kampanje, moram stalno u radu �uvati "hladnu glavu" i "ne gubiti nerve"...

U vezi s vlastitim odnosima sa Albanijom - Makedonci su posebno spominjali da sa ovom zemljom nemaju principijelnih sporova �to se ti�e makedonske nacije, no da tamo i dalje treba u�vr��ivati shvatanje o makedonskoj naciji "kao slobodnoj", te o makedonskoj manjini, koju Albanija priznaje na krajnje su�enom prostoru (u nekoliko sela pored Prespanskog jezera). U tom sklopu, i Milatovi� je rekao da Crna Gora razmi�lja da pokrene pitanje priznavanja crnogorske manjine u Albaniji...

Obe republike i SAP Kosovo pokazivale su �irok interes za razne oblike saradnje sa NSR Albanijom. Tako, Kosovari su - uz ukazivanje i na negativne strane u njoj - posebno isticali potrebu kulturne, me�u-univerzitetske i me�u-akademijske saradnje. Kao i ostali, iskazivali su interes za trgovinskom saradnjom, pa i �irim oblicima ekonomske saradnje - (savezni sekretar za spoljnu trgovinu) Rotar je tra�io da se i li�no tu �to vi�e anga�ujem, ali i za neke posebne vidove kao �to su: izgradnja puta preko Prizrena za Albaniju, te za dalekovodno elektro-povezivanje sa ovom zemljom na istom pravcu, s tim �to bi sav uvoz energije u Jugoslaviju i�ao preko Jugel-a. I Makedonci su imali svoje posebne interese: za za�titu voda i ribljeg blaga zajedni�kih jezera (Ohrida i Prespe), za �elezni�ko poveznvanje Struga-Podgradec, te za kori��enje luke Dra�, ali i za odre�enu saradnju u uvozu elektroenergije iz Albanije na osnovu nekih ustupaka (plavljenje dela teritorije) kod izgradnje albanske hidrocentrale "Skavica". Za Crnu Goru, opet, od interesa su bili posebno - vodoprivredna saradnja na regulaciji voda Drima, Bojane i Skadarskog jezera s ciljem bonifikacije zna�ajnih prvorazrednih poljoprivrednih povr�ina naro�ito na crnogorskoj strani^[3], �elezni�ko povezivanje Titograd-Skadar^[4], kori��enje od albanske strane i luke Bar, s kojim ciljem bi bila uspostavljena i brodska linija u trouglu luka Dra�-Bar-Bari, te uvoz elektroenergije i dr. Jugoslavija je politi�ki bila tako�e zainteresovana za pobolj�anje uslova za odr�avanje, makar jedanput nedeljno, ina�e krajnje nerentabilne JAT aviolinije Beograd-Tirana.

U vezi sa kulturno-prosvetnom saradnjom, koja je bila o�ivela vi�e stihijno u okviru na�e pozitivne reakcije na albanski interes u ovom domenu sa na�e strane se insistiralo na zaklju�ivanju odgovaraju�e konvencije^[5] i, na osnovu nje, na usvajanje jednog dvogodi�njeg programa saradnje, kako bi se podigao kvalitet i obezbedila �ira geografska razu�enost u realizaciji kulturne saradnje.

Iz razgovora sa S. Pljakuom, ambasadorom NSR Albanije u Jugoslaviji

Pred odlazak na du�nost - a kako se to obi�ava - kurtoazno sam posetio albanskog ambasadora u Beogradu, S. Pljakua, koji je kod nas smatran "isuvi�e agresivnim", naro�ito u vezi sa pitanjima polo�aja jugoslovenskih Albanaca, ali i kao direktan i otvoren u razgovorima...

U tom kurtoaznom susretu Pljaku je podstakao dug i su�tinski razgovor, koji sam i ja prihvatio, tako da smo se u njemu kretali po ivici veoma osetljivih pitanja, zavr�iv�i razgovor, ipak, sasvim konstruktivno.

Iz ovoga dosta op�irnog razgovora bele�im, najpre, da je Pljaku, uz kurtoazne komplimente, naveo i dva razloga za�to smatra da je sa mnom u�injen dobar izbor za ambasadora u Tirani:

1. jer - smatrao je on - kao Crnogorac (a Crnogorci imaju mnogo zajedni�kog s Albancima), bi�u u stanju da bolje razumem karakter i tradicije Albanaca, koje su, tako�e, ugra�ene i u sada�nju albansku politiku; i

2. �to veruje, uz to, da �u kao diplomata od karijere, s iskustvom itd., biti u stanju da shvatim albansku politiku, odnosno da u njoj razlu�ujem ono �to je postulat njihovog unutra�njeg �ivota i potreba (borba protiv revizionizma i sl.), od onoga �to su stvarni stavovi Albanije u odnosima sa Jugoslavijom, �to je - �itaju�i zabele�ku - ne malo za�udilo i na�e u SSIP-u, pogotovu kada je prednju misao jo� vi�e precizirao konstatacijom: "Ideolo�ka neslaganja me�u nama su duboka, ali ona se mogu i ostavljati po strani, ne treba ih dramatizovati". Naglasio je u vezi s tim i "da odnose izme�u dve dr�ave treba odvajati od ideolo�kih neslaganja".

Ulaze�i dalje u otvoreniji razgovor, Pljaka je u vezi sa tek minulom posetom predsednika Tita SAP Kosovu, polovinom oktobra 1979. godine, rekao i slede�e: 1. da mu se ponekad �ini da ima, naro�ito u Srbiji, rukovodilaca koji nisu za �iru saradnju izme�u Kosova i Albanije, i 2. da nije zadovoljan izlaganjem kosovskih rukovodilaca, zbog optu�ivanja Albanije za podsticanje nacionalizma i iredentizma na Kosovu (uz napomenu: "Mo�da su hteli da opravdaju sebe za stvari koje ne uspevaju da dobro re�avaju").

Nasuprot tome, na govor predsednika Tita prilikom posete Kosovu, ne samo da nije u�inio nikakvu primedbu, ve� nije skrivao da je njime zadovoljan.^[6]

Osporio sam njegove primedbe koje su se odnosile na stavove "nekih jugoslovenskih rukovodilaca", a posebno onih iz Srbije, oslanjaju�i se, pri tom, ne samo na principe na�e politike, ve� i na "saznanja koja sam stekao prilikom pripremnih razgovora i sa najvi�im funkcionerima SR Srbije, SR Makedonije, SR Crne Gore i SAP Kosova, koji su mi nepodeljeno izra�avali �elju i potrebu naj�ire saradnje sa Albanijom u svim domenima, te da u toj saradnji albanska narodnost koja �ivi u Jugoslaviji treba i dalje da ima istureno mesto". Podvukao sam, pri tom, osnovne principe na�e politike prema polo�aju etni�kih grupa u Jugoslaviji, te elemente ove politike, da bih zatim dodao i to da je za Jugoslaviju borba protiv �ovinisti�kog nacionalizma jedna od bitnih pretpostavki ne samo stabilnosti jugoslovenske Federacije, ve� i o�uvanja njenog dru�tveno-ekonomskog poretka, jer dobro znamo da nacionalizmi imaju kontrarevolucionarne bur�oaske inspiracije i ciljeve. Uostalom, rekao sam, vi znate kako smo se odlu�no po�etkom '70-ih godina obra�unavali sa takvim pojavama u na�oj zemlji.

Pogled na Albaniju i jugoslovensko-albanske odnose (teze za "zavr�ni sastanak" u SSIP-u)

1. Retke su zemlje sa takvom me�uzavisno��u i objektivnim zajedni�tvom interesa kao �to su Jugoslavija i Albanija. Geostrate�ki polo�aj dveju zemalja, duga zajedni�ka granica i me�usobna etni�ka isprepletanost uslovljavaju da od njihove me�unarodne politi�ke orijentacije, njihovih me�usobnih odnosa i stanja u svakoj od njih bitno zavisi bezbednost i Albanije, i Jugoslavije. Jer - a to je i dalja i bli�a istorija pokazala - prisustvo u Albaniji prema Jugoslaviji antagoniziranih dr�ava, odnosno blokova, bilo bi veoma nepovoljno za bezbednost na�e zemlje, a moglo bi da ugro�ava i njenu unutra�nju stabilnost. U obratnom slu�aju, albanska bezbednost i stabilnost bile bi samo jo� o�trije pogo�ene. Isto tako, ova me�uzavisnost je ne manje nagla�ena i u ostalim domenima �ivota dveju zemalja: normalni odnosi i me�usobna aktivna saradnja vitalni su naro�ito za privredni razvoj Albanije, a ti odnosi su zna�ajni i za razvoj kultura dveju zemalja.

Na �alost, realnosti u tim odnosima, osim u relativno kratkom periodu tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata, stalno su se kretale, a i danas se velikim delom kre�u, suprotno ovakvom zajedni�tvu interesa. U istorijskim okolnostima kakve su vladale na prostoru Balkana, a koje su opredeljivali pre svega interesi velikih imperijalisti�kih dr�ava (Turske, Austro-Ugarske, Rusije, Nema�ke, Engleske, Francuske, Italije), borba na�ih i albanskog naroda za oslobo�enje i konstituisanje vlastitih dr�ava proticala je manje-vi�e u stalnim me�usobnim antagonizmima, koje su inspirisali, dozirali i sa njima manipulisali strani zavojeva�i. Sve to nije moglo a da ne ostavi te�ko nasle�e sumnji i nepoverenja u me�usobnim odnosima, koje je, istina, u druga�ijim istorijskim okolnostima i vidovima, prisutno i danas.

2. Tako, u odnosima sa Albanijom i naporima na njihovoj normalizaciji i unapre�enju na�a zemlja treba da ima u vidu, pre svega, slede�e elemente albanskog dru�tveno-ekonomskog bi�a i me�unarodne politike:

a) Dana�nja Albanija jedina je zemlja u svetu koja se sa otvorenom nagla�eno��u rukovodi "staljinizmom" kao ideologijom i politi�kim prilazom i koja tu ideologiju sprovodi u �ivotu zemlje �ak u njenim ekstremnim vidovima. Pogledi na svet albanskog rukovodstva idu i dalje od Staljinovih; za njega u svetu postoji, maltene, samo albanski socijalizam, a sve ostalo su imperijalizam, socijal-imperijalizam, revizionizam, odnosno razne varijante kapitalizma. A dru�tveno-ekonomsko ustrojstvo zemlje bazira na totalnoj centralizaciji i vanekonomskim, distributivnim metodima privre�ivanja, tipi�nim za op�tu oskudicu.

Iako se tu ne poseduje punija slika, u ovakvim okolnostima Albanija nije mogla ostvariti adekvatan razvoj i diverzifikaciju vlastite privrede; njen dru�tveni napredak je u celini mali i kada se imaju u vidu zna�ajna ostvarenja u obrazovanju, kulturi i uklanjanju nekih ostataka duboke vekovne zaostalosti. Pri tom, i taj napredak ostvaren je isklju�ivo administrativnim metodama: religija je jednostavno zabranjena a verska pripadnost ukinuta; gotovo nikakav element li�ne ekonomske stimulacije ne postoji; privredi se onemogu�ava dublja saradnja sa inostranim partnerima, a ustavom se zabranjuje uzimanje inostranih kredita; svi zaposleni u dru�tvenoj nadgradnji moraju svake godine da prolaze kroz "prevaspitavanje" u proizvodnom radu.

U takvim okolnostima stabilnost re�ima nastoji se obezbediti "ideologizacijom" kadrova i zatvaranjem zemlje da bi se spre�ili spoljni uticaji na albanski narod. Otuda i stalne antijugoslovenske klevetni�ke kampanje, jer se rukovodstvo pla�i, pre svega, uticaja iz na�e zemlje, u �ijim grani�nim delovima, pored ostalog, �ivi brojna albanska narodnost sa bitno druga�ijim, prosperitetnijim i slobodnim �ivotom.

b) Me�utim, albansko rukovodstvo je svesno da ideolo�ke premise i dru�tvena praksa staljinizma nisu u stanju da obezbede stabilnost poretka. Ono, zato, stalno i veoma nagla�eno inspiri�e i pothranjuje svim sredstvima albanski nacionalizam, �to se naravno, ne izra�ava samo u ja�anju patriotske svesti kod naroda i oslanjanju na vlastite snage, ve� pre svega u podsticanju tradicionalisti�kog �ovinizma, a posebno opasnog iredentizma.

v) Posle raskida sa ranijim saveznicima - najpre, po�etkom �ezdesetih godina sa SSSR-om i Var�avskim ugovorom, a nedavno i sa NR Kinom Albanija se na�la u me�unarodnom polo�aju koji nosi obele�ja nevezivanja za velike sile i blokove. Po svemu, za albanski re�im i politiku rukovodstva pokazali su se neizdr�ivim i neprihvatljivim kako Hru��ovljeva "destaljinizacija" tako i kinesko "otvaranje", pa, reklo bi se, rukovodstvo sada tra�i nove me�unarodne okvire za samo odr�avanje vlastitog poretka. Ono, o�igledno, ima u vidu geostrate�ki zna�aj albanskog prostora, pa kao da svoju politiku "nevezivanja" nastoji da ugradi u odre�enu nu�nu ravnote�u me�u blokovskih snaga i na ovom prostoru. Takvom prostoru Enver Hod�a daje i idejno-politi�ke okvire kada u definisanju pravaca albanske spoljne politike ka�e: "Mi nemamo i ne�emo imati diplomatske odnose sa ameri�kim imperijalizmom, sovjetskim socijal-imperijalizmom i sa fa�isti�kim dr�avama, ali sa drugim dr�avama, sa dru�tvenim sistemima razli�itim od na�ega, ima�emo odnose na osnovu jednakosti i po�tovanja suvereniteta, neme�anja u unutra�nje stvari i uzajamne koristi". Na toj liniji, koju je u nedavnom govoru kod Skadra on opet potvrdio, primetni su danas znaci opreznog i ve� i samim sistemom ograni�enog albanskog otvaranja prema svetu, koje se izra�ava u ve�em stepenu spremnosti i inicijativnosti Albanaca za razvoj pre svega robne razmene kako sa zapadnim, tako i sa isto�noevropskim zemljama, a naro�ito prema susedima, kod �ega se zna�ajno mesto daje i Jugoslaviji. Nagli prekid kineske ekonomske pomo�i nastoji se nadomestiti druga�ijim putevima saradnje sa zemljama kao �to su Italija, Francuska, Gr�ka, Austrija, �vajcarska, Skandinavske zemlje, te �SSR, NDR, Rumunija, Poljska, Bugarska, pri �emu dolazi do intenzifikacije trgovinske saradnje i sa na�om zemljom, koja danas zauzima, posle �SSR, drugo mesto u ukupnoj albanskoj razmeni sa svetom.

g) U nastalim okolnostima, istovremeno, oba vojnopoliti�ka bloka, odnosno obe supersile u okviru vlastitih strategija na Balkanu jo� aktivnije se odnose prema ovoj zemlji, nastoje�i da oja�aju svoje prisustvo i uticaj. Zemlje Var�avskog ugovora intenziviraju svoje aktivnosti prema Albaniji sa o�iglednom te�njom da joj se pribli�e i eventualno, da je vrate u lager. S obzirom na ideolo�ke premise na kojima se zasniva sistem i politika NSR Albanije, koje su u osnovi istovetne sa onima u SSSR-u i ostalim IEZ, mogu�nost �ak i naglih zaokreta albanske politike na liniji pribli�avanja lageru ne treba, zato, nikako gubiti iz vida. Isto tako, treba stalno imati u vidu da i zemlje NATO, kojima za sada odgovara ovakva albanska politika "nevezivanja", rade na stvaranju pretpostavki i za dublje promene u Albaniji, ukoliko i kada bi se za to ukazale povoljne prilike.

3. U takvim okvirima i okolnostima otvorio se poslednjih godina proces pobolj�avanja saradnje i sa Jugoslavijom, proces koji, bar za sada, te�e uzlaznom linijom uprkos mnogim te�ko�ama i oscilacijama, i za koji je karakteristi�no:

a) Albansko rukovodstvo gotovo nesmanjeno nastoji na idejno-politi�koj konfrontaciji prema Jugoslaviji, o�igledno, da bi isticanjem "jugoslovenskog revizionizma" kao najopasnijeg neprijatelja, suzbilo objektivno prisutne uticaje u Albaniji jugoslovenskog samoupravnog bi�a i politike nesvrstavanja.

Istovremeno, ovakva "idejna" konfrontacija nagla�eno se naslanja na pothranjivanje albanskog nacionalizma sa iredentisti�kim pretenzijama prema Jugoslaviji i na tim osnovama �ak se nastoji me�u albanskom narodno��u u na�oj zemlji vr�iti uticaj i anga�ovati pristalice za vlastite staljinisti�ke koncepte. Kod toga, albanska vlada se postavlja paternalisti�ki prema albanskoj narodnosti u na�oj zemlji i njeno postojanje koristi i kao predtekst za ispoljavanje veliko albanskih nacionalisti�kih stavova i za iredentisti�ke pretenzije prema jugoslovenskoj teritoriji nastanjenoj ovom narodno��u. Tako, sa albanske strane pokre�e se pitanje "ujedinjavanja" svih Albanaca u Jugoslaviji u jednu dru�tveno politi�ku zajednicu, u zasebnu "albansku socijalisti�ku republiku", �to predstavlja izraz poznatih starih snova o "velikom Kosovu" i njegovom prisajedinjavanju Albaniji. To je naro�ito do�lo do izra�aja u vezi s pro�logodi�njom proslavom stogodi�njice Prizrenske lige.

Na ovoj liniji deluje i albanska emigracija, i u tom pogledu nema razlike izme�u one stare - Zoguove i one posleratne, a obe su kori��ene kako od organa NSR Albanije, tako i od stranih obave�tajnih slu�bi.

Istovremeno, iako na�elno priznaje njeno postojanje, albanska strana u praksi onemogu�ava svaku vezu izme�u makedonske manjine u Albaniji i njene matice u SR Makedoniji, dok postojanje crnogorske narodnosti u Albaniji uop�te ne priznaje.

Sa ovakvih pozicija i dalje se nastavlja idejno-politi�ka ofanzivnost albanskog rukovodstva i to kako kroz �tampu i govore tako i subverzivnim obave�tajnim metodama.

Pri tom, albanska strana nastoji da upravo u ovakve okvire locira svoj nemali interes za saradnju sa Jugoslavijom naro�ito u konkretnim oblastima kulture i obrazovanja, vodoprivrede, saobra�aja, trgovine i sl. Me�utim, ovakvi njeni propagandni prilazi ne mogu a da ne ostavljaju negativan pe�at na odnose i da usporavaju�e deluju na me�usobnu saradnju.

b) Dosta bogata kulturna, obrazovna i nau�na saradnja izme�u dve zemlje, u kojoj albanska narodnost u Jugoslaviji prirodno ima istureno mesto, do�ivljava zadnjih godina sna�an razvoj, ali nosi pe�at i negativnih albanskih prilaza. Naime, pozitivna je �injenica da je me�u nau�nim i obrazovnim ustanovama dveju zemalja (univerziteti, akademije nauka) institucionalizovana dosta �iroka saradnja, �to sve �e��e dolazi do uzajamnog gostovanja kulturnih ekipa, razmene izlo�bi, filmova, TV programa i sl., a me�usobno se koriste i neki ud�benici. Prirodno je, tako�e, i da se ova razmena ostvaruje prete�no sa jugoslovenskim regionima gde �ivi albanska narodnost, koja je povezana sa mati�nim narodom zajedni�kim jezikom, obi�ajima, tradicijama itd.

Me�utim, dalja nastojanja albanske strane da ovu saradnju ograni�ava isklju�ivo na SAP Kosovo i krajeve SR Makedonije i SR Crne Gore gde �ivi albanska narodnost, te da je koristi za podsticanje nacionalisti�kih strasti i iredentisti�kih pretenzija, ne bi mogla a da kod jugoslovenske strane ne izazivaju podozrenja i da ne su�avaju okvire za ovu saradnju.

v) Kompleks grani�ne saradnje (vodoprivreda, transport, grani�na pitanja) predstavlja podru�je na kojem nagla�eno dolaze do izra�aja me�uzavisnost i obostrani interesi dveju zemalja za saradnjom. U dogovaranju za realizaciju projekata o kori��enju voda Crnog i Belog Drima, o regulisanju voda Skadarskog jezera, Drima i Bojane, o povezivanju �elezni�kih pruga, o povezivanju dalekovodne elektri�ne mre�e, o vazdu�nom i pomorskom saobra�aju itd., koji imaju veliki ekonomski zna�aj za obe zemlje, ostvaren je ve� zna�ajan napredak, a do sada obostrano iskazivana dobra volja �ini realnim o�ekivanja da �e se oni uspe�no i ostvarivati.

U ovom domenu stvoren je problem odlukom NSR Albanije da pro�iri albanske teritorijalne vode sa 12 na 15 milja, �ime je i za na�e brodove i avione veoma su�en prolaz kroz Otrantska vrata, a nova linija albanskog teritorijalnog mora zaseca �ak i u na�e teritorijalne vode.

g) Uprkos ograni�avaju�im faktorima i u ovom domenu (albanska ustavna zabrana kori��enja inostranih kredita i istovremeno insistiranje na strogo uravnote�enoj razmeni, veoma mali potencijal i uska struktura albanskog izvoza, �esta nekonkurentnost na�ih izvoznika na albanskom tr�i�tu, nepostojanje u albanskim odnosima sa inostranstvom �irih savremenih oblika privredne saradnje i sl.), u poslednjim godinama ostvaren je zna�ajan napredak u jugoslovensko-albanskoj trgovinskoj razmeni. Tako, ukupan obim me�usobne razmene raste sa 27, 9 miliona u 1978. godini na oko 60 miliona u 1979, a za 1980. godinu predvi�en je u tek potpisanom protokolu nivo razmene od oko 80 miliona dolara.

Ovakav razvoj, kao i neke druge prate�e �injenice, ukazuju da je u ovom domenu i albanski interes za razvojem saradnje veoma nagla�en. Prihvatili su inicijativu o poseti saveznog sekretara za spoljnu trgovinu Albaniji (prva poseta jednog jugoslovenskog ministra posle trideset godina), pridaju�i joj, pri tom, i formalno i sadr�inski punu pa�nju. U razgovorima su pokazali interes za dalje zna�ajno pove�anje razmene u 1980. godini, sami su inicirali da se do leta idu�e godine zaklju�i i dugoro�ni sporazum o trgovinskoj razmeni za period 1981-1985. sa vizijom daljeg zna�ajnog rasta razmene. Istovremeno, a to je veoma va�no, istakli su i interes za jugoslovenske ponude za isporuku opreme i kompletnih postrojenja, naravno pod uslovima me�unarodne konkurencije. Tako�e, albanski ministar spoljne trgovine prihvatio je da idu�e godine poseti Jugoslaviju i potpi�e dugoro�ni trgovinski sporazum. Albanska strana je i protokolarno izrazila interes za posetu Rotara, saveznog sekretara za spoljnu trgovinu; primio ga je potpredsednik vlade, a sreo se i sa ministrom saobra�aja i pomo�nikom ministra inostranih poslova. U celini, reklo bi se da je ovom prilikom do�la do izra�aja i albanska zainteresovanost za odre�enu normalizaciju me�udr�avnih odnosa.

d) Grani�ni odnosi tako�e se mogu oceniti povoljno. Istina, i dalje se doga�aju "prebezi" njihovih ljudi u Jugoslaviju, za koje oni tra�e povra�aj, dok im se sa na�e strane, ukoliko nisu po�inili krivi�na dela, i s pozivom na Konvenciju o izbeglicama, omogu�ava odlazak na Zapad.

4. Prema tome, i u ovakvim okolnostima postoje odre�eni prostori za razvoj jugoslovensko-albanske saradnje koju treba stalno dalje unapre�ivati imaju�i pri tome u vidu posebno slede�e:

a) Nezavisna i za supersile i blokove nevezana Albanija predstavlja trajan interes za SFRJ ne samo sa stanovi�ta principa na�e spoljne politike, ve� iznad svega sa stanovi�ta o�uvanja na�e bezbednosti i nezavisnosti. Jer, infiltracija supersila i blokova u Albaniju, odnosno posezanje za njenom nezavisno��u, bila bi direktna pretnja i za Jugoslaviju kao �to bi i sli�an razvoj u vezi sa na�om zemljom jo� opasnije ugro�avao Albaniju.

S obzirom da dobrosusedska saradnja i dobri odnosi izme�u dve zemlje mogu samo u�vr��ivati nezavisnu orijentaciju Albanije od velikog je interesa za na�u zemlju da se stalnom inicijativno��u podsti�e ta saradnja i da se ne propu�ta ni�ta �to bi doprinosilo pobolj�anju i pro�irenju me�usobnih odnosa na osnovama prihvatljivim za obe strane.

Istovremeno, pri takvom pozitivnom i aktivnom prilazu jugoslovensko-albanskoj saradnji treba, me�utim, stalno imati u vidu da se Albanija - niti prema svetu, niti prema nama - ne�e naglo i brzo otvarati, odnosno da se u razvoju odnosa i dalje mora i�i putem "malih" koraka. Naime, re�im kakav je albanski, ima�e i dalje potrebu da se dr�i zatvorenim, te da tu zatvorenost, kao i do sada, obezbe�uje i odre�enim doziranjem me�unarodne saradnje i idejnim konfrontacijama, �to �e i dalje biti nagla�eno prisutno i prema Jugoslaviji.

Pri tom, jugoslovensko-albanske odnose moramo stalno sagledavati u istorijskom kontekstu, vode�i ra�una i o nagomilanim sumnjama i nepoverenju, ali i o borbenoj saradnji na�ih dveju revolucija. Uz to, treba tako�e imati u vidu i da je Jugoslavija za Albaniju "d�in", i to ne samo zbog veli�ine ve� i zbog velikog broja Albanaca koji u Jugoslaviji predstavljaju subjekt ravnopravan sa ostalim narodima i narodnostima i �ive slobodnije i bogatije, i koji samim tim vr�e odre�ene uticaje i u Albaniji.

Zbog svega toga je potrebno da pri stalnom iniciranju i podsticanju saradnje budemo, istovremeno, dovoljno realisti�ni i fleksibilni, ali i korektni u izvr�avanju preuzetih obaveza. Pri tom, sa Albancima i dalje ne treba voditi ideolo�ko-politi�ke polemike, u kojima su nam pozicije dijametralno razli�ite, �to opet ne zna�i da u slu�ajevima vre�anja zemlje i �efa dr�ave ili me�anja u njene unutra�nje poslove treba da ostajemo indiferentni...

Zato - kao �to je istakao predsednik Tito u svom nedavnom govoru u Pri�tini - principi po�tovanja jednakosti, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta, neme�anja, uzajamnog uva�avanja i ravnopravne saradnje stalno treba da budu nagla�avani kao nezamenljiva osnova jugoslovensko-albanskih odnosa, daljeg pro�irenja saradnje i normalizovanja odnosa izme�u dve dr�ave.

b) Polo�aj albanske narodnosti u na�oj zemlji, kao i makedonske i na�ih drugih manjina u Albaniji, ima trajno posebno mesto i zna�aj u jugoslovensko-albanskim odnosima. Kao ravnopravni subjekat u na�oj samoupravnoj zajednici albanska narodnost ima sva ustavna prava i mogu�nosti da razvija svoju nacionalnu individualnost, uklju�uju�i i da odr�ava intenzivne kontakte i sara�uje sa svojom maticom u NSR Albaniji. Takav slu�aj, me�utim, nije sa jugoslovenskim narodnostima: postojanje makedonske manjine u Albaniji se zvani�no priznaje, ali se onemogu�avaju njeni kontakti sa maticom u SR Makedoniji, dok se postojanje crnogorske i srpske narodnosti uop�te ne priznaje.

Na�a nastojanja treba i dalje da budu usmerena na razvoj �to �ire jugoslovensko-albanske saradnje i kao puta za �to ve�e zbli�avanje recipro�nih narodnosti sa svojim maticama, pri �emu treba obezbe�ivati vi�e ravnopravnosti za na�e narodnosti.

Iako �e albanska narodnost u Jugoslaviji i dalje igrati najistureniju ulogu u razvijanju jugoslovensko-albanske saradnje, ta saradnja se ne bi smela, kao �to se to sada doga�a, ograni�avati manje-vi�e samo na podru�ja gde �ive Albanci.

Istovremeno, s obzirom na nagla�eno prisustvo nacionalizma i iredentizma u politici albanske vlade prema albanskoj narodnosti u Jugoslaviji, u na�em otvaranju prema Albaniji, ipak se ni�im ne bi smelo dopu�tati stvaranje iluzija kod albanske strane o mogu�nosti teritorijalnih promena. Naprotiv, u slu�ajevima kada na to podsti�u, Albancima treba jasno stavljati do znanja da bi takvi poku�aji neminovno vodili katastrofi sa nesagledivim posledicama.

v) Odgovaraju�em usmeravanju kulturne, nau�ne i obrazovne saradnje trebalo bi u narednom periodu posve�ivati pove�anu pa�nju, pri �emu albanska narodnost u Jugoslaviji, a naro�ito u SAP Kosovu, treba da ima isturenu ulogu.

S tim ciljem treba i dalje nastojati na zaklju�enju kulturne konvencije izme�u dve zemlje, za �ta Albanci jo� nisu izrazili spremnost, o�igledno da bi �to du�e i vi�e zadr�ali mogu�nost da u Jugoslaviji biraju partnere za ovu saradnju, odnosno daje i dalje koncentri�u uglavnom samo na podru�ja gde �ivi albanska narodnost.

U ovom domenu, me�utim, na� prilaz i dalje treba da odlu�no podr�ava naj�iru saradnju, jer i pri ponekada �tetnim uticajima sa albanske strane, mo�emo ra�unati sa efektima dru�tvenog �ivota i me�unarodnog polo�aja Jugoslavije na albanske sredine koje kroz ovu saradnju dolaze u dodir sa na�om zemljom.

Tako je i na� interes da se saradnja u okviru mre�e sporazuma zaklju�enih izme�u univerziteta i akademija nauka Kosova, Makedonije i Crne Gore sa ovakvim institucijama u Tirani �to punije sprovodi u �ivot, da se jo� intenzivnije nastavi sa razmenom kulturnih grupa, umetni�kih ostvarenja, te da i odgovaraju�a sredstva javnog informisanja dveju zemalja ostvaruju �to puniju saradnju.

Naravno, i ova saradnja treba da se odvija na principima ravnopravnosti i uzajamnog po�tovanja i kao deo sveukupne saradnje izme�u SFRJ i NSR Albanije. Zbog toga su u ovom domenu potrebna stalna nastojanja - ali i inicijativnost i drugih republika i pokrajina - da se kulturna saradnja u�ini �to vi�e op�te jugoslovenskom, iako je, naravno, prirodno da podru�ja gde �ivi albanska narodnost imaju daleko najisturenije mesto u saradnji sa Albanijom.

Tako�e, jo� manje je prihvatljivo da se kulturna saradnja koristi od strane organa NSR Albanije za rasturanje prema Jugoslaviji neprijateljske propagande (u sklopu razmene ud�benika i publikacija, slanje takvih pamfleta na adrese pojedinaca itd.), jer to ne bi moglo a da se negativno ne odrazi na ovu saradnju.

g) Sa na�e strane treba i dalje iskazivati dobru volju i �initi sve za uspe�no dogovaranje i implementaciju projekata iz kompleksa grani�ne saradnje, koja najtrajnije u�vr��uje me�uzavisnost dveju zemalja.

Zato narednim zasedanjima Me�ovite komisije za vodoprivredu i njenih organa treba posvetiti punu pa�nju kako bi se, pri o�igledno manje vi�e uravnote�enim interesima, ostvario dalji napredak u saradnji na za�titi Ohridskog jezera, na regulisanju pitanja nastalih izgradnjom u Albaniji hidro energetske akumulacije"Fierza", tena kori��enju sa na�e strane voda Belog Drima za navodnjavanje, na regulaciji voda Skadarskog jezera, Drima i Bojane i sl.

S obzirom na interes Albanije da izvozi elektroenergiju i dugoro�ne potrebe Jugoslavije za njenim uvozom (SR Crna Gora, SR Makedonija), razmenu energije trebalo bi dogovoriti na dugoro�noj osnovi, a intenzifikaciji saradnje u ovom domenu doprinelo bi i povezivanje dalekovodne mre�e i izme�u Albanije i SAP Kosova i SR Makedonije.

U vezi sa sporazumom o �elezni�kom povezivanju Skadar-Titograd, Jugoslavija bi morala imati razra�ene tehni�ke i finansijske pretpostavke za to povezivanje u predvi�enoj dinamici i u skladu sa albanskim napredovanjem u tom pogledu.

Na� je, tako�e, interes da se ostvari i �elezni�ko povezivanje Struga -Elbasan, da se ustali i modernizuje avio-linija Beograd-Tirana, te uspostavi redovna pomorska linija Dra�-Bar-Bari.

d) Iako je u privrednoj saradnji ostvaren zna�ajan uspon, sa dostignutim nivoom ne bi trebalo da budemo zadovoljni. Poseta saveznog sekretara za spoljnu trgovinu Rotara, tako�e, pokazala je da i Albanci smatraju da u ovom domenu postoji jo� prostora za unapre�enje saradnje. U na�im naporima za pro�irenje te saradnje, koji treba nagla�eno da do�u do izra�aja u petogodi�njem sporazumu 1981-1985. godine, posebno bi trebalo imati u vidu:

(1) U uslovima kada se on ne mo�e pro�irivati kreditnim odnosima, prostor za pro�irenje saradnje opredeljiva�e, pre svega, na�a inventivnost i spremnost da pove�amo uvoz iz Albanije, na �ta, u stvari treba staviti te�i�te. Istovremeno, s obzirom na dimenzije albanskog tr�i�ta, ne bi se smelo doga�ati da Jugoslavija nije u stanju da udovolji tra�nji Albanije za odre�enim na�im proizvodima.

(2) Mi posebno treba - stvaraju�i pre svega za to odgovaraju�i prostor - da nastojimo na izvozu opreme i kompletnih postrojenja, za �ta je albanska strana, pod uslovom da smo konkurentni, ve� izrazila interes.

(3) Sistem dugoro�nih aran�mana izme�u privrednih organizacija dveju strana, koji bi mogao biti prihvatljiv i za Albance, doprinosio bi na pragmati�an na�in nadome�tavanju nemogu�nosti kreditiranja i na taj na�in stvaranju prostora za pove�anje me�usobne saradnje. Ovi aran�mani bi se temeljili na uzajamnim isporukama odre�enih roba i postrojenja, s tim �to bi isporuke albanske strane bile e�alonirane na du�i rok (u ovom slu�aju na� isporu�ilac bi bio kreditiran od na�ih banaka).

Kroz ostvarivanje ovakvih aran�mana mogli bi se za�injati i neki oblici dugoro�ne proizvodne kooperacije, koju Albanci za sada ne prihvataju.

(4) Konkurentnost u cenama i kvalitetu, kao i korektno izvr�avanje preuzetih obaveza, uklju�ivo i robnih lista po me�udr�avnom sporazumu, preduslov je za uspe�an razvoj privredne saradnje sa ovom zemljom. Zato postoje svi razlozi, a posebno oni politi�ki, da na�i privrednici nastupaju �to aktivnije i organizovanije na ovom tr�i�tu, te da zato bivaju i adekvatno podsticani.

(5) O�igledno zbog bojazni od cirkulacije i kontakata ljudi, albanska strana ne prihvata ne samo malograni�ni promet lica, ve� ni onaj roba. Imaju�i to u vidu, ubudu�e bi trebalo, zato, te�i�te sa na�e strane stavljati na malograni�ne sporazume o robnom prometu kao sistemu podsticanja robne razmene izme�u grani�nih regiona, a ne kao razmene me�u pojedinim licima.

�) Razmena uzajamnih poseta veoma je podsticajan faktor za razvoj saradnje naro�ito u slu�aju Albanije i nju treba podsticati, ali, naravno, u meri albanske spremnosti za to. Protekla zvani�na poseta saveznog sekretara za spoljnu trgovinu Rotara, kao prva ministarska poseta posle vi�e od 30 godina, ima veliki zna�aj i kao izraz odre�enog stanja u odnosima izme�u dve zemlje, a ne manji �e u tom pogledu imati zna�aj i predstoje�a poseta albanskog ministra spoljne trgovine Nedin Hod�e Jugoslaviji na prole�e/leto idu�e godine.

Predstoji uskoro i poseta privrednika Kosova Albaniji, a albanski ministar kulture pozvao je sekretara za kulturu SAP Kosova Imer Jaku da poseti Albaniju. Vi�e puta ponovljeni predlog Privredne komore SR Makedonije za posetu Albaniji makedonskih privrednika, me�utim, �eka jo� odgovor albanske strane.

Pri dosada�njem nedostatku zvani�nih kontakata na vladinom nivou od zna�aja su bile, uz obezbe�enje za njih odgovaraju�ih kontakata, i "privatne posete" pojedinih saveznih i republi�kih funkcionera, pa takve vidove u odgovaraju�oj meri, treba i dalje praktikovati.

Me�utim, u sklopu pro�irivanja saradnje izme�u dve zemlje sa na�e strane sada, ipak, te�i�te treba stavljati na razmenu zvani�nih poseta i ne podsticati zamenu takvih poseta onima privatnog karaktera.

e) Upravo u ovoj fazi kada se, kako izgleda, sve odre�enije kristalizuje albanska me�unarodna politika kao politika nevezivanja za pojedine supersile i blokove, ali kada, ipak, mogu�e opcije albanskog rukovodstva, a uz to i mogu�e akcije suparni�kih blokova i supersila, jo� nisu jasne, uve�ava se potreba �to odre�enijeg pra�enja albanske me�unarodne politike i odnosa, i to i u onim njenim konkretnim izra�avanjima.

Isto tako, s obzirom na njihov uticaj i na njeno me�unarodno pona�anje, potrebno je intenzivno pratiti i unutra�nja kretanja u Albaniji kako bi se imala �to punija slika o politi�kom, privrednom, kulturnom i vojnom bi�u ove zemlje.

Zavr�ni sastanak u SSIP-u i zavr�ni razgovori

Zavr�ni sastanak u SSIP-u, koji je odr�an po�etkom novembra 1979. godine, i kojem su prisustvovali rukovode�i predstavnici svih sektora involviranih u ve�oj ili manjoj meri u radu prema Albaniji, odobrio je moje Teze kako u pogledu sinteti�ke ocene dru�tveno-politi�kih prilika u Albaniji, tako i stanja i na�e politike u jugoslovensko-albanskim odnosima. Zabele�io sam, pri tom, da su u opse�noj diskusiji koja je tom prilikom vo�ena posebni naglasci stavljeni na slede�e:

Prvo, da �elimo puni i svestrani razvoj odnosa sa Albanijom i s tim ciljem treba da u ovoj zemlji budemo �to prisutniji i sa me�uljudskim kontaktima, i sa robama, i sa kulturom, i sa idejama... Jer, zainteresovani smo za nezavisnost Albanije, sa kojom imamo zna�ajnu uzajamnost interesa, �ije postojanje treba da vidimo u uravnote�enom odnosu; u protivnom, njihovo druga�ije sagledavanje bilo bi i za nas kontraproduktivno.

Drugo, da se, pri tom, ne sme gubiti iz vida albanska protivure�na politika prema Jugoslaviji, a naro�ito u pogledu odnosa prema teritorijalnom integritetu na�e zemlje. Istina, Albanci formalno ne otvaraju pitanje granice sa Jugoslavijom, ali na�in kako tretiraju elemente tog pitanja u istoriografiji i teku�oj propagandi ozna�ava da ga fakti�ki dr�e otvorenim. Posebno je, pri tom, nagla�eno da bi za normalan, pozitivan razvoj jugoslovensko-albanskih odnosa te�ko savladivu ko�nicu predstavljala ocena albanskog rukovodstva da bi njihove teritorijalne pretenzije gubile �anse ukoliko bi se odnosi izme�u dve zemlje radikalno pobolj�avali...

Tre�e, s obzirom na ocenu da nedovoljno poznajemo kretanja u albanskoj unutra�njoj i spoljnoj politici, ambasadije posebno nalo�eno da kroz izve�tavanje �to fundiranije pru�a sliku dru�tvenog i ekonomskog bi�a sada�nje Albanije, njene industrije i poljoprivrede, te sposobnosti da du�e izdr�ava bez inostrane pomo�i, ali sve to - ne na osnovu "logike", ve� sa �to vi�e pokazatelja i analiti�no. �to bli�u sliku treba pru�iti i o albanskoj spoljnoj politici, njenim ekonomskim odnosima i kulturnoj saradnji sa pojedinim zemljama i regionima.

***

Neposredno pred odlazak primio me je potpredsednik Predsedni�tva SFRJ Lazar Koli�evski (predsednik Tito ve� nekoliko godina nije primao ambasadore pred njihov odlazak na du�nost), a odmah, zatim, i savezni sekretar za inostrane poslove Vrhovec.

U razgovoru u vezi sa mojom misijom u Albaniji Koli�evski je bio vrlo kratak: ocene i politiku iznete u Tezama za zavr�ni sastanak, koje je, na vlastiti zahtev i on bio dobio, ocenio je kao veoma dobre, da bi mi na kraju, posle du�eg podse�anja na ratne i poratne dogodov�tine sa Albancima, nalo�io da "Enveru Hod�i i albanskom rukovodstvu" prenesem pozdrave od "Predsednika Tita i jugoslovenskog rukovodstva..."

Ovo poslednje me ne malo iznenadi; smatrao sam da bi bilo previ�e da Tito pozdravlja E. Hod�u, koji nije propu�tao gotovo niti jednu priliku da ga na najgnusniji na�in ne napada i kleve�e. Osetih tada i koliko je u jugoslovensko-albanskim odnosima sve delikatno, pa i uobi�ajene kurtoazije, i odlu�ih da neke stvari koje �u izre�i prilikom predaje akreditiva stavim na papir i ra��istim kod saveznog sekretara za inostrane poslove, koji se, pored ostalog, slo�i sa mojim predlogom da pozdrave treba da prenesem samo - "od rukovodstva Jugoslavije rukovodstvu Albanije..."

A �to se moga posla ti�e, savezni sekretar Vrhovec naglasi da treba da veoma nastojimo na �to punijem razvoju jugoslovensko-albanskih odnosa, da u vezi sa tim imamo inicijativu, ali da, pri tom, ne forsiramo ono za �ta Albanci nemaju interesa... Napomenu mi i to da, s obzirom na atmosferu u odnosima izme�u dve zemlje, moram imati "dobre nerve", ali da u slu�aju grubog direktnog napada na �efa dr�ave i na�u zemlju treba da markiram svoje negodovanje i protest. Posebno naglasi da, uz pozdrave, ministru inostranih poslova Nesti Nase ka�em i "da me je savezni sekretar zadu�io da u punom smislu re�i budem predstavnik jugoslovenskog interesa za dobrim odnosima sa Albanijom..."

Na kraju me je ovlastio i da, s obzirom na uslove rada i �ivota u Albaniji, mogu sam odlu�ivati - za sebe i svoje saradnike - o privatnim odlascima u Jugoslaviju, dok je za slu�beno anga�ovanje ambasadora u Jugoslaviji, naravno, potrebna saglasnost SSIP-a.

Napomene

1. Konferencija je, prema tome, odr�ana na albanskoj teritoriji, koju su dr�ali albanski partizani, a u njenom radu je u�estvovao znatan broj dr�avljana Albanije, koji su zajedno s Albancima s Kosmeta �inili dominantnu ve�inu delegata. Uz to, mali broj Srba i Crnogoraca malo je ili uop�te nije znao albanski jezik da bi valjanije mogao pratiti rad konferencije.

2. Enver Hod�a, Razgovori sa Staljinom.

3. Sporazum SFRJ-NR Albanija o saradnji u oblasti vodo privrede iz 1956. obuhvatao je, uz za�titu ribljeg blaga u zajedni�kim jezerima, i saradnju kod kori��enja zajedni�kih reka, a posebno saradnju na regulaciji voda Skadarskog jezera. Drima i Bojane. �ime bi se na crnogorskoj strani oslobodilo oko 12,5 hiljada hektara pri jezerske zemlje. Ostvarenje ovog projekta trebalo je da rezultira u smanjenju voda jezera sa 9.5 metara iznad mora na 6,5 metara, a u tom pogledu postojale su dve varijante: a) prevo�enje Drima starim koritom od pre vi�e od sto godina u more kod grada Lje�a, i b) njegovo prevo�enje kod Bu�ata u donji tok Bojane, te izgradnju za Albaniju manje hidrocentrale na toj devijaciji.

4. Za �elezni�ko povezivanje sa na�e strane postojale su dve varijante mesta spajanja: a) Bo�aj-Hanihotit i b) Vuksan Leki�-Rozafina, koja varijanta je, s obzirom la bi pruga prelazila preko Skadarskog jezera, bila povezana i sa njegovom regulacijom i spu�tanjem voda.

5. Konvenciju o kulturnoj saradnji iz 1947. godine nijedna strana formalno nije bila otkazala ali se ona u veoma zao�trenim odnosima posle 1948. godine fakti�ki bila ugasila. Pregovori iz 1971, a zatim iz 1972. i 1973. godine, o zaklju�enju Protokola o kulturnoj saradnji nisu dali rezultate: to je, o�igledno. izbegavala albanska strana. Ona nije prihvatala niti zaklju�ivanje dvogodi�njeg programa saradnje izme�u SFRJ i NRA, osim sa SAP Kosovo, jer joj je odgovaralo da se kulturna saradnja odvija �to stihijnije sa na�e strane i gotovo isklju�ivo sa krajevima gde u na�oj zemlji �ive Albanci.

6. Tito je tada, prema "Politici" od 17. oktobra 1979. izme�u ostalog. rekao: "Na�i odnosi sa susednom Albanijom, naro�ito na trgovinskom, prosvetnom i kulturnom planu, dosta se uspe�no razvijaju, uz obostrane napore i u skladu sa obostranim interesima. To je va�an doprinos ukupnim odnosima i stabilnosti na ovom podru�ju..."

Naglasiv�i da u odnosima prema Albaniji polazimo od me�unarodno usvojenih principa, tako�e je podvukao da "to podrazumeva i neotu�ivo pravo svakog naroda na samostalan put svog unutra�njeg razvoja i �ivota..." te da "razlike, ponekada i duboke, koje postoje me�u na�im zemljama, ne treba da budu smetnja saradnji pa svim podru�jima gde za to postoje uzajamni interesi i mogu�nosti... Pri tom. zna�ajan aktivan faktor u toj saradnji predstavlja brojna albanska narodnost u Jugoslaviji. a ona je to mogla postati zato �to joj ustavni polo�aj omogu�ava da bude gospodar svoje sudbine i budu�nosti".

"Mi smatramo - zaklju�io je predsednik Tito u vezi sa odnosima sa ovom zemljom - da treba ja�ati ekonomske i druge veze sa Albanijom... razume se mi ni u budu�e ne�emo odgovarati na razne klevete ve� nastojati da razvijamo konkretnu saradnju... Ja sam uveren da politika gra�enja dobrosusedskih odnosa predstavlja dugoro�ni interes naroda na�e dve zemlje".

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt