Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

11. Vukanova pobeda i poraz

Vukanove žalbe papi na jeres u Bosni nisu nikako prestajale tako da konačno 1200. godine Rim obaveštava ugarskoga kralja Emerika o jereticima u Bosni i traži od njega da ih satre. Ipak, papa savetuje Emerika da prvo pokuša lepim putem, odnosno naređuje mu da se prvo Kulin banu obrati lepim, pa ako ovaj jeretike ne otera iz zemlje i ne popleni im imanja, onda da sam Emerik to učini. Emerik je pozvao Kulina na odgovornost (1201.) a on je uspeo da se odbrani time što je tvrdio da je on mislio da se radi o pravoj veri. Da bi još više u to ubedio papu, Kulin mu šalje u Rim neke od jeretika (patareni) da bi ovome objasnili svoja učenja. Na to papa kasnije pošalje u Bosnu svoje ljude, koji su trebali da na licu mesta ispitaju o kakvoj se jeresi radi. Tokom 1202. i 1203. godine papini izaslanici su boravili u Bosni, a Kulin ih je lepo dočekao i izlazio im u svemu u susret. U samo proleće 1203. godine uz reku Bosnu na Bilinu polju sakupio se sabor svih bosanskih zvaničnika koji su tada priznali rimsku crkvu i obećali da više neće skretati u jeres. Sa toga skupa ostala je sačuvana jedna povelja u kojoj se nalazi pismeno odricanje od bogumilstva, a radi upečatljivosti prenosimo najinteresantnije delove ove povelje: "Najprije se odričemo jeresi kojom smo ozloglašeni i priznajemo crkvu rimsku za svoju majku, glavu svega hrišćanskoga jedinstva", "Nećemo se više kao do sada, zvati hrišćanima nego braća jer bi se time činila nepravda drugim hrišćanima", "Kada umre starešina od sada će za sva vremena ubuduće, načelnici sa savetom bogoljubne braće birati poglavara da ga jedini papa potvrdi". Ovde se očigledno radilo o pismenoj zakletvi vodećih ljudi bosanskih manastira, budući da se čitava ova pismena zakletva odnosi najvećim delom na formu manastirskog života i vršenja verskih obreda. Svega je u njoj bilo, počev od toga da će se monasi međusobno nazivati braćom, a ne hrišćanima pa sve do postova, pričesti, pojanja, odeće, obuće, itd.

Sa ovim veoma veštim postupcima, na ovaj način, Kulin je uspeo da otkloni sve one neugodnosti koje mu je Vukan priredio. Od samoga početka ovih događaja mora da je on bio svestan toga da iza svega ovoga stoji samo Vukan. S druge strane, ovakvi Vukanovi postupci se mogu objasniti jedino time da je on imao neke pretenzije na Bosnu, te da je računao da će na ovaj način najlakše skršiti Kulina. Sva njegova nada bila je u papi, a preko njega, računao je on, Ugari će intervenisati u Bosni, što bi opet njemu otvorilo priliku da uradi i nešto više od onoga što bi po svojoj snazi inače mogao.

Odnosi između Vukana i pape Inoćentija III bili su veoma dobri, što se jasno vidi i iz papinog pisma (1199.) "predragome u Hristu sinu Vukanu svetlome kralju Dalmacije i Duklje", kako ga papa naziva, te da je iz njegovih pisama razumeo "žar njegove pobožnosti, naime da će rimsku crkvu, majku njegovu, posle Boga nadasve ljubiti i častiti". O tome koliko je papa bio i iskren može se diskutovati, ali upravo zahvaljujući ovakvim papinim pismima on se i ohrabrio za kasniji napad na Stefana.

Nedugo nakon toga ugarske trupe su provalile u Srbiju (proleće 1202. godine), a u ovoj akciji aktivno učešće uzeo je i sam Vukan. Stefan je veoma brzo bio slomljen i uskoro je pobegao. Nakon pobede Emerik dozvoli Vukanu da ovaj uzme naziv velikog župana Raške, međutim ugarski kralj je sebi uzeo naziv kralja Srbije i on je vekovima nadalje krasio ugarsku kraljevsku titulu. Vukan je dobio Rašku i nišku oblast, ali morao je Emeriku da prepusti oblast istočno od Morave. Nadalje, Emerik je bio veoma aktivan kod pape da ovaj Vukanu pošalje kraljevsku krunu i da Srbiju podvede pod uticaj rimske kurije. Izgleda da je papa bio veoma oprezan i da njemu ova Emerikova osvajanja nisu bila baš ubedljiva. Stoga je uz dosta otezanja poslao nalog arhiepiskopu Kaloče u Ugarskoj da obiđe Srbiju i da poseti Vukana, ali i srpsku vlastelu i episkope te da mu o svemu šta je video javi. Zapravo, papa nije žurio jer nije bio siguran kako će Vukan biti prihvaćen na prestolu, dok je s druge strane bilo veliko pitanje kako će vlastela i crkveni velikodostojnici da prihvate ovako naglu promenu vere. Ostaje nejasno da li se papsko poslanstvo ikada pojavilo i obavilo sve ove zadatke koje mu je dao papa. Najverovatnije da nije, jer su događaji krenuli tolikom brzinom da verovatno nije ni bilo vremena da se sve to uradi.

Ovaj sukob braće oko prestola naneo je ogromne štete Srbiji i izazvao je veliku sablazan. "Hoću ovde da ispričam mržnju braće, a ustežem se od stida" (Teodosije). No, samome ugarskom kralju Emeriku uskoro se pojave novi problemi, jer se bugarski kralj Kalojan, koristeći Emerikovu zauzetost ratom u Češkoj, osmeli i napadne i zauzme od Ugara Braničevo. Istovremeno, on je napao i Srbiju zauzimajući Niš te odvodeći masu ljudi u ropstvo (1203.)

Sada je istok Srbije bio u bugarskim rukama. Tu priliku je tada iskoristio Stefan i započeo svoju borbu za povratak županskoga prestola. Gde je on bio do tada, da li u bugarskoj ili možda u Bosni kod bana Kulina, ne zna se. Isto tako ne zna se ni uz čiju je on pomoć započeo borbu protiv Vukana. Nalet Bugara nije oborio Vukana, ali je njegov položaj sada bio i te kako ozbiljno uzdrman.

O ovome se periodu zna jako malo i u postojećim izvorima ne postoji mnogo podataka o vođenim borbama, već se isključivo spominje strašno stradanje. Osim ratnih strahota, došla je i glad. "U takvom neprijateljstvu i preganjanju između braće bila je srpska zemlja u velikoj nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevši od mnogo plenjenja i prolivanja krvi, propadajući do kraja od gladi zbog neoranja, tako da su se mnogi razišli po tuđoj zemlji." (Teodosije). Razaranja su bila strašna i izgleda da su oba brata koristila mnogo stranih plaćenika, mada Stefan Prvovenčani za tako nešto optužuje isključivo Vukana kao što ga optužuje i za to što nije poslušao Nemanjinu zapovest u vezi nasleđa prestola "Jer on ostavi zapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer izvede inoplemenike na otačastvo svoje, i oduze mi zemlje i opustoši ih, ne poslušav, svirepi, zapovedi Gospoda, koji reče: Poslušaj oca i mater, i ostalo.." (Stefan Prvovenčani). Dalje Stefan navodi kako je Vukan imao dosta vojske "iako su s njime inoplemeni pukovi bili mnogobrojni,..", i on je imao dosta vojske, što na posredan način priznaje "Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me opet u otačastvo svoje". Ovde se Stefan hvali da je presto zadobio lomeći Vukanovu silu svojom silom, što zapravo znači da je on imao pomoć sa strane, bugarsku verovatno.

Stefan je započeo svoju borbu negde tokom 1203. godine, što se slaže i sa bugarskim upadom, tako da odatle i idu pretpostavke da su ga ovi pomagali. Međutim, on svoju vlast nije povratio odjednom, to je išlo postepeno, tako da je tek 1205. godine uspostavljeno staro stanje. Taj period je bio pun krvavih sukoba što biografi jasno navode uz stalne optužbe na račun Vukana. "Ali, iako je mnoge narode skupio i mada se svim sredstvima trudio višerečeni veliki knez Vukan – na grad neoborivi što na molitvi i na blagoslovu očevu osnovan beše, na samodršca Stefana, u stvari, navaljujući – razbijaše se, i ništa od svojih zamisli ostvariti ne mogade" (Teodosije). Borbe su bile stalne, a Stefan je u njima imao dosta uspeha "Jer mnogo puta bivši posramljen od njega, i odbijen dajući pleća zajedno sa inoplemenicima koji bejahu s njim, sa stidom se kući vraćahu, i strahom obuzeti u tesnacima puteve za sobom od Stefana zaziđivahu" (Teodosije).

Tek od 1205. godine uspostavilo se pređašnje stanje: Stefan je opet veliki župan dok je Vukan veliki knez u Zeti. U međuvremenu od 1202. godine, kada je Vukan uspeo da osvoji vlast pa sve do 1205. (ili 1204.) godine, kad ju je Stefan povratio, desilo se mnogo političkih promena koje su išle uglavnom Stefanu u korist. Nekako su svi događaji na političkoj sceni slabili Vukana i omogućili Stefanu mnogo širi manevarski prostor za njegova dejstva. Tokom 1202. godine otpočele su pripreme za četvrti krstaški rat. Iako se kao duhovni pokretač ovoga rata spominje uvek papa Inoćentije III, u pozadini celog poduhvata je bio mletački dužd Enriko Dandolo. Ovaj dužd je verovatno najinteresantnija figura cele mletačke istorije. U to doba on je imao skoro devedeset godina, bio je slep i veoma teško pokretan, ali i pored svega u diplomatskim i zakulisnim radnjama bio je nenadmašan. Za interese Venecije bio je spreman sve da žrtvuje i sada mu se ukazala prilika za to.

Venecija je oduvek želela da osigura svoj nadmoćan položaj na Istoku i u tome je imala dosta i uspeha. Već duže vreme mletački trgovci imali su najveće moguće privilegije pri trgovini sa Vizantijom, međutim ove privilegije nikada nisu bile sigurne pošto su u Vizantiji često izbijale pobune u kojima bi mletački trgovci bili u veoma opasnoj situaciji. Nisu bili retki ni njihovi pokolji od razularene svetine u Carigradu, stoga su i vojni sukobi sa Vizantijom bili uobičajena stvar. S druge strane i drugi italijanski gradovi, najviše Piza i Đenova, neprestano su se trudili (ne bez uspeha) da istisnu Veneciju sa njenog privilegovanog položaja. Doduše, tu je i Vizantija često mešetarila, dodeljujući Pizi i Đenovi slične privilegije poput onih koje je imala i Venecija i time stvarala konkurentsku netrpeljivost između njih. Dužd Dandolo je mislio da je došlo vreme da se ova stalna nesigurnost Venecije jednom konačno reši i to tako da se sruši Vizantija. Sama Venecija nikada nije imala dovoljno vojnih efektiva da bi bila u stanju da tako nešto sprovede, a isto tako nju nisu interesovala ni teritorijalna proširenja već samo trgovačke privilegije. Vizantija je bila ranjiva sa svih strana, a njena najslabija tačka je bila svakako slabost njene flote. S druge strane, Venecija je u odnosu na Vizantiju bila neuporedivo jača na moru i Dandolo je rešio da tu prednost iskoristi do kraja.

Krstaši su se počeli okupljati u Mlecima (1202.), a u ovoj vojsci bili su uglavnom Francuzi, pod vođstvom Bonifacija Monferatskog. Njihov plan je bio da se napadne prvo na Egipat, ali put za Egipat je vodio samo preko mora. Oni sami nisu imali brodova, kao što nisu imali ni novac da bi platili prevoz. U prvo vreme su krstaši izgleda mislili da će uspeti da sakupe ogromnu sumu od 85.000 maraka srebra koju je Dandolo tražio za njihov prevoz, pa su na tu cenu koju je ovaj tražio i pristali. No, kada je trebalo da se počne sa ukrcavanjem ispostavilo se da oni to ne mogu da plate. Baš tada je došao do izražaja i diplomatsko – trgovački genije venecijanskog dužda Dandola. On sam nije bio rad da preveze krstaše u Egipat, budući da su tada Venecijanci sa ovima imali razvijenu trgovinu, te stoga dolazi na genijalnu zamisao. On predloži krstašima da ih venecijanski brodovi prevezu na željeno mesto, ali kako ovi nemaju novca da plate vozarinu, za uzvrat će obaviti neke vojne usluge za Veneciju. Kao prvi cilj Dandolo im odredi osvajanje grada Zadra koji su u to doba držali Ugari. Dandola uopšte nije smetalo to što je i ugarski kralj bio pristalica krstaškog pohoda i čak obećao da će mu se pridružiti. Papa Inoćentije III je pokušao da ove pregovore spreči no u tome ne uspeva. Krajem novembra 1202. godine krstaši su ispunili deo svoje pogodbe sa Venecijom i napali Zadar koji je veoma lako pao. Stanovnici Zadra su pokušali da se odbrane tako što su po zidinama grada istakli krstove, no ništa nije pomoglo, krstaši zauzmu grad i predaju ga Venecijancima.

Ovo je bila tek predigra za ono što je tek trebalo da dođe. U to doba kod dužda Dandola vizantijski princ Aleksije Anđel, sin cara Isaka II (srušen 1195 godine), zatraži pomoć ne bi li se vratio na presto. Ovaj princ je prethodno imao dosta lutanja po Zapadnoj Evropi tražeći pomoć, ali niko ga nije ozbiljno shvatao pa ga je u okviru toga i papa Inoćentije III odbio. Jedini koji je stvarno želeo da mu pomogne bio je njegov zet Filip Švapski, no kako on sam nije bio u stanju da Aleksiju obezbedi vojsku to ga uputi na mletačkog dužda. Za vreme dok su krstaši boravili u osvojenom Zadru, počeli su pregovori između Aleksija i venecijanskoga dužda. U ovim pregovorima Aleksije krstašima obećava sve ne bi li ih izmolio za pomoć. Između ostalog on im obećava veliku sumu novca (što njih najviše i interesuje) kao i pomoć pri daljnjem krstaškom pohodu. Kako je bio potreban i pristanak pape, to Aleksije Inoćentiju III obećava crkvenu uniju. U ovim pregovorima svi su videli neki svoj interes. Krstaši će dobiti veliki novac, papa crkvenu uniju, a Aleksije postati vizantijski car. Ipak, u pozadini stoji Enriko Dandolo sa svojim vlastitim planovima koji se sastoje jedino u tome da što više oslabi vizantijsko carstvo, a po mogućstvu i da ga uništi. Vođa krstaša Bonifacije Monferatski nije imao težak zadatak da ubedi ostale krstaše da napadnu na Carigrad, obećana nagrada je bila dovoljno jak razlog.

Izgledalo je da ovo savezništvo ima sve šanse za uspeh. Sporazum je sklopljen na Krfu (maj 1202.), a 24. juna flota sa krstašima je stigla pod Carigrad. Na putu za Carigrad osvojen je i Dubrovnik i Drač koji su odmah priznali novoga cara. Galata je brzo pala, Zlatni rog takođe i ceo Carigrad je konačno 17. jula 1203 godine bio zauzet. Car Aleksije III je pobegao, odnoseći sa sobom ogromnu količinu državnog novca, a krstaši su se ulogorili pred carigradskim zidinama, očekujući da im se isplati nagrada.

Na vizantijski presto je ponovo vraćen oslepljeni Isak II dok je Aleksije IV (inicijator celoga poduhvata) proglašen njegovim savladarom. Da dovođenje krstaša nije bio pametan potez, uverio se Aleksije veoma brzo. Obećanu nagradu krstašima on nikako nije mogao da sakupi jer je stanovništvo odbijalo da plati ovaj nenadani danak mrskim Latinima. Ovo nezadovoljstvo se pretvorilo u pobunu u kojoj je krajem januara 1204. godine sam Aleksije poginuo, dok je car Isak II ponovo bačen u tamnicu, gde je uskoro i umro. Svetina tada na presto dovede novoga cara koji se zvao Aleksije V Duka Murzuful (zet Aleksija III, koji je oženio bivšu ženu Stefana Prvovenčanog, Jevdokiju).

Krstaši, ulogoreni pod gradom, nisu mirno posmatrali sve ove događaje. Budući da su znali da novi car neće hteti da im isplati ono što im je poginuli Aleksije IV obećao, oni napadnu i zauzmu Carigrad (13. april 1204. godine). Osveta je bila strašna, tri dana i tri noći trajala su krstaška nasilja po zauzetom gradu. Ovaj napad krstaša je bio detaljno isplaniran, kao što je bilo isplanirano i to kako će se carstvo podeliti između krstaša i Mlečana. Samim time i sudbina IV krstaškog rata je bila zapečaćena, niko više nije o njemu ni razmišljao.

U to doba i sama Ugarska je prolazila kroz velika previranja. Već je rečeno da je kralj Emerik imao sukoba sa svojim bratom Andrijom oko ugarskoga prestola. U prvim sukobima Andrija nije mogao da se pohvali nekim uspesima, ali ako ništa drugo, bio je uporan. Tokom 1199. godine Andrija se opet buni protiv Emerika, ali i ova njegova pobuna se loše završila, tako da je morao ponovo kod kralja da traži milost. Emerik mu opet oprosti, ali 1202. godine ponovo izbija Andrijina pobuna. Andrija je bio veoma blizu krajnjeg uspeha i izgledalo je da Emerika više ništa ne može spasiti. Odlučujući susret dveju armija odigrao se kod Drave, nedaleko od Varaždina. Obe vojske, od kojih je Andrijina bila neuporedivo jača, stajale su na suprotnim stranama ove reke. U to vreme niti jedna od njih nije bila spremna da prva započne bitku. Videći da neće imati snage da savlada Andriju, Emerik se odluči na očajnički potez. Jednostavno pređe reku na konju i uđe u logor Andrijine vojske i tako sam projaši kroz njega pitajući ko je od vojnika spreman da podigne ruku na njega kao svoga zakonitoga kralja. Ovaj njegov postupak je izazvao zaprepaštenje, a zatim euforiju oduševljenja među Andrijinim vojnicima koji svi listom pređu na Emerikovu stranu. Andrija dugo nije znao šta se događa u njegovom logoru, a kada je konačno saznao bilo je kasno. Uhapšen je i zatvoren je u Varaždin u kulu Kneginec, gde je ostao sve do 1204. godine, kada je Emerik i umro. Svi ovi događaji koji su se odvijali sprečavali su stoga Ugare da se aktivno mešaju u poslove svojih suseda i to je osnovni razlog zbog čega je i Vukan ostavljen bez pomoći. Baš u to doba Stefan je lomio Vukanovu pobunu uz verovatnu bugarsku pomoć, a Ugari zauzeti svojim problemima nisu imali vremena za Vukana.

Na tlu vizantijskog Carstva formirano je više država od kojih je svakako najznačajnije latinsko Carstvo za čijeg je cara proglašen grof Balduin Flandrijski. Ovaj izbor je bio mimo svih očekivanja jer su mnogi na prestolu već videli vođu krstaša Bonifacija Monferatskog. No, kako je Dandolo smatrao da Bonifacije predstavlja suviše jaku ličnost na koju on neće moći da utiče, to je spletkarenjem doveo svojim uticajima podložnijeg Balduina. Samo latinsko Carstvo je obuhvatalo jednu četvrtinu teritorije Vizantije, dok su Mlečani od preostalog dobili jednu polovinu. Oni su dobili pod svoju kontrolu ono što je njih najviše i interesovalo, a to su bile luke i ostrva na putu od Venecije do Carigrada (jonska ostrva, deo Kiklada i Sporada, jugozapadni deo Peloponeza, Galipolje, deo Albanije i Krit). Ostatak vizantijskog carstva je bio podeljen kao carsko leno vitezovima iz krstaške vojske. Po sklopljenome dogovoru Venecijanci su držali i tri osmine Carigrada dok je ostatak držao car Balduin.

Dok su trajale ove borbe oko Carigrada, opštu zbrku iskoriste Bugari i njihov vladar Kalojan zauzme skoro ceo vizantijski zapad, između ostalih i gradove Prizren, Skoplje, Ohrid i Ber. Iz tog doba datira i njegov upad u Srbiju i stvaranje uslova za povratak Stefanov na županski presto u Srbiji. Kalojan je kontaktirao sa papom Inoćentijem III pokušavajući da od njega dobije kraljevsku krunu, što mu je na kraju i uspelo. Godine 1204. (8. novembra) kardinal Lav kruniše Kalojana za kralja Bugarske. To je značilo i proširenje papskog uticaja i na Bugarsku. Papa je nekako u to vreme sa ugarskim kraljem Emerikom i raspravljao pitanje oko Vukanovog krunisanja. Vukan je tada još uvek bio na vlasti, ali njegova pozicija je izgleda bila toliko uzdrmana da papa nije želeo ništa da rizikuje krunišući nekoga ko može svakoga momenta da padne sa vlasti.

Osnaženi Kalojan je odmah nakon svoga krunisanja počeo da napada na novoosnovano latinsko Carstvo. Vizantijsko plemstvo mu je pružilo pri tome ogromnu pomoć nudeći mu čak carsku krunu, samo da bi ih on oslobodio omrznutih Latina. Kalojan je i bez toga bio voljan da napadne Latine i njegov upad u Trakiju bio je uskoro krunisan ogromnim uspehom. Kod Jedrena 14. aprila 1205. godine on razbije Latine, a samoga cara Balduina zarobi. Sami Latini su ovde doživeli pravi masakr od kojega se više nisu ni oporavili. Katastrofu je uskoro upotpunila i smrt Bonifacija Monferatskoga koji je takođe poginuo, opet u borbi sa Bugarima (1207.). Kalojan je dozvoljavao svojoj vojsci užasna divljaštva i osim Latina strašno je stradalo i samo grčko stanovništvo tako da je Kalojan dobio nadimak "romejoubica". Tada je na carigradskom prestolu sedeo brat Balduinov, Henrih Flandrijski.

Bugarska ekspanzija i aktivnost je naglo prekinuta onda kada je pri opsadi Soluna na dan 8. oktobra 1207. godine kralj Kalojan poginuo od ruke jednoga svoga vojvode. Ovo nije predstavljalo neko posebno olakšanje za latinsko Carstvo, jer je ono sada bilo ugrožavano od strane dve grčke države koje su osnovane u Maloj Aziji – nikejsko i trapezuntsko carstvo.

Sama Bugarska je planula u građanskom ratu kada je naslednik Kalojanov maloletni Jovan Asen (sin Asena I) bio srušen od strane sestrića Kalojanovog po imenu Borilo. Ni Borilovo vladanje nije počelo sretno, jer mu Mađari otmu Beograd i Braničevo i oduzmu i zemlje sve do današnje Ćuprije u Srbiji. Istovremeno podigne se protiv Borila i neki Kalojanov srodnik po imenu Strez.

Šta se dešavalo u Srbiji za svo to doba? U vreme ovih poslednjih događaja na prestolu u Srbiji već je bio Stefan koji je na neki način uspeo da potisne Vukana. Pretpostavlja se da je najkasnije do 1205. godine Stefan bio ponovo veliki župan, a nije nemoguće da se Stefanov povratak desio i 1204. godine. Ostaje tajna uz čiju pomoć je on potisnuo Vukana. Ne zna se isto tako i gde se Stefan sklonio od Vukanovih napada, da li je to bila Bosna ili verovatnije Bugarska. U ovim pretpostavkama prednost dobija mišljenje da je Stefanu utočište dala Bugarska i njihov vladar Kalojan, budući da se upad Bugara u Srbiju (1203. godine) baš poklapa sa vremenom borbe braće oko prestola. Naime, negde tokom 1202. godine Stefan je pao, a Vukan je zauzeo presto, da bi 1203. godine došlo do bugarskog upada u Srbiju, a već 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo veliki župan. Da su Bugari bili ti koji su verovatno pomogli Stefanu potvrđuje i kasnije ponašanje Stefanovo prema Strezu, rođaku bugarskoga kralja Kalojana, koji je bio verovatni Stefanov saveznik. Osećajući zahvalnost prema pokojnom Kalojanu, bez čije pomoći ne bi mogao povratiti presto, Stefan je nesebično pomagao Kalojanovog rođaka Streza u njegovim kasnijim pokušajima da se dočepa bugarskog prestola. Ipak, Stefanovu zahvalnost ne treba nikako preuveličavati, pomoć Strezu sigurno nije bila data bez neke koristi koju je Stefan u tome video.

Oko 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo vladar u Srbiji i čini se u baš najkriznijem trenutku po Srbiju. Vizantijsko carstvo je palo, pri tome rušeći mit o svojoj neuništivosti i istovremeno ostavljajući mnoštvo dilema iza sebe. Sve one države koje su stvorene na teritoriji Vizantije nisu bile u stanju da ovo carstvo zamene, a razloga za to je bilo mnogo. Jedan od najvećih je bio svakako u veoma agresivnom nastupu rimske crkve koja je pokušala da na prisilan načini pokatoliči za kratko vreme ono što je vekovima bilo pravoslavno. Tako je prvi korak Latina nakon osvajanja Carigrada bilo prisilno smenjivanje tadašnjeg patrijarha i postavljanje Venecijanca Tome Morozina, kao i postavljanje još trinaest mletačkih kanonika. Ovo je moglo samo izazvati otpor. Grci su se ipak bili održali u Nikeji ("grčko carstvo") gde je vladao Teodor Laskaris, kao i u Trapezuntu gde su se držali Komnini. Istovremeno u Epiru je formirana despotija Arte kojom je vladala porodica Anđela. Svi oni su bili ljuti protivnici latinskoga Carstva. Sam pad Vizantije doveo je i do naglog jačanja Bugara, koji su doživeli ogroman napon snage pod kraljem Kalojanom. Ovaj vladar je vodio veoma veštu politiku sarađujući sa svima onima od kojih je mogao da ima bilo kakve koristi. Njegovo krunisanje (1204.) od strane pape Inoćentija III govori baš u prilog tome. Iako krunisan katoličkom krunom njega to nije uopšte smetalo da svu svoju energiju upravi baš na izrazito katoličke zemlje: latinsko Carstvo i Ugarsku. Isto tako, on je, po svemu sudeći, nesebično pomagao Stefanov povratak u Srbiju protiv Vukana koji je bio ugarski i papin štićenik. S druge strane, na severu je stajao stalni srpski protivnik Ugarska, koja je Srbiju smatrala delom svoje teritorije.

U takvim okolnostima Stefan je morao veoma pažljivo da meri svaki svoj potez. Građanski rat koji je besneo po Srbiji u vremenu od 1202. do 1204. (1205?) strašno je opustošio Srbiju; Stefanova vlast nije bila ni malo sigurna. Istina je da se Vukan morao povući u Zetu, ali opasnost od njega još uvek nije bila prestala. Uz sve spoljne protivnike pretila je Stefanu i ova stalna unutrašnja opasnost. Do tada Stefan je, uglavnom zahvaljujući tome što je bio oženjen sa vizantijskom princezom Jevdokijom, možda mogao računati na vizantijsku pomoć. No, kako je vizantijsko Carstvo palo (Stefan je nešto ranije oterao Jevdokiju) bilo je potrebno pronaći novoga saveznika. Stefan je jedno vreme želeo da od pape dobije krunu i time sebi osigura papsku podršku, što bi opet značilo i obuzdavanje Ugarske koja je bila pod jakim papskim uticajem. No, kako se to izjalovilo, izgledalo je da pomoći neće biti niotkuda. Sama spoljna uznemiravanja u to vreme i nisu bila toliko velika opasnost, ona su imala doći tek posle, ali unutrašnja previranja su bila ono što je moglo da uništi Srbiju. Stefan je možda i mogao da spoljnu opasnost izbegne, ali ono što je najviše njega ugrožavalo bio je njegov brat Vukan, koji u to doba jeste bio potisnut u Zetu, ali još uvek nije bio i savladan. U takvim sudbonosnim trenucima Stefan se setio svoga brata Save koji je za to vreme boravio u manastiru Hilandaru.

12. Sveti Sava miri braću

U vreme Nemanjine smrti (1200.) u Hilandaru je boravilo svega 14 monaha, ali ubrzo je njihov broj porastao na devedeset. Sveti Sava navodi da ga je zbog tako malog broja monaha uhvatio strah da se Hilandar ne bi u slučaju napada razbojnika mogao odbraniti. "Obuze me velika tuga i bojazan, jedno od pustoši, a drugo zbog straha od bezbožnih razbojnika". No veoma brzo pristigli su novi monasi, tako da je manastir bio u relativnoj sigurnosti. Sam Sava navodi da je pad Vizantije i Carigrada izazvao veliki metež i u Svetoj gori, jer su katolički sveštenici pokušali da i tu prodru. "I kada sam tu probavio osam godina, nastadoše mnogi meteži u tome kraju, jer prošavši Latini i zauzeše Carigrad, bivšu Grčku zemlju, čak i do nas i ulegoše i tu u sveto mesto, pošto je nastao veliki metež". Za sav ovaj period Sava je radio na učvršćenju svetačkog kulta Nemanjinog što mu izgleda nije bilo ni suviše teško, jer je Nemanja još za života uživao veliki ugled. Domentijan dosta detaljno opisuje stalne Savine molitve upućene Bogu "I uteši srce moje molitvama tvoga ugodnika Simeona, i ispuni dušu moju duhovnom radošću, i ovde pošalji presvetoga Duha svoga, i obnovi kosti usahle tebe radi, da svi razumeju tvoju neizmernu silu i tvoju beskonačnu milost". U ovim molitvama Sava moli Boga da iz Nemanjinih kostiju poteče miro, tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Miro će samo da posvedoči Nemanjinu svetost budući da se njome saopštava sila Svetoga Duha. Bog je uslišio Savine molbe: "A ljubitelj njegov Hristos neizmernom milošću zapovedi i suhome kamenu da istoči dobromirisno miro od noge svete slike napisane na steni, da i većom slavom proslavi svoga ugodnika,...". Zapravo iz groba je počelo da ističe miro, što je bio znak da je Nemanja postao svetac i da od sada njegovi mošti imaju čudotvornu moć. "A koji se nađoše bolni i da imaju nečiste duhove, doticanjem groba Svetoga i pomazanjem mira Svetoga postadoše zdravi, od kakve bolesti ko bolovaše,..." (Domentijan).

Od tog momenta Nemanja je postao priznati crkveni svetac. "Svi prepodobni i pravedni oci, sveti sabor presvete Bogorodice Svetogorske, videvši slavu Božju i čudesa Svetoga, koja Bog satvori sa njime, napisaše ga u red svetih velikih prepodobnih otaca, još i čudotvoraca, i pokloniše mu se kao i svima svetima i Bogom proslavljenome na nebu i na zemlji" (Domentijan). Ovo mesto kod Domentijana izaziva i malu zabunu, budući da kanoniziranje Nemanjino stavlja na dan 13. februar 1200. godine, no to je malo verovatno. Biće pre da je Nemanja kanoniziran tek nakon prenosa njegovih moštiju u Srbiju. Ukoliko bi se prihvatio kao datum smrti 13. februar 1199. godina, onda bi Domentijanovo pričanje imalo smisla, jer bi 13. februar 1200. godine bila godišnjica Nemanjine smrti i po običajima pravoslavne crkve tada se i vršila kanonizacija. Sam događaj i Teodosije dosta detaljno priča: "I kada je došla množina zvanih i nezvanih, tako da je manastir postao tesan, sveti ukrasi crkvu svetu svakim blagolepijem i grob prepodobnoga svetlo udesi. I kada je došlo navečerje, otpojaše kod groba svetoga oca za spomen uzakonjeno od psalama". Sam događaj kada je miro počelo da teče Teodosije ovako opisuje: "I gle, kao da vetar šumi vrenjem od groba svetoga, i oni koji su blizu stojali i išli da vide šta se dogodilo odmah videše kako se mramorni grob svetog, blagodaću Svetoga Duha, mirom kao vodom navodnio, i kako odasvud ispunjavan kao potok otiče i crkvu obagruje i oblagouhava, i čudom užasnuti odskočiše da jave protu"

Ipak iz Domentijanovog pričanja se vidi da je Sava odmah nakon smrti Nemanjine počeo sve pripreme za njegovo kanoniziranje. "I blagosloviše bogonosnoga oca našega kir Savu da mu napiše kanone i stihire i čudotvorenja njegova, on napisav koliko je moguće,..". Dakle, Sava je već oko 1200. godine počeo da priprema sva ona dela koja su potrebna da bi se slavio Nemanjin kult (Službu i jedan hagiografsko-retoričan spis), no nije uspeo da mnogo od svega toga uradi. Tek oko 1208. godine završio je Nemanjin život u Studeničkom tipiku, a Službu još kasnije. Nešto slično potvrđuje i Teodosije: "opet svetoga dozva prot sa svima igumanima i starcima i sa svima pridošlima, i blagosloviše ga da ostavi za spomen pismeno žitije prepodobnoga, i da se praznuje sa svetima".

Iz ovih navoda vidi se da je Sava odmah nakon Nemanjine smrti počeo da ga slavi kao sveca i da je počela izgradnja njegovoga kulta. Da to ni Stefanu nije bilo nepoznato potvrđuje Teodosije "Staklenicu pak mira od svetih moštiju prepodobnoga svoga oca, koju nošaše, posla ljubaznome svome bratu samodršcu Stefanu, i napisavši na hartiji sve što Bog učini sa prepodobnim, posla sa svetim mirom". Dakle Stefan je za ovaj događaj saznao odmah po njegovom dešavanju, a kako ga Teodosije naziva "samodršcem" to zapravo znači da je on tada još uvek bio na vlasti.

To što je Sava obavestio Stefana o ovome događaju može da znači samo jedno. Sava je obavio sve one poslove koji su potrebni ne bi li se Nemanja po crkvenim pravilima proglasio svecem, ali za širenje kulta po Srbiji, među narodom, bio je potreban Stefan. Bez pomoći njegove kao velikog župana, širenje Nemanjinog kulta u Srbiji sigurno nije bilo mogućno. Sam Stefan je veoma brzo shvatio koliko Nemanjin kult može da bude značajan. "A ovaj hristoljubac ustavši s velikom radošću, i klanjajući se ovo uze i celivaše, i pročitavši pismo sve što se dogodilo Božjim milosrđem sa prepodobnim Simeonom ocem njegovim razumede" (Teodosije). Sam događaj je mogao njemu doneti velike koristi. Time što je Nemanja proglašen čudotvorcem i svecem, on je mogao svoje pravo na presto da ubedljivije brani. Njega na presto nije više postavio bivši veliki župan Nemanja, nego sveti Simeon. Stoga nije ni čudo što se on toliko obradovao Savinom pismu u kome ga ovaj o tome obaveštava, pošto je tada već verovatno bilo dosta sukoba sa Vukanom. Stefan nije gubio vreme već je odmah objavio Savino pismo "Plačem radosnim zadugo beše obuzet, i blagodarivši Boga i hvaleći se velikim udivljenjem njegova milosrđa, prizva svetitelja svojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i zapovedi da se pismo pročita da ga svi čuju" (Teodosije). Stefan nije sazivao skup njegovih plemića, verovatno da je situacija bila toliko ozbiljna da za to nije imao ni vremena, već je sazvao one koji su se tog momenta bili zatekli oko njega i njima se ovo pismo pročitalo odmah. Sama Stefanova reakcija gde on plače nad Savinim pismom, govori da je on tada bio u velikom uzbuđenju koje sigurno nije izazvala vest da je Nemanja postao svetitelj, verovatnije da je on bio u veoma teškoj situaciji izazvanoj Vukanovim pobunama, i da je ovo možda bila njegova poslednja nada. Moguće da je među srpskim plemstvom već tada postojao rascep i da je njegova ovako brza reakcija (javno čitanje pisma) bila upravo plod svega toga. No, sve to nije bilo dovoljno da se Vukan zaustavi. Stefan verovatno nije imao dovoljno ni vremena da proširi Nemanjin kult u onoj meri u kojoj bi to za njegov spas bilo dovoljno. S druge strane, bilo je savršeno jasno da u ovom sukobu među braćom Sava može biti samo na Stefanovoj strani. Konačno, Stefan je postao veliki župan upravo po Nemanjinoj želji, a Sava je svoga oca neizmerno poštovao.

Nakon svog povratka na velikožupanski presto Stefan se opet susreo sa mnogim nevoljama od kojih je Vukan bio svakako najveća. Sa strane pomoć nije mogao da očekuje i stoga se on ponovo dosetio svoga brata Save koji je za to vreme boravio u Hilandaru. Sigurno je da se Nemanjin kult već raširio po Srbiji, stoga se Stefan dosetio da bi Savino prisustvo u zemlji kao i svete mošti Nemanjine mogle da učvrste njegov položaj. Zato on šalje pismo Savi u Svetu Goru gde od njega traži da se vrati u Srbiju i da donese Nemanjine mošti. Da je položaj Stefanov bio krajnje ozbiljan svedoči i pismo koje je napisano i poslato Savi sa mnogo žurbe. "Posle toga, braćo, osećajući nemoć u telu svojem od mnogih trudova i rana, sa željom, s mnogo žurbe i uzbuđene molbe javih se rečima:.." (Stefan Prvovenčani). Stefan ne krije svoj težak položaj jer pismo, piše "sa željom, s mnogo žurbe i uzbuđene molbe..". U Teodosijevom tekstu još je uočljiviji taj Stefanov uzbuđeni ton: "O, mnogoljubazni srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, usliši glas plača mojega i poslušaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu". Samo pismo govori o nevolji onoga koji ga je pisao i ono je puno podsećanja na Nemanjinu želju da Stefan vlada, ali da se to zbog Vukanove neposlušnosti nije moglo sprovesti i da je to razlog građanskoga rata koji besni po Srbiji. Stefan govori da je rat uglavnom dobio, ali da Vukan još uvek nije savladan te da njegova vlast nikako nije sigurna. "Zato te neprestano molim, o prečasni oče naš Savo, poslušaj glas koji ti šaljem iz dubine srca, i ne prezri moljenja mojega, i, skupivši mošti Svetoga i Prečasnoga, učini nam milost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa mošti Svetoga, da se prosveti otačastvo njegovo donosom moštiju njegovih i dolaskom tvojih, jer se oskvrni zemlja naša bezakonjima našim i bi ubijena krvima, i padosmo u plen inoplemenika." (Stefan Prvovenčani).

Iz pisma se dovoljno vidi koliki značaj Stefan pridaje prisustvu svetih Nemanjinih moštiju, te samog Save u Srbiji. Jasno je da Sava uživa već veliki ugled, a i da je Nemanjin ugled, kao osnivača države, još uvek ogroman. "Ne bi li kako vašim svetim molitvama i vašim dolaskom svemilostivi Bog postao milosrdan prema nama, i rasejanje naše sabrao ujedno, i protivnike naše uništio" (Teodosije). Zapravo, Stefan očekuje da Savin dolazak jasno pokaže da je on na njegovoj strani, te da samo Savino prisustvo sa Nemanjinim moštima odvrati Vukana od nasrtanja na županski presto.

Sava se odlučio veoma brzo na to da posluša Stefana i da dođe u Srbiju. Čitajući biografe dolazi se do utiska da je i inače već bila Savina namera da se vrati u Srbiju, te da se on za tako nešto već pripremao duže vreme. " I ne prezre moljenja njegova, i požurivši se sveljubazno, i skupivši mošti svetoga, i uzevši sobom Hristoljubive muževe i prepodobne, izvanredne svete črnce Svete Gore, na pohvalu i na blagodarenje svetoga, i pošavši na put, počeše putovati sa svetim u svoje otačastvo" (Domentijan). Sava je u to doba bio veoma mlad, tek je prešao trideset godina, nosio je čin arhimandrita, a vidi se da je sa sobom poveo i nekoliko učenika koji su mu bili potrebni za rad na terenu. Ovakav njegov dolazak govori da je Sava došao u Srbiju iz više razloga. S jedne strane sigurno je da je on želeo da primiri građanski rat koji je besneo u državi, a u okviru toga on nije mogao a da ne bude na Stefanovoj strani, jer je ovaj bio nosilac legitimiteta u Srbiji, a bio je i veoma darežljiv prema Hilandaru. Shodno tome Sava je morao znati da će njegov pokušaj izmirenja zavađene braće u suštini biti državnički posao. Isto tako bio je svestan i toga da će samo izmirenje braće biti sigurno samo onda ako on izvesno vreme bude boravio u Srbiji i ako bude blizak saradnik župana Stefana. S druge strane, njegova želja je bila da se stvori autentična srpska pravoslavna crkva i stoga je njegov dolazak trebalo da ima misionarsku svrhu, zato je i poveo svoje učenike sa sobom. Isto tako, donošenje svetih moštiju Nemanjinih bilo je ispunjavanje Nemanjine želje da počiva u Srbiji i Sava je sada imao priliku da ispuni želju svoga pokojnoga oca.

Sređivanje prilika u Srbiji i njeno prosvećivanje bila su dva osnovna Savina cilja, tako da je pogrešno razmišljanje da je on napustio Svetu Goru i došao u Srbiju zbog toga što su Latini zavladali i Svetom Gorom. Njemu samome sigurno nije bilo lako da gleda njihovo vladanje, ali to sigurno nije bio razlog njegovog dolaska u Srbiju. Zapravo, njegov povratak je samo logičan sled svih događaja, počev od odlaska u Svetu Goru, njegovog zamonašenja, dolaska Nemanjinog, podizanja Hilandara i konačno uzdizanja Nemanje u sveca i stvaranje njegovoga kulta. Verovatno da je to bio sve deo brižljivo spremljenoga plana, jer kada je sve gornje postignuto, sledeći logični korak je bio prosvećivanje same Srbije. Savina veličina se upravo i ogledala baš u tim aktivnostima, bio bi on veliki i da nije dolazio u Srbiju već da je ceo život proveo u Svetoj Gori. Međutim, tada njegova žrtva ne bi imala onoga smisla koji je kasnije dobila. Veličina Savina je bila upravo u tome što je on shvatao trenutak u kome je on, a i cela Srbija, kao što je dobro znao da Srbiji nije potreban još jedan asketa kojih je bilo dovoljno i koji su bili posvećeni samo sebi. On je bio od samog početka posvećen Srbiji i čitav njegov život je bio samo priprema za ono što ga je sada povratkom u Srbiju dočekalo.

Sava dosta detaljno opisuje svoj povratak u Srbiju i po njegovim spisima izlazi da on nije dobio poziv samo od Stefana već da je poziv za povratak u državu stigao i od Vukana: "dođe mi poslanica od hristoljubivoga i blagočastivoga, Bogom izabranoga i blagoslovenoga blaženim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom državom, i brata njegova, velikoga kneza Vukana". Savin je stav veoma jasan, on Stefana naziva "bogom izabranog" dok Vukana zove "velikim knezom". Kod njega nije bilo nikakvih dilema kome pružiti podršku i koga priznati za legitimnoga vladara. To je mogao biti samo Stefan. Ipak navođenje da je poziv stigao i od Stefana i Vukana može da izazove zabunu jer drugi biografi, a i sam Stefan, navode da je poziv uputio samo Stefan. Sudeći po Savi veliki okršaji između braće su bili završeni, ali sama situacija je bila još uvek veoma zamršena i nije nikome obećavala odlučujuću nadmoć. Stoga je trebalo na neki način rešiti celu ovu situaciju jer ovakvo stanje nije nikome odgovaralo. Moguće je da Stefan i Vukan nikako nisu uspevali da razreše nesuglasice i da im je stoga bio potreban neki posrednik. Tu posredničku ulogu niko nije mogao bolje da obavi od Save. Sam Stefan nije mogao da računa na neku pomoć spolja, Vukan takođe, jer je papa imao mnogo problema sa latinskim Carstvom, dok su Ugari bili zauzeti sopstvenim građanskim ratom. Jedini put za razrešenje celog spora mogli su biti samo pregovori, a tu im je zbog međusobne netrpeljivosti mogao pomoći samo posrednik. To je trebalo da bude Sava.

Sava, u svojoj plemenitoj tradiciji, nikoga ne optužuje da je izazivač ovog sukoba i izbegava da bilo šta više spomene o ovome sukobu. Njegova misija se sastojala u tome da braću izmiri, što je verovatno tada bilo i jedino moguće, jer bi presuđivanje samo u korist jednoga ili drugoga moglo izazvati nove sukobe.

Za put do Srbije trebalo je i dosta hrabrosti, jer su putevi bili nesigurni i po njima su krstarile razne vojske. Ipak, ovaj put je sretno prošao. "I mada je bio veliki metež u tim zemljama, uz pomoć Božju i presvete Vladičice Bogorodice, i molitvama blaženoga i prepodobnoga i časnoga gospodina nam i oca Simeona, prođoh, što reče, kroz oganj i vodu, ceo i sačuvan, i ničim povređen. I dođoh sa časnim moštima u Hvosno" (Sveti Sava).

U Hvosnu je bio svečani doček Savin i svetih moštiju Nemanjinih, a na dočeku su prema Savi bili i Stefan i Vukan. "Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, skupiše svetitelja i jereje i igumane, sa mnogim monasima i sa boljarima svim, sa radošću radujući se i veseljem veseleći se" (Sveti Sava). Po drugim biografima (Domentijan i Teodosije) ovome dočeku je bio prisutan samo Stefan, a Vukan nije. Ako bi Savini podaci bili tačni to bi značilo da su se Stefan i Vukan bili već izmirili i to izgleda u međuvremenu od Stefanovog poziva Savi pa do njegovog dolaska u Srbiju. Moguće da je Sava želeo da ublaži u svojim sećanjima ovaj bratski sukob time što je naveo da su ga braća zajedno pozvala i da su ga zajedno dočekala. Ako su podaci drugih biografa tačni, a to je ipak bliže istini, odnosno ukoliko je samo Stefan dočekao Savu to je značilo da je sukob još uvek bio u toku. Zapravo, gledajući u retrospektivi ovaj Savin dolazak nikako nije mogao da obraduje Vukana, jer je to značilo potiskivanje katoličke crkve. Upravo zahvaljujući Rimu i katoličkoj Ugarskoj, Vukan je uspeo i da potisne Stefana. Zauzvrat Vukan je priznao ugarsku vlast i uticaj rimske kurije u Srbiji. Savin dolazak je sada sve to samo kvario, a on više nije mogao da računa na uspeh u borbi za presto. Ukoliko je Vukan zaista bio prisutan pri Savinom dočeku to može značiti samo to da ga je neka teška nevolja na to prisilila i on je time priznao svoj apsolutni poraz. Tim više što nije moglo biti nikakve sumnje u to kakav će stav Sava zauzeti, on je mogao samo da Stefana prizna za legitimnog vladara. U crkvenim pitanjima bilo je još manje dileme. Sava je ceo svoj život posvetio pravoslavlju i njemu nikako nije moglo biti pravo da vidi kakav uticaj na Vukana ima Rim.

Za potvrdu ovome može se navesti deo od Domentijana gde on navodi da je Sava nakon što je primio od Stefana poziv da se vrati u Srbiju otposlao ovome pismo u kome navodi: "Zbog tvoje dobre vere i zbog tople ljubavi koju imaš ka njemu, evo ide k tebi sa pobedama nebesnih sila, hoteći pobediti silom Hristovom i krsnim oružjem sve tvoje neprijatelje i ratne protivnike od Boga danom mu blagodaću. Zato se, o ljubimče, spremaj na njegovo sretanje" (Domentijan). Po ovima navodima se vidi da je Sava dolazio sa tačno određenim ciljem i određenom idejom, nije se on niti jednoga momenta dvoumio između Vukana i Stefana. To je jasno i navedeno u njegovom pismu Stefanu, a za očekivati je da je Sava pismo slične sadržine uputio i Vukanu tako da ovaj nije mogao biti u nedoumici oko Savinoga stava. Prema tome, Vukan se sigurno nije mnogo radovao tome što će videti brata Savu, njegovim dolaskom padala je i celokupna Vukanova politika oslonjenosti na Rim i Ugarsku.

Kada se desio sam dolazak Savin u Srbiju ne zna se tačno, ali sigurno je da je to bilo 1206. ili 1207. godine. Samo mesto prvog sastanka Savinog sa Stefanom (i Vukanom?) jeste Hvosno, oblast u severnom delu Metohije, na severoistok od Peći. U to doba Hvosno je predstavljalo pograničnu oblast, a od 1220. godine ovde se nalazilo i sedište nove svetosavske (hvostanske) episkopije.

Ubrzo nakon ovog dolaska Nemanjine mošti su odnete u Studenicu, gde ga je čekao pripremljen grob: "i ovi bogoljubivi i blagoobrazni sinovi njegovi sa svom državom primiše ga, radošću radujući se i veseljem veseleći se, samo noseći prečasno telo oca svoga, i sa velikom počašću položiše ga u ovoj svetoj crkvi u određeni mu grob, koji blaženi ranije sam sebi beše načinio." (Sveti Sava).Datum ovoga polaganja Nemanjinih moštiju u Studenicu nije siguran: 19. februar 1206. ili 19. februar 1207. godine. Kasnije se čudo sa isticanjem mira dogodilo opet "Minu malo vremena do dana predstavljanja njegova, i sabrasmo se svi, čineći praznik smrti njegove. I Bog premilostivi, koji ga je čuvao od mladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza čovekoljublja svoja sam gospodinom svetim na nama, slugama njegovim. I istoči raka njegova miro čudna i prijatna mirisa, isceljujući bolne i stradanja različna, i, prosto reći, progoneći besne duhove." (Stefan Prvovenčani).

Sava je sahranio Nemanju u Studenicu i izgleda da su se Stefan i Vukan, baš tu nad moštima mrtvoga oca, konačno izmirili. Detalje ovoga pomirenja ne znamo, ali je sigurno da je Vukan dobio od Stefana neke ustupke. Da je ustupaka bilo vidi se i iz toga da je Vukan, nakon pomirenja ostao da samostalno vlada u Zeti kao što su bili samostalni i njegovi naslednici. Isto tako, Stefan i Sava su se izuzetno mnogo založili da se barska arhiepiskopija održi u životu tako da su je dosta pomagali, što isto tako može biti jedan od uslova pod kojima je Vukan pristao da se izmiri sa Stefanom. Od tada Vukan nije više pravio Stefanu smetnje, a izgleda da je ubrzo nakon toga i umro, mada nije nemoguće da je na neki način i uklonjen. Njegovo poslednje spominjanje bilo je 12. aprila 1207. godine u jednom ugovoru između Dubrovnika i Kotora. Vukana je nasledio njegov sin po imenu Đorđe (imao ih tri) koji od 1208. godine nosi i kraljevsku titulu. Da je Đorđe vodio sasvim nezavisnu politiku u odnosu na Stefana vidi se iz toga što je on 3. jula 1208. godine dao zakletvu vernosti Veneciji i postao njihov vazal. U svakom slučaju Stefan od tada više nema nikakvih pretnji iz Zete.

Nakon ovog uspelog izmirenja situacija se u Srbiji sredila, spoljni protivnici su ostali, ali unutrašnjih više nije bilo. Nekako od toga doba naglo jača Nemanjin kult, a Stefan za sve svoje kasnije uspehe zahvaljuje upravo svetim moćima Nemanjinim "Posle ovoga ja, nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetoga gospodina mojeg olakšavah se od svih tereta mojih, starajući se o zapovedima njegovim, i, živeći u miru i tišini odasvud, otresoh sa sebe, s pomoću Prečasnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otačastvo njegovo" (Stefan Prvovenčani). Izgleda da je širenje Nemanjinog kulta ipak bilo više namera Savina i Stefanova nego što je to bilo stvarno spontano. Kao mudri državnici znali su da ovakav kult može da učvrsti dinastiju Nemanjića i da zahvaljujući tome doprinese unutrašnjoj stabilnosti u državi. Koliko je taj kult narastao kasnije i koliko se verovalo u svetačku moć Nemanjinu vidi se i kod Domentijana koji za sve uspehe Stefanove zahvaljuje isključivo svetačkim Nemanjinim moćima: "svi neprijatelji otačastva njihova, vidljivi i nevidljivi, padahu pod njegove noge molitvama i blagosiljanjem njihova prepodobnoga oca".

U vreme ovoga izmirenja Stefan je bolovao od neke bolesti koja ga je dosta ograničavala. Od te bolesti je bolovao još u vreme njegovih ratovanja sa Vukanom i on je prvi put spominje u momentu dok je pisao pismo Savi u kojem ovoga poziva da se vrati u Srbiju. "Posle toga, braćo, osećajući nemoć u telu svojem od mnogih trudova i rana, sa željom, s mnogo žurbe..." (Stefan Prvovenčani).

13. Uspesi u spoljnoj politici

Odmah nakon smirenja prilika u Srbiji, Stefan dobija mogućnost da se aktivnije okrene i spoljnjim poslovima. Situacija u srpskom okruženju je bila zaista haotična, ali upravo takva kakva je bila omogućila je Stefanu da za vreme sređivanja unutrašnjih prilika ne bude uznemiravan sa strane. Nekako u to vreme i bugarski kralj Kalojan je poginuo pod Solunom (1207.) što je odmah izazvalo nerede po celoj Bugarskoj. Građanski rat u Bugarskoj veoma vešto iskoriste Ugari i zauzmu Beograd i Braničevo šireći granicu sve do Ćuprije. Novi kralj Borilo (1207-1218.) nije imao mirnog vladanja, jer se protiv njega odmah dignu novi pretendenti od kojih se despot Slav otcepi u Rodopima, a drugi po imenu Strez nije te snage, pa je stoga morao da beži iz Bugarske. Zaštitu je našao upravo na dvoru srpskog župana Stefana, koji mu je pružio utočište. "Jedan odmetnik od istoga plemena, Gota, zvanog i bugarskog, po imenu Strez, odvoji se na zapad k državi mojoj, napadnut od ovog zlog zakonoprestupnika, brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga i sačuvah nepovređena od najezde pogibli i od ubistva njegova" (Stefan Prvovenčani).

Stefan je odmah uspostavio veoma prisne odnose sa Strezom tako da su se čak i pobratimili, a Stefan je ovome sa svojom vojskom pomogao da se dočepa utvrđenog grada Proseka na Vardaru odakle je Strez kontrolisao centralnu Makedoniju. "I najpre ga Stefan uvede u jedan tvrdi grad, koji se zove Prosek, davši mu vojsku svoju u pomoć, i sam mu pomože i utvrdi i ugospodi ga, udostojivši ga da ga imao kao druga i brata" (Teodosije).

Bugarski kralj Borilo je bio svestan opasnosti ovoga saveza pa je stoga nudio Stefanu dobre uslove za izručenje Streza, no ovaj na to nikako nije pristajao."Jer svakoga dana tražaše ga da ognjem sažeže telo njegovo ili da ga raseče na četiri česti i da ih poveša na putovima gradskim" (Stefan Prvovenčani). Stefan je bio veoma uporan pri vođenju ovakve politike, budući da je i na svom dvoru imao jaku opoziciju protiv Streza. Šta je nagonilo Stefana na takve postupke ne zna se. Uspeh ovoga saveza neizmerno je pomogla i činjenica da je tada Borilo bio zauzet na drugoj strani i to ratovanjem protiv Latina. Ovaj rat za njega nije bio srećan i završio se strašnim porazom kod Filipopolja (1208.), no tada je i on imao sreće, pošto su Latini bili zauzeti stalnim borbama protiv Grka, tako da nisu uspeli da iskoriste ovu veliku pobedu. Doživevši ovakav neuspeh, Borilo odluči da se udruži sa svojim protivnicima Latinima i Ugarima.

Stefanov savez sa Strezom je u početku imao uspeha i verovatno da je u samom početku Strez u odnosu na Stefana imao vazalski odnos. No, to nije dugo trajalo, budući da je Strez imao drugih planova. On se okrenuo ka jugoistoku Balkana, stupivši u vezu sa epirskim vladarom Mihailom Anđelom I (1205-1214.) sa kojim je čak pokušao da napadne na latinski Solun. Ipak, ono što je najviše uplašilo Stefana bile su iznenadne veze Streza sa bugarskim vladarem Borilom. Strez je i do tada pokazivao znak bezumnosti ubijajući bez razloga, sve u svemu imao je zaista nepredvidljive postupke. Zapravo radilo se o izuzetno surovom čoveku kome je ljudska smrt bila zabava. Njegov grad Prosek se nalazio na visokoj steni, ispod koje je tekao Vardar i tu na velikoj visini on je sačinio pozornicu sa koje je bacao ljude u dubinu na stene. "Za malu, dakle krivicu prestupnika na smrt osuđivaše, i niz onu stenu strašnu visinom, sa one pozornice zapovedaše da se baci. A kada koga bacahu, on u veselju k njemu klicaše: Pazi da ne okvasiš kožuh" (Teodosije). Odnosi između Stefana i Streza su se veoma brzo pokvarili isključivo zbog toga što Strez nije hteo da prizna svoju zavisnost. Njemu ni malo nije smetalo da počne da sklapa saveze sa Stefanovim neprijateljima Latinima i kasnije Bugarima (od kojih ga je Stefan i spasio).

Stefan se pribojavao mogućeg saveza Streza sa Bugarima budući da bi tada jedina meta njihovog zajedničkog napada mogla biti Srbija. Stoga je on pokušavao da Streza najpre nagovori da se njihovi raniji odnosi obnove. No to nije vredelo i čini se da se Stefan već spremao i da vojno napadne na Streza. Tada se umešao Sava predlažući Stefanu da se pokuša još jednom sa pregovorima i ponudi se da baš on, Sava, bude taj koji će ići kod Streza pa ukoliko ni njegova misija ne uspe da tada napadne sa vojskom. "Idem pravo ja ka protivniku, govoriću mu, pa ako ni mene koji učim o bogu, ne posluša kao mnoge, tada vi preduzmite što je ljudsko"(Teodosije).

Savu je Strez lepo primio, međutim tokom pregovora on nije odustajao od svojih namera i izgledalo je da je Savina misija propala. Tu noć Strez je iznenada počeo da zapomaže, a kada mu je došla pomoć on je prostenjao "Neki strašni mladić po zapovesti Savinoj rečena spavanju je na mene napao, i izvadivši mač moj njime probode srce moje" (Teodosije). Straža je Savu već tražila, no on je do tada već bio otišao. Smrću Strezovom nestala je jedna velika opasnost po Srbiju. Njegove oblasti tada su podelili Latini koji su uzeli Prosek i Grci koji su uzeli ostalo.

Sama Strezova smrt je bila veoma čudnovata. Umro je "smrću čudnom, da su se svi čudili tome" (Stefan Prvovenčani). Kasnije se ova smrt pripisivala čudesima: "jer Gospod koji je blizu pravedne molbe, da usliša molitvu onih koji ga se boje, posla anđela ljuta da ga ubode posred ljutoga srca njegova" (Teodosije). No, tu nema mnogo čudnoga. Radi se o atentatu na Streza, a koji je direktno povezan sa njegovim odbijanjem da prizna Stefanovu vlast. Ovo je veoma vešto izvedeno uz verovatnu Savinu ulogu. Njegov odlazak Strezu je verovatno i bio usmeren ka tome, budući da je sigurno među samim Strezovim ljudima bilo dosta onih koji su na Stefanovoj strani. Sava je Strezu predočio da će Stefan vojno intervenisati ukoliko se on ne urazumi, a kada je ovaj odbio Savine predloge nezadovoljnici su ga ubili. Da je Sava na neki način povezan sa tim vidi se iz toga što su ga odmah nakon atentata tražili po tvrđavi, no on više nije bio tamo. Čak i Savino ponašanje nakon povratka u Srbiju može ovo da potvrdi. Sava je znao šta se desilo Strezu, ali zbog utučenosti nije bio u stanju da to lično saopšti Stefanu, pa je jedno vreme odbijao da o tome bilo šta govori "Sveti, pak, nije hteo ništa pohvaliti se ili govoriti o onome što se desilo, nego je smernošću, štaviše, bio veoma potišten i utučen. A, Stefan, saznavši od onih koji su bili sa svetim za uzrok njegove potištenosti, nije ga smeo o tome pitati, nego sve ispitavši od vojnika koji su došli i saznavši za strašnu smrt protivnika, užasom obuzet čuđaše se i proslavljaše svesilnog Boga za ono što se dogodilo" (Teodosije). Očigledno da su mu i ova misija i njen rezultat teško pali, ali od Srbije je otklonjena velika opasnost. Sama godina ovih događaja je dosta diskutabilna: 1214. ili 1212? No, to ne menja bitno situaciju, Strez je tada direktno ugrožavao Srbiju i trebalo ga je na neki način neutralisati. Kako se sa njime nije mogla u pregovorima obezbediti saradnja, to se njegovom fizičkom likvidacijom došlo do željenoga cilja.

Da je Stefan tada bio vojno slab vidi se i iz toga što nakon Strezove smrti njegove oblasti nije pripojila Srbija, već Latini i Grci. Svi planovi za proširenje Srbije bili su vezani upravo za jug i u tom kontekstu treba i gledati savezništvo Stefanovo i Strezovo i baš propuštanje Stefanovo da zauzme Strezove zemlje izaziva čuđenje. Stefana nije mogla iznenaditi Strezova smrt, konačno on je za nju saznao sigurno pre no Latini ili Grci. To što je on propustio da ih prvi zauzme može govoriti da u to vreme nije imao za tako nešto dovoljno snage.

U Bugarskoj je za to vreme Borilo postepeno sređivao situaciju i tokom 1211. godine on uspeva da svoju domaću opoziciju slomi. Vrhunac ovog obračuna se desio na državnom saboru u Trnovu (11. februar 1211. godine) kada je pod izgovorom da se obračunava sa bogumilima Borilo zapravo skršio svoje protivnike. Saradnja sa ugarskim kraljem je bila sve bolja, pa mu je ovaj čak i slao vojne trupe da bi mu pomogle u gušenju nekih pobuna. Posredovanjem pape latinski car Henrik se čak oženio sa Borilovom rođakom. Imajući ovakve saveznike Borilo se odjednom okreće ka Srbiji i Stefanu, želeći da ih kazni zbog toga što su njegovom protivniku Strezu pružili utočište. Zajednička vojska Bugara i Latina prodrla je do Niša, međutim neki događaj je u noći izazvao paniku tako da se ova vojska razbežala. "I najednom, u ponoć, bi vika. I rasu nevidljivo Prečasni neprijatelje naše, koji se behu digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjem jednim, pobeđeni od njega pobegoše, sekući sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi među sobom, i do kraja se srušiše. I otidoše posramljeni u propasti i sramoti velikoj." (Stefan Prvovenčani). Sam Stefan ovde rasturanje neprijateljske vojske pripisuje isključivo čudima Nemanjinim, no sigurno je da to nije bio jedini razlog. Veoma je lako moguće da su Srbi izvršili neki noćni napad kojim su napravili paniku među Bugarima i Grcima. Izgleda da su u toj zabuni Grci mislili da su ih Bugari izdali i napali, kao i obrnuto, pa je stoga došlo i do njihove međusobne borbe. Nije nikako isključeno ni to da je došlo do nekakve međusobne rasprave između Bugara i Grka, i da je ta svađa kulminirala međusobnom tučom i kasnije borbom. Možda zato i Stefan navodi da je u ponoć iznenada izbila vika u neprijateljskom logoru. Srbi su možda bili u blizini i stoga su mogli čuti šta se dešava kod ovih. Poznavajući Stefanovu veštinu politike i snalaženja u tome, možda je baš on i napravio ovu svađu među saveznicima.

Bilo kako bilo, pohod Bugara i Latina se završio sramno, vojska se razbežala, a da nije imala nekih posebnih ratnih dejstava. S druge strane, za Stefana je ovo značilo da jedno vreme sa te strane neće biti napadan. Opasnost je sada nailazila sa druge strane i to iz Epira gde je vladao despot Mihailo I. On je od ranije vladao celom Albanijom. Oko 1212 – 1214. godine od Venecije otima Drač i Krf, a jedno vreme je imao i dodira sa samim Strezom. Padom Streza Epiru je pripojena severna Makedonija, a Mihailo je uskoro zauzeo i Skadar. Time je on jasno iskazao svoju želju da proširi svoj uticaj na zetsko primorje. Koji je bio razlog za njegovu ekspanziju u tom pravcu ne zna se, ali ova njegova osvajanja su uznemirila Stefana jer je on te oblasti smatrao svojim. "I on podiže rat na mene, slugu njegova, koga ostavi na prestolu svom. I, ulučiv vreme, kada sam se bio daleko udaljio od te strane, uze jedan od mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji pripada" (Stefan Prvovenčani). Mihailo je očigledno iskoristio Stefanovu zauzetost na drugoj strani i pripojio Skadar svojoj državi.

Sam Stefan nije želeo da započinje neprijateljstva već je pokušao da pregovorima postigne povratak svojih zemalja. Svi njegovi pokušaji su bili uzaludni i stoga su se primenila druga sredstva. Veoma slično Strezu i Mihailo je ubijen (verovatno 1215. godine) i to od strane jednog od svojih robova dok je bio u bračnoj postelji. "I odmah jedan od robova njegovih, ustav, probode ga mačem na odru njegovu, i zlom smrću predade dušu svoju, na sramotu gledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u Gospoda i u svete ugodnike njegove" (Stefan Prvovenčani). Da li je Stefan imao kakvog udela u ovoj nasilnoj smrti Mihailovoj teško je reći, ali činjenica je da je sa njegovim naslednikom despotom Teodorom veoma brzo uspostavio dobre odnose. Koliko su ti odnosi postali dobri vidi se i iz bračnih ugovora koji su tada sklopljeni ili su trebali biti sklopljeni. Tako je Manojlo (brat Mihailov) oženio jednu od sestara Stefanovih (istoriji nepoznato njeno ime, zna se da je umrla 1216). Čak je i Stefan imao nameru da oženi ćerku pokojnog Mihaila, no kako je između njih postojala srodnička veza crkva nije dozvolila da se ovo i ostvari. Na ovaj način je otklonjena još jedna opasnost po srpsku državu, a Stefan čitav događaj oko Mihailove smrti prikazuje legendarno, stavljajući ga opet u zaslugu čudotvornim moćima Nemanjinim.

Prava opasnost po Srbiju dolazila je od katoličkih zemalja, od Ugarske i latinskoga Carstva. U to vreme Ugarskom je vladao Andrija II (1205-1235), slab i tašt vladar koji je obećavao svašta, ali je malo toga bio spreman i da ispuni. Osnovna njegova slabost je bila to što je on bio pod ogromnim uticajem svoje žene Gertrude, koja ga je ustvari i bunila protiv njegovoga brata kralja Emerika. Čitav Andrijin život je i protekao u stalnim pokušajima da sa ugarskog prestola sruši Emerika, tako da je na kraju ovaj morao Andriju i da zatoči u Varaždinu, dok mu je ženu Gertrudu proterao. Osećajući da će uskoro umreti, Emerik se smilovao i pustio Andriju iz zatvora pod uslovom da ovaj bude staratelj njegovom maloletnom sinu Ladislavu. Da bi se ova zakletva Andrijina učvrstila ona je bila učinjena pred papom Inoćentijem III. Sam Emerik je još za svoga života krunisao sina Ladislava i ubrzo nakon toga je i umro (1204.). Odmah nakon njegove smrti Andrija preuzima starateljstvo, ali u zemlju se vraća i njegova žena Gertruda koja odmah počinje da se sveti za sve ono što je morala da pretrpi u izgnanstvu. Na udaru se odmah našla udovica Emerikova, kraljica Konstancija, a sukob je uzeo tolikog maha da se Konstancija uplašila za svoj život kao i za život svoga sina, kraljevića Ladislava tako da oboje pobegnu u Austriju, kod vojvode Leopolda. Andrija je odmah zatražio od vojvode da mu ovaj izruči i Konstanciju i Ladislava, no ovaj to odbije i sa vojskom krene na Ugarsku. Austrijanci su već bili na granici Ugarske kada Ladislav iznenada umre (1205.). Sada više niko nije Andriji stajao na putu tako da se on nesmetano kruniše za ugarskoga kralja (1205.). Od samog početka svoje vladavine Andrija je imao stalnih neprilika sa pobunama nezadovoljnika, a tokom 1213. došlo je i do najozbiljnijeg izliva nezadovoljstva. Dok je on boravio u Haliču, zemljom je upravljala njegova žena Gertruda. Njoj je u upravi pomagao njen brat Bertold, koji je bio sveštenik, ali kome to nije ni najmanje smetalo da uz svesrdnu pomoć svoje sestre namami i siluje ženu palatina Banka. Ovo je izazvalo pobunu u kojoj je Gertruda od strane nezadovoljnika bila isečena na komade dok je njen brat Bertold sa državnom kasom uspeo da pobegne. Sama priča o silovanju žene palatina Banka ide u red legendi i teško da je istinita, ali dovoljno govori koliku je mržnju Gertruda na sebe navukla. Andrija je pobunu uspeo da smiri, ali situacija je i dalje bila veoma neizvesna. U takvoj je situaciji bio Andrija kada je dobio poziv od latinskog cara da dođe u Niš na pregovore, a cilj je bio, u to nije bilo nikakve sumnje, samo Srbija. Odnosi sa Bugarskom su bili veoma dobri tako da je bilo sigurno da napad nije usmeren na njih.

Savez između ugarskoga kralja i latinskoga cara trebalo je da se sklopi u Nišu tokom 1215. (ili 1216?) godine i na ovaj sastanak su trebala doći oba vladara sa svojim armijama. U Niš je bio pozvan i Stefan, no njemu je ovaj poziv bio veoma sumnjiv. On je pretpostavljao da bi to mogla biti klopka za njega te da ga žele uhvatiti kako bi lakše slomili otpor u Srbiji. "I, kad se sastanu, da se obrnu na zemlju svetoga Simeona i na otačastvo moje, zovući me neprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da dođem na viđenje s njima." (Stefan Prvovenčani). Stefanu je bilo odmah jasno da Ugari i Latini zapravo nameravaju da udare na Srbiju i da su ovi pregovori na koje ga pozivaju samo način da ga se lakše dočepaju. Cilj je rasparčavanje Srbije. "Svećaše rđav savet da me prognaju i da zemlju otačastva mojega razdele i zadrže sebi" (Stefan Prvovenčani).

Prihvatiti borbu sa udruženim armijama vodilo bi u propast, stoga Stefan poteže svoje najjače oružje: diplomatiju u kojoj je bio izuzetno vešt. Jedina moguća prilika za njega je bila da nekako ne dozvoli da se saveznici sastanu u Nišu, jer tada bi bilo sve kasno. U ovoj izuzetnoj diplomatskoj akciji Stefanu je glavnu pomoć pružio brat mu Sava od kojeg je izgleda i potekao savet da se prvo pokuša pregovarati sa ugarskim kraljem Andrijom. Osnovni razlog za to je bio u tome što Stefan sa njim već duže vreme nije imao nekih sukoba, kao i to što između njih nije bilo nikakvih protivnih interesa. U proleće te godine (1216.), u gradu Ravnom došlo je do susreta dva vladara. Ugarski kralj Andrija je prihvatio sastanak sa Stefanom računajući da ni on sada nema nekih posebnih interesa na toj strani, budući da je bio i suviše zauzet unutrašnjim razmiricama kod kuće.

Sastanak je trajao 12 dana, uz sve svečanosti koje idu uz to kao i uz izmenjivanje bogatih poklona. "I probavismo u veselju časnom 12 dana. A velmože njegove i boljari silni poklanjahu mi se svakoga dana i donošahu mi vrlo mnogo darova raznovrsnih" (Stefan Prvovenčani). Stefan je u ovim pregovorima postigao pun diplomatski uspeh i uspeo je da odvrati Andriju od bilo kakvih vojnih akcija prema Srbiji. Izgleda da se ugarski kralj prijatno iznenadio Stefanovim odnosom prema njemu pa je i sam uzvratio sve ljubaznosti kojima je bio obasut. "Vidite, braćo moja, prečudnu i predivnu ljubav muža ovoga slavnog, kako za ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice izveze, kao što mi, izvezav, i pitomu stoku dade, i sracinsku stoku,.." (Stefan Prvovenčani). U takvom dobrom raspoloženju oba vladara dočekaju latinskog cara Henrika. Stefan je možda mislio da će ovaj kada vidi potpuno preobraćene Ugare i sam popustiti, no to se nije desilo. Car je bio razjaren videći kako se Andrija i Stefan paze, što je u suštini bio njegov teški politički poraz. Ovo je bila velika sramota za cara i da ne bi izgledalo da je nadmudren on je od Stefana tražio barem komad srpske zemlje. "Posle ovoga približi nam se Grčki car, gnevan i jarošću obuzet, naučen od onih koji mi zlo misle. I sastasmo se u slavnom gradu Nišu, i koji mnogo hoćaše, pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi, bezumni, nego zlim srcem ne mogade ni rata podići ni ljubavi učiniti, molitvama Svetoga" (Stefan Prvovenčani).

Na ovom izuzetnom diplomatskom uspehu Stefanovom moramo se malo zadržati budući da on tako slikovito prikazuje sve njegove kvalitete dobroga političara. Savez između ugarskog kralja i latinskoga cara za Stefana je mogao biti katastrofalan, jer on se nikako nije mogao odbraniti od dve takve armije. Međutim, poziv ove dvojice Stefanu da dođe u Niš, na tobožnje pregovore, u sebi krije nešto drugo. Verovatno da je Stefan ipak bio dovoljno jak, prvenstveno vojnički, da su ova dva vladara bili pomalo zabrinuti za uspeh svoje akcije. Možda su se sećali ranijih borbi kada su se Srbi povlačili u planine iz kojih su mogli dugo vremena da pružaju otpor. To bi od njih tražilo dugotrajno ratovanje za koje treba i ljudi i novca, a isto tako zahteva i stabilnu situaciju u njihovim zemljama. Od svega toga oni nisu imali ništa, naprotiv samim njima je pretila stalna opasnost od unutrašnjih udara. Stoga su očekivali da bi možda bilo bolje da se Stefan dovede u Niš i tu stavi pred svršen čin. Igrali su na iznenađenje, a možda i na pokušaj raskola među srpskim plemstvom, koji bi se možda pojavio kada bi se saznalo da je Stefan uhvaćen. S druge strane okupljanje njihovih armija u Nišu dovodilo ih je u situaciju da mogu odmah da dejstvuju, ne dozvoljavajući Srbima da se pripreme. S druge strane i same pregovore u Nišu oni su verovatno Stefanu prikazali krajnje bezazleno, želeći da ga zavaraju da ne bi i on počeo spremati svoju vojsku. Činili su sve da bi Stefana zavarali o svojim namerama. Sve su ovo kombinacije koje su mogle biti za Srbiju pogubne, i sigurno je da je Niš za Stefana trebao biti varka, gde bi on izgubio vreme koje kasnije ne bi uspeo da nadoknadi.

No, Stefan se pokazao kao superiorniji u političkim igrama. Prvo on nije ovoj dvojici poverovao, od samoga početka je znao o čemu se radi. Za nekakve akcije poput onih protiv Streza ili Mihaila, nije bilo vremena, a verovatno ni mogućnosti. Stoga se zaigrala diplomatska igra. U pregovorima u Ravnom Stefan je sa Andrijom pregovarao, ali i ovoga zabavljao priređujući mu razne vesele igre dajući mu velike poklone. Andrija nije bio posebno sposoban vladar, ali beskrajno častohlepan (njegovi ratovi sa bratom Emerikom oko prestola dovoljno govore) i Stefan mu je verovatno povlađivao da bi na kraju od njega dobio baš ono što je hteo: obećanje da neće napasti Srbiju.

Dolazak latinskog cara u Niš nije mogao više ništa da izmeni u Stefanovom uspehu. Može se zamisliti kakvo je ogorčenje bilo kod cara kada je video da se Andrija i Stefan dobro slažu i da od planiranog zajedničkog pohoda Latina i Ugara nema ništa. Ovu ogromnu sramotu car je pokušao da na bilo koji način izbriše, bio je on zadovoljan i sa malim komadom srpske zemlje. Tek toliko da ovaj svoj dolazak u Niš može nazvati svojim uspehom. No, Stefan sada više nije želeo ni da čuje da bilo šta prepušta caru, verovatno se sada osećao nadmoćnijim i moguće je da je ovoga pomalo i ismejavao. Car nije imao nikakve šanse da od Stefana dobije bilo kakav teritorijalni ustupak, dok s druge strane nije imao ni vojne šanse. Konačno, sedeo je u Nišu gde su boravili srpski vladar sa svojom armijom, ali i njegov dosadašnji, a sada Stefanov saveznik ugarski kralj Andrija sa svojom armijom. Moglo se lako desiti da su se Stefan i Andrija dogovorili da udare na cara.

Navod Stefanov da je car otišao posramljen dovoljno govori. Nije on bio posramljen samo zato što mu je akcija doživela neuspeh, bilo je tu sigurno i nešto više. To nešto više, bilo je sigurno Stefanovo ponašanje, a možda i Andrijino. Osećajući svoju nadmoć nad carem, oni su se prema njemu verovatno tako i odnosili, što ovome svakako nije bilo lako trpeti. Ipak, car je imao dovoljno ponosa da je tvrdoglavo ostao pri svojim zahtevima prema Stefanu, što je ovaj iskoristio kao opravdanje da zaposedne sve izlaze iz Srbije i time odseče caru povratak. "Ali ne mogaše izići iz otačastva mojeg, jer zatvorih sve staze njegove pomoću svetoga gospodina mojega" (Stefan Prvovenčani). Svi klanci su bili zatvoreni i sada su se Latini odjednom našli odsečeni i pretila je teška katastrofa i moguće je da bi Stefan satro ovu armiju da ugarski kralj Andrija nije posredovao kod Stefana, moleći ga da pusti cara "A kralj Andrija umoli me da iziđe u svoje carstvo. I ja, poslušav molbe njegove, ostavih ga. I otide s mirom, veliko beščašće i hulu ponesav carstvu svojemu" (Stefan Prvovenčani).

Ovaj svoj poraz car Henrih nije dugo nadživeo i već 11. juna 1216. godine on umire. Odmah nakon njegove smrti u latinskom Carstvu počela su nadmudrivanja oko toga ko će preuzeti carski presto.

14. Srbija kao kraljevina

Sama akcija ugarskog kralja i latinskog cara nije Stefanu nanela nikakve štete, naprotiv uspela je da ga približi ugarskom kralju. Ipak, ova opasnost navela je Stefana da napravi krupan zaokret u svojoj politici. Bilo je jasno da dotadašnji način vođenja politike postaje sve teži i da je zapravo neodrživ. Oslanjanje na čisto pravoslavne zemlje nije više bilo moguće jer Vizantija više ne postoji. Bugarska je imala pretenzija na srpske teritorije, dok su pravoslavne zemlje koje su nastale na tlu Vizantije ili suviše slabe da bi mogle pomoći Srbiji, ili su daleko, ili su čak one same neprijatelji Srbije. Prema tome, tu više nije bilo mogućeg naslona za Srbiju. Stefan je jasno video da Srbiji najveća opasnost dolazi upravo od katoličkih zemalja, međutim bilo je isto tako očigledno da se sa nekima od njih može i veoma dobro sarađivati. Sam napad latinskoga cara odbijen je najviše zahvaljujući tome što je ugarski kralj Andrija napustio savez sa njim i prišao Stefanu. Trebalo je saveznike tražiti upravo na toj strani. Stefan je bio veoma fleksibilan kada je politika bila u pitanju i stoga njegov krupan politički zaokret tokom 1217. godine i ne treba da mnogo iznenadi, budući da je bio samo logičan sled dotadašnjih događaja.

Veoma je lako moguće da je upravo ugarski kralj Andrija bio taj koji je ukazao Stefanu na mogućnost približavanja katoličkim zemljama i da mu je u tome kasnije i pomogao. Prvi korak Stefanov ka približavanju Zapadu bila je njegova ženidba sa unukom venecijanskoga dužda Enrika Dandola, koja se zvala Ana (ćerka Rinijera Dandola). Pri sklapanju ovoga braka ulogu posrednika je po svemu sudeći odigrao dubrovački knez Đovani Dandolo. Ovo je bio izgleda treći Stefanov brak, pošto se pretpostavlja da je Stefan imao tokom 1204-1207. ženu za koju se ne zna ko je bila niti kako je završila. Brak sa Anom Dandolom je sklopljen verovatno između 1207. i 1208. godine, a motivi su mu bili čisto političke prirode. Stefanu je verovatno imponovalo da za ženu dobije rođaku moćnog mletačkog dužda koji je uspeo da skrene krstaški pohod i da obori Vizantiju. U vreme 1207. godine uticaj Venecije je bio i najveći pa je stoga i verovatno u to doba i došlo do ovog braka. Ako je brak sklopljen u to vreme onda je očigledno da je Stefan o orijentaciji ka Zapadu razmišljao još i ranije i da njegov kasniji preokret u politici nije tako iznenadan. Zapravo, Stefan nikada nije imao bilo kakvih dubljih veza sa drugim pravoslavnim zemljama, izuzev sa Vizantijom u samom početku svoje vladavine. Videvši da sa te strane neće imati pomoći, a osećajući stalnu pretnju latinskog Carstva, Ugarske pa i Venecije, Stefan je morao da pokuša da sa njima sarađuje. Tim više što je kroz pad Vizantije mogao na delu da vidi kolika je moć papske kurije i njenih katoličkih štićenika. Njegovi kratkotrajni pokušaji saradnje sa bugarskim otpadnikom Strezom veoma su loše završili, a uspesi bugarskog vladara Kalojana koji je od pape dobio kraljevski venac i njegovu podršku dovoljno su govorili sami za sebe. Između verskih interesa i državnih Stefan se opredelio za državne.

U suštini, Stefan je bio samo realan političar koji jasno sagledava zbivanja oko Srbije. Najjače zemlje u srpskom okruženju bile su katoličke i od njih je pretila i najveća opasnost, ali istovremeno od njih je mogao imati i najveće koristi. Brak sa mletačkom princezom bio je baš u funkciji njegovog približavanja Zapadu. Ovaj brak Stefan je uspeo da iskoristi i za ostvarenje svojih davnih želja: za dobijanje kraljevske krune. Preko Venecije on je stupio u vezu sa tadašnjim papom Honorijem III i od njega zatražio krunu. Papa je lepo primio Stefanove izaslanike i uvažio mu molbu te preko svoga legata poslao Stefanu krunu. Tokom 1217. godine krunisanje je i obavljeno. Po svemu sudeći krunisan je samo Stefan jer mu je žena Ana Dandolo umrla pre ovoga čina. Doduše u navodima Andrije Dandola koji je pisao istoriju svoje porodice stoji da je Ana ipak doživela ovaj događaj te da je krunisana.

Ovaj potez Stefanov izazvao je mnogo polemika i osuda u samoj Srbiji, a uglavnom zbog katoličkog porekla ove krune. Kakva je on obećanja dao papi zauzvrat, ne zna se, ali je očigledno i iz kasnijih događaja da obećanja, ukoliko su i data nisu ispunjena. Stefan je Srbiju sačuvao kao isključivo pravoslavnu zemlju, a približavanje papi se može objasniti isključivo političkim razlozima. Dobijanjem krune Stefan je uspeo da preko pape svojoj vlasti da legitimitet i time istovremeno učvrsti svoj položaj prema spoljnim državama. Kruna je značila da papa priznaje Srbiju kao nezavisnu državu što je automatski dovodilo do toga da sve pretenzije drugih vladara (prvenstveno ugarskog kralja) na srpske zemlje gube smisao. U to doba, a i kasnije, ugarski kralj se u svojoj tituli hvalio da je vladar i nad srpskim zemljama, no Stefan sada to poriče nazivajući se "samodržac", time jasno naglasivši svoj apsolutno nezavisan položaj prema drugima. To je bio tada jedini vladar kome je Stefanova titula mogla da smeta, no Ugarska je bila zauzeta sasvim drugim stvarima, tako da za Srbiju nije bilo vremena.

Ugarski kralj Andrija II se tokom 1215. godine oženio po drugi put i to sestrom latinskih careva Balduina i Henrika, koja se zvala Jolanta. U vreme kada se Andrija sastao sa Stefanom u Ravnom njegov brak je tek bio započeo, a njegov odnos prema latinskom caru Henriku, koji je bio rođeni brat njegove žene, dovoljno govori o njemu samome, ali i ljudima toga vremena koji su bili na vlasti (mada se od onda i nisu mnogo izmenili). Iako oženjen sestrom latinskoga cara Henrika to mu nije mnogo smetalo da sa njime prekrši dogovor i pređe na Stefanovu stranu. Nikakve rođačke veze nisu mogle njega da pokolebaju onda kada je bio u pitanju lični interes. Ipak, Andrija se kod Stefana zauzeo da ovaj pusti iz klopke cara Henrika, što je ovaj do kraja i učinio. No, ubrzo nakon ove sramote car Henrik je u Carigradu umro (1216.). Kako je Henrik umro bez naslednika, to se Andrija odjednom našao u najužem izboru za latinskoga cara. Njegovoj taštini je ovo izuzetno prijalo, a Latini mu pošalju poslanike koji mu ponude krunu. Kako se ovo bez papinog pristanja nije moglo obaviti, to Andrija od njega zatraži odobrenje za prihvat latinske carske krune. U to doba papa je bio Honorije III, koji nije bio baš rad da vidi Andriju na latinskom prestolu, verovatno se plašeći njegove prevelike snage koju bi dobio kada bi ujedinio ugarsku i latinsko carstvo. Papski odgovor je bio verovatno vrhunac licemerstva, ali i političke veštine da se spreči ono što papi ne odgovara, ali da se direktno ne zabrani Andriji da prihvati latinski presto. Papa je Andriji odgovorio kako se raduje što čuje da mu je ponuđena carska kruna Latina, ali da on još uvek nema o tome neko određeno mišljenje te ga stoga još ne može i kazati. Međutim, papa se seća na davno Andrijino obećanje da će krenuti u krstaški rat i opominje ga da izvrši svoje obećanje u najkraćem mogućem vremenu, jer bi u suprotnom uvredio Boga i papu. To je zapravo značilo da papa ne želi Andriju da vidi kao latinskog cara, tako da je za veoma kratko vreme Andrijin tast Petar od strane pape bio okrunjen za latinskog cara. Ni Petru ova kruna nije donela sreće, jer ga je na putu za Carigrad u Epiru zarobio Teodor Komnen i bacio u tamnicu gde je ovaj ubrzo i umro. Tada je latinskim carem postao Petrov sin Robert (1219.).

Videvši da mu je carska kruna izmakla, a da bi sa papom mogao imati neprilika, Andrija napokon odluči da krene u krstaški rat i počne se spremati. Krajem 1217. godine stigao je on u Svetu zemlju gde je ostao samo tri meseca i početkom 1218. godine se vrati u Ugarsku. Ovaj njegov pohod je bio jedna strahovita katastrofa gde on i nije imao vojnih sudara sa nevernicima, ali je zato izgleda bio od svojih plemića otrovan i to tako da se, iako se spasio od smrti, nikada više nije oporavio. Baš dok je on bio na krstaškom pohodu, Stefan Prvovenčani je bio od strane pape Honorija III krunisan za kralja. Ugarsku su ubrzo nakon Andrijinog odlaska zahvatili nemiri, a kada je sve to čuo, Andriju ništa više nije moglo zadržati u Svetoj zemlji. Bilo je mnogo uticaja na njega da ostane u Svetoj zemlji, a naročito uporan je bio papin legat koji ga je ubeđivao, dok ga je jerusalimski patrijarh i prokleo. Sam povratak Andrijin u Ugarsku takođe liči na roman prepun svakakvih događaja, od ugovaranja sklapanja brakova sa vladarima zemalja kroz koje je prolazio na putu kući, pa sve do njegovog zarobljavanja od strane bugarskog cara Ivana Asena II. Ipak, nekako se dočepao Ugarske koja je bila u pravom rasulu, a njegov autoritet je pao na najniže grane. Sam pohod u Svetu zemlju, koji je počeo spektakularno, završio se jadno, a Andrija se vratio bez vojske, dok Jerusalim nije ni video. Vrhunac haosa u Ugarskoj se desio 1220. godine, kada se protiv Andrije pobunio njegov rođeni sin Bela, inače herceg Hrvatske i Dalmacije, a sukobi su uzeli tolikog maha da ni pretnje pape Honorija III da će na njih sve baciti prokletstvo ako ne prestanu sa svađama nisu pomogle. Epilog svega je bila, na državnom saboru 1222. godine doneta, Zlatna bula, dokument na koji je Andrija pod pritiskom morao pristati. Ovom bulom kraljevska vlast je značajno ograničena i on više nije mogao doneti bilo kakvu značajniju odluku bez njihovog odobrenja. Time je za sva vremena u Ugarskoj skršena kraljevska samovolja. Andrija se izmirio sa sinom Belom no to je trajalo samo za kratko i uskoro izbije novi sukob tako da je Bela morao tokom 1223. godine da beži iz Ugarske. Godine 1224. oni su se opet izmirili. Za sve ovo vreme trajali su i Andrijini sukobi sa plemstvom, a prvenstveno zbog toga što ni Andrija, a ni plemstvo nisu poštovali odredbe Zlatne bule.

Ovaj poduži pregled ugarske istorije zapravo jasno pokazuje da Andrija, iako nije mogao biti zadovoljan time što je Stefan dobio kraljevsku krunu, ništa nije mogao učiniti da to spreči. Iako je bilo nekih znakova da on ima nameru da i vojno interveniše, do toga do kraja nije došlo. Bilo je očigledno da za duže vreme Srbiji od strane Ugarske ne preti bilo kakva opasnost. Ako iz Ugarske nije mogla doći reakcija na Stefanovo krunisanje, a druge zemlje nisu bile posebno za to zainteresovane, u Srbiji već nije bilo tako. Pomalo paradoksalno zvuči to da je Stefan najveću opoziciju krunisanju imao baš u Srbiji, ali tako je bilo. U samom plemstvu opozicija nije bila posebno jaka, ali sveštenstvo nije bilo rado da rimski papa kruniše Stefana. Radilo se očigledno o strahu da bi rimska kurija mogla dobiti značajnije privilegije. Ostao je nejasan i Savin stav prema ovome pitanju. O tome postoji više mišljenja i to od onih koji tvrde da se Sava opirao Stefanovom prozapadnom političkom kursu, pa do onih koji smatraju da je on Stefanovu politiku odobravao. On je tada imao dosta uticaja na vođenje srpske politike, a u mnogim državnim poslovima čak je i lično učestvovao. Verovatno da Sava nije pružao otpor Stefanu onda kada se ovaj obratio Rimu za krunu, budući da je on osim što je bio duhovnik, bio i državnik. Da je bio realan političar i sposoban državnik videlo se i po tome što ga je Stefan slao u veoma teške misije, poput one kod bugarskog otpadnika Streza koju je Sava tako uspešno okončao. Pregovori sa ugarskim kraljem Andrijom bili su takođe Savina inicijativa. Stoga je i primanje katoličke krune on sigurno shvatao kao državnu potrebu i teško je poverovati da je Sava u takvoj situaciji mogao staviti interese crkve ispred interesa države. Doduše, gledajući sa izvesne distance ovaj čitav događaj oko krunisanja pokazalo se da je bojazan od prevelikog uticaja katoličke crkve bila nepotrebna, te da je srpska crkva od Stefanovog krunisanja imala kasnije koristi. Da bi se objasnio Savin stav oko krunisanja potrebno je sagledati njegovu delatnost u Srbiju od onog momenta kada je došao pa sve do njegovog odlaska u Svetu Goru 1217. godine.

Savin boravak u Srbiji se i te kako osetio, mada on izgleda nije imao namere da se u njoj i zadrži nakon što je uspeo da pomiri Vukana i Stefana. Njegov je prevashodni cilj bio da braću izmiri, te da se nakon toga vrati u Hilandar. Međutim na Stefanovu molbu on ipak ostaje u Srbiji. "A sveti i oni koji su s njime došli spomenuše samodršcu svoj povratak u Svetu Goru. A ovaj čuvši ovu reč, koja je prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se, pripade, i sam s blagorodnima poče moliti Svetoga govoreći: Ne ostavi nas u ovaj čas, o oče sveti i ne oduzimaj pre vremena žalošću dušu moju od mene!" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila povoljna i Stefanu je i dalje bila potrebna Savina pomoć te je stoga to osnovno zašto se Sava zadržao. Za centar svoga delovanja on je uzeo manastir Studenicu, koja je postala središte srpskog duhovnog i crkvenog života. Tada je Studenicu proglasio arhimandrijom, a uskoro je zahvaljujući njegovom uticaju tokom 1208. do 1220. godine sazidana i Žiča (zadužbina Stefana Prvovenčanog) posvećena Spasovdanu (Vaznesenje) "Jer vaistinu Bogom bi narečena arhimandrija, od koje i ovaj bogoljubac osnova veliku arhiepiskopiju, dom Spasov, zvanu Žitču, koju počevši i savrši sa blagovernim bratom svojim, velikim županom kir Stefanom" (Domentijan).Ovaj manastir je podignut na severu kraj Zapadne Morave pokrivajući teritorije prema Savi i Dunavu, a imao je zadatak da suzbije ugarski uticaj koji se u tim krajevima zbog bliskosti granice osećao.

Njegov rad se naročito osetio u narodu gde je on odlazio u svojim misionarskim pohodima. U to doba on je i stekao naziv narodnog učitelja, pošto je bio neumoran u držanju propovedi, ali ne samo u tome, učio je on narod i kako da obavlja pojedine radove pa je odatle i potekla priča kako je on naučio seljaka da ore, ženu da prede itd. Njegov se uticaj osetio i među pravoslavnim sveštenstvom koje je bilo dosta zapušteno i neuko. Sava je sa sobom doveo iz Hilandara i nekoliko učenika koji su ga pomagali u njegovom radu. Istovremeno on je dosta učinio i kod podizanja pravoslavnih crkava, naročito u onim krajevima gde je bio jak uticaj katoličke vere. "I druge svete crkve u svima izabranim mestima počevši i svrši, i stare utvrdi, a nove sazda i sve postavi na svakom dobrom zakonu, i prenese svaki uzor Svete Gore u svoje otačastvo..." (Domentijan). Sam njegov život je izazivao strahopoštovanje budući da je bio pun odricanja, a on se često povlačio i u isposnicu u Studenici povrgavajući se iscrpljujućim postovima.

Sve ovo što je Sava radio svedoči o njegovoj planskoj delatnosti koja je išla ka tome da srpskoj pravoslavnoj crkvi pribavi samostalnost. Njegova misionarska aktivnost, kao i veliki trud oko pripremanja podmlatka svešteničkog izvršili su onu pripremu koja je bila neophodna da bi srpska crkva mogla samostalno da deluje. Baš u vreme kada je Stefan bio krunisan, Sava odluči da se vrati u Svetu Goru. Ova njegova odluka izazvala je polemike oko razloga njegovog odlaska iz Srbije baš tada. Stoga i zaključci da se Sava naljutio na Stefana što ga je krunisao rimski papa i da to Sava kao pravoslavac nije mogao otrpeti. Savin odlazak detaljno opisuje Teodosije. "Došavši ka samodršcu bratu, hoteći mu dati pozdrav radi odlaska, ovaj smatraše njegov odlazak kao izlazak duše, i mnogo plakavši i sa svima blagorodnima molivši htede ga zadržati. Pošto nikako ne mogade, veoma se ražalosti". Sava videći koliko Stefan žali njegov odlazak teši ga govoreći "Ako dobri Bog izvoli, opet ću se vratiti k vama" (Teodosije). Da se ne radi o svađi, vidi se i po tome što Stefan daje Savi mnogo zlata, a uz to ga i lično prati do granica Srbije. "A samodržac Stefan dade veliko mnoštvo zlata, njemu na potrebu i radi razdavanja manastirima u Svetoj Gori, i onima koji samotno žive i svima potrebnicima, i sam ga isprati sa blagorodnima do granica Grčke zemlje" (Teodosije).

Iz ovoga je veoma jasno vidljivo da među braćom nije bilo nekih posebnih nesuglasica, a kasnija Savina delatnost koja je bila usmerena ka sticanju nezavisnosti srpske pravoslavne crkve, govori da je ovo još od ranije bilo među njima dogovoreno. Sva aktivnost Stefanova, od dana kada je on došao na presto pa sve do kraja, bila je samo sprovođenje osnovne Nemanjine ideje da Srbija stekne nezavisnost. Savin dolazak u Srbiju i njegovo izmirenje Stefana i Vukana, opet su bili deo te aktivnosti. Dobijanjem kraljevske krune srpska nezavisnost je bila konačno utvrđena, a dinastija Nemanjića je dobila legitimnost. Savina uloga pri svemu ovome je bila ogromna, a on sam je mnogo učinio na tome da se Srbija očuva od spoljnjeg neprijatelja. Stoga nije jasno zašto bi on bio posebni protivnik Stefanovog krunisanja od strane pape kada je time Srbija ogromno dobijala na spoljnom planu, kao što je i sama dinastija Nemanjića krunisanjem bila priznata kao legitimna. Zar nije sva dosadašnja delatnost (pa i kasnija) bila usmerena baš ka tome i šta bi on mogao imati protiv jednog ovakvog Stefanovog poteza koji samo učvršćuje njihove dotadašnje uspehe. S druge strane, Sava je imao veliki uticaj na Stefana koji je ovome dugovao skoro sve; teško da bi se i Stefan usudio da dođe u sukob sa Savom pa ma to bilo i pitanje krunisanja.

Samo krunisanje izdiglo je Srbiju u rang kraljevine, dajući joj mnogo na prestižu, ali ono što joj je još nedostajalo pa da bi stvarno bila van domašaja stranih uticaja jeste nezavisna crkva. Pitanje crkve nije bilo ni malo naivno pitanje, a to su znali, a i osetili i Stefan i Sava. Još je Nemanja shvatio koliku snagu ima crkva i stoga je veliki deo njegove delatnosti bio usmeren baš ka njenom jačanju. Pred kraj života Nemanja se i zamonašio, što nije bio samo plod njegove velike religioznosti. To je bio završni čin njegovog državničkog delovanja, budući da je upravo time i osnivanjem Hilandara udaren temelj nezavisnosti srpske pravoslavne crkve. Sava je imao da nastavi tu Nemanjinu aktivnost, a kolika je snaga crkve on je video veoma jasno u Svetoj Gori.

15. Crkvena nezavisnost

Srbija je krunisanjem Stefanovim dobila priznanje, ali za njenu političku nezavisnost bilo je veoma opasno da nema i samostalnu crkvu. U to doba srpska crkva je bila potčinjena ohridskoj arhiepiskopiji, koja je bila grčka i preko koje su veliki uticaj dobili grčki elementi. Preko crkvene zavisnosti mogla je lako doći i politička. Srpska crkva nije imala svoje vrhovne vlasti već je ona bila u Ohridu, što je dovodilo i do duhovnog rascepa u samoj crkvi. Posredno, crkveno nejedinstvo je stvaralo i nejedinstvo u državi, a baš je crkva bila ta koja je trebalo da pruži državno jedinstvo. Stoga je trebalo srpskoj crkvi pribaviti nezavisnost, a trenutak za to je bio veoma dobar.

Raspadom Vizantije izgubljeno je ne samo državničko već i crkveno jedinstvo ove države. Latinsko Carstvo koje je formirano na tlu Vizantije popuštalo je pod udarima Grka iz Nikeje i Epira. Međutim, između ove dve grčke države postojalo je rivalstvo oko toga pod čijim će se vođstvom Vizantija ponovo ujediniti. Slična je situacija bila i sa crkvom. Pravoslavna crkva je sada imala dva sedišta i to u Nikeji, gde je boravio carigradski patrijarh Manojlo Saranten, ali i u Epiru. Srpska crkva je bila pod ohridskom arhiepiskopijom koja je pripadala Epiru. Sama država epirska je bila tada u naponu snage, a njen vladar Teodor (1214-1230.) veoma ambiciozan i krajnje beskrupulozan. Koliko je ovaj čovek bio opasan svedoči i zarobljavanje latinskoga cara Petra koga je Teodor dočekao u zasedi i zarobio. Petrovo hvatanje, kao i odlazak ugarskog kralja Andrije u krstaški rat stvorili su od Teodora najmoćnijeg vladara na tom delu Balkana. To je i bilo baš ono što je Stefana i Savu moglo najviše da zabrinjava. Srpska crkva je bila pod ohridskom arhiepiskopijom, a njeno sedište je bilo u Epiru čime se Teodor mogao lako okoristiti i preko crkve napraviti rascep u Srbiji. Trebalo je dobiti nezavisnost srpske crkve u odnosu na epirsku, a nezavisnost se mogla dobiti samo iz Epira ili Nikeje.

Bilo je sigurno da Epir neće dozvoliti da srpska crkva stekne nezavisnost, prema tome ostala je samo Nikeja. Za srpsku crkvu je sretna okolnost što je između Epira i Nikeje bila velika surevnjivost i to se trebalo iskoristiti. Moguće je da su i Sava i Stefan imali ovo u vidu onda kada je Sava napuštao Srbiju i odlazio u Svetu Goru. Tokom 1219. godine Sava otputuje u Nikeju sa željom da poseti nikejskog cara Teodora Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena koji su tamo boravili. "Posle ovoga hteo je sveti zbog manastirskih potreba, ili još bolje - hteo je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u carstvujući Konstantinov grad, u kome je tada carevao Teodor Laskar" (Teodosije). Iako se kod Teodosija navodi da je Sava u Nikeju išao prvenstveno zbog manastirskih poslova, to nije bio krajnji cilj ovog putovanja, a što će i on sam nešto kasnije da potvrdi.

Car je Savu primio lepo, "jer kći cara Teodora Laskara beše udata nevesta Radoslava, sina Stefanova, sinovca svetog Save. Zbog toga car ga mnogoljubazno primi sa sugubom čašću, jer je i sam želeo da ga vidi" (Teodosije). Nakon što je obavio sve manastirske poslove Sava zatraži od cara da ovaj zapovedi svome patrijarhu da ovaj posveti nekog Srbina za arhiepiskopa srpske pravoslavne crkve "Skrbno i pečalno mi je, caru, jer moja zemlja nema svoga arhiepiskopa; a još i mnoge zemlje su okolo otačastva mi u oblasti države naše, no nisu napredne božanstvenim ispravljenjem. Da, hteo bih da tvoje veliko carstvo zapovedi patrijarhu da mi osveti kao arhiepiskopa jednoga od braće moje koja je sa mnom, da ga zemlja otačastva mi ima na osvećenje svoje, i da se država velikoga ti carstva njime veliča" (Domentijan). U samome početku Sava nikako nije pristajao na to da on bude taj koji će biti posvećen za arhiepiskopa, no kasnije pod carevim ubeđivanjem on na to pristane. Nakon toga Sava zatraži i punu autokefalnost srpske crkve, što već caru izgleda nije bilo pravo. "Car čuvši ovo izmeni lice svoje zbog krupne molbe, jer se ni patrijarhu nikako ni svima blagorodnima ne učini ugodna. Jer su hteli posvećenjem i vlašću crkvenom da ove imaju pokorne sebi, poslušne i daronosne. Ali zbog velike ljubavi koju car imađaše prema svetome, sramljaše ga se da ga neispunjenjem molbe otpusti žalosna, pa utišavši silom one koji su negodovali, ispuni svetome molbu" (Teodosije). Dakle, sa dobijanjem autokefalnosti je išlo mnogo teže i car nikejski i patrijarh su očigledno imali opoziciju tome. Ipak, Sava je sretno obavio posao i srpska crkva se odvojila od ohridske u zasebnu arhiepiskopiju, dok je Sava postao njen prvi arhiepiskop.

Mada se to kroz spise Teodosija i Domentijana ne vidi čitava Savina akcija u Nikeji nije bila baš tako iznenadna za cara i patrijarha. Još pre Savinog odlaska u Nikeju kralj Stefan Prvovenčani je poslao caru Teodoru pismo u kojem mu najavljuje Savin dolazak, a istovremeno ga obaveštava o cilju ove misije i moli ga da Savine zahteve ispuni. Prema tome, iako su pitanja koja je Sava u Nikeji rešavao prevashodno bila crkvena pitanja, ipak ona su dobila neizbežni politički karakter. Baš ti politički momenti su i uticali na to da Savina misija uspe u potpunosti. Stefan je baš i zaigrao na netrpeljivost epirske despotovine i nikejskog Carstva oko pitanja ko će od ove dve države da bude naslednik Vizantije. Nikejski car je računao sa Srbijom kao važnim saveznikom u borbi sa Epirom i to je bio osnovni razlog zbog kojeg je on bio tako popustljiv.

U vezi Savinog puta u Nikeju potrebna je još jedna napomena. Srbija je u to vreme već bila kraljevina i kao takva imala je pravo na samostalnu crkvu, što je Sava verovatno u Nikeji vešto iskoristio. Veći je problem bio oko njegovog posvećenja za arhiepiskopa i to je bio baš onaj momenat na koji se kasnije pozivao Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop. Njegovi protesti nisu išli u smeru da opovrgavaju pravo Kraljevine Srbije na samostalnu crkvu, na to je ona kao kraljevina već imala pravo. On je smatrao da ne postoji pravni osnov za osvećivanje Savino. "A gde je danas carstvo, kome pripadaju i ostala pa i ovo dostojanstvo, pošto sada mnogi vrše vlast po oblastima, a niko nije sačuvao neokrnjeno carsko dostojanstvo? A pošto već nema pravog carstva, to tvome rukopoloženju sasvim nedostaje pravni osnov ". Homatijan nije smatrao Teodora Laskarisa legitimnim carem, i tu je bio u pravu, međutim prisustvo legitimnog carigradskog patrijarha davalo je Teodorovoj tituli cara političku težinu. Sam patrijarh je Nikeju smatrao samo privremenim mestom gde boravi dok se Carigrad ne oslobodi od Latina i on je iz Nikeje i obavljao sve svoje poslove. Verovatno da je i Sava razmišljao o tome kada se obratio u Nikeju, a ne u Epir. S jedne strane niti je Epir imao patrijarha (on je bio u Nikeji) niti je on bio carevina (samo despotovina). Autoritet ohridske arhiepiskopije nije bio dovoljno jak, niti je konačno ohridski arhiepiskop imao nadležnost da srpskoj crkvi daje autokefalnost. Sava kao dobar poznavalac kanonskog prava nije želeo ništa da rizikuje i stoga se obraćao prvenstveno carigradskom patrijarhu koji je smatran za naslednika vizantijskog jerarha.

Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan čuvši za Savin uspeh u Nikeji reaguje pišući mu pismo u kojem protestuje zbog njegovog posvećenja za arhiepiskopa, ali ne buni se i zato što je srpska crkva dobila autokefalnost. Istovremeno on na pomalo uvredljiv način zamera Savi zato što je napustio Svetu Goru i vratio se u Srbiju gde se bavio ne samo crkvenim već i državničkim poslovima. Tako ga optužuje da je pobožnost, asketski život i inočko ćutanje zamenio za svetski metež, učešćem na gozbama, jahanju na odabranim konjima prekrasnog izgleda, okružen velikom svitom. Istovremeno, on Savu optužuje da je stekao čin arhijereja preskačući niže činove. "Ako si to postao rukopoloženjem carigradskog patrijarha, pitamo: čega radi? Od starine su, istina carevi imali povlasticu da daju gradovima stepene, pa od manjeg stepena, recimo episkopskog, dižu na viši, na arhiepiskopski ili mitropolitski. Ali je zato trebalo da ti pre toga budeš episkop, te da bi se tako mogao uzvisiti od nižeg u viši i počasniji čin. A ti niti si bio episkop, niti imaš bilo kakav carski dokument kojim bi se proglašavalo tvoje postavljenje. A i gde je danas carstvo kome pripadaju ta prava i izdavanje privilegija kad vlast vrši negde ovaj, negde onaj, a nijedan nije sačuvao neokrnjeno carsko dostojanstvo. A pošto nema pravog carstva, to ni ti nisi mogao imati završni blagoslov i odobrenje". Istovremeno on Savu savetuje da se odrekne arhijerejske časti i kaže "ako se vratiš na put kojim su sveti oci odiskona išli, možda ćeš dobiti oproštaj radi pokajanja". Na kraju Homatijan opominje: "Ako, pak ostaneš nepokoran i drzak i ako ostaneš pri svome prezrevši ovo naše pismo, učinićeš da ti se na glavu sruči kazna koja ti s razlogom preti silom autoriteta prava; onda ćemo te mi odvojiti od svete i živonačelne Trojice i isterati iz zajednice vernih kao narušitelja sveštenih zapovesti i božanskih kanona i kao onoga koji je stvorio sumnje i izmene u crkvenoj organizaciji koju su sveti oci odavno utvrdili. Isto tako biće kažnjeni i svi oni koji ostanu uza te, bili oni duhovnog čina ili svetovnog zvanja i bića".

Nakon uspešno obavljenog posla Sava se vratio u Svetu Goru i tu boravio jedno vreme. Razlog zbog čega nije išao odmah u Srbiju bio je u tome što je on morao da obavi neke poslove u samom Hilandaru koji su se ticali njegove uprave, ali i da odabere pogodna lica koja će postaviti za episkope u Srbiji. On se zapravo odmah počeo pripremati za rad na reorganizaciji Srpske pravoslavne crkve: "dođe opet u svoj manastir Hilandar, poči nasamo igumana da onima koji su pod njime sam sobom pokazuje primer svake dobrodetelji, a opet bratiju da igumana sa strahom Božjim u svemu slušaju, svima mir i blagoslov i u Gospodu celiv davši, iziđe iz manastira, uzevši sa sobom one za koje je znao da su podobni da ih postavi za episkope" (Teodosije). Po ovom biografu Sava je dosta razmišljao i o svom dotadašnjem životu i bio je izgleda zabrinut za uspeh pri organizovanju Srpske pravoslavne crkve "pomišljaše kako neće ništa moći uspeti u zemlji svoga naroda, jer ranije oni nisu imali arhiepiskopa". Očigledno da je Sava dosta vremena proveo u razmišljanjima, zapravo skupljao je snagu za ono što ga tek čeka.

On nije krenuo odmah za Srbiju već ja najpre svratio u Solun gde je odseo u manastiru Filokal u kojem je on bio jedan od ktitora. Tu se posavetovao sa solunskim mitropolitom Konstantinom Mesopotamitom (Kostadije) i snabdeo sa potrebnim knjigama. "Posle ovoga sveti sabra sve dostojno što je potrebno velikoj crkvi, i uze sa sobom knjige zakonske i svetlo ispraćen od mitropolita, iparha i prvaka gradskih, ode u zemlju naroda svoga." (Teodosije). Sava je zapravo uzeo Nomokanon ili Krmčiju, koja predstavlja zbirku crkvenih zakona, a koji su bili potrebni za novu arhiepiskopiju. Budući da se radi o nizu vizantijskih crkvenih zakona i koji su kao takvi najbolji predstavnici vizantijskog zakonodavnog rada, to znači da se na pripremi radilo duže vreme. Zapravo za ovaj kratak period koji je Sava proveo u Solunu ovakav obimni rad sigurno nije mogao biti dovršen. Stoga je najverovatnije da je rad na ovome trajao već duže vreme i da je možda tek sada u Solunu bio završen. To potvrđuje tezu da se Sava za dobijanje autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve spremao već duže vreme, a on to sigurno nije mogao raditi bez pomoći svoga brata Stefana. To opet dalje znači da odnosi između Stefana i Save nikako nisu mogli biti zategnuti, u protivnom ovakav jedan posao koji je Sava obavio ne bi mogao biti uspešno završen. Nakon svega ovoga on je krenuo za Srbiju prethodno kralju Stefanu najavivši svoj dolazak. "A svoj dolazak unapred pismeno javi bratu samodršcu Stefanu" (Teodosije).

Sam Stefan nije bio u mogućnosti da dočeka Savu budući da je bio bolestan i vezan za krevet, međutim umesto njega doček su obavili njegovi dostojanstvenici "I kada se tako on približio ka zemlji otačastva svoga, i posla brat njegov mnoge u sretanje njegove svetinje, a sam beše obuzet velikom telesnom slabošću." (Domentijan). Kod Teodosija se opet navodi da su Savu između ostalih dočekali i Stefanovi sinovi "mesto sebe posla mu sinove svoje u sretanje, koji mladošću kao orlovi zlatokrili i sa mnogim blagorodnima do grčke granice časno stigoše. I dočekivahu svoga po telu strica a u Boga vladiku i svetoga oca, i sa svakom ga počašću ka samodršcu ocu privođahu". Stefan je bio veoma bolestan, tako da je Savu dočekao u krevetu, a bio je tako slab da čak nije imao snage da se bez pomoći drugih pridigne u krevetu. "A kada sveti dođe nad bolesnički odar samodršca brata, ovaj mu podignut od drugih jedva mogaše dati celovanje, uz veliki plač obojice i sviju blagorodnih, jer beše jaka bolest samodršca i nikako se ne nadaše životu" (Teodosije). Po biografima Sava je na čudesan način izlečio Stefana tako da se ovaj odmah pridigao i počeo obavljati državnički posao.

Nakon Savinog povratka u Srbiju trebalo je izvršiti i reorganizaciju crkvene uprave u Srbiji, a sve u skladu sa upravo dobijenom autokefalnošću. U ovom poslu morao je velikog učešća uzeti i Stefan jer ovaj posao bez njega Sava sigurno ne bi mogao sam obaviti, budući da to više nije bilo čista crkvena stvar već je dobrim delom bila i politička, odnosno državna. U okviru toga Sava je osnovao ukupno osam episkopija ( humska. zetska, hvostanska, budimljanska, dabarska, moravička, toplička, lipljanska) uz već postojeće u Raškoj i Prizrenu i postavio osam episkopa. "Davši im knjige zakonske, da po predanju svetih apostola i svetih otaca uče narod kako da se podižu u veri u Gospoda našega Isusa Hrista, i zapovedivši im da ga pokajanjem obraćaju kao Bogu,.." (Teodosije). Episkopije su postavljene tako da je čak pet episkopija bilo na granici prema katolicima i bogumilima. Ove episkopije su s jedne strane trebale da obavljaju misionarsku ulogu prema tim krajevima, dok su s druge strane trebale da sprečavaju da se ove vere šire po Srbiji. Sedište novih eparhija bilo je po manastirima, a Žiča je bila sedište arhiepiskopije. Ovakvim rasporedom Sava je sve učinio ne bi li u Srbiji održao jednu veru i to pravoslavnu, čime bi uspeo da ujedini državu i istovremeno da ujedini narod u jednoj veri. To bi isključilo bilo kakve verske sukobe, a sećanje na građanski rat, koji se dobrim delom do kraja pretvorio u verski, sa Vukanom, bilo je veoma sveže. Ovakvim svojim radom Sava je crkvu iz religiozne i etičke ustanove dobrim delom pretvorio u ustanovu koja je imala mnogo toga političkog. Ipak, ova politička snage crkve nikada nije bila usmerena ka tome da se ona u odnosu na državu potpuno osamostali i odvoji pa da čak dobrim delom bude i državni tutor. Naprotiv, Sava je Srpsku pravoslavnu crkvu podredio državnoj ideji Srbije i crkva se potpuno predala služenju državnim interesima.

Sava je veoma agresivno krenuo pri reorganizovanju Srpske pravoslavne crkve, ističući pri tome nacionalni momenat. Shodno tome raški i prizrenski episkopi, koji su bili Grci bili su smesta uklonjeni i zamenjeni Srbima. Grci su shvaćeni kao tuđ element, a što nije bilo ni čudo, pošto su Grci vršili veliki pritisak helenizujući jugoistočnu Srbiju. Sa katoličkom crkvom Sava je veoma pažljiv tako da niti jedna njena dijeceza nije ukinuta niti je na onim terenima gde se nalazio katolički biskup bila ustanovljena neka pravoslavna eparhija. Njegovi postupci sa grčkim episkopima izazvali su reagovanje ohridske arhiepiskopije i njenog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana koji je žestoko protestovao. Koliki je mali značaj ovim protestima Sava davao vidi se iz toga što njegova pisma i protesti nisu ni malo uticali na promenu srpske crkvene politike.

16. Smrt kralja Stefana Prvovenčanog

U to doba na Balkanu je i dalje trajala politička bura. Epirski despot Teodor uspeva da tokom 1224. godine uzme Solun i da se nakon toga kruniše za cara. Sada je Srbija na svojim granicama imala izuzetno moćnog suseda, ali ovakav nagli uspon Epira nije bio nenadan za Stefana. Još tokom 1219-1220. godine Stefan se počeo naglo približavati caru Teodoru (tada despotu) i to tako da je svoga sina Radoslava oženio njegovom ćerkom Anom. Kako je bilo znano da će Radoslav kao najstariji sin naslediti Stefana to je ovakav potez bio primljen veoma dobro u Srbiji. Podrška jednog takvog moćnog vladara kao što je to bio car Teodor mogla je samo dobro doći. Do tog momenta može se reći da je Stefan vodio prozapadnu politiku, što mu je i donelo kraljevsku krunu. Međutim baš od tih godina, odnosno 1219-1220 njegov se politički kurs menja i on se ponovo okreće prema pravoslavnim zemljama. Ta njegova nova politička orijentacija se i vezuje upravo za ovaj brak njegovog sina sa epirskom princezom, ali i za dobijanje autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve od strane carstva u Nikeji. Tu je izuzetno vidljiva vijugava politička linija Stefanova koji se nikada nije tvrdoglavo držao jednog političkog kursa. Shodno svojim i državnim interesima on je menjao saveznike, ali nikada na svoju štetu.

Nekako u to doba i ugarski kralj Andrija je pripretio Srbiji. Razlog je bio to što on nikako nije mogao preboleti Stefanovo krunisanje budući da su ugarski kraljevi Srbiju smatrali svojom zemljom. Ugarsku su još od njegovog povratka iz Svete zemlje (1118) potresali stalni nemiri koji su imali krajnji rezultat u Zlatnoj buli, jednom dokumentu na koji je on morao pristati i po kojem se njemu znatno smanjuje vlast. Opasnost iz Ugarske Stefan je ozbiljno shvatio i očekivao je da bi Andrija mogao napasti Srbiju. Sigurno je da u to doba Andrija nije mogao prema Srbiji preduzeti skoro ništa, jer jednostavno za to nije imao snage. Izgleda da Stefan nije bio dovoljno upoznat sa pravim stanjem svari u Ugarskoj i stoga je poslao Savu kod Andrije na pregovore, ne bi li Sava ovog odgovorio od napada. "I odma prizvavši svetog arhiepiskopa, ispriča mu o svim Ugrinovim pretnjama ratom, i velerečivo hvalisanje bez straha Božjega, i zamoli ga da ode do Ugrina sa velikašima koji su od njega došli" (Teodosije). Ugarski kralj je po svemu sudeći poslao svoje poslanstvo Stefanu i nakon što je bio upoznat sa njihovim zahtevima ovaj je odmah poslao Savu u Ugarsku. Na ugarskom dvoru Sava je bio lepo primljen i nakon pregovora uspeo da odgovori Andriju od njegovih namera. Biografi detaljno opisuju Savin boravak u Ugarskoj i spominju njegova čuda koja je izveo pred kraljem. To je navodno uplašilo Andriju i on odustane od pohoda na Srbiju. Istina je bila nešto drugo. Andrija je, što je verovatno, poslao Stefanu svoje poslanstvo u kojem izražava svoje nezadovoljstvo Stefanovim krunisanjem i sigurno mu je napomenuo i neku mogućnost da bi Ugarska mogla i vojno intervenisati. Stefan se zabrinuo, mada nije imao nekog posebnog razloga za to jer Andrija sve i da je hteo da ratuje, nije mogao. Koliko se Stefan zabrinuo vidi se po tome što je u Ugarsku odmah poslao Savu, već provereno uspešnog diplomatu, da pokuša da smiri situaciju. Andrija je prividno popustio, zapravo nije imao drugog izbora, sa Savom on možda ne bi ni razgovarao da je imao te snage da napadne. Kasniji opisi ovog događaja strašno preuveličavaju Savinu ulogu, a koliko je to daleko otišlo vidi se i po tome što Teodosije čak navodi da je Sava ugarskoga kralja iz katoličke preveo u pravoslavnu veru, što je naravno besmislica.

Srbija je u to doba imala dosta povoljan položaj na Balkanu i nekih posebnih opasnosti po nju nije bilo. S jedne strane rodbinski odnosi sa epirskim carem garantovali su joj sigurnost i podršku ove sada moćne države. Stefan je istovremeno uspeo da slomi i separatističke težnje u Zeti, ne dozvoljavajući čak ni svome sinu Radoslavu da njome upravlja plašeći se da bi i on mogao postati zaražen ovim idejama. Celokupna Stefanova politika i jeste vodila ka tome da se izbriše svaki trag samostalnosti te oblasti u odnosu na centralnu vlast. U okviru toga Stefan je uspeo i da oblast Hum, gde je vladao Nemanjin brat Miroslav pripoji u potpunosti pod Srbiju. Nakon Miroslavljeve smrti u Humu je došlo do otimanja oko vlasti i u tu borbu se umešao Stefan koji je imao i najviše uspeha. Oko 1216. godine je južni deo Huma pripao pod Stefanovu vlast dok su neznatni delovi pripali ostalim pretendentima.

Stefan je imao jedine bojazni od napada iz Bugarske gde je car Jovan Asen (1218-1241.) pokušavao da ostvari slovensko – grčko carstvo koje bi zamenilo vizantijsko. U te njegove planove bili su uključeni i delovi Srbije, ali sretna je okolnost što se tim njegovim planovima isprečilo moćno epirsko Carstvo, tako da su Bugari u Grcima videli glavne protivnike. To vreme je karakteristično po velikim političkim i vojnim obračunima koji su rešavali sudbinu grčkog sveta i u taj vrtlog bile su umešane mnoge države. Dok su neke pokušavale da naslede Vizantiju, druge su opet pokušavale da za sebe zgrabe što više. Srbija je imala tokom Stefanove vladavine dosta iskušenja u kojima je mogla da postrada jer ona nije predstavljala neku posebnu silu koja bi izazivala respekt. Nju je bilo teško pokoriti, ali ona sama je bila veoma slaba da bi bilo kome mogla tada predstavljati neku posebnu pretnju. Opasnost je bila tim i veća što su se u Srbiji prelamali različiti verski interesi. Na njenom terenu bili su prisutni i pravoslavci i katolici, a još uvek su bili dosta brojni i bogumili. Srpska pravoslavna crkva je bila deo ohridske arhiepiskopije u kojoj je upravljao Grk, a on je opet postavljao episkope u Srbiji (Prizren i Ras). Srpski vladari stoga nisu imali neki posebni uticaj na izbor sveštenika, jer je ohridski arhiepiskop, budući epirski podanik na prvom mestu vodio računa o interesima epirskog vladara. Stoga su Srbi bili izloženi grciziranju koje je dolazilo preko tako postavljenih sveštenika, najčešće Grka. Sama služba se vršila prvenstveno na grčkom jeziku što je dovodilo do toga da većina ljudi koja je dolazila u crkvu nije zapravo ni razumela šta sveštenik govori. Takva crkva je mogla veoma opasno da ugrozi državu i bilo je jasno da u sukobu grčkih i srpskih interesa, ona neće štiti srpski, već grčki interes.

Sama Srbija nije bila imuna na verske sukobe. sudar Stefana i Vukana umalo nije upropastio državu. Stoga je Stefan imao mnogo problema dok nije postigao teritorijalno i duhovno jedinstvo srpske države. Čitavo Stefanovo delo može se nazvati izuzetno uspešnim, budući da je Srbiju uspeo da odbrani od spoljnih napada, kao što je uspeo da slomi i unutrašnje otpore. Autokefalnošću crkve srpska država je dobila svoju državnu crkvu koja će biti u funkciji njene odbrane i koja će da ostvari duhovno jedinstvo srpskog naroda.

Za Srbiju je srećna okolnost što je u tim vremenima imala jednog takvog vladara kao što je Stefan Prvovenčani, ali još je veća sreća što je na čelu crkve bila jedna takva ličnost kao što je sveti Sava. Oba brata su se izuzetno dobro razumela kada su bile u pitanju državne potrebe, a nesuglasice među njima nikada nisu prerasle u otvoreni sukob koji bi mogao da ugrozi državu. Sve njihove akcije su bile uglavnom zajedničke, mada bi se po složenosti njegovog zadatka uloga svetog Save ipak morala staviti na prvo mesto. Njegovu ulogu oko stvaranja i organizovanja Srpske pravoslavne crkve ne treba posebno naglašavati, budući da ju je on i stvorio. Uloga prosvetitelja je takođe dovoljno poznata, međutim njegova uloga kao državnika i političara ostala je u senci prve dve. Najveći diplomatski uspesi Stefanovi ostvareni su upravo onda kada je Sava odlazio u diplomatske misije. Da je bio veoma vešt vidi se iz rezultata njegovih pregovora sa Strezom, zatim epirskim despotom Mihailom i konačno ugarskim kraljem Andrijom. Odlazak u Nikeju, gde je dobijena autokefalnost srpske crkve takođe se može nazvati Savinim diplomatskim uspehom. Koliko je on bio savetnik Stefanov teško je i pretpostaviti, ali sigurno je da Stefan nije donosio niti jednu važniju odluka bez dogovora sa Savom. Samo Stefanovo krunisanje od strane pape, često se navodi kao razlog zategnutih odnosa Save i Stefana. Ova razmišljanja su preterana, jer iz čitavog rada Savinog vidljivo je da je on u svom čitavom životu interes srpske države često stavljao ispred verskog, znajući da će baš zahvaljujući jakoj srpskoj državi i pravoslavna crkva dobiti na snazi. Nemoguće je da on nije shvatao sve prednosti koje je Stefan dobio krunisanjem i da je uski religiozni interes stavio ispred državnog. Konačno, on je crkvu i stvorio takvom da služi državi i narodu i nikada pravoslavna crkva nije pokušala da se nametne državi. Rimska kruna je tada bila državna potreba, kao što je to bila i samostalna crkva i verovatno je da Stefan ni krunisanje nije tražio a da se prethodno o tome nije savetovao sa Savom.

Nakon postavljanja episkopa, Sava je najveći deo vremena provodio organizujući crkvu, a to je radio ili svojim pismima ili putujući po zemlji. U okviru toga održan je tokom 1221. godine veliki sabor u Žiči, prvi opšte crkveno-državni sabor nakon dobijanja autokefalnosti i na njemu se raspravljalo o pravoslavlju. Sava je propovedao protiv jeresi, verovatno protiv bogumila, kojih je bilo dosta po Srbiji. "Zbog toga se i ja bojim da među vama ne bude što od nečistoga i kukoljnoga učenja takvih. Hoću da među vama izvršim obnovljenje svete, istinite, božanstvene vere u Oca i Sina i Svetoga duha..." (Teodosije). Sa bogumilima je postupljeno veoma oštro, tako da oni koji nisu želeli da se odreknu ove jeresi, budu proterani. "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima sa prethodnim proklinjanjem jeresi koju imađahu zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste." Spominjanje nekrštenih govori da je bilo dosta Srba koji nisu bili kršteni ni od strane pravoslavne crkve, a ni od katoličke i koji su pripadali nekoj jeretičkoj veri. Svi su oni sada ponovo kršteni. Kasnije je on ovaj rad nastavio u narodu. "A i sam sveti prolažaše i obilažaše celu zemlju svojega naroda, verom pravoslavlja utvrđujući i učeći, i predajući im vrline i dobre običaje, vodeći sve ispovedanjem ka pokajanju" (Teodosije). Naročita se pažnja obraćala na jeres među sveštenstvom i plemstvom koja je bila dosta raširena i gde je pokušano najpre da se ubeđivanjem povrati u pravu veru, a ako to ne bi uspelo, tada se pristupalo mnogo oštrijim merama "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao bio od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu, rasudivši da nije dostojno da budu kupine zajedno sa vinovom lozom" (Teodosije).

Kralj Stefan je u to doba sve češće poboljevao, ne zna se od koje bolesti, i postavilo se sigurno pitanje ko će ga naslediti. Zna se da je Stefan imao tri žene. Prva je bila vizantijska princeza, Jevdokija, koju je oterao tokom 1201. ili 1202. godine. Ova žena je imala dosta buran život, a i ona sama pokazivala je neke nezgodne osobine u karakteru. Poznate su njene svađe sa Stefanom koga je optuživala za preljubu, no i on je nju za to isto nabeđivao. Tokom 1204 – 1207. godine Stefan je po svemu sudeći bio oženjen i po drugi put, ali o ovoj drugoj ženi istorija nema nikakvih podataka. Njegova treća žena je bila unuka venecijanskog dužda Enrika Dandola i ovaj brak je sklopljen verovatno između 1207. i 1208. godine. Iz ova tri braka Stefan je ima petoro dece, a od toga četiri sina i jednu ćerku.

Najstariji sin se zvao Radoslav dok su mlađi sinovi bili Vladislav, Predislav i Uroš, ćerka se zvala Komnina. Negde oko 1216. godine Stefan je pokušao da ćerku uda za albanskog plemića Dimitrija koji je nosio vizantijsku titulu panipersevasta, gospodario je oko Kroje i bio najmoćniji plemić u Albaniji. To je bilo vreme kada je Stefan svoju politiku usmerio na te oblasti pokušavajući da iz Zete prodre dublje u Albaniju. Nije on bio jedini koji je bacio oko na te krajeve, bili su to još tada veoma jaka Venecija i epirska despotija. Stefanovi planovi do kraja nisu uspeli budući da je nesuđeni mladoženja iznenada umro (1216.), tako da do planiranog braka nije došlo (mada postoje neke indicije da je brak ipak ostvaren). Kasnije se Komnina udala za Dimitrijevog rođaka sevasta Grigorija Kamonu. Iz ovog braka rođena je jedna ćerka za čije ime se ne zna.

Stefanov najstariji sin je bio Radoslav koji je rođen iz braka sa vizantijskom princezom Jevdokijom. Njega je Stefan 1119 – 1220. godine oženio za Anu Komninu koja je bila ćerka Teodora I Anđela, u doba venčanja despota epirskog, a od 1223. i epirskog cara. Ovo je bio tipično politički brak iz računa, kojim je trebalo da se ostvari bliska veza Srbije i tada najmoćnije balkanske države, despotije epirske (kasnije carstvo).

Drugi sin Stefanov je bio Vladislav i u doba Stefanove smrti on još nije oženjen, verovatno zbog mladosti. Treći sin Stefanov je bio Predislav koji je bio usmeren uglavnom ka verskim poslovima tako da je njegovo prisustvo u politici bilo neznatno. I konačno, četvrti sin po imenu Uroš, bio je u to doba takođe veoma mlad tako da se ne spominje u događajima koji su tekli. Izuzev Predislava svi Stefanovi sinovi su se kasnije izređali na kraljevskom prestolu.

Već je rečeno da je Stefan Prvovenčani počeo poboljevati, odnosno njegova bolest (ne znamo koja) pratila ga je već duže vreme, a oko 1228. godine počela se naglo pogoršavati. Izgleda da je Stefan predosetio kraj i stoga je zamolio Savu da ga ovaj zamonaši da bi u smrt otišao kao monah. Sava je to odbijao. "Kada dođe vreme za takvu tvoju molbu - reče - ja ću ti sam poslužiti u ovim stvarima" (Teodosije). Po biografima Stefanu je iznenada tako pozlilo da su svi mislili da je umro i o tome su obavestili Savu koji je izgleda bio na putu, ali je na tu vest odmah odlučio da se vrati. Vest o bratovoj smrti je veoma pogodila Savu. "Kada on ču ovaj gorki glas, u tom času, sišavši sa konja, pade na zemlju, ispunivši oči svoje suzama i ridanjem, i uzdigavši ruke svoje gore ka višnjemu koji sedi na heruvivima, koji umrtvljava i oživljava, poče se moliti,...." (Domentijan). Tada je Sava uspeo da Stefana ponovo oživi, što opet spada u jedno od njegovih čuda. "Onaj koji je umro i bez duše se ukočio i sasušio, i koji je za pogreb spremljen, da se preda materi zemlji, molitvama svetoga opet dobija dušu i ubrzo oživljuje" (Teodosije). Stefan je poživeo taman onoliko koliko je bilo potrebno da bi ga Sava zamonašio davši mu ime Simon. "Posle toga sveti arhiepiskop ga ukrasi svetim i anđelskim obrazom inočastva, nazvavši ga Simon monah, umesto Stefan" (Teodosije). Ovo zamonašenje je verovatno obavljeno radi toga da bi se nastavila Nemanjina tradicija te da bi se i Stefan mogao proglasiti svecem. Time bi se autoritet same dinastije još više učvrstio.

Na sledećim stranicama kod biografa se nalaze protivrečnosti koje su u vezi Stefanovog nasleđa. Već je rečeno da je Radoslav bio najstariji sin Stefanov i očekivalo se da jedino on može biti naslednik kraljev, tim više što je izgleda on jedno vreme samostalno upravljao Zetom i Trebinjem (to nije dokazano). Stoga iznenađuju pomalo navodi Teodosija koji kaže da Stefan nije odredio svoga naslednika ostavljajući to Savi. "A ni kraljevstvo ne ostavi nikome od sinova svojih, rekavši: Kraljevstvo nije moje nego Božje, i onoga koji se trudio za njega, svetoga vladike i brata mojega. I kao što ga prvo dade meni molitvama i blagoslovom, i sada će ga takođe dati kome ga Bog nauči". U Teodosijevom daljnjem tekstu se pitanje nasleđa spominje još jednom i to u onom momentu kada je Stefan već primio monaški čin, a Sava mu privodi najstarijeg sina Radoslava i naređuje Stefanu da njemu preda presto. "Tada privede i najstarijega sina njegova Radoslava u njegove ruke, i sveti zapovedi da ovome da kraljevstvo. A on reče: Ja vlašću skiptra, a ti molitvama blagoslov". I pored neizmerno velikog Savinog uticaja na srpskom dvoru, izgleda da je Teodosije ipak malo preterao preuveličavši ovde njegovu ulogu. Teško je poverovati da je kralj Stefan bio toliko zavisan od Savinog mišljenja onda kada se radilo o pitanju nasleđa. Zapravo, u tome što je Radoslav nasledio Stefana nema ničega neuobičajenoga za Srbiju, najstariji sin nasleđuje presto i teško da bi bilo ko mogao imati nešto protiv. Pogotovo Sava i Stefan kojima je posebno stalo da se sačuva red u kući te da se zna kada ko koga nasleđuje. Bez toga reda nastao bi veoma brzo rat u Srbiji i svaka smena na prestolu vodila bi u haos i bezakonje. Prema tome, ovde su i Sava i Stefan imali zajednički interes, tako da je svako preuveličavanje uloge ili jednoga ili drugoga samo želja pisca da se jedan od njih dvojice jače istakne. Da su se Stefan i Sava razišli po pitanju nasleđa, ili da su dali presto nekome drugome, a ne Radoslavu kao najstarijem sinu, tada bi oni sve ono što su do tada radili upropastili. Sav trud njihov da se uspostavi red u Srbiji, kako svetovni tako i duhovni, time bi bio doveden u pitanje, a iz njihovog dotadašnjeg rada vidi se da oni retko kada imaju prenagljenih poteza. U ovakvo bitnoj stvari, kao što je nasleđe, pogotovo nije smelo da se bilo šta eksperimentiše.

Domentijan taj događaj prikazuje u drugome svetlu, a njegov prikaz je bliži istini. Po njemu Stefan je bio taj koji je odredio naslednika, a Sava ga je samo podržao u tome. "Blagoverni kralj kir Stefan, hoteći se preseliti ka nebesnim, i Božjim izvoljenjem i voljom Preosvećenoga, blagoslovi starijega sina Radoslava da on bude namesnik posle njega". Ovakav opis događaja je mnogo bliži onome što se verovatno desilo. Sava je bio taj koji je možda savetima pomagao Stefana, ali on nikako nije bio i taj koji je odlučivao. To je sasvim u skladu sa ulogom Srpske pravoslavne crkve, ulogom koju je njoj baš Sava namenio. Crkva je bila ta koja je pratila državu, nikako ne obrnuto, svaka svetovna odluka bila je prepuštena kralju a crkva je bila ta koja bi pomogla realizaciju te odluke.

Nakon sahrane Stefanove u Studenici, Sava je u Žiči krunisao Radoslava za kralja (1228). "Posle predstavljenja blagočastivoga Stefana i prvoga kalja, sveti arhiepiskop venča kraljevstvom najstarijeg sina njegova Radoslava u velikoj crkvi, u pomenutoj Žiči, utvrdivši ga molitvama i blagoslovom, predade mu da samodržavno upravlja otačaskim i srpskim skiptrom" (Teodosije).

17. Kralj Radoslav

Kralj Radoslav (1228-1233.) bio je oženjen epirskom princezom, ćerkom epirskog despota Teodora Anđela koji se od 1224, nakon krunisanja u Solunu, naziva epirskim (vizantijskim) carem. Istovremeno, Radoslavljeva majka je bila vizantijska princeza Jevdokija, što je dosta uticalo na samo njegovo vaspitanje. Stoga jak uticaj koji su Grci na njega imali ne treba uopšte da čudi. Njegove veze sa carem Teodorom u prvom momentu su izgledale kao njegova prednost, međutim vreme je donosilo velike promene dok se sam Radoslav nije umeo prilagođavati trenutnim političkim obrtima.

Od samog početka svoje vladavine Radoslav se oslanjao isključivo na svoga tasta, cara Teodora, što se opet pripisuje velikom uticaju njegove žene Ane. Ovakva Radoslavljeva politika činila je Srbiju podložnom grčkom uticaju, međutim s druge strane donosila joj je mir, budući da zbog cara Teodora na Srbiju niko nije smeo da napadne. Koliki je bio grčki uticaj na Radoslava veliki, vidi se i po tome što je on nerado isticao da je loze Nemanjića preuzimajući carsko prezime svoje majke: Duka. Isto tako on se grčki potpisuje na poveljama, dok novac koji kuje nosi grčke natpise. Očigledno se više ponosio svojim grčkim poreklom preko majke, nego srpskim preko oca. Istorija i biografi za ovakav odnos Radoslava u najvećoj meri optužuju njegovu ženu Grkinju Anu, za koju kažu da je na njega imala presudan uticaj.

Navodi se i njegov zategnut odnos sa Savom, a kao rezultat toga što je Radoslav održavao odnose sa ohridskim arhiepiskopom Homantijanom koji je bio najveći protivnik osamostaljenju srpske crkve. Radoslav jeste održavao odnose sa njim, ali nije poznato kakve je prirode bila njihova veza. Postoje tzv. Odgovori, odnosno pismo Homantijanovo koje je upućeno Radoslavu i u kojem ovaj Radoslavu objašnjava izvesna liturgijska i kanonična pitanja. Ovo pismo jeste odgovor na pitanja koja je Radoslav postavio Homantijanu. Ukoliko je ovo zaista uradio, odnosno ako je Radoslav stvarno Homantijanu postavljao ova pitanja, tada je on načinio krupnu grešku. Za sva pitanja koja zadiru u veru on se morao obratiti carigradskom patrijarhu u Nikeji ili srpskom arhiepiskopu Savi, nikako ohridskom arhiepiskopu. To zato što je za sva kanonička pitanja bio nadležan srpski arhiepiskop, odnosno Sava. Isto tako, Radoslav se mogao obratiti nikejskom (carigradskom) patrijarhu, budući da je on bio taj koji je bio nadležan za Srbiju. To je kod Save moglo da izazove samo nezadovoljstvo, jer je značilo da Radoslav ne prihvata Savin autoritet, odnosno autoritet nikejskog (carigradskog) patrijarha, te da namerava da srpsku crkvu ponovo potčini ohridskoj arhiepiskopiji. Ipak, ova veza Homantijana i Radoslavljeva je veliko pitanje i malo je dokaza da je stvarno i postojala. Kasnija istoriografija je dosta kritički gledala na stvarnu mogućnost te veze. Vršene su analize onoga što je Radoslav navodno pitao Homantijana i izražena je sumnja u verodostojnost čitavog spisa, budući da nije jasno zbog čega bi ta pitanja bila predmet interesovanja srpskog kralja. Stoga se pretpostavlja da je ovo možda i plod falsifikata ohridske arhiepiskopije, koji je trebalo da posluži kao potvrda da je srpska crkva ponovo pod njenom jurisdikcijom. S druge strane, o ovome biografi (Teodosije i Domentijan) ne govore ni reči, što oni sigurno ne bi propustili da se ovaj događaj zaista i desio, jer o ovakvom krupnom događaju oni su morali znati. Sama pretpostavka da su odnosi Save i Radoslava bili zategnuti nema nigde potvrde, već su to uglavnom konstrukcije koje za sada nemaju čvršće podloge. Stoga kada se govori o odnosima njih dvojice mora se biti vrlo oprezan i ne bi trebalo prenagljivati.

Verovatno je da Radoslav nije bio omiljen vladar među plemstvom u Srbiji, zbog izuzetnog uticaja Grka, a posebno kraljice Ane. Moguće da je u okviru toga došlo do nekih pregovora između cara Teodora i Radoslava o tome da srpska crkva prizna jurisdikciju ohridske arhiepiskopije, međutim u tome se verovatno nije otišlo dalje. Teško je i poverovati da bi tako nešto uopšte i moglo proći pored Save te da bi on tako nešto dopustio. Savin iznenadan put u Svetu zemlju 1229. godine upravo se povezuje sa ovim neslaganjem sa Radoslavom. Poznavajući Savin rad do toga momenta nemoguće je poverovati da bi on tek tako dopustio ponovnu zavisnost srpske crkve, a da jedini njegov otpor bude taj da u znak protesta otputuje. Da je Radoslav zaista i hteo da podvede srpsku crkvu pod ohridsku arhiepiskopiju on bi to tada verovatno i učinio, tim više što je Sava bio daleko, u Svetoj zemlji. No, on to nije uradio. Kasniji odnos Savin prema Radoslavu, kada je ovaj srušen sa prestola i kada ga je Sava svesrdno pomagao govori da on na njega nije bio ljut i njegovu pomoć teško da bi Radoslav dobio da je zaista radio na tome da podvede srpsku crkvu pod ohridsku arhiepiskopiju.

Kada govore o Savinim motivima za put u Svetu zemlju, istoričari ističu da je Sava bio nezadovoljan Radoslavljevom politikom, te da je to razlog zašto je tamo otišao. Opštepoznato je da je Sava bio iskreni vernik i stoga zaista nije jasno zbog čega bi se njegov put u Svetu zemlju ne bio mogao objasniti upravo tim, religioznim motivima. Onoga momenta kada se to zaboravi dolazi se u situaciju da se poriče njegova religioznost, a Sava se pretvara u političara makijavelističkog tipa, a takav stav nikako ne može biti korektan prema njemu. Zapravo, čitava konstrukcija njegovih, navodno zategnutih odnosa sa Radoslavom, jeste samo plod špekulacija nekih istoričara bez ijednog pravog dokaza za to. Sava je u to doba bio arhiepiskop jedne samostalne crkve i ništa nije normalnije od toga da on kao takav poseti Svetu zemlju i da konačno vidi mesta gde se Isus kretao.

Tokom 1229. godine Sava se odluči da otputuje u Svetu zemlju ne bi li obišao sveta mesta i upoznao se sa monaškim životom u Palestini. Baš monaški život je bio predmet njegovog interesovanja, a poznato je da ga je i posebno privlačio te da je jedno vreme nameravao i da mu se posveti. Trenutak je bio povoljan, jer je baš tada car Fridrih II uspeo da oslobodi Jerusalim (VI krstaški rat). U suštini, on ga nije oslobodio, već ga je putem pregovora dobio od egipatskog sultana, a uz Jerusalim i niz drugih mesta po Palestini (Vitlejem, Nazaret). U trenutku odlaska iz Srbije Sava je bio u dobrim odnosima sa Radoslavom: "i sam kralj Radoslav molili su ga sa mnogim suzama da ne odlazi od njih, ali ga nisu mogli zadržati. Ipak, pošto je nadom utešio srca njihova da će se opet vratiti k njima, bio je od njih otpušten" (Teodosije). Radoslav ga je dobro snabdeo novcem za ovaj put. "Kralj Radoslav dade mu da sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav dom svoj da je sveti hteo uzeti" (Teodosije). Savin put u Svetu zemlju može se gledati kao njegova želja koja je bila i religiozna, ali je u pitanju bila i radoznalost, da vidi i upozna sva ona mesta o kojima je znao samo iz biblijskih knjiga. No, to je bila idealna prilika da se upozna i sa crkvenim životom, uređenjem manastira i monaškog života. Stoga on nije samo obišao Jerusalim, Sion, Galileju, Vitaniju i druga sveta mesta, već je obišao i jerusalimskog patrijarha Atanasija. Tu je bio veoma lepo dočekan. Ovaj dolazak u Svetu zemlju Sava iskoristi da od patrijarha isposluje dozvolu za podizanje manastira, tako da je u Akonu (gde se iskrcao kada je stigao) podigao manastir sv. Georgija, koji je trebalo da bude prihvatilište za vernike iz Srbije. Na Sinaju je podignut manastir sv. Jovana Bogoslova. "I izmoli mesto na sazdanje manastira, i bi mu dano mesto od igumana i od sve bratije, i od časnoga patrijarha Atanasija, i blagoslov primivši posveti crkvu svetoga i velikoga apostola i jevanđelista Jovana Bogoslova na Sionu,.." (Domentijan). Ovaj manastir je nekoliko stotina godina bio pravo srpsko uporište u kojem su odsedale hadžije iz svih slovenskih krajeva. Nekada veoma bogat i cenjen, danas je samo ruševina.

Oba ova manastira su bila pod kontrolom manastira sv. Save Osvećenog, koji se nalazio u Jerusalimu i kome je Sava dao bogate poklone. Tokom XVI veka kontrolu nad manastirom sv. Save Osvećenog preuzeli su srpski monasi. Ovaj manastir se nalazi na tri časa hoda od Jerusalima i smešten je u kamenitoj judejskoj pustinji. Manastir je osnovao sv. Sava Osvećeni (439-531.), osnivač palestinskog monaštva, a po njemu je Rastko (Sv. Sava) i uzeo ime. Računa se da je manastir osnovan 484. godine. U ovom manastiru je i grob sv. Save Osvećenog, koji je smešten u jednu pećinu, a nad grobom se nalazi oslikana njegova ikona. Domentijan opisuje kako je Sava obišao ovaj grob: "i slatko celovavši sliku svetoga napisanu na časnom grobu njegovu". Sve manastire koje je posetio Sava je bogato darivao, ali je od njih nakupovao i dosta raznoraznih relikvija.

Daljnji put je Savu iz mesta Akr doveo do nikejskog cara Jovana Vataca (1222-1254.), a "Car se obradova njegovu dolasku i posla svoje blagousrdne sluge sa svojim konjima, da sa svakom počašću dovedu svetoga od mora. Sa velikom ljubavlju car ga primi ..." (Teodosije). Od cara je uspeo da dobije deo od krsta na kojem je Isus razapet "i obdari svetoga časnim drvetom krsta i moštima svetih,..." (Teodosije), a osim toga nabavio je i niz drugih relikvija. Deo krsta koji je Sava doneo danas predstavlja jednu od najvećih relikvija u Hilandaru. Nakon izvesnog vremena provedenog kod cara, odluči Sava da se vrati u Svetu Goru, a car mu za taj put obezbedi brod i oružanu pratnju. U Svetoj Gori se Sava duže vreme odmarao, a onda krenuo ka Srbiji. Na tom putu svratio je u Solun kod cara Teodora Anđela, gde je takođe lepo primljen "I on mu ukaza poštovanje velikom ljubavlju i ugošćenjem i darovanjem" (Teodosije). Jasno je vidljivo da su odnosi Save i cara Teodora veoma dobri, ali izgleda da nije bilo tako i sa odnosima cara i Radoslava i stoga on ovome poručuje: "Car i mitropolit mnogo izgovoriše svetome da blagočastivi kralj Radoslav u ljubavi i u miru sa njima prebiva, i tako ga otpustiše da pođe svojoj kući,...." (Teodosije). Ovakva careva poruka izaziva sumnju u to kakav je zapravo bio odnos njegov sa Radoslavom, jer da je njegov uticaj bio toliko jak, kao što se tvrdi, on sigurno ne bi Radoslavu upućivao ovu dosta neprijatnu poruku.

Na granici Srbije Radoslav nije dočekao Savu, već je to učinilo njegovo poslanstvo. "I kada se približio ka zemlji otačastva svoga, blagoverni kralj, sinovac njegov Radoslav, čuvši za dolazak Preosvećenoga, posla u sretenje njegovo. I radost i veselje obuze čeda njegova kad sretoše bogonosnoga učitelja svoga." (Domentijan). Nema nikakvih dokaza da su odnosi između njega i Radoslava bili po bilo čemu poremećeni. Istina, Radoslav ga nije dočekao na granici, ali mu je ipak odao dužnu pažnju "a i sam, kada se približio, daleko mu u susret iziđe. Kao što priliči, učini mu poklon licem na zemlju i radovaše se neizmernim veseljem svome u Gospodu ocu. A sveti arhiepiskop, videvši samodršca i njegove blagorodne, i sva čeda svojega otačastva, pohvali Boga i dade svima mir i blagoslov i celiv u Gospodu, i tako posle velikog ugošćenja, svi odoše na počinak" (Teodosije). Osim što ga nije dočekao na samoj granici (učinio je to nešto dalje), Radoslav je Savi ukazao svu onu pažnju koju je ovaj i ranije dobijao od Stefana Prvovenčanog i stoga nema nikakvog osnova da se tvrdi da je kod njih bilo kakvih neslaganja.

Nekoliko narednih godina Sava je proveo u crkvenom i pastirskom radu. U okviru toga izvršena je i kanonizacija Stefana Prvovenčanog (Simona), a njegove mošti su prenete iz Studenice u Žiču. "Dozvavši episkope i igumana i sve crkvene i časne sveštene ličnosti, svrši sa njima svetu i božastvenu službu o spomenu brata svojega prvovenčanoga kralja Stefana". Dalje se opisuje prenos Stefanovih moštiju "i sa svakom dostojnom čašću iz Studenice ove podigavši u Božjoj velikoj crkvi od Stefana sazdanoj, u Arhiepiskopiji što se zove Žiča, sa psalmima i pesmama i svakom čašću ove položi" (Teodosije).

Srbija je u to vreme imala dosta dobre pozicije, a mir je već duže vreme vladao u njenim granicama. Poslednjih desetak godina Stefanove vladavine bilo je mirno i Srbiju niko nije uznemiravao, kao što ni sam Stefan nije preduzimao bilo kakve akcije. Slična je situacija bila i za vreme Radoslava i moguće je da bi ova situacija mogla potrajati i duže vreme, da nije došlo do sloma epirskog carstva. U to doba latinsko carstvo je bilo u potpunom raspadu dok su dve grčke države, nikejsko i epirsko carstvo, naglo jačale, postepeno odlamajući od Latina komad po komad njihove teritorije. Istovremeno, ojačalo je i bugarsko carstvo i to naročito otkada je presto preuzeo Jovan II Asen (1218-1241.). Ovaj car je takođe odjednom počeo da pokazuje neke ambicije ka tome da sruši latinsko carstvo te da stvori neko bugarsko – grčko carstvo koje bi zamenilo Vizantiju. Sada je na teritoriji nekadašnjeg vizantijskog carstva postojalo četiri carstva: bugarsko, latinsko, epirsko i nikejsko.

U samome početku inicijativu je imalo nikejsko carstvo, a naročito otkada je na presto seo Jovan III Duka Vatac (1222-1254.). Upravo njega je posetio Sava na svome putu u Svetu zemlju. Tokom 1225. godine nikejsko carstvo je poslalo vojsku u Trakiju, a na poziv stanovnika Jedrena. Činilo se da ih ništa ne može zaustaviti. Jedrene je palo, a vojska se pokrenula ka Carigradu. Latinsko carstvo je bilo na izdisaju, međutim, iznenada se pojavila vojska epirskog cara Teodora (Radoslavljevog tasta). Nikejci su se morali povući, a Teodor je nastavio da ide ka Carigradu. Moguće je da bi u tome i uspeo da se nije pojavio novi protivnik: bugarsko carstvo. Bugarski car Jovan II Asen je takođe želeo da stvori vizantijsko-bugarsko carstvo, a za to mu se uskoro ukazala prilika. Kada je latinski car Robert Kurtene, umro 1228. godine, nasledio ga je sin Balduin II. Kako je on bio maloletan, Latini dođu na pomisao da regenstvo do njegovog punoletstva ponude baš bugarskom caru Jovanu Asenu. Ovo je naravno odmah suprotstavilo Bugare i Epirce, a epilog svega je bila strašna bitka između njih na Klokotnici, pritoci Marice (1230.). Bugari su strašno razbili vojsku cara Teodora, a njega samog zarobili i uskoro oslepili. Presto u Epiru sada je preuzeo Teodorov brat Manojlo. Sada više epirsko carstvo nije postojalo kao iole ozbiljna sila.

Upravo su bitka na Klokotnici i propast cara Teodora odigrali veliku ulogu u sledećim događajima u Srbiji. Kralj Radoslav se u potpunosti oslanjao na svoga tasta, epirskog cara Teodora i zahvaljujući njemu održavao se na vlasti. Propašću Teodora i on se našao u opasnosti, budući da je nestalo njegovog tako moćnog zaštitnika. U ovoj situaciji Radoslav se očigledno nije mogao snaći; čitava njegova politika je ležala samo na jednoj osnovi, podršci epirskog carstva. On se nije mogao ili nije umeo približiti Bugarima koji su opet smatrali sebe naslednicima Epirskoga carstva, te su shodno tome gledali na Srbiju kao na svoju vazalnu državu. Oni su zapravo hteli da u Srbiji ostvare onaj uticaj koji je do tada imao Epir, no dok je Radoslav bio kralj to je bilo teško izvodljivo. U poznatom natpisu u crkvi četrdeset mučenika u Trnovu, navodi se da je bugarski car Asen II osvojio sve zemlje od Jedrena do Drača, a uz ove zemlje nabrajaju se još kao zemlje pod vlašću Bugara i srpska zemlja te Albanija.

I u samoj Srbiji je već postojalo nezadovoljstvo Radoslavljevom vladavinom, a naročitu mržnju je izazivala njegova žena. "Jer blagočastivi Radoslav kralj u svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, postade pokoran ženi, od koje i bi povređen umom" (Teodosije). Teško će biti da je njegova žena bila ta koja je izazvala nezadovoljstvo vlastele; jednostavno radilo se o vladaru koji nije bio dovoljno fleksibilan i koji je vodio jednostranu politiku. Takvo čvrsto vezivanje za Epir, Radoslavljev otac, Stefan Prvovenčani, sigurno ne bi sebi dopustio. On je uvek bio spreman da se prikloni tamo gde su mu interesi, što Radoslav nije znao. Stoga nije čudo da se vlastela uskoro pobunila i kao svoga kandidata nasuprot Radoslavu isturila je njegovog brata Vladislava, opravdavajući sve to njegovom neuračunljivošću. "Vlastela su negodovala zbog neuračunljivosti uma njegova i odstupila od njega i pristupila mlađem bratu njegovu Vladislavu, te među braćom nastade mržnja i gonjenje zbog gorke slave kraljevstva" (Teodosije). Moguće je da su i sami Bugari imali velikog udela u ovoj pobuni te da su podržavali Vladislava. U suštini, ovde se radilo o sablažnjivoj borbi dva brata Nemanjića oko vlasti, toliko uobičajenoj među pripadnicima ove dinastije.

Kralj Radoslav nije bio toliko nemoćan koliko to često želi da se prikaže, budući da je pružao otpor sve do jeseni 1233. godine, kada je konačno slomljen njegov otpor. Radoslav je nakon toga morao sa ženom Anom da beži u Dubrovnik, koji ga je ljubazno primio. Sava nije odobravao ove sukobe, a nije ni mogao, jer se verovatno dobro sećao sličnog sukoba između Stefana i Vukana koje je nekako uspeo da umiri. Na sličan način je pokušao da umiri Radoslava i Vladislava, ali u tome nije uspeo. "Sveti ih je mnogo molio i pretio im da budu u miru, i kada nije mogao da ih umiri reče: Ako je od Boga ono što vi činite, volja Gospodnja da bude" (Teodosije).

Sava je pokušao da primiri sukob i njegove simpatije su sigurno bile na strani Radoslava, kao legitimnog vladara Srbije, međutim u ovom sukobu Vladislav je bio mnogo jači i videvši da će Radoslav uskoro biti slomljen, Sava je pristao da ga kruniše za kralja. U tom momentu iz Save je progovorio praktični političar. On nikako nije mogao biti zadovoljan ovim prevratom, međutim sigurno se plašio da bi sukob mogao uzeti dublje razmere i možda dovesti samu državu u opasnost. Stoga je za Srbiju bilo mnogo praktičnije i korisnije da se prizna faktičko stanje stvari, odnosno da se ozakoni Vladislavljeva premoć i da se on kruniše za kralja. Videvši da će Radoslav svakako izgubiti, te da bi time što bi ga podržao samo produžio i rasplamsao ovaj sukob, Sava se odluči da kruniše Vladislava i ovome na taj način da legitimnost: "i uze presto oca svoga kir Stefana kralja, i bi blagosloven i venčan od Preosvećenoga" (Domentijan). Da Sava nije imao nimalo simpatija prema Vladislavu vidi se i kod Teodosija: "A sveti arhiepiskop kraljevstvom i molitvama venča svoga sinovca rečenoga Vladislava, mada je nezakonito i razbojnički ugrabio vlast, ali je sudio da je to po božjoj volji". Teodosije se nimalo ne libi da navede da smatra Vladislavljevu pobunu "razbojničkom" kao i to da je njegova vlast bez ikakve sumnje nezakonita. Drugačije nije mogao ni Sava da razmišlja, no u pitanju je sada bio opstanak države. S druge strane, vlast je ipak ostajala u dinastiji Nemanjića i to je možda mogla biti uteha.

18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save

Na Balkanu je tada bio najmoćniji bugarski car Asen, kome do kraja ipak nije uspelo da postane regent u latinskom carstvu. Čini se da je baš bitka na Klokotnici njega udaljila od ovog cilja i stoga je ona za njega, iako vojna pobeda, bila u suštini politički poraz. Latini su Asena tražili za regenta u doba dok je epirski car Teodor pretio, no njegovim padom nestalo je te opasnosti. Stoga se Latini odluče da regenstvo ponude jerusalimskom kralju Jovanu od Brijena. Ovo je naljutilo Asena kome sada latinsko carstvo postaje glavni protivnik. Uskoro sklapa savez sa nikejskim carem Jovanom i epirskim vladarem Manojlom. Manojlovo učešće je bilo drugorazredno, budući da se on jedva održavao u Solunu, Tesaliji i Epiru gde je upravljao. Ovakav nagli preokret politike bugarskog cara, u kome on postaje protivnik latina imao je svoj logični nastavak i u crkvenoj politici. Još od 1204. godine, od dana kada je bugarski vladar Kalojan krunisan krunom iz Rima, bugarska crkva je bila pod uticajem rimskoga pape. Sada, kada je počeo da ratuje protiv Latina i to uz pomoć pravoslavnih saveznika (nikejsko carstvo i epirsko carstvo) ova situacija je postala neizdrživa. Stoga Asen raskine veze sa rimskom kurijom i pokuša da od nikejskog patrijarha dobije samostalnost. Međutim, patrijarh postavi uslove koje su stavljale bugarsku crkvu u potčinjen položaj, te car od svega toga odustane za prvo vreme, no kasnije nakon dužih pregovora Nikeja je ipak dozvolila da se osnuje bugarska patrijaršija u Trnovu.

Za to vreme novi srpski kralj Vladislav se približio bugarskom caru tako što se oženio bugarskom princezom Beloslavom (ćerka cara Asena). Najveće zasluge za ostvarenje ovog braka ima baš Sava, koji je očigledno pokušavao da Srbiju veže za najjaču silu na Balkanu. "I dovede mu nevestu, kćer cara zagorskoga zvanoga Asena, i oboje blagoslovom utvrdi" (Teodosije). Nije poznato koliko je veliki uticaj bugarski car imao na Vladislava, ali da ga je imao nije bilo sumnje. Bilo je mišljenja da je Vladislav čak priznao i vrhovnu vlast bugarskog cara te na neki način doveo Srbiju u vazalni položaj u odnosu na Bugarsku, no to su uglavnom proizvoljne ocene. Iako se bugarski car u natpisu u crkvi četrdeset mučenika hvali da pod vlašću drži i srpsku zemlju, teško da je bilo tako. Nema sumnje da je Asen uspeo da neke srpske zemlje stavi pod kontrolu, ali u istorijskim izvorima nema niti jednoga podatka koji bi govorio da je Vladislav priznavao carevu vrhovnu vlast.

Bugarski car je verovatno imao najveći uticaj na politiku kralja Vladislava, međutim koliki je on bio može se samo pretpostavljati. Savez pravoslavnih zemalja koji je car Asen stvarao izgleda da je bio bez Vladislava. Moguće je da se Vladislav plašio suviše velikog vezivanja za Bugarsku, poučen primerom svoga brata Radoslava koji je vezivanjem za epirsko carstvo izazvao nezadovoljstvo u plemstvu, tako da je padom carstva propao i on. Iz ovoga bi se mogao izvući zaključak da Vladislav ipak nije bio toliko zavisan od Bugara, čim nije morao da uđe u ovaj savez, a što bi sigurno bio prisiljen da uradi da je priznavao vrhovnu vlast bugarskog cara.

Sava je iznenada krajem 1233. godine abdicirao sa arhiepiskopskog položaja i to u korist svoga učenika Arsenija. Ovaj njegov čin je obavljen u manastiru Žiči na saboru crkvenih i svetovnih velikaša. "Dozvavši u veliku Arhiepiskopiju u pomenutu Žiču, blagočastivoga Vladislava kralja i blagorodne njegove velikaše, zapovedi i da čuvaju mnoge stvari koje se odnose na svete crkve. Izabravši jednoga od učenika svojih, Arsenija jeromonaha, koga tačno poznavaše da je više od drugih ukrašen bezlobnošću i pravdom..." i dalje: "Posadivši ga mesto sebe kao arhiepiskopa na svojem blagodarovanom prestolu, utvrdi ga sveti, dovoljno ugostivši u Arhiepiskopiji samodršca i velikaše njegove..." (Teodosije). Ne postoji iole vidljiv razlog koji bi mogao opravdati Savino abdiciranje nekim njegovim eventualnim nezadovoljstvom Vladislavljevom vladavinom. Iako nije odobravao nasilno smenjivanje Radoslava, on se sa uzurpatorom Vladislavom dobro slagao. "Blagočastivi Vladislav bio je blagoposlušan svetome arhiepiskopu u svemu što se tiče svetih crkava, i više od drugih, i ostade s njim u miru i ljubavi koliko se izvoli Gospodu." (Teodosije). Prema tome, kralj Vladislav nije mogao biti taj zbog koga je Sava odlučio da se povuče. Verovatniji razlog jeste da je Sava hteo da još za života sebi odredi naslednika te da ga svojim autoritetom pomaže. U slučaju da se to radi nakon njegove smrti, bile su moguće nesuglasice koje bi verovatno iskoristila ohridska arhiepiskopija da ponovo stavi pod kontrolu srpsku crkvu. Do tog momenta sudbina srpske crkve je u mnogome zavisila samo od snažne ličnosti njenog arhiepiskopa, a bilo je verovatno da će tako biti i dalje. Stoga je trebalo od novog arhiepiskopa stvoriti takvu ličnost, a to je Sava želeo da učini još za svog života i tu bi trebalo tražiti razlog za ovo iznenadno njegovo povlačenje. Da je to tako, potvrđuje i činjenica da je Sava izvesno vreme nakon abdiciranja proveo u Srbiji, pomažući novom arhiepiskopu Arseniju u obavljanju poslova i u utvrđivanju njegove vlasti. Arhiepiskop Arsenije I je u godinama 1234 – 1263. bio na čelu srpske crkve, a nakon smrti (1266.) proglašen je svecem.

Nekako u vreme ovih događaja razrešila se i sudbina nesretnoga kralja Radoslava. On je od Vladislava pobegao u Dubrovnik (1233.), a pratila ga je i žena Ana. Postoje indicije da je on iz Dubrovnika rukovodio nekim akcijama protiv Vladislava i da je očekivao da će uspeti da se vrati na presto. Koliko je on bio siguran u svoj povrat u Srbiju, vidi se i iz toga što je početkom 1234. godine izdao trgovačku povelju Dubrovniku u kojoj obećava Dubrovačkim trgovcima da će im po povratku u Srbiju dati neke trgovačke privilegije. Zbog svega toga Vladislav je počeo da ugrožava Dubrovnik koji se morao stoga obratiti za pomoć bosanskom banu Ninoslavu. Kako akcija protiv Vladislava nije uspela, to je Radoslav nakon toga otputovao u Drač u želji da se obrati tadašnjem epirskom vladaru Manojlu, ne bi li ga ovaj pomogao.

Upravo u Draču doživeo je Radoslav jednu izuzetno tešku epizodu u svom životu, a kao krivac navodi se njegova žena Ana. Prema navodima Teodosija, ona se u Draču spetljala sa komandantom grada, nekim Frankom, i pobegla sa njim. Kada ju je Radoslav pokušao povratiti, Frank ga umalo nije ubio i stoga je nesretni Radoslav morao da beži iz Drača. "I odmah kralj Radoslav izgnan bi, i pobeže u grad Drač. Ali mu zbog lepote žene njegove stadoše zavideti, i posle kratkog vremena bi lišen te zlonaravne žene, jer beše druga Dalida kao prva Samsonu, i ova se nađe kriva svome krasnome gospodinu, jer po njenoj volji ote je od njega veliki Frug koji je vladao gradom i ustremi se da ga konačno ubije." (Teodosije). Nakon ovoga Radoslav je pobegao u Srbiju, gde ga je primio Sava i uskoro zamonašio pod imenom Jovan. "Pomenuti Radoslav pobegavši od smrtonosnog mača, izagnan iz kraljevstva i lišen žene i odasvud u nedoumici o sebi, odmah pribeže svetome arhiepiskopu kao svojemu ocu, a sveti ga primi radosne duše i dovoljno ga uteši slatkim rečima od skrbi, koja mu se dogodi od brata i lukave žene." (Teodosije). Sam čin zamonašenja je po Teodosiju urađen zbog toga što je Sava želeo da na neki način zaštiti Radoslava od osvete njegovog brata Vladislava. "A hoteći zaustaviti bratovljevo neprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga anđelskim i inočkim obrazom, nazvavši ga Jovan monah umesto Radoslav" (Teodosije). Radoslav je poživeo još nekoliko godina i umro (godina se ne zna, ali je bila nakon 1235.), a sahranjen je u Studenici.

Sama epizoda sa neverstvom Radoslavljeve žene Ane je veoma sumnjiva, budući da je spominje samo Teodosije. Po nekim izvorima izgleda da do svega ovoga nije došlo i da je Radoslav sa ženom došao u Srbiju. Tako se u nekim spomenicima uz monaha Jovana (Radoslav) spominje i monahinja Ana, što može da znači da su oboje zajedno došli i Srbiju, a nakon toga oboje se i zamonašili.

O kasnijim odnosima između Vladislava i Radoslava (nakon Radoslavljevog povratka i zamonašenja) ne zna se mnogo, ali je verovatno da Vladislav nije uznemiravao brata. Postoji čak i pretpostavka da je Radoslav dobio i jedan deo srpske zemlje na upravu. U svakom slučaju, ostatak života Radoslav je proveo u miru, a njegova nesretna sudbina izgleda nije mnogo dotakla kasnija pokolenja. Iako nije bio vladar onoga kova kojeg je bio njegov otac Stefan Prvovenčani, Radoslav nikako nije zaslužio da se tako odnose prema njemu, ni kasnija istorija tako njegovi savremenici. On možda nije bio sjajan vladar i osvajač, no činjenica je da Srbija tokom njegove vladavine nema posebnih potresa, a njegova naslonjenost na Epir, što mu je kasnije uzeto kao najveći greh, jeste tada bila jedina moguća politika. Ko je tada mogao pretpostaviti da bi se jedna takva jaka država mogla samo tokom jedne bitke srušiti. S druge strane da epirski car Teodor nije bio zarobljen od strane Bugara, moguće ja da bi epirska snaga bila obnovljena i tada bi se Radoslavljeva politika do kraja pokazala kao ispravna. Sličnu politiku je vodio i Vladislav, s tom razlikom što se on isto tako bezrezervno povezao sa Bugarima. Ono što se Radoslavu najviše može zameriti jeste nedostatak prevrtljivosti koja obavezno ide uz politiku i što nije umeo odmah nakon poraza Epira da se približi Bugarima kao pobednicima. Ta prevrtljivost, zvana "fleksibilnost" bila je svojstvena Stefanu Prvovenčanom, ali i svim kasnijim velikim vladarima, i ne samo Srbiji.

Veze Radoslava sa ohridskim arhiepiskopom su kasnije strašno naduvane i Radoslavu su pripisivane namere da ponovo potčini srpsku crkvu, a da za tako nešto ne postoje jači dokazi izuzev Homantijanovih "Odgovora" o čijoj autentičnosti se može raspravljati. O Radoslavu, kao vladaru, stvarala se slika tipična za istoriju koju pišu pobednici, u kojoj se o gubitnicima govori sve najgore. U suštini, Radoslav nije bio dorastao spletkama i očigledno se nije nadao da će udar doći baš od strane njegovoga brata, no to još uvek ne znači da je on bio i loš vladar. Sam Teodosije ga navodi kao dobrog kralja: "Jer blagočastivi Radoslav kralj u svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, ostade pokoran ženi, od koje bi povređen umom". Krivica za njegovu zlu sudbinu se baca na njegovu ženu, Grkinju Anu, a verovatno zbog dosta jakog uticaja Grka što se smatralo da je njeno delo. Teško da je Ana toliko mogla uticati na Radoslava, uticaj Grka je bio plod tadašnje političke situacije. Uostalom, za vreme kraljevanja Vladislava isti takav uticaj, ako ne i veći, imali su Bugari. Iako je Vladislav bio oženjen bugarskom princezom nigde se ne navodi da je uticaj Bugara toliki zahvaljujući njoj. Zapravo, Teodosije je tražio opravdanje za Radoslavljev pad i našao ga u njegovoj ženi, a to što je Radoslav bio naslonjen na Epir bio je samo plod tadašnje političke situacije. Tada je Epir bio najjači i bilo je sasvim za očekivati da i ima najviše uticaja u Srbiji. Konačno, tvorac te politike i nije bio Radoslav, naslanjanje na Epir započeo je Stefan Prvovenčani onda kada je oženio Radoslava sa epirskom princezom. Greška Radoslavljeva je samo u tome što nije uspeo da se obračuna sa razularenom vlastelom u Srbiji, koja je svoje nezadovoljstvo izražavala menjajući kralja. Kasniji period (ali i raniji) je baš pokazivao to da srpska vlastela nije imala mnogo sluha za državne interese; podređujući ih uvek svojim ličnim. Konačno šta je dobijeno rušenjem Radoslava i dovođenjem Vladislava? Ako je razlog za pobunu bio suviše veliki uticaj jedne sile, sa novim kraljem je uticaj ostao, ali on više nije bio iz Epira već iz Bugarske. Tačnije rečeno, promenjen je samo gospodar.

Oko uticaja iz Epira i Bugarske isto tako ima malo preterivanja. Niti je uticaj Epira bio tako veliki za vreme Radoslava, niti su Bugari mogli da utiču mnogo na srpske poslove, za vreme Vladislava. Da epirski car Teodor nije imao baš tako skladne odnose sa Radoslavom govori Teodosije kada opisuje Savinu posetu epirskom caru. "Car i mitropolit mnogo izgovoriše svetome da blagočastivi kralj Radoslav u ljubavi i miru sa njima prebiva". Odnosi između Epira i Srbije očigledno nisu bili baš tako skladni, a da je Radoslav bio takva igračka u rukama cara Teodora i svoje žene Ane, sigurno je da mu car ne bi slao ovakvu poruku. To bi trebalo da znači da Radoslav nije pao zbog epirskog cara i zbog svoje žene Ane, već je to bila tipična borba za vlast između pripadnika loze Nemanjića oko kraljevske krune. Oni su to radili i ranije, a kasnije će toga da bude još i više. To je bila njihova porodična osobina, a da ni Vladislavu uzurpatorstvo neće doneti sreću videće se onda kada ga sa prestola sruši njegov brat Uroš.

Nakon što je pomogao novom arhiepiskopu Arseniju, odluči Sava da ponovo krene za Svetu zemlju i da poseti Egipat i Malu Aziju. U proleće (ili jesen) 1234. godine on je krenuo na put. O tome je obavestio kralja Vladislava. "Nasamo reče kralju Vladislavu svoju pomisao" (Teodosije), a iako se ovaj odupirao tome Sava otputuje. O ovome Savinom putovanju bilo je brojnih kombinacija, postavljalo se pitanje zašto je on u tako poznim godinama (preko 60), a bio je i bolestan, krenuo na ovaj put. Najsmelija je svakako ona kombinacija koja nalazi u ovom putu političke motive. Po ovoj verziji bugarski car Asen (tast kralja Vladislava) je zamolio Savu da kod jerusalimskog, antiohijskog i aleksandrijskog patrijarha izradi da bugarska crkva dobije autokefalnost, da postane patrijaršija. Teza veoma interesantna i moguća, ali u nedostatku istorijskih dokaza potpuno svojevoljna. Mnogo su bliža istini razmišljanja da je Sava na ovaj put krenuo isključivo iz religioznih motiva, tim više što u to doba on više nije bio arhiepiskop, već čovek koji više nema zemaljskih briga, već je potpuno posvećen bogu. Još su neosnovanija razmišljanja da je Savino putovanje izvedeno zbog toga što se on nije slagao sa srpskim kraljem Vladislavom. Iako nije odobravao njegovu pobunu, Sava je ipak krunisao Vladislava i pomagao mu. Nikada on ništa nije učinio što bi moglo da naruši sigurnost srpske države i Srpske pravoslavne crkve, a sva njegova aktivnost je uvek bila usmerena na to da se i država i crkva što više učvrste. Njegova ljutnja na Vladislava i ovakav protestni odlazak mogli bi pokrenuti lavinu nezadovoljstva i izazvati haos u Srbiji, a sav Savin dotadašnji rad je upravo bio usmeren ka smirivanju situaciju i jačanju jedinstva u državi. Takav Savin postupak bi bio zapravo poništenje čitavog njegovog životnog dela, stoga je jasno da ovakva razmišljanja nemaju nikakvih osnova.

Sava je na putovanju obišao Jerusalim, zatim patrijaršiju u Aleksandriji, u Egiptu je obišao pustinjake i Sinaj. Nakon toga vratio se u Jerusalim, odakle je otišao u antiohijsku patrijaršiju i konačno nakon Carigrada stigao je u Bugarsku, u Trnovo, kod Bugarskog cara Jovana Asena. Pri dolasku u Svetu zemlju u gradu Akr, Sava je boravio u manastiru svetog Georgija, isti onaj koji je on otkupio na svom prvom putovanju i koji je služio kao prihvatilište srpskim hodočasnicima.

Bugarski car je Savu primio veoma lepo. "I primi ga car sa velikom čašću i ljubazno slavlje satvori zbog njega blagoverni car Jovan" (Domentijan). Već tada je Sava bio i umoran i bolestan, tako da je nedugo potom i umro. Datum smrti ostaje nejasan:12, 13, 14. ili 15. januar (u crkvi je preovladao datum 14. januar kada se i praznuje). Godina je takođe diskutabilna: 1235. ili 1236.? Samu njegovu smrt opisuje Teodosije: "A u ponoć kada je svitao vaskrsni dan nedelje, sveti pričestivši se svetim i životvornim Hristovim tajnama, kao što i uvek govoraše:Slava Bogu za sve! I odmah, kao da su ga posetili neki iz davnine mili drugovi, bio je veseo duhom, a ovim veseljem potvrđivaše se dolazak anđela Božjih k njemu i pokaza se neiskazano svetao u licu, čime dokazivaše čistotu duše svoje. I tako, do kraja svojega blagodareći Boga, u ruke njegove predade dušu svoju".

Nešto pre smrti svoje Sava je uputio pismo i kralju Vladislavu i srpskom arhiepiskopu Arseniju gde se on verovatno od njih oprašta i koja treba da predstavljaju na neki način njegovu oporuku. Da je sa Vladislavom bio u dobrim odnosima vidi se i iz toga što on u pismu daje ovome blagoslov. "U pismu darova mir i blagoslov Vladislavu kralju i svojega prestola namesniku, blaženom Arseniju arhiepiskopu, i svoj zemlji naroda svoga, i tako otpusti svoje učenike u srpsku zemlju, a sam ostade sa malo njih" (Domentijan). Nakon smrti Sava je sahranjen u crkvi četrdeset mučenika u Trnovu.

U međuvremenu, godine 1235. na maloazijskoj granici u mestu Galipolju je potpisan grčko – bugarski savez, a nedugo potom je u Lampsaku obavljena i svadba između vizantijskog prestolonaslednika Teodora II Laskarisa i ćerke bugarskog cara, Jelene. Istovremeno je objavljeno i da je bugarska pravoslavna crkva dobila rang patrijaršije, a odobrenje su dala sva četiri patrijarha. Odmah nakon toga dve ujedinjene armije udare na Carigrad. Opsada se otegla do proleća 1236. godine, a Carigrad se dobro držao, najviše zahvaljujući tome što ga je pomagala mletačka flota sa mora. Sve to nije sprečilo latinskoga cara Balduina II da u panici pobegne iz Carigrada. Verovatno da bi se i grad ubrzo predao da među Bugarima i Grcima nije došlo do sukoba. Bugarski car Asen II se dosetio da bi pad Carigrada doneo stvarne koristi samo Grcima, a da on od toga ne bi imao ništa. U suštini, stvorio bi sebi samo jakog protivnika, a mnogo je bolje održati na životu slabo latinsko carstvo nego dobiti jako grčko. Stoga on raskine savez sa carem Jovanom Vatacem i sklopi novi sa Latinima, pa onda zajedno udare na Grke. No baš tada u Trnovu počne da besni neka zaraza u kojoj caru Asenu umru žena i sin, a i trnovski patrijarh. Stoga na brzinu sklopi mir sa nikejskim carem (1237. godine) i požuri u Trnovo. Latini su nastavili operacije protiv Grka, ali oni sada višu nisu predstavljali nikakvu opasnost. Po povratku u Bugarsku car Asen je zbog stalnih spletaka koje je pravio dao da se oslepi bivši epirski car Teodor, no kasnije ga je pustio iz zarobljeništva, pa je ovaj čak uz pomoć Bugara uspeo da svoga sina Jovana (1240-1244.) kruniše za cara u Solunu, prethodno odatle proteravši brata Manojla. Međutim, car Jovan se nije uspeo dugo održati i kada ga je nikejski car Jovan Vatac napao, on se godine 1242. odrekne carske krune, a zauzvrat mu car Jovan Vatac ostavi da vlada Solunom, sa titulom despota. Sada više nije bilo nikakve prepreke da car Jovan Vatac obnovi vizantijsko carstvo, tim više što je tokom godine 1241. umro i bugarski car Asen.

Nakon Savine smrti i njegove sahrane u Trnovu, srpski kralj Vladislav je pokušavao da od bugarskog cara izmoli Savine mošti ne bi li ih doneo u Srbiju. Bugarski car nije bio voljan da ispuni Vladislavljevu želju, tako da je do kraja ovaj morao lično da ode u Bugarsku. "A car beše u nedoumici šta da čini, jer mišljaše da će se lišiti carstva ako se liši svetoga, a uz to jer beše položen u njegovu manastiru. Pozvavši patrijarha i svoje savetnike, pitaše da li da ga preda. A oni mu rekoše da to nikako ne čini, jer, reče, velmože i ceo grad veoma negoduju zbog ovoga" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila ni malo povoljna po Vladislava, pa je bio čak optuživan da je on kriv što je Sava umro i sahranjen u Bugarskoj. Želeći nekako da suzbije ove glasine on je morao po svaku cenu doneti Savine mošti i sahraniti ga u nekom od kraljevskih manastira. "A kralj Vladislav, videći da je car neumoljiv, beše u nedoumici šta da čini. Jer smatraše na sebi ukor i prezir od naroda i gnev od Boga, dogod bude sveti ležao u tuđini i van svoga naroda. Naumi, zato, da sam ode do cara i dobije svoju prozbu" (Teodosije). U Trnovu su pregovori između Vladislava i cara išli veoma teško "I bila je velika raspra i mnogo uzbuna zbog ovoga,..." (Domentijan). No, na kraju car ipak popusti i Vladislav uzme Savine mošti i donese ih u Srbiju. Po biografima car nije imao namere da Vladislavu izađe u susret, međutim noću mu se prikazivao anđeo božji koji mu je naređivao da Vladislavu ipak dopusti da odnese Savine mošti. Uplašen, ali ipak nerad, car na kraju popusti. Pri otvaranju groba našli su Savino telo neoštećeno pa se činilo kao da spava, "i telom svega cela i nerazrušena, i vlasi glave i brade sve svetle i cele da ima, i kao da leži i spava" (Teodosije).

Nakon dolaska u Srbiju Savine mošti Vladislav sahrani u manastir Mileševo. "I sva čeda njegova sa strahom i verom celovavši Preosvećenoga i pojući bogohvalne pesme za njegov pokoj, časno ga prevedoše u veliku Lavru vaznesenja Spasova, u mesto zvano Mileševu, u rukotvoreni manastir toga samoga bogoljupca i svetoljupca, velikoga kralja Vladislava" (Domentijan). Ovaj manastir predstavlja zadužbinu Vladislavljevu, a podignut je 1234. godine na desnoj pritoci Lima, reci Mileševskoj. U Mileševu su Savine mošti bile sve do 27. aprila (10. maja) 1595. godine, kada su ih Turci na Vračaru u Beogradu spalili.

Nakon što je preneo mošti svetog Save, Vladislav se imao pozabaviti sa unutrašnjim problemima. Raniji sukobi su Dubrovnikom zbog toga što je ovaj grad pomagao njegovog brata Radoslava vremenom je izbledeo, pa je u vremenu 1234/1235. između njih sklopljen ugovor kojim su Dubrovčani dobili trgovačke povlastice, ali su zauzvrat morali da se obavežu da neće više dozvoliti dase na njihovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije. No, netrpeljivosti ipak nije nestalo i ona je stalno bila prisutna.

Mnogo je veći problem predstavljala Bosna, gde je od godine 1232. banovao Matej Ninoslav. Za njega se smatralo da je zaštitnik jeretika (bogumila, verovatno), a papa Grgur IX odluči da jednom za svagda raskrsti sa Bosnom koja je u to doba bila strašno ozloglašena zbog jeresi. Tadašnji bosanski biskup je bio trn u oku papi i stoga ga u pismu naziva pukim neznalicom, besramnim braniteljem jeretika, zatim ga optužuje da u crkvi ne vrši nikakve službe božije, ne zna čak ni forme krštenja, a sa jereticima boravi u nekom selu, dok je njegov rođeni brat čak poglavica tih jeretika. Stoga su kaločki nadbiskup, zagrebački biskup i prepozit sv. Lovre kaločke nadbiskupije trebali da ispitaju njegov rad. Da je izveštaj ove trojice bio porazan vidi se iz toga što je papa poslao svoga legata Jakova u Bosnu da na licu mesta vidi o čemu se zapravo radi. Legat je imao ovlaštenja da bosanskoga biskupa i zameni, međutim on svu krivicu za jeres u Bosni baci na nadbiskupa dubrovačkog. Stoga je bosansku biskupiju oduzeo iz jurisdikcije dubrovačkog nadbiskupa i dao je kaločkom nadbiskupu. Tokom samog postupka bosanski biskup nije niti jednog momenta poricao to da je bogumil već mu je jedino opravdanje bilo "da je iz prostodušnosti pogrešio" misleći da su bogumili pravoverni. Koliko je on pri toj svojoj izjavi bio iskren danas je teško reći, ali ako jeste onda bi se moglo postaviti pitanje njegovog obrazovanja, jer ako on nije bio u stanju, kao biskup, da razlikuje pravoverje od krivoverja, šta se onda moglo očekivati od običnih vernika. Ako je bosanski biskup mislio da će mu ovakva odbrana pomoći da se opravda kod pape, onda se ljuto prevario, jer ga ovaj odmah smeni uz opravdanje da "u tom grehu nema velike razlike između onih koji varaju i onih koji su prevareni; tim više kad se oni, koji bi kao kedri Libana imali stajati, upletu u mrežu različitih zabluda, i koji postanu povodom propasti, a trebali bi biti uzrokom spasenja".

U svakom slučaju papski legat nije naišao na bilo kakav otpor. Bilo kako bilo, odluka pape je bila veliki udarac za Bosnu jer su Ugari preko kaločkog nadbiskupa imali punu mogućnost za delovanje. Ban Ninoslav se jedno vreme tome opirao, ali pošto je postojala opasnost da kaločki nadbiskup uz pomoć Kolomana, hercega Hrvatske, inače rođenog brata ugarskog kralja Bele IV (1235-1270.), pokrene krstaški rat, na kraju popusti i prividno prihvati katoličku veru. To su učinili i drugi bosanski velikaši među kojima je svakako najistaknutiji bio Ninoslavov rođak, po imenu Prijezda koji je izjavio svoju "čistu i iskrenu odanost prema svetoj crkvi ne samo u rečima nego i činom verno progoneći jeretike".

Izgledalo je da je papa konačno ostvario ono što je želeo, te stoga on banu Ninoslavu piše: "Grleći te iskrenom ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod zaštitu sv. Petra i našu sa svima posedima..." No, papa posebno podvlači to da njegova zaštita vredi samo dok Ninoslav bude u katoličkoj veri.

Ninoslav nije bio ni u kom slučaju iskren, želeo je jednostavno da dobije u vremenu. Istovremeno, on papinu trenutnu milost iskoristi da se žali na hercega Kolomana kako mu ovaj otima pojedine delove Bosne. Nije Ninoslavu toliko smetao Koloman, koliko usorski knez Sibislav koji je bio katolik i kojeg je Koloman znatno pomagao. Knez Sibislav nije priznavao Ninoslava, te je stoga pokušavao da se dočepa banske stolice. Upravo žalbom na Kolomana, ban Ninoslav je postigao to da papa zaustavi Kolomana, a ovaj kneza Sibislava.

Iako se ban Ninoslav prividno priklonio papi, a bosanski biskup je zamenjen sa dominikancem Ivanom, inače Nemcem, papa se uskoro uverio da u suštini ništa nije uradio. Da li se biskup Ivan uopšte i pojavio u Bosni, veliko je pitanje, ako jeste brzo je odatle pobegao plašeći se za život. U Bosni je planula buna, kako protiv pape, tako i protiv ugarskog uticaja. Stoga tokom 1234. godine papa pokreće krstaški rat protiv jeretika u Bosni, a vođe su trebali da budu herceg hrvatski Koloman i biskup bosanski Ivan. Uskoro su pozvani svi belosvetski probisveti da uzmu učešća u ovom ratu, a zauzvrat su dobijali od pape oprost svih grehova i isti onaj status koji su krstaši imali kada su išli u Svetu zemlju, a sve u skladu sa papinim pismom biskupu Ivanu: "koji bi na njegov poziv krst uzeli za uništenje jeretika, onaj oprost i one povlastice podeli koje se daju onim krstašima koji idu u Svetu zemlju". U okviru toga Bosna je čak od strane ugarskog kralja Andrije (još je tada bio na vlasti) data u potpuno vlasništvo Kolomanu, a papa je to potvrdio (1235.). To je trebalo da znači da je ban Ninoslav zbačen sa vlasti, ali postignut je sasvim suprotan efekat. Bosna se tek od sada branila kao jedan čovek. Koliko je ovaj rat bio naporan, vidi se iz toga što je nesuđeni biskup bosanski Ivan zatražio od pape da ga ovaj razreši od daljnjeg učešća u ovom ratu, no papa to odbije. Rat je za krstaše i inače išao veoma loše. Nešto zahvaljujući neprohodnom terenu, ali više zato što su izuzev kneza Sibislava i majke mu Anke, svi bosanski velikaši prešli na stranu bana Ninoslava. U to je umro i ugarski kralj Andrija, a nasledio ga je njegov sin Bela IV (1235-1270.) koji je nastavio da pomaže Kolomana u ovom ratu. Tokom 1237. Bosanci počnu da popuštaju. tako da je izgleda do kraja te godine Koloman uspeo da dođe čak do Rame, pregazivši celu Bosnu.

Upravo te godine (1237.) Koloman odjednom svoju akciju proširuje i na Hum, što je zabrinulo srpskoga kralja Vladislava, budući da je on držao pod svojom vlašću delove ove oblasti. Severni deo Zahumlja koji je držao knez Toljen (potomak Nemanjinog brata Miroslava) pao je veoma brzo, a Vladislav je morao da pokrene vojsku ne bi li zaštitio svoje oblasti. Krstareći sa svojim odredima duž granice, Vladislav je došao čak do reke Cetine, ali nekih ozbiljnijih okršaja sa Kolomanom nije imao.

Krstaški rat u Bosni nije doneo posebno velikih rezultata, budući da Koloman nikada nije uspeo da ovlada i centralnom Bosnom, a ban Ninoslav nije bio mnogo zabrinut za svoju vlast, tako da tokom 1240. godine njega i njegove velikaše prima Dubrovnik. U povelji koju je izdao Dubrovniku on gradu čak obećava da će mu pružiti zaštitu ukoliko kralj Vladislav napadne. Tada su srpske čete krstarile u okolini Dubrovnika, a i sam kralj Vladislav je bio sa njima. Dubrovčani su se možda sećali ranijih razmirica sa Vladislavom pa su ga se pribojavali, ili je možda on zaista uznemiravao Dubrovnik, uglavnom on je predstavljao opasnost. Razvoj događaja na tom terenu bi bio zaista neizvesan da godina 1241. nije donela nekoliko neočekivanih događaja koji su u potpunosti poremetili dotadašnji tok događaja.

19. Novi kralj Uroš I "Veliki" (Hrapavi)

Prvi događaj je bio značajan samo za Balkan, pogotovo za Srbiju. Bila je to smrt bugarskog cara Jovana II Asena (jun 1241.) koja je naročitog traga ostavila u Srbiji. Baš zahvaljujući moćnoj podršci koju je dobijao iz Bugarske, Vladislav je i uspeo da sa vlasti sruši svoga brata Radoslava. U dobroj meri zahvaljujući daljnjoj bugarskoj podršci on se i dalje održavao na vlasti. Iako veze između njih nisu bile baš tako skladne, bugarska pomoć je i te kako bila značajna, tako da je nakon careve smrti Vladislav imao unutrašnje nemire. Moguće je da bi Vladislav te nemire i smirio, budući da je on bio vladar sa ipak značajnim sposobnostima, da se nije pojavila još jedna opasnost koja je bila za celu Evropu nalik na najstrašniju noćnu moru.

Negde iz dubina Azije pojave se Mongoli; koje je ujedinio Temudžin zvani Džingis-kan, koji u periodu od 1206. do 1227. godine uspeva da osvoji teritoriju koju do tada niko pre njega nije uspeo. Pala je Mandžurija, severna Kina, Turkestan i cela Azija sve do Krima, kraljevina Tangutska i Velika Buharija. Mongoli su izazvali strašan strah po Evropi, niko nije znao odakle oni dolaze. "Te godine (1223) izbili su pogani a da niko nije tačno znao ni ko su, ni odakle su došli, kojim jezikom govore, kom plemenu pripadaju i koje su vere. Zvali su ih Tatarima... Neki su govorili da si izašli iz pustinje Jatreb: bog zna ko su.." (Nestor). Ovde se već vidi zabuna oko imena napadača: Mongoli ili Tatari. Ova nejasnost oko imena je u Evropi dugo vladala. Nestor spominje Tatare koji su zapravo predstavljali samo jedno od pet plemena koja su prevlađivala u Mongoliji. Do zabune je došlo zbog ogromnog straha koji su Mongoli izazvali, pa se smatralo da dolaze iz podzemnog sveta Tartara i koji se nalazi ispod samoga pakla. Nakon bitke na Kalki (maj 1223.) gde su Mongoli strašno potukli Ruskog kneza Mstislava, oni su se odmah povukli i sledećih trinaest godina se zanimali osvajajući Kinu.

Nakon osvajanja Kine oni ponovo kreću na Evropu pod vođstvom novoga kana Ogataja. Ovaj šalje Džingis – kanova unuka Batua sa vojskom za koju procene (preterane verovatno) tvrde da je brojala oko pola miliona ljudi. Do kraja 1240. godine sva Rusija je bila zauzeta, da bi dalje kao plen Mongola pale Poljska, Ugarska, delovi Hrvatske pa čak i delovi Bosne i Srbije. Ugarska vojska koju je teškom mukom uspeo da sakupi kralj Bela IV na reci Šaj bude satrta (poginuo je i herceg Koloman), a Bela IV pobegne u Austriju, a zatim pređe u Zagreb, odakle je pokušao da organizuje otpor. Savremenik ovih događaja, arhiđakon Toma ovako opisuje Mongole: "Ti su ljudi maleni, ali prsa su im široka. Spodoba njihova je grozna; golobrado lice i plosnato, nos tup, a male oči razdaleko jedno od drugoga. Odijelo im je neprodirno, a sastavljeno je složene kože te nalikuje ljuskama. Kacige su im od kože ili od željeza. Oružje im je zavinuta sablja, tulac, luk i strelica s oštricom od željeza ili kosti koja je za četiri prsta duža od naše. Na svoje crno-bijele zastave meću na vrh vunenu kitu. Njihovi konji, koje jašu bez sedla, maleni su ali jaki, vikli naporu i gladu; premda nisu potkovani, penju se i veru po pećinama kao divokoze, a poslije trodnevnoga trka zadovoljavaju se s malo odmora i hrane. A ni ljudi ne brinu se mnogo za svoju hranu, kao da žive od same okrutnosti; ne jedu kruha, hrana im je meso, a piće konjsko mlijeko i krv. Sa sobom vuku velik broj zarobljenika, osobito oružanih Kumana. Silom ih gone u bitku i ubijaju čim vide da slijepo ne srću u boj. Mongoli sami ne idu rado u boj. Ako pak koji od njih pogine, odmah ga pokopaju na onom mjestu, tako da mu se grob ne pozna izvana. Gotovo nema rijeke preko koje ne bi sa svim konjima preplivali. Preko velikih rijeka ipak se prevoze na svojim mjehovima ili čamcima. Šatori su im od kostrijeti ili od kože. Premda ih ima golema množina, ipak nema u njihovu taboru štropota, niti halabuke, već mukom mučeći hodaju i mukom muče kada se bore".

U zimu te godine (1241.) Mongoli preko leda pređu Dunav i upadnu u zapadnu Ugarsku, a da Bela IV nije uspeo da organizuje bilo kakav otpor. Cela je Hrvatska sada gorela, a kan Batu je uputio posebnu poteru koja je tražila Belu koji je sada bio u Splitu ali uskoro ode u Trogir budući da mu se Split nije učinio dovoljno sigurnim. Pred Splitom nisu Mongoli mnogo toga pokušavali već ga ostave i udare na Klis gde su mislili da je Bela. Opsada im nije uspela i morali su da se povuku, a u međuvremenu i Batu dočuje da je umro kan Ogataj (decembra 1241.). Ipak odluči da pokuša napad na Trogir jer je načuo da je Bela u njemu. Napad nije uspeo, a i Bela je već bio pobegao iz Trogira na ostrvo Rab. Mongoli su čak imali pokušaj da osvoje ovo ostrvo, ali nevični borbi na moru nastradaju. Daljnjih pokušaja više nisu imali budući da su žurili da se vrate kući pošto je nakon smrti Ogataja trebalo izabrati novoga kana.

U svom povlačenju Mongoli pređu preko Srbije, Bosne i Bugarske na putu ka donjem Dunavu, usput ih pustošeći. Iako je stradala, Srbija ipak nije tako jako osetila ovaj mongolski udar budući da se stanovništvo sklanjalo u neprohodne šume a Mongoli nisu pokazivali volju da ih tamo traže. Od srpskih gradova stradali su Kotor, Drivast i Svač. Čitav ovaj pohod bio je u suštini pljačkaški i mogao bi se uporediti sa plimom koja sve ruši pred sobom, ali se i isto tako brzo i povlači. Ovaj upad Mongola je u Srbiji izazvao uzbunu, izvesne potrese, ali ne i neke dublje promene. Pravi potres je izazvala već pomenuta smrt bugarskog cara Asena (1241.) ostavljajući kralja Vladislava bez značajne podrške.

Pobunjena vlastela je kao svoga kandidata istakla trećeg sina Stefana Prvovenčanoga koji se zvao Uroš (1243-1276.), a od 1242 godine pa do proleća 1243. godine trajala je borba oko vlasti. Napokon u proleće 1243. godine Vladislav je bio prisiljen da odstupi i da se odrekne krune u Uroševu korist. Izgleda da je Uroš veoma brzo uspeo da uhvati Vladislava i da ga negde drži zatvorenog, tako da se kao glavni nosilac otpora Urošu spominje baš Vladisavljeva žena Beloslava. Ona je jedno vreme kao izgnanica boravila u Dubrovniku, a da je zaista ona bila ta koja je iz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroša vidi se iz jedne Dubrovačke povelje iz leta 1243. godine. U toj povelji Dubrovčani se obavezuju prema kralju Urošu da kraljica Vladislavljeva neće ni na koji način preduzimati bilo koju radnju koja bi bila protiv njega. To što se samo ona spominje navodi na pomisao da je otpor postojao i da je kraljica Beloslava upravljala njime, a kako se nigde ne pominje i Vladislav to bi moglo značiti da je on bio negde zatvoren.

Ipak na svu sreću ovo stanje nije dugo trajalo, braća su se veoma brzo izmirila. Uroš se pokazao kao veoma predusretljiv prema Vladislavu, dajući mu na upravu Zetu i ostavljajući mu kraljevsku titulu. U suštini o ovoj borbi između braće se veoma malo zna, kao što se ne zna ni pravi razlog nezadovoljstva vladavinom Vladislava. Kao i uvek, kada se ne zna pravi razlog neke pojave, poteže se za pretpostavkama, a kako je baš neposredno pred Vladislavljev pad umro i bugarski car i desila se mongolska provala, to se ti događaji automatski povezuju sa ovom pobunom. Koliko je to tačno ostaje stvar procene. Ako se donekle i može povezati smrt bugarskog cara i Vladislavljeva slabost zbog izgubljene bugarske podrške, zaista nije jasno zašto bi mongolska provala bila onaj momenat koji je naškodio Vladislavu, a pomogao Urošu?

Kasniji izvori veoma malo pominju kralja Vladislava, a i kada to čine napominju se njegovi prijateljski odnosi sa Urošem, što znači da je on u potpunosti izgubio vladarske ambicije, te da više ništa nije pokušavao ne bi li povratio presto. Vladislav je imao dva sina (Stefan i Desa) i jednu ćerku za koju se ne zna kako se zvala, a bila je udata za omiškog kneza Đuru Kačića (1239-1274). Vladislavljeva deca kao i njihovi potomci u kasnijem političkom životu Srbije od tada više nemaju nikakve uloge i ne pominju se više.

Od 1243. na srpskom prestolu sedi kralj Stefan Uroš I (1243-1276), četvrti i najmlađi sin kralja Stefana Prvovenčanog. U periodu od 1228. kada je umro Stefan Prvovenčani pa do 1243. godine, na srpskom prestolu izređala su se trojica njegovih sinova. Ono što je karakteristično jeste da je smena na prestolu (Vladislav mesto Radoslava i Uroš mesto Vladislava) izvršena nasilnim putem. Time su sinovi Stefanovi nastavili neslavnu tradiciju u kući Nemanjića. Ono što jedino možda može da uteši jeste da se još jedino nisu ubijali između sebe. Sama srpska vlastela je i dalje pokazivala znake velike nepokornosti koja je išla dotle da je svrgavanje kralja postala obična stvar. Takvu vlastelu mogao je u zaptu da drži samo izuzetan čovek kome nisu bile strane ni političke smicalice, ali ni najobičnija likvidiranja neposlušnih. Radoslav i Vladislav očigledno nisu imali one kvalitete koje je imao Nemanja i Stefan Prvovenčani i stoga su morali pasti. Njihov sunovrat ne treba tumačiti time da su oni bili loši vladari, više je to bio splet okolnosti u kojima se Srbija našla u datom momentu, a u kojima se oni nisu uspeli dovoljno brzo snaći.

Radoslav sigurno nije bio takav slabić kakvim se kroz radove biografa prikazuje, a to se pogotovo odnosi na Vladislava koji je imao i vojnih sudara sa Ugarima. Samo vreme u kojem su oni vladali tražilo je vladara drugoga tipa, tražilo je nekoga ko je mogao da bude do krajnosti prevrtljiv, ali i ratoboran. Greška Radoslava i Vladislava je bila u tome što su se oni oslanjali isključivo na jednu stranu (na Epir ili Bugarsku) što ih je činilo veoma ranjivim u slučaju slabosti njihovog zaštitnika. Ni jedan od njih nije imao onaj prefinjen dar političara koji oseća sa koje mu strane ide opasnost i koji zna tu opasnost da preduhitri. Ta osobina je bila svojstvena njihovom ocu Stefanu, dovoljno je setiti se njegovih poteza sa Strezom, ugarskim kraljem Andrijom itd. Stefanu Prvovenčanom je bila svojstvena vijugava politička linija, on se jedno vreme oslanjao na Vizantiju, zatim na papu, opet posle na Vizantiju (Epir) itd., uvek nalazeći svoj interes. On je pored svog političkog dara bio i u potpunosti spreman ratnik, ali to je ipak bilo drugostepene važnosti. Najveći njegovi uspesi su postignuti baš na političkom planu.

Istorija je uglavnom nepravedna kada govori o rezultatima vladavine Radoslava i Vladislava, nazivajući ih slabim vladarima. Oni možda nisu imali spektakularnih vojnih pobeda ili odgovarajućih političkih rezultata, ali oni su ipak uspeli da sačuvaju Srbiju od svih onih ratova koji su tada potresali Balkan. Država je bila sačuvana od upada spolja što je kasnije i te kako došlo do izražaja i što je toliko pomoglo kralju Urošu. To što ni jedan od njih nije imao ratnih poduhvata sasvim je razumljivo ako se pogleda okruženje u kojem je tada bila Srbija. Na koju je stranu ona mogla da se širi? Sa severa je bila Ugarska, sa druge strane bili su moćni Epir i veoma jaka Bugarska i u početku jako, a kasnije sve slabije latinsko carstvo. Sa takvim protivnicima Srbija se nije mogla nositi, konačno, ni sam Stefan Prvovenčani nije na njih udarao. Bilo je bitno samo sačuvati svoju nezavisnost i sprečavati unutrašnje sukobe. Baš na unutrašnjem planu Radoslav i Vladislav su izgubili kontrolu i to ih je stajalo vlasti.

Sam Radoslav nije bio tvorac politike oslanjanja na Epir, to je bio Stefan Prvovenčani koji ga je oženio epirskom princezom. Potez sasvim razuman, ali iznenadan pad epirskog cara Teodora bio je za Radoslava tragičan. Tu priliku je iskoristio Vladislav i verovatno uz bugarsku pomoć, preoteo vlast. Politiku naslanjanja na Bugare podržavao je i sam sveti Sava koji je, ako je verovati biografima, bio taj koji je oženio Vladislava ćerkom bugarskog cara Asena II. Time je udaren temelj naslanjanju na Bugarsku, što je opet bilo za Vladislava tragično nakon što je bugarski car umro. Sudeći po ovome Radoslav i Vladislav nisu bili ti koji su odredili pravac spoljne politike Srbije, oni su bili ti kojima je upravljano. Možda je tu njihova greška, a možda se i nije moglo drugačije.

Bilo kako bilo, jedan period za Srbiju je bio završen. Veliki župan Stefan Nemanja je uspeo da Srbiji pribavi nezavisnost i koliko – toliko jedinstvo, kao što je uspeo i da crkvi stvori sve preduslove da ojača. Njegov sin kralj Stefan Prvovenčani je Srbiju digao na rang kraljevine i uz pomoć svetog Save omogućio srpskoj crkvi samostalnost. Istovremeno, slomio je unutrašnje separatističke težnje koje su dolazile iz Zete, a ono što je ovde posebno bitno jeste da je učvršćena dinastija Nemanjića. Naslednici Stefanovi, Radoslav i Vladislav, nisu imali tako spektakularne rezultate kao njihovi prethodnici, ali nisu ni rasuli ono što je pre njih stvoreno. Presto je izgubio i jedan i drugi, ali država i njeno jedinstvo su sačuvani. Da to nije malo videće se onda kada Stefan Uroš I (1243-1276) započne sa svojim poduhvatima. Ovaj kralj je svojevremeno nazivan "velikim" zbog rezultata koje je postigao, a kojih sigurno ne bi bilo da nije imao državu koja je bila u stanju da prati i ostvari njegove zamisli. Baš takva netaknuta država sposobna za velika dela jeste zasluga Radoslava i Vladislava. Oni nju nisu osnažili, ali je nisu ni oslabili.

Način na koji je Uroš uspeo da se dočepa vlasti ostao je nepoznat, pa stoga i pretpostavka da je on uspeo da iskoristi komešanje u Srbiji koje je nastalo nakon smrti Bugarskog cara. Sam Uroš I, zvani "veliki", nije omiljena figura u srpskoj istoriografiji. Ovaj vladar se nije suviše isticao u ratnim dejstvima, i to je bilo toliko upadljivo da su ga u okolnim zemljama smatrali miroljubivim. No, tu ocenu ne bi trebalo shvatiti kao i konačnu. Uroš je imao ratnih dejstava, međutim to nisu nikako bile onako spektakularne bitke koje je imao Nemanja. Njegova politika je bila dosta smotrena i oprezna sa verovatno najviše prevrtljivosti koje su Nemanjići kroz svoju istoriju pokazali. Stefan Prvovenčani je pokazivao veliku gipkost pri odabiru političkog pravca, međutim Uroš nije bio samo "gibak", on je zaista bio prevrtljiv. Ipak, savremenici su ga cenili dajući mu nadimak "veliki", mada nije jasno zašto. Osim ovog nadimka Uroš je nosio i jedan drugi mnogo neprijatniji. Da li zbog boje glasa ili zbog hrapavog lica, tek zvan je i "hrapavi".

Gledajući sumarno dolazak Uroša na vlast, njegovo vladanje kao i kasniji odlazak sa kraljevskog trona, može se slobodno reći da je sve to bilo u okviru i dotadašnjeg ponašanja Nemanjića. To zapravo znači da je Uroš silom došao na vlast, da se sa dosta muke održavao na vlasti imajući najviše problema baš sa sinovima, te da je do kraja mimo svoje volje morao da ustupi kraljevsku krunu svome sinu.

Nemanjićka strast za vlašću i pobune da bi se do nje došlo bile su izražene među sinovima kralja Stefana Prvovenčanog. Od četiri sina koje je on imao, samo jedan od njih, Predislav nije pokazivao nekih ambicija prema kruni i on je jedini od njih koji nije sedeo na kraljevskom prestolu. Moguće je da bi se i on umešao u borbu za nasleđe da se nije bavio duhovnim pozivom, tako da je jedno vreme bio episkop zahumski, a kasnije i srpski arhiepiskop Sava II (1263-1270.). Ipak, ono što je za utehu, jeste to da Stefanovi sinovi ipak nisu potezali sva sredstva koja su možda mogli. Niti jedan od trojice Stefanovih sinova (Radoslav, Vladislav, Uroš) u ovim borbama oko vlasti nisu dovodili strane sile, niti su njih upletali u ove borbe. Neku pomoć iz inostranstva oni su sigurno dobijali, no to nikada nije bila pomoć toga obima koji bi mogao kasnije Srbiju da dovede u vazalni položaj. Dovoljno je setiti se Vukanovih poteza koji je kao cenu za ugarsku pomoć u borbi protiv Stefana Prvovenčanog, priznao čak vrhovnu vlast ugarskog kralja.

Radoslav je bežeći od Vladislava nalazio utočište u Dubrovniku, međutim moglo bi se zapitati šta bi se desilo da je on kojim slučajem otišao u Ugarsku. Ovi bi ga verovatno pomogli i tada bi Srbija ušla u strašne borbe oko prevlasti, koje bi se ko zna kako završile. Slično je postupila i Vladislavljeva žena Boleslava (Vladislava je tada verovatno Uroš negde držao zatvorenog) koja je iz Dubrovnika upravljala otporom. Izgleda da niti jednome od njih nije padalo na pamet da bi se pomoć mogla tražiti u nekoj od katoličkih zemalja (Ugarska na prvom mestu), što bi možda moglo zemlju da dovede u opasnost. Ovi dinastički okršaji nisu mnogo oštetili zemlju i dešavali su se u određenom krugu ljudi, tako da sama država nije mnogo trpela. Borba između braće bila je u svakom slučaju do krajnosti sablažnjiva no to je ipak bilo u duhu toga vremena i nije bilo ništa neuobičajeno. Na kraju braća bi se uglavnom izmirila, a ako se posle toga i nisu mnogo trpela, ipak nisu potezala više oružje jedan na drugog. Isto tako još uvek se nisu i ubijali između sebe.

Samo okruženje u kojem je bila davalo je Srbiji dosta mogućnosti da se mirno razvija. Talas Mongola koji je prošao kroz Istočnu Evropu naročito je naneo štete Bugarskoj. Ona je već samim time što je car Asen II iznenada umro (1241.) bila dovoljno uzdrmana. Najezda Mongola je to stanje samo još više produbila. Cara Asena je nasledio njegov maloletni sin Kaliman I (1241-1246.) ali on nije dugo vladao. Već 1246. ponovo dolazi do smene na Bugarskom prestolu, a car je sada još jedan Asenov sin, Mihailo Asen (1246-1256.). Sada je Bugarska bila u vrlo lošem stanju, a bila je i mongolski vazal. Te neprestane zađevice u Bugarskoj iskoristio je najbolje nikejski car Jovan Vatac, koji nakon prolaska mongolskog talasa na Balkanu nema nijednog ravnopravnog protivnika. On je najpre oteo Bugarima sve provincije južno od Adrijanopolja koje idu do Vardara. Kasnije je neutralisao najvećeg takmaca u borbi za obnovu vizantijskog carstva: epirsko carstvo. Sam Epir nakon poraza kod Klokotnice (1230) ne predstavlja više neku posebnu silu tako da prodoru Nikejaca u Epir nije ni bio pružen neki poseban otpor. Tada bi se ta carevina (Epir) verovatno i raspala da Nikejci nisu morali da prekinu svoj prodor zbog navale Mongola u njihove malo azijske krajeve. No, to je bilo sasvim dovoljno da tadašnji epirski vladar, Jovan (1240-1244.) uvidi sav besmisao otpora, te se stoga odriče carske titule i priznaje vrhovnu vlast nikejskog cara Jovana Vataca. Za uzvrat ovaj mu ostavlja da upravlja Epirom, ali ne više sa titulom cara, već sa nazivom despota. Upad Mongola u maloazijske posede nikejskog carstva odvratio je pažnju cara Jovana Vataca, tako da sve do 1246. godine on nema vremena za događaje na Balkanu. Nakon prolaska mongolske opasnosti on se vratio u Evropu i godine 1246. je konačno ušao u Solun.

Latinsko carstvo je bilo ograničeno samo na teritoriju oko Carigrada i od njega je čak i papa bio digao ruke. Bilo je sasvim očigledno da na Balkanu postoji samo jedna prava sila: nikejsko carstvo. Jedina država koja im je mogla konkurisati bila je Ugarska. U prvo vreme nakon mongolske najezde ugarski kralj Bela IV je morao da se posveti obnavljanju strašno opustošene države. Baš nekako u to vreme počeli su sukobi Splita i Trogira oko nekih povlastica (1242.). Jedno vreme se ovaj sukob primirio, da bi tokom 1244. godine ponovo planuo, i kasnije se pretvorio u opšti rat u Hrvatskoj i Bosni. Tokom 1242. godine Bela je ratovao sa austrijskim hercegom Fridrihom Babenbergom, a odmah potom i sa Venecijom zbog Zadra. Rat sa Venecijom do kraja ne ispadne sretan i Bela bude primoran da se odrekne Zadra. Nakon ovoga Bela ponovo ratuje sa Fridrihom Babenbergom, a u tom ratu Fridrih gine. Iza sebe nije ostavio naslednika, tako da se oko njegovog nasleđa počnu otimati Bela, nemački car Fridrih II i Češki kralj Većeslav I. Baš dok se pripremao za ovaj rat dođe Beli vest da Mongoli ponovo spremaju napad na Ugarsku, stoga on 1247. i 1248. godinu provodi u osiguranju državne granice. Beskrajni rat oko Babenbergova nasleđa se konačno završio 1254. godine mirom u Požunu. Bela je takođe uspeo da iskoristi nestabilnost Bugara nakon smrti njihovog cara Kalimana, te da tokom 1246. godine uzme sebi titulu "kralja Bugarske". U Bosni je takođe bio aktivan, pa je najpre uspeo da ubedi papu da ovaj bosansku crkvu podloži pod vlast kaločke nadbiskupije, što je konačno tokom 1247. godine i urađeno. Time je papa iz nadležnosti dubrovačke arhiepiskopije oduzeo bosansku crkvu, a Dubrovnik da bi to nekako nadoknadio pokušao je da pod svoju nadležnost stavi barsku arhiepiskopiju što će opet kasnije izazvati dosta sukoba sa Srbijom na čijoj je teritoriji bio Bar. Tokom 1250. godine u Bosni je umro i ban Ninoslav, a Ugari iskoriste unutrašnje smutnje i tokom 1254. stave Bosnu pod svoju kontrolu. Bosna nakon toga bude izdeljena na manje delove koje je kao svoj posed delio kralj Bela. Ipak, u užoj Bosni održao se ban Prijezda, po predanju rodonačelnik kasnije dinastije Kotromanića.

Čitava ova situacija je išla u korist srpskom kralju Urošu, budući da ga se okolna događanja nisu neposredno ticala, dok s druge strane na Srbiju tada niko nije obraćao posebnu pažnju. Sam Uroš je bio u dosta dobrim odnosima samo sa nikejskim carstvom, no i ti odnosi nisu od njega tražili posebne obaveze. Ono što je Urošu naročito pogodovalo bilo je izraženo slabljenje epirske i bugarske države. Ove dve sile su u poslednjih nekoliko godina imale preovlađujući uticaj u Srbiji i njihovo slabljenje je bilo uzrokom pada dvojice srpskih kraljeva. Možda je baš to i opredelilo Uroša da se ni na jednu državu ne naslanja suviše, tako da njegovo vladanje nema spoljnih podrški. On se na vlasti održavao isključivo svojom snagom. Sama njegova politika prvih godina je veoma smotrena i on se drži podalje od svih gore opisanih događaja. Balkanska karta se tada veoma brzo menjala, a on sam u to doba ili nije imao nekih aspiracija na susedne teritorije ili se, što je verovatnije, tek pripremao za buduće akcije. Tada je bilo veoma bitno odrediti pravac kojim će kretati državna politika i sa kojim državama će se sarađivati. Odabir saveznika je bio veoma osetljivo pitanje, jer pogrešna procena vodila je u sigurnu propast. Primer Radoslava i Vladislava je bio dovoljno poučan.

Prvo ozbiljnije pitanje na koje je Uroš naišao bili su odnosi sa Dubrovnikom. Iako je odmah nakon njegovog dolaska na vlast sa Dubrovnikom sklopljen ugovor u kome su se obe strane međusobno zaklinjale na prijateljstvo i kojim su utvrđena obostrana prava i obaveze, odnosi su se veoma brzo pokvarili. Ono što je sukobilo Uroša sa Dubrovnikom bilo je crkveno pitanje, odnosno postavilo se pitanje odnosa crkvene hijerarhije u katoličkoj crkvi između dubrovačke i barske arhiepiskopije. Još od davnih vremena Bar je bio sedište arhiepiskopije (godine 1089. papa je to potvrdio), međutim Dubrovnik se sa time nikada nije pomirio, smatrajući da Bar treba da bude samo episkopija i saglasno tome da spada pod nadležnost dubrovačke arhiepiskopije. Kako je Bar bio u okviru srpske države to je Uroš od samog početka zastupao njegove interese. Uopšte, srpski kraljevi su od samog početka uložili mnogo truda ne bi li Baru sačuvali njegov arhiepiskopski status. To je bilo i te kako važno budući da je većina stanovništva u Zeti bila katoličke vere i stoga srpski kraljevi nisu želeli da sedište arhiepiskopije bude van srpske države. Katolički element u Srbiji (Zeta) bio je faktor koji je mogao veoma lako da izazove nestabilnost, a sećanja na sukob Stefana Prvovenčanog i njegovog brata Vukana je bio dovoljno poučan primer. Sami Nemanjići tokom celog svoga vladanja su bili veoma tolerantni po verskom pitanju, ne pokušavajući nikada da katolike nasilno pokrste, a očuvanje nezavisnosti barske arhiepiskopije je bio jedan od preduslova njihove takve politike. S druge strane, sa bogumilima je već bila druga situacija, prema njima nije bilo nikakvih obzira i oni su bili nemilosrdno gonjeni.

Sukob je naglo počeo onda kada je tokom 1242. godine, a bez nekog vidljivog razloga, ulcinjski episkop priznao vrhovnu vlast dubrovačkog arhiepiskopa. Time je Ulcinj izašao iz nadležnosti barskog arhiepiskopa, pod kojom je do tog momenta bio. Pomažući se time, Dubrovnik je kod pape počeo sa još većom upornošću tražiti Bar pod svoju nadležnost. Situacija je naglo dobila novi obrt kada je tokom 1247. godine Bar ostao bez arhiepiskopa i kada je trebalo izabrati novoga. Tada se pojavila jedna masa raznoraznih povelja koja je trebalo da potvrdi prvenstvo Dubrovačke arhiepiskopije i koje su bile uglavnom plod dubrovačkih falsifikata. Istini za volju, ni Barani se nisu libili da sa svoje strane falsifikuju neke povelje i darovnice koje opet potvrđuju njihovo pravo. Nije čudo što se i sam papa zbunio tako da mu ovaj spor nikako nije bilo lako rešiti. No, izgledalo je da su Dubrovčani bili u samome početku mnogo ubedljiviji no što su to bili Barani. Sudeći po tom prvom utisku papa odluči u korist Dubrovnika i donese rešenje kojim barska arhiepiskopija dolazi pod nadležnost Dubrovačke. Problem se pojavio onda kada je papsko rešenje trebalo sprovesti u delo.

Tako dubrovački kanonik Matej umalo nije poginuo u Baru kada je došao tamo da izvrši papsko rešenje po kome je Bar potpao pod Dubrovnik. Njega su građani Bara napali na ulici i samo je intervencija sina barskog kneza spasila dubrovačko izaslanstvo koje se vratilo neobavljena posla. Reakcija Barana je bila pomalo čudna budući da su Dubrovačkim izaslanicima govorili da oni ne priznaju papu, te da je za njih papa kralj Uroš. To je za to vreme (a i kasnije) bilo neoubičajeno, jer su Barani, iako katolici, veoma žustro branili svoga pravoslavnog kralja. Ovakav postupak katoličkog življa je bila samo potvrda verske tolerancije Nemanjića. Čuvši to, papa je odlučio da konačno ispita celu stvar jednom za svagda. Tada je imenovan za barskog arhiepiskopa poznati franjevac Karpini koji je trebalo da vidi o čemu se tu zapravo radi. On je trebao da sakupi sve moguće povelje koje govore o tom problemu, kao i da sakupi sav ostali materijal na osnovu koga papa u Rimu treba da odluči ko je u pravu: Bar ili Dubrovnik? Sam Karpini je bio lični papin prijatelj i po tome se može videti kakav je značaj papa dao ovome sporu. Stiče se utisak da je Rim zaista hteo da na najpravedniji mogući način presudi ovaj slučaj.

Nakon dugog otezanja konačno godine 1252. počela je i parnica u Rimu oko toga pitanja. Odnosi između kralja Uroša i Dubrovnika su se u to vreme strašno pokvarili. Uroš nikako nije želeo da izgubi barsku arhiepiskopiju, dok je s druge strane on sa Dubrovnikom imao neraščišćenih računa još od kada je ovaj grad pružio utočište Vladislavljevoj ženi Beloslavi, koja je baš iz Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroša. Da su se Dubrovčani dobro uplašili videlo se onda kada su tokom 1249. godine počeli tražiti saveznika koji bi im pomogao protiv eventualnog srpskog napada. Kao saveznika nađu bosanskog bana Ninoslava, koji im obeća pomoć u slučaju srpskog napada rečima "ako se razratite s kraljem raškim, da vas ne dam ni vaš dobitak...". No već sledeće 1250. godine Ninoslav umire i Dubrovnik ostane bez zaštitnika. Istovremeno, kada su dobili od bana Ninoslava obećanje vojne pomoći oni su uspeli da i od velikog kneza Andrije, koji je upravljao susednim Humom dobiju obećanje da on u eventualnom ratu neće imati učešće, odnosno da će biti neutralan. Isto tako veliki knez im je obećao da će lepo primiti i sve one Dubrovčane koji budu pobegli u Hum u slučaju eventualnog rata sa Srbijom. U to vreme veliki knez Andrija je priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja (u suštini bio mu vazal) i čudno je bilo da on uzima takve obaveze koje su u suprotnosti sa interesima Srbije. Čini se da je on još u to doba pripremao odmetanje od Srbije, a što će učiniti konačno njegov sin Radoslav koji se godine 1254. naziva ugarskim vazalom.

Nakon smrti bana Ninoslava, Dubrovnik je ostao bez zaštite i to se kralju Urošu učinilo zgodnom prilikom da ga napadne. Tokom 1252. godine on se zaista i pojavio sa dobro opremljenom vojskom pod Dubrovačkim zidinama. Kao i toliko puta do sada, pokazalo se da srpska vojska ne ume da zauzima dobro utvrđene gradove, stoga se aktivnost Uroševa svela na pustošenje i pljačkanje okoline Dubrovnika. Okolni vinogradi i voćnjaci su posečeni dok su kuće opljačkane i popaljene. Kada je i to bilo gotovo, Uroš se verovatno zapitao šta dalje da radi. Jake zidine branile su u tolikoj meri Dubrovnik da mu nije mogao ništa i bilo je jasno da se grad ne može osvojiti. Ukoliko bi se povukao ispalo bi da je pohod bio uzaludan, što njegovoj sujeti sigurno ne bi prijalo, a ko zna kako bi to prihvatila i njegova uvek buntovna okolina. Jedini spas su bili pregovori koji odgovaraju i Urošu, ali i Dubrovniku. Srpskom kralju da bi izašao pod prividom pobednika, a Dubrovniku da skine opsadu koja je jako smetala trgovini. Grad je ostao neoštećen, a u nastalim pregovorima Uroš se zadovoljio sa ne baš tako velikom odštetom. Sami pregovori koji su tekli bili su jako napeti. Urošu je jako smetalo otezanje parnice između Dubrovnika i Bara, a dubrovačkim poslanicima je posebno naglasio da u Srbiji nije vlast ni papa, a ni rimska crkva. Brat mu, kralj Vladislav (svrgnuti) bio je još direktniji, psujući papu i kardinale i usput ih nazivajući psima. Osim toga, Uroš je uporno odbijao da pruži zaštitu dubrovačkim izaslanicima koji su trebali doći u Bar, a sve u okviru parnice. Dubrovačkom arhiepiskopu Uroš je čak obećao da će ga živog odrati, ako mu padne šaka. U takvim uslovima bilo je zaista teško voditi pregovore, a Uroš je bio očigledno izuzetno neprijatan sagovornik. Ipak, mirovni ugovor je nekako sastavljen i potpisan.

Ovaj mir je bio samo prividan i nijedna od strana nije bila iskrena. Dubrovčani su želeli da skinu opsadu, dok je Uroš video da Dubrovniku ne može ništa pa je stoga hteo da dobije bilo kakvu odštetu na osnovu koje bi imao opravdanje da povuče vojsku. Zapravo, pokazao se cinizam i jednih i drugih, ali i obostrana nemoć. Niti jedna strana nije imala snage da prevlada, ali niko nije želeo ni da popusti.

Ne želeći da odustanu od jurisdikcije nad barskom arhiepiskopijom, Dubrovčani su se uskoro upustili u zamašnije poduhvate. U toku juna 1253. godine oni sa Bugarima sklapaju savez koji je bio usmeren direktno protiv kralja Uroša, a želja saveznika je bila da i njega i sav njegov porod isteraju iz Srbije jednom za svagda. Da im se za sve ovo vreme toliko zamerio pomalo iznenađuje, kao što može da začudi i ovolika upornost Dubrovčana. U to doba oni nisu imali finansijska sredstva za rat protiv Srbije, a i ovakve aktivne ratne igre odudaraju od njihovog dotadašnjeg veoma smotrenog vođenja političkih poslova. Sada su Dubrovčani počeli odjednom da vode aktivnu politiku ne želeći više da pasivno iščekuju srpski napad. Sa Bugarskim carem Asenom je sklopljen savez po kojem Dubrovčani ovome osiguravaju pomoć na kopnu i moru, a isto tako obećavaju da sve one gradove koje budu eventualno zauzeli imaju predati Bugarima. Zauzvrat Dubrovčani dobijaju pravo slobodne trgovine po Bugarskoj, zadržavaju stare povlastice u Srbiji, dobijaju neznatno proširenje zemljišta, ali i vrhovno pravo svoje crkve nad katolicima u Srbiji. Izgleda da Dubrovčani ipak nisu bili inicijatori ovog inače veoma detaljnog ugovora i po svemu sudeći početni impuls je ipak došao iz Bugarske. Ovome savezu se naredne godine (1254.) pridružio i humski župan Radoslav, inače potomak Nemanjinog brata Miroslava. U to vreme župan Radoslav za sebe govori "ja župan Radoslav jesam verni vazal gospodinu kralju Ugarskom".

Nedugo nakon sklapanja saveza Bugari sa vojskom koja je bila sastavljena uglavnom od Kumana, udare na Srbiju i prodru veoma duboko. Pretpostavlja se da su uspeli da dođu sve do Lima i da opljačkaju manastir svetog Petra. Da li su otišli još dalje na sever, do Žiče, ostaje da se nagađa, a u prilog tome da jesu govori činjenica da je srpski arhiepiskop uskoro nakon ovog bugarskog prodora premestio sedište arhiepiskopije iz Žiče u Peć. Verovatno da ovaj prodor nije Bugarima doneo očekivane rezultate, a ni Dubrovčani nisu pokazivali mnogo volje, tako da su neprijateljstva uskoro obustavljena. Stoji i pretpostavka da je bilo i posrednika između bugarskog cara i srpskog kralja, mada se ne zna ko bi to mogao biti: car Vatac ili ugarski kralj? Bilo kako bilo, srpsko – bugarski sukobi su prestali, tako da je i Dubrovnik konačno morao da popusti. Godine 1254. obnovljen je ugovor između Srbije i Dubrovnika, ali ovaj put Dubrovčani se nisu tako jeftino izvukli. Osim velike ratne odštete koju su morali da isplate Srbiji, Dubrovčani su morali da odustanu od parnice sa barskom crkvom i da priznaju nadležnost Bara nad katoličkim življem u Srbiji. Tako je ova jogunasta i nepromišljena politika Dubrovnika doživela potpuni krah. Nakon ovoga rata odnosi između Uroša i Dubrovnika nikada se višu nisu popravili.

Posle ovih uspeha kralj Uroš odluči da raščisti i sa svojim nepouzdanim vazalom humskim županom Radoslavom. Kako se kralj sa županom obračunao ne zna se, ali od tada se županu gubi svaki trag, što zapravo znači da ga je kralj Uroš na neki način uspeo da skloni. Da li je to bilo spletkom ili snagom oružja ne zna se.

U ovim događajima primetljiva je Uroševa žurba i stiče se utisak da je on naredne događaje na neki način očekivao. Čini se da je baš u tim godinama (1254-1256.) došlo do naglog zbližavanja Srbije sa Ugarskom, što nije bilo odmah vidljivo, ali kasnije dolazi naročito do izražaja. Kakvi su bili Uroševi planovi u to vreme teško je zaključiti budući da on, izuzev ratobornosti, nije pokazivao neke znakove po kojima bi se mogao odrediti pravac njegove buduće politike. Srbija ni sa jednom državom, izuzev donekle sa nikejskim carstvom, nije imala nekih dubljih kontakata koji bi upućivali na moguće savezništvo. S druge strane ni saradnja sa Nikejcima nije bila iskrena, tako da ni oni nisu bili sigurni kako da gledaju na Uroša: kao na prijatelja ili na neprijatelja. U svim tim događajima (do sada opisanim) Uroš nije imao prilike da do kraja iskaže svoje političke mogućnosti i njegova politika bila je krajnje oprezna, što se možda njegovim savremenicima nije dopadalo, ali Uroš je bio do krajnosti pragmatičan.

U to vreme na Balkanu je svakako bila najjača nikejska carevina, kojom je čvrstom rukom vladao car Jovan Vatac i koji je uspeo da teritoriju carevine za vreme svoje vladavine skoro udvostruči. Car je uspeo da sa svih strana okruži latinsko carstvo (u suštini da ga ograniči na Carigrad sa okolinom), a Bugarska, isto kao ni epirska despotovina nisu bile iole ozbiljniji protivnik. Baš takva situacija je najviše i zabrinjavala Uroša. Nikejsko carstvo je toliko duboko prodrlo u Balkan da se već graničilo sa Srbijom i bilo je sasvim za očekivati da će Nikejci uskoro zauzeti i Carigrad i da će doći do restauracije vizantijskog carstva. Samim time postaviće se pitanje onih teritorija koje su sada pod Srbijom, a pripadale su nekada Vizantiji. To automatski znači sukob u kojem Srbija ima jako malih šansi. Za Srbiju je bila sreća što je car Vatac veći deo svoje vladavine bio zauzet na drugim mestima, tako da za ova pitanja nije imao vremena. Za carevog života kralj Uroš je održavao neke veze sa Nikejcima i stvarao prividnu sliku dobrih odnosa, što je opet više rezultat Uroševog pribojavanja no što su ti odnosi bili i iskreni. Ipak, naslanjanje na nikejsko carstvo imalo je i za rezultat da su Bugarski apetiti na srpske krajeve bili ipak suzbijeni, a da su Bugari tog momenta bili mnogo opasniji za Srbiju videlo se jasno.

20. Restauracija Vizantije

Nikejski car Jovan Vatac je za celo vreme svoje vladavine imao jasno postavljeni cilj koji se sastojao od restauracije nekadašnje Vizantije. Upravo kada je preostalo veoma malo prepreka da svoj dotadašnji rad i završi, on počne naglo poboljevati od neke bolesti koja je imala kasniji rezultat u tome da je on mentalno oboleo. Poslednjih nekoliko godina njegove vladavine car zbog te bolesti nije imao nekih posebnih poteza i očekivala se njegova smrt. Sasvim je sigurno da Urošu to nije moglo ostati nepoznato i time se može objasniti zašto se on nije tešnje vezivao za nikejsko carstvo. S jedne strane Uroš je očekivao skoru smrt cara i nemire u carstvu koji će se ko zna kako završiti i posle kojih je veliko pitanje da li će carstvo imati onu snagu koju ima za cara Vataca. Stoga nije bilo preporučljivo suviše se vezivati za nikejsko carstvo. S druge strane, sam car nije pokazivao neke aktivnosti koje bi išle ka Srbiji i Uroš jednostavno nije imao posebnih razloga da se pribojava opasnosti sa te strane, pa prema tome nije morao prema caru da pokazuje više udvornosti od one koju je inače ispoljavao. Ovakva rezervisana politika se uskoro pokazala kao dobra i jedino moguća u to vreme. Uroš je uspeo tako da stekne status "nesigurnog" prijatelja nikejskog carstva, što mu je osiguravalo i priličan manevarski prostor pri kasnijem odabiru saveznika. U suštini on je sebi držao otvorenim sve opcije za kasnije svoje nastupe.

Sa mađarske strane situacija takođe nije bila jasna. Još uvek pod utiskom nedavne provale Mongola ugarski kralj Bela IV osiguravao je sa svih strana svoju državu. U tu svrhu organizovan je sistem banovina, tako da je još od godine 1233. na istočnoj ugarskoj granici stajala severinska banovina koja je predstavljala odbranu od Bugara i Tatara. Od godine 1247. kralj ovu banovinu predaje vitezovima Ivanovcima. Između ove, severinske banovine i Bosne godine 1247. osnovana je i mačvanska banovina koja je obuhvatala između ostalog i porečje Kolubare, a ponekad su joj pripadali i oblasti Braničevo, Kučevo i Srem. Tom banovinom vladao je kraljev zet Rastislav, jedno vreme ban hrvatski. Sve banovine su imale svoju posebnu vojsku kojom su njeni komandanti dosta slobodno raspolagali, tako da formiranje mačvanske banovine na granicama Srbije sigurno nije moglo odgovarati Urošu. Stoga je i njegova politika morala biti oprezna, no kralj Bela tog momenta nije imao većih pretenzija prema srpskoj zemlji pa tako ni nekih aktivnosti na toj strani nije imao.

Nakon smrti cara Jovana Vataca (3. novembra 1254.) Bugari počinju sa napadima na Nikejsko carstvo verovatno računajući da će uspeti da iskoriste trenutnu zabunu. Pod vođstvom mladog cara Mihaila Asena Bugari uspevaju da u jednom naletu zauzmu oblasti u Trakiji i Makedoniji. Na ove oblasti Bugari su polagali pravo budući da ih je od njih oteo preminuli car Vatac. Novi nikejski car Teodor II Laskaris (1254-1258.) se pokazao kao veoma odlučan, tako da je sa dva pohoda uspeo da povrati sve ono što je izgubljeno te da primora Bugare na za njih veoma nepovoljan mir (1256.). Interesantno je da je pri sklapanju ovog mira posredovao herceg Rastislav (zet ugarskog kralja Bele, inače upravljao mačvanskom banovinom). Imajući na raspolaganju vojsku, Rastislav je vodio politiku pomalo i na svoju ruku, tako da se odmah aktivno umešao u građanski rat koji je buknuo u Bugarskoj nakon neuspeha u ratu sa Nikejcima. Vojne poraze protiv Nikejaca, bugarski car Mihailo II Asen je platio glavom u metežima, a na njegovo mesto je stupio njegov rođak Kaliman II. Položaj Kalimanov je od početka bio veoma nesiguran, tako da je Rastislav morao da mu šalje vojnu pomoć koja je kasno stigla, pa Kalimana ubijaju. Sada Rastislav pokušava da postane Bugarski car, ali ni on ne uspeva. Konačno, posle silnih peripetija na presto dolazi Konstantin Tih (1257-1277.), "jedan veoma istaknut i plemenit čovek po imenu Konstantin Tih, čovek veoma pametan, a snagom tela je daleko pred ostalima" (Mavro Orbin), za koga se pretpostavlja da je po ženskoj liniji srpskog porekla, unuk Nemanjin. Koliko je ova špekulacija oko Konstantinovog porekla tačna, ostaje stvar procene, no nesumnjivo je da on među svoje pretke nabraja i Stefana Nemanju. Sam svoj uspeh car Konstantin svakako duguje velikoj pomoći koju je dobio iz Srbije i od nikejskog cara. Sigurno je da Kaliman bez Uroševe pomoći ne bi uspeo da pridobije carsku krunu. Sa ovim svojim potezom Uroš je uspeo da obezbedi srpske granice sa bugarske strane, pa mu opasnost sa te strane nije više pretila.

Konačno godine 1257. dolazi do velikog preokreta na balkanskoj političkoj sceni i do prvog potpuno otvorenog političkog, ali i vojnog istupa srpskog kralja Uroša. Te godine epirski despot Mihailo počinje otvorena neprijateljstva sa nikejskom carevinom. Kao saveznik uz Epirce nastupa i kralj Uroš. Krivac za ovaj sukob je nesumnjivo nikejski car Teodor, II koji je odmah nakon ženidbe svoje ćerke Marije za sina epirskog despota Mihaila, Nićifora, jednostavno zauzeo epirski grad Drač i tvrđavu Serviju. Nekih posebnih potreba za ovim gradovima on nije imao i ovaj njegov istup može se tumačiti njegovom osionošću, a možda i bolešću (epilepsija) koju je nasledio od svoga oca, cara Vataca, koja je kod njega poprimila mnogo teži oblik. Pod teretom bolesti car Teodor se sa velikom brutalnošću obračunavao sa svojom okolinom koju je optuživao za sve neuspehe, a kazne koje su odmeravane bile su izuzetno svirepe. Ovo nasilno oduzimanje gradova od epirskog despota izazvalo je njegovu vojnu akciju protiv Nikejaca. Budući da je sam Epir bio suviše slab da se nosi sa nikejskom carevinom bilo je potrebno naći saveznike. Jedan od saveznika je bio i srpski kralj Uroš.

Danas je veoma teško reći šta je bio razlog Uroševog prilaska ovom savezu protiv nikejskog carstva. Nekog direktnog povoda on nije imao. Izgledalo je u to vreme da je on nikejski prijatelj, a i njegova saradnja sa carem oko dovođenja Konstantina Tiha na bugarski presto je samo potvrđivala tu činjenicu. Njegova nagla promena je iznenadila čak i poslovično prevrtljive Grke tako da se oni sa gorkim rečima osvrću na taj njegov potez. Moguće je da se on plašio velikog nikejskog carstva računajući da će njegovim slabljenjem i Srbija imati sigurniji položaj. Možda ga je na takav potez navelo i to što su mu od saveznika obećana teritorijalna proširenja, no i ona su bila potpuno beznačajna u odnosu na rizik koji je Uroš preuzimao suprotstavljajući se Nikejcima. Sam tok Uroševe politike je dosta teško pratiti i razumeti, no krajnji rezultat se najčešće pokazivao izuzetno povoljnim za njega. Stoga je veoma često teško dati logičan odgovor na neke Uroševe poteze, tako da je on među Nemanjićima možda i najtajnovitiji vladar. Njegovi savremenici su ga izuzetno cenili tako da je nakon smrti dugo nosio ime "veliki", no kasnija pokolenja nisu održala ovaj sud. Iako je danas neke njegove poteze teško objasniti, ostaje činjenica da je u svojoj politici ipak retko kada promašivao.

Savez epirskog despota i srpskog kralja bio je ojačan sa još nekoliko značajnih saveznika: franačkim knezom Vilhelmom Vildaurenom koji je upravljao Ahajom i sa kraljem Sicilije, Manfredom. Saveznici su uskoro napali na Albaniju i Makedoniju, a u ovim akcijama učestvovala je i srpska vojska. Doduše, i ovde se Uroš pokazivao u priličnoj meri rezervisan, budući da mu vojska i nije bila tako brojna, tek oko hiljadu vojnika. Međutim, iako prilično malobrojan, ovaj odred je imao sve same uspehe. Nakon opsade Skoplja, ovaj odred se preko Kičeva provukao sve do Prilepa. Pod ovim gradom uspevaju strašno da potuku nikejsku vojsku, no tvrđavu nisu uspeli da osvoje. Po ko zna koji put se pokazalo da srpska vojska ne ume da osvaja utvrđene gradove, a sam Prilep je bio jaka tvrđava, koja se uzdizala na jednom strmom bregu iznad grada. Nakon neuspele opsade srpska vojska se vratila do Skoplja i zauzela ga. Što se tiče Prilepa, on je ipak na kraju pao, pošto su Epirci koristeći izdaju uspeli da u njega uđu. U ovom osvajanju Prilepa izgleda da srpska vojska više nije učestvovala. Nikejski car je veoma brzo odgovorio na sve ove napade tako da je njegova vojska pod vođstvom Manojla Paleologa uskoro započela sa dosta uspešnim akcijama.

Tokom avgusta 1258. godine iznenada umre nikejski car Teodor, a nasledi ga sedmogodišnji sin Jovan IV. Kako on nije mogao da vlada, regenstvo je preuzeo Georgije Muzalon, ali već deveti dan nakon careve smrti regenta Muzalona i njegovog brata u crkvi napadnu i ubiju. Sada regent postaje Mihailo Paleolog, veoma moćni plemić i sposoban vojnik. On je odlučnije nastavio akciju protiv Epiraca i njihovih saveznika, a njegov položaj u nikejskom carstvu je posebno ojačan kada je krajem 1258. (ili početkom 1259.) on proglašen za savladara maloletnog cara Jovana IV Laskarisa. Već u to vreme sva srpska osvajanja su po svemu sudeći bila propala, a nikejska vojska pod vođstvom Jovana Paleologa (rođeni brat Manojla) ubrzano je osvajala ono što je dotada bilo izgubljeno. Sada su i vojne akcije bile mnogo opasnije za saveznike, što je kulminiralo bitkom kod Bitolja (Pelagonija) tokom avgusta 1259. Vojska nikejske carevine pod vođstvom carevog brata Jovana Paleologa strašno je razbila Epirce i njihove saveznike. Koliko je poraz bio strašan vidi se iz toga što je franački knez Vilhelm bio zarobljen dok je preko četiri stotine konjanika koje je poslao sicilijanski kralj Manfred izginulo.

Sigurno je da u ovoj bitki Srbi nisu pomagali Epirce, a stoji pretpostavka, i to dosta realna, da je Uroš čak dao jedan pomoćni odred od oko 600 Srba nikejskom caru. Naime, već početkom 1259 godine sve ono što su Srbi osvojili u Makedoniji pripalo je ponovo nikejskom carstvu, tako da u vreme pelagonijske bitke Srbi više nemaju ništa od prošlih osvajanja. To bi trebalo da znači da je Uroš napustio svoje saveznike Epirce i ponovo se vratio Nikejcima. Ova pretpostavka nije bez osnova, a potkrepljuju je podaci iz Morejske hronike gde se navodi da je jedan odred od oko 600 Srba pomagao u pelagonijskoj bitki Mihailu Paleologu. Moguće je da je Uroš, nakon preuzimanja vlasti od strane Mihaila Paleologa, uvideo da je stvar Epiraca izgubljena. Shodno tome on je svoju vojsku povukao iz Makedonije, pa je bez nekih posebnih sukoba vratio Nikejcima ono što je im pre par meseci zauzeo. Verovatno zato i nema nekih podataka koji bi govorili da su Nikejci sa Srbima imali sukoba oko Skoplja i drugih zauzetih teritorija. Kasnije i Nikejci nisu upali u Srbiju onako kako su to učinili u Epiru sveteći se, a razlog za takav njihov postupak je verovatno u ponovnoj saradnji sa Urošem. Ako je ova pretpostavka tačna, onda ona sasvim jasno govori o Uroševoj politici i njegovim postupcima. Njemu nije bio problem da menja saveznike i u tome nema nekih posebnih principa, izuzev trenutne koristi. O njegovoj moralnosti bi se možda moglo raspravljati, ali mora mu se odati priznanje da je umeo u svakoj situaciji da se vešto izvuče. Njegovi pomalo napamet potezi mogli su dovesti Srbiju do propasti, no to se ipak nije desilo. Kako je pogrešio, tako je Uroš umeo odmah svoju grešku i da minimizira, tako da država ne trpi posledice. S druge strane, Uroš nije bio tvrdoglav čovek koji uporno brani svoju stvar bez obzira na posledice, a to se jasno vidi i iz toga što je on osvajanja po Makedoniji napustio bez ikakvih razmišljanja onda kada je uvideo da ih verovatno neće moći održati. Isto tako, za divljenje je njegova politička dalekovidost, a to se najjasnije vidi onda kada je on napustio Epirce, iako su ovi bili na vrhuncu snage. Uroš je jasno predvideo njihov poraz i otresao se ovog nezgodnog saveznika. Poraz Epiraca na Pelagoniji je potvrdio ispravnost njegovih postupaka.

Nakon pobede na Pelagoniji (1259.) nikejska vojska upada u Epir i uskoro je ušla i u Artu, tako da je jedno vreme izgledalo da je epirski despot Mihailo izgubljen. Ipak, pomoću odreda koje mu je poslao sicilijanski kralj Manfred, uspeo je da se održi. U ovim osvetničkim akcijama nikejska vojska, kako je već rečeno, nije ulazila u Srbiju što na posredan način govori da je kralj Uroš uspeo da se izmiri sa njihovim carem Mihailom Paleologom. Tako je Srbija još jednom uspela da izbegne upad strane vojske, a što se zamalo nije dogodilo zbog prilično neopreznog mešanja u ratove Epira i Nikejaca.

Glavni događaj za celokupno to doba desio se 25. jula 1261 godine. Nikejski vojskovođa Aleksije Stratigopul je sa malim odredom bio upućen na bugarsku granicu i u Trakiji je sasvim slučajno saznao da je Carigrad napustila mletačka flota i da krstari negde po Crnom moru. Sa Mlečanima je otišla i većina onih vitezova koji su činili posadu Carigrada. To je značilo da je ovaj grad ostao bez zaštite i Aleksije bez predomišljanja okreće svoj mali odred vojske i napadne Carigrad. Sam napad je potpomognut od seljaka koji su svaki dan ulazili u Carigrad i koji su nekoliko Aleksijevih vojnika uveli kroz tajni prolaz. Nakon što su pobili latinsku stražu, Aleksijevi vojnici otvore i glavne kapije kroz koje nagrne ostala vojska. Napad je bio u samu zoru 25. jula 1261. Latinski car Balduin II je bio primoran da na ponižavajući način u malenom čamcu sa svojom porodicom, bez carskih oznaka koje je u panici ostavio, pobegne. Kasnije su latini pokušali da povrate grad, ali se njihov juriš pokazao neuspešnim. Time je latinsko carstvo, uspostavljeno 1204. godine, konačno i palo, a Mihailu VIII Paleologu je zapala čast da on bude taj koji će obnoviti vizantijsko carstvo. Na dan 15. avgusta 1261. godine Mihailo svečano ulazi u Carigrad. On je pešice prošao kroz Carigrad gde ga je oduševljeno građanstvo pozdravilo. U Aja Sofiji Mihailo je zajedno sa svojom ženom Teodorom krunisan starom carskom krunom, dok mu je trogodišnji sin proglašen za vasilevsa. Nesrećni maloletni car Jovan IV Laskaris bio je potpuno zaboravljen, a da ne bi kada odraste zatražio svoje legitimno pravo na krunu, car Mihailo naredi da ovome detetu iskopaju oči. Time je i poslednji Laskaris uklonjen, a Paleolozi su zasnovali svoju vladavinu koja neće biti prekidana sve do propasti Carigrada.

Srpski kralj Uroš je sve ove događaje pratio mirno i njegov stav je, kao i do tada, uglavnom neutralan. Car Mihailo ga nije smatrao nekim velikim prijateljem, ali u njemu nije video ni neprijatelja, tako da njegove vojne aktivnosti na Balkanu mimoilaze Srbiju i ograničavaju se na Epir i Bugarsku. Srpski kralj Uroš je u to vreme imao sasvim drugih aktivnosti. Njegovi vojni odredi tada su pomagali ugarskog kralja Belu IV u ratu sa češkim kraljem Otakarom. Sukobi ova dva kralja su bili vezani za oblast štajerske oko koje su se otimali. Sukob je datirao još od ranije, ali je jedno vreme bio primiren da bi opet 1258. godine buknuo otvoreni rat. Godine 1260. sukob je dostigao vrhunac kada su se obe vojske našle na austrijsko – ugarskoj granici. Računa se da svaka od ovih armija imala oko 100.000 ljudi. U ugarskoj vojsci su se nalazili tada i srpski odredi, a ovo njihovo vojevanje se završilo neslavno. Čitava ugarska vojska je naterana u strašno bekstvo, a kralj Bela je prednjačio, ostavivši čitav svoj logor sa brojnim blagom. Bela je bežao sve do Požuna, gde ga je konačno pronašao palatin Roland i ponudio mu mir pod dosta nepovoljnim uslovima. Nemajući drugog izbora Bela pristane na ovu ponudu. U ovom ratu srpski kralj Uroš je učestvovao sa svojom vojskom, ali ne zna se da li je i lično on uzimao učešće u borbama, kao ispunjenje svoje vazalne obaveze prema ugarskom kralju. Kada je 1261. godine došlo do svečanog potpisivanja mira u Beču između ugarskog i češkog kralja u pratnji ugarskog kralja Bele IV nalazio se i kralj Uroš sa svojim sinovima Dragutinom i Milutinom.

Oko učešća srpskih odreda u ovom ratu na strani Ugarske postoje različita mišljenja. Nesumnjivo je da je kralj Uroš poslao svoje odrede ugarskom kralju kao deo svoje vazalne obaveze, što zapravo znači da je Srbija u to doba u odnosu na Ugarsku bila u vazalnom odnosu. Postavlja se pitanje kada je do uspostavljanja ovih odnosa došlo i konačno zbog čega je Uroš pristao da Ugarima bude vazal?

Postoji pretpostavka da je do ovih vazalnih odnosa došlo nakon srpsko – bugarskog rata 1253-1254. godine. Da se podsetimo, tada su Bugari u savezu sa Dubrovnikom i humskim županom Radoslavom napali Srbiju i uspeli da prodru sve do manastira sv. Petra na Limu. Iako su im akcije bile uspešne, Bugari se iznenada povlače iz Srbije ostavljajući svoje saveznike da se sami spašavaju od Uroševog gneva. Baš to povlačenje Bugara ostaje pomalo misteriozno, budući da je jasno da oni nisu potisnuti srpskom vojnom silom, već da je do toga došlo zahvaljujući nekom drugom. Upravo taj neko "drugi" su izgleda bili baš Mađari. Za uzvrat, Uroš je morao da prihvati vazalne obaveze prema Mađarima. Ako bi to bilo tačno, onda to znači da se Srbija tada našla u zaista očajnom položaju i da je Uroš ovakav potez morao povući. U suštini, Uroš je verovatno spašavao samog sebe i vlast dinastije Nemanjića, budući da je savez Dubrovnika i Bugara bio usmeren baš na njega i krajnji cilj njihovog udruživanja je bio, ne uništavanje Srbije, već isterivanje Uroša i njegovih potomaka iz Srbije. U to doba Uroš je iza sebe već imao jednu opsadu Dubrovnika, a istovremeno je i podržavao barsku arhiepiskopiju u poznatom sporu sa Dubrovnikom oko jurisdikcije nad srpskim katolicima. Prema svemu tome, on se očigledno ljuto zamerio Dubrovčanima i nije bilo čudno to što su oni i te kako priželjkivali njegov pad. Ostaje tajna zašto su Bugari pristali na savez sa Dubrovnikom i zašto je Srbija postala njihov cilj, pošto su njihovi pravi ciljevi bili pod vlašću nikejske carevine. Oni su doduše u to vreme vodili energičnu politiku, a njihov vladar Mihailo Asen je bio u rukama njegove ambiciozne majke Irine i vođe ratoborne stranke, sevastokratora Petra. Biće da im se Srbija učinila lakim plenom te su stoga pokušali da bez veće muke dobiju teritorijalna proširenja.

S druge strane, ugarski kralj Bela IV je baš tih godina (1254.) bio na vrhuncu moći. Držao je Dalmaciju i Hrvatsku, Bosnu od 1254 godine, humski župan Radoslav mu je vazal, a prema Srbiji je organizovana i mačvanska banovina u ravnici oko donjeg toka Save kao zaštita ugarske granice. Baš ova banovina koja je obuhvatala veoma veliki prostor zapadno od Beograda između Save, Drine i planine Cer, zatim pokrajine Usoru i Soli u Bosni, Braničevo, Beograd i Srem, bila je velika pretnja Srbiji. Njom je u prvo vreme upravljao Belin zet Rastislav, a kako je imao samostalnu vojsku to je on vodio isto tako i dobrim delom nezavisnu politiku. Već smo videli da se aktivno mešao u bugarske zađevice, pa je čak pokušao i sebe proglasiti bugarskim vladarem, mada do kraja ipak neuspešno.

Dakle, vidljivo je da se Srbija velikim delom graničila sa Ugarskom ili sa zemljama koje su joj bile vazali. Ugarska je mogla Srbiji biti najopasniji protivnik, ali i najveći saveznik. Na Nikejce se Uroš nije mogao osloniti, jer su oni tada bili zaposleni oko svojih imanja u Maloj Aziji, a bili su srazmerno dalje. U nastaloj opasnosti od napada udruženih Bugara i Dubrovčana jedini pravi saveznik mogla je biti Ugarska iz više razloga. Prvo, bila je najbliže i nije joj moglo biti svejedno da posmatra jačanje Bugarske. Drugo, u savezu protiv Srbije bio je i njihov vazal župan humski Radoslav, na koga je ona mogla da utiče. Treće, tih godina ugarski kralj Bela IV je operisao po Bosni, a istovremeno je formirao i mačvansku banovinu koja je bila na samoj srpskoj granici, što znači da je na tom terenu bio i te kako vojno prisutan i nije mu trebalo mnogo vremena da sakupi potrebnu vojsku. Nikejcima bi za tako nešto bilo potrebno više vremena, a onda bi već možda bilo i kasno. To zapravo znači da su Ugari bili mnogo bliže no bilo ko drugi, mogli su napasti Srbiju iz više pravaca, ali isto tako mogli su joj i značajno pomoći. Isto tako ne sme se zaboraviti da Uroš do tog momenta nije imao posebnih problema sa Ugarima i izgledalo je da ne bi trebalo da ih ima ni u budućnosti.

Ova pretpostavka ne mora biti tačna, ali jedina je koja pruža iole logično objašnjenje Uroševih vazalnih obaveza prema Ugarima kao što, isto tako, daje jedini mogući odgovor zašto su se Bugari nakon velikih početnih uspeha tako naglo povukli. Njihovo odustajanje od rata sa Srbijom je bilo tako iznenadno da su najveće posledice od toga pretrpeli baš njihovi saveznici u Dubrovniku koji su o bugarskom povlačenju saznali poslednji.

Sama Uroševa dotadašnja a i kasnija politika je puna opreza i nedoslednosti i uopšte nije laka za objasniti. On se ni za koga ne vezuje za duže vreme i njegovo prijateljstvo je krajnje nesigurno i neiskreno. Sada se odjednom vezuje za Ugarsku i to ni manje ni više već sa vazalnim obavezama. Uroš ni prema kome nije bio posebno zahvalan niti od reči, međutim, svoje vazalne obaveze prema Ugarima vrši uredno duži niz godina. Zapravo tek od 1267. godine, kada u Ugarskoj počinju borbe oko prestola između kralja Bele IV i njegovog sina Stevana primećuje se Uroševo kolebanje. Na ovakvu vernost mora da je Uroša naterala neka posebna opasnost, a osim opasnosti od Bugara on nije imao nekih drugih koje bi joj bile slične. Moguće je da je ugarska intervencija tada spasila čitavu dinastiju Nemanjića u Srbiji i to bi možda bio razlog tolike Uroševe vernosti. Srpsko – ugarske veze su posle bile sve čvršće tako da je kasnije došlo i do ženidbe najstarijeg Uroševog sina, Dragutina, sa unukom ugarskog kralja Bele koja se zvala Katarina (ćerka Belinog sina, Stevana). U pogledu datuma ovog venčanja vlada prava zbrka i ne zna se čak ni približno kada je došlo do njega, izuzev da je do njega došlo za vreme trajanja vazalnih obaveza kralja Uroša prema Ugarskoj. No, o tome kasnije.

Strana 3 >>

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]