Драган Стојановић

СМЕРНОСТ И ИЗАЗОВ

Zusammenfassung

Бајрон у Синтри

Сусрет у Синтри са лепом девојком, коју Бајрон за себе назива Малим створењем, изазива судар еротских визија и "светле мисли" која јесте ту да не би дозволила да се ове размахну. Садржај Бајронових "визија" угрожава људску личност и њено достојанство а "светла мисао" то достојанство штити. Сусрет представља обогаћење Бајроновог живота и, бар привремену, утеху, насупрот гађењу које иначе осећа према свету.

Када у причи Бајрон у Синтри читамо о девојчици коју јунак среће: "Искрсла је ту пред њим неочекивано, као послата однекуд, од неког, са неком поруком" [Иво Андрић, Јелена, жена које нема , Сабрана дела, књига седма, Београд, 1976, стр. 239 ф.], или: "Чини му се: све што је цело његово биће одувек тражило, и много више, нашао је сад на овом зеленом вису. Непознато зло које га је отерало из Енглеске и шибало светом као да га је с планом истерало овамо" (240) – видимо да је Андрић у појављивање лепог бића унео један провиденцијални моменат. Зло које гони Бајрона – Бајрона из ове приче – није, дакле, напросто зло. Ако све изгледа тако као да је девојка "послата однекуд, од некога", па још и "са неком поруком", коју треба протумачити из њеног изгледа, јер другачије комуникације, осим погледом, међу њима нема и не може бити; и ако, штавише, сусрет с непознатим девојчетом наводи на помисао да иза случајног сусрета стоји неки 'план', онда се зло, и оно већ претрпљено, и оно које још увек "шиба", показује као смислено, прихватљиво у својој сврховитости, свакако не као сасвим неподношљиво. Појава такве лепоте, у исти мах смерне и изазовне, тајанствене и ведре, недохватне иако присутне, чини свако зло, ако је водило том тренутку, не морамо рећи: оправданим, али искупљеним. Уколико је оно, сходно неком 'плану', било неопходно да би дошло до таквог сусрета на зеленом вису у Синтри, онда лепота која је виђена и тако, у виђењу, присвојена, постаје више од пуке тренутне утехе или својеврсне 'награде' за ранију патњу: доживљај рођен из суочења с лепотом, откривајући дубљу нужност 'плана' и неопходност свега што он садржи или подразумева, преосмишљава како зло света, тако и оно које трује Бајронову егзистенцију посебно. Такав доживљај даје да се назре да зло има неку 'функцију' – оно постаје преображено зло. Прошлост, знана и незнана, постаје присутна у садашњости сусрета свиме што чини сложеност света и тако се објављује у њој, али, у исти мах, из те садашњости пада на њу посебно светло које душу чини снажнијом, покреће је и уздиже. Зло које води ка лепоти не може остати то што јесте у својој изворној непомућености.

Да ли ће се неко послужити овлашћењем које даје одређена дијалектичка логика и назвати такво зло добром, или тај корак неће бити учињен, у тумачењу овог књижевног дела није важно. Довољно је уочити и не сметнути с ума да се виђена лепота повезује с нечим што има провиденцијални карактер и снагу. За интерпретацију (као ни иначе) није, наиме, свеједно захваљујући чему се човеку објављује, најчешће несхватљива или сасвим скривена, сврха појединих догађаја, а поготову се не може рећи да је то неважно ако се у неком од њих слути деловање промисли. Када се оваква објава догоди захваљујући лепоти неког људског бића, онај који ју је видео вероватно неће најпре стати да размишља о доброхотном лукавству оног ума који је, служећи се поред осталог и злом, уприличио такав драгоцени сусрет, а вероватно неће у први мах моћи да осети ни захвалност због таквог вишег старања. О томе, са своје дистанце, може да размишља читалац ове Андрићева приче; њен јунак се предаје фасцинацији.

Каква је лепота коју је Бајрон видео? Шта се сустекло у лепоти у којој је, у магновењу, наслутио да је искрсла пред њим као по нацрту промисли? Чиме га је опила истог трена кад ју је угледао, тако да је осетио да се умногостручава (241) и да му чула наједном откривају нешто што је истовремено и "богаћење и смрт њега као личности" (242)? Због чега је наступио "истински тренутак заноса и заборава" (24 2)?

У појави младе Португалке има нечег благог, насмешеног, чистог и непосредног. Она поздравља непознатог странца-намерника "неразумљивим речима, посве стидљиво и тихо" (242). Смерност и озареност прве младости – то, замишљајући је, видимо на њеном лицу. Али, она је ту и као "са неком поруком". Странац, коме је дато да је сретне, осетио је, каже нам се, да је "у њеном гласу и покрету било и нечег што је више од обичног поздрава, иако није знао чега" (240). Ово "више од обичног поздрава", бескрајно је, иако неодређено и неухватљиво обећање, богатије од било каквог предвидљивог или већ упознатог испуњења. Песнику није потребно никакво време да би упознао ону која га је поздравила; он одмах сагледава све богатство живота тако раскривеног и понуђеног чулима и машти.

Да ли је Мало створење, како ће Бајрон за себе назвати девојку, пре Наусикаја или Калипсо? Или је и једно и друго? Осим што је та дражесна прилика у белој хаљини упутила путнику стидљив и тих поздрав, она се, кад је застао, лагано њихала пред њим, гледајући га, насмејана, право у очи и "влажећи језиком увек суве усне" (240). Писац не оставља места недоумици нити жели да читаочевој имагинацији препусти превише. Узвик који треба ту имагинацију да усмери, а и да недвосмислено одреди јачину и врсту Бајроновог доживљаја, одмах следи: "Нема ништа узбудљивије од усана ових португалских жена!" (240) Те усне говоре о врелој , тамној и слаткој крви тог "ситног и дозрелог тела" (240). Није, дакле, никакво чудо што песник реагује свом својом осетљивошћу и што су покренути сви капацитети његових чула. Лепота га целог заноси. Оно што је у девојчином гласу и покрету "више од обичног поздрава" заводљиви је наговештај, утолико лепши што је поздрав стидљив и тих; таквим наговештајем занос је продубљен и обасјан. Не може се рећи да девојка заводи Бајрона – она само што га је угледала, као и он њу. Није могуће знати шта она има да каже том непознатом, хромом младићу. Шта, уопште, значи љубазност непознате девојке? У разним културама постоје разни одговори на то питање. Но, Бајрону се чини да је њу неко послао, с поруком. Ко, с чим? Сусрет је случајан, али не и за њега. Оно "више" у њеном поздраву, иако није знао шта је то, оно вечно-заводљиво стидљивих и тихих речи што их изговара лепота, он је одмах чуо. Свеједно је што му се само привиђа да све има неки посебан, 'виши' смисао, да постоји нарочита порука, смишљена управо за њега. Лепота, свакоме ко је угледа, ко је доиста види, поручује нешто "више" и нарочито. За њоме разбуђеног и понетог човека увек постоји и њена благовест, која мора деловати као нешто лично и посебно.

Непосредна и весела, девојка се, са својим неразумљивим језиком, овде појављује не као заводница, већ као судбинска заводљивост лепоте, она је апсолутни и неодољив изазов за Бајрона. Њоме се живот обећава најраскошније што уопште може бити. Обећава се, али да би се ускратио – то је драма коју треба да појмимо.

Андрић је овде себи допустио романтичарски претеран вокабулар: "сав у пламену", "двоструки понор"... Не без разлога. На врелину, таму и сласт крви Бајронова крв не може да не одговори, и то истог трена. У њему се јављају "муњевите визије" (241) пробуђене жеље, али, заједно с њима, и нека светла мисао (241), која жељу обуздава и гаси. Та је мисао у сукобу са жељом. Она "живо и насмејано људско створење" (241) треба да заштити од жеље, а треба ваљда и оног чија је жеља да заштити од сопствене смрти "као личности" (242), која прети уколико се жеља неспутано испољава. Као да није достојно човека, у његовом битно људском достојанству, да се препусти замаху жеље. Упркос најраскошнијим обећањима и најзаводљивијим слутњама које даје и ствара, жеља мора бити уколотечена и сузбијена заштићујућом светлом мишљу .

Свако може сам да претпостави шта су садржале Бајронове "муњевите визије". Сећајући се, наредних дана, сусрета с девојком, песник о њој мисли као о неком ко "има своју крв, своје срце, своје очи и, свакако, и своје родитеље, своју кућу, своје име" (242). Оно што се јавило у "муњевитим визијама" родитељи тешко да би одобрили; оно што побуђују крв и очи баца у "понор" "свега што није допуштено ни могућно" (240). Где је жеља, ту је и забрана. Где је могућност, ту је одмах и немогућност. Где је лепота, ту је и опомена да је недосежна. Где је тама крви, ту је и светла мисао. Чим угледа лепу Португалку, Бајрон зна да је то оно "што је цело његово биће одувек тражило" (240). Али, наћи овде не значи наћи, још мање добити. Наћи оно што се целим бићем тражило значи изгубити – иако не сасвим. Забрана не покрива све, она допушта сан. Ако се опасна жеља из "муњевитих визија" сублимира, човеку ипак остаје нешто од заводљиве и изазовне лепоте. Нешто налик срећи, бар привремено, доноси самосузбијена жеља.

Занимљиво је како Андрић у истој реченици исказује како је изузетни, штавише провиденцијално обојени сустицај околности, које његовог јунака стављају очи у очи са стварном, присутном лепотом, у исти мах губитак. У "муњевитим визијама" покренутим близином лепотице коју је Бајрон срео има он "оно што снови обећавају, што жене никад не дају, и што нам живот стално одузима" (241). Али, шта би онда, ако је тако, требало да значи: 'има'. Какво је то имање које је немање, не-стварност, 'визија'? Додуше, и визија има своју стварност, она је такође стварна као визија, и некад, тако, стварнија од стварности. Живот у стварности, по ономе што сазнајемо у овој краткој приповеци, јесте живот у "злој матици" (244), а стварни "сусрети и судари" (244) са стварним људима, односно женама, доносе само гађење. Живот сваког чулника у стварности је пакао. (242) Стварност је у великој мери обезвређена управо тиме што је стварност.

С друге стране, ни стварност визије која је одређена жељом није, као таква, допуштена, па ни могућа. Стварност визије доноси блаженство једино ако је прочишћена светлом мишљу, која је израз посебних обзира, као што је и њихова подлога. Узавирање жеље пред нечим што се одувек, свим својим бићем тражило води ка "чудној игри" (241) у којој нема говора већ само муцања, и у којој као да учествују "зверке, мала и велика" (241), пре него што ће почети да се наизменце "гладе и вређају" (2 4 1). Чулно се приближава анималном, "смрт личности" је јака (можда прејака) реч која, међутим, на том месту, у таквој ситуацији, при тако изненада интензивираном раду жеље, није ни неочекивана, ни сувишна. То узавирање мора бити заустављено, и то управо зарад личности. Зато је ту светла мисао. Како она дејствује? Писац указује на Бајронов "захуктали крвоток" (241), да би одмах затим додао како га је та мисао "испуњавала неким бескрајним стидом и снебивањем и безграничним поштовањем према људској личности, највећој живој светињи" (241). Жеља није снебивљива, ако је неометана, нити се руководи пре свега поштовањем. Дивљење према лепоти, у коме она још може учествовати као жеља, није, како је то у овој причи схваћено, довољна заштита "светињи личности" пред акцијом жеље која испуњава "муњевите визије". Као да су достојанство и замамност неког лепог бића, прећутно, у непомирљивом сукобу, у неизреченој али вечној чегрсти, у подразумеваном и саморазумљивом нескладу, због чега се на жељу мора деловати јаче, стидом, који ће је инхибирати, да би је привео поштовању. Родитељи би ово без сумње одобрили и поздравили; инстанца родитеља, која брине и одговара за ред, кућу и име, а у великој мери насупрот крви и срцу, и постоји да би се предупредио неред жеље, хаос који настаје њеним задовољавањем. Ту је и порекло гађења што га донесе судари живота у 'стварности'. То је у Бајрона већ дубоко усађено. Култура стида и снебивања, у којој је могуће однеговати и "безгранично поштовање према људској личности", делује у њему аутоматски и неумољиво.

Да ли девојка, док влажи усне језиком и поздравља странца, мисли на родитеље, име и кућу, па, може бити, и на светињу људске личности, или не; на шта уопште мисли, у тај час и касније – о томе ништа не знамо, нити то ико може знати. Да ли би она, смерна али изазовна, жива у туђој жељи, у нечијим "муњевитим визијама", у сећању и битној речи, и сама о томе могла нешто рећи – ни то не знамо. Можда и не треба, можда је и боље тако.

Немогуће је рећи да ли жене никад не дају то што снови обећавају зато што жене то доиста никад не дају, и што живот то доиста стално одузима, или то тако изгледа, и не може другачије изгледати, када се живи са стидом и снебивањем које производи светла мисао сублимације и самообуздавања. У сваком случају, за Андрићевог Бајрона не постоји живот у којем би жеља и светла мисао биле макар у равнотежи или би, чак, жеља претезала. За њега је могућ или живот с гађењем у стварности или одустајање од жеље у заносу који остаје само на "визијама". Поетизована успомена на девојку биће одмор и од рада жеље у стварности и од гађења које нужно следи. Сусрет с њом, али и брзо напуштање без поздрава, одустајање од нечег што није ни започело као одзив на оно што је у њеним речима било "више од поздрава", доноси мир и блаженство сна, сањарења, занесености лепотом која је присутна одсутношћу. Бајрон постаје "пун неке фине пажње не само према људима него и према предметима" (242), а касније – то су "нарочито срећни тренуци" (243) – чулна грозница сусрета биће за њега у сећању "чист подвиг духа без болне свести и границе" (243). Дух, чијег поноса нема без сублимације жеље, види се као предуслов за срећу, којој је довољна присутност одсутношћу или посредством неког знака.

Да би стално 'био с њом', далеком, ишчезлом, Бајрон уноси у свој потпис једну цртицу која 'значи' девојку. Она је безимена, али на тај начин постаје део његовог имена. Жеља се не може потпуно одрећи поседовања, ма колико сублимирана била. Помисао да је назове именом неке воћке или минерала, песник је одбацио, јер не жели и не може да је редукује било каквим именовањем, макар оно упућивало на нешто чисто, поетично, 'природно'. Њено постојање у њему и за њега, у времену које је наступило после сусрета и брзог растанка, јесте постојање бића које је присутно метафорички. Она је стварна у стварности метафоре која жену чини нечим другим. Не само да се она у његовом сећању дематеријализује. У актуелној стварности она добија нову чулност, опипљивост и животни смисао, који је враћа природи, али не као жену, женку: сећање на њу Бајрона, напротив, чува и спасава од сусрета, жена, па, у неку руку, и од живота самог (243). Док је на тај начин 'с њом', он остаје чист, оплемењен пажњом према свему што га окружује, слободан од себе ужагреног и подјармљеног страстима. Девојка из Синтре је за њега метафорички преображена и он је сад налази у лимуну, соли, уљу, малвасији, као што је и све то њеним тако призваним присуством подигнуто до једне нове лепоте и посебног значаја. Она није у свему што га окружује, али озарује блаженим миром тренутак у којем, усред светске вреве, он успева да је "дозове" (243) играјући се с два зрна соли међу прстима. Чистота соли прелази на њу, и значи њу, као што се њена лепота згушњава и присутна је у зрну соли. Одсутна, она даје више, и тек тако оно најбоље, што узноси, крепи и блажи уздрхталу и немирну душу. Одсутност, уз метафоричку присутност у нечему што је доиста 'ту', велики је и захтев и изазов романтизма, кад је о тајни љубави реч, као и о другим тајнама важним за људе.

Блискост без близине, сједињеност без додира, миље у коме је више пажње и поштовања него радости жеље, то је Бајрону донео сусрет у Синтри. Очигледно, оно што је у том сусрету са лепотом деловало као провиденцијално, могуће је само захваљујући притиску оног сублимацијски активног и увек спремног да делује у јунаку. Сублимација и дух кадри су да подигну завесу са нацрта промисли, или га, штавише, сами пројектују у оно што се збива у свету. Остаје, свакако, питање, шта "бескрајни стид" и "снебивање" имају доиста заједничко са лепотом неког бића и могу ли се икако ускладити с лепотом његовог бивствовања.

Остаје и питање: зашто Бајрон? Да ли сусрет којим Андрић дарује свог јунака може имати такав значај и такве последице само ако га доживи неко за кога ионако, и без приповетке, знамо да је бежао од ниске и незадовољавајуће 'стварности', баналне и кад делује раскошно, а пуне болних осујећења, искварене лажима и лицемерјем и безмало увек досадне, у сваком случају? Питање може да гласи и овако: да ли је Андрићу био потребан јунак чији гениј не може да се измири са затеченим светом, те непрестано хрли некуд даље, тако да се најзад мора помислити да бежи од себе у свету, а не од нечег одређеног што конкретни свет чини оваквим или онаквим – јунак, дакле, чије име и судбина представљају синоним за романтизам, што судбина и име Бајроново у великој мери јесу? Или је у овако дочаран сусрет у Синтри писац уткао и она искуства која нису само или пре свега 'бајроновска', и нису нужно везана за романтичарску осећајност, већ имају шире значење и универзално важење?

Знамо да је Бајрон доиста био у Лисабону 1809, кад је постао пунолетан, па је веома вероватно да је посетио и Синтру. Знамо и за његово стварно или глумљено гађење, у потоњем његовом животу у 'стварности'. Па ипак, проглашавајући живот сваког чулника за пакао, Андрић у овој причи говори о драми људске жеље уопште, како је он види, при чему оно специфично романтичарско, и бајроновско, у томе не мора, и не треба, да буде пренебрегнуто или потиснуто у тумачењу.

'Романтизам и сублимација' је велика тема чија би подробнија обрада свакако имала шта да дода и анализи ове приче. Али чак и без такве обухватне анализе, јасно је да бежање од стварности, налажење задовољења у присутности лепих бића која су присутна својом одсутношћу и кроћење жеље светлом мишљу, која штити светињу личности, наводи да се упитамо о самим темељима културе која овако нешто подстиче и омогућава, а у коју се романтизам чврсто уградио. Том културом је умногоме одређен и наш интерпретативни хоризонт, што не значи да нисмо свесни многих опасности, све до консеквенција опасних по живот, које она собом носи.

У вези са Бајроном у Синтри могуће је размишљати о срећи и на један другачији начин, независно од провиденцијалног момента у појављивању лепог бића. Ако неко нађе "и много више" (240) него што је целим својим бићем одувек тражио, тај је свакако 'имао среће', без обзира на то шта ће даље бити. Срећа се, у једном одређеном смислу, тим "много више" од траженог, очекиваног или вероватног управо и може дефинисати, другачије она, штавише, можда не може ни да добије своје одређење. Срећа је у неком таквом 'вишку' преко оног што мора или треба да се добије, или оног што се прижељкује. Када се такав вишак јави, није чудно ако се јави и осећање да је због тог тренутка вредело проживети и све претходне, какви год да су били, јер тако постигнуто испуњење представља егзистенцијално осмишљење и засићење које је необесцењиво.

Овакво осећање не треба побркати са уверењем или назирањем да у неком догађају, односно доживљају постоји провиденцијални моменат. За оно "много више" што га је донео сусрет са девојком, и за срећу са тим повезану, није неопходно да постоји или да се открије провиденцијални план којим би такав сусрет био 'предвиђен'. Штавише, уколико би човек живео с потпуним поуздањем да је све, па и 'вишак' као бит среће, део неког провиденцијалног плана, нешто, дакле, унапред обезбеђено, онда он то "много више" не би ни могао доживљавати као срећу – јер шта значи вишак који је нужан, у односу на шта би он био 'вишак'?!

Овако, пре него што је почео рад сублимације, насупрот раду жеље, могуће је издвојити први тренутак сусрета с лепотом и задржати се на њему. Не треба хитати, ако си нашао све што си тражио, и више од тога, ка сазнању о неумитном губљену. Но, и кад то сазнање наступи, тренутак испуњен свешћу да је 'вишак', као дар судбине, ту – неизбрисив је.

Целина Андрићеве приче не поткрепљује овакво размишљање. На њеном крају ми Бајрона видимо као осиротелог, очајног и немоћног, јер је остао и без сна о лепоти коју је срео и на час посматрао. Али, допуштено је, верујемо, рећи и понешто што је супротно смислу целине, ако има упориште у некој, нека буде и мајушној појединости видљивој у тексту. Зашто веровати да је управо она случајна или небитна?

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]