Милорад Павић: Историја српске књижевности - Барок
Био-библиографски прилози о важнијим писцима
Гаврил Стефановић Венцловић
Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данас умемо да кажемо одиграло се између 1711. и 1747. године. Те прве године изронио је из мрака раног XVIII века; оне друге године, на исти начин нестао је у тами времена. Тачније, његов живот протекао је омеђен сеобама Срба. Започео је у атмосфери велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690, достигао зрелост у тренутку када је дошло до сеобе Срба с турске на аустријску територију под Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1737. године, а угасио се негде у немирима и великим прогонима на аустријској граници, које су довеле до исељавања Срба у Русију средином XVIII века.
Према једној претпоставци рођен је око 1680. године; како сам бележи, отац му се звао Стефан; отуда презиме Стефановић, које је Гаврил превео – на грчком стефанос значи венац – и називао се, а тако су га и други називали, Венцловић. Према једном свом запису, родом је био од "сирмијских страна", то јест из Срема. О томе као да говори и језик његов, пун турцизма, али источни, с незнатним примесама јужног наречја. У сваком случају, осећао се једно са својом паством добеглом приликом прве сеобе с Дрине и с калуђерима који су тада из манастира Раче на Дрини пребегли у Аустрију. Тридесетих година потписивао се Рачанин, а четрдесетих година још увек се обраћао својој шајкашкој пастви на горњем Дунаву, у Коморану, Ћуру и Сент-Андреји с "браћо Дрињани".
Детињство и прва младост Венцловића протекли су у време Леополдовог рата с Турцима (1683-1699), и најпресуднији догађај у том раздобљу његовог живота морала је бити велика сеоба, која га је захватила 1690. године. У то време, "не усуђујући се да остану у Срему надомак Турака, који су стигли под Београд, бегунци из Турске су се ужурбано пребацивали у Барању и Бачку, већином пешке, гонећи пред собом стоку и носећи најнужније ствари. Народне масе и свештенство из Срема нагрнуло је заједно са њима према северу." Тако се, понесен сеобом, у Сент-Андреји нашао и Гаврил Стефановић.
Много касније, као стар човек, он се с кајањем и грижом савести сећао своје слободне младости коју је провео "о својој вољи" и не без "многога порока". На другом месту, између покуда упућених младости, с носталгијом узвикује: "Младост кичељива, разиграна и скоро проходљива!" У новој средини пошао је једним новим путем.
Сент-Андреју, град на Дунаву у непосредној близини Будима и Беча, Венцловић је затекао као велико, привредно веома значајно, имућно и готово чисто српско место. По броју душа није много заостајало за Београдом и Будимом, који је 1715. године имао двадесет хиљада становника. У време сеобе 1690. године, Сент-Андреја добија четири православне цркве у барокном стилу. Иако је 1734. године варош била добро грофа Николе Зичија, у Сент-Андреји је администрација вођена на српском језику, а нарочито се био оснажио српски грађански сталеж, који је трговину држао у својим рукама. За Венцловићевог боравка и каснијег повременог навраћања у ову варош, подигнута је још једна "хоповачка" црква (1746), а касније још две. Сент-Андреја у то време иде ка оном успону и процвату о којем ће један хроничар (Јаков Игњатовић) касније написати: "Светоандрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракова. Пешта купује на светоандрејској пијаци робу. Пешта је онда још слабачка у трговини, а Светоандрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје. "Ми же Сентандрејци целог света славни'."
Ту, у Сент-Андреји, Венцловић је постао ученик Кипријана Рачанина, чија се школа при храму св. Луке оснивала на његове очи. Од Венцловићевих школских другова позната су нам двојица: архиђакон Данил (помиње се 1693. године) и Михаил (помиње се 1704. године).
Кипријан, којег Венцловић с поносом у неколико махова назива својим учитељем, показивао је изразиту наклоност према поезији и сликарству. "Изгледа да су га највише привлачили похвални списи и црквене песме посвећене српским светитељима: Симеону Немањи, Сави, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, Максиму Бранковићу. Двапут је преписао Јефимијину похвалу кнезу Лазару." Он је преписивао псалме, одломке из Песме над песмама, Соломонове приче, давао упутства за акцентовање поезије и правила стихотворства, бележио изреке и уносио новине у правопис, састављао стихове у невештим дванаестерцима нове версификације, која је преко Пољске и Украјине стизала до српске књижевности, али и антологијске поетске текстове, који и данас живе са своје лепоте, мада су писани на стари начин, у ритмованом литургијском слогу у којем се Кипријан осећао мајстором и стварно то и био. Најзад, он је, према традицији, све те своје рукописе и илуминисао. Тако је његова школа при храму св. Луке у Сент-Андреји, у складу са занимањем свога патрона, према легенди првог иконописца, вероватно била и сликарска радионица у којој се учило цртање, бојадисање, па и сликање икона, "светитељских образа", како се то тада називало.
Венцловић је од Кипријана примио готово све ове наклоности. Он ће се, један од првих у српској новијој књижевности, према Кипријановом обичају називати "писцем". Преписиваће и читаће књиге с песмама Србима свецима, писаће житија светој Петки Српској и деспоту Максиму Бранковићу, састављаће стихове у модерној барокној версификацији, с римом и у дванаестерцу и пољском тринаестерцу, сакупиће у свом делу импозантан број изрека и пословица, извршиће реформу правописа. Поезија, којој се учио у доброј школи, остаће до краја права вокација Венцловићева
Култ св. Луке, првог иконописца, остаће жив и код учитеља и код ученика: Кипријан има једну топлу похвалу св. Луки, којем посвећује своју илустровану књигу са службама и житијима Срба светаца, а Венцловић ће истицати да је постригом из храма св. Луке у Сент-Андреји, и у списима ће оставити један текст с причом како су настале иконе, и које је све "образе" том приликом св. Лука насликао. Венцловић се поносио том својом двоструком спремом, књижевном и сликарском. Пред крај свог живота, кад Кипријана већ више није било међу живима, Венцловић је још увек радо подсећао своје читаоце да се школовао код "бившаго в Сент-Андреји обштег духовника Кипријана Рачанина", да је "ученик обштег духовника будимскаго предела", да је "ученик обштег духовника К.Р.". Имајући пред очима Кипријанов пример, Венцловић је и сам желео да постане "обшти духовник", али му је то пошло за руком тек пред крај живота, 1747. године.
Његово учење код Кипријана прошло је само једним делом у миру: у затишју између Карловачког мира с Турцима 1699. године и избијања Ракоцијеве буне 1703. године. Потом, за православног свештеника спремао се Венцловић у једном крвавом времену, кад су мађарски куруци певали против православних попова. У том раздобљу десили су се важни догађаји који нису могли проћи неопажени поред младог пострижника храма св. Луке у Сент-Андреји. Године 1698, Петар Велики боравио је у оближњем Бечу; ту у аустријској престоници умро је 1706. патријарх Арсеније Чарнојевић; 1708. отрован је у Бечу Арсенијев наследник, митрополит Исаија Ђаковић, а 1711. у Хебу се угасио живот заточеног грофа Ђорђа Бранковића. Била су то тешка времена Можда их је најбоље приказао сам Исаија Ђаковић. "Питате – пише он Коморанцима за наше послове обштенародне. Веома тешко иде, не знамо шта ће из нас до најпосле да буде... Једно сиромаси, друго неучени, треће несложни, четврто о туђем господарству и сваки нас ненавиди, и на нас вичу као на злочинце и тате, и како можемо што добити или одржати, кад су од свега руке празне и свезане."
Између 1711. и 1717. године, у другом предаху између буна и првог Карловог рата с Турцима, Венцловићево школовање, како изгледа, завршава се. У то време помиње се неки свештеник Гаврило у Ђуру (1711) и у Острогону (1715).
Јуна месеца 1715. године, Венцловић је, како изгледа, у Ђуру, јер се једно писмо његово писано у Карловце, а недатирано, везује за ту годину. У то време, млади поп Гаврил се налази при храму Св. Николе, и у име ђурског обрштера Петра Јенеја и своје сабраће свештеника "малих и великих" моли митрополита Вићентија Поповића да помогне обнову цркве: "Претегло сиромаштво и нужда паки се нам ронтисала црква. Дувар трошан а таван изтрхнуо, те пао доле сав те смо започели паки да би Бог дао да обновимо. И сиромаси смо, и мало нас је, а мајстори скупи. Што смо имали, на полак посла све смо потрошили. Не знамо што да творимо, него молили бисмо с(е) врло вашем светитељству аште би извољенијем вашим било да накнадите от добрих трговаца, јако ж весте сему светаго Николе у нашој вароши храму да се може довршити..." Већ ту на почетку своје књижевне каријере, Венцловић је показао две ствари: прво, да му је познат народни језик и кићени маниристички стил барокних епистолара којим се користи да украси дуго заглавље својег писма моћном карловачком митрополиту, потпуно у складу са обичајима који су владали у преписци тадашњег српског духовништва са Карловачком митрополијом. У малом додатку уз писмо Венцловић је показао још једну своју важну особину: оштроумно и тачно, он је политичким разлозима аргументовао захтев ђурских Срба да обнове храм; он је истакао "како је ова наша црква близ Беча и велика господа немачка доходе гледати. Зато радимо већма да је обновимо..." Али, одмах је додао да су и "калвини" у Ђуру такође почели зидати цркву, па им допола стоји незавршена, јер су језуити забранили да се доврши. Ако остане недовршена и српска православна црква у Ђуру, помислиће се да и она стоји зато што су њено зидање забранили "папишти". Аргумент је био очигледно убедљив и карактеристичан за дипломатски такт младога писца, а читава напомена баца светлост на услове под којима су живели ђурски Срби почетком XVIII века.
Године 1717, кад су се шајкашке флотиле отиснуле с горњег Дунава под Београд, који ће исте године заузети, Венцловић је у Сент-Андреји, где довршава неке преписивачке радове. До 1717. године већ има завршене, ако не више, свакако две обимне књиге на којима је радио као преписивач и илуминатор. Прва Служабна књига је данас у Москви. Почео ју је 1711. године, а завршио и потписао као "јермонах Гаврил" 1716. У другој (она се данас чува у Сент-Андреји), која је писана 1717, Венцловић као да сам говори о недавном завршетку својег учења. На том минеју за март-април забележио је, према маниру свог учитеља: "списа мали ђакон Гаврил, у свети Андреји више Будима... Јеште слова до конца не навикох... Писа се при духовнику кир Кирилу, да будет јему вечна радост". Кипријан му, очигледно, у том тренутку није више био учитељ. У исто време, судећи по сличној формулацији записа, саставио је и минеј св. Луке за август, вероватно опет у Сент-Андреји, јер се тамо још увек чува, и јер је текст везан за име патрона сентандрејског храма Венцловићевог школовања и пострига Наиме, у једном запису из 1739. године, Венцловић се потписује "јермонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго апостола евангелиста Луки пострижник".
Мирно раздобље између првог и другог Карловог рата с Турцима (1718-1736), тачније између Пожаревачког мира и поновног пада Београда (евакуисан 1740), у Венцловићевом животу било је време зрелости, нарочито рада на књигама српскословенске редакције, и период у којем је као проповедник (свештеници су изнајмљивани на рокове од годину или две дана) крстарио од вароши до вароши у оном делу Подунавља између Беча и Будима где су још од XVI века живели Срби и где је почетком XVIII столећа, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји ницао низ шајкашких и привредних центара Године 1728. у мају, митрополит Мојсије Петровић писао је архимандриту Исаији Антоновићу (у Сент-Андреју?) одобравајући му што је "попа Гаврила у Коморан вратио". Првог јула, Венцловића је, међутим, у Коморану заменио неки поп Рафајло, а Гаврил је био "лепо исплаћен" и послат митрополиту, који се, како изгледа, тада већ био вратио из Беча у Будим. Године 1732, Венцловић је ваљда на парохији у Ђуру. Те године он почиње два посла који ће обележити његово стваралаштво. Почиње писати беседе на чистом народном језику и реформише правопис уводећи ћ, ђ и п. Следеће, 1733. године, он у Коморану почиње своју књигу Разглаголник, али је 1734. недовршену преноси у Ђур, где прелази после смрти ђурског свештеника Пахомија Петровића. Он је, међутим, ове и следеће, 1735. године наизменично боравио и служио понекад у једном, понекад у другом месту као "путујући проповедник". Гаврил 1734. почиње водити протоколе крштених и умрлих коморанске цркве Св. Ваведења, и они су истом руком вођени све до 1746. године. Године 1735, он у Ђуру пише своју Пресађеницу, шаље из овог места у Сент-Андреју писма владици епархије будимске Василију Димитријевићу, али исте године и протокол коморанске цркве бележи да је тамо крстио једно дете. Године 1736. био је капетан ђурски; ту је преводио Мач духовни Лазара Барановича и наставио преписку с владиком Димитријевићем.
Кад је избио нови рат између Аустрије и Турске (1737-1739), он се, као једном раније (1717), како изгледа, склонио у Сент-Андреју. Отуда је 1739. прешао у Коморан, и протокол тамошње православне цркве бележи тај долазак као важан догађај. У то време, већ је био проповедник на гласу међу српским живљем на горњем Дунаву. Још 1736. у Будиму су читане његове рукописне књиге, а наручиване су му и нове. Године 1743, у православне цркве у којима је он проповедао залазили су, како сам Венцловић бележи, поред српске и грчке пастве, "Шокац, Маџар, Шваба, Немац, Шпањор, Пољак и Тот". У Коморану, Венцловић ради на књизи Слова избрана, а беседе које ће ући у ову антологију говори тамошњој пастви о Сретењу и на Божић 1739. године. У међувремену, исте године, Венцловић у Ђуру "близу Беча" ради на једној другој својој књизи Канонику. Као "садањи јереј коморанских христјан", продужавајући рад на књизи Слова избрана, Венцловић и 1740. држи проповеди у Коморану на Ускрс и Благовештење, и наставља из овога места преписку с владиком Василијем Димитријевићем.
Године 1740. Венцловић је унео у једну од својих проповеди драмски текст. У Ђуру о Благовештењу он је, служећи се различитим изворима, написао неколико дијалога између Марије и арханђела Гаврила, а касније, када ове текстове 1743. буде унео у своју књигу Слова избрана, додаће им не само нове дијалоге, него ће увести и нове личности. Тако ће уз подршку пастве, или црквеног хора, дати нешто као ораторијум. Године 1741. опет ће се одлучити за драмски облик казивања и у своју књигу Великопостник унеће драмски текст у два кратка чина о блудници, патикару и великом доктору (Христу). Ове "драмске лекције" вероватно је изводио сам у оквиру проповеди, а можда је и међу паством било спремних да му помогну у извођењу драмског текста. У сваком случају, он је у драми позивао паству на учешће бар на тај начин што би певала.
У Коморану се Венцловић опет нашао 1743, када довршава зборник Слова избрана и једну од проповеди унетих у њега држи на Нову годину. Ту се задржава све до 1746. године, докле су протоколи крштених и умрлих коморанске цркве вођени његовом руком. После те године, поставши општи духовник, што му је била давнашња жеља, Венцловић ваљда опет прелази у Сент-Андреју.
То су била такође немирна времена: немирна на свој начин. После побуне у 1735. години, у Будиму је извршена свирепа смртна казна над Пером Сегединцем и његовим саучесницима. У исто време пламсала је буна и у завичају Венцловићевом, у Срему. Године 1737, захваћен другом сеобом Срба и повлачењем аустријских трупа пред турском војском, у Угарску је побегао патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Београд је евакуисан и предат Турцима, а цар Карло IV је исте године умро не оставивши за собом, како Венцловић бележи у једном рукопису, "рода мушка". Од 1740. године Венцловић ће у своје књиге записивати име новог владара – царице Марије Терезије, која је заузела у оближњем Бечу престо свога оца. Верска гоњења, која су смењивала ратове и кугу, сад су достизала врхунац. Године 1732, пештански магистрат не прима у своју скупштину и одбор српске грађане и забрањује им даље досељавање. Године 1743, Србима по градовима забрањивано је да по својој вољи праве тестаменте, у Будиму им се чине сметње приликом отварања радњи и стварања еснафа, на спахилуцима се плаћа свадбарина, војници се нагоне да уз Дунав и Саву вуку лађе, а на далеким ратиштима сахрањују их по западном обреду. У Егри су Срби искључени из општинских послова, забрањено им је досељавање и куповина кућа, а 1744. године жале се Сабору да се с њима поступа као с робовима. У Острогону, Србима нису призната грађанска права, забрањивана им је куповина непокретних имања и продаја вина. У том тренутку, 1748. у Острогону нема више од пет до шест српских кућа, а биле су тако осиромашиле да нису могле да издржавају православног пароха. Године 1734, власти издају наредбу да православни Срби морају признавати католичке празнике и да без нарочитог допуштења не смеју дизати нове цркве. У Ћуру, српски попови не смеју да прате мртваца на гробље ни да га опојавају.
У таквим временима и управо у тим местима, своју свештеничку службу обављао је Гаврил Венцловић. У Ђуру и Коморану носио се са сиромаштвом и малобројношћу пастве, с Грцима који су непрестано подјаривали несугласице са српским парохијанима, с Мађарима који су вребали да премаме на унију његове житеље, са језуитима који му умало нису дошли главе, и са Србима који су, живећи у тешким приликама и сиромаштву, и сами устајали на њега, тужакали га и лишавали плате. Из једног низа Венцловићевих писама будимском владици Василију Димитријевићу види се под каквим је тешким условима живео и радио Гаврил у овим местима.
Један од најтежих проблема Венцловићевих у Ђуру био је сукоб између Срба и Грка око православне цркве и начина читања у њој. Грци су тражили да се у цркви поје на грчком, а да се на српском не чита ни апостол ни "друго српско читање." А Срби се опет "зато кољуште, јер род им је сабљом добио овде фундамент цркви, сабљом ће је и одржати." Докле један Србин овде траје дотле нек се не зову грчка црква." Венцловић је био ту између чекића и наковња. дошло је до сукоба око црквеног новца који су Грци трошили без знања и сагласности српског дела пастве. Један од српских парохијана ишамарао је једног Грка, а Грци су почели јавно да нуде четири стотине талира ономе ко напасника убије. Случај је био такав да су о њему извештене власти у Будиму, и владика је решио да предузме најстроже мере – одлучење од цркве. Венцловић се, међутим, успротивио. Њему је ситуација била јаснија него владици. Он је знао да "од зла за инат и у другу веру одлази се". Срби, ако на њихову штету буде пресуђено, одбиће се од цркве и "звати маџарског попа". "Из тога големо зло може изаћи, и без крви неће бити, ако два-три не падну мртва, ја ли се на инат у папиште обрнути. Јерно овде то скоро бива, све тек с митом се држи" – пише Венцловић владици Димитријевићу. У том случају, црква би потпуно пала у грчке руке", ако на сами Грци остане, ту већ ни ја, ни други више србски поп не може боравити. Ваља и мени таки пртити одовуд докле ми пртишта нису изфрљили на сокаку, како и двапут било је." С друге стране, ако Грци буду увређени владичиним судом, прећи ће у Коморан, и православна црква у Ђуру, која често, како сам Венцловић пише, остаје само на грчкој пастви, поћи ће трагом острогонске – опустеће Тако је Венцловић, с правом, Грке сматрао непостојанима. "Ако виде исто нејма ли кога ћара ни пазара, тако се пресељају " а ни на Србе се опет није могао ослонити, јер су непрекидно ван места по ратиштима и у трговини. Најзад, однос српске пастве према свештенику био је све пре но присан и пријатељски. Страшно је сведочанство оставио Венцловић о тим односима у тренутку кад је сахрањиван његов претходник у Ђуру Венцловић каже, сећајући се детаља, да се ужасава смрти и велике веселости "мирјана" – световњака, како се десило приликом Пахомијеве сахране: "тек само што хегеда није било, а иначе праву су свадбу проводили ."
Однос према Србима у Коморану, где је било племства и више српских породица но у Ђуру (1715 било је 114 шајкаша, од којих пет племића официра са обервајдом Ђурком Фелдваријем на челу), за Венцловића је био још мучнији. Године 1733, он се ваљда већ посвадио с Коморанцима, касније, како изгледа, имао је сукобе са својим некадашњим пријатељем, црквеним оцем обервајдом Ђурком, и спор је у том случају имао да пресуди сам митрополит приликом проласка кроз Коморан. Живот му је и у Коморану био такав да је владици у Будим писао како већ другу годину непрекидно живи у нади да ће га "одовуд променити".
Не из неке лажне скромности, него у једном од таквих тренутака мучнине Венцловић је рекао својим слушаоцима да му је проповедање изишло на врх главе, да има позванијих, и вештијих, и ученијих за то, и да им он све ово говори "без лаже". Тако је његов живот зашао у своју трећу, последњу фазу, која почиње четрдесетих година и траје до смрти – у период у коме је стари и уморни беседник своје беседе стао све чешће да бележи онако како их је говорио – чистим народним језиком. Тада је настао највећи број његових књига са беседама српским шајкашима.
Из света и живота који је морао делити како и с ким не жели, често без пастве или у завади с њом, окружен мржњом Грка, Мађара и Немаца, Венцловић се повлачио у себе и налазио утеху у огромним напрезањима која су изискивале његове књиге. Хиљаде страница настајале су у таквим дугим часовима очајања, "болезни, гареза и немира од ово шаке људи." "Ваздан сам у ћелији борављу – пише он у једном писму из Ђура – слабе знам, нити имјеју коме ходити, ни что о чем разбирати. Такмо о својеј нужди и недоскути бављу се, у чатању и писму које и ва немоштех прехожду сујетније ми дни и љета..." "Толико имјеју мало утјешеније здје и отраду што сам миран у ћелији, не имјеју које досаде ни гареза с ким, ни у цркви људске крамоље, ка у Коморану што сам подесио. Сам сам у ћелији, сам у цркви настојник ." Из Коморана се јављао владици Димитријевићу 1740 године "Све сам лани ожидао да ћете ме одовуд променити и кад већ сустиже зима (ка и саде што сустизује) та прознах да ми није пута. Те и сам уже от оно добине приковах се, упразних се у писму многом, и не вем когда томе крај будет."
Старост, болест, оскудица и стално узнемиравање, мењање места пребивања и рад под туђим кровом, огромни напори нервни и физички над књигама чинили су своје. Још у почетку свог рада, тамо негде између 1711 и 1716. године, завршавајући своју прву књигу, Венцловић бележи: "Писах си зело скудоуман и без места, в чуждих домех из чуждих книг, в оскудени телесних потреб, в хитошти..." За Пресађеницу 1735. године Венцловић се правда дају је писао ситним брзописом јер "не бист уже време минејски писати; в старости бо уже писах, да не всуе провожду дни в чуждих домех". Уз књигу Мач духовни Лазара Барановича, он бележи да "на парохији, каде на што доспех, тако и писах зело хитоштију, да в време своје згодит се в цркви на сказаније људем". Великопостник, који је почео негде ваљда око 1739, а завршио 1741. године, Венцловић је радио помажући се туђим књигама, што му је посао удвостручавало: "Започех из три књиге в једно поученије синаксарско списавати; а из туждих книга двоструко преписујушти зјело ми је дангубно..." Године 1743, Венцловић себе већ назива "худим списатељем у дубокој старости". Старост и болест почеле су га притискати и, што му је нарочито тешко пало, почео га је издавати вид, тако да га је хватало очајање при помисли да ће бити препуштен на милост и немилост средини с којом је имао толико несугласица. "И ја, раб ваш, в старости и недоумјенији – писао је он своме претпостављеноме у Будим – здје всује живот ми се изнурујет, а нелагодан сам телом и умом скудан. Не вјем гдје прибежишта изобрјести. Намјереније ми је да би доље (у фрушку гору?) до манастирјеј пошао, а страшу се что же и тамо и на путу случит ми се. Да не горјеје что збудет ми се..." Стрепео је од манастирског живота, на који му је било касно да се навикава; његова природа, која је постала ћудљива и скиталачка, тешко би се покорила манастирским прописима и односима. У таквом положају, он је преклињао и "зјело молио" будимског владику да му допусти нешто друго, у чему је видео спас и једино решење, узбуђено упирући поглед у могућност испосничког самачког живота: Потајно вас прошу, ако може бити, тамо близу села Помаза, код оне воде што је зову Сулејмановац да би кјелицу коначну справио. Можете повељети људма грађе онде принети и помоћи што чим справити, како да ви хоштете, једнога старца наместити да онде борави се кано ремета, а овамо, који је млад и узда се многом животу, може боравити на нурији. И Адам Савић казује да се Ковинчани нуде му који би овамо дошао. А ја већ концу живота се приближио и омалаксао, и очи ми врло изнемажу, слабо видим. Бар да ми је једно годиште, колико Бог посуди, особито мира поживити.
Тако несмирен и неуслишен, у освит нових великих немира – нестао је. Нова сеоба Срба, сеоба у Русију, по свему судећи није га затекла међу живима. Према једном запису умро је 1749. године, у тренутку кад су његове књиге увелико биле анахронизам и кад је на позорницу живота ступила нова генерација писаца образованих у руским школама, доносећи једну нову поетику и један нови књижевни језик.
* * *
Венцловићево дело било је намењено читаоцима различитих друштвених слојева, различитих нивоа знања, неједнаких схватања, могућности и потреба. Тако оно носи слику своје публике утиснуту у све области у којима се једно књижевно дело остварује:у области језика, правописа, тематике, стила, естетике.
Када је писао за клер, за потребе цркве, када се требало молитвом обратити Богу, Венцловић је писао на "канонизованом језику", на српскословенском. Тако су у раздобљу између 1711. и 1740. настали његови обимни списи: Служабна книга (1711-1716), Минеј за март-април (1717), један Минеј светога Луке за август (око 1717), Часови и богородичник (1725), Разглаголник (1717), Пресађеница (1735), Молитве, акатисти (1739), Каноник (1739) и црквени зборник писан измећу 1730. и 1740. године.
Служабна книга налази се данас у Москви, у фондовима музеја Румјанцова, М. бр. 401, Венцловићевом руком преписан Минеј за март-април налази се у Сент-Андреји, у збирци српске црквене општине под новом сигнатуром СА 12, ркп.; Минеј за август налази се у истој збирци под новом сигнатуром СА 16, ркп.; Часови и богородичник налазе се у Архиву САНУ, Инв. бр. 78 (132); Разглаголник у Архиву САНУ, Инв. бр. 95 (135); Пресађеница у Архиву САНУ, Инв. бр. 77 (133); Молитве, акатисти у Архиву САНУ, Инв. бр. 77 (134); Каноник у Архиву САНУ, Инв. бр. 71 (138) и Црквени зборник у Архиву САНУ, Инв. бр. 31 (140).
Ове књиге покапане старим воском, на местимице "прегорелој" хартији која пуца као стакло, са влатима коморанског кукуруза међу листовима, најмање су занимљив део Венцловићевог књижевног посла и од несумњивог су интереса за историчара језика и уметности. Богато илустроване руком свога састављача, пуне иницијала, вишебојних фигуралних орнамената и целих композиција, оне су писане старом црквеном ћирилицом. На седам хиљада рукописних страна, колико имају ови списи, углавном су убележени литургијски текстови, канони, молитве, тропари, кондаци, акатисти, и текстови за практичне црквене потребе, од молитава за освећење бунара и новог вина, до обимних раскошно илустрованих "служабних" књига, у којима је као у некаквој збирци драмских текстова регистрован читав помпезни церемонијал барокног богослужења, са детаљним Венцловићевим упутствима (која су за разлику од штива исписана црвеном бојом) о томе ко, како и у ком тренутку у тој перманентној представи, која траје годину дана из недеље у недељу, треба да се креће на "позорници" и када који текст којем од "актера" следује. Мањи део ових списа припада омиљеном облику црквених зборника, и они као Разглаголник, Пресађеница и зборник писан између 1730. и 1740. године, представљају већ варијанту оног књижевног облика који ће Венцловић неговати на народном језику, и који ће код Доситеја у Собранију и код Рајића у Цветнику постати тако карактеристичан за српску књижевност XVIII столећа. У свим овим списима Венцловићева улога по свој прилици сводила се на улогу преписивача и илуминатора канонских текстова, редактора и, ређе, прерађивача и преводиоца.
Оригиналнији и обимнији део његове књижевне заоставштине писан је на народном језику између 1732. и 1746. године, судећи бар по оним текстовима који су дошли до нас. Поред збирке Барановичевих проповеди Мач духовни (1736) у три књиге, од којих су сачуване две, то су зборници пуни најразличитијих беседничких, прозних, драмских и песничких састава: Поученија и слова разлика (1732), Житија, слова и поуке (око 1740), Великопостник (1741), Пентикости (1743), Слова избрана (1743) и Поученије избраное у две књиге (1745. и 1746).
Две књиге Барановичевих проповеди Мач духовни у Венцловићевој верзији налазе се у Архиву САНУ, Инв. бр. 92 (267) и 93 (268). Трећа се (према информацији В. Јовановића у Дијалектолошком зборнику, 1911, књ. II, стр. 116-118) налазила у збирци Карловачке патријаршијске библиотеке. Поученија и слова разлика налазе се у Архиву САНУ, Инв. бр. 94 (271); Житија, слова и поуке у Архиву САНУ, Инв. бр. 84 (270); Великопостник у Архиву САНУ, Инв. бр. 97 (136); Пентикости у Архиву САНУ, Инв. бр. 98 (272); Слова избрана у Архиву САНУ, Инв. бр. 101 (137) и Поученије избраное у две књиге такође у Архиву САНУ, Инв. бр. 99 (139) и 100 (269).
У оном делу који је сачуван, ови Венцловићеви списи обухватају девет хиљада страна писаних на лепом и чистом српском језику, брзописом и свечаном ћирилицом, али упрошћеним правописом и без раскошних илустрација, тако да очигледно нису били намењени само беседницима као штиво, него су служили и као лектира приступачна онима који старој и компликованој црквеној ћирилици нису били одвећ вешти.
На "рационалну идеју да за народ треба писати народним језиком" (Скерлић), Венцловић је дошао читајући своје библијске узоре и формулисао ју је, колико нам је данас познато, 1732. године. У првој својој књизи писаној на народном језику, он има један цитат из св. Павла који је овако пренео: "Писмо које се својом памећу не разбира, оно бије и мори људе". У поговору исте књиге каже да ју је писао "србско простим језиком", "на службу сељаном некњижевним", примењујући тако у пракси идеју која је очигледно постајала интегрални део његовог рационалног претпросветитељског система За превод Барановичевих проповеди, он бележи око 1736. да га је начинио "простим дијалектом", а у Великопостнику (1741) детаљније образлаже свој став. И ову књигу је писао "на просто и уразумително знаније србское, за сељане и просце људе", "простим људем на разумност", а у тексту на једном месту обраћајући се пастви подвлачи свој принцип: "Просто вам ово говорим вашим србским језиком, а не по књишки скривено, ни по лешки, пољачки ли шљапам..." Тако је Венцловић "србски језик ради разуменија простим чловеком" почео користити и као књижевни.
У предговорима својих књига, међутим, он је морао да да рачуна о својој реформи. Почео је да уводи народни језик у црквено беседништво, и таква реформа није могла бити безначајна; поред тога што је отворио пут за уношење елемената народне мудрости, усмене књижевности, поезије и традиција у црквено беседништво, он је, на пример, учинио и нешто због чега ће једног настављача његовог посла, стотину година после њега, жестоко напасти православна црква. Наиме, Венцловић је, као Вук после њега, унео у своје списе народне називе црквених празника. Духови, Петров пост, Госпођин пост, божићни, ускршњи пост, Сретење, Богојављење, Видовдан, Петровдан, итд., све су то називи који се сретају у Венцловићевим књигама писаним на народном језику. Он је о свему томе морао да положи рачуне пред својим црквеним старешинама и извео је то са много такта, знања и мудрости – позвао се на одговарајућа места у Светом писму и тако у предговору Великопостнику 1741. године поткрепио свој став оваквим цитатима: "Не у магли и кроз облак учити и говорити невештим писму, него просто им се, језиком њиховим обраћати, тако да све разумљиво људима буде"; или: "Ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити? Тако и ви, ако неблагоразумно речи даднете народима, како ће разумети говорено?"
Може се помишљати да је Венцловић читао живот Ћирила и Методија када је, бранећи право да на народном језику проповеда и пише, потезао оне исте наводе из. Св. писма и оне исте аргументе које су његови далеки претходници употребили већ једном веома
успешно у полемици са "тријезичницима", против свих оних који су сматрали да словенски (као у Венцловићевом случају српски) није достојан да се у њега преточе узвишени садржаји светих књига.
И касније, 1743. и 1746, он у књигама писаним на народном језику подвлачи предност овог начела: захваљује Господу што га је уразумио да може почети и довршити "душеполазну књигу простаго језика", а публици узвикује на једном месту: "Просто ви, а не по књишки за то кажем!"
На сличан начин морао је образлагати и своју реформу правописа. Он је очигледно
рачунао и са читаоцима својих беседничких списа, а не само са слушаоцима пред
предикаоницом. Зато је за своје списе састављане на српском језику за народ,
за неучене и мање учене, писао упрошћеним правописом. У свом преводу Мача
духовног од Лазара Барановича (1736), он је изнео своја схватања о потреби
новог упрошћеног правописа који би се употребљавао напоредо са старим, већ постојећим
црквеним правописом. "Нека се има у виду да нису сва слова проста – напомиње
он – јер она, која се Богу говоре, она су по књишком начину записивана (то јест,
старим правописом, не упрошћеним), а она која су људима упућена, она по простом."
Венцловић је свестан да његова нова "азбуквица" (он спомиње "нашу српску азбуквицу"
око 1740) није потпуно усавршена и каже "с незнања и умне немоћи не успех све
и на нај бољи начин протолковати". На завршетку обе сачуване књиге свог превода
Барановичевих проповеди, он даје објашњење како је обележавао умекшавање к
и г у ћ и ђ." 
- ћа,ђе,ђу, 
- ћа, ће, ћу,... и
– ђи, ћи". "Пишући народним језиком,
он је наилазио на тешкоће нарочито у знацима за српске гласове којих није било
у црквеној азбуци, те се он сам морао довијати и измишљати, како ће што боље
представити изговор таквога гласа и целе речи. Тако је он потпуно самостално
покушавао да реши нека од оних питања која су после, у почетку 19. века, задала
онолико муке реформаторима данашњега нашега правописа" (В. С. Јовановић) Венцловић
је у ствари од шест знакова, колико ће касније Вук унети у своју нову азбуку,
употребљавао већ три: џ, ћ и ђ а његово ћ и ђ
разликовали су се по томе што је ред на горњој водоравној црти код ћ заврнут
на горе: 
, а код ђ на доле:
Ређе је Венцловић употребљавао да означи гласове ћ и ђ исте онакве
графије какве је Вук (према сугестијама Мушицког) око сто година касније унео
у своју реформисану азбуку, само је Венцловић графију која је код Вука употребљена
да означи ђ употребљавао за ћ, и обратно. Занимљиво је даје у литератури онај
чешћи Венцловићев начин обележавања ових гласова (
) остао незапажен, а да је уочен
само овај "вуковски" начин обележавања. Тако до данас Венцловићу није дато признање
и за проналазак једног начина обележавања гласова ћ и ђ, који се разликовао
од Вуковог, иако је графије за обележавање споменутих гласова Венцловић градио
понекад и према принципу који је Вук касније усвојио. За љ и њ, Венцловић је
често употребљавао графије л' и н', чије је порекло у поједностављењу меког
знака (танко јер замењено је апострофом).
Тако се непуно столеће пре Вука и његове реформе, Гаврил Стефановић Венцловић јавља као један од првих који ће у модерна времена учинити велике напоре да се у српском друштву изврши једна широка реформа на више планова Та Венцловићева реформа има више додирних тачака са каснијом Вуковом и обухвата:
1. реформу језика с тежњом да се пише на народном и за "просце људе" приступачном језику;
2. реформу правописа, при чему је Венцловић користио три од шест нових графија које ће Вук унети у свој правопис;
3. увођење народних назива за празнике;
4. скупљање народних умотворина (пословице) и подела усменог песништва на женске и мушке песме;
5. тежња да се Св. писмо преведе на народни језик.
* * *
Иако није у целости сачувано, за Венцловићем је остало обимно рукописно дело. Од тога је само мали део публикован. Из свих тих текстова, Венцловић се указује као један од најистакнутијих писаца српског барока, као најпотпунија поетска личност XVIII века код Срба, као сјајан беседник, драмски писац, приповедач и преводилац, скупљач народних умотворина, реформатор језика и правописа, загледан у историју и судбину свог народа схваћену веома широко у контексту византијске историје. Један од најбољих стилиста које је српска књижевност имала, Венцловић данас поново зрачи и делује као некада када је за њега записано:
"В лето 1739. дође јеромонах Гаврил Стефановић, славни проповедник из Сентандреје". Његови текстови се читају све чешће, његови позоришни послови се изводе све успешније на позорницама. Његов поетски језик видео је један од модерних писаца српских "као на самом врху неког блиставог века" (М. Селимовић).
Венцловићеви списи објављивани су у више наврата: Гаврило Витковић их је публиковао у Гласнику Српског ученог друштва 1872 (књ. 34) и 1887 (књ. 67). Стојан Новаковић је у Примерима књижевности и језика (Београд, 1904) објавио "Слово 8. св. Прокла о рабех и их владиках"; М. Павић је објавио један шири избор Венцловићевих текстова под насловом Црни биво у срцу, Београд, 1966, стр. 1-80,81-554 (приказ L. Constanti-ja u Recerche slavistiche, Roma, 1967, XV). Низ текстова објављен је у додацима књизи М. Павића Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972, стр. 251-316 и passim.
Венцловићеву преписку с владиком Димитријевићем објавили су Д. Ј. Поповић (коментар) и Милица Богдановић (Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића, Зборник Матице српске за књижевност и језик; Нови Сад, 1958, књ. IV-V, стр. 233-247). Видети и: Александар Младеновић, Још једно писмо Гаврила Стефановића Венцловића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1964, књ. XII, св. 1, стр. 134-136. Записе по Венцловићевим књигама и друге Венцловићевом руком забележене публиковао је Љуб. Стојановић у два маха у Каталогу рукописа и старих штампаних књига САНУ, Београд, 1901. и у збирци Стари српски записи и натписи, Београд, 1902 (I), 1903 (II), 1905 (III), бр. 2293, 2586, 2623, 2640, 2671, 2696, 2762, 2763, 2826, 2853, 2854, 2893, 2919, 2942. Два Венцловићева записа објавио је фототипски М Павић (Гаврил Стефановић Венцловић, Београд, 1972, прилог I).
Венцловић је игран и на савременим позорницама: у сценској адаптацији М. Павића, у режији У. Гловацког, Савремено позориште у Београду извело је Удворење арханђела Гаврила девојци Марији 28. II 1971. У склопу представе "Руковет одломака из српске драмске књижевности XVIII и XIX века" Српско народно позориште у Новом Саду извело је епилог Удворења арханђела Гаврила девојци Марији 8. новембра 1971. у режији Бранивоја Ђорђевића. Ј. Коњовић је режирао 1976. за ТВ Београд Венцловићеву двочинку Блудница и велики доктор са Мајом Димитријевић у насловној улози.
Важнија литература:
Гаврило Витковић, О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића, Гласник Српског ученог друштва, 1872, књ. XXXIV. – Љ. Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига САНУ, Београд 1901. – Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1903, књ. I-III. – Владан С. Јовановић, Гаврило Стефановић Венцловић, Дијалектолошки зборник СКА, Београд, 1911, књ. II, стр. 107. Јован Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Београд, 1909. и 1923. Никола Радојчић, О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића, Гласник Историског друштва у Новом Саду, Нови Сад, 1931, књ. IV, св. 2, стр. 314-316. – Ристо Ковијанић, О Гаврилу Стевановићу-Венцловићу, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1953,1, стр. 164-165. – Ђ. Сп. Радојичић, Стара српска књижевност у средњем Подунављу, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад, 1957, књ. II, стр. 264, нап. 176. – Исти аутор у Антологији старе српске књижевности (XI-XVIII века), Београд, 1960. Др Душан Ј. Поповић – др Милица Богдановић, Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1958, књ. IV и V – Др Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, II, Нови Сад, 1959. – М Јовановић, Руско-српске уметничке везе у XVIII веку, Зборник Филозофског факултета, Београд 1963, VII, 1, стр. 389 и сл. 1. и 2. – А. А. Младеновић, Још једно писмо Гаврила Стефановића Венцловића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1964, XII, 1. – О односу Вукових и Венцловићевих пословица видети М Пантић, Сабрана дела Вука Караџића, Београд, 1965, књига девета, Српске народне пословице, Напомене и објашњења, стр. 391-569. – М. Павић, предговор књизи Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу, Београд 1966. – Меша Селимовић, За и против Вука, Нови Сад 1967. – L. Constantini, Gli Anali del Baronio-Skarga quale fonte di Gavrilo Stefanovic Venclovic, Ricereche Slavistiche, Roma 1968/69, vol XVI. – Dr Rolf-Dieter Kluge, Zu einigen neueren Arbeiten uber die serbische Literatur des 18. Jahrhunderts, Die Welt der Slaven, Wiesbaden, 1969, р. 386. – П. Михаиловић, Иконостас XVIII века и циклус Xристових страдања, Зборник Светозара Радојчића, Београд 1969. Милорад Павић, Забавник Вука Караџића, Београд 1969, стр. 554, напомене бр. 39, III (Посебни отисак из Сабраних дела Вука Караџића, књига осма) – Милорад Павић, Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд, 1970. – Р. Михаиловић, Симболичне представе банатских иконостаса XVIII века, Зборник Филозофског факултета, Београд, 1970, XI/1. – П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд, 1971,160 -163. – Б. Вукадиновић, Интерпретације, Београд 1971. – О Венцловићу и Верешу: Angyal Endre, A keletkozepeuropai manierizmus problemai, Kulonlenyomat a Helikon, 1971,3-4, рр. 437-446, особито стр. 437-438. – Р. Михаиловић, О кончетистичким основама слике природе у српској уметности XVIII века, Зборник за ликовне уметности, Нови Сад, б.г. бр. 4. – П. Д. Кијук, Два песника изван себе, Идеје, Београд 1971, бр. 2. – Д. Медаковић, Путеви српског барока, Београд 1971, стр. 196-199 и passim. – М Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972. – Д. Медаковић, Одјек у сликарству једне проповеди Г. С. Венцловића, Прилози за књижевност, 1976, XLII, 1-4, стр. 167-169. – Rolf-Dieter Kluge, Zu Gavril Stefanovic Venclovic Predigtdichtung, Slavische Studien zum VIII internationalen Slavistenkongres in Zagreb 1978, Koln-Wien 1978. – Д. Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980, стр. 193-197. – Д. Медаковић, Д. Давидов, Сентандреја, Београд 1982, passim. – М. Павић, Гаврил Стефановић Венцловић као историчар, Balcanica" Београд 1982/83, XIII – XIV, стр. 117 – 136. – М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1983, стр. 213-236. – М. Павић, Венцловић о иконокластичким борбама у Византији, Историја, сталеж и стил, Нови Сад 1985, стр. 5-21 (упор. и стр. 22 – 48).
Захарија Стефановић Орфелин
"Пореклом из Петроварадина" како бележи један акт, Орфелин је рођен 1726. године у Вуковару. Има више нагађања о значењу његовог презимена (да је састављено од два грчка имена, да је настало од француске речи која означава сироче, да је преузето од француског медаљера истог имена, или да је изведено од израза који у драгуљарству означава најважнији камен у круни, што уосталом, као да указује и на алхемичарско порекло оваквог назива). За разлику од свог вршњака Јована Рајића, који је био ученик руских учитеља у Карловцима, Орфелин је "аутодидакт", како за њега бележи Хорањи, што је, уосталом, истицао и сам песник: "...читање књига било ми је једина академија и највећа наука". Па ипак, већ 1749. године Орфелин је добио службу наставника. Између 1749. и 1757. он је био "Славенскија школи магистар" у Новом Саду. Године 1751. почео је стварати своју књижницу која је касније постала једна од најчувенијих и најзначајнијих у XVIII веку код Срба. Рано испољена песничка вештина Орфелинова, и то одмах у почетку у новом рокајном стилу, доводи се у везу са зрачењем новосадске латинско-славенске школе Дионисија Новаковића, а његова исто тако рано засведочена граверска умешност у везу с Орфелиновим боравцима средином века у Будиму, Бечу и Аугсбургу. У Бечу је Орфелин био поново и 1755. године, а идуће 1756. у Новом Саду он је почео да се бави секретарским пословима. Ту је 6. јула 1757. завршио рукописно уникатно издање изванредно ликовно опремљене песме посвећене бачком епископу Мојсеју Путнику поводом његовог устоличења. Песма је у српској књижевности означила прекретницу од барока ка рококоу, од силабичког песништва ка акценатско-силабичкој версификацији. Успех илустрованог поздрава Мојсеју Путнику који је обухватио песнички, ликовни, сценски и музички израз, допринео је да Орфелин 1757. године напусти посао у новосадској школи и пређе у Карловце у службу митрополита Павла Ненадовића као канцелиста. Али, Орфелин се ту није бавио само административним секретарским пословима; он је одмах у почетку почео израђивати раскошно опремљене грамате и синђелије. Дошавши за канцелисту митрополитског двора, он се у Карловцима нашао на месту које је пре њега годинама држао један други песник српски, Павао Ненадовић млађи, синовац митрополитов и писац стихова за Жефаровићева богато опремљена бакрорезна издања. Као по некој традицији, или боље речено, настављајући службу претходника, и нови се канцелист одмах упустио у сличне послове, показујући и развијајући с временом необичну обдареност и свестраност. У јесен 1757. пратећи митрополита, Орфелин је преко Хопова и Даља опет отишао у Беч. Ту је остао неколико месеци и вратио се преко Темишвара у Карловце јануара 1758. носећи вероватно бакрорезачки прибор, јер убрзо почиње издавати бројне књиге у бакрорезној техници, што значи да је тада већ морао поседовати бакрорезну штампарију, ако је није набавио још раније, приликом неког од првих боравака у Бечу, јер још 1757. Орфелин је у бакру изрезао једну митрополитску окружницу и издао је у облику књиге украшене митрополитским грбом са анђелима. Тако је почео његов рад на бакрорезном публиковању књига, што је замењивало штампарију, коју митрополија није смела држати без дозволе аустријских власти. У Карловцима 1758. Орфелин је дао бакрорезно издање Ортодоксос омологије Петра Могиле придодавши на крају нешто својих стихова посвећених митрополиту. У исто време Орфелин почиње да даје бакрорезна издања икона и гравире српских манастира. На једној синђелији из 1759. он је забележио да ју је резао у Сремским Карловцима "в типографији својеј бакарнеј". У марту 1759. године Орфелина је задесила несрећа; убрзо по рођењу Орфелиновог сина Петра, умрла му је жена Ана (прва тог имена), али је он ипак крајем маја успео да изда нову бакрорезну књигу славено-сербску калиграфију, у којој је било и стихова грађених по угледу на руског барокног песника Симеона Полоцког. Те године ишао је Орфелин са митрополитом у визитацију сремске епархије, боравио разним пословима у Крушедолу, Гргетегу и Сремској Каменици. Године 1760. Орфелин је пустио у свет бакрорезно издање Оде на воспоминаније втораго Христоеа пришествија, а јула 1761. израдио је нацрт за мали и велики торањ саборне цркве у Карловцима. Тада се одлучио на један корак који ће променити даљи ток његовог живота. У хартијама имао је нових песама и то таквих да их није смео потписати. Послао их је у Венецију, ћирилској штампарији Грка Димитрија Теодосија и оне су почеле излазити од 1761. свака у засебној књижици малог формата. Најпре је изашао поменуте 1761. године Горестни илач славнија ипогда Сербији, ламент Србије поробљене и напуштене од свих, писан у рокајној версификацији, на руско-словенском и без потписа аутора. Потом се 1762. код истог издавача појавила Тренодија са именом Орфелин у акростиху, што је вероватно одало ауторство осталих песама, и најзад Плач Сербији (1762), варијанта Горестног плача на народном језику и у силабичкој версификацији, такође без потписа аутора Упркос анонимности ових издања, за Орфелиново ауторство се сазнало. Алузије у песмама на црквене великодостојнике, неповољан суд о аустријској империји колико и о отоманском царству, донели су Орфелину премештај из митрополитског двора. Плач Сербији је био песма "скроз на скроз актуелна, политичка, 'пасквилантска' и памфлетска, доста вешто срочена и када са испретураним идејама (јер је сва задихана), безобзирно немилосрдна, безмало против свих и свакога ко је икада одлучивао или руководио судбином Срба" (М. Лесковац). Чим се ауторство оваквих стихова разјаснило, почео је да се ствара јаз између Орфелина с једне и аустријских власти и српске црквене хијерархије са друге стране, што ће се завршити много година касније Орфелиновом Представком Марији Терезији.
Тако је Орфелин 1762. морао напустити Карловце, ондашњи духовни и политички центар српског народа у Аустрији, у њима своју штампарију и малога сина на рукама дадиље и отићи за "казначеја" (благајника) у Темишвар тамошњем владици Викентију Јовановићу Видаку, код кога ће касније ступити у службу и Доситеј Обрадовић. У рукопису је остао Орфелинов спис састављен у Темишвару за сина 1763. године под насловом Апостолское млеко. Исте године, међутим, у Венецији је Димитрије Теодосије тражио од млетачких власти одобрење да штампа нова издања неких Орфелинових бакрорезних књига. Орфелин је и сам дао нека нова бакрорезна издања, купио је у Новом Саду кућу, сместио у њој сина и своју штампарију и маја месеца 1764. године био је већ у Венецији, како је записано на једној књизи. Тако почиње његов вишегодишњи венецијански период испрекидан боравцима у Бечу и завичају, али необично плодан и пун нових утисака и резултата. Дуги боравак у Венецији биће за њега откривање једне нове Европе. Град у коме је тада "достојанствено умирало велико млетачко сликарство", како каже један модерни историчар уметности, био је сан свих српских писаца онога доба због своје ћирилске штампарије. Ту се, међутим, Орфелин и уметнички усавршио и развио свој укус под утицајем Тијепола, највећег у оно време живог венецијанског барокног мајстора. Ту је Орфелин посећивао библиотеке и нема сумње галерије, куповао својој другој жени, Ани Орфелини, музичке књиге маестра Ђованија Паулучија, ту у Венецији изишао је низ његових најзначајнијих дела, али ће и касније, када се буде вратио у завичај, Орфелин остати под утиском својих венецијанских ликовних искустава и литература бележи, на пример, да је његова икона кнеза Лазара резана 1773. године према Жефаровићевом предлошку "изведена, сасвим сигурно, у духу касног млетачког парадног портрета XVIII века".
Теодосије је, међутим, и даље издавао Орфелинову поезију. Године 1764. добио је одобрење за штампање Орфелиновог "Буквара малог" и за две књиге песама под насловима: Сетованије и Мелодија к пролећу.
Код Теодосија у Венецији изашла је 1765. још једна књига стихова Захарије Орфелина – Песн историческаја, а исте и наредне године Орфелин се јавио и као суиздавач Димитрија Теодосија и старао се о растурању венецијанских књига у Новом Саду, где он и Теодосије имају своје"дућане". Те 1765. године Орфелин је издао у Венецији код Теодосија Јулинчеву историју Срба (Краткое введеније...) у две варијанте, од којих једна носи његове уметке, и додао Јулинчевом тексту привилегије Срба у Аустрији, а такође је резао и фронтиспис за венецијанско издање Србљака. То показује буђење Орфелиновог интересовања за теме из историје, јер све три поменуте књиге (Песн историческаја, Јулинчева историја и Србљак) везане су за српску прошлост.
Око једне од тих књига исплела се и једна необична и до данас неразјашњена ствар. Реч је о Јулинчевој књизи Краткое введеније в историју происхожденија славеносербскаго народа. Цензорска интервенција у ткиво овог дела (са једним измењеним табаком) приписује се понекад у литератури Орфелину, иако је у том накнадно додатом табаку нападнут и сам Орфелин због својих стихова о несрећи Србије. Ако је то доиста био он, Орфелин је имао бар два разлога да интервенише на овако необичан начин, нападајући самога себе. Таквом интервенцијом он је отклонио сумњу јавности, па можда и самог Јулинца, у себе као онога ко цензурисани текст ставља у књигу, и друго, он ни том приликом није пропустио да подвуче како међу Србима има писаца (које цензор, додуше, неповољно оцењује), али чије мњење је јасно, јер говоре "будто би Срби в Венгрији обитајуштије не имјели никакој вољности" (да Срби који живе у Угарској немају никакву слободу). Другим речима, Орфелин је поновио у цензорском уметку оно исто што су казивали и његови стихови осуђени у тој истој цензорској интервенцији.
Године 1766. Орфелин је у Венецији штампао свој први календар-алманах, који је данас познат само по каснијем Вуковом опису и напомени даје, поред приказа књига, садржао и народне и друге приповетке на веома лепом језику. Исте, 1766. године у Венецији је изишао и Орфелинов латински буквар, али аутор се тада вероватно већ налазио у Бечу, где уписује свог синовца Јакова Орфелина на студије у бечкој бакрорезачкој академији Јакоба Шмуцера. Вероватно истом приликом Орфелин је постао члан тек основане Шмуцерове академије "резнога художества", што му утире пут ка потоњој бечкој Академији ликовних уметности. Јер, у Бечу је "познати гравер Јакоб Шмуцер (Schmutzer) имао своју приватну графичку школу, која је 1766. подигнута на степен бакрорезачке академије, а 1771. спојена са сликарском академијом под општим именом Уметничке академије. Као члан Шмуцерове академије, Орфелин је доцније, као и остали чланови, аутоматски примљен у новоосновану Уметничку академију" (Д. Медаковић). Веза са Шмуцером, најистакнутијим бакроресцем царства, директором академије, која је тако успостављена, продужиће се до краја Орфелиновог живота.
Орфелинова делатност у Венецији, међутим, није јењавала Он је 1767. издао код Теодосија латинску граматику (Первије начатки латинскаго јазика), још један календар и српски буквар. Године 1768. Теодосије је тражио од млетачких власти одобрење да Орфелина постави за ревизора у својој штампарији, при чему је писца и његову жену Ану назвао венецијанским житељима. Од 12. марта те године овај захтев је одобрен и Орфелин је ступио на нову дужност. Тада је издао неке од својих најзначајнијих књига Јошу календару за 1766. најавио је био Орфелин да ће издавати и часопис под насловом Српска пчела, али уместо тога појавио се у Венецији 1768. Орфелинов Славенско-сербски магазин, први часопис у српској књижевности. Ова невелика књига отварала је вишеструке нове видике српској култури. Већ њен предговор заснива нови жанр, врсту есеја или огледа, а садржај првог и на жалост јединог броја Орфелиновог Магазина захвата у многе области, од проблема језика књижевног дела до географије, антропологије, педагогије, историје, права и "известија о учених делах", што је обухватало и преглед новоизишлих књига. Орфелин је најављивао и написе из области домоводства, трговине, занатства, архитектуре, музике и ликовних уметности (живописно и резно художество). предромантичка књижевност већ је антиципирана у Орфелиновом часопису сонетом у одбрану жена и источњачком повешћу, која после Орфелина улази у Доситејеве књиге и постаје мода и у српској књижевности. Идејно, Орфелинов часопис је потпуно у водама нове, просветитељске епохе и с разлогом је назван манифестом просветитељства у српској књижевности. Позив читаоцима да описују своје снове и шаљу их уредништву часописа које ће их радо објавити, представљао је веома занимљив и необично модеран предлог. На жалост, слаб одзив омео је Орфелина да настави са издавањем Магазина. Године 1769. он је отишао из Венеције и у Новом Саду и Темишвару радио на својим другим пословима. Наставио је са бакрорезним издањима икона и у истој техници израдио је портрет митрополита Павла Ненадовића. У рукопису му је остао обиман полемички спис писан после 1770. године "у заштиту грчке вере" – Књига прошив папства римскаго, у којем се осећају идеје волтеријанства и просветитељски дух.
Разрешен дужности ревизора у венецијанској штампарији Теодосија, Орфелин је покушао да пређе у Беч за коректора ћирилске штампарије Јосифа Курцбека, која је управо отворена са монополским повластицама за штампање српске књиге, али се тај план није остварио и Орфелин се 1770. године опет нашао тамо одакле је кренуо у Венецију – у Темишвару, у служби владике Видака, где је остао до средине 1772. године. Митрополит Јован Георгијевић предложио је 1772. Орфелина као кандидата за место директора банатских школа, алије овај одбио ту понуду постављајући превисоке новчане захтеве, који нису могли бити испуњени.
У то време, одмах после 1771. Орфелин је био изабран за члана Уметничке академије у Бечу (Akademie der bildenrn Kunste, како ју је називао Јакоб Шмуцер), која само што је била основана. У међувремену, Орфелин није прекидао везу са венецијанском штампаријом ћирилских књига. Тамо је 27. септембра 1770. дата дозвола за штампање најважнијег Орфелиновог дела, обимне монографије о руском цару Петру Великом. Године 1772. монографија је изишла из штампе у две књиге под насловом Историја о житији и славних делах великаго государја и императора Петра Перваго. Житије се појавило у више потписаних и непотписаних варијанти са предговорима аутора и издавача Теодосија, чији је текст вероватно такође саставио Орфелин. Отиснуте табаке једног дела тиража Орфелин је допуњавао ликовним прилозима и раскошним посветним страницама који су засебно гравирани и накнадно увезивани са штампаним текстом све до 1779. године. Ни тада још тај посао није био завршен у потпуности, иако је обухватио 65. бакрорезних илустрација, мапа, медаља, портрета, планова битака и утврђења или призора кажњавања побуњеника. Дело је било посвећено руској царици Катарини Великој, носило је видне трагове "барокног славизма" и са тих позиција Орфелин је у њему ушао у полемике са тада још живим Волтером. Представљало је својеврсну историју Русије са обимном документацијом и списком извора и литературе.
Била је то и остала најраскошнија српска књига XVIII века. У осамнаест поглавља, на преко 800 страна великог формата обухватала је географски и политички опис Русије, стару руску историју, владу М. Ф. Романова и Алексеја Михаиловића, побуну Стењке Разина, ратове са Швеђанима и Пољацима, долазак на престо Фјодора Алексејевића и ратове с Турском. Потом је приказана историја Петра Првог: описује се његов долазак на престо, мир с Кином, рат на Азову, изградња велике флоте, тајно путовање царево у Немачку, Холандију и Енглеску, почетак реформе у Русији, рат са Швеђанима, позивање странаца у Русију, поход на Архангелск и конфедерација у Пољској. Даље се описује оснивање Петрограда (Санктпетербурга), битка са Швеђанима у Курландији, побуна донских Козака, брак Петра Великог са царицом Катарином, припреме Карла XII за поход у Украјину, издајство хетмана Ивана Мазепе, битка код Полтаве и пораз Швеђана. Следи рат с Турском, преношење сената из Москве у Петербург, доношење закона о подели имања, реч царева о љубави к науци, нови ратови на мору, трговинске везе са Персијом и Индијом, везе са Црном Гором, израда географске карте Русије и оснивање поморске академије. Долази најезда Татара, царево путовање у Немачку, почетак раздора између северних сила и Петра Великог, путовање у Холандију и Француску, пројект богослова са Сорбоне о сједињењу цркава и закључци руских епископа. У међувремену избија побуна, следи осуда царевића Алексеја Петровића, сина царевог. Цар доноси наредбу о исповедању, наредбу о монструмима, оснива азиле за сиротињу и почиње преговоре о миру са Шведском. Следи опис изградње ладошког канала, слање посланика у Кину, попис становништва, изгнање језуита из Русије, оснивање поштанског саобраћаја, напад руске флоте на штокхолмске обале и закључење мира са Шведском. Цар предузима обезбеђење персијских граница, поход против Персије и заузима Дербент. Јавља се глад у Русији, следи закључење савезничког уговора с персијским послаником, заузеће града Баку, насељавање Украјине Србима, оснивање мануфактурколегије, забрана присилних бракова, оснивање Академије наука и доношење царинских тарифа. Најзад, ту је приложено писмо српског митрополита Мојсеја Петровића Петру Великом, наредба о првој камчатској експедицији и описана болест и смрт цара и царевне Наталије Петровне и заједничка сахрана оца и кћери.
Такву књигу Орфелин је потписао као члан "царско-краљевске бечке академије уметности", али у њој модерни читалац може да нађе и нешто што би се данас назвало историјским романом. Орфелинова књига није дочаравала књижевним и ликовним средствима само једну карактеристичну епоху руских великих искушења и победа на граници XVII и XVIII века, него и једну епоху карактеристичну и самосвојну у много чему другом. То је свод сурових битака и страшних егзекуција и химна новој политици Русије, узбудљива визија једног посебног света опседнутог контрастима између ужасних ратних разарања на копну и мору и величанствених тријумфалних прослава Петрових победа, које су својим ватрометима, славолуцима и победничким поворкама потресале царство с краја на крај дајући повода градитељским подвизима у којима су преко ноћи ницала читава ремек-дела архитектуре у напору да се прославе судбоносне победе, или да се у другим приликама одрже церемоније крунисања или сахрана Те тужне и веселе свечаности у Орфелиновом делу описане су са изузетном подробношћу, са смислом за помпу, с маштом човека једне епохе која је суштину свог бића покушала да изрази декором и суштини ствари наметнула игру привида и блеска. Похвала брзини, немиру и промени коју је Орфелин изабрао као финале свог дела и као врхунску похвалу своме јунаку, управо су оне особине које су Петра Великог и српског писца монографије о њему зближиле у једној стилски јединственој епоси. Није чудно што је такво дело убрзо доживело и руско издање. У редакцији М. М. Шчербатова и В. А. Тројепољског, појавила се Орфелинова монографија о Петру Великом 1774. у Петрограду "при императорској академији наука". Предговор руског издавача Орфелинове монографије о Петру Великом упозорава да је језик морао бити мењан, јер је књига Орфелинова објављена "искључиво за употребу словеносрпског народа" па језик "није својствен руском", те они Руси који "не знају словенски, само са великим напором могу да разумеју књигу". Увезено је у Русију мало књига венецијанског издања и оне се ни за какве новце не могу набавити, па је то разлог више што се дело прештампава. Венецијанску непотписану верзију дела имао је касније Пушкин у библиотеци и њоме се служио приликом израде свог дела о Петру I, а 1970. године појавила се савремена језичка верзија Орфелиновог дела о Петру Великом у преводу др Димитрија Богдановића и Зорана Божовића.
Пушкин је такође у првој књизи Орфелиновог дела о Петру Великом могао прочитати одељак о Борису Годунову и лажном Димитрију у којем се у више наврата сугерише да су историјска збивања око Бориса Годунова достојна трагедије. Ту је Орфелин записао да су Борис Годунов и Самозвани Димитрије од Русије начинили позориште у које је "дошла цела Европа", "позориште у којем се одигравала необична, чак ужасна комедија, или боље рећи трагедија".
Орфелиново дело о Петру Великом, није међутим, имало прођу у својој средини и свом времену, аутор се око његовог штампања задужио код Теодосија, а аустријске власти забраниле су га априла 1775. због "неумереног величања руског двора". У исто време Орфелин је имао и породичних неприлика. Године 1773. одрекао се сина, продао кућу у Новом Саду и на дуже време прешао у Сремске Карловце, куда је преселио и своју типографију. Године 1774. резао је Генералну карту сверуске империје у тренутку када је у Петрограду изишла на руском језику његова монографија о Петру Великом. Исте године издао је гравиру манастира Крушедола коју је резао у Карловцима, али је послао у Беч да се отисне, па се из тога може извући закључак да су и друге Орфелинове гравире већег формата отискиване у Бечу. Напоредо Орфелин је отискивао и илустрације малог формата за руком писане црквене књиге, које су продаване по вашарима Године 1776. Орфелин је у Карловцима резао у бакру и издао књигу Новејшија славенскија прописи... и саставио Трактат о јединству цркве. У вези са терезијанском просветном реформом, која је у складу са Фелбигеровим педагошким концепцијама захтевала јединствене уџбенике свих школа у монархији, из Беча је затражено од митрополитског двора да наручи од Орфелина израду једне калиграфије. Карловачки двор је ангажовао Орфелина, препоруку је подржао и Јакоб Шмуцер из Беча и Орфелин је начинио узорак калиграфије за српске и румунске школе. Јула 1777. Марији Терезији послати су Орфелинови цртани предлошци калиграфије, царица је наградила уметника са 100 дуката и наредила штампање издања на српском, влашком и немачком језику, али смањеног обима, тако да је Орфелин био принуђен да остави у рукопису најлепше странице. Године 1777. Орфелин је начинио два превода, али су оба остала у рукопису. То су Слово о мире с Росијеју и Правоверије свјатија греческија церкве од Данила Пурголда. У Грацу исте године купио је Историју цркве Клаудија Флери. Идуће 1778. године привео је крају бакрорезно издање калиграфије, иако се жалио да му тај посао отежава грудобоља. Ускоро се одлучио на један нови корак, који ће бацити сенку на остатак његовог живота.
Године 1777. и 1778. међу Србима у Аустрији избиле су буне због нових мера власти и примене Регуламента којим је бечки двор тежио да реформише црквени и просветни живот Срба у монархији. У вези с тим бунама и у вези са предложеним реформама, Орфелин је упутио царици Марији Терезији једну представку. Та представка га приказује као веома слободоумног и просвећеног писца и није неочекивано што је бечки двор дао негативно мишљење о даљим реформама које је Орфелин у свом тексту предлагао. Уз Магазин, Орфелинова Представка Марији Терезији доноси прве знаке просветитељства у српско друштво и у том погледу карактеристична је њена "протестантска" инспирација. Тезе које је Орфелин изнео у том спису антиципирају потоње Доситејеве просветитељске ставове. Орфелин је ту писао поред осталог: "...градимо звонаре високо до облака и у њих стављамо звона различитих величина... али не постоји никаква брига за подизање и издржавање школа и учитеља". Критика монаштва и виших свештеничких кругова српске цркве, подршка просветним реформама бечког двора, али и захтеви које овај двор није могао прихватити и није прихватио, били су извор трајних непријатности по аутора. После негативног става Беча, Орфелин је био препуштен својој беди. То је раздобље када се он почиње селити од манастира до манастира молећи за уточиште. У периоду пред 1780. годином Орфелин је, међутим, и даље радио на својим списатељским пословима, од којих су у то време још два остала у рукопису. То су Славенски словар од близу 4500 речи и Велики српски травник. Резао је поново и бакрописе (Свети Сава и Стефан Немања). После смрти митрополита Видака покренуо је парницу за наплату дугова из митрополитове оставштине. Живео је по манастирима, у Беочину, Гргетегу и Пакрацу, а у пролеће 1782. морао је принудно напустити Гргетег и прећи у Карловце синовцу Јакову Орфелину, који је већ чувени академски сликар. Игуман манастира Ремете Данило Марковић на захтев Орфелинов примио је у свој манастир старог и болесног писца, али већ 1783. митрополит Мојсије Путник послао је Орфелина у Беч за цензора српских књига Курцбекове штампарије и ту Орфелин остаје око годину дана, али већ увелико побољева и Курцбек се у једном писму митрополиту жали што му Орфелин, чијим је радом веома задовољан, није раније послат. Орфелинова болест на плућима у Бечу се погоршала, па ипак, он је правио планове за нове књиге. То су немачки и латински речник, па се Курцбекова идеја да изда немачко-српски и српско-немачки речник (остварена 1790. и 1791) доводи у везу са овим Орфелиновим плановима. Ту у Бечу Орфелин је издао 1783. две раније припремљене књиге, Вечити календар и домоводствени приручник Искусни подрумар. Вечити календар Орфелинов с правом је назван својеврсном енциклопедијом и обухватао је материјал из различитих области (географија, астрономија, метеорологија, физика, историја цркве и из Јулинца преузет одељак о српским владарима). И ту се, нарочито у физици, испољила Орфелинова просветитељска оријентација, па ће Доситејеви следбеници и "јозефинисти" преузети нека од Орфелинових усмерења у Вечитом календару и састављати, као Емануило Јанковић или Атанасије Стојковић, просветитељски интониране приручнике физике. У Вечитом календару Орфелин је дао и свој последњи бакрорез – "Стварање света". У то време, он је код Курцбека приредио и штампао још једну књигу – Левшинов руски катихизис. Али, здравље га више није служило. Исте године он се из Беча вратио у Нови Сад и епископ Јосиф Јовановић Шакабента дао му је смештај у једној салашкој згради владичиног мајура Сајлова. Тешко болесни песник узалуд је преклињао у писмима братију манастира Ремете да му пошаљу тамо међу његовим стварима заосталу тацну за писаћи прибор и стоно звонце, како би могао дозвати неког од суседа кад му се јави крволиптање. Последње писмо Захарија Орфелин писао је у Беч бакрописцу Јакобу Шмуцеру. Умро је 19. јануара 1885. године на владичанском мајуру, а сахрањен је на Јовановском гробљу у Новом Саду. Орфелинов вршњак, песник и историчар Јован Рајић забележио је том приликом у манастиру Ковиљу следеће потресне речи: "умре љубезни брат мој Захарија Орфелин в Новом Саде, в епископском мајуре пребједно", а Доситеј Обрадовић је закључио: "Захарија Орфелина име неће међу родом нашим заборавити се". Лукијан Мушицки касније је написао поводом смрти Орфелина и Соларића да им "бијаху при смрти другови плачни: беда, туга и глад".
За Орфелином је остало изузетно, обимно дело које још није у целости штампано. Био је песник, историчар, природњак, писац економских, лингвистичких и теолошких дела, задужио је српску културу као просветитељ, полемичар, као музичар, преводилац, штампар и коректор српских штампарија, оне у Венецији и оне у Бечу. Издавач, педагог, уредник првог српског часописа, архитект, лексикограф, уметник цртач и гравер, члан Бечке академије уметности, Орфелин је једна од најпотпуније и најсвестраније остварених личности српске културе уопште. Његова најважнија књига, уједно и најлепша српска књига његовог столећа, монографија о Петру Великом, дуго је остала анонимна за највећи број њених читалаца и тек је Д. Руварац у Јавору 1887. године коначно указао на Орфелиново ауторство. Орфелин још нема сабрана дела, а споменик тешко да ће икада добити јер он, који је целог живота сликао портрете других и моћнијих, није израдио сопствени и његов лик није сачуван за потомство.
Важнија литература:
Д. Руварац, Захарија Орфелин, животописно-књижевна црта, Споменик СКА, Београд 1891, X. – Д. Руварац, Које писац књиге "Житије и славнија дјела государја императора Петра Великаго.... ?" Гласник СУД, Београд 1891, књ. 72. – П. Поповић, О изворима "Славено-сербског Магазина", Просветни Гласник, 1912, бр. 3. – М. Костић, Непозната дела Захарија Орфелина, Прилози за књижевност, Београд 1921,1. – Ј. Скерлић, Захарија Орфелин (Српска књижевност у ХVIII веку, Београд 1923). – Т. Остојић, Захарија Орфелин, Београд 1923. К. Георгијевић, Два непозната списа Захарија Орфелина, Историски гласник, Београд 1950, 1-2. – К. Георгијевић, Књижевне студије и огледи, Нови Сад 1952. – Д. Медаковић, Илустровано издање Орфелинове историје Петра Великог, Историски часопис САНУ, Београд 1954, IV. – Ст. Јосифовић, Орфелиново житије Петра Великог, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1954, II. – А. Ивић, Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима, Београд 1956 (Зборник за историју, језик и књижевност српског народa САНУ, књ. XV). – Смиља Мишић, Орфелинов поздрав Мојсеју Путнику, Нови Сад 1959. – М. Пантић, Штампар старих српских књига Димитрије Теодосије, Прилози за књижевност, Београд 1960, књ. 26, св. 3-4. – Г. Михаиловић, Српска библиографија XVIII века, Београд 1964. – М. Павић, Од барока до класицизма, Београд 1966. и 1973; у истом делу: Б. Џонсон, Неки видови песништва Захарије Орфелина. – Д. Медаковић, Захарија Орфелин (у књизи Српски сликари, Нови Сад 1968). – Ј. Деретић, Славено-сербски магазин у књизи Доситеј и његово доба, Београд 1969. – М. Павић, Орфелин и Пушкин, Зборник за славистику МС, Нови Сад 1970, I. – Захарија Орфелин, Петар Велики, Београд 1970, I-II, са поговорима Р. Михаиловић и М. Павића. – М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970. – Захарија Орфелин, Представка Марији Терезији, Нови Сад 1972, у редакцији С. Костића – С. Паланчанин, Л. Чурчић, И. Веселинов, Орфелиново Житије Петра Великог 1772-1972 (са хронологијом живота и рада Орфелиновог од С. Паланчанина), Нови Сад 1972. – С. Костић, Орфелин и терезијанске реформе, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1973, XXI/2. – М. Бошков, Захарија Орфелин и књижевност руског просветитељства, Зборник за славистику Матице српске, Нови Сад 1974, стр. 9-79. – Л. Чурчић, Прва варијанта Орфелиновог Вечитог календара, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1974, XXII/2. – М. Бошков, Из плана за другу свеску Орфелиног Магазина, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 1975, XVIII/1. – Л. Чурчић, Закарија Орфелин и српска књига, Библиотекар, 1976, бр. 3-4, стр. 393-428. – Д. Давидов, Животни пут Захарије Орфелина, у књизи Српска графика XVIII века, Нови Сад 1978. – М Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд 1979. Р. Михаиловић, Орфелинов поздрав Мојсеју Путнику (цртеж Бачке епархије), Зборник Музеја примењених уметности, Београд 1977-1979, св. 21-22. – Р. Михаиловић, Захарија Орфелин, Поздрав Мојсеју Путнику (тематика лавиринта I), Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад 1979,15. – Р. Михаиловић, Захарија Орфелин, Поздрав Мојсеју Путнику (тематика лавиринта 11), Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад 1980, 16. – Дејан Медаковић, Српска уметност у XVIII веку, Београд 1980. – Р. Михаиловић, Захарија Орфелин, Поздрав Мојсеју Путнику – Портрет Мојсеја Путника, бачког епископа, Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад 1982, бр. 18, стр. 71-101. – М. Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд 1983, стр. 237-253. – Захарија Орфелин, Песме, Нови Сад 1983 (приредио Л. Чурчић).
