Душица Потић

ЛИРСКИ НАГОВЕШТАЈ

Поезија Милорада Павића и постмодернизам

Који монах наиђе први, тај багреницу јабуку узбра,
откиде име од стабла
и у руци му оста рањена реч.
(Покуда речи или силазак у јабуку)

Поезија Милорада Павића, свакако, не чини претежнији део његовог опуса. Врхови његовог стваралаштва, па и глобални успех који је постигао, не могу се тражити у његовом песништву. Настојања Јована Делића да стваралаштво Милорада Павића преломи кроз „хазарску призму“ није без основа - Хазарски речник показује се као она средишња тачка у којој се сустичу ранији и из које проистичу потоњи Павићеви текстови, што ће рећи да се и његова лирика може, посматрати као особита припрема за овај роман.¹  Маргинализацији Павићевог песништва доприноси и чињеница да је оно неуједначеног квалитета. И поред позитивне рецепције,² до краја се позитивно може оценити само збирка Палимпсести, док потоње две карактерише неуравнотежени естетски ниво и диспарантан склоп целине.³

Лирика Милорада Павића није пресудно обележила ни његово дело, нити токове и развој савременог српског песништва. За разлику од прозе којом је, ишавши испред свог времена, изнедрио себи поетичку генерацију у млађим писцима, његова поезија није отишла тим путем. Пробој који је његово прозно стваралаштво начинило у савременој српској књижевности одразио се на њен поетички заокрет и нову стваралачку оријентацију. Може се рећи да читава скупина постмодернистичких аутора „излази из Павићевог шињела“, чиме се он издваја као један од зачетника постмодернистичког писања у нас. Његово лирско стваралаштво, међутим, остаје по страни и готово изван актуелних кретања у нашој поезији.⁴

Поред тога, аспирације које је Милорад Павић својом лириком имао нису се показале посебно плодотворним. Његова је намера била да отвори простор за креативно обнављање традиције српског стиха и стваралачки континуитет са потиснутим наслеђем српског средњег века и барока. Павић је, затим, настојао да обнови византијску духовност, да трага за коренима националног мита, те да успостави делотворност универзалног цивилизацијског круга, који не би познавао баријере епоха или географско-духовних оријентација.⁵ Његово је песништво, пак, испољило спорадичан утицај, и то у оним видовима његовог стваралаштва који се могу посматрати као песничка шала и досетка.⁶

Милорад Павић се, као песник, међутим, остварио аутентичном лирском визијом, за коју се може рећи да је јединствена у српској поезији. Животи предака у потомцима, те укрштање различитих временских димензија, симболисани појмом палимпсеста,⁷ велика је тама овог песништва. У једном тренутку времена стичу се и прожимају све три линије на хоризонтали његовог тока. У садашњости живи прошло, али и будуће. Знање о судбини протеклог омогућава знање о судбини која ће доћи. И сутра се види на исти начин, на линији преплитања на којој се виде јуче и данас - као јединствено време у чије се свеобухватности сустичу и прожимају све три његове димензије. Поезија се, у том контексту, посматра као виши принцип, заснован на посебном доживљају темпоралности. Песништво се простире у особитом рукавцу времена, у којем је оно, заустављено и вечно, изгубило полове свог промицања. Поезија, или време без времена, митско време вечности, оно је тачка која прелама и сажима три тачке времена, и три димензије људског постојања. Уметност се, на тај начин, својим митским, надвременским, не-протицањем, надређује објективној егзистенцији и пределима реалности, нарастајући до врхунског начела бивања.

Пролажење и смрт, битне тачке човековог живота, у више су него тесној вези са оваквим виђењем времена. Преци живе у потомцима, као што и потомци живе у прецима. Веза је узајамна и води могућности даљег живота. Оно што би требало да јесте вечност, вечита будућност која се, непрестано, изнова отвара пред протеклим јуче и тренутним данас, међутим, испоставља се, такође, као временска, или склона нестајању. Залажење у будућност, продирање у сфере трајног, није дато човеку. Покушај да се изађе изван досуђених граница има кобне последице:

Ако ме демон тај безазлени и страшни
врати у наше заморене снове
Доћи ћу као бог обогаћен распећем,
с изболованом душом кипариса и зове
С памћењем феникса
и с искуством мрца.
(Даимон флорае)⁸

Људско је постојање обележено белегом противречности.

Антиномије и сукоби, у њиховом вечитом сустизању и кретању, оне су силе што чине реалност објективног света, и боје човеково место у њему:

Сигуран - мишљах некад - тамо си где ниси
Ниједан ту те бол достићи неће,
А сада бол је мој на дну моје среће
Мој страх и бол тамо су где си ти.
Но, сваку светлост њена сенка боли
Тако и ја сам бол и сенка теби,
О, буди светлост што и сенку воли
Заједно с болом од сенке у себи,
(Прстен, II) ⁹

Постојање се само тако може прихватити - као јединство супротности које, у својим прожимањима, уносе коб и радост у наша бивања.

Овакав оквир Павићевог песништва отвара погодан простор за развијање фантастичних мотива и увођење метафизичке димензије. Фантастика се, као у Павићевом стваралаштву уопште, најчешће обликује око мотива сна. Рационална димензија постојања нема способност спознаје оностраног. Додир је могућ само у неким другим димензијама живота. Карактеристичан је, у том погледу, мотив очију.¹⁰ Ноћу, у сну, оне крећу на путовање по метафизичким сферама. Попут Дисовог схватања очију као везе са пренаталним и вечним, као надстварног белега, очи и у Павића имају сличну особину - путујући у астралне светове омогућују везу са протеклим, те преплитање и сустицање временских димензија.¹¹ Поред асоцијација на Диса, Павићева поезија успоставља везу и са нашом народном поезијом, у којој је фантастика честа, те са нашим средњовековним песништвом. Али док се у ове две традиционалне области српске књижевности фантастика третира двојако па, у зависности од контекста из којег се посматра, има позитиван или негативан утицај на стварност, у Павићевој лирици она носи демонске наговештаје. И поред све величанствености звезда, оне у реалностима живота представљају клицу зла.

Прекорачење људске мере, жеља да се надмаши оно што је човеку дато, надвија се над њега сталном претећом сенком:

Што трчите ко пси испред мога живота, очи,
иза окуке његове о незнане се отимајући ствари
Да л вас ко напада тамо у шумама што ће наићи,
и могу ли пити и ја од ове воде
Коју лочете из сутрашњих киша?
Хоћу ли се пробудити слеп једнога јутра
Ако вас растргну очи из неког туђег сна?
(Љуљашка над кланцем имена)¹²

Поезија, тако, остаје, као једина могућност човека. Метафора палимпсеста може се читати као особито трагање за непостојећим, ишчезлим, или једна варијација метафоре нестајања, која је обележила Павићево стваралаштво. Трагање за избрисаним рукописима, за избрисаним траговима постојања, некадашњих постојања што упорно настоје да нам се врате.

И у супротном правцу, ова особита поетика уписивања непостојећег исписује тек пристижуће постојање будућности.

Песништво, зато, није само шанса садашњости - у њему је активна онтолошка потенцијалност будућег и прошлог, или својеврсна могућност спасења. Уметност виђена као апсолутно позитиван принцип типично је модернистичко схватање, и по томе Милорад Павић не излази изван његових граница. Слика света његове лирике не везује се за надолазеће поетике.

Постмодернизам се, у песништву Милорада Павића, више односи на раван стваралачког поступка, на имплицитну поетику која у начину обликовања текста обзнањује свој смисао.

Модернистичко схватање по којем поезија нуди могућност спасења, међутим, условила је и омогућила, у Павићевом виђењу поезије, помак ка постмодернизму. Текст као нова онтолошка парадигма, те вера у перформативну моћ језика, теза по којој се речено и именовано изједначава са постојећим, нашли су у певању Милорада Павића свог типичног представника.

Примери који поткрепљују ово запажање многобројни су.

Довољно је рећи да се у првој књизи Палимпсести, готово не може наћи песма која не помиње неки аспект језика.

Учесталост тог момента, свакако, указује и на песниково поетичко опредељење, и његово интересовање за та питања.

Реч, језик и песништво испостављају се, сасвим постмодернистички, као основа онтолошког поретка, основа којој се подређују други видови бића. У прилог тој тези навешће се неки карактеристични примери. Веза живих и мртвих одвија се и као веза у језику. Кључна тачка Павићевог певања, дакле, распростире се унутар схватања говора, и испољава као одвијање-у-језику. У песми Икар, песник каже: „Позајмљујем свим мртвима језик“.¹³ У песми Љуљашка над кладенцем имена ентитет човека подводи се под појам имена, а суштина постојања објашњава се као именовање.¹⁴ Начин на који се сагледава свет тумачи се као одевање предмета у речи (Огњено число).¹⁵ У Павићевом песништву и фантастика се поставља у онтолошки простор речи: „И снови се сањају наши/ у скитачким речима нашим“ (Повратак Теодора Спана) ¹⁶ а и смрт се види као смрт-у-језику:

И знам, моја уста су гробље
предака спуштених у речи као у живот
И слушам: лес ми се теше
где год имена ствари засадих у ходу.
Лежим у свакој речи по једном
у сваком од вас поново сахрањен за живот.
(Епитаф)¹⁷

Врло је карактеристична песма Немушти језик¹⁸ у којој је мотив из народне књижевности обрађен на (пост)модеран начин. Комуникација са бићима природе, или немушти језик, види се, и дословно, као истоимени људски орган. Тако се неусаглашеност модерног човека са природом и његови покушаји да се са њом усагласи, тумаче као однос два језика у устима лирског субјекта:

Два језика у устима ми се лижу и мрзе.

Оваква визија сугерише могућност да се и целокупност природе подведе под поменути онтолошки модел. У том је смислу најзначајније виђење по којем и језик има неколико темпоралних слојева.

Попут једне од најбитнијих Павићевих лирских тема, времена, и он у себи носи наслаге прошлог и наговештаја будућег. Довевши га у везу са кључном темом, и подаривши му сличну способност, Милорад Павић на још један начин истиче важност говора:

Мој језик је трипут свлачио кошуљицу година
и тир језика заборавио у мени
(Спомен незнаном песнику).¹⁹

Поезија је могућност укрштања различитих временских димензија, могућност надилажења земног усуда и, на тај начин, саобразивши их свом принципу, естетском принципу, утемељује се као нова онтолошка парадигма, као постмодерна матрица бића.

У складу са таквим схватањем долази и до изједначавања разнородних чињеница ванлитерарног порекла, те њихово подређивање стварности текста, Сфера реалија, историје и литерарне фикције улазе у песму као њени равноправни конституенти, који се подводе под стварност њеног света. То је типичан постмодернистички поступак који се у Павићевим песмама одразио на често увођење књижевника као ликова песме, било да је реч о савременицима, било да је реч о писцима књижевне прошлости. Бројност примера онемогућава да се сви наведу. Овде ће се указати само на песму Четири звоника у Сент-Андреји.²⁰ Субјект те песме је Гаврил Стефановић Венцловић, који разлаже већ описану визију времена Милорада Павића. Комичан, па и ироничан контекст у који се, у другим песмама овога типа, постављају писци-јунаци, такође, типичан је за постмодернистичко поигравање истином. Павић не остаје само на равни песничке игре. Он тај поступак употребљава на креативан начин, сугеришући неки другачији смисао.

Најзанимљивија песма овога типа јесте Одисеј на острву Скиру.²¹ Реалност која се у њој подражава и креативно пре-обликује јесте стварност античког грчког мита. Песник, међутим, моменте мита не преузима непосредно, већ преко наших превода средњовековних романа, што представља други литерарни слој овога текста, те друго време које се са временом садашњим преплиће. А преплитања минулог са данашњим јесте и трик ове песме. Порука нашег доба је порука мира, која се уобличава на предлошку епских и ратничких књижевних текстова. Лирски субјект сусреће Ахилеја, без кога не може да почне Тројански рат - у двадесетом веку, у Београду:

Јер јуче те видех на асфалтном острву Теразија
С леђа у дугој коси уских кукова
С марихуаном међу зубима.

Захваљујући мотиву преобученог Ахилеја, и његовог замењеног идентитета, који се преузима из грчког мита, могућа је трансформација овог античког јунака београдских улица, у хипика-пацифисту. Насупрот целокупној људској историји, која се испоставља као обележје злочина и ратова, трансформација Ахилеја, посредована преко средњег века, зрачи поруком мира. Слично томе, цар Лазар, у песми Партија шаха с мексичким фигурама,²² одбија да даље учествује у игри. Историја, стварност и књижевна традиција подређују се фикционалном свету шаховске партије. Текст их себи саображава, на нови начин повезује, и историји даје један изокренути смисао.

У ред ових поступака иду и употреба графичких знакова у песми, језичка игра, те комбиновање прозног и лирског дискурса. Различити графички знаци, који имају функцију речи у тексту, потичу из авангардистичких експеримената са формом. Уместо формалних поигравања, Павић-постмодерниста их употребљава да би на нов начин сагледао језик и текст, и да би проширио њихов домен изван њихове традиционалне употребе. Оваквих примера у Павићевој лирици нема много, и карактеристични су само за трећу књигу, Душе се купају последњи пут. Најтипичнија је, у том погледу, песма Генерација за излагање.²³ Њен ироничан тон, међутим, може да наведе на помисао како је и овај поступак у функцији намере да се књижевност и језик преиспитају, овога пута, са негативним предзнаком:

Ко да је распреми к.г.?
Је ли нам давно била 41-ва
И је ли у доњем рубљу 34-та као 43-ћа?
Где су нам вршњаци и сл./.../
Бар да нам за уво коју пришију, нпр.
Да нам посвете бар:? /.../
А нови су ту: дижу све на³.

Језичка игра чешћи је поступак у поезији Милорада Павића. И његов је смисао сличан - да прошири и преиспита традиционално поље поезије и песничког језика, те да их креативно надгради. Један од честих песникових поступака јесте довођење у везу неког појма са неким традиционалним песничким идиомом. У песми Икар,²⁴ сусреће се синтагма јабука рођења. Она се, асоцијативно, доводи у везу са традиционалним идиомима јабука греха и јабука раздора. На тај начин се активира широка кружница асоцијативних значења, која се везује за Библију, те грчки мит и књижевност, али и омогућава да се рођење тумачи као раздор и грех. Павић се, међутим, не зауставља само на укрштању песничких језика различитих раздобља. Он је склон и повезивању разговорног и лирског дискурса. Досетке и изреке из разговорног језика у комбинацији са лирским исказом омиљен је поступак Милорада Павића. У песми Осезаније сусреће се стих: „Боље врабац на грани него птица у руци“,²⁵ а песма Палавестра, Лалић, Христић & ја у крчми код „Буфала“ у Берлину завршава се стиховима: „боље врабац у руци,/ Него Франкфурт на Мајни“.²⁶ Поред тога што се приближава токовима актуелне „језичке поезије“ (први пример), Милорад Павић се ближи и актуелном сензибилитету, који нагиње не само апсурду и парадоксу, већ и нонсенсу (други пример). А ни разлагање сваког смисла, у намери да се релативизује истина и устоличи вечитост преиспитивања, није далеко од типично постмодернистичког момента.

Последњи примери откривају још један чест песников поступак. Песма Осезаније заснива се на досетки, на вербалној комици. Поред говорног идиома, Павић за формални предложак текста често узима један усмени жанр - анегдоту, чије се порекло јасније разоткрива у потоњој песми, и још неким песмама овога типа, као што је На “Пијаци меса“ у Бечу.²⁷ Формални предложак чест је у лирици Милорада Павића, а свој најјаснији израз добија у циклусу Служба Рељи Крилатици.²⁸ У њој песник полази од различитих литургијских жанрова српске средњовековне поезије, узимајући их као обличку основу свога циклуса. Па ако је сврха анегдоте, као формалног предлошка новог текста, преокретање смисла, комика, каламбур, употреба средњовековних песама има сасвим другу функцију. До прелома долази због дијалошке структуре циклуса. Разговор између јунака и пастве, међутим, нема афирмативан карактер. Сукоб два гласа песама има сврху преиспитивања. Традиционалан образац се, на тај начин, усваја и креативно преобликује у стварност новога текста, посредујући сасвим другачију слику света. Служба Рељи Крилатици, послуживши се историјским чињеницама везаним за његово пресељење у Грчку, сугерише располућеност ентитета човека, сугерише психолошку, егзистенцијалну и метафизичку пукотину његовог бића.

Овај циклус је, поред тога, и аутореференцијалан - песник се позива на чврст систем симболике Палимпсеста,²⁹ па се и Палимпсести јављају као један од предложака Службе Рељи Крилатици. Следећа особеност Павићеве лирике, на коју ће се скренути пажња поводом овога текста, јесте интерполирање напомена и кратких прича. Као и аутореференцијалност, и самоартикулација је честе поступак постмодернистичких књижевника. Самодовољан свет литературе креће се унутар сопственог бића, и самог себе објашњава и тумачи. Комбиновање лирског и прозног дискурса, затим, такође је типично за литературу нашега времена која, у намери остваривања тоталног дискурса, тежи укидању разлика између уметничког и неуметничког, те родовских и жанровских подела. Од наведених поступака, честих за текуће поетике, најзначајнији је поступак преузимања традиционалних жанровских образаца као предлошка новог текста, што сведочи о постмодернистичком схватању појма мимезиса па, самим тим, и стварности коју треба подражавати. Она се испољава као реалност књижевности - не само у смислу реалности фикционалног света, већ и реалности њених облика. Ако су традиционални писци подражавали објективни свет, природу, друштвене односе или унутрашње биће човека, писац - постмодерниста, као надређену реалност, подражава свет литературе, схваћен у његовој свеобухватности.

О важности осамостаљивања језика, што је и омогућило поступке на које се указало, говори још један моменат лирског стваралаштва Милорада Павића. Један вид имплицитне поетике овог песништва, нарочито у збирци Месечев камен, остварен на равни употребе језика, указује на његову суштинску важност за конституисање Павићеве лирике и његово виђење поезије. Милорад Павић, у напоменама уз збирку Месечев камен, говори о намери да, ре-активирањем заборављене лексике наше песничке традиције, ре-актуелизује и креативно оживи нашу стару лирику, те да је постави као актуелни чинилац савременог српског песништва.³⁰ Али начин на који Павић употребљава ту старинску лексику, на неки начин, јесте анахронизам у послератној српској лирици, па и у контексту песништва 20. века. За њега се може рећи да је статичан, односно да песник традиционалну лексику не саображава новим стваралачким искуствима. Он је преузима, механички, и не надграђује преузете лексичке матрице. На тај се начин ствара поезија повишене, па и патетичне интонације, и песнички језик који се оштро разликује од говорног језика. Насупрот тенденцијама поезије двадесетовековног модернизма, тенденцијама депатетизације и деромантизације, које су се испољиле на свим нивоима структуре песме, па и на нивоу језика и лексике, певање Милорада Павића показује управо супротне одлике. Старински израз Павићеве поезије, међутим, имплицитно упућује на једно посебно виђење песништва. Спор, свечан ритам, барокно сложени смисао и хотимично замагљивање исказа класицистичким интерполацијама, инверзијама и парафразама, те заборављеном средњовековном лексиком и симболиком литургијског песништва, наговештавају могућност да се поезија схвати као тајни језик којим се сазнаје тајна, и лирика као бајање, трагање за мистеријама постојања и космоса. О таквом схватању песништва сведоче и стихови песме Сејач соли, који се, такође, везују за виђење језика као начина сазнавања тајне:

Расковник под језиком мојим

расте као у гробу.³¹

Упркос овом примеру, који експлицира такву тезу, визија тајног језика лирике уобличава се, највише, на равни имплицитне поетике. Тако песник укршта две сасвим различите стваралачке оријентације - традиционално виђење песништва као шифроване поруке других светова и постмодернистичко усмерење на језик и његову проблематику, модернистичко настојање да се успостави континуитет бића књижевности и постмодернистичко устоличавање текста /говора/језика/речи. У напону супротстављених поетика, укрштених у лирици Милорада Павића, не долази до колизије. Напротив. У оквиру модернистичке оријентације Павића - песника јављају се лирски наговештаји надолазећих поетичких токова.

 

Напомене:

1. Хазарска призма, Београд - Титоград - Горњи Милановац, 1991. О Павићевој поезији Делић размишља испод наслова А. Павићева књижевна дела: А.1. Палимпсести, песме (стр. 14-19), А.2. Месечев камен, песме (стр. 19-24) и А. 6. Душе се купају последњи пут (стр. 41-45). Будући да је Јован Делић обрадио однос Павићеве лирике и доцнијих прозних остварења, ово их излагање усваја, и не разматра поново.

2. Видети, на пример, Предраг Палавестра, Нови песнички глас, Политика, Београд, 24.9.1967; Миодраг Јуришевић, Поезија као сажето време, Књижевне новине, XIX, 313, Београд, 1967, стр. 3-4; Драган М. Јеремић, Поезија као евокација, НИН, XVII, 885, Београд, 1967, стр. 91; Иван В. Лалић, Објава песника, Летопис Матице српске, CXLIV, књ. 401, св. 2, Нови Сад, 1968, стр. 216-221; Душко Арежина, Моћ традиције, Република, XXIV, 6, Загреб, 1968, стр. 337; Божидар Пејовић, Поезија духовних сеоба, Израз, 6, Сарајево, 1968, стр. 599-602; Предрага Палавестра, Обновљени песнички језик, Политика, Београд, 12. ВИ 1971; Богдан А. Поповић, Критичари - песници, НИН, XXI, 1076, Београд, 1971, стр. 44-45; Драгољуб Јекнић, Стваралац префињеног духа, Мостови, III, 11, Пљевља, 1971, стр. 95-98. Павић је, понајвише, позитивно оцењен као нови песнички глас који настоји да креативно обнови наше лирско наслеђе. Спорадичне разлике у оценама огледају се, на пример, у томе што Предраг Палавестра више вреднује Палимпсесте него Месечев камен (Обновљени песнички језик), а Драгољуб Јекнић предност даје другој збирци у односу на прву (Стваралац префињеног духа).

3. Овим се не мисли на укрштање жанрова и родова у оквиру једне књиге, већ дословно на неуједначен структурни склоп целине. О комбинацији жанрова у Павићевој лирици видети више: Александар Јерков, Нова текстуалност, Поговор Сабраним делима Милорада Павића, Милорад Павић, Анахорет у Њујорку, Сабрана дела, књига 7, Београд, 1990, стр. 189-195.

4. На развој постмодернизма у нашој лирици највише су утицали Милутин Петровић и Иван Негришорац, мада је особеност њихових следбеника да, у новијим књигама, следе аутентичност стваралачких импулса. То би била и кључна тачка разликовања млађих српских песника и прозаиста, па и један од узрока Павићевог неутицања на песничку генерацију осамдесетих година у нас.

5. По визији Византије у нас карактеристичнији је Иван В. Лалић, по трагању за националним коренима Васко Попа, а по описивању великог цивилизацијског круга Миодраг Павловић.

6. Мисли се на песме Душана Радака “Код вечитог газде“ сви поштено раде и Павић пре и после „Хазарског речника“, Поља, XXXVIII, 397-398, Нови Сад, 1992, стр. 120.

7. О метафори палимпсеста као о темељној поетичкој тачки Павићевог стваралаштва видети: Марко Недић, Хазари и други палимпсести, Савременик, XXXII, књ. 3, 1-2, Београд, 1986, стр. 61-90.

Појам палимпсеста Светлана Велмар-Јанковић, у иначе инспиративном огледу Дијалог човека и времена, објашњава: „Знање истраживача постало је сазнање песника да је човек само пролазник у времену које брише отиске његовог пролажења. Песништво је да забележи своје искуство на пергаменту на којем су пре њега већ писали други; његов рукопис прекрива њихове као што ће рукописи будућих песника прекрити његов. Не мари: слојеви рукописа остају, ипак, различити али слични, нечитки али читљиви, исписани на истом пергаменту“, Књижевност, XXIII, књ. XLVI, св. 2, Београд, 1968, стр. 267.

О преплитању времена у Павићевом песништву видети: Милан Комненић, Ко је био леопард?, у Ерос и знак, Београд, 1975, стр. 146-168.

8. Милорад Павић објавио је три песничке књиге: Палимпсести, песме, Београд, 1967, Месечев камен, песме и проза, Београд, 1971, Душе се купају последњи пут, песме и проза, Нови Сад, 1982.
У овом се раду стихови наводе према издању Анахорет у Њујорку, видети напомену 3. Даимон флорае, стр. 38.

9. Стр. 152.

10. Видети песме Љуљашка над кладенцем имена, стр. 19-20, Споменик незнаном песнику, стр. 27-28, Очи, стр. 40-41.

11. У систему симболике Павићеве лирике и птице се јављају као веза међу световима. Асоцијативним путем, и Реља Крилатица добија исте моћи. Птице као гласници надземаљског и нестварног, за разлику од очију, представљају везу која долази изван човека, гласнике које други светови шаљу на земне просторе. Очи представљају унутрашњу способност људског бића, његове ирационалне и имагинативне могућности, које га изводе изван сфере реалног и воде у просторе вечности. Мотив памћења, такође, носи слично значење. Особеност сећања јесте особита генетска веза, врста генетског памћења и наслеђа предака, које људско биће носи у себи, такође мимо своје воље. На сличан начин може се тумачити и симболика месечевог камена.

12. Видети напомену 10.

13. Стр. 18.

14. Видети напомену 10.

15. Стр. 39-40.

16. Стр. 30.

17. Стр. 12.

18. Стр. 35-36.

19. Стр. 27.

20. Стр. 57-64.
И сам песник неретко је лик сопствене песме. О томе видети: Јовица Аћин, Поезија као одговор, Дело, XXVIII, 5, Београд, 1972, стр. 585-592.

21. Стр. 107-109.

22. Стр. 146-151.

23. Стр. 140.

24. Стр. 17.

25. Стр. 136.

26. Стр. 145.

27. Стр. 94.

28. Стр. 69-90.

29. Видети напомену 11.
О употреби симбола различитог порекла у Павићевој поезији може се више говорити, а то би превазишло оквире овог излагања. Само једна напомена - и слојеви симбола различитих цивилизацијских искустава спадају у поступке исте врсте. Њима се придружују и реминисценције на различита књижевна дела, књижевнике, што је све карактеристично за постмодернистичку литерарну игру.

30. Стр. 128.

31. Стр. 43.