Милорад Павић: Предромантизам
Усмена књижевност у време предромантизма
Бележење српских народних песама (1774-1814)
Иако су два барокна столећа, XVII и XVIII, обилато неговала интерес за народну песму, бележила дела усмене књижевности и подражавала им, та традиција узела је негде од 1774. Године један сасвим нови вид. Тада ce за српскохрватску народну песму и за народне обичаје, веровања и умотворине "Морлака", почело будити интересовање широм Европе. То занимање нове врсте изазвао је предромантички стил, који је захватио Европу нарочито у другој половини XVIII века, па у склопу општег интересовања предромантичара за усмену књижевност и фолклор разних народа, Келта, Скандинаваца, Германа, и других, српска народна песма стиче поштоватеље и снажно одјекује у делима европског предромантизма и романтизма. На почетку тог новог таласа предромантичког и предвуковског интересовања за српску усмену књижевност стоји Алберто Фортис (1741-1803) са својим путописима. Захваљујући њему први и једини пут у народу je нађена и записана потом чувена балада Хасанагиница, али су преведене и друге песме везане за обичаје пука Далматинске загоре и других области.
Италијански опат августинац, природњак и етнограф, Фортис је изишао из школе италијанског предромантизма (Цезароти), рано je читао Макферсонову осијанску поезију, народне песме шпанске, мексиканске и лапонске, у Венецији je пре 1773. упознао угледног Которанина Трифуна Враћена, чија je библиотека била пуна словенских књига; у међувремену je током боравка у Далмацији (1771-74. и 1779-83) склопио познанства са угледним личностима у Дубровнику и другде (Соркочевићи, Јулије Бајамонти, Ђандоменико Стратица) и почео ce интересовати за српскохрватске народне песме, о чему je записао: "Jа сам ce од пре љутио над толиким сујеверјима простога народа, а сада мислим, нека их, јер ce овако чувају и многе добре ствари као занимљиве народне песме, које ће особито добро послужити нашим келтским Шкотима код изучавања народне поезије". С таквим циљем и доводећи очигледно осијанске песме у везу са усменом поезијом коју je нашао код Качића забележену и слушао можда од неке Станке, родом из Имотског, код које је становао, Фортис је објавио најпре на италијанском једну песму о Обилићу и Вуку Бранковићу и још неке узете из Качића (мислећи да су народне) у делу Saggio d'Osservazioni sopra l'isola di Cherso ed Ossero (Венеција 1771, 1774), а потом у чувеном делу Viaggio in Dalmazia III (Венеција 1774) говорећи о обичајима "Влаха" (Морлака) Хасанагиницу у оригиналу и италијанском преводу. Откуда Фортису текст Хасанагинице, je ли га сам записао слушајући казивање поменуте Станке из Имотског, или га je пак добио од другог већ записан, тешко je закључити. "Најближе истини свакако стоји уверење да je рукопис са њеним текстом даровао Фортису неки наш човек, можда баш један од оних ерудита и писаца из Далмације, чије je салоне Фортис тако усрдно посећивао ради духовите и учене конверзације, али и ради дама" (М. Пантић). Фортисов путопис наишао je навелико интересовање. Јован Ловрић je 1776. објавио у Венецији на италијанском језику Osservazzioni sopre diversipezzi del Viaggio in Dalmazia, коментар Фортисовог дела, и у додатку књиге Живот Станислава Сочивице, хајдука на гласу у оно време у цетинској крајини. Тај "Живот" je одмах био преведен на француски (1777) и послужио предромантичкој литератури о Морлацима (Орсини-Розенберг), која отада цвета у европским књижевностима. Ловрић je дао у својој књизи допуне Фортиса, нарочито вести о певању народних песама и о њиховом инструменту. У књигу je унео и три народна стиха:
Јаше коња Марко Краљевићу
С једном змијом коња зауздао,
A друга му за канџију служи.
Године 1775. у Берну ce појавио немачки Вертесов превод одељка из Фортисовог путовања De Costumi de Morlachi (где ce налазила и Хасанагиница), под насловом Die Sitten der Morlacken. Исте године и Гете je превео Хасанагиницу на немачки, а одмах потом изишао je немачки превод целог Фортисовог путовања по Далмацији. У исто време немачки књижевник и историчар, познавалац старојеврејске поезије, Осијана, Хомера, немачког фолклора, Ј. Г. Хердер (1744-1803), један од најутицајнијих у немачком предромантизму (Sturm und Drang покрет), објављује своју чувену збирку поезије Volkslieder, I-II (Lajpcig 1778-1779), касније познату као Stimmen der Volker in Liedern. У њој су биле песме из Качића преузете од Фортиса и Хасанагиница у Гетеовом десетерачком преводу, који инспирише касније читав низ немачких песника (Фос, Платен, Гајбел итд.) да ce и сами огледају у несиметричним десетерцима српске народне песме. Од 1779. Гете уноси Хасанагиницу и у своје књиге под назнаком "Морлачка", а њено место у Хердеровој збирци (бр. 24 прве књиге) долази после одломка из Шекспирових трагедија, "у којима су жене трагичне јунакиње и жртве своје љубави", па такав контекст у збирци значи и вредносни суд О Хасанагиници (X. Крњевић).
Године 1796. немачки историчар Јоханес Милер замолио je познатог дубровачког списатеља и преводиоца пословица на латински Ђура Ферића да преведе и народне песме на овај језик. "Домаћа мудрост жена и старица – пише Милер – боље означује прави хуманизам, неголи приповедање о ратовима; из ње одсева чисти карактер народа; ко свом народу добро мисли, треба да почне изучавање ових ствари..." Ђуро Ферић (1739-1820) je пошао за овом сугестијом и почео je прибирати песме уз помоћ Бајамонтија и М. Бруеровића. Године 1798. објавио je у Дубровнику своје дело Ad clarissimum virum Johannem Muller, у којем су били латински преводи једног дела скупљених песама, међу њима и Хасанагинице, пропраћени почетним стиховима у изворнику. Много je значајнија од ове збирке, којом je Ферић желео да популарише народну поезију свог краја у Европи, Ферићева оставштина, у којој су нађени драгоцени оригинали скупљених песама. Низу угледних странаца који су ce заинтересовали за народну песму "Морлака" прикључио ce крајем XVIII века и Marc Rene Bruere Desrivaux (око 1770-1823), Француз, син француског конзула у Дубровнику, који ce пишући на "илирском" потписивао Марко Бруеровић. Боравећи у Травнику као конзул своје земље (1793-97) бележио je песме од босанских сељака и другде, преводио их на италијански, али није имао среће да их као Фортис објави, него су остале расуте у његовим рукописима.
Популарност српскохрватске народне поезије, интересовање за "морлачке" нарави и обичаје, продирали су у предромантичарску Европу и на друге начине од овде набројаних и везаних за превођење народних песама. Чувени пољско-француски писац Јан Потоцки (1761-1815) у свом делу помиње обичај да ce у Србији пева уз гусле. Почетком века почела су ce јављати прозна дела са темама из "морлачког" живота. Грофица Розенберг-Орсини 1807. објављује књигу Морлаци, а исте године излази и Корина – роман госпође де Стал. Обе књиге показују интересовање за "морлачку" поезију. Уочи појаве Вукове прве збирке, године 1813, француски списатељ Шарл Нод је пише похвалу Хасанагиници. Следе мистификације српских народних песама Нодјеа (Смара, 1821) и Меримеа (Гусле, 1827).
Све ове књиге у којима je пажња била посвећена српској народној песми биле су окренуте Европи и њеној предромантичкој јавности и нови књижевни стил прихватио je ту поезију из Фортисовог дела, из Хердерових збирки кроз које одјекују гласови народа и уз подршку Гетеовог талента, који je форму тих песама претопио у немачки десетерац. Овом првом импулсу предромантизма подлегли су и романтичари, као Проспер Мериме, Валтер Скот, Грим, Копитар, потом Пушкин, који ствара руски образац српског десетерца у збирци Песме западних Словена и у Скаски о рибару и рибици, коју такође назива "српском песмом". При томе Пушкин дугује овом старијем предромантичком тренутку интересовања за усмено песништво, од Фортиса, Гетеа и Хердера до Меримеа, колико и Вуку Караџићу, чији утицај je комбинован са овим претходним. Следећи, други талас интересовања европске јавности за српске народне песме биће посвећен Вуковим збиркама после 1814. До те године, међутим, и у крилу саме српске књижевности постојало je домаће интересовање за народно стваралаштво, бележене су песме и бележене пословице, овога пута најчешће већ под утицајем европског предромантизма, чије интересовање за усмено песништво je одјекивало и на овоме тлу. У том смислу je Хасанагиница била преломна песма у судбини српске усмене поезије.
Између 1774. и 1814. нарочито расте број народних песама или оних "на народну" по рукописним песмарицама које су преписиване у српској грађанској средини током читавог XVIII века. Од близу стотине колико je из овог репертоара записивача "грађанске лирике" издвојио Б. Маринковић, највећи део записан je у овом раздобљу. У антологији предвуковских записа народне поезије М. Пантића (Народне песме у записима XV-XVIII века, Београд 1964) скоро трећина изабраних песама припада овом периоду између 1774. и 1807. године, дакле, према тридесетак година овог раздобља долази у две трећине антологије све оно што je забележено у XV, XVI, XVII и у XVIII веку (до 1774. године). Очигледно, према критеријумима антологичара, велики број сачуваних песама највишег домета записан je у овом раздобљу, у време предромантизма и буђења интересовања за усмено песништво у свету.
Један од најистакнутијих записивача народне поезије у овом раздобљу био je Аврам Милетић (1755 после 1826), трговац пореклом из Видина, рођен у Каћу, дед потоњег народног трибуна Светозара Милетића. Он je још као калфа између 1778. и 1781. забележио већи број народних песама (данас у Библиотеци Матице српске у Новом Саду). Од епских Историју Мусићa Стефана, Историју кнеза Лазара, Историју Војводе Момчила, Историју младога Продановића, док су лирске песме његовог рукописног зборника и бројније и лепше:
Прођо гopу, прођо другу зелену,
Kaд у трећу јасен гopу ja дођо',
И у њему један борак листао
У тој гopи постељица прострта,
На постељи моја дpaгa заспала.
Не могу je oд жалости будити,
Нити мoгу од радости љубити...
У другом издању своје књиге Сатир илити дивји човик (1779) M. A. Релковић објавио je једну од најлепших српских епских песама Јакшићи кушају љубе, коју je Вук касније унео у своју збирку. Релковић ову песму бележи као наравоученије уз свој текст, који потпуно спада у оквире критичке етнологије; он показује интересовање за народне обичаје и усмено стварање да би их критиковао са становишта просветитељске идеологије. Релковићево дело са народним стиховима имало je успеха код српских читалаца и прештампано je ћирилицом два пута (Беч 1793, Будим 1807).
Релковић је својим Сатиром обележио још једно важно усмерење, које ће оставити трага у српском просветитељству. Он je својим рационалистичким просветитељским ставом и критиком народних обичаја, нарочито кола, почео неговати онај однос према фолклору који модерни истраживачи (Д. Недељковић) називају "критичком етнологијом". Тим путем су пошли за њиме и други, као Јован Рајић, Везилић, А. Стојковић, Доситеј или Ј. Мушкатировић (у својој књизи Краткое размишљеније о праздници, 1786). Тако ће попут Релковића, којег добро познаје и чита у младости, Доситеј дуго имати критички однос према народним умотворинама и нарочито према веровањима и претхришћанским обичајима Срба. Стога ће Доситеј у почетку рада показати несумњиву резервисаност према усменој епици и коледарским песмама, које тада прогони и црква: "Песме наши стари највише су овога садржанија – пише Доситеј – Одсече главу! скреса до рамена руку и изгибе толико јунака!" Са рационалистичким предрасудама Доситеј je прилазио и једном делу усмене прозне књижевности. Док je народне приче бележио још од 1765, бајке je сматрао неподобним у новим просвећеним временима и осуђивао je "бапске приче" "са вилама, летећим змајевима, вампирима, вештицама и врачарицама, које ђаволе из воде извлаче и шаљу их на некаква посла" (1728).
Слично ће Доситеј у почетку свог рада рећи и за коледарске песме и обичаје: "Има сад више од дванаест стотина година, од кад су Србљи Давора и Коледа за своје богове имали; пак и данашњи дан чућеш од Далмације до Баната у усти гдикоје старе баке: "Ај, Даворе, мили бого!" A да je запиташ ко je и шта je тај Давор, никад до века неће ти знати казати." Међутим, када Доситеј касније буде почео да преводи повести из Палмовог лишћа, када ce буде боље упознао са народном епиком и њеном ослободилачком тематиком, Доситеј ће мењати став према усменој књижевности свог народа.
Тако je он, као уосталом и Релковић, био довољно свога времена човек да понешто од народних умотворина забележи и да постепено промени свој став у корист народне епике, према којој je у почетку показивао одбојност. Te песме он je слушао од детињства и помињао je у свом делу 1792. јунаке српске народне епике: Краљевића Марка, Мусу Арбанаса, Рељу Бошњанина, војводу Јанка, Секулу, Змај Огњена Вука, "Милутина на гласу хајдука", Старину Новака, Радивоја и Грујицу, а касније кнеза Лазара, Милоша Обилића, Вукашина, Стефана Силног, очигледно и то по народној песми. Године 1788. Доситеј преводи хексаметре Вергилија у асиметричном десетерцу српске усмене епике, а потом и сам пева низ песама у том стиху показујући често да познаје народне песме о Косову, а зна ce да је слушао народне певаче, слепца Марка и можда Вишњића. Године 1784. у Совјетима здраваго разума он je забележио коледарску песму:
Колеђани, коледо,
вичте браћо, коледо!
Скачте момци, коледо,
подвикујте, коледо!
Уз песму je сећајући ce младости у Банату напоменуо како ce изводи и описао коледарске обичаје уз које она иде. Године 1793. у Собранију Доситеј je опет описивао околности под којима ce пева народна песма, па је и овом приликом забележио народне стихове којима гуслари и певачи завршавају своје певање: "Сви славеносрпски народи у разним краљевствам и државам и кад ce жене и кад празнују и кад ce год часте, и кад год путују по мору или по суву, оваке певају пјесне. Али, сврх свега, овакови при нашим народам пјесана тако je куриозно закљученије да би грех био с молчанијем то преминути. Кад онај који пева, сврши пјесну, онда с громовитијим гласом овако закључи:
"Домаћине, теби на поштење!
Мили гocти, на ваше весеље!
Онда било, caд ce спомињало!
Вами пјесна, мени чаша вина!"
У Етици 1803. Доситеј je записао одломак из косовске песме са напоменом: "Каково чувствованије јоште и данас у српском срцу чине оне речи:
Да je коме послушати било,
Како љуто кнеже заклињаше:
"Ko не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило!"
За ове стихове Доситеј, који у ово време очигледно већ познаје Хердерове списе, вели лапидарно: "Ово ce у Омира нариче просто високо", и ово je "први случај да ce наша народна поезија поређује са вредношћу Хомерових дела, што су касније понављали многи њени глорификатори" (Ј. Деретић). Најзад, 1806. године у једноме писму Доситеј приопштава неколико стихова народне лирике, али таквих да спадају у антологијске тренутке српског љубавног песништва:
Спала бих, спала,
Ал ' не могу сама,
И радо бих дала
Три коња плава
И четири врана
Да не спавам сама.
У исто време српске народне песме бележили су и други. Рукописна заоставштина Марка Бруеровића (Marc Bruere Desrivaux, 1770-1823) са записима народне поезије, настала највећим делом и највероватније за његовог службовања у звању француског конзула у Босни, у Травнику (1793-97), налази ce само у деловима и то на разним странама: песму О порази сватова дуждева Стјепана штампао je из хартија Бруеровићевих Ф. М. Апендини 1803; има Бруеровићевих записа по преписци, има их у Библиотеци Валтазара Богишића у Цавтату и у Дубровнику. Лирске народне песме преовлађују вредношћу у овој збирци:
О мој боре, зелен боре,
Благо теби насред гope!
Kaд je зима насред зиме,
Не може ти сниг ни киша;
Kaд je љето насред љета,
Испод тебе хлада доста!
A мом. дpагу jaдa дocтa,
Јер му други дpагу љуби,
Ил ти му ce сабљом сјећи,
Ил ти му ce пушком бити,
Не да дpaгe обљубити.
Дериво je помагао и дубровачкоме латинисти Ђуру Ферићу у сакупљању народних песама. Ферићева обимна збирка настала на међи два века чува ce једним делом у Библиотеци манастира Мале браће у Дубровнику, а други, обимнији део записа усмене поезије (данас у Свеучилишној књижници у Загребу), садржао je тридесет епских песама у десетерцу, четрдесет лирских и нешто песама преузетих из Качићевог зборника. Такву збирку Ферић je припремио за штампу 1804. године, али она никада није угледала светлост дана, а један део записа песама je изгубљен. Ипак, низ изванредних лирских минијатура, почасница и десетерачких епских песама садржала je Ферићева збирка, међу епским две антологијске, обе О војводи Јанку: Јанко војевода и грчки цар, и Мејдан (Пије пиво војевода Јанко), од којих je прва можда она чије јунаке je знао и помињао Доситеј у то исто време говорећи о Војеводи Јанку и Секули. Ta песма из Ферићеве збирке исповеда једну посебну етику, необичну и самосвојну:
A Kaд види вojeвoдa Јанко
Да Мијалха ране дoпaдoшe
И дa pуcу изгубит ће главу,
Секулу је тихо беседио:
"Не удapaj, дpaгo дите моје,
Јер je дoбap јунак на крајини,
Грехота је пoгубити њега"
Уз Ферића и Деривоа и други скупљачи народних песама после Фортиса, као Мазаровић, Бајамонти, Алтести, А. Баловић и Јозо Шилопи, нашли су ce у зборнику Валтазара Богишића. Далеко на Северу у међувремену бележене су и даље српске народне песме. Песмарица Георгија Антовића из 1794. године (данас у Будимпешти, у Сечењијевој народној библиотеци), коју je њен састављач 1802. године продао неком "чика Хаџији", како ce види из једне белешке на грчком језику, обухватала je и записе песама "народног порекла". Тих неколико записа имају, међутим, бар две изузетне врлине. Прво, у њима је изражен укус записивача, веома необичан и модеран за оно време. Антовић je у више махова бележио песме које носе готово некакву античку трагику. У једној од тих песама мати шаље сина у смрт заваравши га да иде ујаку у сватове па је син у часу пред погубљење прокуне. Друга песма исте врсте савршена je у изразу и стравична у оном смислу у којем су биле шкотске и енглеске народне баладе записиване у то исто време код Макферсона, Персија и Валтера Скота. Ta песма из Антовићеве збирке гласи:
Сунце зађе међу две планине,
Легох јунак међу две девојке,
Jeдну љубим, а другу не љубим,
Ал' беседи лепота дeвojкa:
"Љуби мене момче нежењено!"
Ал' 6eседи момче нежењено:
"Љубио би те, лепото девојко,
Ал' ja не смем oд браца твојега."
"Ja ћу мoгa браца отровати,
Отићи ћу у гopу зелену,
Приметаћу дрвље и камење,
Уфатићу змију jeдoвиту,
Заклаћу је сребрним динаром,
Нацедићу по кондира једа,
Оно другo винцем ћу досути."
Што je рекла лепота девојка,
Што је рекла, то је учинила,
Отровала свог браца рођеног,
Пак беседи лепота девојка;
"Љуби мене момче нежењено,
Cад сам мога браца отровала."
Ал' беседи момче нежењено:
"Kaд си твога браца отровала,
И мене ћеш тако отровати!"
Дунав који извире од Охрида града, калпак који ce усни да плива по води и који значи сузе, удари стрела по путу који су удари срца заљубљених и сличне слике јављају ce у овој збирчици.
Уз Јована Николића, који je 1780. оставио запис једне лепе љубавне песме (Девојчица бибер побирала), и анонимног берберина који бележи народне песме 1795, још два су записивача из овога времена оставила значајне збирке. То су Василије Јовановић и Јаков Илијин. У Архиву САНУ налази ce у Вуковој заоставштини песмарица Василија Јовановића, у којој су песме бележене између 1805. и 1807. године, када je рукопис закључен у Карловцима. Василије Јовановић je једва имао тринаест година када je почео записивати песме и записао их je око стотину, од којих je велик број народних или на народну испеваних стихова. Од тих песама, једну je Вук касније унео у своје збирке (Како ce ожених, сваког дoбpa пожељех), низ варијанти Вуковим песмама из рукописа В. Јовановића унет je у критичко издање Вукових дела (Сабрана дела Вука Караџића, I, Београд 1965), а објављене су и у збирци Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, I, Београд, САНУ, 1973. Касније, као учитељ у Земуну Јовановић je имао и записа народних приповедака, упознао ce с Вуком и овај je из Јовановићевих записа у своју збирку приповедака унео ону под насловом Опет змија младожења. У Јовановићевој збирци има знатан број шаљивих песама, а међу лирским има већи број изванредних почасница (Домаћине, кућанине, Паде листак с тополе), и лирских песама (Бела ружо, јеси ли цветала, Текла ми је вoдa cтудeнa, Текла ми је Текелија), а таква је и она без наслова која почиње:
Зора зори
Петли пojу -
Пуштај ме, душо, дa идем.
Није зора
Већ је месец –
Поспавај, јање моје, кoд мене.
Краве ричу
Око куће -
Пуштај ме, душо, дa идем,
Нису краве
Већ су але -
Поспавај, јање моје, код мене.
Турци вичу
На џамији -
Пуштај ме, душо, дa идем.
Нису Турци
Већ су вуци -
Поспавај, јање моје, код мене...
Василије Јовановић je занимљив записивач усмене поезије и зато што ce код њега може назрети процес стварања нове редакције усменог песништва, условљен променом укуса. Поред осталих, он je 1805. забележио једну песму чију варијанту налазимо почетком XVIII века у Ерлангенском рукопису. Грађански укус записивача песме из 1805. године – Василија Јовановића преобликовао je старију верзију уклонивши завршетак пун ласцивних места. Очигледно, у Јовановићевом случају присуствујемо стварању нове редакције песме, која одговара новим стилским и сталешким назорима записивача. Из сличних разлога и Вук je одустајао од објављивања ласцивне народне поезије.
Ове песмарице са записима народних песама с почетка XIX века, имају једну занимљиву црту. Василије Јовановић бележи једну песму која ce пева "уз грчко коло", а у исто време 1807. године Јаков Илијин из Томашевца у свој рукописни зборник поред уметничких песама уноси и записе десетак песама на грчком. Његова збирка народних песама (у Библиотеци Матице српске) мања je од Јовановићеве, али су у њој скоро све песме изванредно пробране, као она која почиње стихом Ја пoвeдo коло за собом, потом песме Три птичице гopу прелетеше, Вишњице poд родиле. Ja посадих дpaгa душo, виногpaд. У једној од тих песама двоје младих седе у башти, пред њима су стакло вина и огледало и они из цвркута птица и огледала предвиђају своју будућност. Ту имамо пример древног прорицања из птичијег цвркута или лета, и катоптромантију, која ће ce ускоро поновити код Вишњића, у чувеној песми Почетак буне против дахија, где дахије проричу будућност гледајући у огледало начињено од воде у тепсији.
Најзад, пред саму појаву Вукове прве збирке, године 1813, у рукописну песмарицу под насловом Записна књижица (данас у Apхиву САНУ) уносио je песме неки калфа. Можда je припадала Георгију Обрадовићу, односно Георгијевичу, који ce на њој потписао 1813. године. У неким од тих песама (Брала бих сасу) назиру ce текстови који ce певају уз нарочите игре и у њима мушка имена могу да ce мењају према називима цвећа који ce римују с тим именима. У другој песми из ове књижице још једном ce понавља поступак веома карактеристичан за низ песама које су привукле пажњу записивача у овом раздобљу. У почетку ce чини да je онај ко песму казује изван игре и изван заплета у песми, али ce на крају открива, често у последњем стиху, да je управо обрнуто, да je он онај који je најугроженији:
Урани бела, урани,
Урани бела на воду;
Засучи, бела, засучи,
Засучи, бела, рукаве;
Побриши, бела, побриши,
Побриши, бела, столове;
Наточи, бела, наточи,
Наточи, бела, ракије;
Умеси, бела, умеси,
Умеси, бела, погачу...
Доћи ће, бела, доћи ће
Доћи ће, бела, Мустафа;
Ш њимена, бела, ш њимена;
Ш њимена тристо јунака;
Свакоме, бела, свакоме,
Свакоме коња прифатај;
Једноме, бела, једноме,
Jeдномe коња не фатај;
Ko има, бела, ко има,
Ko има, бела, челенку;
Ономе, бела ономе,
Ономе коња не фатај;
Он мисли, бела, он мисли,
Он мисли тебе љубити;
A мене, бела, а мене,
A мене мисли убити.
Године 1809. неки непознати записивач (можда Георгије Михаљевић) додао je уз свој превод с грчког византијског списа Истоpиja Синдити философа (Будим 1809) једну српску народну песму под насловом Песн проста сербска. Она је привукла на себе пажњу Копитара и он je 1811. у Vaterlandische Blatter из Беча поручивао: "Нека би нам ваљани преводилац саопштио више оваквих народних песама, којима су Срби и Хрвати тако богати. Оне тако чудновато узбуђују читаоца". Није необично што je баш ова песма привукла Копитареву пажњу. Она je са својим тајанственим садржајем и атмосфером сасвим пристајала уз предромантички укус. У римованим десетерцима ту ce преноси гусларски исказ неке народне песме која је морала бити доста блиска записаном тексту, а уз њега ce бележи и онај карактеристични узвик Ој, који гуслар на одређеним местима придодаје свом епском казивању.
Уз ове случајеве бележења народних песама на међи два века, има и другачијих трагова њиховог живота у писаној књижевности. Тако, на пример, песник Гаврило Ковачевић у свој спев о кнезу Лазару (објављен 1805) уноси десетерачке стихове из народне епике. Он ту, према мишљењу стручњака (С. Новаковић, П. Поповић, Л. Чурчић) има "уплетених правих народних стихова" из косовског циклуса објављеног много касније код Вука.
Почетком XIX века јавиле су ce још две личности заинтересоване за српску народну песму, овога пута две међу најугледнијим: митрополит Стратимировић и Лукијан Мушицки. Стратимировић je још крајем XVIII века попут Доситеја певао песме у десетерцу, али неримованом, и 1799. имао je збирку коју je послао 1802. године у Гетинген професору Шлецеру пропративши je коментаром. Ученом Немцу Стратимировић препоручује српске народне песме, које слепци и слепице певају на саборима и други часни људи при трпези и весељу. Te песме, каже Стратимировић, немају риме и само ce гледа да имају исти број слогова. Стратимировић je око 1800. године употребио термин "дух народа", што показује даје тада већ читао Хердера; после слома првог српског устанка од 1813. слушао je Вишњића, а истодобно je скупљао народне песме. Две je касније Вуку дао записане сопственом руком, а једном je Стратимировић пред младим Вуком читао краљичку песму:
Овде нама кажу
Старога властела
Kaд у цркву иде
Жубори му 6paдa
Kaд из цркве иде,
Мирише му душа.
Године 1805. или 1806. Мушицки je већ тражио од својих ученика (међу којима је био и млади и још непознати Вук Караџић) да му забележе неку народну песму коју знају. Вук ce тада чудио таквом захтеву и сматрао да учени професор са ученицима шалу проводи. Није било тако. Године 1803. Мушицки ce већ интересовао за народне песме код Исидора Путника тражећи да му овај напише све што зна о њима. Убрзо je почео бележити народну поезију и Копитар зна за његову збирку, те пита 1811. хоће ли je сам издавати. Године 1815, кад ce Мушицки поново срео с Вуком, збирка Мушицкога била je повелика, и Вук пише Копитару за Мушицког. "обрекао ми је све пјесне које је он досад скупио дати". То ce и обистинило и Вук je уз своју другу песмарицу (Беч 1815) написао да је песме Мушицки "први от Србаља почео скупљати". Сарадња ce наставља, Мушицки je бележио песме и од Вишњића и Вук je 1816. у два маха добијао записе од Мушицког. Тако ce наставило и касније (1817, 1827, 1828, 1829) и број песама које je Мушицки дао Вуку "свакако премаша стотину" (Т. Петровић). Преко Мушицког Вук je добио и песму Срби у Донаверту, забележену у XVIII веку, и штампао je у Даници. Међу тим песмама које je записао Мушицки има чувених, као оне четири које je добио од слепице из Гргуреваца (Пропаст царства српскога, Косовка девојка, Обретеније главе кнеза Лазара и Марко Краљевић укида свадбарину), све потом објављене код Вука. У Вуковим хартијама остао je велики број необјављених записа Лукијана Мушицког и сматра ce да народних песама из збирке Мушицког, нарочито поскочица, али и других, "у Вуковој заоставштини има више него што би ce могло очекивати по томе колико je то Вук признавао" (Ж. Младеновић).
Тако ce са Мушицким упрело неколико нити у једну: читајући рано Хердера, он je, иако класицист, осетио вредност народне поезије заједно са Соларићем и Стратимировићем, и из руку предромантичара предао je у руке Вука и српског романтизма.
У тренутку када je Вук издавао своју прву збирку српских народних песама, Димитрије Давидовић, или ко други (Гаврило Ковачевић или Д. Фрушић) забележили су у Земуну 1814. године, можда од слепе Живане, потоњег Вуковог певача, баладу Гаја и Heгoв ујак, која je исте године објављена у Новинама србским па ју je касније отуда преузео и с незнатним изменама прештампао Вук.
Када je реч о животу српског усменог песништва овог раздобља, треба поменути једну надасве необичну институцију која je везана за сремско место Ириг и која ce називала и назива "Слепачка академија". Тврђава српских деспота у XV веку, у XVIII веку најнасељеније место у близини фрушкогорских манастира и привредно средиште Срема, Ириг је привукао бројне гусларе и певаче народних песама и ту je обично преко зиме, када ce није могло у свет с гуслама, негована на посебан начин гусларска уметност. То никако није била академија у правом смислу речи. То je било стециште и зимовник не само сремских певача народних песама, него и оних из најудаљенијих крајева. Ту ce све до 1780. године, када су аустријске власти забраниле иришку "Слепачку академију", састајали певачи да чују један другог, да измене и допуне репертоар у оквиру нечега што би ce могло назвати еснафом. Уз то, међу њима je било правих мајстора ове вештине, као слепац Пантелија, Томо од Кача, Недељко из Лота, па су ce код њих могли млађи учити певању и гуслању. "Академија" je укинута јер je аустријским властима било јасно да ce у њој можда више но игде другде одржава свест српског народа о самоме себи и о својој прошлости и култури, а стална обавештавања о распрострањености и живој мисли Срба, расутих по разним државама, била су неминовна на тим збеговима слепаца и гуслара који су долазили са свих страна света и одлазили свуда где ce од гусала може живети.
Нова популарност пословице
Друга важна област усмене књижевности која je привукла пажњу српских предромантичара спадала је у прозно усмено предање. Биле су то пословице. Имајући, као и песме, дугу предисторију бележења у барокним временима, пословице су поново привукле српске писце последњих деценија XVIII века. Страсни скупљач и записивач народних пословица у то време био je Доситеј Обрадовић. Он je и иначе показивао интересовање за прозу народне књижевности, бележио и уносио у своја дела кратке народне приче, поред осталих и о Насрадин-хоџи, али пословицама je поклонио изузетну пажњу већ од 1764. године и раних "буквица" насталих у Далмацији. Не само да je пословице и изреке наводио у својим штампаним делима од 1783. надаље, при чему је нарочито обилато црпао гномску народну мудрост у Баснама (1788), него je с пажњом описивао ситуације у којима ce народне изреке користе и пословице изричу. Указујући на њихово народно порекло Доситеј уз пословице попут Венцловића ставља напомене: "говоре прости људи", "давно je речено", "наши веле", "добро веле наше баке", "право веле наши стари", "лепо каже наша стара пословица", "обичава ce рећи", "штоно реч", "говоре људи", "како кажу", "говори прича", "по оној речи", "наша пословица вели", "помени ону стару пословицу" итд. Читава збирка пословица могла би ce према мишљењу истраживача (Б. Маринковић, Ј. Шаулић) скупити у Доситејевом делу. Међу тим пословицама има грчких и италијанских, али највише je народних. Неке од њих су касније ушле у српско-немачки речник штампан код Курцбека 1790/91 (на пр. Право реци иа утеци) и у Вукову збирку, али има других, које je Доситеј могао чути од Мушкатировића, јер овај je своју збирку пословица већ имао у часу кад ce срео са Доситејем. Међу оним које je Доситеј најраније забележио стоје: Не може ce свету угодити, Небојшу пси уjeду или Вук и лисица мењају длаку, ма нарав не; има и таквих које су преузете из штампаних извора (Релковић и др.). Као Венцловић и Доситеј ће у баснама или наравоученијама уз њих давати пословице у низу: "Не да ce ухватити ни за реп ни за главу, Окреће ce као ветрени петао, Мења ce као месец, Други час, друга памет у глави, Куј гвожђе док je вруће". Од оних које ће касније Вук унети у своју збирку, код Доситеја сретамо и оне најчувеније, као: После боја копљем у трње, Посвирај па и за појас задени, Где су кола мудрости, ту су двоја лудости, На језику мед, а на срцу јед.
Доситејев пријатељ и једномишљеник, Јован Мушкатировић (1743-1809), пошао je другим путем; своју збирку пословица он je издао у засебној књизи под насловом Причте илити по простому пословице (Беч 1787) и она je имала успеха и среће да у Будиму 1807. доживи ново проширено издање. Писана добрим народним језиком, штампана црквеном ћирилицом, збирка Мушкатировића нудила је више но што наслов обећава. У предговору писац ce позива на збирке пословица Еразма Ротердамског, истиче популарност пословица и чувене личности које су их радо употребљавале (Соломон, Сирах, Христос). У другом издању писац напомиње да су га подстакла да објави ову књигу два пријатеља, Атанасије Деметровић Секереш и Доситеј Обрадовић. У Мушкатировићевој збирци има разнородног материјала и у њој влада стилско шаренило. Међу преведеним пословицама има латинских, али и руских, словачких, немачких и мађарских, понека енглеска, француска, румунска и једна арапска. Изреке античких писаца (Омир, Хипократ, Катон, Сенека, Хорације, Овидије) уз оне преведене с латинског чине класицистички слој. Други, рокајни слој чине ласцивне пословице и Т. Ђорђевић je израдио једну студију о Мушкатировићевим скатолошким и порнографским изрекама ове збирке. Али, најважнији слој припада предромантичком укусу и везује ce за Доситеја, из којег Мушкатировић узима понеку пословицу. Тај слој Мушкатировићеве збирке је најзначајнији и сачињавају га пословице узете из народа. "Народне пословице које он наводи очевидно су аутентичне, чисто народног порекла, готово исте онакве какве су ce и данас сачувале" (Ј. Скерлић). Уз њих je Мушкатировић напомињао из ког краја je која, у коме ce сталежу говори а поменуо je и једног од својих казивача од којег je поједине изреке чуо – неког "Симу оџачара". Уз овакву збирку, Мушкатировић додаје и други материјал преузет из усменог предања, као стихове народних песама о Марку Краљевићу, или из косовског циклуса, а неретко уноси уз пословице и краће народне приче. Мушкатировићева збирка постала je одмах знаменита књига. Курцбеков речник из 1790/91. преузима низ пословица из ње, слично чини и Доситеј у Баснама (1788), где су запажене неке пословице које су могле доћи из првог издања Мушкатировићевог зборника, а друго издање књиге пропратили су освртима 1814. и 1815. Добровски и Копитар. Они су, међутим, замерили што Мушкатировић није дао само српске народне пословице, него je преводио и туђе. Већ те 1815. године Копитар je Вуку саветовао да изда попут Мушкатировића пословице, али само народне, не мешајући као његов претходник стране и домаће, изворне и преведене. Вук je убрзо почео да остварује ову идеју и том приликом обилато ce послужио Мушкатировићевом збирком. Велики број Мушкатировићевих пословица уносио je из Причта у Српски рјечник 1818, у Први српски буквар (1827) и у сопствену збирку Народне српске пословице (1836). Из Мушкатировићевог дела, које je према ондашњем укусу XVIII века обиловало ласцивним пословицама, Вук je за свој речник у првом издању преузео и тај галантни рокајни слој, који je касније у својој збирци пословица и другом издању речника изоставио.
Убрзо после Мушкатировићеве појавила ce још једна књига у којој су обилато биле заступљене пословице. Ta књига доживела je такође два издања, али још у краћем времену, и стекла je већу популарност од Мушкатировићевих Причта. Био je то један речник, Немецки и сербски словар објављен у Бечу код Курцбека 1790. године у обе верзије (немачко-српској и српско-немачкој). Тај "Словено-сербски и немецки лексикон" како га назива издавач, већ наредне 1791. године доживео je ново издање, а уз поједина објашњења немачких речи давао je пословице и њихов број достиже близу стотину. У њему има пословица које су преузете од Доситеја (На језице мед, а пoд језиком лeд), других, које ce могу наћи и код Мушкатировића (Једна шугава овца све стадо ошуга), и трећих којих има и код једног и код другог и касније код Вука (таква je Гвожђе докле је врело треба ковати). Пословице у речнику штампаном код Курцбека понекад су превод с немачког, понекад нађена српска пословица која одговара намери немачког предлошка, али има и таквих које звуче сасвим као народне и које ce у варијантама могу касније срести код Вука, као: Mи o пcу, а пac на врата, Лепо слово и гвоздена врата отвора, Какав гоcт онака и част, Ново сито о клину висиш, Нужда закон измењајет, Мајка дштеру кара, а снаји приговара, итд. Поред пословица, у речнику објављеном код Курцбека има и других референци које су везане за усмену књижевност. Тако ce, на пример, на немачки преводи израз: "загонетку одгонетнути". Године 1794. још један бележилац народних пословица прикључио ce овом низу записивача. То je био дубровачки списатељ Ђуро Ферић, који ce био огледао и у записивању народних песама. Он је издао збирку Fabulae ab illyricis adagiis desumptae (Дубровник 1794), а у рукописима његове заоставштине остао je велики део његове збирке пословица (Државни архив и Фрањевачка библиотека у Дубровнику, Богишићева библиотека у Цавтату, Југославенска академија у Загребу). Касније те записе Ферићеве "Вук je морао видети у Дубровнику када је после из њих понешто и преузео" (М. Пантић). Крајем XVIII века дубровачки песник Иван Алтести (1727-1816) прикупио je или можда само преписао са старијег предлошка збирку пословица, од којих je један део сачуван (Библиотека Валтазара Богишића у Цавтату). У исто време пословицама ce бавио преузимајући их из старијег извора записаног ћирилицом и сређеног по азбучном реду (абевица) један други Дубровчанин, Иван Марија Матијашевић (1714-1791), а сомборски свештеник Стефан Ференчевић (+ 1800) забележио je крајем XVIII века низ пословица, које су касније у избору штампане у Новинама србским (Беч 1818, бр. 83, додатак). Године 1799. у свој десетерачки спев Љубосава и Радован (Будим 1800) митрополит Стратимировић унео je попут Мушкатировића неколико пословица у стиху (Учи мудрост с малим бит довољан, Али свагда риба c главе смрди, И у срећи потајни отрови), напоменувши да народне игре и песме "дух народа прирањују". Још два скупљача народних пословица послужила су касније Вуку као извор за његове збирке – то су Дубровчанин Ф. М. Апендини, који је својој илирској граматици (Дубровник 1808) приопштио "илирске пословице", и Самуило (Севастијан) Илић (1795-1863). Илић je пре Вука, око 1820. године, имао прикупљену збирку пословица, загонетки и речи које je слушао у народу и ставио je на располагање Вуку.
Тако je предромантизам српском романтизму предао више записа усмене народне књижевности но што ce до недавно претпостављало и омогућио да Вук онако успешно настави и крунише тај вишевековни посао на прикупљању и бележењу народног усменог предања.
* * *
Најзад треба поменути и народне приповетке. Обиље записа народних приповедака, које су Вуку слали углавном записивачи из грађанских слојева српског друштва, налази ce и данас у Вуковој заоставштини и показује у језику, а и иначе, предромантичку усмереност, коју je Вук уклањао у оним случајевима када ce одлучивао да запису да своју редакцију и објави га. Међутим, како пре Вукове збирке српских народних приповедака из 1821. године није било случајева засебног штампања усмене народне приповетке у предромантичким временима и о њеној рецепцији тешко je извлачити закључке.
Пре Вука за народне приповетке су ce занимали и бележили их у својим делима успут Доситеј, који je већ указивао на разлику између женских и мушких народних прича, од којих бајке није сматрао вредним као друге, које je често уносио у своја дела; потом Мушкатировић, који је уз пословице уносио у своју збирку и покоју причу, Василије Јовановић и други. Међу њима треба поменути народног певача Тешана Подруговића, који je памтио и Вуку казивао поред песама и народне приповетке. Вук je сматрао да су веома доброг језика и праве народне приповетке оне које нама данас нису доступне, а које je Орфелин записао и објавио у свом календару за 1766. годину. Када ce тај календар буде једном нашао свакако ће и ови записи усмене приповедачке уметности увећати фонд предвуковских записа ове врсте.
Бележење народних веровања и обичаја
Предромантизам уводи у европску књижевност широко интересовање за фолклор, за народне обичаје, веровања и творевине, па ce и такви писци као Фортис у свом путовању по Далмацији (1774), Јован Ловрић, или М. А. Релковић живо интересују за "морлачке", славонске, српске и далматинске обичаје. Просветитељство у српској средини доноси овом интересовању једну посебну црту. Писци као Доситеј, Везилић или А. Стојковић унели су у своја дела низ записа фолклорне грађе, али скоро увек са рационалистичким осећањем да ce нездрави и назадни народни обичаји морају критиковати и напуштати. Тако je описивање народног живота, прилажење народном предању и народним обичајима и веровањима било заогрнуто у просветитељски плашт. У том смислу ce таква "критичка етнологија" разликовала од потоње Вукове.
Доситеј je несумњиво у томе био још једном међу зачетницима. Идући, додуше, за Релковићем, он je у своја дела унео поред записа народних прича, пословица и стихова, обиље фолклорног градива. "Оно je у њега с једне стране стога, да на њему и из њега изведе народну корисну поуку, а c друге, да би преко њега био народу ближи и разумљивији" (Тих. Р. Ђорђевић). Тако je у Доситејевом делу било на доста места речи о стварима које су резултат примитивне народне културе и израз народних погледа и веровања, претхришћанских обичаја и обреда, као што су: освета, коледарски обичаји, поштовање претхришћанског српског бога Давора, расипање о слави, неслога, чини, бајања, вражда, веровање у вампире, вештице, ноћна привиђења, летећи змајеви, виле, аждаје, уроди итд. "А игре коледа – бележи Доситеј 1784 – ја добро памтим у Банату. Обичавале су ce по Божићу чрез све месојеђе. Млади момци чудно би ce некако поизобличили и вооружали, ишли би од куће до куће и певали, играјући и скачући". Занимљиво je да je ту Доситеј поредио и српски обичај прескакања ватре са сличним грчким обичајем пред празник св. Јована Претече, који je нашао на Пелопонезу и по острвима Грчке, идући ту за покушајима компаративне етнологије М. А. Релковића. Он бележи да je међу Албанцима наишао на обичај да позивају хришћанске свештенике да им помену мртве, иако су мухамеданци; он помиње народно веровање да врачаре могу ђаволе из воде вадити и слати их на некакве послове, итд. Међутим, Доситеј не прилази народном животу и обичајима само као критичар. Он истиче за углед добре стране примитивне народне културе и Тихомир Ђорђевић je набројао те врлине које Доситеј види у свом народу: милошта према раду, мужествени карактер и поштено срце, часност, гостопримство, великодушност, трудољубивост, осећање за слободом, витештво жене итд. Пореклом из обичне сељачке породице, што сам истиче, Доситеј je пропутовао безмало све српске земље, много живео са обичним пуком и знао његову природу и нарав. Његов пример послужио je и другима.
Међу представнике "просветитељске етнолошке критике и реформистичке утопије" иде и Алексије Везилић (1753-1792). Он je попут Релковића и Доситеја у свом делу Краткое написаније о спокојној жизни (Беч 1788, Будим 1814) дао у једанаестом одељку стиховани трактат о сујеверју у српском народу. Ту je он, критикујући их, описао народне обичаје чарања, врачања, бајања и друге празноверице. Везилићеви саплеменици – каже он у тим стиховима – у трговину не иду без култних предмета, добро мотре да не сретну некога са празним судом у руци, јер ће бити испсовани; они не сматрају да ће посао око просидбе с успехом обавити и добити девојку ако новом пријатељу не "замажу очи" чаробним средствима; они не почињу никакав посао у одређене дане (дан усекованија), старају ce да при изласку пред суд буду снабдевени средствима која ће судији "везати језик", лети о сушама они петље црнога конца потапају у воду, призивајући на тај начин кишу, а о Божићу и Ђурђевдану, и о младој недељи, њихова чарања и врачања достижу врхунац. О тим празницима они устају рано, одлазе на распућа и тамо читају молитве својим светим буквама. Они верују у снове и страховито ce боје претећих сновиђења; када петао пред вратима гласно кукурикне, они ce надају госту, а извечери ни по коју цену неће позајмити комад квасца или сито из куће. Они на децу и лепе синове вешају кесе са ушивеним костима и другим којечиме да штите од вештица и вила. Ти обичаји не захватају само прост тежачки пук, него и друге, образованије средине српског народа, где je честа трговина записима од урока, продају ce преписи "Сисојевог житија", или Гавриловог "ноћног путешествија". У том свету на међи царстава, континената и цивилизација "влаиње" тргују записима и састављају девојкама басме, не би ли их послужила срећа да ce удаду, неудате жене потајно носе у џеповима ствари које ce у писменом облику не помињу, а током самог чина венчавања у цркви оне ce за сваки случај снабдевају и имају при себи нешто "зачарано како би обезбедиле срећу".
Године 1794. у првој књизи своје историје Срба (завршена je 1768) Јован Рајић je у XXI поглављу опширно улазио у описивање словенских богова, њихових култова и атрибута, и дотакао ce у више наврата српских претхришћанских обичаја и веровања. Поменуо je ту песме Љељи и Коледи које ce певају код Срба; на неким местима Рајић ту описује и претхришћанске обреде код Руса и Срба. "Клањали су ce – вели он – петоме идолу, званом Купало, којег су поштовали као бога земних плодова. Празник су му држали у почетку жетве и приносили му благодаре. Тај празник су празновали младићи и девојке на сабору; плели би венце од цвећа и стављали на главу и играли би око запаљене ватре ухвативши ce за руке. Може ce узети да и тај божић припада Србима. Јер и они неке венце од цвећа о рођењу светога Јована Претече плету (и цвеће то Иванским цвећем називају), па га на стрехе куће и на стаје марве полажу да би марву ти венци од злих духова штитили, а чарају и на други начин, све до данас. Друга пошта указивана том бесу било je купање у води и поливање. Тај ружни обичај и до данас ce одржао код Руса и Срба, мада не са истим циљем и на светли дан Васкрсења господњег држи ce, како je свима познато. Шести, али не последњи идол био je Кољада, коме су празник држали 14. децембра и проводили га у певању. Ова одурност одржала ce и код Срба па они и до данас у неким крајевима у песме опште назване 'коледама' верују... Обичај тај богомрски у илирских Словена и после просвећења до дана данашњег држи ce. У уречено време, тојест око силаска св. Духа, по селима ce сакупљају младићи и девојке, одевају ce у нарочите хаљине и по кућама с голим сабљама иду и песме уз игру припевају спомињући Ладу и Коледу, на пример:
Добар вечер, Коледо,
домаћине, Коледо!"
У Будиму између 1801. и 1803. године изишло je у три тома дело Фисика Атанасија Стојковића и у том делу критичка етнографија досегла je врхунац. Стојковић je забележио велики број обичаја који су у његово време, дакле крајем XVIII века, владали међу Србима у Подунављу. Он истиче да су неки од тих обичаја везани са румунским обичајима и описује их подробно, пропраћајући сваки рационалистичким објашњењем. Тако су у његовом делу нашли место одељци о веровању у моћ натприродних сила, о веровању да ce о Богојављењу вода у вино претвара, да ce могу срести виле, авети или крвави вампири који за собом чаршаве вуку, да око болесног детета треба пљувати на четири стране света. Он даље говори о откривању крадљиваца помоћу сита и кључа, о вештицама и њиховом испитивању, о ноћним привиђењима, о призивању духова, о вихору и обичају да ce нож забада у око таквог ветра, о крвавој киши и Грабанцијашу, о закопаном благу, које духови чувају и о начинима да ce открију таква места, о блудећим светлостима, о небеским знамењима која откривају да je утекао сужањ или када je месо уловљених животиња најбоље, о хођењу по усијаном угљевљу, итд. итд.
У Стојковићевом делу посебна je пажња указана врачању и сујеверицама. Материјал који он често наводи по сећању из детињства проведеног у Руми, али и други, даје једну невероватну панораму веровања, схватања и нарави, међу Србима крајем XVII века. Врачаре које курјаке усред поднева у лонац доврачају, Будимци који на јарцима у Земун лете, самари који галопирају и нарочито вештице и вилењаци, царују у свету народне маште тог времена. Ево дефиниције вештице, односно вешца, коју даје Стојковић: "ja сам многократно слушао где наши говоре да ce вештица у лептира претворила и овог и оног изела. Што више: једног оног лептира, кој увече у собу улети, на ватру баце, и сутра дан гледе откуда ће какова изгорела баба искрснути. У Руми, у месту рожденија мојега, била је једанпут једна старица болесна. На вопрос какова je болест: није, вели брате, болест него je сва опаљена. Претворила ce, вели, у лептира, дошла у дом H. а они је ухвате пак ш њом у пећ. Мени ce чини да ово животно код нас другог имена нејма разве вештац..." Вештица, према тим веровањима, погледом својим може да поједе јаје или дете, а може ce открити ако ce потопи у воду свезаних руку и ногу унакрст; она која не потоне, свакако je вештица. Она ce рађа, према народном веровању када сунце сија, а киша пада, дакле у време дуге на небу. "Изедено je, говорит, дете. Ko га je изео? Вештица. Что јест вештица? Что јест вештац? Јесу људи, који су у червеној кошуљици родили ce, и који из онаго, на којег ce разљуте, срдце изести могут. Они оваковому изеденому человеку и смерт определе којом ће умрети. Он ћe, на пример, кажу, с древа пасти или ће ce нехотице главом о што ударити. Овакове не треба дирати, нити ce с њим икогда свадити, ако je рад человјек добро пројти..." Духови, сабласти и вампири узнемирују савест и снове Стојковићевих савременика. Призивање духова обавља ce у соби обложеној црном чохом, крај нарочитог олтара, над којим призвани дух лебди у непрекидном покрету, удара ce мачем да ce провери je ли стварно дух и тада му ce поставе питања због којих je позван. Ноћ је важно време живота, у народној машти њој ce придају нарочите особености: "Ово je времја когда ноштнаја привиденија бивају, когда дуси из гробов устају и љубиме своје посештавају, когда авети очи наше плаше". Вампири краду ноћу жито или долазе да спавају са живим женама. "У Руми je била нека Каракасанова крчма у којој по исповеданију свех обитатеља дома, свех виноточцев, у подруму на бурету седи старец с долгом брадом с прекрштенима ногама седио и лулу пушио... Сказују да je он почти всјаку ношт горе у собе доходио, с мужа и жене покров (ћебе) свлачио, чекмечета отворао, новце бројио, у кухињи тако страшно лупао да су всегда мислили да сутра ден ни једнаго лончића најти не буду и да га je абије нестало како су петли запевали..." Блудеће светлости ноћу пресретају путнике, јуре их или беже пред њима, маме их у баровита места да ce утопе, или им седају на кола или коња и тада ce верује да je то вампир или ђаво дошао да ce вози.
Народна веровања и обичаји обухватају у Стојковићевој збирци скоро читаву скалу човечијег живота и рада. Дрво ce не сече када je сунце у знаку шкорпије, Сунце и Месец ce рвају, за време помрачења Сунца покривају ce бунари и воде, а стока ce не пушта на пашу, или ce поврати да не пасе. Вихор je ђавоље дело јер ce на раскршћима најчешће срета, а ту ce по народном веровању скупљају ђаволи. Трава ce не чупа за време суше, јер неће пасти киша ако деца чупају траву. Киша пада у знак да je неко убијен, и зато да спере крв, у кући ce држи камење за које ce верује да je од "громових стрела", и да штити од грома. На месецу ce могу видети Каин и Авељ, или Давидова харфа. Свети Илија причињава грмљавину возећи ce на колима по небу, а муња je огањ из копља Светога Илије, који против ђавола војујући о камен удара. Закопано благо може ce пронаћи нарочитим прутом. "Овај прут узима ce от лескова древа, мора имати две гранчице и отсешти ce не у всјако доба но у неко опредељено. При сеченију не знам что творити треба. Такови прут има особитое неко својство, онде о земљу ударити или к земљи приклонити ce, где ce под земљом новци или метали закопани находе". Уз појаву репате звезде народ верује да ce рађа или умире "каков велики муж", да она навешћује ратове, кугу или глад. Болести у народу имају своје нарочито место и лече ce народним лековима, врачањем, бајањем, при чему ce рана на телу крсти ножем. Жени која у петак преде "наудиће Петка", добиће грозницу. Онај ко има грозницу треба да пређе преко плота и излечиће ce, или да пробуши јаје и окачи о плот да исцуре жуманце и беланце са грозницом. Зевање код детета сматра ce као рђав знак. "Что му јест? – Уречено je. Дај да му гасимо угљевље. Намени секо, Петра, Павла, Марка, Станка, Јанка, Митру, Јелу. Ево, овај потону. Уми га с том водицом и протари му очице..." Кад лева рука сврби значи добиће човек новаца, кад десна, даће их, кад ухо пишти добиће човек неки глас; сова хуком наговештава смрт, кукавица броји човеку колико ће дана још живети. Када ce човеку испришти језик, неко ружно о њему говори. Пришт ce може лечити и тада ce он с палца отера на колена, на ножни прст, на земљу и најзад са земље он одлети. Такав пришт (чир) који по земљи скаче и лети зове ce у народу непоменик. Одсечену косу ваља спалити или под камен ставити да je птице у гнездо не однесу, јер тада ће болети глава. Онај ко хоће да му коса нарасте, мора je сећи у време месечеве младине.
Врдник je нека врста пророчишта крајем XVIII века – онамо у Врдник иду људи "рожданику искусити шчастије своје". Будућност нарочито занима девојке удаваче које уочи Божића секиру под главу полажу и на њој спавају, да им будући драги у сну на очи изађе. Оне топе и олово и из различитих фигура погађају које ће струке бити суђеник. Невестинска гатања обухватају кување мртвих глава и скакање кроз прозор, а снови су један од великих извора и инспирација будућности. "Ми кажемо – пише Стојковић – ако кој снит рибу или блато, бити ће болестан. Ако једе у сну шљиве, умрети ће му кто от рода. Кто снит пса, има непријатеља. Ако га je пас у сну ујео, зло, ако само лајао, добро je; неће моћи душманин ничто учинити. Кому растит у сну коса или брада, има велику бригу, кому опадне, скинула му ce брига с врата. Ако je кто радости снио, бити ће печален. Кому je кров из носа ишла, имати ће радости..." Има и других знамења, ван сна, која објављују будућност или опасност којима je бременит свет: не ваља на пут у трговину кретати, ако ce сретне поп, крв ce не сме пустити до на дан Константина и Јелене, ватра која ври при огњу ђавољи je посао, магарац ако пије из бунара где ce огледа месец, може месец попити, небо ce отвара на Богојављење и види ce у њему све што je било и биће...
Не само време и будућност, и простор се сажима у народној визији. "Овакови басен код нас довољно чује се – бележи Стојковић – како је не знам која метнула лончић ка огњу и мало потом зачело нечто говори у њему: Петре, Петре, испрва полако, а после берже. У један пут, када је већ оно весма берзо викало, Петре, неко на врата удари и ко је то? Петар, који је у једном сату дошао тридесет миља. Сказују да особито Влахиње овакова чуда творе..."
Данашњег читаоца Стојковићеве физике привући ће пре описи народних веровања и обичаја, или слој фантастике који она и нехотице уноси у књижевност, него ауторов просветитељски кључ, којим он војује против предрасуда и празноверја, објашњава и потире описане појаве и обичаје.
* * *
Интересовање српских предромантичара за фолклор испољило се и наједном посебном плану. Јован Пачић и Сава Текелија оставили су сведочанство о свом ликовном образовању и дару сликајући народне ношње. Пачић је 1808. и 1809. године сачинио у акварелу – техници која је тек продирала у сликарство – приказе ношње и обичаја у Бачкој и хрватске, јеврејске, циганске и немачке костиме и белешке о обичајима уз њих, везане за округ Визелбург. Врстан сликар предела, како сведоче савременици, Пачић је овом приликом показао посебно занимање за ношњу музичара и путника, а касније огледао се као преводилац српских народних песама на немачки и као аутор једног речника народних имена (Имеслов или Речник лични имена разни народа славенски, Пешта 1828). Интересовања за фолклор има и у списима Симеона Пишчевића (у његовој историји) и у мемоарима Саве Текелије, који је такође посветио пажњу костимима после Пачића. Пишчевићев син Александар у својим мемоарима бележи да су Симеон и његови пријатељи, Срби генерали у руској служби, често певали народне песме уз гусле (пре 1797). То значи да је обичај гуслања и певања народних српских песама понет из отаџбине средином XVIII века остао међу њима жив у Русији читаве четири деценије, па и више. Занимљиво је да је Дошеновић године 1809. у својој збирци песама гусле сврстао уз остале песничке инструменте које набраја у предговору, и пореди их са Аполоновом лиром. Том приликом Дошеновић је упозорио да наше гусле имају само једну струну и назив за овај инструмент народне епике употребио је на необичан начин: у једнини и у женскоме роду, "гусл", дакле, у истом облику у којем ће касније Мериме дати назив својој збирци La Guzla.
Напомене и основна литература
У овом одељку праћена је рецепција и судбина усмене књижевности само у оквирима српског предромантизма, дакле предвуковског раздобља, те појава Вука и његових збирки народних умотворина није узимана у разматрање, јер припада романтизму. Од 1774. године до 1814. и појаве прве Вукове збирке народних песама, овај период je посматран као целовит исто као што je претходни, од средине XVI века до 1774. године посматран као период када је у књижевности барока рецепција усмене књижевности доживела процват и златно доба. Такође треба напоменути да класицисти у тренутку када ce попут Мушицкога и других окрећу усменој књижевности, прекорачују из класицизма у предромантизам, па их у таквим тренуцима не треба ни третирати као класицисте. Утолико пре што je Мушицки несумњиво под Хердеровим утицајем пришао покрету бележења фолклорне грађе. Отуда овде није уз претходни одељак посвећен класицизму ишао и одговарајући текст о народној поезији. Наравно да је у складу са оваквим прилазом усменој књижевности овде у продужетку дат избор из литературе.
Валтазар Богишић, Нaродне пјесме из старијих, највише приморскијех записа, Београд 1878. – Ј. Деретић, Доситејев и Рајићев однос према српској прошлости и народној поезији, Доситеј и његовo дoбa, Београд 1969,26-36 (Ј. Деретић je начинио избор из Стојковићеве физике обухвативши и фолклорну грађу у књизи: Аристид и Наталија – Фисика, Београд 1973, стр. 175-226; у истој књизи дата je и новија литература о Стојковићу и његовој Фисици). – Тих. Р. Ђорђевић, Доситеј Обрадовић и фолклорно гpaдивo, Споменица Доситеја Обрадовића, Београд 1911, стр. 34-52. – B. Ђурић, Постанак и развој народне књижевности, Београд 1966. – M. Ибровац, Из Гримовог круга... Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1955, III, стр. 24-34. – Ватрослав Јагић, Свједочанства из прошлости о српским народним пјесмама, Отаџбина, 1875, књ. 3, стр. 587 и даље. – М. Клеут, Јован Пачић и народна поезија, Зборник Матице српске за књижевност и језик; Нови Сад 1973, XXI, св. 2, стр. 349-353. – С. Кољевић, Наш јуначки еп, Београд 1974. – А. Cronia, Preromanticismo italiano – Alberto Fortis – poesia popolare serbocroata, Прилози за књижевност, Београд 1938, књ. XVIII. – В. Латковић, Народна књижевност I, Београд 1967. – Б. Маринковић, коментар уз Сабрана дела Доситеја Обрадовића, Београд 1961, књ. III, стр. 386-390 (Б. Маринковић је у склопу зборника Српска грађанска поезија, Београд 196, I-II, дао низ записа народне поезије и коментара о записивачима у предвуковском периоду). – Б. Маринковић, Пословице у делима Доситеја Обрадовића, Путеви, Бања Лука 1960, VI, св. 45, стр. 387-402. – Ј. Миловић Ьbertragungen slavischer Volkslieder aus Goethes Nachlass, Leipzig 1939. – Ј. Миловић, Volkslieder aus Goethes Nachlass, Leipzig 1939 – Ј. Миловић, Goethe, seine Zeitgenossen und die serbokroatische Volkspoesie, 1941. – Ж. Младеновић, Рукописи народних песама Вукове збирке и њихово издање, Београд 1973. Вид. и: Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, I-II, САНУ, Београд 1973. и д. – М. Мојашевић, Српска народна приповетка у немачким преводима, Београд 1950, стр. 19-25. – Илија Николић, Народне песме из збирке Лукијана Мушицког у заоставштини Вука Караџића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1970, књ. XVIII, св. 3. – М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979, стр. 113-117, 117-118. – М. Пантић, Вук Стефановић Караџић и наше народне пословице, поговор уз критичко издање Српских народних пословица {Сабрана дела Вука Караџића, IX, Београд 1965, стр. 573-647 и коментар истог издања). М. Пантић је у антологији Народне песме у записима XV-XVIII века, Београд 1964, обухватио и поезију забележену у раздобљу којим се бави овај одељак, пропративши песме исцрпним коментаром о записивачима и збиркама. – М. Пантић, Југословенска књижевност и усмена (народна) књижевност од XV до XVIII века. – у књизи Из књижевне прошлости, Београд 1978, стр. 98-137. – Теодора Петровић, Стефан Стратимировић и наша народна песма, у књизи Из историје књижевности, Нови Сад 1974, стр. 25-30. – Т. Петровић, Лукијан Мушицки и наша народна песма, Из историје књижевности, Нови Сад 1974, стр. 155-164. – П. Поповић, Народна књижевност, Преглед српске књижевности, Београд 1909. Н. Прибић Goethe, TALVJ und sudslavisches Volkslied, Balkan studies X, Thessaloniki 1969,135-144. – Н. Радојчић, Српски историчар Јован Рајић, Београд 1952, стр. 114-116. – Ј. Скерлић, Јован Мушкатировић, Писци и књиге I, Београд 1964, стр. 163-195. – M. Ћурчин, Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur, Leipzig 1905. – Л. Чурчић, Песн проста сербска из 1809. гoдинe, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1970, XVIII бр. 3, стр. 480-490. – Л. Чурчић, Прилози о најчитанијој српској књизи XIX века, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1967, XV, св. 2, стр. 240-241. Л. Чурчић, Гаја и његов ујак, Прилози за књижевност, 1979, књ. XLV св. 14, стр. 29-58. – A. Шаулић, О издању Вукових пословица, Јужнословенски филолог, Београд 1951-1952, XIX, стр. 229-236. – Ј. Шаулић, Доситеј према народној књижевности, Ковчежић, Београд 1977, књ. XIV и XV стр. 5-17. – A. Шмаус, Доситеј Обрадовић и народна песма, Гласник Историског друштва у Новом Саду, 1937, књ. X св. 1, 48-53. Засебно поглавље посвећено je усменом песништву у књизи А. Барац, Geschichte derJugoslavischen Literaturen... bearbeitet und herausgegebn von Rolf-Dieter Kluge, Wiesbaden 1977, S. 73-83.
