Dragan Stojanović

Smernost i izazov

Zusammenfassung

Bajron u Sintri

Susret u Sintri sa lepom devojkom, koju Bajron za sebe naziva Malim stvorenjem, izaziva sudar erotskih vizija i "svetle misli" koja jeste tu da ne bi dozvolila da se ove razmahnu. Sadržaj Bajronovih "vizija" ugrožava ljudsku ličnost i njeno dostojanstvo a "svetla misao" to dostojanstvo štiti. Susret predstavlja obogaćenje Bajronovog života i, bar privremenu, utehu, nasuprot gađenju koje inače oseća prema svetu.

Kada u priči Bajron u Sintri čitamo o devojčici koju junak sreće: "Iskrsla je tu pred njim neočekivano, kao poslata odnekud, od nekog, sa nekom porukom" [Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema , Sabrana dela, knjiga sedma, Beograd, 1976, str. 239 f.], ili: "Čini mu se: sve što je celo njegovo biće oduvek tražilo, i mnogo više, našao je sad na ovom zelenom visu. Nepoznato zlo koje ga je oteralo iz Engleske i šibalo svetom kao da ga je s planom isteralo ovamo" (240) – vidimo da je Andrić u pojavljivanje lepog bića uneo jedan providencijalni momenat. Zlo koje goni Bajrona – Bajrona iz ove priče – nije, dakle, naprosto zlo. Ako sve izgleda tako kao da je devojka "poslata odnekud, od nekoga", pa još i "sa nekom porukom", koju treba protumačiti iz njenog izgleda, jer drugačije komunikacije, osim pogledom, među njima nema i ne može biti; i ako, štaviše, susret s nepoznatim devojčetom navodi na pomisao da iza slučajnog susreta stoji neki 'plan', onda se zlo, i ono već pretrpljeno, i ono koje još uvek "šiba", pokazuje kao smisleno, prihvatljivo u svojoj svrhovitosti, svakako ne kao sasvim nepodnošljivo. Pojava takve lepote, u isti mah smerne i izazovne, tajanstvene i vedre, nedohvatne iako prisutne, čini svako zlo, ako je vodilo tom trenutku, ne moramo reći: opravdanim, ali iskupljenim. Ukoliko je ono, shodno nekom 'planu', bilo neophodno da bi došlo do takvog susreta na zelenom visu u Sintri, onda lepota koja je viđena i tako, u viđenju, prisvojena, postaje više od puke trenutne utehe ili svojevrsne 'nagrade' za raniju patnju: doživljaj rođen iz suočenja s lepotom, otkrivajući dublju nužnost 'plana' i neophodnost svega što on sadrži ili podrazumeva, preosmišljava kako zlo sveta, tako i ono koje truje Bajronovu egzistenciju posebno. Takav doživljaj daje da se nazre da zlo ima neku 'funkciju' – ono postaje preobraženo zlo. Prošlost, znana i neznana, postaje prisutna u sadašnjosti susreta svime što čini složenost sveta i tako se objavljuje u njoj, ali, u isti mah, iz te sadašnjosti pada na nju posebno svetlo koje dušu čini snažnijom, pokreće je i uzdiže. Zlo koje vodi ka lepoti ne može ostati to što jeste u svojoj izvornoj nepomućenosti.

Da li će se neko poslužiti ovlašćenjem koje daje određena dijalektička logika i nazvati takvo zlo dobrom, ili taj korak neće biti učinjen, u tumačenju ovog književnog dela nije važno. Dovoljno je uočiti i ne smetnuti s uma da se viđena lepota povezuje s nečim što ima providencijalni karakter i snagu. Za interpretaciju (kao ni inače) nije, naime, svejedno zahvaljujući čemu se čoveku objavljuje, najčešće neshvatljiva ili sasvim skrivena, svrha pojedinih događaja, a pogotovu se ne može reći da je to nevažno ako se u nekom od njih sluti delovanje promisli. Kada se ovakva objava dogodi zahvaljujući lepoti nekog ljudskog bića, onaj koji ju je video verovatno neće najpre stati da razmišlja o dobrohotnom lukavstvu onog uma koji je, služeći se pored ostalog i zlom, upriličio takav dragoceni susret, a verovatno neće u prvi mah moći da oseti ni zahvalnost zbog takvog višeg staranja. O tome, sa svoje distance, može da razmišlja čitalac ove Andrićeva priče; njen junak se predaje fascinaciji.

Kakva je lepota koju je Bajron video? Šta se susteklo u lepoti u kojoj je, u magnovenju, naslutio da je iskrsla pred njim kao po nacrtu promisli? Čime ga je opila istog trena kad ju je ugledao, tako da je osetio da se umnogostručava (241) i da mu čula najednom otkrivaju nešto što je istovremeno i "bogaćenje i smrt njega kao ličnosti" (242)? Zbog čega je nastupio "istinski trenutak zanosa i zaborava" (24 2)?

U pojavi mlade Portugalke ima nečeg blagog, nasmešenog, čistog i neposrednog. Ona pozdravlja nepoznatog stranca-namernika "nerazumljivim rečima, posve stidljivo i tiho" (242). Smernost i ozarenost prve mladosti – to, zamišljajući je, vidimo na njenom licu. Ali, ona je tu i kao "sa nekom porukom". Stranac, kome je dato da je sretne, osetio je, kaže nam se, da je "u njenom glasu i pokretu bilo i nečeg što je više od običnog pozdrava, iako nije znao čega" (240). Ovo "više od običnog pozdrava", beskrajno je, iako neodređeno i neuhvatljivo obećanje, bogatije od bilo kakvog predvidljivog ili već upoznatog ispunjenja. Pesniku nije potrebno nikakvo vreme da bi upoznao onu koja ga je pozdravila; on odmah sagledava sve bogatstvo života tako raskrivenog i ponuđenog čulima i mašti.

Da li je Malo stvorenje, kako će Bajron za sebe nazvati devojku, pre Nausikaja ili Kalipso? Ili je i jedno i drugo? Osim što je ta dražesna prilika u beloj haljini uputila putniku stidljiv i tih pozdrav, ona se, kad je zastao, lagano njihala pred njim, gledajući ga, nasmejana, pravo u oči i "vlažeći jezikom uvek suve usne" (240). Pisac ne ostavlja mesta nedoumici niti želi da čitaočevoj imaginaciji prepusti previše. Uzvik koji treba tu imaginaciju da usmeri, a i da nedvosmisleno odredi jačinu i vrstu Bajronovog doživljaja, odmah sledi: "Nema ništa uzbudljivije od usana ovih portugalskih žena!" (240) Te usne govore o vreloj , tamnoj i slatkoj krvi tog "sitnog i dozrelog tela" (240). Nije, dakle, nikakvo čudo što pesnik reaguje svom svojom osetljivošću i što su pokrenuti svi kapaciteti njegovih čula. Lepota ga celog zanosi. Ono što je u devojčinom glasu i pokretu "više od običnog pozdrava" zavodljivi je nagoveštaj, utoliko lepši što je pozdrav stidljiv i tih; takvim nagoveštajem zanos je produbljen i obasjan. Ne može se reći da devojka zavodi Bajrona – ona samo što ga je ugledala, kao i on nju. Nije moguće znati šta ona ima da kaže tom nepoznatom, hromom mladiću. Šta, uopšte, znači ljubaznost nepoznate devojke? U raznim kulturama postoje razni odgovori na to pitanje. No, Bajronu se čini da je nju neko poslao, s porukom. Ko, s čim? Susret je slučajan, ali ne i za njega. Ono "više" u njenom pozdravu, iako nije znao šta je to, ono večno-zavodljivo stidljivih i tihih reči što ih izgovara lepota, on je odmah čuo. Svejedno je što mu se samo priviđa da sve ima neki poseban, 'viši' smisao, da postoji naročita poruka, smišljena upravo za njega. Lepota, svakome ko je ugleda, ko je doista vidi, poručuje nešto "više" i naročito. Za njome razbuđenog i ponetog čoveka uvek postoji i njena blagovest, koja mora delovati kao nešto lično i posebno.

Neposredna i vesela, devojka se, sa svojim nerazumljivim jezikom, ovde pojavljuje ne kao zavodnica, već kao sudbinska zavodljivost lepote, ona je apsolutni i neodoljiv izazov za Bajrona. Njome se život obećava najraskošnije što uopšte može biti. Obećava se, ali da bi se uskratio – to je drama koju treba da pojmimo.

Andrić je ovde sebi dopustio romantičarski preteran vokabular: "sav u plamenu", "dvostruki ponor"... Ne bez razloga. Na vrelinu, tamu i slast krvi Bajronova krv ne može da ne odgovori, i to istog trena. U njemu se javljaju "munjevite vizije" (241) probuđene želje, ali, zajedno s njima, i neka svetla misao (241), koja želju obuzdava i gasi. Ta je misao u sukobu sa željom. Ona "živo i nasmejano ljudsko stvorenje" (241) treba da zaštiti od želje, a treba valjda i onog čija je želja da zaštiti od sopstvene smrti "kao ličnosti" (242), koja preti ukoliko se želja nesputano ispoljava. Kao da nije dostojno čoveka, u njegovom bitno ljudskom dostojanstvu, da se prepusti zamahu želje. Uprkos najraskošnijim obećanjima i najzavodljivijim slutnjama koje daje i stvara, želja mora biti ukolotečena i suzbijena zaštićujućom svetlom mišlju .

Svako može sam da pretpostavi šta su sadržale Bajronove "munjevite vizije". Sećajući se, narednih dana, susreta s devojkom, pesnik o njoj misli kao o nekom ko "ima svoju krv, svoje srce, svoje oči i, svakako, i svoje roditelje, svoju kuću, svoje ime" (242). Ono što se javilo u "munjevitim vizijama" roditelji teško da bi odobrili; ono što pobuđuju krv i oči baca u "ponor" "svega što nije dopušteno ni mogućno" (240). Gde je želja, tu je i zabrana. Gde je mogućnost, tu je odmah i nemogućnost. Gde je lepota, tu je i opomena da je nedosežna. Gde je tama krvi, tu je i svetla misao. Čim ugleda lepu Portugalku, Bajron zna da je to ono "što je celo njegovo biće oduvek tražilo" (240). Ali, naći ovde ne znači naći, još manje dobiti. Naći ono što se celim bićem tražilo znači izgubiti – iako ne sasvim. Zabrana ne pokriva sve, ona dopušta san. Ako se opasna želja iz "munjevitih vizija" sublimira, čoveku ipak ostaje nešto od zavodljive i izazovne lepote. Nešto nalik sreći, bar privremeno, donosi samosuzbijena želja.

Zanimljivo je kako Andrić u istoj rečenici iskazuje kako je izuzetni, štaviše providencijalno obojeni susticaj okolnosti, koje njegovog junaka stavljaju oči u oči sa stvarnom, prisutnom lepotom, u isti mah gubitak. U "munjevitim vizijama" pokrenutim blizinom lepotice koju je Bajron sreo ima on "ono što snovi obećavaju, što žene nikad ne daju, i što nam život stalno oduzima" (241). Ali, šta bi onda, ako je tako, trebalo da znači: 'ima'. Kakvo je to imanje koje je nemanje, ne-stvarnost, 'vizija'? Doduše, i vizija ima svoju stvarnost, ona je takođe stvarna kao vizija, i nekad, tako, stvarnija od stvarnosti. Život u stvarnosti, po onome što saznajemo u ovoj kratkoj pripoveci, jeste život u "zloj matici" (244), a stvarni "susreti i sudari" (244) sa stvarnim ljudima, odnosno ženama, donose samo gađenje. Život svakog čulnika u stvarnosti je pakao. (242) Stvarnost je u velikoj meri obezvređena upravo time što je stvarnost.

S druge strane, ni stvarnost vizije koja je određena željom nije, kao takva, dopuštena, pa ni moguća. Stvarnost vizije donosi blaženstvo jedino ako je pročišćena svetlom mišlju, koja je izraz posebnih obzira, kao što je i njihova podloga. Uzaviranje želje pred nečim što se oduvek, svim svojim bićem tražilo vodi ka "čudnoj igri" (241) u kojoj nema govora već samo mucanja, i u kojoj kao da učestvuju "zverke, mala i velika" (241), pre nego što će početi da se naizmence "glade i vređaju" (2 4 1). Čulno se približava animalnom, "smrt ličnosti" je jaka (možda prejaka) reč koja, međutim, na tom mestu, u takvoj situaciji, pri tako iznenada intenziviranom radu želje, nije ni neočekivana, ni suvišna. To uzaviranje mora biti zaustavljeno, i to upravo zarad ličnosti. Zato je tu svetla misao. Kako ona dejstvuje? Pisac ukazuje na Bajronov "zahuktali krvotok" (241), da bi odmah zatim dodao kako ga je ta misao "ispunjavala nekim beskrajnim stidom i snebivanjem i bezgraničnim poštovanjem prema ljudskoj ličnosti, najvećoj živoj svetinji" (241). Želja nije snebivljiva, ako je neometana, niti se rukovodi pre svega poštovanjem. Divljenje prema lepoti, u kome ona još može učestvovati kao želja, nije, kako je to u ovoj priči shvaćeno, dovoljna zaštita "svetinji ličnosti" pred akcijom želje koja ispunjava "munjevite vizije". Kao da su dostojanstvo i zamamnost nekog lepog bića, prećutno, u nepomirljivom sukobu, u neizrečenoj ali večnoj čegrsti, u podrazumevanom i samorazumljivom neskladu, zbog čega se na želju mora delovati jače, stidom, koji će je inhibirati, da bi je priveo poštovanju. Roditelji bi ovo bez sumnje odobrili i pozdravili; instanca roditelja, koja brine i odgovara za red, kuću i ime, a u velikoj meri nasuprot krvi i srcu, i postoji da bi se predupredio nered želje, haos koji nastaje njenim zadovoljavanjem. Tu je i poreklo gađenja što ga donese sudari života u 'stvarnosti'. To je u Bajrona već duboko usađeno. Kultura stida i snebivanja, u kojoj je moguće odnegovati i "bezgranično poštovanje prema ljudskoj ličnosti", deluje u njemu automatski i neumoljivo.

Da li devojka, dok vlaži usne jezikom i pozdravlja stranca, misli na roditelje, ime i kuću, pa, može biti, i na svetinju ljudske ličnosti, ili ne; na šta uopšte misli, u taj čas i kasnije – o tome ništa ne znamo, niti to iko može znati. Da li bi ona, smerna ali izazovna, živa u tuđoj želji, u nečijim "munjevitim vizijama", u sećanju i bitnoj reči, i sama o tome mogla nešto reći – ni to ne znamo. Možda i ne treba, možda je i bolje tako.

Nemoguće je reći da li žene nikad ne daju to što snovi obećavaju zato što žene to doista nikad ne daju, i što život to doista stalno oduzima, ili to tako izgleda, i ne može drugačije izgledati, kada se živi sa stidom i snebivanjem koje proizvodi svetla misao sublimacije i samoobuzdavanja. U svakom slučaju, za Andrićevog Bajrona ne postoji život u kojem bi želja i svetla misao bile makar u ravnoteži ili bi, čak, želja pretezala. Za njega je moguć ili život s gađenjem u stvarnosti ili odustajanje od želje u zanosu koji ostaje samo na "vizijama". Poetizovana uspomena na devojku biće odmor i od rada želje u stvarnosti i od gađenja koje nužno sledi. Susret s njom, ali i brzo napuštanje bez pozdrava, odustajanje od nečeg što nije ni započelo kao odziv na ono što je u njenim rečima bilo "više od pozdrava", donosi mir i blaženstvo sna, sanjarenja, zanesenosti lepotom koja je prisutna odsutnošću. Bajron postaje "pun neke fine pažnje ne samo prema ljudima nego i prema predmetima" (242), a kasnije – to su "naročito srećni trenuci" (243) – čulna groznica susreta biće za njega u sećanju "čist podvig duha bez bolne svesti i granice" (243). Duh, čijeg ponosa nema bez sublimacije želje, vidi se kao preduslov za sreću, kojoj je dovoljna prisutnost odsutnošću ili posredstvom nekog znaka.

Da bi stalno 'bio s njom', dalekom, iščezlom, Bajron unosi u svoj potpis jednu crticu koja 'znači' devojku. Ona je bezimena, ali na taj način postaje deo njegovog imena. Želja se ne može potpuno odreći posedovanja, ma koliko sublimirana bila. Pomisao da je nazove imenom neke voćke ili minerala, pesnik je odbacio, jer ne želi i ne može da je redukuje bilo kakvim imenovanjem, makar ono upućivalo na nešto čisto, poetično, 'prirodno'. Njeno postojanje u njemu i za njega, u vremenu koje je nastupilo posle susreta i brzog rastanka, jeste postojanje bića koje je prisutno metaforički. Ona je stvarna u stvarnosti metafore koja ženu čini nečim drugim. Ne samo da se ona u njegovom sećanju dematerijalizuje. U aktuelnoj stvarnosti ona dobija novu čulnost, opipljivost i životni smisao, koji je vraća prirodi, ali ne kao ženu, ženku: sećanje na nju Bajrona, naprotiv, čuva i spasava od susreta, žena, pa, u neku ruku, i od života samog (243). Dok je na taj način 's njom', on ostaje čist, oplemenjen pažnjom prema svemu što ga okružuje, slobodan od sebe užagrenog i podjarmljenog strastima. Devojka iz Sintre je za njega metaforički preobražena i on je sad nalazi u limunu, soli, ulju, malvasiji, kao što je i sve to njenim tako prizvanim prisustvom podignuto do jedne nove lepote i posebnog značaja. Ona nije u svemu što ga okružuje, ali ozaruje blaženim mirom trenutak u kojem, usred svetske vreve, on uspeva da je "dozove" (243) igrajući se s dva zrna soli među prstima. Čistota soli prelazi na nju, i znači nju, kao što se njena lepota zgušnjava i prisutna je u zrnu soli. Odsutna, ona daje više, i tek tako ono najbolje, što uznosi, krepi i blaži uzdrhtalu i nemirnu dušu. Odsutnost, uz metaforičku prisutnost u nečemu što je doista 'tu', veliki je i zahtev i izazov romantizma, kad je o tajni ljubavi reč, kao i o drugim tajnama važnim za ljude.

Bliskost bez blizine, sjedinjenost bez dodira, milje u kome je više pažnje i poštovanja nego radosti želje, to je Bajronu doneo susret u Sintri. Očigledno, ono što je u tom susretu sa lepotom delovalo kao providencijalno, moguće je samo zahvaljujući pritisku onog sublimacijski aktivnog i uvek spremnog da deluje u junaku. Sublimacija i duh kadri su da podignu zavesu sa nacrta promisli, ili ga, štaviše, sami projektuju u ono što se zbiva u svetu. Ostaje, svakako, pitanje, šta "beskrajni stid" i "snebivanje" imaju doista zajedničko sa lepotom nekog bića i mogu li se ikako uskladiti s lepotom njegovog bivstvovanja.

Ostaje i pitanje: zašto Bajron? Da li susret kojim Andrić daruje svog junaka može imati takav značaj i takve posledice samo ako ga doživi neko za koga ionako, i bez pripovetke, znamo da je bežao od niske i nezadovoljavajuće 'stvarnosti', banalne i kad deluje raskošno, a pune bolnih osujećenja, iskvarene lažima i licemerjem i bezmalo uvek dosadne, u svakom slučaju? Pitanje može da glasi i ovako: da li je Andriću bio potreban junak čiji genij ne može da se izmiri sa zatečenim svetom, te neprestano hrli nekud dalje, tako da se najzad mora pomisliti da beži od sebe u svetu, a ne od nečeg određenog što konkretni svet čini ovakvim ili onakvim – junak, dakle, čije ime i sudbina predstavljaju sinonim za romantizam, što sudbina i ime Bajronovo u velikoj meri jesu? Ili je u ovako dočaran susret u Sintri pisac utkao i ona iskustva koja nisu samo ili pre svega 'bajronovska', i nisu nužno vezana za romantičarsku osećajnost, već imaju šire značenje i univerzalno važenje?

Znamo da je Bajron doista bio u Lisabonu 1809, kad je postao punoletan, pa je veoma verovatno da je posetio i Sintru. Znamo i za njegovo stvarno ili glumljeno gađenje, u potonjem njegovom životu u 'stvarnosti'. Pa ipak, proglašavajući život svakog čulnika za pakao, Andrić u ovoj priči govori o drami ljudske želje uopšte, kako je on vidi, pri čemu ono specifično romantičarsko, i bajronovsko, u tome ne mora, i ne treba, da bude prenebregnuto ili potisnuto u tumačenju.

'Romantizam i sublimacija' je velika tema čija bi podrobnija obrada svakako imala šta da doda i analizi ove priče. Ali čak i bez takve obuhvatne analize, jasno je da bežanje od stvarnosti, nalaženje zadovoljenja u prisutnosti lepih bića koja su prisutna svojom odsutnošću i kroćenje želje svetlom mišlju, koja štiti svetinju ličnosti, navodi da se upitamo o samim temeljima kulture koja ovako nešto podstiče i omogućava, a u koju se romantizam čvrsto ugradio. Tom kulturom je umnogome određen i naš interpretativni horizont, što ne znači da nismo svesni mnogih opasnosti, sve do konsekvencija opasnih po život, koje ona sobom nosi.

U vezi sa Bajronom u Sintri moguće je razmišljati o sreći i na jedan drugačiji način, nezavisno od providencijalnog momenta u pojavljivanju lepog bića. Ako neko nađe "i mnogo više" (240) nego što je celim svojim bićem oduvek tražio, taj je svakako 'imao sreće', bez obzira na to šta će dalje biti. Sreća se, u jednom određenom smislu, tim "mnogo više" od traženog, očekivanog ili verovatnog upravo i može definisati, drugačije ona, štaviše, možda ne može ni da dobije svoje određenje. Sreća je u nekom takvom 'višku' preko onog što mora ili treba da se dobije, ili onog što se priželjkuje. Kada se takav višak javi, nije čudno ako se javi i osećanje da je zbog tog trenutka vredelo proživeti i sve prethodne, kakvi god da su bili, jer tako postignuto ispunjenje predstavlja egzistencijalno osmišljenje i zasićenje koje je neobescenjivo.

Ovakvo osećanje ne treba pobrkati sa uverenjem ili naziranjem da u nekom događaju, odnosno doživljaju postoji providencijalni momenat. Za ono "mnogo više" što ga je doneo susret sa devojkom, i za sreću sa tim povezanu, nije neophodno da postoji ili da se otkrije providencijalni plan kojim bi takav susret bio 'predviđen'. Štaviše, ukoliko bi čovek živeo s potpunim pouzdanjem da je sve, pa i 'višak' kao bit sreće, deo nekog providencijalnog plana, nešto, dakle, unapred obezbeđeno, onda on to "mnogo više" ne bi ni mogao doživljavati kao sreću – jer šta znači višak koji je nužan, u odnosu na šta bi on bio 'višak'?!

Ovako, pre nego što je počeo rad sublimacije, nasuprot radu želje, moguće je izdvojiti prvi trenutak susreta s lepotom i zadržati se na njemu. Ne treba hitati, ako si našao sve što si tražio, i više od toga, ka saznanju o neumitnom gubljenu. No, i kad to saznanje nastupi, trenutak ispunjen svešću da je 'višak', kao dar sudbine, tu – neizbrisiv je.

Celina Andrićeve priče ne potkrepljuje ovakvo razmišljanje. Na njenom kraju mi Bajrona vidimo kao osirotelog, očajnog i nemoćnog, jer je ostao i bez sna o lepoti koju je sreo i na čas posmatrao. Ali, dopušteno je, verujemo, reći i ponešto što je suprotno smislu celine, ako ima uporište u nekoj, neka bude i majušnoj pojedinosti vidljivoj u tekstu. Zašto verovati da je upravo ona slučajna ili nebitna?

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]