Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

21. Dragutin kao "Mlađi kralj"

Nakon završetka ugarsko – češkog rata, za Ugare neuspešnog, 1261. godine u Beču je došlo do svečanog potpisivanja mirovnog ugovora između ugarskog kralja Bele IV i češkog kralja Otakara, kada je došlo i do njihovog rodbinskog zbližavanja. Međutim, izgleda da je baš u Beču došlo i do prvih sukoba u okviru Beline porodice. Već u proleće 1262. godine protiv kralja Bele digne se njegov sin Stevan. No, nemiri su trajali kratko, tako da uskoro Bela bude primoran da Stevana prizna za "mlađeg kralja" i da mu dodeli na upravu istočni deo države sa Erdeljem i zemlju Kumana, a Stevan je dobio i polovinu svih prihoda od soli. Ipak, i pored svega, Stevan nije bio zadovoljan, tako da je neprestano pravio nerede pa je godine 1264. ponovo između oca i sina morao biti sklopljen novi mir.

Razlog za ovaj sukob je bio izgleda u tome što je kralj Bela IV imao nameru da presto ostavi, ne Stevanu kao najstarijem sinu, već mlađem sinu Beli. Godine 1264. došlo je i do venčanja između brandenburške kneginje Kunigunde i mlađeg Belinog sina koji se zvao isto Bela. U okolini Beča obavljena je ova svečanost, a o bogatstvu ovog venčanja bilo je mnogo pisano. Između ostalih gostiju, bio je prisutan i kralj Uroš, svakako kao veran vazal ugarskog kralja. Sukobi između Bele IV i Stevana su se nastavili i u narednim godinama pa je između njih ponovo 1266. godine sklapan novi mir. Nakon toga opet je došlo do novoga rata koji je kulminirao velikom bitkom u blizini Pešte i koju je dobio Stevan (1267.). Ko zna kada bi se ovi besmisleni ratovi završili da iznenada mlađi Belin sin, Bela, nije 1269. godine umro. Do nekog sklada između Bele IV i Stevana opet nije došlo, ali sukoba onakvog intenziteta više nije bilo.

Sam kralj Uroš izgleda da se nije mešao u ove sudare oca i sina, već je po svom običaju sa strane posmatrao šta se dešava i razmišljao šta bi on trebalo da uradi. Njemu je izgleda već dosadilo da ide kralju Beli na poklonjenje i izgleda se osetio dovoljno jakim da iskoristi unutrašnje smutnje u Ugarskoj. Tokom 1268. godine on udari na mačvansku banovinu koja mu je tolike godine bila kost u grlu. U to doba banovinom je upravljao Rastislavljev sin, herceg Bela. Napad je bio iznenadan i imao je u samom svom početku dosta uspeha. Ova banovina je tada teško stradala od pljačke srpske vojske, što navodi na pomisao da Uroš nije nameravao da Srbiju teritorijalno proširi, već da je ova akcija trebalo da bude samo vojna demonstracija, te da privoli Belu da oslobodi Uroša vazalskih obaveza. Kada je kralj Bela IV poslao pomoć, situacija se iz osnova izmenila. Srpska vojska doživi strašan poraz i sramotu pošto su Ugari zarobili i samoga kralja Uroša, a zajedno sa njim i njegovu zastavu i zlatni krst bogato ukrašen dragim kamenjem. Nakon ove bitke kralja Uroša, kao ratni plen, odvedu do kralja Bele IV. Osim Uroša, među zarobljenicima se spominje i mnogobrojna srpska ugledna vlastela, ali i Urošev zet (istoriji nepoznat). Nešto ranije sličan pokušaj poput Uroša imao je i bugarski vladar Svetoslav, sa istim katastrofalnim rezultatom. Bela IV se nije svetio bugarskom vladaru, dozvolio mu je da ostane na prestolu, ali uz određene uslove poput otkupnine itd. Slično je prošao i kralj Uroš. Osim što je morao da plati otkupninu i da ponovo prizna vazalne obaveze, Uroša je čekala i jedna gorka pilula.

Uroš je morao da svog sina Dragutina prizna za "mlađeg kralja", zapravo morao je da mu da udeo u vršenju vlasti. Osim toga, izgleda da je baš tada došlo do sklapanja braka između Dragutina i Beline unuke Katarine (Katalina) koja je bila ćerka Belinog sina Stefana. "Kada je prošlo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaženi do mladićkog uzrasta, hteli su njegovi roditelji da se po zakonu oženi, i uzevši kćer od carskoga plemena ugarskoga naroda, zaručiše mu blagočastivu ženu, zvanu Katelinu. A otac njegov, kralj Uroš obeća mu dati kraljevstvo, i sa velikim obećanjem izreče da neće prekršiti svoga obećanja, no da će ga učiniti kraljem u otačastvu svome, u srpskoj zemlji, i da će mu za života svoga darovati svoj presto. Takođe i svatu svome kralju ugarskome obeća se govoreći mu: Hoću da daš kćer tvoju za moga sina, jer će u velikoj časti i hvali ići ka carskom prestolu i bescenom biseru. Jer evo ću učiniti da sin moj bude samodržavni kralj svoj srpskoj i pomorskoj zemlji" (Danilo Drugi). Biograf ovde veoma vešto pokušava da prikaže proglašenje Dragutina za "mlađeg kralja" kao Uroševu volju. Istina je ipak bitno drugačija. Na ovakav korak on je bio prisiljen, pa je čak osim proglašenja Dragutina za "mlađeg kralja", sudeći po Danilu, obećao da će se još za života povući sa prestola i to u korist Dragutina. Koliko je ovo za Uroša bilo bolno i ponižavajući teško je i zamisliti. No, da ni pri ovom potezu, kao ni mnogo puta do tada, nije bio iskren videće se uskoro.

Sam Uroš je za celo vreme svoje vladavine bio u suštini centralista koji nije dozvoljavao da se Srbija razbija na nezavisne oblasti. Do tog vremena oblast Hum je bila dobrim delom nezavisna, a njen vladar je bio u nekoj vrsti vazalnog odnosa prema srpskom kralju. Ovakav položaj Hum je imao isključivo zato što su njime vladali potomci Nemanjinog brata Miroslava, a koristeći to što su sporedna loza dinastije Nemanjića, imali su skoro nezavistan položaj. Nakon srpsko – bugarskog rata 1253/1254 godine, kada su Bugari zajedno sa Dubrovnikom napali Srbiju, Uroš je iskoristio zgodnu priliku da iz Huma ukloni župana Radoslava i čvršće pripoji ovu oblast Srbiji. Kao verovatni razlog za ovo Uroš je iskoristio to što je župan Radoslav pristupio bugarsko – dubrovačkom savezu protiv Srbije. S druge strane Radoslav je i sebe doveo u vazalni odnos prema Ugarskoj, što će reći kao svoga seniora više nije priznavao Uroša. To je praktično značilo postepeno razbijanje Srbije, no Uroš je odlučno suzbio sve takve namere. Iz Zete je takođe potisnuo i poslednje Vukanove potomke tako da se ova loza gubi sa istorijske scene.

Njegova strogo centralistička politika je dovođenjem sina Dragutina za savladara značila u suštini postepeno komadanje Srbije na porodične oblasti, što je opet značilo slabljenje kraljeve vlasti. Mađari su upravo to i želeli misleći da će time oslabiti Uroša, a ojačati separatističke težnje koje su u Srbiji bile oduvek prisutne. Uroš, prevrtljiv kao i do tada, pristao je na mađarske uslove nemajući kud. U vreme kada je pristao da Dragutina uzme za savladara, Uroš je bio u mađarskom zarobljeništvu, armija mu je bila uništena i on zaista nije imao drugoga izbora. Stoga njegov pristanak ne treba da iznenadi, to je tada bilo jedino i moguće. Njemu je bilo jedino bitno da se iščupa iz zarobljeništva i da se vrati u Srbiju, a da bi to postigao verovatno je da bi on pristao i na više no što je od njega traženo.

Bilo bi veoma interesantno znati kako se Dragutin prema svemu ovome odnosio. Njega kao najstarijeg sina čekao je srpski kraljevski tron, međutim izgleda da je on pokazivao znake nestrpljivosti i moguće je da su Mađari o tome nešto znali. Oni su samo podržali Dragutinove težnje i na taj način Urošu stvorili opoziciju u sopstvenoj kući. Sam Dragutin nije bio za njih nepoznanica, oni su njega upoznali kada je sa Urošem, kao ugarskim vazalom, dolazio na dvor, a verovatno je da je Dragutin učestvovao i u ugarskim ratnim pohodima u okviru vazalnih obaveza. Moguće je isto tako da je sa Urošem bio zarobljen i sam Dragutin, te da su tada Mađari mogli još bolje da ga upoznaju i da o njemu donesu svoj sud. Baš tada su u njemu mogli da raspale pritajenu vladarsku ambiciju i da već nestrpljivom Dragutinu odjednom predlože proglašavanje za "mlađeg kralja". Kod Nemanjića je i inače bila jako izražena težnja za vlašću, tako da Dragutina nije trebalo baš mnogo ubeđivati. S druge strane, po svemu sudeći tada je došlo i do braka između Dragutina i unuke ugarskog kralja po imenu Katarina (Katalina). Time je Dragutin bio učvršćen u uverenju da su mu Mađari prijatelji. Sama Katarina je bila ćerka Belinog sina Stevana koji je u to doba već naveliko ratovao sa ocem oko ugarskog prestola. Prema tome, Dragutin je ušao u jednu porodicu u kojoj je rascep već postojao i gde je borba za kraljevsku vlast bila prisutna već nekoliko godina. Baš Mađari su njemu omogućili sličan položaj onome koji je kod njih imao kraljev sin Stevan i zbog čega je građanski rat besneo već nekoliko godina. Taj virus pobune oni su samo raširili i na Srbiju.

Dragutin je bio tada verovatno već u godinama koje su pokazivale njegovu zrelost i sposobnost, jer teško je poverovati da bi Mađari dali podršku i svoju princezu nekome ko nije u stanju da to i u potpunosti iskoristi. Njega su ocenili kao sposobnog da Urošu zagorča život i u krajnjoj liniji sruši ga sa vlasti. Tada bi u Srbiji kao kralj sedeo neko ko njima u potpunosti odgovara i ko je pod njihovim uticajem. Oni su znali da se na Uroša više nikako ne mogu osloniti i da je on za njih izgubljen, no nisu smeli ni da prenagle, već su nastojali da postepeno na srpski presto dovedu čoveka koji im odgovara. Dragutin se tu pokazao kao idealan izbor pošto je bio ambiciozan, a u isto vreme i beskrupulozan i spreman da zarad vlasti udari i na rođenog oca.

Sve ovo što je navedeno, ako je tačno, nije moglo ostati nepoznato Urošu. On je i do sada pokazivao dosta dobar osećaj za razne spletke i umeo je da se od njih odbrani. Ovakvu krupnu političku spletku koju su mu Mađari spremili zajedno sa njegovim sinom Dragutinom, on možda nije očekivao, ali je bio spreman da se brani. Nakon povratka iz Mađarske on je trebao da izvrši odredbe iz mirovnog ugovora i da Dragutinu prepusti deo kraljevske vlasti. Međutim, to njemu nije ni na pamet padalo tako da je stalno otezao da izvrši ono što je obećao.

Uroš je bio oženjen za Jelenu čije poreklo nije sigurno "uze sebi ženu od carskoga plemena, od fruškoga roda, zvanu blagočastivu kraljicu Jelenu" (Danilo Drugi), tako da o tome postoje različite pretpostavke. Bilo je mišljenja da je ona anžujskoga roda, budući da su anžujski kraljevi u Napulju spominjali u svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku. Postoji i pretpostavka da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođačke veze sa Anžujcima. Postoje i pretpostavke da Jelena potiče iz nekog francuskog plemstva iz Grčke, pa čak ima i takvih koji njeno poreklo traže u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu. Ipak, na kraju ostaje najverovatnija teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potiče iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.

Tačan datum sklapanja braka između Uroša i Jelene se ne zna i pretpostavlja se da je do njega došlo oko 1250. godine. Jelena je ostala u jako lepom sećanju: "Ovaka je bila narav ove blažene: Oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka, da obrati dobrorazumnim rečima, da teši licemerno i bezlobno, a kolika je svesrdačna njezina smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukrašena svakom vrlinom." (Danilo Drugi). Ona sama je bila katolikinja, a veru nije promenila ni kada je došla u Srbiju. Bila je veoma aktivna pri izgradnji hrišćanskih hramova, kako pravoslavnih, tako i katoličkih. Za godinu 1288. se vezuje osvećenje njena četiri franjevačka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru. Ona je mnogo toga učinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i između ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru. " I tako poče zidati crkvu u ime presvete Bogorodice praznik Blagovešćenja, na mestu zvanom Gradac. Sama podvizavajući se, ne imajući pokoja ni danju ni noću, kako bi samo sa uspehom mogla svršiti takvo delo...." (Danilo Drugi). Ovaj hram ona je naselila monasima i obezbedila im potrebne prihode "Utvrdivši crkveni ustav, sakupivši izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje, koje drži nepromenjeno i do sada, takođe i celom crkvenom kliru, kao što u taj dan ustanovi blažena,..." (Danilo Drugi).

Njena pobožnost je postala poslovična. "Sve ovo sabiraše blažena podvizavajući se dobrim podvigom i neprestano brinući se dan i noć, kako će ugoditi Gospodu, a trudila se o tome, kako će davati milostinje u božastvene hramove, i sve što je na potrebu, stavljajući božastvene knjige u svome domu, a isto tako i veštene sasude, zlatne i srebrne, ukrašene biserom i skupocenim kamenjem, izabrane odežde jerejima i svake crkvene pravde, što je na potrebu". (Danilo Drugi). Iako katolikinja Jelena je oko 1280. godine u crkvi svetog Nikole kod Skadra, koji je inače ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaški zavet.

Kraljica Jelena je čak organizovala i neku vrstu ženske škole, verovatno prvu ove vrste u Srbiji "Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njih hraneći u svome domu, obučavaše svakom dobrom redu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve. I tako uvek usrdno čineći išla je za Onim jedinim, koji radi nas pretrpe voljno raspeće..." (Danilo Drugi).

Ovo je možda prva žena u istoriji Srbije koja je uspela da dostigne toliko divljenje svojih savremenika. Interesantno je kako Danilo Drugi sumira njen životni put ne mogavši očigledno da nađe dovoljno snažne reči da izrazi svoje divljenje za nju. "Ako koga treba imenovati, čiji život prevaziđe čovečje umove, to je dostojno tebe. Trudove tvoje i bodra podvizanja rasplodila si na stotinu i bila si od Gospoda darovani svetilnik otačastvu svome sijajući mnogosvetlim čudima. No, koje hvale možemo Ti prineti od slaboga smisla našega? Ti si, blažena, anđelskim hvalama proslavljena. Od kojih li cvetova lepo ukrašenih i mirisnih, sastavivši venac, da venčamo svečasnu glavu Tvoju, koju je uvezala desnica Vladičenja neuvelim vencem? Koje li darove da ti prinesemo mi? Jer ti primivši dar Svetoga Duha, srušila si napadaj lukavoga i sačuvala si tvoje telo nepovređeno. Ti blažena obukavši se u haljinu izatkanu sa visina, koju ću nazvati tihost i nezlobivost srca tvoga, i imaš svagda blagodat od Gospoda, i naslađivati se njome na vekove."

Za istoriju ostaje tajna koliki je ona uticaj imala na Uroša i na njegovo vođenje politike. Često se navodi da je Jelena veoma mnogo pomagala barsku katoličku arhiepiskopiju u njenoj parnici sa dubrovačkom arhiepiskopijom i to tako što je vršila uticaj na svoga muža, kralja Uroša. Ovo je dosta sumnjiva špekulacija budući da je Uroš, kao i uostalom svi Nemanjići, bio veoma tolerantan prema katolicima, i njegov trud oko toga da Bar očuva samostalnost bio je većim delom plod njegove državničke mudrosti nego ženinog uticaja. Ipak, njen uticaj je sigurno bio prisutan. Moguće je da u tom prvom periodu nije bio toliko primetan, ali u periodu koji je došao nakon nesretnog rata sa Ugarskom i Uroševog zarobljavanja, postaje nesumnjivo mnogo veći. Da je Jelena uzimala aktivnog učešća vidi se i iz same njene biografije koju je napisao Danilo Drugi. On navodi kako ona savetuje svoje sinove da žive u skladu sa hrišćanskim zakonima, "A sinovi blažene gospođe Jelene u slast i sa strahom primahu reči i pouke svoje blažene matere Jelene, povinujući joj se sa svakom radošću". Očigledno je da ona na njih ima veliki uticaj i da je oba sina i te kako uvažavaju i poštuju.

Posebno je upečatljiv odnos između Jelene kao majke i Dragutina kao njenog sina, onda kada su se sastali nakon što je Dragutin srušio Uroša sa vlasti. Dragutin njoj izjavljuje pokornost i poslušnost u svemu, međutim to nije ona ljubav koju iskazuje sin prema majci, tu je nešto i više. "A ja ću se po dostojanju tebi pokoravati i služiti tebi sa strahom i ljubavlju istinite vere, i tebi činiti veću čast i slavu, ne bi li kako radi tebe blagoslov nasledio. I koliko ti sagreših, oprosti mi. Tvoje molitve neka me utvrde u volji razuma Božija." Stiče se utisak da Dragutin od nje traži političku podršku i kao nagradu za nju nudi joj neke zemlje na upravu "A ti kao čedoljubiva mati, u velikoj ljubavi uzmi sva moja bogatstva, i koliko hoćeš daćeš mi iz tvoje ruke". Jelena je bila zadovoljna načinom na koji ju je sin primio, kao što je bila zadovoljna i time što je on njoj ponudio deo zemlje na upravu pa za Dragutinov napad na oca ne nalazi krivice u njemu (Dragutinu), već smatra to božjom voljom: "evo sve što se dogodi sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga, u čijim je rukama sve i u koga nema obaziranja na lice. On jedini sve ovo učini" (Danilo Drugi). Time je Jelena nastupila, ne kao mati ili kao supruga svrgnutog kralja Uroša, već kao iskusni političar koji je pružio političku podršku i želi nagradu za to. Dragutin je baš tako i postupio davši joj jedan deo zemlje na korištenje "A blagočastivi i samodržavni sin njezin kralj Stefan, primivši s ljubavlju i u slast njezinu poruku, i pavši na njezine noge, molio se je sa suzama, da primi praštenje svojih grehova i da dobije blagoslov. I ova hristoljubiva, darova mu savršeni blagoslov i mir, i tako pođe u odeljeni joj svoj kraj, primivši mnogo imanje i časne darove, koliko je htela, od ljubljenoga sina svoga". (Danilo Drugi).

Sudeći po svemu ovome radilo se veoma odlučnoj ženi, pobožnoj doduše, ali spretnom političaru koji nije dolazio kod Dragutina da moli za muža Uroša, već da za svoju podršku dobije odgovarajuću nagradu. Da je njena podrška bila značajna vidi se iz spremnosti Dragutina da joj ispuni sve zahteve. Verovatno je da se ona ponašala slično i za Uroševe vladavine i da je na svoga muža mogla imati dosta uticaja. Ipak svoje mogućnosti i svoj uticaj umela je da iskoristi na najbolji mogući način, tako što je pomagala i pravoslavnu i katoličku crkvu pa nije ni čudo što je ostala u tako lepoj uspomeni.

Ako se Jelena i držala po strani politike do 1267 – 1268. godine kada su Uroša zarobili Mađari, od tog momenta ona počinje da u njoj uzima aktivno učešće. Bilo bi veoma interesantno znati kako se ona odnosila prema Uroševoj obavezi da se Dragutin proglasi za "mlađega kralja". Teško da je njena uloga u kreiranju srpske politike mogla na Uroša da utiče odlučujuće, ali da je imala uticaj bilo je evidentno naročito od 1267. godine. Sami događaji koji su nailazili otvarali su joj mogućnosti za to.

Karlo I Anžuvijski, grof od Provanse i brat Francuskog kralja, a verovatni i rođak srpske kraljice Jelene, završio je 1266. godine svoju borbu za južnu Italiju. U bitki kod Beneventa on je konačno savladao dotadašnjeg kralja južne Italije, Manfreda koji je tu i poginuo. Karlo je na Siciliju došao na papin poziv i uz njegovu podršku uspeo je da izvrši ovaj prevrat. Već sledeće godine (1267.) on sa bivšim latinskim carem Balduinom II pravi dogovore o napadu na Vizantiju i ponovnom stvaranju latinskog carstva. Uskoro su se i jedan i drugi bacili u potragu za saveznicima na samom Balkanu. Kako je bugarski car Konstantin Tih bio zet bivšeg vizantijskog cara Jovana IV Laskarisa, a koga je sadašnji car Mihailo VIII u svom pohodu ka vlasti srušio sa prestola i kasnije i oslepio, to nije bilo sumnje da će Bugari biti uz ovaj novi zapadni savez. Uskoro je ovome savezu pristupio i Viljem II Vilarduen, Ahajski knez koji je i do tada ratovao sa Vizantijom no u tome nije imao baš posebnih uspeha, tačnije bio je pred katastrofom. Stoga se stavio pod suverenitet Karla Anžuvijskog, te na taj način ovome omogućio pristup na Balkan.

U samom početku Uroš nije imao simpatije za ovaj novi savez i smatrao se prijateljem vizantijskog cara. Ono što je Uroša u prvo vreme držalo na strani Vizantije bio je pomenuti ugovor koji je sklopljen između Karla Anžuvijskog i bivšeg latinskog cara Balduina (1267.). Ovim ugovorom njih dvojica su već podelila vizantijsko carstvo i to tako da je Karlo trebalo da dobije jednu trećinu osvojenog zemljišta, s tim da on taj deo može da bira u epirskoj despotiji, Srbiji ili Albaniji.

Zapravo, oni su smatrali Srbiju saveznikom Vizantije i kao takvu za neprijatelja. Sam Uroš je dao dosta povoda za to, stupajući u tešnje veze sa vizantijskim dvorom, verovatno pokušavajući da se nekako otrese vazalskih obaveza prema ugarskom kralju. S druge strane, i vizantijski car je osetio opasnost iz Italije i pokušavao je da se barem na Balkanu osigura sa saveznicima. Sa Srbijom je pokušao da ostvari dinastičke veze i to tako da se ćerka vizantijskog cara Mihaila VIII koja se zvala Ana uda za Milutina, mlađeg sina kralja Uroša. Za ove dinastičke veze bio je i te kako zainteresovan i kralj Uroš, pa su pregovori uskoro krenuli. U ovim bračnim pregovorima Uroš je po svemu sudeći pokušao da nadmudri Vizantijce. Oni su izgleda poverovali da je Dragutin, stariji Urošev sin i prestolonaslednik, smrtno bolestan te da stoga nije sposoban da nasledi kraljevski presto u Srbiji. Prema tome kao jedini naslednik ostaje mlađi sin Milutin koga im, eto, Uroš nudi za zeta. Vizantijci su nerado pristajali na to da se njihove princeze udaju za one prinčeve koji nisu prestolonaslednici. Do tog momenta oni su u Srbiju dali samo jednu svoju princezu, Jevdokiju, koja se bila udala za Stefana Prvovenčanog, a i na to su pristali tek onda kada je Nemanja, kao veliki župan, obećao da će ga naslediti Stefan, a ne Vukan iako je ovaj bio stariji sin i po svim pravilima trebao biti naslednik. Verovatno je da oni ni sada ne bi pristali da se njihova princeza uda za Milutina da nisu mislili da će on biti naslednik kralja Uroša.

Bilo bi veoma interesantno znati na koji su oni način dovedeni u zabludu. Iako nema nekih direktnih podataka o tome, po svemu sudeći oni su namerno dovedeni u tu zabludu i to baš od strane srpskog dvora, odnosno od strane samog kralja Uroša. U to vreme Uroš je pokušavao da se na bilo koji način otrgne od Ugara. koji su ga smatrali za svoga vazala. Njegov oružani pokušaj da ih se oslobodi završen je najvećom mogućom sramotom po Uroša, budući da su ga u bitki Ugari zarobili i kao ratni plen vodali po svojoj državi. To poniženje bi samo po sebi bilo dovoljno da ih Uroš zamrzi, međutim Ugari su osim toga od njega uzeli i obećanje da će on deo svoje vlasti prepustiti sinu Dragutinu. Bilo je sasvim jasno da će Dragutin, koji se oženio unukom ugarskog kralja, pokušati ne samo da uzme deo vlasti koji mu je obećan, već će pokušati i da sruši Uroša. U takvoj situaciji ništa normalnije za Uroša već da potraži novog saveznika koji će biti dovoljno jak da se suprotstavi ovim ugarskim težnjama. Drugog saveznika osim Vizantijaca on nije imao, oni su bili tada jedini izbor. No, sada je bilo pitanje kako ih privući na svoju stranu i to sa dovoljno čvrstim vezama, koje bi morale biti takve da sigurno garantuju njihovu pomoć u slučaju problema sa Dragutinom. Nije isključeno da je Uroš tada razmišljao o tome da razbaštini Dragutina u korist Milutina, kao što je to učinio Nemanja sa Vukanom u korist Stefana Prvovenčanog. No, situacija je u odnosu na onu od pre 90 godina bila radikalno drugačija. Niti je Uroš bio ono što je Nemanja, kao što ni sam razlog nije bio isti. U onom slučaju Nemanja je pokušao da očuva državu, dok bi ovo bio sebičan Urošev potez usmeren samo ka tome da se očuva njegova vlast. Istini za volju, njemu je na ruku išlo i to što je tada vizantijski car Mihailo Paleolog očajnički tražio saveznike za predstojeći rat sa Karlom Anžuvijskim. Baš zahvaljujući tome i Vizantijci su priliku da se orode sa srpskim dvorom i tako steknu saveznika izgleda jedva dočekali, pa bi to možda moglo da opravda njihovu neopreznost.

U okviru takvih razmišljanja nije nemoguće da je Uroš sam raspirio vesti i ubedio Vizantijce da Dragutin zbog bolesti ne može da nasledi presto i da će srpski kralj zbog toga biti mlađi sin Milutin. Sada više ništa ne sprečava Vizantijce da daju svoju princezu "rođenu u purpuru" na srpski dvor. Ako je to tačno, onda ovakav potez Uroša dovoljno govori sam po sebi o kakvom se čoveku radilo. Kao i svaki njegov potez do tada, on je imao u samome početku uspeha. Vizantijci su bili ubeđeni da daju princezu za naslednika srpskog prestola i nakon uspešno obavljenih pregovora oni pošalju princezu za Srbiju.

Sa velikom pratnjom, kako doliči princezi, Vizantijci dovedu svoju princezu do grada Bera (Makedonija). Iz ovog grada pošalju jedno poslanstvo koje je trebalo da stigne na srpski dvor i da se upozna sa običajima koji tamo vladaju da bi mogli pripremiti princezu za život u Srbiji. Sa ovim poslanstvom je išla i posluga princezina, koja je imala zadatak da pripremi prostorije u dvoru gde je ova trebala da boravi. Ovo poslanstvo je vodio Jovan Vek, kasniji patrijarh (1275.) i navodno, njih je izgled srpskog dvora, kao i sam način života koji se vodio tamo u potpunosti razočarao. Prvo su bili iznenađeni nedostatkom bilo kakvog komfora na dvoru, a naročito ih je šokiralo kada su videli Katarinu ženu Dragutinovu, ugarsku princezu, kako sedi u staroj haljini i ni manje ni više, već prede vunu. Njima nikako nije moglo biti jasno kako to da princeza bilo šta fizički radi.

S druge strane i ovo vizantijsko poslanstvo je iznerviralo kralja Uroša kome je strašno smetalo njihovo insistiranje na raskoši, a naročito ga je pogodilo kada je video evnuhe koji su trebali da ostanu kao princezina posluga. On nikako nije mogao podneti da se na srpskom dvoru motaju ove nakaze. "Došavši, oni tamo ne samo da ne videše ništa dostojno svite i odgovarajuće vlasti, nego se Uroš, gledajući njihovu pratnju i poslugu , a naročito evnuhe, pitao šta bi oni trebalo da budu. A kad je čuo od njih da je takav carski red i da princezi sledi takva pratnja, on negodujući reče: "e, e, šta je to? nama nije uobičajeno takvo ponašanje". I to rekavši, odmah pokaza jednu mladu ženu, siromašno odevenu i predenju posvećenu. "Tako se mi, reče pokazujući rukom, odnosimo prema mladama". I sve je kod njih bilo priprosto i siromašno, kao da životare o zverinju i kradući" (Georgije Pahimer). Na kraju je sledila prepirka pri čemu je Uroš njima prebacivao suvišnu raskošnost, dok su ovi njemu posebno naglasili superiornost vizantijske kulture, zapravo na posredan način mu kazali da Srbe smatraju nečim tek malo većim od varvara. Ovaj prvi susret budućih "rođaka" završio se nečim što je veoma ličilo na svađu.

Sa ovako lošim utiskom vizantijsko poslanstvo se vrati princezi i podnese izveštaj, no to izgleda buduću nevestu nije mnogo pokolebalo. Put je nastavila, ali kada je stigla do Ohrida, Jovan Vek je ponovo otišao da izvidi situaciju. Nešto su očigledno sumnjali i stoga je ovo trebala biti poslednja provera. Jovan Vek je na svom izviđanju imao sve same neprilike. Prvo ga je neki srpski činovnik dobro uplašio kada mu je rekao da se razbojnici kreću okolinom, te da su i njega samoga napali. Jedne noći Veku su pokrali konje i on se dobro poplašio, a strah su povećavale i gomile koje su se neprestano okupljale oko Vizantijaca i koje su više podsećale na razbojnike nego na poštene seljake. To je navodno prepunilo čašu i Vek se vrati u Ohrid, te ubedi princezu da od braka nema ništa i vrati je nazad u Carigrad, uz opravdanje da ona na srpskom dvoru ne bi bila princeza već robinja. "I držeći da je ova odluka pre dobra i korisna nego štetna, zaploviše krmom, kako se to kaže, i zaputivši se nazad, stigoše do Ohrida. Odande dođoše zajedno sa princezom u Solun i, odbacivši taj brak, ugovore i dogovore, vratiše se caru" (Georgije Pahimer).

Ovaj put je poznat po opisu koji je dao Georgije Pahimer i koji ne garantuje i tačnost svega što je navedeno. Nemoguće je da Vekov strah od razbojnika bude onaj odlučujući momenat koji je naterao Vizantijce da odustanu od ovog braka. Pratnja koja je pratila princezu ličila je na pravu malu armiju i kojekakvi odrpani razbojnici nisu mogli njima ništa. Zapravo, na neki način Pahimer pravda vizantijsku diplomatiju, ne videći u njenoj naivnosti u odnosu prema prepredenom Urošu jedinog krivca za ovaj nesporazum.

Pravi razlog se nalazi u tome da je Vek video na srpskom dvoru prestolonaslednika Dragutina. Tada je uvideo da su oni grdno nasamareni i da je Dragutin savršeno zdrav te da će on biti taj koji će nakon Uroša biti srpski kralj. Sve dotadašnje kombinacije o tome da će vizantinski zet, Milutin, biti naslednik Urošev sada su pale u vodu. Kako više nije postojao onaj odlučujući razlog za sklapanje braka, to on sada kao takav više nije bio ni potreban. Međutim nije se smela priznati i sramota koja je naneta i samoj carskoj porodici ovim neuspelim pokušajem sklapanja braka. Stoga se pristupilo preterivanjima prikazujući srpski dvor prljavim, a čitavu kraljevsku porodicu varvarima, zaboravljajući da je na srpskom dvoru već boravila jedna princeza "rođena u purpuru" koja se nije na takve stvari žalila. Na prvi pogled izgledalo je da su Vizantijci grdno nasamareni, mada u suštini neku političku štetu nisu imali. Ovim svojim postupkom ni Uroš nije mnogo dobio. Naprotiv, pravi gubitnik će biti upravo on, budući da je sada dobio jednog zaista ogorčenog protivnika u vizantijskom caru. Koliko je to bila kratkovida politika videće se uskoro, a ono što je dodatno otežavalo Urošu situaciju jeste da mu više ni Ugarska nije bila prijatelj. Stoga Uroš ponovo menja stranu i postaje saveznik Karla Anžujskog koji je od 1272. godine veoma aktivan na Balkanu. Verovatno je da bi Karlo i ranije nešto preduzeo na Balkanu da ga u tome nije sprečilo to što je morao da 1270. godine prati u krstaški rat francuskog kralja Luja IX Svetog. Nakon povratka iz krstaškog rata Karlo je zauzeo Drač i Berat, Valonu, Kroju i još neke tvrđave stvarajući albansko kraljevstvo. Nekako tada su i počele veze srpskog kralja Uroša sa Anžuvijcima.

Sasvim je sigurno da je pri ostvarenju ovih veza aktivno učestvovala srpska kraljica Jelena. Da je to tako, vidi se i iz nekih pisama u kojima Karlo Anžujski nju naziva svojom rođakom. Tokom 1273. godine Uroševi poslanici su bili na Karlovom dvoru na Siciliji, gde su ugovoreni detalji oko budućeg saveza. Kakvi su bili uslovi i ko je bio u srpskom poslanstvu, ne zna se, ali zna se da je ono bilo lepo dočekano. Time je Uroš i zvanično postao Karlov saveznik i po ko zna koji put promenio svoju politiku. Ovaj put je sigurno da je Uroš bio pod velikim uticajem svoje žene, mada ni to ne bi trebalo uzimati kao apsolutno. Njemu je tada očajnički trebao saveznik, jer mu vlast nikada nije bila ugrožena kao do tada. S druge strane, Karlo Anžujski mu je tada mogao biti i najljući protivnik, što se vidi iz toga da su u prvobitnim odredbama ugovora iz 1267. Karlo i bivši latinski car Balduin otvoreno ugovorili podelu Srbije. Kako je Karlo postao vojno prisutan na Balkanu, to bi se možda moglo očekivati da napadne i Srbiju. To što je Uroš prešao na njihovu stranu, moglo bi se donekle gledati i kao državna potreba, jer se otklanjala neposredna opasnost od napada na Srbiju, a time posredno se i Uroševa vlast štitila.

Uroš je za to vreme nastavio sa svojom pomalo mušičavom politikom i došao ponovo u sukob sa Dubrovnikom. Ugovor između Dubrovnika i Srbije je postojao, a danak su Dubrovčani redovno isplaćivali. Uroš nije imao nekih posebnih razloga da napadne grad, ali Dubrovčani nisu njemu mnogo verovali, tako da su utvrđivali svoje zidine sa kopnene strane, odakle su mogle srpske snage da udare (1265-6.). Kraljica Jelena je bila protiv takve politike svoga muža, pa je čak Dubrovniku obećala da će ga obavestiti na vreme ukoliko Uroš bude spremao napad na njega. Isto tako, uzela je obavezu da će uzeti u zaštitu dubrovačke trgovce, pa makar to bilo i protiv kraljeve volje. Tokom 1268. godine sukob je izbegnut tako što je dubrovački danak prema Srbiji povećan. Sam postupak kraljice Jelene nužno postavlja neka pitanja. Nisu jasni njeni motivi obećavanja pomoći Dubrovniku, pa čak i obećanje, ravno izdaji, da će grad obavestiti ukoliko Uroš počne opremati vojsku na Dubrovnik. Ipak je ona bila kraljica Srbije, pa je nelogično da pomaže neprijatelja svoje zemlje. Postavlja se pitanje da li je njen motiv ovakvog postupka religiozni, da li je ona kao revni katolik odlučila da zaštiti katolički grad. Moguće je da su sukobi u okviru porodice na relaciji Uroš – Dragutin doveli do njene potpune podele. To bi onda značilo da je kraljica stala na stranu svoga sina Dragutina nasuprot svome mužu Urošu. Bilo kako bilo, ovo je bio znak da je došlo do velikog raslojavanja u okviru kraljevske porodice i da kralj nije u stanju ni njome da upravlja. Ne zna se da li je za sve ovo i Uroš znao, ako jeste, postavlja se pitanje kako je to sve trpeo. Možda je morao, jer im ništa nije mogao. Zna se da ovakvi sukobi u okviru kraljevske porodice nužno dovode i do podele plemstva i stvaranja stranaka. Moguće je da je stvorena jaka stranka na čijem je čelu stajao Dragutin sa majkom, nasuprot kraljevoj stranci.

Već je rečeno da je Uroševa vladavina bila duboko centralistička, pri čemu je on sve partikularističke težnje uklanjao. Osim što je takvu politiku vodio u državnim poslovima, Uroš je isto to pokušao u crkvenim poslovima. U vremenu od 1263. godine do 1271. godine na čelu Srpske pravoslavne crkve je rođeni Urošev brat Predislav (Sava II). To je bio treći srpski arhiepiskop, njegovi prethodnici su bili sveti Sava, zatim Arsenije (1234-1263.) i konačno Sava II (1263-1271.). On je bio četvrti sin Stefana Prvovenčanog, jedini koji nije sedeo na kraljevskom prestolu.

Za arhiepiskopa Sava II je izabran nakon povlačenja arhiepiskopa Arsenija 1263. (umro je 1266.), uz veliku pomoć svoga brata kralja Uroša. Time je na čelo srpske crkve došao opet jedan od Nemanjića, a ovo je kralju Urošu omogućilo i nesumnjiv uticaj i na crkvene poslove. Sava II se podvizavao u Hilandaru, obišao je Svetu zemlju i Jerusalim, a jedno je vreme izgleda bio i humski episkop. Na čelo crkve je došao u već poznim godinama (računa se da rođen 1200. godine). Baš u vreme kada je Sava II postao arhiepiskop, Uroš je podigao i manastir Sopoćani, kao svoju zadužbinu. Nakon smrti Save II za arhiepiskopa je proglašen Danilo I: "preuze svetiteljski presto Danilo arhiepiskop, koji je radi nekog dela, kao što i napred ukazasmo, bio smenjen takva prestola" (Danilo Drugi). Danilo je bio veoma kratko vreme na čelu crkve, tek godinu dana i to od 1271. do 1272. godine. Ne zna se kakav je on to prestup učinio i zašto je smenjen. Možda bi se mogao posredno izvući zaključak da je Uroš i u ovo umešao svoje prste, a razlog bi se mogao naći u tome što Danilo nije pristajao uz Uroša. Tim više što je Danilov naslednik bio Joanikije, fanatični Urošev pristalica. "I pošto su mnogo tražili, ne nađoše nikoga drugoga dostojna takve vlasti, osim ovoga blaženoga Joanikija, koji je u to vreme bio iguman doma presvete Bogomatere, mesta zvanoga Studenica" (Danilo Drugi). Da je Joanikije bio Urošu veran, vidi se i iz toga što je nakon svrgavanja ovoga i Joanikije dobrovoljno napustio svoj položaj i otišao sa njim u manastir. Da na to nije bio prisiljen svedoči i sam Danilo Drugi: "Ovaj preosvećeni Joanikije, sećajući se njegove nelicemerne ljubavi i pošto mu beše obećao, da se i do svoje smrti neće razlučiti od njega, ostavivši svoj svetiteljski presto, i ustavši ode za njime, i tamo požive u strani zemlje Pilotske".

Vizantijski car Mihailo VIII je za to vreme sve učinio ne bi li otklonio opasnost od nove podele Vizantije. U okviru toga on se počeo obraćati papi Klimentu IV sa predlogom da se ostvari crkvena unija sa Rimom. Sam papa nije pristajao uz planove Karla Anžujskog po kojima je vizantijsko carstvo trebalo ponovo razbiti. Njemu je bilo jasno da se samo okupacijom neće postići da se pravoslavna crkva potčini katoličkoj. Vizantiju, po njemu, nije trebalo vojnički osvajati, već verski potčiniti Rimu.

Kliment IV je umro 1268. godine, a posle izvesnog vremena nasledio ga je Grigorije X. Novi papa je bio mnogo direktniji kada je caru Mihailu obećao da će uspeti da obuzda Karla Anžuvijskog, ali samo pod uslovom crkvenog potčinjenja Rimu (1273.). Baš u to vreme srpsko poslanstvo je boravilo kod Karla na dvoru, a on sam počeo je sa jačim vojnim akcijama po Moreji. Vizantijski car nije više imao izbora, pa je u okviru ostvarenja crkvene unije sa Rimom u Lionu 6. juna 1274. priznat primat rimske crkve i rimske dogme, a ugovor je potpisan. Srpska crkva nije dala pristanak na ovu uniju, a car Mihailo VIII je potegao čak i neke falsifikate koji su navodno potvrđivali da su Srbi i Bugari pristali na Uniju. Radi se o navodnim pismima srpskog arhiepiskopa i bugarskog patrijarha koja su upućena carigradskom patrijarhu, gde ova dvojica daju pristanak na uniju. To je bio nastavak careve politike od 1272. godine, kada je u avgustu te godine on potvrdio jednu staru povelju vizantijskog cara Vasilija II, po kojoj se sve episkopije koje se nalaze u Srbiji i Bugarskoj potčinjavaju ohridskoj arhiepiskopiji. Time je i srpskoj i bugarskoj crkvi pokušao da oduzme samostalnost. Taj sukob je uzrokovan time što ni srpska ni bugarska crkva nikako nisu pristajale na uniju sa Rimom. Mihailo je išao čak dotle da je na Lionskom saboru (1274.) bilo tvrdnji da mitropolija Srbija i patrijarhat Zagore (Bugarske) u suštini nisu kanonični, pošto su stvoreni bez papske dozvole. Istoričari smatraju da Mihailo nikada iskreno nije ni razmišljao o stvarnom ostvarenju unije, već da mu je bila isključiva želja da ovom, u svojoj suštini, političkom igrom odvoji Karla Anžuvijskog od pape. Do kraja je u tome i uspeo. Njegovi pokušaji da bugarsku i srpsku crkvenu samostalnost oduzme u korist carigradske, bili su ne samo iskreni već i veoma uporni.

Dugo se postavljalo pitanje kakav je bio odnos kralja Uroša prema mogućnosti ove unije. Za pretpostaviti je da je kraljica Jelena, kao revna katolkinja, bila za to da srpska crkva pristupi uniji. Ako je i želeo uniju, kralj Uroš je morao računati sa snažnim otporom srpskih arhiepiskopa, a baš u vreme kada je pitanje unije bilo veoma značajno i koje se proteže kroz godine 1264-1276, na čelu srpske crkve bila su tri arhiepiskopa: Sava II, Danilo I i Joanikije I, od kojih su Sava i Joanikije bili Hilandarci. Oni su kao takvi bili čisti pravoslavci i sigurno nisu bili pristalice unije. U suštini vladaocima Srbije unija bi možda i odgovarala, pošto bi tada i pravoslavna i katolička crkva u Srbiji bila podređena njihovoj vlasti. Ako je kod Jelene preovlađivao religiozni momenat kod Uroša je to moglo biti povezano sa pitanjem učvršćivanja njegove vlasti. Nedoumice oko toga zašto je arhiepiskop Danilo I smenjen možda bi se mogle staviti u ovaj kontekst, odnosno on možda nije bio pristalica stvaranja unije pa je stoga bio sklonjen. Duži niz godina nakon Lionskog sabora (1274.) pitanje unije u Srbiji je bilo aktuelno. Na njega su se vraćali Dragutin i Milutin. Samo zahvaljujući tome što su na čelu srpske crkve stajali arhiepiskopi koji nisu hteli da čuju za ovu uniju, do nje nije došlo. Moguće je da su baš srpski arhiepiskopi sa odbijanjem unije spasili Srbiju građanskog rata. Vizantija je imala dosta potresa zbog prihvatanja unije jer ona kod naroda i nižeg sveštenstva nikada nije prihvaćena. Car Mihailo VIII se krvavo obračunavao sa neposlušnim sveštenstvom na Atonu (Vatoped, Iveron, Zograf itd.), pa su mnogi sveštenici jednostavno ubijeni. To je tako trajalo sve do Mihailove smrti 1282. godine. Teško je poverovati da se nešto slično ne bi desilo i u Srbiji, no na sreću na čelu srpske crkve su stajali kao arhiepiskopi veoma snažni ljudi, na koje nije mogao tek tako uticati autoritet vladara.

22. Kralj Stefan Dragutin

Ono što je Uroša najviše moglo zabrinjavati bio je njegov sin Dragutin, kome je on trebao dati deo u vlasti, sve po ugovoru iz 1268. godine. Dragutin je pokazivao velike znake nestrpljenja podsećajući oca na dato obećanje. "Kada roditelj nije hteo da ispuni ono što mu je rekao, i videći se ovaj bogoljubivi u velikoj tuzi i žalosti, da nema nijednoga odeljenoga dela od svoga otačastva, gde bi zasebno prebivao, a uz to slušajući prekorne reči sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga, koji vide da mu roditelj njegov ne dade što mu obeća, pavši na kolena, poče se moliti roditelju svome,..." (Danilo Drugi). Uroš se nije mnogo obazirao na Dragutinove molbe neprestano odbijajući da deli državu. "A roditelj se njegov, po nagovoru lukavoga neprijatelja, nije obazirao na njegove reči, i ne izmeni se srce njegovo da u ljubavi dade sinu svome što mu je obećao dati, presto svoj ili bilo neki deo države svoje" (Danilo Drugi). U suštini, Uroš je postupio pravilno, ne želeći da rasparčava Srbiju, budući da to nikako nije bio državni interes. Dragutin je bio neprestano podbadan od Ugara "slušajući prekorne reči sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga...", da uzme ono što mu je obećano. Od 1270. godine na prestolu u Ugarskoj sedi Stevan V, otac Dragutinove žene. On je kroz veći deo svoga života ratovao sa pokojnim ocem Belom IV. Radilo se o jednom dosta nezgodnom čoveku, koga se i rođeni otac plašio. Da je to tako vidi se i iz toga što je Bela IV kada je umirao, pun nepouzdanja prema sinu Stevanu, svojoj ćerci (Stevanovoj sestri) Ani predao Ugarsku krunu, mač i razne druge državne dragocenosti, a Češkog kralja Otakara je zamolio da mu pričuva ženu, kćer i sve druge velikaše koji su mu bili verni te da im pruži utočište ako bi ih Stevan progonio. Nedugo nakon Beline smrti (1270.) umrla je i kraljica Marija. Belina kćer Ana, Stevanova sestra, nije smela da ostane u Ugarskoj nakon Stevanovog krunisanja, već sa grupom plemića i kraljevskom krunom i drugim dragocenostima koje je dobila od pokojnog oca, pobegne u Češku. To Stevan iskoristi kao povod da zarati sa Češkom. Stevan ipak nije dugo vladao, tako da je 1272. godine već umro. Nasledio ga je sin Ladislav IV Kumanac (1272-1290.) koji je imao tek deset godina kada ga je zapao ugarski presto. Sukobi između Dragutina i Uroša su počeli za života ugarskoga kralja Stevana, tako da je on pred kraj svog života imao nameru da ih izmiruje, no smrt ga je preduhitrila. Prema tome, navodi biografa o sukobima Dragutina i Uroša gde on često spominje Dragutinovog tasta, nisu tačni pošto je on tada bio već mrtav.

Bilo bi za očekivati da će Uroš obratiti pažnju na sve ove probleme koji su mu mogli stići od strane Dragutina i da neće stvarati sebi neprijatelje u svojoj okolini, međutim on je radio upravo suprotno. Bez pravog razloga (ili ga mi ne znamo?) Uroš je tvrdoglavo nastavljao sa svojim neprijateljstvima protiv Dubrovnika. Godine 1275. on lično je poveo svoju vojsku na Dubrovnik. Time su svi dotadašnji sukobi doživeli kulminaciju. Prvi napadi su se završili, kao i do tada, pljačkom, paljenjem i sečom vinograda oko grada. Ovaj put Dubrovčani su se branili veoma odlučno, tako da su imali i ispade iz grada, a njihova flota je napadala i priobalne delove srpske teritorije. Pri jednom takvom napadu Dubrovčani upadnu u klopku i bude zarobljeno oko 40 dubrovačkih plemića. Uroš im se grozno osveti tako što im dvojicu vođa (Benedikta Gundulića i jednog Venecijanca) da oslepiti. Kako su sukobi počeli uzimati sve većeg maha Dubrovčani su se izgleda i uplašili pa su molili Veneciju da posreduje. Ovi pristanu i ubede Uroša da sklopi novi mir sa Dubrovnikom, što ovaj na kraju i uradi. Na ovaj mir Uroš je morao pristati budući da je i sam uvideo da grad neće zauzeti, dok su s druge strane Dubrovčani veoma agresivnom odbranom nanosili osetne gubitke srpskoj vojsci. U suštini, to je opet bio njegov tek polovičan uspeh.

Baš u to vreme Dragutin je ponovo od oca zatražio obećani deo vlasti. "I opet je molio svoga oca, govoreći: Gospodaru moj, koliko slugu tvojih žive u svakom izobilju, a ja, ljubljeni sin tvoj, bez tvoga sam milostivoga milosrđa. Imajući me kao bogatstvo duše u mojoj mladosti, i uvek veseleći se zbog mene, lišavaš me zemaljskoga bogatstva, žalosteći me. Možeš učiniti milost tvome čedu koliko hoćeš. Učini da nisam lišen Bogom darovane ti države, neka bude istinita reč usta tvojih, koliko si obećao meni ljubljenome sinu tvome" (Danilo Drugi). Ponovo je bio odbijen, no ovaj put Dragutin je odlučio da više ne moli, već da silom uzme ono što mu je obećano: "ustavši sa nekima svojim mu ljudima, ode tastu svome kralju ugarskome, i javi mu svoju žalost, što mu se dogodi od roditelja svoga. I ražalosti se veoma njegov tast zbog nevolje koja mu se dogodila, i svesrdno se zauze,.." (Danilo Drugi). Očigledno da je u Srbiji došlo do raskola na Uroševe i Dragutinove pristalice i da je u unutrašnjem sukobu Dragutinova stranka bila slabija. Stoga su svi morali da se sklone u Ugarsku i da tamo zatraže pomoć. Biograf pogrešno navodi da se Dragutin obraćao svome tastu Stevanu, on to nije mogao jer je Stevan još 1272. godine umro, a na prestolu je bio maloletni Ladislav Kumanac. Dragutin se za pomoć obratio nekome iz kraljeve blizine, verovatno Joakimu Pektaru, koji je tada bio najjača ličnost na ugarskome dvoru i koji je sa kraljicom majkom Elizabetom Kumankom upravljao državom.

Na ugarskom dvoru Dragutina su lepo primili i kako biograf kaže (doduše pogrešno kada navodi Dragutinovog tasta): "reče mu: Koliko hoćeš daću ti vojnika svojih u pomoć". (Danilo Drugi). Na ugarski dvor Dragutin je otišao sa sasvim jasnom namerom da dobije vojnu pomoć i da oružanim putem konačno potisne oca. To navodi na pomisao da je on tako nešto već i pokušao u Srbiji, da je sve ovo plod dugo planirane akcije, a da su Mađari bili u to aktivno umešani te da su Dragutina neprestano podstrekavali. Na čelu jake vojske Dragutin se uputi u Srbiju da zatraži krunu. "I tako uzevši veliku silu naroda ugarskoga i kumanskog, i pođe brzo, vodeći sa sobom veliku pobedu" (Danilo Drugi). Sada biograf navodi kako je Dragutin došavši u Srbiju ponovo pokušao da od Uroša na miran način dobije deo države na upravu: "Gospodaru moj i oče, daj mi, čedu svome, dostojni deo imanja tvoga." (Danilo Drugi). Izgleda kao da Dragutin ne traži celu državu već samo jedan njen deo što sada već teško može da odgovara istini. Verovatnije je da je Dragutin od Uroša tražio da ovaj abdicira u njegovu (Dragutinovu) korist. Zašto bi sada tražio samo deo države kada ima moćnu armiju i može da uzme sve, a ionako je on prestolonaslednik. Teško da je Dragutina pri tome toliko pekla savest, kako to biograf uporno pokušava da prikaže, i pomalo licemerno deluju silne zakletve ljubavi sina prema ocu.

Uroš je ponovo odbio da se odrekne vlasti, a ako je verovati biografu izgleda da je Dragutin jedva izbegao da ne bude ubijen "Kada roditelj njegov nije primio takve njegove reči molbe, nego se još velikom jarošću razgnevio na njega, ovaj mladić videći da je pred njim smrt ili život, i ne znajući šta da čini, podiže ruku na svoga roditelja" (Danilo Drugi). Verovatno da je bilo nekih pregovora koji nisu urodili plodom. Nakon toga Dragutin se više nije imao čemu nadati. Dovevši ugarsku vojsku sa sobom u nameri da obori legitimnog kralja, on je načinio klasičan oblik izdaje za koji postoji samo smrtna kazna. Moguće je da mu je to i Uroš rekao i stoga konstatacija biografa "ovaj mladić videći da je pred njim smrt ili život", mada nije nemoguće da ga je Uroš pokušao i likvidirati. U svakom slučaju povratka više nije bilo, ili Dragutin ili Uroš.

Između oca i sina došlo je tada i do oružanog sukoba. Odlučne borbe su se desili na Gatačkom polju u Hercegovini i tu Uroš bude poražen (1276.), "I pošto je bila među njima velika borba u zemlji zvanoj Gacko, sin odole svome roditelju, i uze presto njegov silom. I kada je seo kraljevati na prestolu oca svoga u srpskoj zemlji, nazva se blagočastivi i hristoljubivi i samodržavni sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kralj Stefan" (Danilo Drugi).

Iznenađuje lakoća i brzina sa kojom je kralj Uroš podlegao. Njegov poraz je bio tako potpun da on više nije predstavljao opasnost, pa je odmah nakon poraza pobegao u Zahumlje, gde se zakaluđerio pod imenom monah Simon. "Jer ovaj blagočastivi kralj Uroš, videći se lišen carskoga prestola, ustavši ode u kraj humske zemlje, i tamo i dovrši život" (Danilo Drugi). Uskoro je i umro, a kao verovatni datum njegove smrti spominje se 1. maj 1277. godine, mada ima mišljenja da je umro 1280. godine. No, to više nije bilo važno, Uroš od poraza kod Gacka ne predstavlja realnu političku snagu. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Sopoćanima. "Roditelj ovoga blagočastivoga kralja ode u neku zemlju, tamo svrši svoj život, i bi časno preneseno telo njegovo, i položiše ga u njegovim rukama načinjenom manastiru, u domu Svete Trojice, u mestu zvanom Sopoćani, i tu leži i do ovoga dana" (Danilo Drugi).

Biograf Danilo Drugi u opisu ovih događaja u biografijama Uroša i Dragutina svu krivicu za sukob oca i sina prebacuje na Uroša i u dosadašnjim navodima iz ovih biografija to je dovoljno vidljivo. Međutim, u biografiji arhiepiskopa Joanikija njegov pristup je sasvim drugačiji. "Posle nekog vremena, đavo, koji od iskoni mrzi rod hrišćanski, podiže ljutu zavist protiv ovoga blagočastivoga kralja od sina mu kralja Stefana. Jer podigavši se sa velikom silom, uze presto svojih roditelja, tako, kao što ukazasmo u napred pisanom žitiju o svemu što se dogodilo " (Danilo Drugi). Sada je krivica sva na Dragutinu kojega je "ljuta zavist" podigla na oca. Zapravo, ovaj sud bi bio sigurno najtačniji i savršeno odgovara onome što se dogodilo. Žalosna praksa među Nemanjićima se samo nastavila, od svih srpskih kraljeva jedino je Stefanu Prvovenčanome uspelo da umre kao kralj. Ostali su morali ili da odstupe (župan Nemanja) ili su bili svrgnuti (Radoslav, Vladislav i Uroš).

Dragutinu članovi njegove porodice izgleda nisu bili neka posebna smetnja. Videli smo da je kraljica Jelena došla kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj odelio Trebinje gde je ona prebivala. Stiče se utisak da je ona zapravo naplatila svoju političku podršku. Slična je situacija bila i sa Milutinom, mlađim bratom Dragutina. Verovatno je i on dobio zasebnu oblast da njome upravlja, pa je na taj način i on bio za izvesno vreme smiren. Jedini pravi otpor Dragutinu pružio je srpski arhiepiskop Joanikije (za arhiepiskopa izabran 1272.) koji je odstupio sa svog položaja u znak protesta zbog ovakvog postupka prema Urošu. "Ovaj preosvećeni Joanikije, sećajući se njegove nelicemerne ljubavi i pošto mu beše obećao, da se i do svoje smrti neće razlučiti od njega, ostavivši svoj svetiteljski presto, i ustavši ode za njime, i tamo požive u strani zemlje pilotske" (Danilo Drugi). Ovaj arhiepiskop dao je primer vernosti i poštovanja, a uz Uroša je proveo svo vreme dok bivši kralj nije umro. On ga nije dugo nadživeo (ako uzmemo da je Uroš umro 1277.) i umro je 1279. godine. Skoro tri godine nakon njegove smrti (1282.) njegove mošti su kralj Dragutin i kraljica – majka Jelena, kao znak poštovanja i zahvalnosti za ovakvu vernost, preneli iz Pilota u Sopoćane gde su ležale Uroševe mošti. Za ovaj zaista uzvišen čin najviše zasluga ima kraljica Jelena. "I tu sama blagočastiva Jelena sa sveosvećenim saborom učiniše nad telom preosvećenoga psalme i božastvena pjenija i sa dobromirisnim mirisima časno slaveći položiše njegovo telo u grob, gde leži i do ovoga dana, časno spominjan u Gospodu" (Danilo Drugi).

Da li je Milutin imao kakvu aktivnu ulogu pri rušenju Uroša, ne zna se, ali on se u svim ovim događajima ne spominje. Nemoguće je da su svi ovi događaji prošli mimo njega i da on u njima nije imao učešća. Iz kasnijeg Milutinovog ponašanja ne može se zaključiti šta je on tada radio, međutim on se u novonastaloj situaciji jako brzo snašao. Prihvatio je Dragutinovo kraljevanje pa je čak od njega primio i zasebnu oblast na upravljanje. Da je imao i svoje vlastite planove, pokazaće se veoma brzo.

Za kraljem Urošem izuzev arhiepiskopa Joanikija izgleda niko nije iskreno zažalio. On sam nije bio posebno uspešan vladar i njegovi postupci su bili često kontradiktorni, mada se ne može reći da nije bio bez talenta. Sama Srbija je uglavnom ostala izvan ratnog vihora, koji je za vreme njegove vladavine tako žestoko potresao Balkan. Uroš je više bio političar, no što je bio ratnik tako da on i nema nekih ratnih dostignuća, ali zato ima mnogo političkih zaokreta. U spoljnoj politici nije imao čvrste linije tako da su svi njegovi poduhvati puni neočekivanih zaokreta. Možda mu se to može zameriti, ali bi se moglo postaviti pitanje da li je on tada uopšte i mogao drugačije. Tvrdoglavo držanje jedne linije možda je moglo biti moguće, ali po koju cenu? Iako mnogi njegovi potezi nisu bili uspešni, oni su veoma malo naškodili položaju koji je imala Srbija. Skoro svi ratni vihori su prošli mimo nje i njoj je omogućen miran razvitak. S druge strane, Urošu se mora odati priznanje da je neprestano pokušavao da se otrgne od preovlađujućeg uticaja neke od velikih sila, tako da je u vođenju spoljne politike uglavnom nezavistan. Jedan period Ugarska je smatrala Srbiju svojim vazalom, pa je čak Uroš izvršavao i vazalske obaveze, ali to je ipak bilo nevoljno. Njegov pokušaj da se od toga otrgne završen je neuspešno, ali i pored svega ugarski uticaj nikada nije bio posebno osetan, mada je ugarsko podržavanje Dragutina na kraju dovelo do Uroševog pada.

Ono po čemu se Uroš naročito ističe jeste sređivanje unutrašnjih prilika u Srbiji. Najpre je suzbio partikularizam u Srbiji, potiskujući Vukanove i Miroslavljeve potomke iz porodičnih oblasti (Zeta i Hum) i čvršće ih vezujući za centar. U okviru toga treba shvatiti i njegovo uporno odbijanje da Dragutinu odeli zasebnu oblast države u kojoj bi ovaj vladao. Sličan postupak je Uroš primenio i na Srpsku pravoslavnu crkvu gde je na njeno čelo doveo svoga brata Predislava na mesto arhiepiskopa pod imenom Sava II. Time je uspeo da srpsku crkvu čvršće veže za državnu vlast, mada crkva nikada nije bila domen u kojem bi Uroš mogao apsolutno da odlučuje. Tu posebno upečatljivo pokazuje slučaj kada se srpska crkva oduprla uniji sa katoličkom crkvom, prema kojoj je Uroš izgleda pokazivao nekih sklonosti. Isto tako, njegov odnos prema katoličkoj crkvi u Srbiji se pokazao kao izuzetno dobar i rezultirao je ogromnom popularnošću među katoličkim življem u Zeti u vreme afere između barske i dubrovačke arhiepiskopije oko njihove nadležnosti.

Ono po čemu je Uroš ostao posebno poznat jeste oživljavanje rudarstva u Srbiji i to posebno vađenje srebra u Brskovu. Rudari su bili Nemci, a doseljeni su iz Ugarske. Njih su Srbi nazivali Sasi. "U tu svrhu posla u Nemačku ljude da mu dovedu Nemca vešte u kopanju zlata, srebra i drugih kovina. I tako blagodareći mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriše , poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat" (Mavro Orbin).Uroš im je davao posebne privilegije o kojima podaci nisu sačuvani tako da ne znamo u čemu se zapravo sastoje, mada se može pretpostaviti da su se sastojale iz posebnog sudstva, prava krčenja šuma, posebnog položaja njihove crkve, itd. Uz rudnike išle su i kovnice novca, a prve veće količine novca iskovane su baš u vreme kralja Uroša. Kako su rudari imali obavezu da jedan dobar deo metala koji su kopali (bakar, srebro i zlato) predaju kralju to je Uroš dolazio do većih količina novca. Taj novac je imao dobru prođu pa ga se nalazi čak i u Veneciji, mada su ovi sve činili ne bi li ga potisnuli zbog toga što je oblikom bio veoma sličan njihovom, pa je često dolazilo do zabune. Stranci su taj novac nazivali groš sa dodatkom imena gde je kovan (Brskovo, Rudnik), mada ni naziv dinar nije tako redak. Period mira i privredne ekspanzije koji je obezbedio baš kralj Uroš nije odmah mogao da pokaže pravi rezultat, on je došao tek kasnije.

Sam Uroš je od svojih savremenika i kasnije, dugo nakon smrti, nazivan "velikim", no kasnija istorija mu nije sačuvala ovaj epitet. Više ceneći ratna dostignuća i teritorijalna širenja, bez obzira kakvim to žrtvama bilo praćeno, istoričari su često zaboravljali da je Uroš bio taj koji je Srbiju ekonomski osnažio i pripremio za kasniju teritorijalnu ekspanziju. "I tako, blagodareći mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriše, poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat. Ovo nisu umeli njegovi prethodnici, pa su živeli priprosto, ne brinući se za sakupljanje blaga i sticanje novca" (Mavro Orbin). Za njegovo vreme Srbija nije povećana teritorijalno, ali nije ni umanjena. Isto tako, sačuvana je nezavisnost, pa je Srbija bila u svojoj spoljnoj politici daleko nezavisnija no što je to možda bila i za Stefana Prvovenčanog. Unutrašnje partikularnosti su bile suzbijene i ekonomski ojačana Srbija je mogla da krene i u zamašnije poduhvate. Da je Uroš vodio aktivnu spoljnu politiku i da se mešao u balkanske razmirice pitanje je u kakvom bi stanju on zemlju ostavio. Ljudski element je ovako očuvan, a ekonomski Srbija je mogla da izdrži veće poduhvate.

Uroš je iza sebe ostavio ukupno petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina imamo sigurnije podatke. Postoje pretpostavke da je imao još dvojicu sinova i to Brnču (Brnjača, Prnča) i Stefana čiji je grob u Studenici, kao i ćerku za koju istorija nema podataka ni kako se zvala niti se bilo šta preciznije o njoj zna.

U godini u kojoj je Uroš pao oslabile su i ratne aktivnosti Karla Anžujskog i njegovih saveznika, tako da je jedno vreme izgledalo da se politika vizantijskog cara Mihaila oko unije sa katoličkom crkvom isplatila. Naime, pod pritiskom pape dolazi do sklapanja primirja 1. maja 1276. godine. Već u to vreme i Vizantijci su konsolidovali svoje redove, tako da su na većini ratišta oni bili ti koji su u ofanzivi, a saveznici su pretrpeli i smrt Viljema II Vilarduena. Iako je njegova država, morejska kneževina, došla pod direktnu vlast Karla Anžujskog, to je ovome donelo samo novih glavobolja. Kneževina je već bila upropaštena ratom, a prisutni grčki elemenat se neprestano bunio. Glavni problem cara Mihaila nisu više bili Karlo Anžujski i njegovi sateliti, to je sada postala njegova vlastita pravoslavna crkva. Grci predvođeni svojom pravoslavnom crkvom pružili su strašan otpor uniji sa Rimom, ne želeći da priznaju primat omrznutih Latina. Car se nije mnogo obazirao na ove proteste, ali zbog toga se morao susresti sa jakom opozicijom koju je on žestoko lomio. Istorija Vizantije tog doba puna je mučkih ubistava, dok su po zatvorima trunuli istaknuti sveštenici. Država s podelila na dva tabora i to u tolikoj meri da se u samoj carskoj porodici pojavila opozicija uniji sa Rimom.

U Bugarskoj situacija nije bila ništa bolja. Tu je počeo građanski rat 1277. godine i trajao sve do 1280. godine. Bugarski car Konstantin je bio tada teško pokretan budući da je slomio nogu pa je u bitke išao tako da su ga nosili na kolima. S druge strane, i njegova carica se strašno zamerila narodu svojim nerazumnim postupcima. To je izazvalo pobunu koju je vodio neki probisvet koga su zvali "car Ivajlo". On je imao već dosta ratnih iskustava budući da se borio protiv tatarskih hordi i imao dosta uspeha. To ga je ohrabrilo da navali i na samog cara koga u jednoj bitki i pobedi. Računa se da je to bilo krajem 1277. godine. Vojska cara Konstantina se razbežala, ostavljajući njega nemoćnog sa slomljenom nogom da leži u kolima. Ivajlovi pobunjenici ubiju cara i od tog momenta u Bugarskoj se počinju dešavati strašne stvari. Pri otimanju za carski presto pojavi se odjednom više kandidata, a pokolji postanu obična stvar. "Car Ivajlo" nije se uspeo dugo održati jer na njega krene Jovan Asen III, koga su Vizantijci podržali, budući da je bio oženjen jednom vizantijskom princezom. Tokom 1219. godine on se kruniše pod imenom car Jovan Asen III, ali nije uspeo dugo da se održi, jer ga već sledeće, 1280. godine, ruši jedan plemić po imenu Đorđe Terterije, inače kumanskog porekla. "A Terter je, kako nije bilo nikoga koji bi mu se suprotstavio, zauzeo Bugarsko kraljevstvo. Ali ne zadugo" (Mavro Orbin).

Od samog svog dolaska na vlast (1276. godine) Dragutin je vodio dosta smotrenu politiku, uz jako oslanjanje na Ugarsku. Odmah na početku svoje vladavine obnovio je ugovor sa Dubrovnikom, a i sa Venecijom je održavao dobre odnose. Njegova kratka vladavina je bila uglavnom okrenuta saradnji sa Zapadom, a ovi su očigledno znali da ga cene stoga nije čudno što: "Svi okolni carevi, koliko slušahu za toliku silu i krepost i celomudrenu mudrost njegovu, veoma veliku ljubav osećahu prema njemu. A oni koji su se hvalili protiv otačastva njegova, slušajući za veliku silu njegovu i krepost, kojom ga je Bog krepio, svi koji su zlo mislili vraćahu se puni stida, i svi moćni zemlje njegove, radujući se ukrašavahu se, učeni i utvrđivani rečima njegovim" (Danilo Drugi).

23. Sabor u Deževu

Sam Dragutin nije mnogo menjao politiku svoga oca Uroša I, ostao je i dalje u savezu Karla Anžujskog, usmerenog protiv Vizantije. Čak i njegova politika ostaje isto onako smotrena sa puno opreza. No, dok je to kod Uroša bila osobina samog njegovog duha, opreznost i oklevanje Dragutinovo je bilo više vezano za objektivnu situaciju, nego što je on stvarno želeo da takvu politiku vodi. Njegov dolazak na vlast ipak nije prošao bez potresa. Sa ocem Urošem imao je bitku na Gatačkom polju, majci Jeleni je morao da odeli jedan deo državne zemlje, a isto tako je postupio i prema bratu Milutinu. Ima se utisak da je njihovu naklonost morao da kupuje, što govori dosta jasno da njegov dolazak na presto nije bio nimalo lak. S druge strane, i sama Srpska pravoslavna crkva nije imala mnogo pohvale za Dragutinovo svrgavanje oca, pa je čak patrijarh Joanikije u znak protesta abdicirao. Niko od ovih gore pomenutih nije Dragutinu pružao oružanog otpora, ali on je na njih morao da računa kao na stalnu opoziciju i pretnju. Zapravo, oprezna Dragutinova politika je bila više plod unutrašnje nesigurnosti, no što je bila tako smišljena.

Iako u savezu sa Anžujcima, Dragutin, dakle, nije imao nekih posebnih dejstava protiv Vizantije. Aktivnosti srpske vojske su se svodile uglavnom na čarkanje duž granice, a najviše sukoba je bilo sa albanskim bandama koje su bile na strani Grka i napadale na srpske trgovačke karavane. Ko zna dokle bi trajala ta situacija da u Rimu ne umre papa Nikola III (1277-1280.), zagovornik crkvene unije sa Vizantijom i osnovni kočničar Karlove ratne opcije protiv Vizantije. Uz Karlovu pomoć papa postaje Martin IV, inače Francuz, koji baci anatemu na vizantijskoga cara i pruži punu podršku Karlu Anžujskom. Godine 1281. počinju i ratne akcije saveznika protiv Vizantije, no glavnina trupa dođe do Berata i opsedne ga. Ratne akcije se nisu stigle razviti dalje od Albanije, jer Vizantijci strašno potuku Karlovu vojsku i ostvare neka osvajanja po Albaniji.

U ovim akcijama na strani saveznika učestvovale su i srpske jedinice, ali one nisu ratovale u njihovom okviru, već su imale sopstvene ciljeve. Početno vojevanje Dragutinove vojske ograničilo se na područje Šar – planine. Iz nekog razloga Dragutin je bio veoma oprezan, a tek kada mu se pridružio vizantijski prebeg po imenu vojvoda Kotanica sa svojom vojskom, usudi se on da prodre dublje u vizantijsku teritoriju. Vojevanje je išlo dobro, tako da su udružene vojske, prodrle duboko u Makedoniju i ugrozile grad Ser. U to vreme dođe i do velike pobede vizantijske vojske nad vojskom Karla Anžujskog. Nakon toga se okrene sva vizantijska sila na Srbe. To je nagnalo Dragutina da se ubrzano izvlači sa onog što je osvojio, a uskoro i da brani srpsku teritoriju. Nisu poznate razmere vizantijskog napada, ali po svemu sudeći prodor je bio veoma veliki. "U te dane videla se srpska zemlja obuzeta u velikoj tesnoti i umanjena, jer država grčkoga carstva sizaše do mesta zvanog Lipljan, i ovom je carstvu rasla snaga, tako da je htela uzeti celu oblast otačastva ovoga hristoljubivoga, pa čak i njega samoga da ima kao poslušnoga slugu" (Danilo Drugi). Po biografu izgleda da su Vizantijci došli već do Lipljana, ali se nisu tu imali nameru zaustaviti, već su želeli da Srbiju slome potpuno. Po svemu sudeći oni su hteli ponovo Srbiju da stave u vazalni položaj, a srpskoga kralja za vazala.

Očigledno da Dragutin nije mogao da se suprotstavi ovom napadu, a u tome ga je delimično sprečavalo i to što je početkom 1282. godine pod Jelečom slomio nogu. "Kada je jezdio nekim poslom s vlastelom svojom pod gradom Jelečem, pavši sa konja slomi nogu svoju." (Danilo Drugi). Već u to vreme Srbija se nalazila u teškoj situaciji zbog napada Vizantije, a biograf navodi: "Pošto je bila velika uzbuna i velika žalost u njegovu otačastvu.." Upravo u to vreme dolazi i do smene na srpskom prestolu kada Dragutin ustupa mesto svome mlađem bratu Milutinu. Sama smena ostaje nejasna, kao što su i nejasni razlozi za to. Po svemu sudeći smena nije izvršena nasilno, već je Dragutin dobrovoljno odstupio, mada "dobrovoljnost" ne isključuje postojanje nekog pritiska.

Biograf Danilo Drugi navodi da je Dragutinov lom noge isključivi razlog zašto je on abdicirao budući da je Dragutin, kao religiozan čovek, smatrao da je sve to deo božje kazne zbog toga što je on svoga oca (Uroša) nasilno srušio sa prestola. "Sagreših, Vladiko, očisti me, i činio sam bezakonje, oprosti mi. Jer prvo ne poslušah zapovesti božanstvenoga Ti pisma, kako reče u svetom Tvome evanđelju: Ko zlostavi oca ili mater, smrću neka umre..", zatim dalje: "Ove zapovesti prestupivši ja jadni, pogubih samoga sebe, podigavši ruku na svoga roditelja, (tako) da su evo moje rane po zasluzi,....". Biograf ovde očigledno preteruje prikazujući Dragutina suviše religioznim i kao čoveka koji drži do božjih zapovesti, zaboravljajući šta je sve Dragutin do toga momenta prekršio od božjih zapovesti rušeći svoga oca. Nije on bio toliko moralan, a ni religiozan i ne bi presto ustupio da nije morao. Razlog za njegovu abdikaciju je sasvim druge prirode.

Za vlade kralja Uroša I, Srbija je naglo ekonomski ojačala i imala je dosta finansijskih sredstava kojima je mogla da unajmljuje i izdržava veliku najamničku vojsku. Samim time i vlastela je postala naglo ratoborna, željna ratne slave i osvajanja. Na njihovom čelu je po svemu sudeći bio baš Dragutinov brat Milutin. Neuspesi u ratu sa Vizantijom i njen prodor duboko u Srbiju strašno je uznemirio vlastelu i izazvao bunt među njom, a o tome nešto i biograf govori. On navodi kako je vlastela, nakon što je Dragutin slomio nogu, došla kod njega i izrazila svoju bojazan rečima: "O moćni i slavni gospodine naš, čuvaru i zastupniče, šta ćemo raditi mi sluge tvoje, stado darovano ti Bogom? Jer ako ko od okolnih careva čuje za takav tvoj pad, mi ćemo nasilno potpasti pod ruku tuđinaca, lišavajući se tebe, naš mili gospodine i čuvaru, slavo naša i radosti" (Danilo Drugi). U suštini, oni su izrazili svoje nezadovoljstvo njegovom vladavinom i indirektno mu nagovestili da njegov daljnji opstanak na vlasti nije više moguć.

Dragutin je bio veoma inteligentan vladar, to će se kasnije još jasnije videti, i bilo mu je savršeno jasno o čemu se ovde radi. S jedne strane prodor Vizantijaca, a s druge strane nezadovoljna vlastela. Sigurno je da je on bio svestan da iza svega po svemu sudeći stoji njegov brat Milutin. Baš u to vreme, najnesrećnije po njega, došao je i lom noge koji se naglo zakomplikovao i koji ga je onemogućio da aktivnije deluje i raščisti sa nezadovoljnicima. Mora da mu je pred očima lebdeo primer bugarskog cara Konstantina koji je imao istovrstan udes (slomio nogu) i kojeg je njegova vlastela ostavila nemoćnog u kolima na milost i nemilost neprijatelju. Nije nemoguće da i on dođe u takvu situaciju. Teško da je i on sam bio iznenađen ovakvim obrtom situacije, budući da je i njegov dolazak na presto bio nasilan, a i on je protiv svoga oca iskoristio nezadovoljnu vlastelu. Inteligentno shvatajući da nema načina da se iz ove neprilike izvuče Dragutin odluči da abdicira, ali se ipak potrudi da to za njega bude što povoljnije.

Tokom 1282. godine Dragutin sazove sabor u Deževu gde se obavi njegova abdikacija u korist Milutina. Danilo Drugi navodi kako je Dragutin odmah nakon što ga je vlastela posetila odlučio da pošalje po Milutina: "govoreći mu: Brzo dođi ka meni, jer imam veliko tajno savetovanje s tobom". Gde je bio Milutin u to doba ne zna se, ali je očigledno da nije bio sa Dragutinom i možda baš ovo svedoči da je već tada došlo do razlaza među braćom. Da je Milutin jedva dočekao ovaj poziv vidi se iz toga što je na Dragutinov poziv žurno došao "A on čuvši za takvu njegovu bolest, brzo pođe ka njemu, i došavši mu u mesto zvano Deževo, u oblasti Raške župe, i tu učini veliko ridanje i plač nad svojim bratom." Biograf melodramatično prikazuje susret braće, a da među njima nije bilo neke posebne ljubavi videće se kasnije.

Da Dragutin nije mnogo verovao Milutinu i da se ipak pribojavao za svoju sudbinu, očigledno je iz sledećih navoda biografa. "I mene ljubimoga ti brata ne zaboravljaj u ljubavi srca tvoga. A ja idem u sudbinu koju mi je Bog odredio, da ne pređem u druge vekove sa silom ljuto stradajući u ovom životu" (Danilo Drugi). Dragutin je imao i te kako razloga da se pribojava Milutina, jer sporazum u Deževu je imao više odredbi koje se nisu baš slagale sa Milutinovom prirodom.

Sa prestola Dragutin je odstupio pod pritiskom, ali je još uvek imao dosta povoljne pozicije, pa je to bio verovatno razlog da on pokuša da za sebe ostvari što bolje uslove abdikacije. Najpre je zadržao za sebe teritoriju Rudnika, Arilja i Uskoplja, a možda i deo Trebinja (pošto je samo Trebinje držala njegova mati Jelena). Ove se oblasti nalaze odmah uz ugarsku granicu, a Dragutin je bio oženjen sa sestrom tadašnjeg ugarskog kralja Ladislava Kumanca. Iz ovoga je jasno da se on osećao nesigurnim i da je hteo da bude što bliže Ugarskoj, odakle bi mu došla pomoć u slučaju da ga Milutin napadne.

Ono što je najviše sporova u istoriji izazvalo jeste problem oko toga da li se Dragutin odrekao kraljevanja i Milutinu prepustio bez ikakvih uslova kraljevsku krunu, ili je Milutin bio regent koji vlada samo dok najstariji sin Dragutinov ne bude dovoljno odrastao da preuzme krunu. Biograf Danilo je veoma jasan po tom pitanju navodeći da se Dragutin odrekao prestola. "I posle ovoga darova mu svoj presto, i kako treba proslaviše..", zatim dalje opisuje i simboličnu predaju kraljevske vlasti. "Dade mu dragocene darove i zlato i haljine skupocene carske, konja svoga i oružje svoje, koje sam na sebi, na svome telu nošaše". Na kraju Danilo sve to zaključuje sa Dragutinovim odlaskom. "Utvrdi ga bogorazumnim rečima, i tako se rastade sa bratom svojim, gde mu darova kraljevstvo u Rasu, u mestu zvanom Deževo". Dakle, po ovim navodima nigde se ne pokazuje ni tračak sumnje u to da je Milutin dobio od Dragutina kraljevstvo bez ikakvih ograda. No, u kasnijoj istoriji pojaviće se sukob Milutinovih naslednika sa Dragutinovim naslednicima, baš oko prava na krunu. Tada će Dragutinovi naslednici da ističu to da je Milutin u suštini bio samo regent, a da su Dragutinovi sinovi trebali dobiti krunu. Da je veoma lako moguće da je Milutin u Deževu dao i jednu takvu obavezu vidi se i iz toga da je Dragutin i dalje nosio naziv kralj Stefan, dok je Milutin nosio naziv kralj Uroš. Ovi nazivi se spominju u natpisu u manastiru Arilju (Dragutinova zadužbina), a datiraju iz 1296. ili 1297. godine. Tu se jasno navodi da je vladalac "mladi kralj Uroš samodržac" (Milutin), a da je manastirski ktitor "gospodin kralj Stefan, brat kralja Uroša" (Dragutin).

Ne postoji ni jedan zvanični izvor koji bi potvrdio da je Milutin zaista trebao da vrati presto Dragutinovim sinovima što navodi na pomisao da je to možda bio neki tajni dogovor braće. Za tako nešto biograf Danilo daje dovoljno povoda kada navodi kako Dragutin zove Milutina u Deževo "jer imam veliko tajno savetovanje s tobom". Ako je to zaista tajni dogovor, mada nije jasno zašto bi to bio, onda se Milutin nigde nije javno obavezao da vrati presto i stoga mu je bilo daleko lakše da svoju obavezu vraćanja prestola negira. Moguće je da se Milutin i javno obavezao, no vremenom je stekao takvu snagu da jednostavno obavezu nije hteo da izvrši, a kasniji naslednici su ionako oružjem rešavali ko će biti kralj. U suštini to i nije bilo toliko važno jer među Nemanjićima se nikada nije previše pažnje obraćalo na legitimitet vladara (mada situacija ni u drugim državama nikako nije bila bolja), a kraljevski tron je grabio najjači i najbezobzirniji. Baš stoga bi bilo jako interesantno znati, ako je istina to da je Milutin bio samo regent, na osnovu čega je Dragutin mislio da će Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora i prepustiti presto njegovim sinovima. Na takvo razmišljanje je Dragutin imao najmanje pravo, budući da je i on sam bio uzurpator, kao što je to bio i njegov otac Uroš.

24. Kralj Stefan Uroš II Milutin

Na kraljevski tron u Srbiji sada je došao Stefan Uroš, zvani Milutin, pravi predstavnik ratoborne i osnažene vlastele. Sam izgled Milutinov je obećavao mnogo. "Uzrastom je bio mlad, a blagodaćom Božjom visok i celo otačastvo njegovo krasilo se zbog njega, unapred videći da će u dane njegove poživeti u dobroj veri i čistoti, i da će se javiti strašni neprijatelji svojima, svima čudni" (Danilo Drugi). Novi kralj je bio mlad, ambiciozan, a uskoro će se videti krajnje i nemilosrdan kada su u pitanju njegovi ciljevi. No, izgleda da je baš takav vladar bio potreban srpskoj vlasteli, pošto je samo čovek sa takvim osobinama mogao da ih drži na okupu. U vreme dolaska Milutina na vlast Srbija je već bila pristupila savezu koji je 3. jula 1281. godine uz papinu svesrdnu podršku, kako moralnu tako i materijalnu, sklopio Karlo Anžujski i titularni latinski car Filip (sin pokojnog Balduina II) sa mletačkom republikom. Ovo proširenje saveza sa Venecijom bilo je direktna reakcija na strašan poraz koji su Vizantijci početkom 1281. godine naneli Karlovoj vojsci. Trebalo je da saveznici u proleće 1282. godine napadnu direktno na Carigrad i da ponovo uspostave latinsko carstvo. U okviru saveza trebali su Srbi, kao i sevastokrator tesalijski Jovan da udare na Makedoniju. Istovremeno sa ovima na Vizantiju su trebali da udare i Bugari. Izgledalo je da više ništa ne može da spasi Vizantiju osim nekog nenadanog čuda. I ono se desilo.

Politika Karla Anžujskog dovela je Siciliju skoro do propasti, budući da je skoro istrebio domaću aristokratiju, svojim najbližim saradnicima podelio njihovu zemlju, enormno povećao poreze, a njegovi najamnici su se drsko ponašali pljačkajući već osiromašeno stanovništvo. To je veoma vešto iskoristio vizantijski car Mihailo VIII, koji je sa ogromnom količinom novca pomogao aragonskog kralja Petra III da izgradi flotu i da napadne Siciliju. Istovremeno, velike količine novca iz Vizantije počele su da po Siciliji skriveno nezadovoljstvo stanovnika pretvaraju u otvoreni bunt. Na dan 31. mart 1282. godine Palermo se pobunio i uskoro se pobuna proširila na celu Siciliju. To je tzv. Sicilijansko večernje u kojem je oko 4.000 Karlovih vojnika, što je bila celokupna njegova okupaciona vojska, bilo nemilosrdno pobijeno. Uskoro je stigla i flota Petra Aragonskog i dva puta razbila Karlovu flotu koja je pokušala da povrati ostrvo. Sada je on kontrolisao samo južni deo poluostrva, a njegovi bivši posedi na Siciliji dobijaju ime napuljske kraljevine. Sada je između Anžujaca i napuljske kraljevine počeo beskonačni rat koji je Karla u potpunosti odvratio od planova sa Vizantijom. Rezultat ove katastrofe je bio i raspad ovog saveza, pošto je Karlo sada bio suviše slab, Venecija se odjednom počela približavati napuljskoj kraljevini, ali i Vizantiji, dok je latinski car postao samo komična figura. Sada više nikakve opasnosti nije bilo po Vizantiju.

Za sve ove događaje u Srbiji se nije znalo i Milutin je odmah po preuzimanju kraljevske krune krenuo u izvršenje prvobitnoga plana. Sakupivši vojsku udari na Makedoniju, a Vizantijci ili su bili iznenađeni ili su bili slabi, uglavnom posebnog otpora nije bilo i napredovanje je teklo veoma brzo. Zauzeti su Skoplje, Gornji i Donji Polog (u severozapadnoj Makedoniji sa Tetovom u središtu), Zletovo (odnosi se na celokupnu središnu zonu doline Bregalnice), Ovče polje, Pijanec (oblast u gornjem delu Bregalnice sa Delčevom u središtu). Milutinovu akciju značajno su pomogli i Tesalci koji su istovremeno udarili sa juga. O tome biograf navodi: "I posle ovoga zapovedi da se saberu svi njegovi vojnici, i kada je ovo bilo, i uzevši molitvu od svoga arhijereja svetitelja i celoga sabora svešteničkog lika, i podigavši se sa svojom silom, pođe u državu oblasti grčkoga carstva, u okolne predele, a to su ovi, koje ću kazati: prvo uze oba Pologa sa njihovim gradovima i sa oblašću, i grad glavni Skoplje, potom Ovče Polje i Zletovo i Pijanec" (Danilo Drugi).

Ova osvajanja su ostavila dubok utisak na srpsku vlastelu i stvorila veliko oduševljenje, jer je izgledalo da je smena Dragutina bila sasvim opravdana, budući da im novi kralj donosi velika osvajanja. Istovremeno, Milutin je sada čvrsto zaseo na kraljevski presto, niko mu više nije mogao bilo šta prigovoriti, a njegova vlast je postala veoma velika. "Takve sve zemlje uze u početku svoga dolaska i priloži ih ka državi otačastva svoga, i slavu i bogatstvo takve države izmeni u bogatstvo i slavu svoju, velmoža i naroda svoga. Svi građani i boljari sa čašću sretahu ovoga blagočastivoga, i sa strahom i trepetom pripadahu, ka njegovim nogama, i klanjahu se njemu, gledajući u njemu istinitoga cara, koji je došao sa velikom silom na njihovu pobedu" (Danilo Drugi). Sada je Milutin postao apsolutni gospodar Srbije, a ova njegova osvajanja su mu na to davala pravo.

Ova Milutinova osvajanja su zapravo nastavak politike koju je započeo još Stefan Nemanja i koja je značila teritorijalno proširenje Srbije na račun Vizantije, a pravac je vodio kroz vardarsku dolinu. Milutin je, slično Nemanji, sa ovog prostora proterivao grčku vlastelu, u nameri da sve osvojene teritorije trajno priključi Srbiji. O tome biograf takođe navodi: "A ona zlomislena i lukava vlastela države grčke, prognani od ovoga moga gospodina iz te oblasti, koju uze, otišavši sa poniženjem u sveti i slavni grad Konstantinopolj, zvani Carigrad tadašnjem caru Paleologu, i javiše mu o svemu što se dogodilo njegovoj državi,..." (Danilo Drugi). Da je napad bio zaista silovit i da je srpska vojska delovala moćno, vidi se iz toga što su ova grčka vlastela opominjala cara Mihaila VIII da će, ako se ne zaustave na vreme, Srbi uskoro napasti i Carigrad. "Moćni caru, mi sluge tvoje ovako ti govorimo: ako mu ubrzo ne učiniš odmazdu i jačinom sile tvoje ne odagnaš od predela države tvoje, vaistinu usudiće se (da dođe) i do same glave slavnoga ti carstva, jer se veoma uzveličao" (Danilo Drugi).

Iz ovog navoda jasno je da su ovi uspesi uticali i na samoga Milutina koji je odjednom postao svestan svoje snage. Da li je on zaista pokazivao neke namere da se ide na Carigrad teško je reći, mada je moguće da su neke takve ideje mogle proisteći iz toga što on još uvek nije znao za "Sicilijansko večernje". Ipak on nije bio neoprezan, nakon što je obavio sve poslove u osvojenim krajevima, vratio se u Srbiju. "Umirivši sva ta mesta u jedan skup i progna sve one koji su činili meteže i bure, i opet se vrati u svoju državu ka prestolu Bogu darovanom mu, veseleći se i radujući se Gospodu" (Danilo Drugi). U vreme povratka u Srbiju verovatno je već čuo šta se desilo sa Anžujcima na Siciliji, pa je stoga obustavio sve akcije i odlučio da sačeka daljnje događaje i da se pripremi za njih. Da će reakcija iz Vizantije doći bilo je sigurno, trebalo je samo spremno je dočekati.

Te godine (1282.) Milutin je oterao svoju ženu Jelenu. O njoj se malo zna i jedino što je pouzdano jeste to da je bila srpskoga roda. Po svemu sudeći dece nisu imali. Kada je došlo do braka ne zna se, a verovatni razlog njenog teranja jeste izmenjena politička situacija. Milutin se njome oženio onda kada se nije ni moglo pretpostaviti da će postati srpski kralj. No, sada kada je postao vladar trebalo je pronaći princezu sa nekog od stranih dvorova, a pomoću koje bi se ostvarile i dobre političke veze. Te (1282.) godine Milutin je imao dosta uspeha u borbi sa Vizantijom, a veoma mnogo mu je pomogao gospodar Tesalije sevastokrator Jovan I Anđeo (1268-1289) koji je sa svojim Tesalcima napadao sa juga. Kako je Milutinova osvajačka politika i dalje trebala da bude okrenuta ka Vizantiji, to je prirodno on u Tesalcima video saveznika sa kojim je trebalo učvrstiti veze. Stoga je i došlo do ideje da se ove veze još više prodube sa ženidbenim vezama između članova vladajućih kuća. Uskoro je došlo do sklapanja braka između Milutina i ćerke sevastokratora Jovana (1282). Kako se zvala Grkinja ne zna se. Ni ona se nije dugo zadržala već je takođe oterana tokom 1283 godine, no o tome kasnije.

Vizantijski car Mihailo VIII, veoma sposoban i talentovan političar, veoma brzo je shvatio odakle ide prava opasnost za Vizantiju sada kada je eliminisana Karlo Anžujski. Stoga je trebalo čim pre slomiti novoga srpskoga vladara. Sa Milutinom se nije moglo igrati diplomatijom, sa njime se moglo samo oružjem razgovarati. Stoga počne marljivo pripremati veliku vojsku koja je bila sastavljena mahom od najamnika Turaka i Tatara. "A ovaj car čuvši takve reči koje se ne daju trpeti, i pošto mu se dogodi iznenada takva skrb, veoma ožalostivši se, i u velikoj nedoumici ispuni se velikom jarošću, i tako sakupivši veliku pobedu svoje vojske naroda grčkoga, i mnoge druge inoplemene narode, Tatare i Turke i druge, i sa ovima pođe, hvaleći se u svome bezumlju, da će ne samo ozlobiti otačastvo ovoga blagočastivoga, nego da se neće više spominjati njegovo ime u njegovoj državi, a nije sam znao šta će mu se dogoditi, da će, protivno njegovu lukavu verovanju: da će se proslaviti u tuđem nasledstvu, ubrzo iznenadnom smrću svršiti" (Danilo Drugi). Očigledno je da je car imao velikih planova i da nije nameravao samo da kazni Srbiju, u pitanju je bilo mnogo više od toga. Ova armija je bila sastavljena uglavnom od divljih Tatara i Turaka koji su trebali da proharaju po Srbiji, a sam car je bio naklonjen sakupljanju isključivo najamničkih vojski. U ovoj je bilo i Normana, Rusa, Bugara, Engleza, Francuza i drugih, ali u znatno manjem broju. Caru je sakupljanje ove armije bilo tim lakše što mu ni sa jedne strane više nije pretila opasnost, pa je sve svoje efektive mogao da uperi na Srbiju.

Konačno su i pripreme bile gotove i car povede ovu moćnu vojsku. Međutim, pokret je trajao tek tri dana kada car iznenada u selu Alage kod Rodosta na dan 11. decembra 1282. godine umre. "Posle ovoga podigavši se sa takvom silom mnogih naroda, pođe brzo na ovoga hristoljubivoga kralja ljut kao lav, i hoteći da kao ljuta zver ugrabi nezlobivo jagnje. I otišavši od slavnog grada Konstantinova dalje od tri dana, i kada je došao sa svojom vojskom do mesta zvanog Islaigita, u kome je mestu crkva sv. mučenika Hristova Georgija, i tu iznenada, ne bolovavši ni malo, izdahnu posred naroda svojih vojnika, oprovrgnut čudnom smrću, da su se svi čudili" (Danilo Drugi). Armija, ostavši bez cara, za trenutak se zaustavila, ali bilo je jasno da se ovolika vojska neće tek tako rasuti.

Cara Mihaila VIII nasledio je njegov sin Andronik (1282-1328.) koji je sada imao da razmisli šta će uraditi sa ogromnom vojskom koja je stajala i očekivala nove komande. Novi car nije odustajao od napada na Srbiju, ali to sada više nije trebala da bude onako sveobuhvatna akcija kako je to planirao pokojni Mihailo. S druge strane najamnici su tražili pljačke i stoga početkom 1283. godine car Andronik ih uputi u napad na Srbiju. "I sami ne mogoše vratiti tolike vojničke snage mnogih naroda, koje je sabrao car taj, a velikoimeniti srodnici toga cara, kao i telorodna braća, sabraše se i pođoše na državu ovoga blagočastivoga kralja, žureći se na zaklanje svetoga, da razore njegov dobar spomen i iskorene do konca, koje misli nije odobrio Bog" (Danilo Drugi) Ova se vojska sastojala uglavnom od Tatara i po svemu sudeći od njih Andronik nije očekivao neke veće uspehe, pa je ovaj pohod izgubio sve karakteristike neke smišljene vojne akcije. Zapravo car se plašio da bi se Tatari mogli okrenuti na vizantijske posede, pa ih je stoga morao negde uposliti. Pohod kako je počeo, tako je i završio. Neki tatarski odredi stigli su do Prizrena i Lipljana, ali zbog iznenadnog poraza jednog većeg njihovog odreda, kada je nabujali Drim progutao mnoštvo Tatara koji su pokušali da ga preplivaju, ostatak armije se počeo ubrzano povlačiti. Da je poraz Tatara bio potpun svedoči i biograf. "I tada se jedan deo njihov naroda tatarskoga odluči da dođe na reku zvanu Drim, koji beše veoma nadošao, tako da se niko nije mogao usuditi da ga pređe. I ti nečastivi videvši s one strane reke gde se na jednom mestu zbeglo mnoštvo naroda, kao nesite zveri ustremiše se na stado Hristovo, i uzdajući se u snagu konja svojih, uđoše u njega (Drim). A voda naglo podigavši se, potopi mnoge od njih. A koji su od njih hteli da pristanu na obalu, takovi zasipani i ubijani oružjem, opet se vraćahu i skončaše u takvoj reci, i pogiboše zbog svoga bezakonja. I tu uhvativši samoga starešinu njihova zvanoga Črnoglava, i odrezavši mu glavu ukrašenu dragocenim biserom, i natakavši je na koplje, donesoše blagočastivome kralju kao naročiti dar" (Danilo Drugi).

Nakon povlačenja Tatara iz Srbije odluči Milutin da je pravi čas da se ostvari još teritorijalnog proširenja Srbije na račun Vizantije. Dolazak na vizantijski presto novoga cara Andronika II i komešanja koja takvi događaji uvek izazivaju učinili su mu se kao pravi momenat. Milutin je imao opsežnih planova za koje njegove vojne snage nisu nikako bile dovoljne, pa je to bio razlog da pozove i brata Dragutina da mu se ovaj sa svojom armijom pridruži: "ovaj hristoljubivi gospodin moj ne kasnivši ni malo, zapovedi da se skupe svi vojnici države otačastva njegova, i uzevši sebi u pomoć vazljubljenoga svoga brata kralja Stefana sa celom njegovom vojskom, i tako spremivši se za boj, sa ovim pođe na državu grčkoga carstva, u nameri da odmazdi što su vojevali na njegovu državu,...." (Danilo Drugi). Biograf navodi da su oba brata sakupila svoju celokupnu vojsku, što samo po sebi dovoljno govori o zamašnosti vojnih operacija koje su trebali da vode. Nikada do sada srpska vojska nije preuzimala ofanzivne akcije takvih razmera. Milutin je bio i te kako svestan kako svojih snaga tako i nemoći vizantijskog cara.

U jesen 1283. godine srpska vojska provalila je u vizantijske oblasti, opljačkane su strumska i serska oblast, a kod Hristopolja došlo se čak i do obala Egejskog mora dok su granice Svete Gore dodirnute. Tako biograf opisuje kako su Milutin i Dragutin proslavili duboko u Makedoniji Božić i nakon toga nastavili sa vojnim operacijama: "prispe vreme prazniku Rođenja Hristova, i tu slavno proslavi praznik sa vazljubljenim bratom svojim i sa vojnicima svojima u mestu zvanom Nasudu, i otuda podigavši se, pođe sa svojim silama po unutrašnjosti grčke zemlje, do Svete Gore atonske, i zavojevavši sve takve strane toga carstva, zemlju Strumsku i Sersku. Krstopolj i druge okolne strane tih zemalja," (Danilo Drugi).

Vizantijci nisu pružali jak otpor, a samo ponašanje cara Andronika je bilo pomalo čudno. "A ovi čuvši za dolazak gospodina kralja u njihovu državu, ne mogoše se staviti protiv njegove velike sile, i ovaj blagočastivi mnogo vreme provede sa silama svojima u državi grčkoga carstva ograđujući se krsnim znakom. Jer imađoše uspešan carski izgovor, uvek ističući božastveni zakon, ne uzveličavajući se carskom vlašću, no više razgarajući se božanskom ljubavlju" (Danilo Drugi). Nepružanje jačeg otpora od strane cara Andronika može se objasniti time što on zbog finansijske krize skoro da nije ni imao vojske, čak u tolikoj meri da Vizantija više nije ni imala flote, već se vezala za Đenovu koja joj je trebala po potrebi da obezbedi brodove. S druge strane, ni on sam nije bio ličnost takvog formata, bilo u političkom bilo u vojnom pogledu, koja bi se mogla porediti sa pokojnim carem Mihailom VIII. Andronik je bio više filozof koji se posebno interesovao za nauku i kulturu, tako da je dobar deo svoje energije posvetio upravo tome. Takva osoba se nije mogla meriti sa silovitim Milutinom koji je bio spreman na sve.

U navodu biografa spominje se da se Milutin "ograđujući se krsnim znakom", "Uvek ističući božastveni zakon" služio rascepom u vizantijskoj crkvi koji je bio direktan rezultat stvaranja unije sa rimskom crkvom. Ovaj problem je Mihailo VIII ostavio svome nasledniku Androniku da ga rešava. Iako od unije, naročito nakon "Sicilijanskog večernja", nije bilo ništa, rascep u vizantijskoj crkvi nikako nije bio zalečen. Car Andronik se odmah nakon svog dolaska na vlast svečano odrekao unije i čitavu svoju politiku usmerio ka pravoslavlju, međutim suviše su bili duboki ožiljci i suviše sveža sećanja na obračune koje je imao car Mihailo sa onim sveštenicima koji su odbijali uniju. Trebalo je da prođe još dosta vremena da bi se sve rane zalečile. Moguće je da se u svojoj ofanzivi Milutin i time koristio, prikazujući sebe kao pravog pravoslavnog vladara čija crkva nikada nije ulazila u uniju sa rimskom crkvom.

Nakon uspešnih osvajanja Milutin odluči da odmori vojsku i stoga dozvoli Dragutinu da se ovaj vrati u svoju oblast dok je on planirao da nakon kraćeg odmora nastavi sa akcijama. "I otpusti vazljubljenoga svoga brata u njegovu sremsku državu, i sam otpočinu malo sa svojim vojnicima" (Danilo Drugi). Verovatni razlog otpuštanja Dragutinovog je bio u tome što je Milutin došao do ocene da vizantijska sila nije toliko jaka da je ne bi mogao i sam savladati. Sva dosadašnja saradnja dva brata je bila zaista besprekorna, tako da se sve eventualne bojazni Dragutina nisu pokazale kao opravdane. Ubrzo su srpski odredi nastavili osvajanja, tako da tokom 1284. godine uzimaju Poreč, Kičevo i Debar. "Kada je posle ovoga prošlo malo vremena, opet htede ići na državu grčkoga carstva. I skupivši se sa svima silama svojima, i od drugih okolnih carevima mnogi iđahu kao ovom blagočastivom, slušajući za veliku njegovu vrlinu i slavno ime. I tako sa takvim silama podigavši se pođe, i uze zemlju debarsku sa svima gradovima i državama njihovim; takođe i državu zemlje kičevske sa gradovima i oblašću njihovom;porečku zemlju takođe, sa gradovima i oblašću njihovom" (Danilo Drugi). Kakvom je to silinom i sigurnošću osvajano vidi se iz toga što nije bilo skoro nikakvog ozbiljnijeg otpora. "Te zemlje njihove države dodade ka državi otačastva svoga, jer mu se niko nije protivio, niti protiv govorio" (Danilo Drugi).

Po svemu sudeći, Milutin se u ratnom pohodu nije obračunao samo sa ratnim neprijateljima, već je i svaku opoziciju neposlušne vlastele nemilosrdno lomio: "pobedi sve svoje neprijatelje i ratne neprijatelje i one koji su mu se protivili" (Danilo Drugi). On se odmah pokazao kao odlučan vladar, koji nije trpeo mnogo prigovora i koji je svoju ličnu volju sprovodio bez obzira na žrtve. Nije jasno samo kakav je oblik protivljenja on mogao doživeti, budući da se oko vlasti sa njim nije imao ko sporiti. Jedini koji je to mogao bio je Dragutin, no on nije postavljao nikakva pitanja pa je teško poverovati da je to mogao neko u ime njega. Verovatnije je da se radilo o nekim sukobima oko načina vođenja ratnih operacija koje su bile toliko iscrpljujuće da ih je Dragutin čak morao napustiti, a Milutin je svojim trupama dao kratkotrajan odmor. Moguće je da pojedina vlastela nije mogla izdržati taj tempo, pogotovo što su se operacije vodile u zimsko doba, po teškom terenu i time još više iscrpljujuće, pa je to dovodilo do nezadovoljstva. No, Milutin je odmah pokazao da sa njime nema šale, tako da su svi otpori bili brzo slomljeni.

Sada je srpsko – vizantijska granica išla linijom preko Strumica – Prosek – Prilep – Ohrid – Kroja. Na tim granicama su stajale vizantijske tvrđave, a Milutin je ostavio vizantijskog prebega Kotanicu da neprestano uznemirava granicu i da je tako kontroliše. Zapravo, ova granica nikada nije bila mirna, ali nekih većih ispada ni sa jedne strane nije bilo za duže vreme. Jedini veći incident se desio kada je srpska vojska provalila u Tesaliju, no motivi su bili izgleda samo pljačkaški, tako da se granica nije menjala: "ode na državu zemlje vlahiotske; i njih zavojevavši svojom velikom silom, i ovih naroda sve neiskazano bogatstvo oduzevši, ostavi ih u pustoši" (Danilo Drugi). Istoriji nije poznato kada je ovaj napad izveden, ali on nema dubljeg značaja za odnose u regionu, izuzev što je pokazao da Milutin sa svojim bivšim saveznikom nema dobre odnose.

Dosadašnje akcije su pokazale da Srbija postaje prva sila u regionu i da ima mladog i veoma ambicioznog kralja. Tek za Milutinovog vladanja pokazala se sva ispravnost načina vladanja Milutinovih prethodnika. Iako se i Radoslavu i Vladislavu može zameriti da se vodili pasivnu politiku, a Urošu da je njegova politika bila možda suviše oprezna, upravo takvi načini vođenja državnih poslova očuvali su Srbiji sav njen biološki i ekonomski potencijal. Država je bila za sve ove godine van svih ratnih događaja u regionu i u nju nisu ulazile strane vojske uništavajući je i paleći. Sada je ta sva nakupljena energija odjednom eksplodirala, a Milutin je uspeo da je usmeri u pravom pravcu, direktno ka već umornom i istrošenom vizantijskom državnom organizmu, koji nije uspeo da se odupre svežoj navali iz Srbije. Vizantija je bila još samo po imenu jaka država, koja je uglavnom živela na velikoj prošlosti, ali je bila suviše slaba za sadašnjost. Sa Srbijom je bila upravo drugačija situacija, nepoznata država koja se ni po čemu nije isticala, postaje odjednom velika sila. Srbija nije imala veliku prošlost, ali je zato imala veliku snagu koja joj je u sadašnjosti davala velike mogućnosti. Sva je sreća za državni organizam mlade srpske države što je imala na svome čelu snažne kraljeve koji su bili svesni onoga šta mogu, a šta ne.

Već u to vreme Milutin je imao novu ženu i to ćerku pokojnog kralja Ugarske, Stevana V, zapravo rođenu sestru Dragutinove žene Katarine. Ona se zvala Jelisaveta i njen životni put pomalo liči na tragični ljubavni roman. Još kao dete ona je odvedena u manastir na Margaritinom ostrvu, koje se nalazi kod Budima. Jedno je vreme živela i na dvoru kod svog brata kralja Ladislava Kumanca. Jednom prilikom ona je otišla u posetu svojoj sestri Katarini na Dragutinov dvor. Tu se, ne zna se kako, odjednom našao i Milutin koji ju je zaveo i uskoro oženio. U to vreme Jelisaveta nikako nije bila mlada, imala je oko trideset godina, pa stoga ova priča o zavođenju pomalo liči na njeno opravdanje. Bilo kako bilo, Milutin svoju bivšu ženu (ćerku Tesalskog sevastokratora) jednostavno vrati ocu u Tesaliju. Sa njom je imao sina i ćerku. Srpska pravoslavna crkva jedva da je pristala na ovaj brak, budući da je Jelisaveta došla iz manastira, a i zbog bliskog srodstva, koje je po mišljenju crkve predstavljalo smetnju. Sa ovom ženom Milutin je imao ćerku koja se zvala Carica (Zorica?).

25. Zajedničke akcije

Baš dok su trajala poslednja Milutinova osvajanja Dragutin, koji je odustao od daljnjeg pohoda, dobije od ugarskog kralja Ladislava IV Kumanca jedan veliki deo ugarske teritorije koji je obuhvatao Mačvu sa Sremom, Beograd i delove Bosne, koji su se sastojali od Usore i Soli. Ova teritorija je sačinjavala mačvansko – bosansku banovinu i njome je upravljala Jelisaveta, inače mati Ladislava Kumanca. Nisu jasni motivi ugarskog kralja kada je Dragutinu davao u posed ovaj i te kako značajan deo ugarske kraljevine. Sama vladavina kralja Ladislava bila je za Ugarsku prava nesreća. On je imao tek deset godina kada je postao kralj Ugarske (1272.), tako da je mesto njega vladala mati mu Elizabeta, inače Kumanka. U Hrvatskoj i Dalmaciji su besneli stalni sukobi koji se nikako nisu mogli umiriti, a nešto kasnije protiv kralja su se pobunili i ugarski i slavonski plemići. U ovim zamršenim sukobima veliku ulogu je igrala upravo kraljica majka Elizabeta. Samo ponašanje kralja Ladislava bilo je veoma čudno za ono doba. Živeo je uglavnom sa Kumanima i mnogo vremena provodio sa njihovim ženama, što naravno nije u Ugarskoj niko odobravao. To je otišlo toliko daleko da je papa bacio interdikt na Ugarsku, a samog kralja prokleo. Tada je Ladislav kao osvetu zarobio papskog legata i predao ga Kumanima (1280.), a ugarski plemići onda uhvate kralja. Tek kada je on obećao da će sve uraditi ne bi li prekrstio Kumance, a mati mu Elizabeta sa svoje strane dala obećanje da će se u oblastima Mačve i Bosne (upravo one koje će kasnije dobiti Dragutin) progoniti krivoverci, kralj dobije slobodu. No, kasnije ponašanje kralja Ladislava i majke mu Elizabete praktično se svodilo na izigravanje obećanja koja su data rimskoj crkvi i stiče se utisak kao da je namerno izazivao papu. Istovremeno, on je i politiku prema Kumanima promenio, budući da su oni odbili da se prekrste i da prestanu da žive nomadskim životom. Njihovu pobunu kralj uguši u krvi, a najstrašniji njihov pokolj napravi kod Segedina (1282.). Ostatak Kumana pobegne kod nogajskih Tatara i moglo se očekivati da će oni uzvratiti udar uz pomoć Tatara. Taj udar je i došao tokom 1285. godine.

Moguće je da je baš to imao u vidu Ladislav kada je Mačvansku banovinu prepuštao Dragutinu. Sasvim je sigurno da je on tada znao za velika zajednička osvajanja Milutinova i Dragutinova, te da je bio svestan snage kojom sada raspolaže Srbija. Imajući kao saveznika Dragutina, mogao je očekivati da će i Milutin biti privučen na njegovu stranu. Nejasna je i godina kada je mačvanska banovina pripala Dragutina: 1283. ili 1284. ? Ako je to bila 1284. onda je to mogao biti razlog zbog koga je Dragutin napustio zajedničko ratovanje sa Milutinom, budući da je morao da preuzme banovinu. Kod nekih istoričara se pojavilo mišljenje da Elizabeta, mati Ladislavljeva koja je do tog momenta upravljala ovom banovinom, nije bila za ovaj potez te da se tome protivila. Teško da to odgovara istini, jer je Ladislav i do tog momenta tesno sarađivao sa majkom, tako da on ovo sigurno nije uradio bez njenog nagovora ili barem bez sporazuma sa njom. Sukob majke i sina doći će tek kasnije i to nakon 1285. kada bude odbijen napad Tatara.

U oblastima koje je dobio, Dragutin je odmah počeo da vlada sasvim nezavisno, a kao prestonice uzima Beograd i Debrec u Sremu. Doduše, u Beograd je on dolazio samo povremeno, ali ovo je prvi srpski vladar koji je držao pod vlašću ovaj grad. Sada se Dragutin ponašao kao apsolutno suvereni vladar, a u tome ga nisu ometali ni kralj Ladislav, a ni brat mu Milutin. Od tada i datira njegov naziv "sremski kralj" budući da su dobijene zemlje (izuzev bosanskih) zvale Sremskim. U ovoj oblasti Dragutin se naročito istakao pokrštavanjem patarena kojih je bilo mnogo i zbog kojih je i kraljica mati Elizabeta imala sa papom dosta problema. "Mnoge od jeretika bosanske zemlje obrati u hrišćansku veru i krsti ih" (Danilo Drugi). U tom poslu je bio veoma oprezan i ne želeći (ili ne smejući ?), prekrštavati silom, on je u Rim poslao barskog nadbiskupa i javljao papi kako po Bosni ima mnogo patarena i tražio od njega da mu pošalje misionare koji znaju domaći jezik. Na ovu molbu papa se odazvao i naredio starešini franjevaca slavonske pokrajine da mu pošalje dvojicu takvih. Na poslove prave Bosne u kojoj je banovao Stevan I, Dragutin je imao jako velikog uticaja, tako da je na neki način ovaj bio od njega zavisan. Već 1284. godine Dragutin je svoju ćerku Jelisavetu oženio sa Stevanom I, a ovom vezom su Dubrovčani bili toliko zadovoljni da su Dragutinu poslali novčani dar.

Dragutin je vodio veoma spretnu politiku, stupajući ne samo u političke veze sa okolnim dvorovima već stvarajući i porodične veze. U okviru toga oženio je i svoju ćerku Urošicu (Ursu, Ursulu?) za moćnog hrvatskog bana Pavla I Šubića. Izvori često navode kako je njegov zet, bosanski ban Stevan I, upravo zahvaljujući ženidbi sa njegovom ćerkom (Jelisavetom) stekao veliki ugled. Dragutin je imao dodir i sa napuljskim dvorom, pošto mu je žena Katarina bila rođena sestra Marije, žene napuljskog kralja Karla II. Ove pomalo zamršene porodične veze omogućile su mu pristup i kontrolu nad većinom političkih poslova koji su se dešavali po regionu. Dragutin je održavao i tesne veze sa papom, pa odatle i pretpostavka da se on početkom 1291. godine i prekrstio, odnosno prešao u katoličku veru. Sa Venecijom su održavane veze preko bosanskog episkopa Vasilija, koji je tamo putovao kao Dragutinov izaslanik.

Već početkom 1285. godine Ugarska je pretrpela napad Tatara, kojima su se pridružili oni preživeli Kumani sa kojima se kralj Ladislav onako svirepo obračunao. Ovaj upad je bio veoma širokih razmera tako da je Ugarska veoma postradala, međutim napad je ipak bio brzo suzbijen. Po svemu sudeći, stradale su i srpske zemlje, mada se ne zna u kolikoj meri.

Najviše je udar Tatara osetila Bugarska, koja od 1285. godine postaje tatarski vazal. "Videći, naime, Nogaj kako mu poslovi veoma srećno idu za rukom, okrenuo se i protiv Bugarske" (Mavro Orbin). Bugarski car Georgije Terter (1280-1292.), baš zahvaljujući stalnim tatarskim upadima u Bugarsku, postaje tek neznatni politički činilac u svojoj zemlji. Sa srpskim dvorom car je održavao tesne veze zahvaljujući tome što mu je ćerka Ana tokom 1284. godine bila udata za kralja Milutina. Ovo je sada bio već četvrti brak srpskog kralja, a šta je bio razlog njemu nije poznato. Sama Milutinova plaha priroda i njegovi politički računi se ovde možda i nisu pomešali. Najverovatnije je da je bila u pitanju strast, pošto bugarski car nije predstavljao neki posebni politički faktor da bi ga Milutin morao pridobijati ženidbom. Ništa drugo ne može objasniti ovaj iznenadni Milutinov brak. To bi bilo sasvim u skladu sa Milutinovom naravi, a ovaj brak samu još jedan u nizu poteza kojima je on sablažnjivao svoju okolinu. No, ko mu je to smeo zameriti, a svi su se plašili njegove brutalnosti, kojoj kao da nije bilo kraja. Može se samo zamisliti šta je o ovome svemu mislila njegova mati Jelena, žena duboko pobožna. Bivša žena, nesretna Jelisaveta, bude oterana i ponovo se vrati u manastir na Margaritinom ostrvu. Na kraju ćerku Caricu Milutin nije dao majci, već ju je zadržao kod sebe. Jelisaveta nije dugo ostala u manastiru, ponovo se udala za moćnog češkog plemića Zavišu (1287.), ali ni tu nije dugo uživala bračnu sreću, jer je ovaj već 1290. godine ubijen. Na to se Jelisaveta ponovo povuče u manastir i tu ostane do kraja života. Iz braka sa Zavišom ostao joj je jedan sin.

Napad Tatara je razbio Bugarsku tako da je ona bila razdeljena na dosta potpuno nezavisnih oblasti u kojima su pojedini boljari bili sasvim samostalni. Podržavani od Tatara, ovi boljari nikako nisu priznavali cara Tertera. Ova njihova neposlušnost, ali i nepoverljivost Tatara prema caru Georgiju, dovela je do toga da se tatarskom kanu Nogaju ovaj učinio toliko sumnjivim da je odlučio da ga kazni. Kan Nogaj sa vojskom dođe u bugarsku prestonicu Trnovo, ali ga Terter ne dočeka, već pobegne (1292.). Došavši u Trnovo i ne našavši cara Tertera, odluči kan Nogaj da na bugarski presto postavi vojvodu Smilca.

Poseban položaj su imala dvojica boljara, braća Drman i Kudelin. Oni su naročito uznemiravali Dragutinovu oblast i zalećući se potpomognuti kumanskim i tatarskim četama, te pljačkajući po Ugarskoj i oblasti kojom je upravljao Dragutin, postali su tolika napast da se nešto moralo učiniti. U svojoj oblasti Braničevo bili su relativno bezbedni, pošto su imali dobro utvrđen grad u Ždrelu na Mlavi (današnja Gornjačka klisura), tako da su neki raniji pohodi ugarske vojske bili bez većih problema odbijeni. Sam prilaz ovome gradu bio je veoma težak i zahtevao je mnogo žrtava, pa je to bio osnovni razlog zašto su se ova dvojica smatrala toliko sigurnim. Naročito su stradali Ugari godine 1285. kada su pokušali da se kroz klisuru probiju do razbojničkog utvrđenja.

Ne mogavši više trpeti stalne pljačkaške upade ove dvojice, koji su oko sebe okupili sve moguće probisvete i pljačkaše, Dragutin odluči da udari na njih i to biograf ovako opisuje: "nađoše se neka dva velmože koji su se ukorenili u državi zemlje braničevske u mestu zvanom Ždrelu, i od mnogih vremena tu utvrdiše se kao samovlasni , ne bojeći se nikojega nasilja, braća jedne matere, naime Drman i Kudelin. Ovi veoma hvaleći se svojom silom i ne dajući nikome da ima vlasti oko njihovih predela, od đavolskog dejstva nagovoreni, počeše se nositi mišlju protiv ovoga blagočastivoga, hoteći ozlobiti i njega i njegovu državu." (Danilo Drugi). Dragutin pošalje jednu vojsku da pokuša da suzbije ovu dvojicu, međutim ova akcija doživi do kraja neuspeh. "I ovaj hristoljubivi kralj čuvši ovu zlu njihovu zaveru, i sakupivši svu silu svoje države, pođe u oblast njihovu, hoteći ih prognati, da kako god, misleći zlo iz dana u dan, ne okončaju volju svoju" (Danilo Drugi). Izgleda da je Dragutin pokušao da preduhitri neki njihov pljačkaški pohod koji je bio usmeren na njegove zemlje. Vojska koju je on sakupio bila je znatna, a namera je po svemu sudeći bila da se Drman i Kudelin proteraju iz braničevske oblasti. Sudeći po biografu, Dragutin je imao nameru da ovu oblast nakon toga priključi svojoj.

Ovde je Dragutin precenio svoje snage tako da je zahvaljujući nešto teškom terenu, ali verovatnije više veštoj odbrani, doživeo poraz. "I kada je on došao u njihovu državu, zemlju braničevsku, pošto je ova zemlja bila veoma utvrđena, nije im mogao nikakve pakosti učiniti, niti ih odagnati iz tih predela, i opet se vrati u svoju državu" (Danilo Drugi). Nakon povlačenja Dragutinove vojske Drman i Kudelin sakupe svoje pljačkaše i pređu u napad. "I ovi videvši nasilje ovoga blagočastivoga kralja protiv njih, otišavši sakupiše oko sebe mnogu vojsku naroda tatarskoga i Kumane, davši im mnogo zlata. I sa ovima se jednodušno ustremiše na državu ovoga blagočastivoga kralja Stefana. I tada zavojevavši mnoge strane njegove države, i veoma napadajući činjahu mu velike pakosti, ne razilazeći se (Danilo Drugi). Ovaj napad sada više nije imao u sebi samo pljačkaške motive već i nešto više, a baš zato biograf i spominje da se Drmanova i Kudelinova vojska nije razilazila. Naime, pljačkaški pohodi su samo u prvom udaru delovali nešto organizovanije, odmah nakon provale i razbijanja prvog otpora, pljačkaši bi se razilazili u poteri za plenom. No, sada to nije bio slučaj i vojska se držala na okupu. Dragutin je to video i ne mogavši se odupreti ovoj navali pozove u pomoć svoga brata Milutina. "A gospodin kralj Stefan vide se u tolikoj bedi, i ne imajući drugo šta činiti, ustavši pođe ka vazljubljenom svom bratu kralju Stefanu Urošu, i sa njime se sastade u državi župe rasinske na reci Moravi, u mestu zvanom Mačkovci" (Danilo Drugi).

Ovaj deo je veoma interesantan i govori dosta slikovito o odnosu braće u to vreme. Dragutin je tada, to je sasvim sigurno, u svojoj oblasti upravljao potpuno nezavisno, ne obraćajući mnogo pažnje na Milutina, tim više što je imao snažan oslonac na Mađare. To je vidljivo i iz ovog njegovog napada na Drmana i Kudelina, kada se smatrao dovoljno jakim i sposobnim da braničevsku oblast uzme sam, bez ičije pomoći. Međutim, ne uspevši u tome biva prisiljen da Milutina zamoli za pomoć. "I tako mu javi mnoge svoje skrbi koje su mu se dogodile od njegovih ratnih neprijatelja " (Danilo Drugi). U daljnjem tekstu biograf se uopšte ne ustručava da kaže da Dragutin od Milutina nije zahtevao pomoć, već ju je upravo molio: "I poče mu se sa velikom žalošću moliti...". Spominje se i da je Dragutin pomoć molio "sa velikom žalošću", što se može dvojako tumačiti. Sa jedne strane opasnost je bila velika, dok s druge strane Dragutin se i dalje smatrao legitimnim kraljem Srbije dok je Milutin, po njihovom dogovoru, bio samo regent. Mora da se Milutin u to doba već polako počeo odricati ranijeg dogovora, ne pomišljajući da vrati krunu Dragutinovim naslednicima. I sada je Dragutin prisiljen da moli uzurpatora svoje krune za pomoć i to bi mogao biti razlog zašto se on sa tolikom žalošću obraća bratu.

U svom obraćanju Dragutin sasvim ponizno moli podsećajući Milutina kako mu je i on jednom pomogao, pa je red da se usluga vrati: "kao što sam i ja u prošlo vreme pomogao tebi" (Danilo Drugi). Milutin je prihvatio bratov poziv i došao na Moravu da se nađe sa njim te da sačine sporazum o zajedničkom napadu. U Mačkovcu (okolina Kruševca) je sačinjen i njihov međusobni sporazum o ovoj akciji, tako da su ujedinjene armije uskoro napale na Braničevo. "Čuvši ove molbene reči, ovaj gospodin moj previsoki kralj Uroš od vazljubljenoga svoga brata, i u taj čas, ne kasnivši ni malo, zapovedi da se sakupe svi vojnici njegove države u pomoć vazljubljenome svome bratu" (Danilo Drugi). Po svemu sudeći među njima su već tada besnele nesuglasice jer biograf spominje "imajući u telu jednu volju i ljubav bratsku", što nekako navodi na pomisao da do tog momenta nije postojala takva saglasnost između njih. Bilo kako bilo, ujedinjena vojska uskoro navali na Drmana i Kudelina: "pođoše na državu onih koji su podigli unutrašnje ratove i bune". Pobeda je bila potpuna. "I tako božjom pomoću postigavši svu svoju volju, prognaše one zlomislenike sa njihova nasledstva, i odoše posramljeni u pogibli velikom veziru" (Danilo Drugi).

Tako je te 1291. godine braničevska oblast bila prisajedinjena onoj oblasti kojom je Dragutin upravljao. "Ovaj gospodin moj kralj Uroš uzevši svu državu njihovu i imanje, dade ga vazljubljenome svome bratu kralju Stefanu" (Danilo Drugi). Biograf pokušava ovde da posebno naglasi Milutinovu ulogu nagoveštavajući da je u suštini vojna pobeda bila njegova, a ne Dragutinova, te da je Milutin na kraju braničevsku oblast dao na upravu svome bratu. Poraženi Drman i Kudelin pobegnu kod kana Nogaja, kome su bili vazali, no za jedno vreme nisu ništa preduzimali. Sam Dragutin i Milutin se nakon velike pobede raziđu "i pošto su se ljubazno poveselili, i tako oprostivši se, odoše svaki svojoj kući" (Danilo Drugi).

Ova akcija na Braničevo je kasnije izazvala nekoliko posledica sa kojima su se i Dragutin i Milutin duže vreme nosili. U to doba vidinskom oblašću (Bugarska) upravljao je moćni knez Šišman, koji je poput Kudelina i Drmana bio vazal tatarskog kana Nogaja. On je držao zemlje oko Bdina (Vidina). "U ta vremena ustade u zemlji Bugarskoj neki knez zvani Šišman, živeći u gradu zvanom Bdini, držeći okolne krajeve i mnoge zemlje Bugarske. Đavolskim nagovorom Šišman je zavideo na otačastvo ovoga blagočastivoga. Uznese se svojom mišlju visoko, da podigne silu svoju na ovoga hristoljubivoga." (Danilo Drugi). Odmah nakon uspešnog završetka osvajanja Braničeva od strane Milutina i Dragutina, Šišman iz nekog neznanog razloga napadne na Srbiju i dođe čak do Peći. Moguće je da je Šišman imao i nekih veza sa Drmanom i Kudelinom, pa ih je kroz svoju akciju možda mislio da osveti. Pravi razlog ovog napada se ne zna, ali se pretpostavlja da je tatarski kan stajao iza ovoga. Budući da je on bio senior Šišmanu, to je jasno da ovaj ništa nije mogao da preuzima bez njegovog znanja, pa je verovatno on i mogući inicijator ovog napada.

Ovaj napad je bio potpuno iznenađenje. "Previsokome kralju nisu ni na um padale njegove lukave misli" (Danilo Drugi). Moguće je da su Šišmanovi Kumanci tada zapalili i sam manastir Žiču, a imali su nameru da opljačkaju i pećku arhiepiskopiju, ali u tome ne uspeju. "Ovaj sakupivši trikletu jeres tatarskog naroda i svoje vojnike, i iznenada uđe sa vojskom u državu ovoga blagočastivoga kralja do mesta zvanoga Hvosna, i kada su hteli ući u mesto zvano Ždrelo, da uzmu tamošnje veliko nasledstvo crkve doma Spasova, t. j. arhiepiskopije, nisu mogli" (Danilo Drugi). Sam napad Šišmana je u početku bio veoma uspešan, ali odjednom negde sa juga naiđe srpska vojska i strašno razjuri Šišmanovu vojsku. Šta se tačno desilo i kakva je to srpska vojska bila, ne zna se, dok sam biograf to objašnjava nekim božjim čudom. "Te noći, kada su stojali blizu toga mesta zvanoga Ždrelo, molitvama svojih ugodnika sv. Simeona i Save i arhijereja Hristova sv. Arsenija, koji tu leži u domu sv. apostola, javi im Bog veliko znamenje straha, takovo znamenje, da su videli veliki ognjeni stup gde silazi sa neba, od koga su izlazile plamene luče i sa jarošću paljahu njihova lica, i ognjeni ljudi sa oružjem u rukama i sa velikom žestinom gonjahu ih, sekući njihove pukove. I tako videvši ovaj njihov zlomisleni vođ ovako znamenje za njegovu pogibao i za sve koji su sa njime, poče bežati, gonjen Gnevom Gospodnjim, sa malo vojske u svoju državu, ne mogavši postići svoje volje, samo navukavši sebi pogibao " (Danilo Drugi).

Poraz je bio strašan, tako da se Šišman morao povlačiti nazad u Vidin. Tada se pojavio i sam kralj Milutin, koji do toga momenta nije imao učešće u ovoj srpskoj ratnoj akciji. "I videvši ovaj gospodin moj kralj šta se dogodilo, i tako sakupivši svu svoju vojsku, i sa ovom pođe na ovoga nečastivoga,..." (Danilo Drugi). Milutin je osetio da je sada pravi trenutak da se razbijeni neprijatelj uništi do kraja, te stoga sakupivši svoju vojsku krene za Šišmanom. Na granici se nije zaustavio, već je nastavio dalje prodor sve do Vidina, gde se Šišman zatvorio. No, ubrzo ovaj pobegne iz Vidina čamcem preko Dunava, a sam grad se preda. "I kada je došao u državu njegovu do grada zvanoga Bdinja, i tu zauze i svu njegovu oblast, a ovaj sujemudri dade se u begstvo, ušavši u šumu, i pređe reku zvanu Dunav, smiren i posramljen. Ovome gospodinu previsokome kralju sve se dade u ruke,..." (Danilo Drugi).

Po svemu sudeći Milutin je imao nameru da grad uništi "a htede sve njegove stanove razoriti, i grad taj, u kome beše njegov dvor, do kraja srušiti, i opustošiti celu njegovu državu" (Danilo Drugi), no Šišman ponudi pregovore. On je verovatno video da je sve izgubljeno i želeći da spase ono što se može, odluči da pristane na sve ono što Milutin bude tražio, a sam se čak ponudio za Milutinovog vazala. "Primi me kao jednoga od vazljubljenih tvojih, sa kletvom izrekavši, da do izdisanja moga neću više pogrešiti tvojoj volji" (Danilo Drugi). Milutin nije želeo da dalje zateže situaciju svestan da se radi o vazalu moćnog kana Nogaja, stoga se odluči na pregovore. Ubrzo je sklopljen mir po kojem je Šišman priznao Milutina za svog gospodara (postao njegov vazal), a ovaj mir je trebalo da učvrsti i ženidba Šišmanova sa ćerkom jednog od srpskih plemića po imenu Dragoš. "Gospodin kralj ovako reče: Ako hoćeš da bude po mojoj volji, kako mi obećavaš, učini što ti ja zapovedam. Hoću da uzmeš ćerku jednoga od mojih velmoža, i po tome ću razumeti da su tvoje reči istinite" (Danilo Drugi). Nakon sklopljenog mira Milutin vrati sve osvojene oblasti Šišmanu. "I vrati mu državu njegovu, koju beše uzeo i grad zvani Bdinj" (Danilo Drugi), a posle dođe i do ženidbe Šišmanove sa Dragoševom ćerkom. "I posle ovoga dade mu kćer velikoga svoga župana Dragoša, da mu bude žena, ..." (Danilo Drugi).

Vremenom odnosi između Šišmana i Milutina su se dodatno učvrstili ženidbom Šišmanovog sina Mihaila sa Milutinovom ćerkom Anom. "Videći njegovu veliku privrženost i svaku istinitu poslušnost i služenje, ovaj blagočastivi kralj, zbog njegove svesrdačne ljubavi, dade kćer svoju za njegovog sina zvanoga Mihaila, koji posle postade car celoj bugarskoj zemlji" (Danilo Drugi). Ovo je bio pravi dinastički brak iz političkih razloga, a inicijator svega je bio baš Milutin. On je iskoristio svoj nadmoćni položaj nad Šišmanom i naveo ga na ovaj brak. Ovom bračnom vezom Srbija je dobila sigurne granice sa bugarske strane, a Milutin je za zeta dobio budućeg bugarskog cara. Sami Bugari nisu imali razloga da budu nezadovoljni, jer se Milutin na kraju ipak pokazao kao razuman, pa čak i velikodušan. Iako je imao u rukama celu njihovu oblast, on je ipak nije zadržao, već ju je vratio Šišmanu i njegovim naslednicima, pa se čak bračnim vezama i orodio sa njima.

Ovo je jedan od ređih Milutinovih diplomatskih poteza koji se može nazvati uspešnim. On se nije baš u diplomatiju pouzdao i njegovi uspesi su uglavnom vojne prirode. Pa i ovi dinastički brakovi sa Bugarima nisu uspeh njegovog diplomatskog genija (nije ga ni imao), već su više plod njegovih vojnih uspeha. Zapravo, Šišman nije imao kud, ili pristanak na ove brakove ili propast. Uglavnom, ovo je u svakom slučaju bio dalekovid potez koji će Srbiji doneti izvesnu sigurnost sa bugarske strane.

Uskoro su se pojavili i negativni rezultati dosadašnjih Milutinovih i Dragutinovih uspeha u borbama sa Drmanom, Kudelinom i Šišmanom. Tatarski kan Nogaj je smatrao ovu trojicu svojim vazalima, a Bugarsku svojim domenom. Stoga mu nikako nije moglo biti pravo to što je Dragutin pripojio braničevsku oblast, i što je Šišman priznao Milutina za svoga gospodara. S druge strane, bračnim vezama došlo je do velikog zbližavanja Srba i Bugara. Izgledalo je kao da Bugarska izlazi iz zone uticaja kana Nogaja. Krivac za sve ovo je bila Srbija i njen kralj Milutin koji je uspeo da potpuno uništi dva kanova vazala. Stoga je trebalo vojnički kazniti Srbiju. "I poče se spremati da se podigne sa silama poganika, i pođe na ovoga blagočastivoga, hoteći ugrabiti njegovo nasledstvo" (Danilo Drugi). Kan je spremio veliku vojsku i izgleda da ju je već i pokrenuo. "I ovaj nečastivi podigavši se sa tatarskim silama, pođe na ovoga pravednoga" (Danilo Drugi).

Kanova vojska je bila veoma jaka i sastavljena uglavnom od Kumanaca i Tatara i nešto Rusa, skoro sve sami konjanici. Sada je Milutin bio savršeno svestan da se kanu vojnički ne može odupreti, pa je stoga potegao diplomatiju. "I kada ču previsoki kralj Uroš za njegov pohod, toga časa posla svoje poslanike pred njega, da ga dobrorazumnim molbenim rečima posavetuje da se vrati od takva pohoda, i to protiv takve velike sile, povinujući se i osećajući bol za otačastvo svoje, da ga ne ozlobi nečastivi" (Danilo Drugi). Ovi poslanici su imali zadatak da uvere kana da Milutin nema daljnjih pretenzija na bugarske teritorije te da i dosadašnji njegovi ratovi sa kanovim vazalima nisu bili izazvani Milutinovom voljom. Kan je upravo pokretao vojsku kada je Milutinovo poslanstvo stiglo njemu. "A ovi poslanici poslani od gospodina moga protiv toga cara poganskoga, nađoše ga gde se sabrao sa velikom silom u državi carstva svoga, i gde žure na ovoga hristoljubivoga. I javiše mu reči gospodina svoga." (Danilo Drugi). Izgleda da je ovo poslanstvo stiglo u poslednji tren, a uspeh je bio iznad svakog očekivanja. "I pomoću Božjem dobro usavetovavši ga, i učiniše da se on opet vrati natrag sa silama svojima,..." (Danilo Drugi).

Mi danas ne znamo šta je ovo srpsko poslanstvo učinilo ne bi li kana odvratilo od napada na Srbiju i pomalo iznenađuje lakoća uspeha ove misije. Sam kan Nogaj je bio i te kako iskusan i ratnik i političar, koji je bio prisutan na balkanskim prostorima već duže vreme. Još 1272. godine Nogaj je imao sklopljen ugovor o prijateljstvu sa vizantijskim carem Mihailom VIII. Njihove veze su se kasnije još više učvrstile ženidbom Nogajevom sa vanbračnom ćerkom Mihailovom po imenu Eufrosina. Ovaj kan je možda bio i najznačajnija ličnost u Zlatnoj hordi, a prebivao je uglavnom na Crnom moru. Teško je verovati da je Milutinovo poslanstvo moglo u pregovorima nadmudriti Nogaja, bio je on suviše iskusan i moćan za njih. Njemu verovatno nije mnogo značilo to što je Milutin uspeo da razbije njegova dva vazala, bio je verovatno u pitanju prestiž. No, kada je Milutinovo poslanstvo došlo i uverilo ga da Srbi neće dalje napadati, on je bio zadovoljan. U to vreme i u Zlatnoj hordi su počela komešanja oko vrhovne vlasti, tako da je Nogaj bio zabavljen time i ovaj problem sa Srbima za njega je bio drugostepene važnosti. Stoga je on pristao na pregovore. "I opet taj car posla svoje poklisare ka ovome blagočastivome i imali su sastanak među sobom i a silnima njegovima" (Danilo Drugi).

Kan Nogaj se zadovoljio samo Milutinovim obećanjima, ali je zatražio od njega da sa taocima garantuje ono na šta se obavezao. "I toliku veliku ljubav utvrdiše među sobom, da je i ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na službu njemu, sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Tako su se na tatarskom dvoru, kao taoci, našli Milutinov sin Stefan (Dečanski) i deca istaknute Milutinove vlastele. Po ovome se jasno vidi da je Milutin morao po svaku cenu da pristane na kanove uslove. S druge strane, sami uslovi za državu Srbiju nisu bili teški, mada za Milutina sigurno nisu bili ni laki budući da mu je sin morao ići kod Nogaja kao talac. Ovaj odlazak Stefana Dečanskog na Nogajev dvor desio se 1292. ili 1293. godine, a on je tamo ostao sve do 1299. godine, kada je došlo do unutrašnjeg sukoba u Zlatnoj hordi i kada je Nogaj poginuo u sukobu sa kanom Zlatne horde, kanom Toktajem. "Jer podiže u njima mržnju, ubistva, i ustade neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i dođe na ovoga nečastivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv države ovoga blagočastivoga, i pošto je tu bio među njima veliki rat i krvoproliće, i ubivši ga svojim oružjem, uze njegov presto." (Danilo Drugi). Nakon Nogajeve pogibije Stefan (Dečanski) se nakon sedam godina zatočeništva vratio u Srbiju. "I pošto je ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogaja, pošto niko nije rekao da se opet vrati u otačastvo svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i ovoga nepovređena vrati ka svojemu roditelju" (Danilo Drugi). Po biografu Milutin se veoma obradovao Nogajevoj pogibiji, a molitva kojom se on obraća Bogu i kojom on iskazuje svu svoju zahvalnost je veoma upečatljiva. Sudeći po tome opasnost od Tatara je bila stalna i Milutin je o njima i te kako razmišljao.

26. Pomirenje sa Vizantijom

U periodu od pregovora sa Nogajem (1292.) pa sve do njegove smrti (1299.) Milutin nije imao nekih posebnih aktivnosti i izuzev zauzimanja Drača tokom 1296. godine, on se nije vojno angažovao. Osim manjih upada na teritoriju Vizantije i to uglavnom pljačke radi, drugih vojnih dejstava nije bilo. Upravo srpsko zauzimanje Drača ponovo je pogoršalo međusobne odnose. Milutin je ovaj grad oteo od Vizantijaca, koji su ga samo koji mesec ranije zauzeli. To je njih nateralo da pošalju vojsku na Srbiju, na čelu sa svojim poznatim vojskovođom Mihailom Glavasom. Ova akcija je počela 1297. godine, ali se završila pravom katastrofom, što je nateralo cara Andronika II da sa Srbima pokuša da pregovara. Upravo ovi događaji će okarakterisati kasnije Milutinovo vladanje Srbijom. Bilo je jasno da Vizantiji treba neki mir sa Srbijom koji će biti trajnijeg karaktera, dok je Milutin želeo da dobije priznanje svojih osvajanja iz 1284. godine. Ovi pregovori će uskoro postati zamršeno klupko u kojima se strašno spletkarilo. Svako je tražio neki svoj interes.

U Srbiji ovaj novi miroljubivi pravac Milutinove politike uglavnom nije naišao na razumevanje jer se vlastela, obogaćena ratovanjem, nije slagala da se prekine sa lakim osvajanjem vizantijskih teritorija. Pregovori ipak počnu tokom 1297. godine i vođeni su uglavnom veoma mučno. Osim opozicije koja je gledala da minira ove pregovore, veliku uzbunu je diglo i pitanje ženidbe Milutinove sa nekom od vizantijskih princeza. Car Andronik najpre ponudi Milutinu za ženu svoju sestru Evdokiju, udovicu trapezuntskog cara Jovana. Milutin je bio sasvim zadovoljan sa ovim izborom svoje buduće žene. Međutim, Evdokija odjednom napravi probleme. Jednostavno nije želela da ide u Srbiju, smatrajući je za varvarsku zemlju, pa stoga ode u Trapezunt kod svoga sina gde je i umrla 1301. godine. "Kraljevo traženje dovelo je cara u višestruke neprilike. Prvo, što je do kraljevog prijateljstva mnogo držao; drugo, što se careva sestra grozila veza sa kraljem i nije htela da čuje da se pred njom spominje; treće, što bi to bio kralju već četvrti brak" (Nićifor Grigora).

Milutinu, takvom kakav je bio, verovatno je godilo sujeti da postane vizantijski zet, pošto je Vizantija i pored svoje slabe moći uživala veliki ugled kao naslednik Rimskog carstva. Odbijanje Evdokije da mu postane žena strašno ga je razjarilo, tako da je on po svemu sudeći iz lične sujete bio spreman da opet zarati sa Vizantijom. "I što ga je Evdokija više odbijala, to je on bivao uporniji, pribegavajući često i pretnjama". (Mavro Orbin) Naravno da je ovo najviše obradovalo srpsku pograničnu vlastelu, kojoj se opet otvarala mogućnost novih osvajanja i pljački po Vizantiji. Međutim, to je sada uplašilo cara Andronika II koji, ne bi li umirio Milutina, nudi ovome za ženu svoju ćerku, petogodišnje dete Simonidu. "Stoga je car bio prisiljen da mu skrene pažnju na svoju kćer Simonidu, koja je imala tek pet godina. Car je obećao da će mu je dati, ali da ostane u očinskoj kući do punoletstva, a onda da je vodi kao ženu" (Mavro Orbin).

Milutin je u to doba bio oženjen sa četvrtom ženom Bugarskom princezom Anom, koju je oženio tokom 1284. godine. Moguće je da mu je ova žena već i dosadila, mada su njegovi razlozi za brak sa vizantijskom princezom isključivo političke prirode. Može se samo zamisliti kakvo je zaprepašćenje izazvala mogućnost ove ženidba već dobro ostarelog Milutina sa petogodišnjim detetom. I na vizantijskom dvoru, kao i na srpskom, najveća opozicija je dolazila iz reda crkve. Vizantijski car je imao opravdanje da je morao žrtvovati Simonidu ne bi li Vizantiji obezbedio mirne granice prema Srbiji. "Ali ga zbog toga ukori patrijarh Jovan, ranije zvan Kuzma. Car mu odgovori da se kraljevska srodstva podešavaju i sklapaju kako zahtevaju prilike." (Mavro Orbin). S druge strane, Milutin je bio suviše moćan u Srbiji da bi obraćao pažnju na bilo koga, pa čak i na svoju majku Jelenu koja, kao iskreno pobožna žena, nikako nije mogla da odobri postupke svoga sina.

Upravo ovi pregovori su pokazali kakva je zapravo snaga Srbije na Balkanu, a Milutinu kao veoma sujetnom čoveku to je moglo samo da imponuje. Bilo je mnogo onih koje je uzbunila mogućnost da se Milutin oženi vizantijskom princezom. Svi su se sada odjednom otimali da se orode sa njim, a vrhunac je došao kada je iz Bugarske stigla ponuda udovice bugarskog cara Smilca, koja se sama ponudila Milutinu za ženu te da tako uz nju dobije i Bugarsku carevinu. Epirski Grci su takođe činili sve da bi onemogućili Milutinovu ženidbu sa Simonidom, ne bi li ga imali za saveznika u ratu sa Vizantijom. Iako je bilo dosta nastojanja sa strane da ove pregovore omete, Milutina niko više nije mogao da odgovori od ideje da postane carski zet i da sklopi mir sa Vizantijom. Naravno najviše je bila zainteresovana upravo Vizantija, budući da se veoma bojala narasle Milutinove moći. "Jer (kako kaže Nikifora Gregora u VI knj.) bio je moćan čovek i neprestano je uznemiravao Rimsko Carstvo, čije je zemlje delom zauzimao, a delom pustošio. Sve to zadavalo je caru mnogo nevolje i straha." (Mavro Orbin).

I pored svega pregovori su mučno išli, tako da je od 1297. do 1299. godine, kada su konačno i završeni, vizantijski pregovarač Teodor Metohit čak pet puta dolazio u Srbiju. Glavni problem uspešnog završetka pregovora bio je baš Milutin, koji nije mogao da ispuni sve zahteve Vizantije. Oni izgleda nisu mnogo verovali Milutinu, pa su stoga od njega tražili da kao taoca preda svoju ženu kraljicu Anu i neke velikaše, a kao jednu od najvažnijih i za Milutina najmučniju stavku ugovora, zahtevali su od kraljice-majke Jelene (Milutinova mati) posebnu zakletvu na ugovor između Vizantije i Srbije, kao i da prisustvuje svadbi Milutina i Simonide. Milutinu nije bilo teško da svoj brak sa kraljicom Anom proglasi nevažećim, mada je to izazvalo pravu buru nezadovoljstva u Srbiji. Pravi problem je bio kada je trebalo da od majke dobije odobrenje na sve ono što je dogovorio sa Vizantijom. Mi danas ne znamo ni da li je on tako nešto kod majke uopšte pokušao, budući da je jako dobro znao da od pobožne starice može da dobije samo prekore. Bilo je sasvim sigurno da ona neće nikako pristati na ono što Vizantijci od nje traže, stoga se Milutin izvlačio da se radi o staroj ženi te da je ne želi time uznemiravati. Do kraja je ova odredba iz ugovora otpala i nije se tražilo odobrenje kraljice Jelene.

Tokom 1299. godine ovi pregovori su konačno doživeli i svoj uspešan kraj i trebalo je preći na njegovo izvršenje. Dva vladara su se imali sastati na "ničijoj" zemlji, na Vardaru, gde je Milutin trebao da dobije princezu Simonidu i vizantijske taoce, dok bi on Vizantijcima predao svoju četvrtu ženu Anu i svoje taoce, a među njima je bio i Kotanica, vizantijski prebeg, koji je toliko godina ratovao na Milutinovoj strani protiv Vizantije. Sama Simonida je stigla sa najvećom raskoši i oružanom pratnjom. Razmena je obavljena na Vardaru, a Milutin je lično dočekao Simonidu i kada ju je ugledao sjahao je sa svoga konja i klekao pred nju. "Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, a pošto je Srbin predao Kotanicu i Terterovu kćer, a za uzvrat primio carevo dete, otposlato sa najvećom raskoši i pratnjom. I pošto je ohridski arhiepiskop Makarije odslužio uobičajene službe, primila je kćer uobičajene časti, a sam kralj je primio carevu kćer više nego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je običaj dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest kao pred gospodaricom a ne pred suprugom" (Georgije Pahimer). Nakon venčanja Milutina i Simonide, koju je obavio ohridski arhiepiskop, Milutin je posetio cara Andronika u Solunu gde su obavljene i svečanosti. Time je bilo završeno dugo pregovaranje između Vizantije i Srbije, ali rezultati ovoga ugovora imali su dugotrajne posledice.

Ovi pregovori su bili praćeni dubokim međusobnim nepoverenjem, gde niko nikome nije verovao. Vizantijci nisu verovali da će Milutin ispuniti svoje obaveze iz ugovora, odnosno nisu mu verovali da će poništiti svoj prethodni brak pa su stoga tražili da njegova žena Ana bude talac u Vizantiji, a još uz to su tražili i da se kraljica majka Jelena na sve posebno obaveže zakletvom itd. S druge strane Milutin se plašio da bi ga Vizantijci mogli ubiti i stoga je tražio sastanak na "ničijoj zemlji" i tek nakon što je sa Simonidom sklopio brak pristao je da cara Andronika poseti u Solunu. Nije to bila samo uobičajena doza nepoverenja koja prati ovakve pregovore, kod Milutina je to bilo i nešto više jer on nikada nikome nije verovao, budući da je sam bio takav. Bio je izuzetno ličan i sebičan, okrenut najviše sebi, a to se izrazito videlo sa rezultatima ovoga ugovora.

Najpre, šta je Srbija dobila ovim mirovnim ugovorom ? Vizantija je, kao miraz, dala uz Simonidu sve one gradove koje je Milutin osvojio 1284. godine. U suštini, Srbiji su priznata sva ranija osvajanja i ona kroz ovaj mir nije dobila ništa što nije i do toga momenta držala. Sama država Srbija nije dobila mnogo od Vizantije, a sam ugovor njoj nije pružao ništa više od onoga što je i do tada imala. Državi ni do tada nije pretila opasnost od rasklimane Vizantije i sa te strane ratoborna srpska vlastela je bila u pravu kada je bila protiv ovoga ugovora, budući da je on upravo Srbiji vezao ruke sprečavajući njenu daljnju ekspanziju na vizantijska područja. To više nije bila ona situacija u kojoj se nekada nalazio Nemanja, koji je pristajao na teške uslove ne bi li od Vizantije dobio priznanje Srbije kao države. Tada je on radio u interesu stvaranje nacionalne države, njegovi lični interesi nisu bili prisutni, čak je u svojoj porodici napravio razdor dajući presto mlađem Stefanu (Prvovenčanom), a ne onom koji bi ga trebao po pravu prvenstva i naslediti (Vukan). Sada su bili u pitanju samo lični i nadasve sebični Milutinovi interesi, a da će država zbog toga imati velikih potresa, videće se kasnije.

Jedini pravi dobitnik bila je Vizantija koja je žrtvujući petogodišnje dete osigurala svoju granicu. Što se tiče teritorija koje je dala kao miraz uz Simonidu, one ionako skoro dvadeset godina nisu bile pod njenom vlašću i ona nije imala nikakve snage da ih ponovo osvoji. Tim tobožnjim mirazom ona je svoju granicu severno od linije Ohrid-Prilep-Štip imala sigurnom.

Dobitnik sa ovim ugovorom samo donekle je bio i Milutin. "Jer njemu (Milutinu) su išle u račun careve želje pa je želeo tu vezu (sa carem) misleći da će pomoću nje postići velike koristi, a to zato što mu se presto ljuljao pošto je njegov brat Stevan bio stariji a imao preče pravo, ma da je on budući hrom, a imajući telesni nedostatak, a pored toga želeći i da živi bez briga, sebi bio odvojio priličan deo zemlje, ostavljajući Milutinu brigu oko državnih poslova, pod uslovom da se njegovoj deci posle njegovi smrti sačuva presto" (Pahimer). Već u to vreme on je morao da oseti opasnost koja mu preti od Dragutina i koji ga je verovatno već podsećao na onu odredbu njihovog međusobnog ugovora u Deževu, po kojem je Milutin trebao predati kraljevsku krunu Dragutinovim naslednicima. Naglo ojačavši, Milutin o tome više nije ni razmišljao, ali onoga momenta kada je Dragutin počeo razmišljati da oružanim putem otme od Milutina kraljevstvo i ovaj se morao za to pripremiti. Dragutin je imao snažnu podršku iz Ugarske, a verovatno bi obezbedio i širu podršku. To je bio razlog da Milutin sebi pronađe saveznika, a Vizantija je bila idealan partner za to. Odmah nakon sklapanja ugovora između Milutina i cara Andronika, nekoliko vizantijskih vojnih odreda bilo je na raspolaganju kod Milutina i to je izgleda bilo ono što je zaustavilo Dragutina u njegovom napadu koji je baš tada spremao.

Ovaj brak je takođe prijao i Milutinovoj sujeti, budući da je postao vizantijski zet i član carske porodice. Da je on zaista bio takav i da je brak sa Simonidom smatrao svojim uspehom vidi se iz toga što je u Hilandarskoj povelji naveo da je mačem dobio južnu Srbiju, a kako je kao zet vizantijskog cara dobio "onuzi zemlju u prćiju" (miraz). Njemu je očigledno i te kako prijao taj status pa nije izdržao da se time i ne pohvali.

Danas iz istorijske perspektive može se jasno videti da je Srbija ovim ugovorom možda još više i izgubila. Najpre je napravljen veliki rascep među srpskim velikašima, koji nisu odobravali sklapanje bilo kakvog mirovnog sporazuma sa Vizantijom, ne shvatajući razlog zbog kojeg se Srbija odriče daljnje ekspanzije ka tim prostorima. Ova, ionako jaka opozicija, postala je još jača onda kada se počelo razgovarati o Milutinovoj ženidbi sa petogodišnjom Simonidom. Uz već nezadovoljnu vlastelu pojavila se i crkva koja nije mogla da odobri ovaj brak kada je još bio na snazi onaj prethodni sa Bugarkom Anom. Iako je Milutin ovaj brak uspeo da proglasi nezakonitim, nezadovoljstvo je ostalo. Posebnu težinu ima to što je u opoziciji bila i kraljica-majka, Jelena, koja je uživala ogroman ugled kao izuzetno pobožna žena i koja kao takva nije mogla da odobri ni politički pravac svoga sina, a kamoli ovakvu ženidbu. Kako je ona upravljala i posebnom oblašću to je ova njena opozicije time mogla biti i neprijatnija.

Naravno, ni postupak Milutinov prema svojoj bivšoj ženi, kraljici Ani, nikako mu nije mogao služiti za čast. Njoj je najpre 1292/3. oteto dete, Stefan (Dečanski), i predat Tatarima kao talac, da bi i ona bez ikakve svoje krivice odjednom iz najobičnijeg hira Milutinovog bila proglašena njegovom nezakonitom ženom. Upravo na Vardaru, Ana je mogla da vidi Simonidu, dete od pet godina, koja dolazi da bi uskoro zauzela njeno mesto kao srpska kraljica, a Milutin kako pred ovim detetom silazi sa konja i pada na kolena, dok ona, raskraljičena, bez deteta, ali i bez bilo kakve krivice, odlazi u Vizantiju kao talac sebične i tvrde Milutinove politike. Na kraju, ona se ipak snašla. Po dolasku u Vizantiju udala se za Mihaila Kutrula, tada baš udovca. "Nju je posle kratkog vremena, čim je odveden u Carigrad, uzeo za ženu Mihajlo Kotrule, koji je ranije imao za ženu carevu sestru" (Mavro Orbin). Paradoks je bio u tome da je njegova pokojna žena bila sestra cara Andronika koja se zvala Ana i koja je nekada bila namenjena Milutinu, ali zbog toga što Milutin tada nije bio naslednik srpskog prestola ova veza je propala. Sa novim mužem bivša srpska kraljica je imala dece, ali je njen muž kasnije zbog izdaje ubijen dok su mu sva imanja zaplenjena.

Dragutin je iz svoje oblasti posmatrao sve ove događaje sa velikom dozom zabrinutosti, videvši da Milutin nema nameru da ispuni svoju obavezu iz Deževa i da mu vrati kraljevsku vlast. Postoje indicije da se spremao da napadne Milutina i da oružjem uzme ono što nije mogao milom, ali situacija mu nije išla na ruku. S jedne strane Milutin je od Vizantije, kao carski zet, dobio vojnu pomoć, dok on sam nije mogao da računa na pomoću iz Ugarske, "već je i on sam (Dragutin) podozrevao da mu neposredno preti opasnost od brata koji je po svoj prilici smatrao da je veći nego ranije, pa zbog toga pohita da obezbedi ono što imaše kao svoje pravo – car je, šaljući i savezničku vojsku koliko je bilo mogućno, sprečavao Stefanove nasrtaje" (Georgije Pahimer).

Godine 1290. ubijen je ugarski kralj Ladislav IV Kumanac i to na dosta ponižavajući način. Sam Ladislav je sablažnjavao svoje savremenike svojim načinom života i uopšte celokupnim ponašanjem. Uglavnom je provodio vreme živeći sa Kumancima u njihovim šatorima i provodeći se sa njihovim ženama. U jednom od njegovih "ljubavnih podviga" sa nekom od Kumanki, noću ga u njegovom šatoru napadnu tri Kumana i ubiju. U vreme smrti Ladislav je imao tek 28 godina i iza sebe nije ostavio dece tako da se odmah poteglo pitanje nasleđa prestola. Pošto je i njegov mlađi brat Andrija umro još 1278. godine to je jedini mogući naslednik sada bio unuk kralja Andrije II koji je nosio nadimak "Mlečanin". On je bio sin Stjepana i Tomazine Morozini, inače Mlečanke, pa otuda i taj nadimak. Samo osamnaest dana nakon smrti Ladislava krunisan je Andrija III Mlečanin za ugarskoga kralja (1290-1301.). Međutim, jave se novi pretendenti na presto i to iz Napulja, gde je sestra pokojnog Ladislava Kumanca, Marija bila udata za napuljskog kralja Karla II. Iz ovog braka je rođen Karlo Martel pa su na osnovu toga što je on bio sin rođene sestre pokojnog Ladislava, smatrali da bi on mogao tako da nasledi ugarski presto.

Ovakvo pravo na ugarski presto je imao i Dragutinov sin Vladislav pošto je i on sin rođene sestre Ladislava Kumanca, međutim takva prava Dragutin i njegov sin nisu isticali. Već krajem 1291. godine ugarsko plemstvo se podelilo po tom pitanju. Tokom 1290. godine rimski papa Nikola IV dao je da se Karlo kruniše za ugarskog kralja, a krunisanje je i obavljeno 1292. godine. U suštini, ovo se pretvorilo u borbu dve kuće: Arpadovića koju je zastupao Andrija III Mlečanin i Anžujaca koju je opet zastupao Karlo Martel. Od samog početka na stranu Karla Martela prešao je i Dragutin sa svojim sinom Vladislavom. Kao nagradu za vernu službu Karlo Martel 1292. godine daruje Vladislavu banovinu slavonsku, izuzev onog što su već držali knezovi iz kuće Frankopana i Babonića. Sama politika Anžujaca se izgleda svodila samo na to da se darovnicama pridobiju pristalice, ali neke vojne akcije većeg stila nisu preduzimali ne zato što to nisu hteli, već zato što nisu mogli. Nakon "Sicilijanskog večernja" oni su imali pune ruke posla oko umirenja Sicilije, pa je tako planirana vojna akcija za 1293. godinu iznenada odložena. S druge strane, umro je i papa Nikola IV (1292.) koji je podržavao Anžujce, a papska stolica je ostala za naredne dve godine nepopunjena. Isto tako, odjednom su se počeli kolebati i neki hrvatski kneževi, prelazeći postepeno na stranu Andrije III Mlečanina. Kada je 1295. godine iznenada umro Karlo Martel od kuge, koja je počela da hara po Italiji, ova akcija je naglo zastala. Tek 1297. godine Anžujci isturaju kao novog kandidata Karlovog sina, Karla Roberta.

Već u to vreme Dragutin više ne podržava Anžujce, pošto je njegov sin Vladislav od 1293. godine oženjen sa Konstancom Morozini, koja je bila nećaka kralja Andrije III Mlečanina. Da li je on pokušavao da učini i nešto više za svoga sina, ne znamo, ali ako i jeste, njegovi pokušaji su ostali skoro neprimetni. Moguće je da se tada u njemu pojavila klica ambicije da vidi svoga sina Vladislava kao ugarskog kralja. Tokom 1301. godine iznenada umre Andrija III Mlečanin, a Karlo Robert bude krunisan kao Karlo I (1301-1342.). Baš u vreme dok su se odvijali ovi događaji, Milutin se oženio sa Simonidom, a Dragutinova vojna akcija koju je po svemu sudeći pripremao, bila je osujećena, jer mu Ugarska nije iz navedenih razloga mogla pomoći.

Ugarska se ni nakon dolaska Karla Roberta i njegovog krunisanja nikako nije smirivala, a kako bi se i smirila kada je Robert imao tek trinaest godina. Nasuprot njemu, nezadovoljni plemići isture novoga kandidata i to Većeslava, sina češkog kralja. Njega i krunišu pod imenom Ladislav V. Ovome kralju je bilo tek 12 godina. Čitava 1302. godina prošla je u međusobnim sukobima, no 1305. godine Ladislavu dosadi ovo natezanje oko Ugarske, a i nakon smrti svoga oca Većeslava II on je trebao da nasledi njegov presto, ali je imao neprilike u vlastitoj kraljevini. Stoga se on odrekne Ugarske, ali svoja prava prenese na Otona Bavarskog, bavarskog vojvodu. Godine 1305. Oton se kruniše za ugarskog kralja, ali se i njemu zgadi sve, kada ga na venčanju sa ćerkom vojvode Ladislava Apora ovaj umesto da mu da ćerku, baci kao poslednjeg drumskog razbojnika u tamnicu. Kada ga je 1308. godine vojvoda pustio na slobodu, on je jedva dočekao da se odrekne ugarske krune.

Do tog momenta Dragutin se nije posebno isticao i ne zna se kakvi su njegovi postupci, mada je moguće da se u njemu tada rađala ambicija da vidi svog sina kao ugarskog kralja. Konačno, njegov sin je imao kudikamo većih prava na ovaj presto no što je to imala većina pustolova koji su se do sada otimali za krunu. Ova ideja Dragutinu se javila sigurno onog momenta kada je presto preuzeo Andrija III Mlečanin, čije je jedino pravo bilo to što je bio sin rođene sestre pokojnog kralja Ladislava Kumanca. Isto to pravo imao je i Vladislav, Dragutinov sin. Zašto već tada Dragutin nije istakao ovo pravo nije poznato. Da je bio obziran prema Andriji Mlečaninu, teško je poverovati, prije će biti da je u to doba još uvek računao da će Milutin ipak poštovati njihov dogovor u Deževu, te da će Vladislavu prepustiti srpski presto. Tek negde oko 1297. godine, ili nešto kasnije, ali uglavnom u ono vreme kada je Milutin počeo da pregovara sa Vizantijom, morao je Dragutin da uvidi da od dogovora u Deževu nema ništa i da Milutin nema nameru da Vladislavu prepusti krunu. Tada je Dragutin možda izgubio i strpljenje, pokušavši da vojnim putem dođe do onoga što je trebao dobiti mirnim putem, odnosno da povrati krunu. Milutin ga je preduhitrio tako što je obezbedio vojnu pomoć od Vizantije, a Dragutin iz skoro razbijene Ugarske nije mogao očekivati ništa. Stoga je za prvo vreme odustao od nasilnog povratka srpske krune. Tada se Dragutin okrenuo ka Ugarskoj, misleći da će tu možda imati više sreće i obezbediti sinu ugarsku krunu. Uz sebe je imao svoga zeta, bosanskog bana Stjepana Kotromanića a i predstavljao je ozbiljnu snagu. Srbiju ipak nije zaboravio, i sudeći po nekim indicijama, najkasnije 1301. godine počela su neprijateljstva sa Milutinom.

Dragutin nije voljno primio Karla Roberta i nije bio među onima koji su ga radosno dočekali. Najveća uzdanica Karla Roberta je bila hrvatska plemićka porodica Šubić, koja mu je i omogućila da dođe u Split i koja ga je stalno pomagala. Dragutin je takođe trebao da obavi izvesne poslove oko dolaska Karla Roberta u Dalmaciju, pa onda u Ugarsku, no on to nije učinio. Tragom pisma napuljske kraljice Marije, sestre Katarinine (Dragutinova žena) koja je ona pisala "gospođi Katarini, svetloj srpskoj kraljici, dragoj našoj sestri", vidi se da ona očekuje od Dragutina i Katarine da oni pomognu da ugarski plemići priznaju njenog unuka Karla Roberta za ugarskog kralja. Kako se ona samo ljuto prevarila, ne misleći da možda i njena sestra ima iste planove sa svojim sinom. No, to nije moglo ostati nepoznato okolini Karla Roberta pa je stoga sva vlast u Hrvatskoj i Bosni namerno prepuštena Pavlu Šubiću, koji je samim time došao u sukob sa Dragutinom i zetom mu bosanskim banom Stjepanom Kotromanićem. Sam odnos Šubića i Stjepana Kotromanića je u priličnoj meri zamršen, jer su njihovi sukobi oko nekih oblasti počeli još ranijem, tako da se već 1299. godine Pavle Šubić pojavljuje kao "gospodar Bosne", no Šubići još nisu imali podršku ugarskog kralja, pa su sve njihove akcije imale karakter uzurpacije. Kada je Karlo Robert konačno postao kralj (1301.) on im iz zahvalnosti pruža svu zaštitu. Tek tada je mogao Šubić da krene i u ozbiljnije akcije protiv Stjepana Kotromanića.

Sukobi između Kotromanića i Šubića su počeli time što je Šubić optužio Kotromanića da ugrožava posede njegovog rođaka Hrvatina i on ga je uzeo u zaštitu. Tada je ban Pavle Šubić, kao gospodar Bosne, za bosanskoga bana postavio svoga mlađeg brata Mladena I, a Stjepana zbace (1302.). Nakon toga po Bosni i donjoj Posavini počne da besni sukob između Mladena Šubića i Stjepana Kotromanića u kojem je dosta aktivno učestvovao i Dragutin. Stjepan Kotromanić se tokom borbi povlačio u Dragutinove oblasti, dok ga je Šubić gonio i takođe upadao i plenio po Dragutinovim zemljama. Već u to doba Dragutin je naveliko ratovao sa Milutinom i ove borbe po Bosni su možda u vezi baš sa sukobom Dragutina i Milutina. Izvori o ovom ratu su samo fragmentarni i nalaze se uglavnom u pismima dubrovačkih trgovaca. Oni javljaju kako je u proleće 1302. godine zatvoren jedini put koji vodi iz Dragutinove oblasti kroz Bosnu za Dubrovnik, pošto na Drini jedna nasuprot drugoj stoje vojska Mladena Šubića i Stjepana Kotromanića. Drugi trgovci opet javljaju da ne mogu proći ni kroz Milutinove zemlje, zbog rata koji tamo besni (1303.).

U ovaj međusobni rat braće bili su jedno vreme uvučeni i Dubrovčani, a uzrok je nađen u tome što su u Srbiji neki dubrovački trgovci bili zatvoreni, na što opet Dubrovačka republika opremi nekoliko lađa i zauzmu Mljet i blokiraju ušće reke Bojane. Nešto kasnije napadnu i Kotor, ali se on odbrani. Dubrovčane je aktivno pomagao Hrvatski ban Pavle Šubić kao i Venecija. Milutin je brzo blokirao sve veze Dubrovnika sa kopnom, dok sam grad nije dirao jer je znao da mu ne može ništa. Početkom 1302. godine počeli su pregovori, a u avgustu iste godine sklopljen je i mir. Izgledalo je kao da ceo region gori, a da je Milutin dobrim delom uzrok za sve ovo kao i njegova ženidba sa Simonidom.

U Bosni se situacija naglo zakomplikovala kada je ban Stjepan Kotromanić iznenada umro, a njegova žena Elizabeta sa svoja tri sina pobegne u Dubrovnik. Ipak, Kotromanići nisu izgubili pristalice, naprotiv, njihov broj kao da se povećavao. Izgleda da su svi bogumili stali na stranu Kotromanića, pa čak i knez Hrvatin, koji je bio bogumil, i zbog koga je dobrim delom rat u Bosni i počeo. Ban Mladen ga je počeo napadati, a on se počeo obraćati Pavlu Šubiću (bio mu je kum) da ga zaštiti. Pavle je održao reč i zapretio bratu Mladenu prokletstvom ako ne ostavi na miru Hrvatina. Pravi razlog za neprijateljstvo kneza Hrvatina i bana Mladena nije bio u tome što je Hrvatin bio bogumil, već u tome što je on iznenada prešao na stranu Dragutinovu i stranku Kotromanića. Jedno vreme je ovaj rat počeo da dobija i verski karakter, kada je papa Bonifacije (1303.) pozvao kaločkog nadbiskupa i državnu ugarsku vlast da se obračuna sa bogumilima. U to vreme i Dragutin se potpuno okrenuo protiv ugarskog kralja Karla Roberta, koji je podržavao Šubiće, tako da je čak imao i nekih akcija protiv kralja.

Nekako u to vreme Pavlu Šubiću sune kroz glavu da pokuša da iskoristi rat između Dragutina i Milutina te da ovom drugom otme neke oblasti. Šubić je to donekle i učinio i ostvario jedan dublji prodor sve do Onogošta, ali se uskoro predomislio, pa stao sa Milutinom da pregovara. Njih dvojica su se i lično trebali sastati, ali iz nekih razloga do toga nije došlo. No, tokom 1304. godine Milutin je poslao svoje poslanstvo preko Dubrovnika koje je pronašlo Pavla Šubića u Skradinu. Ne zna se o čemu se pregovaralo mada je verovatno da je glavna tema bio baš Dragutin. I za Milutina i za Pavla Šubića on je bio velika smetnja. Pavla je Dragutin uznemiravao u Bosni, dok je od Milutina tražio da mu vrati kraljevsku krunu. Baš te godine (1304.) kada su i bili ovi pregovori, bude ubijen Mladen Šubić, a na njegovo mesto Pavle Šubić postavi najstarijeg svoga sina Mladena II. Istovremeno, upadne u Bosnu sa svojom armijom, grozno se sveteći za bratovu smrt, a izgleda da je imao i dosta uspeha, budući da se počeo zvati "gospodarom čitave Bosne", što inicira da je ona sada cela bila pod njegovom kontrolom. Moguće je da je tada od Dragutina oduzeo neke zemlje.

Pavle Šubić je bacao potajne poglede i na Hum, gde je vlast držao Milutin, a kakve je uspehe imao u toj oblasti teško je reći, a navodi Mavra Orbina o tome su veoma sumnjivi. "Kako je Pavao bio veoma pametan i hrabar čovek, pokorio je celu Hrvatsku, a onda je naumio da zauzme Humsko Kneštvo, kao i Raško kraljevstvo. Došavši, dakle, s velikom vojskom u Hum, zauzeo je celu ovu oblast, jer je Hum tada bio bez vlastitog gospodara. Zatim je otišao u Onogošt da bi se prebacio u Zetu, a odatle u Rašku, u kojoj je vladao veliki metež....." (Mavro Orbin). Istina, godine 1304. njegov sin se zove "gospodarem cele Humske zemlje", ali po svemu sudeći on nikada nije bio i stvarni vladar na tom oblašću. Moguće je da je baš u borbama oko Huma, ban Mladen II bio iznenada zarobljen od strane Milutina i da je baš to iniciralo lični sastanak Pavla Šubića i Milutina. Ovaj susret se održao godine 1305. (ili 1306?). Ako je i imao Hum pod svojom vlašću, Pavle Šubić je nakon oslobođenja svoga sina Mladena, morao ovu oblast vratiti Milutinu. U svakom slučaju, nakon ovog sastanka sa Šubićem, sa te strane Milutin više nema neprilika.

27. Katalanci napadaju Hilandar

Baš u to vreme počinju događaji koji će da za sledećih nekoliko vekova da usmere događaje u jednom pravcu. Tokom XIII veka počinje naglo da osnažuju Turci i da polako prodiru na teritorije koje su držali Vizantijci u Maloj Aziji. Njihov prodor na Balkan nije bio ni nagao, a ni spektakularan. Bio je više posredan i Turci su se uglavnom pojavljivali kao članovi plaćeničkih vojničkih grupa. Polovinom XIII veka nikejsko carstvo je držalo skoro polovinu Male Azije i stajalo nasuprot seldžučkom sultanatu koje se zvalo Rum. Duž čitave granice nikejsko carstvo je izgradilo čvrst odbrambeni sistem, no on se počeo naglo raspadati kada je 1261. godine došlo do restauracije vizantijskog carstva i kada se sedište države preselilo u Carigrad. Carevi su svoje interesovanje jednostavno usmerili ka Zapadu u potpunosti zapostavljajući svoje maloazijske posede. To je znatno oslabilo ovu granicu i stvorilo mogućnosti raznim turskim pljačkaškim grupama da je lako prelaze. No, to su još uvek bili tek pojedinačni slučajevi koji u sebi nisu imali ništa od organizovanog.

Sredinom XIII veka došlo je i do invazije Mongola, kada su mnogobrojna turska plemena ispred Mongola bežala prema Maloj Aziji i počela da prodiru u nju. Vizantijska granična linija je veoma lako pukla, a održala su se samo veća utvrđenja poput Bruse, Nikomedije, Nikeje, Sarda, Magnezije, Filadelfije itd. Baš zahvaljujući slabosti Vizantije, uspevaju Turci da stvore više svojih kneževina u Maloj Aziji, a jedna od njih je bila u Staroj Bitiniji koju je držao Osman. On je upravljao tada Turcima iz grupe Oguz koji su bili veoma srodni plemenu Kaji. U to vreme on sam ne predstavlja ništa više od samo jednog od mnogih turskih kneževa. Koliko je turska plima bila neodoljiva vidi se i iz toga da u 1300. godini Vizantija nema skoro više ništa u Maloj Aziji. Da situacije bude još gora, carstvo nije imalo ni bilo kakvih finansijskih sredstava pomoću kojih bi bilo u stanju da formira armiju koja bi mogla da potisne Turke.

Tada je iznenada vizantijskom caru Androniku II došla ponuda od strane Rože de Flora, zapovednika katalanske vojske, da mu on dovede svoje ratnike te da sa njima ratuje za račun Vizantije. Ova vojska je bila sastavljena od španskih plemića iz severne Španije i do tog momenta ona je učestvovala u sukobima između aragonske kraljevske kuće iz Španije sa napuljskim Anžujcima. Rat je vođen uglavnom oko Sicilije i katalanska vojska je pomagala sicilijanskom kralju Fridrihu protiv Anžujaca. Iako nije bila posebno brojna, tek oko 6.500 vojnika, ova vojska je bila veoma ubojita, najstrašnija pešadija toga vremena, sastavljena sve od samih veterana, kojima je rat bio smisao života. Kako su Aragonci i Anžujci potpisali mir, to za njih odjednom više nije bilo posla i stoga ova njihova iznenadna ponuda vizantijskom caru. Ovaj je to jedva dočekao, tako da tokom septembra 1303. godine Katalanci stignu u Carigrad na 36 lađa. Car ih isplati odmah za četiri meseca unapred, a katalanskog vođu Rožera odmah veri za svoju rođaku Mariju Asen, davši mu i neke zvučne vizantijske titule. Već početkom 1304. godine Katalanci se nalaze u Maloj Aziji, gde strašno pobeđuju Turke, koji trpe ogromne gubitke. U izvorima koji opisuju ratovanje ove vojske, nigde se ne spominju i Osmanlije što zapravo svedoči o tome da je Osman u to doba još uvek mali i neugledni vladar. Njegovo vreme tek treba da dođe.

Međutim, ovi plaćenici se nisu zaustavili samo na ratovanju sa Turcima, već počnu da pljačkaju i vizantijske teritorije, tako da uskoro napadnu Magneziju. Zbog toga, kao i zbog drugih surovih ponašanja, Katalanci ubrzo dođu u sukob sa Vizantijcima. Za ovaj sukob veliki deo odgovornosti snose i sami Vizantijci, ali do njega bi svakako došlo, budući da je Rožer izgleda imao plan da osvoji Vizantiju. Njemu nikako nije moglo da promakne to koliko je Vizantija vojnički nespremna, te sa koliko bi malo truda mogla biti osvojena. Moguće je da su i Vizantijci osetili kakve se ideje motaju Rožeru po glavi, mada nije nemoguće ni da su saznali za tajni sporazum između Rožera i kralja Sicilije gde se ugovara osvajanje Romanije (Vizantije). Stoga i oni krenu u akciju. Tokom zime 1304/5. godine, tada su Katalanci bili u zimovnicima u Galipolju, prestolonaslednik Mihailo IX pozove Rožera da dođe kod njega. Ovaj sa oko 300 konjanika dođe misleći da će biti govora oko neredovne isplate i drugih problema. Međutim, tu Rožera iznenada napadnu i ubiju ga, a osim tri čoveka strada i cela njegova pratnja. Tu je Mihailo grdno pogrešio, nemajući snage da ide dalje. Umesto da pokrene vojsku i razjuri Katalance, koji su u svojim zimovnicima čekali povratak Rožerov, on nakon ovog zločina ostane pasivan, verovatno misleći da će se Katalanci razići sami. No, tu se prevario, pošto ovo mučko ubistvo u ovima raspali želju za osvetom.

Uskoro su počeli otvoreni vojni sudari između Vizantijaca i Katalanaca koji svoj vrhunac doživi u bitki kod Apre u Trakiji. Tu Katalanci razbiju Vizantijce, a sam prestolonaslednik Mihailo jedva izvuče živu glavu i ranjen nekako se dočepa Dimotike. Nakon ovoga cela Trakija bude prepuštena Katalancima na milost i nemilost. Oni su tada pojačani i sa novim trupama koje dovede princ Ferdinand od Majorke (1307.), a pridruži im se i oko 5.000 Turaka Seldžuka. Ova šarena gomila pljačkaša i razbojnika je uspela da pune dve godine sasvim neometano sa bilo koje strane pljačka po Trakiji. Sam princ Ferdinand se nije dugo zadržao među Katalancima već ih napušta, ali u julu 1307. godine pada u ruke Venecijancima koji ga bacaju u tamnicu. Ferdinandov odlazak je bio rezultat ranijih sukoba među Katalancima, koji su početku bili samo verbalni, da bi u leto 1307. godine nakon odlaska iz Hristopolja, u okolini Galipolja došlo do oružanog razračunavanja među njima. Tu je izginulo dosta njih, a među njima i neke istaknute ličnosti. To je bilo dovoljno da se princu Ferdinandu sve zgadi i da ih on napusti.

Katalanci nemajući po Trakiji više šta opljačkati krenu preko Rodopa i krajem 1307. godine dođu na Kasandriju gde su nastavili da pljačkaju. U ovim svojim pohodima zalaze u Svetu Goru, tako da napadnu i na Hilandar, no u napadu ne uspeju. "Velika množina njih počeše jedni seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Jer strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred" (Danilov učenik). Nakon izvesnog vremena napadači videvši da ne mogu slomiti otpor branitelja, povuku se. "A kada ovi zlolukavi videše da ne mogu ući unutra u grad, usedoše na svoje konje i otidoše raspaljivani velikim gnevom i jarošću, preteći ovom blaženom, da će, opet vrativši se, uništiti ga" (Danilov učenik). U to vreme u manastiru se kao starešina (iguman) nalazio Danilo. On je došao u Hilandar nešto pre ovog napada, odnosno 1305. ili 1306. (možda 1307?), a izabran je za igumana na pomalo čudan način. Običaj je bio da se iguman manastira bira od strane sveštene braće Hilandara i to je bio uvek jedan od monaha iz Hilandara. Međutim, kod Danila to nije bio slučaj, pošto je on bio imenovan od strane Milutina i sabora u Skoplju. Zašto je to tako bilo ostaje tajna. On je bio u suštini Milutinov čovek od poverenja, tako da je nakon smrti arhiepiskopa Save III (26. jul 1316.) ovaj pokušao da Danila naturi za arhiepiskopa. No, to tada nije uspelo zbog toga što se većina vlastele tome suprotstavila, a za arhiepiskopa je izabran Nikodim. Ipak, Milutin je uspeo da Danila postavi za episkopa Huma, da bi konačno 1324. godine Danilo bio izabran za arhiepiskopa. Na tom mestu je ostao do smrti (1337.). Ono po čemu je on ipak ostao najpoznatiji jesu žitija koja je napisao (Uroša, Dragutina, Jelene, Milutina, Arsenija, Jevstatija I). Iako za svoj uspon Danilo duguje mnogo Milutinu, ipak Stefan Dečanski je bio taj koji ga je najviše uzdigao i za čije vladavine Danilo postiže svoje najveće uspehe. Danas je on poznatiji pod imenom Danilo Pećki, dok je kao arhiepiskop nosio ime Danilo II.

Ovo su bili prvi napadi na Hilandar i bilo je jasno da će ih biti još. Toga je bio svestan i Danilo i stoga on odluči da iz manastira izvuče sve dragocenosti i da ih skloni na sigurno mesto. "A sam uzevši sve nasledstvo toga mesta, tj. potrebe crkvene, i skupivši sve ostalo, i ustavši sa nekima od svoje dece, i evo noseći prođe nepovređen pukove nečastivih inoplemenika" (Danilov učenik). Danilo je otišao u Skoplje, gde je boravio Milutin i o svemu ga obavestio. Kada je to obavio, Danilo se vrati u Hilandar. Opis njegovog povratka u manastir je veoma upečatljiv i svedoči o tome koliko je Sveta Gora bila preplavljena Katalancima. Danilo se jedva probio i, sudeći po biografu, nekoliko puta umalo nije zarobljen od napadača. U manastiru je Danilo zatekao tešku situaciju jer su branioci, ne mogavši više trpeti opsadu, hteli da se predaju. "A hteli su ga predati u ruke poganika da nije prepodobni tako brzo došao, Jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni na jednom mestu, ginući od gladi i žeđi" (Danilov učenik).

Danilo je od Milutina dobio dosta zlata, tako da je sa njim uspeo da nabavi hranu za manastir, ali i da unajmi najamnike koji su trebali da odbrane manastir. "Opet davši drugo mnogo zlato i iz mesta van Svete Gore skupi veliku množinu izabranih ljudi, i njih uvede k sebi u manastir sa njihovim oružjem, da se bore sa onom triput prokletom jeresi" (Danilov učenik). Kada su čuli da se u Hilandaru nalaze najamnici, Katalanci odustanu od daljnje opsade i povuku se. Jednu njihovu grupu u povlačenju napadnu Danilovi najamnici i iseku ih sve, a od vođe zarobe lep mač koji kasnije Danilo pokloni Milutinu. Kasnije je bilo još napada na Hilandar (1308. i 1309.), međutim do kraja su se svi pokazali kao neuspešni. Manastir svetog Pantelejmona nije bio iste sreće kao Hilandar, tako da je u jednom od naleta Katalanaca bio spaljen.

Katalanska vojska je napadala i na Solun, međutim ni tu im ne pođe za rukom da osvoje utvrđeni grad (1308.). Sada više ni oni nisu bili toliko jaki kao do tada. Tu je došlo i do raspada ove šarene vojske, no o tome kasnije.

Dok su tek počinjali sukobi sa Katalancima, Vizantijci su odjednom dobili još jednog protivnika u Bugarskoj. Nakon pada kana Nogaja (1299.) pojavljuje se u Bugarskoj kao novi vladar sin Terterija I, koji se zvao Teodor Svetislav (1300-1322.). Njegova aktivna i nasrtljiva politika doživi uspeh kada mu 1307. godine Vizantijci priznaju osvajanja svojih teritorija (gradovi i luke na Crnom moru, između ostalih Anhijal, Mesemvrija). Moguće je da je i sam Milutin pomagao ova osvajanja, pošto je sa ovim vladarom (brat njegove bivše žene Ane) bio u dobrim odnosima.

Da nevolja bude za Vizantiju još veća, pobrinuo se i Karlo Valoa (brat Francuskog kralja Filipa IV Lepog), koji je 1301. godine za ženu dobio Katarinu Kurtene, koja je bila latinska carica. Iako je ona to bila samo titularno, to je bilo sasvim dovoljno za njenog muža da počne da oživljava planove za osvajanje carigradske krune i ponovno formiranje latinskog carstva. Tokom 1306. godine on za saveznika pridobija Veneciju, a sam papa Kliment V baci anatemu na vizantijskog cara (1307.). Sada je odjednom u te političke igre uleteo i kralj Milutin. On je još od 1306. godine imao savez sa Filipom Tarentskim "despot Romanije i gospodar kraljevine Arbanije", koji je bio nosilac svih anžujskih zahteva na Istoku i koji je imao dosta aktivnosti u pokušaju da dođe do obnavljanja latinskog carstva. U dogovaranju oko uslova sklapanja ovog saveza Milutin i Filip su se i lično sastali. Kada se kasnije pojavio i Karlo Valoa, bilo je sasvim za očekivati da Milutin i sa ovim sklopi savez. Tokom 1308. godine do sklapanja ovog saveza je i došlo u mestu Melenima.

Obaveze koje je Milutin preuzeo ovim savezom izazivaju dosta pitanja i nedoumica. Najpre se Milutin obavezao da će sa vojskom pomoći Karlu Valoa u njegovim napadima na Vizantiju, te da neće davati utočište njegovim neprijateljima. Isto tako, Milutin se morao obavezati da neće napadati Filipa Tarentskog. Zauzvrat, Karlo "priznaje" sva dosadašnja Milutinova osvajanja vizantijskih teritorija, kao što mu obećava i vojnu pomoć ukoliko bi ga neko sa strane napao. Međutim, postoji i nekoliko Milutinovih obaveza iz ugovora koje pomalo zbunjuju. Najpre, Milutin se obavezuje da će preći u katoličku veru, a kada on pređe u katoličanstvo tada će doći i do udaje njegove ćerke Carice (Zorica) za sina Karla od Valoa, koji se takođe zvao Karlo. Kasnije je došlo do nekih zatezanja oko udaje Milutinove ćerke (možda zato što je ona bila izgleda već dva puta udavana) pa je ova odredba izmenjena tako što se Carica mogla udati za bilo koga izuzev za vizantijskog cara ili nekog njegovog rođaka. Ovim ugovorom Milutin je bio u odnosu na Karla od Valoa u dosta podređenom položaju i sam ugovor od njega traži dosta poteza za koje se ne zna kakvu bi reakciju izazvali u Srbiji.

Na prvom mestu je svakako bila Milutinova obaveza da pređe u katoličanstvo. Papa Kliment V je izgleda poverovao u ovakvu mogućnost, tako da je tokom 1308. godine izdao i nekoliko povelja koje se odnose na Srbiju, a poslao je i legate koji su trebali da izvrše Milutinovo prekrštavanje i da mu predaju papsku zastavu. Milutin lepo dočeka papske legate, ali ipak do kraja ne promeni veru izgovarajući se da bi on to rado učinio međutim strah ga je od matere i od brata Dragutina. Iako nije promenio veru i time ispunio jednu obavezu iz ugovora sa Karlom od Valoa, Milutin odluči da izvuče bar neke koristi. U to vreme Katalanska vojska se nalazila pod Solunom, pokušavajući da ga zauzme, no to joj nikako nije polazilo za rukom. Izgleda da je tada Milutin uzeo u najam neke od ratnika koji su stajali pod Solunom. Radilo se o 1000 konjanika i 500 pešaka kojima je komandovao pohrišćanjeni Turčin po imenu Melekil, a sastojali su se isključivo od Turaka. Sa njima (ili bez njih?) on je napao solunsku oblast, no tu on nije imao uspeha, tako da je ubrzo odustao od takvih pokušaja.

Zapravo, već od 1309. godine Milutin postepeno počinje da se hladi od savezništva sa Karlom od Valoa, a razlog je bio u tome što je i položaj ovoga naglo oslabio. Najpre je papa napustio Rim i otišao u Avinjon (1309.), a iste te godine bacio je prokletstvo na Veneciju. Time je lišio Karla od Valoa jakog saveznika. S druge strane i sam Karlo se odjednom počeo baviti sa drugim kombinacijama. Tako je spletkario oko toga da se dočepa nemačke carske krune koja je nakon smrti kralja Albrehta (1308.) ostala nepopunjena. Isto tako, on je počeo da spletkari i po Francuskoj, pa su planovi sa osvajanjem Vizantije pali u drugi plan. Do kraja se pokazalo da su ovi njegovi planovi bili suviše ambiciozni i suviše skupi da bi ih on mogao sprovesti. S druge strane, kada je umrla carica Katarina (1308.), njegova žena, izgubio je Karlo i pravnu osnovu za svoje planove. Titula latinske carice prešla je na njenu ćerku Katarinu Valoa koja je bila udata za Filipa Tarentskog (1313.). Da su svi planovi oko uspostavljanja latinske carevine propali, videlo se jasno onda kada je 1310. godine Venecija sklopila sa Vizantijom primirje na 12 godina.

Time je završena i ova epizoda iz Milutinove vladavine. Njegov ugovor sa Karlom od Valoa se pokazao beskorisnim i niti jedan od njih nije imao prilike da izvrši bilo koju njegovu odredbu. Danas se postavlja pitanje koliko je Milutin zaista bio iskren kada je ulazio u ovaj savez i kada je davao obećanja da će preći u katoličku veru. Kako bi on to sproveo u Srbiji veliko je pitanje. Teško da bi tu promenu vere prihvatila vlastela, crkva još manje, a o narodu i da se ne govori. Stoga o tom pitanju i ne treba ulaziti u veliku diskusiju. Mnogo je interesantnije pitanje šta je bio zapravo razlog ulaska Milutinovog u savez sa Karlom od Valoa. Gledajući ugovor između njih dvojice vidi se da je Milutin uzeo mnoge obaveze, a ne vidi se šta zapravo dobija. Karlo od Valoa je priznavao Milutinu teritorije koje je ovaj već držao (izuzev Proseka, Prilepa i Strumice koje je držala Vizantija) i koje je ranijih godina ranije osvojio od Vizantije. U suštini, to priznanje nije Milutinu toga momenta ništa značilo, ono bi imalo efekta tek kad se Karlo dočepa vizantijskog prestola. Prema tome, Karla nije ništa koštalo da daje takva obećanja, ali zauzvrat je tražio od Milutina i te kako opipljive usluge. Najpre pokatoličavanje Srbije, a onda i vojnu pomoć.

Verovatni razlog ovog Milutinovog ulaska u savez sa Karlom bio je njegov brat Dragutin. Još od 1301. godine (ili čak ranije) trajao je sukob dva brata oko famozne odredbe njihovog ugovora u Deževu, po kojem je Milutin trebao da vrati kraljevski presto Dragutinovom sinu.

Već je do sada opisano kako je tekla borba za ugarsku kraljevsku krunu, te Dragutinovo učešće u svemu tome. Karlo Robert je bio krunisan 1300. godine u Zagrebu, ali većina ugarskog plemstva to nije priznavala, tako da je Robert morao da izdrži borbu sa nekoliko kandidata. Najpre je to bio Vladislav, sin češkog kralja koji je na kraju odustao (1304.), pa onda Oton Bavarski koji takođe odustaje 1308. godine. Dragutin je imao do tog momenta uglavnom rezervisane stavove, ali nakon odlaska Otona Bavarskog odjednom i on istura zahteve za ugarskom krunu, a u ime svoga sina Vladislava. Doduše, on nije bio taj koji je sve to organizovao, već je to bila stranka ugarskih plemića koju je predvodio Ladislav Apor. Ta stranka ugovori sa Dragutinom da se njegov sin Vladislav oženi sa ćerkom Erdeljskog vojvode Ladislava Apora (isti onaj koji je hteo svoju ćerku da oženi za Otona Bavarskog, ali se predomislio i ovoga bacio u tamnicu), te da uz pomoć ovoga vojvode sruše Roberta. U to vreme kod Ladislava Apora nalazila se i kraljevska kruna, plašt i mač, koje je još ranije oteo od Otona Bavarskog. Ovaj plemić je rešio da po svaku cenu svojoj ćerci obezbedi da postane ugarska kraljica. Baš tada počne Dragutin da nemilosrdno progoni sve Anžujske privrženike, a cela ova borba je praćena bezbrojnim izdajstvima, prevrtljivostima i prolila je mnogo krvi.

Baš u to vreme i Milutin je sklapao svoj savez sa Karlom od Valoa (1308.) i ovaj njegov potez bi se mogao povezati sa Dragutinovim pokušajima da za sina zadobije ugarsku krunu. Verovatno da se Milutin tada i uplašio, budući da je njegov rat sa Dragutinom bio u punom jeku (počeo 1301 godine), a kada bi se Dragutinov sin dočepao ugarske krune tada bi i Milutinov položaj u Srbiji postao neizdržljiv. Stoga je nužno trebalo naći jakog saveznika, a ko bi mogao biti povoljniji od Karla od Valoa koji je bio iz iste kuće (Anžuvijci) iz koje je bio i ugarski kralj Karlo Robert na kojeg je Dragutin nasrnuo. Milutinu je ovo savezništvo trebalo po svaku cenu i možda bi se time mogli objasniti oni silni ustupci koje je on obećao dati, a do kraja niti jedan jedini nije ostvario. Situacija se u Ugarskoj veoma brzo razbistrila, Karlo Robert je bio u toku leta 1309. godine u Budimu ponovo krunisan, ali još uvek ne krunom svetog Stefana, koju je Erdeljski vojvoda Ladislav Apor odbijao da vrati. On je uporno odbijao da prihvati novog kralja, no na to ipak pristaje 1310. godine, kada je i vratio krunu svetog Stefana. Tada je Karlo Robert po treći put krunisan, ovoga puta konačno. Time je i borba za ugarski presto konačno završena. To je već i vreme kada se Milutin polako udaljava od Karla od Valoa i ponovo približava Vizantiji. U suštini, on nikada nije ni prekidao svoje dobre odnose sa Vizantijom, a savez sa Karlom je izgleda bio tek prividan i trebao je da posluži samo za osiguranje od Dragutinovog uspeha u Ugarskoj. U tom svetlu treba gledati i to što je Milutin unajmio Turke najamnike (njih 1500), oni njemu nisu bili potrebni u borbi sa Vizantijom već za sukob sa Dragutinom koji je u to doba već uveliko trajao (1301-1312.). Uostalom, plaćenička vojska se i inače najviše koristi za raščišćavanje unutrašnjih razmirica, a za to je svakako najbolji primer baš Vizantija. Ovakva vojska je uvek dobro izvežbana i poslušna onome ko je unajmi, ali isto tako može da predstavlja i veliki problem ukoliko ne bude dobro plaćena. Sama Katalanska vojska je za to bila najbolji primer. Dok su Vizantinci plaćali, oni su revno uništavali Turke po Maloj Aziji, ali kada su plate presušile oni su udarili na Vizantiju.

Zaista, kako drugačije objasniti Milutinova obećanja da će Srbiju prevesti u katolički tabor? Teško je poverovati da bi to učinio on koji je bio među srpskim kraljevima verovatno najizdašniji kada je trebalo pomagati crkvu "Stare (crkve) obnovi i ukrepi, davši nebrojeno zlato i srebro..." (Danilo Drugi). Njemu se pripisuje da je podigao četrdeset crkava i mada je to verovatno preterivanje, ipak spisak njegovih graditeljskih poduhvata je impresivan: manastiri u Solunu (crkva svetog Nikole), Carigradu (manastir Jovana Preteče), Jerusalimu (crkva Arhangela Mihajla) i nova crkva u Hilandaru (kao i veći deo trpezarije, konaci za goste i monahe, utvrđenje i pirg u Hrusiji) su svakako najveći. Obnovio je Žiču, podignuta je crkva Bogorodice Ljeviške, Gračanica, Bogorodica Trojeručica, sve sama episkopska sedišta.

Interesantna su i opravdanja koja je Milutin izneo papskim legatima onda kada su oni došli da ga prekrste. Tada je on otezao sa izvršenjem ovog čina, a kao opravdanje navodio je to da bi mu se majka, kraljica Jelena, i brat Dragutin takvom njegovom činu protivili. Ništa pogrešnije od toga. Dragutin je u to doba bio katolik, Jelena takođe i zaista nije jasno šta bi oni mogli imati protiv Milutinovog prelaska u katoličanstvo. S druge strane, treba imati u vidu da je baš kraljica Jelena, kao Anžuvijka i bliska rođaka Karla od Valoa, imala baš tu odlučujuću posredničku ulogu između Karla i Milutina. Bilo kako bilo, Milutinova opravdanja su bila više nego providna i to je razlog zbog kojeg papa nije više insistirao na prekrštavanju.

Onoga momenta kada je Karlo Robert izabran konačno za ugarskog kralja, a Karlo od Valoa odustao od namere da obnavlja latinsko carstvo, odnos snaga Milutina i Dragutina nije bio više isti. Sada je Milutin bio mnogo jači od svoga brata koji se ljuto zamerio ugarskom kralju Robertu, od kojeg je mogao očekivati samo probleme. Sam Milutin je imao podršku Vizantije, a imao je i turske najamnike. Katalanska vojska iz koje su i došli i ovi najamnici jednostavno se raspala nakon neuspele opsade Soluna (1308.). Ova se vojska raspala na dva dela i to jedan koji je bio sastavljen od Katalanaca i drugi koji se sastojao od Turaka. Grupa koja se sastojala od Turaka razdelila se na još dve grupe, jedna grupa, pod Melekilom, kao što je rečeno, došla je kod Milutina (1309.). "Ovaj blaženi kralj Stefan Uroš, kao car vaistinu primajući careve sviju, dozva jedan deo od tih bezbožnih Persijanaca u Bogom darovanu svoju državu, na pohvalu i čast i na zavist svome vladičastvu od okolnih careva" (Danilo Drugi). Nije njih Milutin uzeo radi toga da kod drugih vladara izazove zavist već isključivo zato da bi ih mogao suprotstaviti svome bratu Dragutinu. Ovi inoverci su bili idealni vojni materijal za građanski rat koji je u Srbiji trajao već duže vreme. Iako su mu jedno vreme dobro služili, ovi Turci-najamnici umalo mu kasnije nisu došli glave.

Za to vreme druga grupa je, pod Halilom, ne mogavši da prodre do Male Azije ostala u Trakiji, zauzevši nekoliko obalskih gradova. Oni su kasnije Vizantiji postali tolika napast da je Milutin morao vizantijskom caru da šalje vojnu pomoć.

Najveća grupacija, koja se sastojala iz Katalanaca, najpre je otišla u Tesaliju gde je pljačkala sve do proleća 1310. godine. Tada su stupili u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena. Zahvaljujući njima, vojvoda Valter je značajno proširio teritoriju Atinskog vojvodstva. Ova saradnja se loše završila po Francuze, budući da su ih Katalanci u martu 1311. godine strašno porazili kod Kefisa i zauzeli Atinsko vojvodstvo. U ovoj bitki Francuzi su suprotstavili Katalancima skoro 15.000 svojih vojnika, dok je Katalanaca bilo znatno manje. Ipak, pobeda je na kraju Francuzima izmakla. "A Fruzi livadijski zaratiše s njima, ali im ne mogoše odoleti" (Danilov učenik). Katalanci su pustili da teško opremljeni Francuzi zađu u baruštine i kada su se tu zaglavili, pobili su ih skoro sve strelama. Njihova vladavina nad Atinskim vojvodstvom se kasnije otegla na dugih 75 godina.

Sa ovim je zapravo bila okončana cela drama i sav metež koji se događao na terenu Vizantije zahvaljujući pomalo neopreznom dovođenju Katalanaca. Ova vojska je pokazala mnogo vojničkih kvaliteta, ali isto tako i veliku nepouzdanost. Bilo je pravo čudo šta može da uradi jedna veoma mala skupina od jedva 6.000 vojnika, pred njima je drhtalo nekoliko država, a nekoliko vladara im se udvaralo pokušavajući da zadobije njihovu pomoć. Samim time i planovi Karla od Valoa, koji su bili toliko tesno vezani za Katalance, odjednom su se raspali. Međutim, drama sa ostacima katalanskih četa još nije bila završena. Već je rečeno da su ostale dve grupe turskih najamnika od kojih je jedna stupila u Milutinovu službu dok je druga grupa ostala u Trakiji.

Ona grupa Turaka koja je služila Milutina bila je pod vođstvom nekog Melekila koji je u to vreme bio već prešao u hrišćansku veru. Oni su korišteni uglavnom za sukobe koje je Milutin imao sa Dragutinom, međutim, nisu uživali nikakvo poverenje u Srbiji. Njihov broj nije bio suviše veliki i smatra se da ih je bilo sve ukupno oko 1500 (konjanika 1000, a pešaka oko 500), no zbog svoje vojne sposobnosti bili su veoma opasni. Stoga ih je Milutin, nakon završenih vojnih akcija, razoružao, oduzeo konje i naselio po napuštenoj zemlji gde su oni živeli kao obični ljudi. "Određeno je bilo da on i njegovi ljudi ubuduće vode privatan život osim kada rat nametne potrebu da jedan broj koji kralj odredi ponovo uzme oružje i vojuje s vojskom Tribala" (Nićifor Grigora). Zbog takvog njihovog naseljavanja imao je Milutin jedno vreme i nekih natezanja sa Vizantijom jer ih je pokušao naseliti na teritoriji koju su Vizantijci smatrali svojom (1310.). "A kada je arhont Tribala prekršio ugovore sa Romejima, i zbog toga je nastojao da nastani podređene mu Turke unaokolo, a naši nikako to nisu dozvoljavali jer je nastojao da ih nastani na našoj zemlji, moralo je doći do oružanog sukoba i, sudarivši se međusobno, borili su se u njihovim granicama. A pošto je rat postajao žestok, kako su varvari koristili protiv nas prejake operacione baze, a uz to su bili naviknuti na tom krševitom mestu i nikako nepopustljivi u bojnom moralu, a kako smo mi već stali na mestu i u nedoumici smo bili o svemu, Handrin je tako opkolio njihove baze, i to sa jedne strane strateškim lukavstvima, a s druge srčanošću u borbenoj veštini i smelošću i time što je sam trčao gore – dole i podsticao, i što je sam delima i rečima kao da je sve nadahnuo, i do tog stepena dostigao vrline i uspehe, te im je oduzeo ne samo nadu u pobedu nego gotovo i nadu u njihov život, ne izgubivši nikog od svojih, a uništivši većinu neprijatelja, a ostale pretvorivši u ranjenike i begunce" (Teodul Magistar).

Ovi najamnici su imali odlučujuću ulogu u završnim sukobima koje je Milutin imao sa Dragutinom (verovatno 1312. godine). No, nakon završetka ovih borbi oni nisu imali nameru da se posvete mirnom životu. Stoga dignu pobunu. "I kada su oni došli u srpsku zemlju, i videvši slavu i veličastvo i bogatstvo dano ovom blaženom od Boga, ispunivši se zavišću i prevarom, počeše misliti na svečasnu njegovu glavu." (Danilo Drugi). Veoma je lako moguće da su na ove Milutinove Turke veoma uticale pobede koje je imala druga grupa Turaka (vodio ih je Halil). Ova grupa je skoro nesmetano pljačkala po Trakiji i njihov je primer zarazno delovao. "A oni bezbožni kao zaboravivši se i izgubivši svoj um, proučavajući se štetnim protiv njegove svečasne glave, i napadahu kao psi na onoga koji ih hrani" (Danilo Drugi). Iako nisi bili brojni, ovi najamnici su mogli da naprave haos po Srbiji, no zahvaljujući veoma brzoj i nadasve energičnoj Milutinovoj akciji, pobuna je ugušena. "A oni se napuniše do konca svojom pogibli, sa oštrim svojim oružjem, na koje se i uzdahu, navalivši sa konjima na blaženoga ovoga, izriše jamu svojoj pogibli..". (Danilo Drugi). Milutinova uloga u ovoj akciji gušenja pobune je bila izuzetno velika i biograf ne propušta da to posebno naglasi: "nije njihove napadaje računao ni u što, no svagda boleći za svoje otačastvo, nije pazio ni na svoje telo od njihova napadaja tvrdim gradom ili mestom, no kao neboparni orao posred njih prolazeći, javljaše se jasno" (Danilo Drugi). Mora da se Milutin žestoko uplašio od mogućih posledica ove pobune, a što se može jasno videti i iz onih opisa gde biograf opisuje sa kakvom se žestinom on obračunao sa pobunjenicima "Jedne predade smrti, a druge osudi na zatočenje, a ostale, i to ne malo predade u ropstvo srpskoj zemlji" (Danilo Drugi).

28. Nezadovoljstva u Srbiji

Za to vreme Vizantijci su mučili muku sa drugom grupom turskih najamnika koji su predstavljali pravu napast. U suštini, sami su Vizantijci bili ti koji su napravili celu zbrku. Vođa ove grupe najamnika, Halil, svojevremeno je napravio dogovor sa samim carem da im se omogući prolazak do Trakije, da bi se nakon toga oni prebacili za Malu Aziju. Oko 3.000 Turaka, sve samih konjanika, dođe u Helespont u nameri da se prebace za Malu Aziju. No, Vizantijci ih propuste do Trakije, ali im spreče odlazak za Malu Aziju. Razlog za tako nešto je bio i više nego banalan. Naime, ovu grupu Turaka pratio je jak vojni odred Vizantijaca, a kako su Turci vukli gomile plena koje su opljačkali za proteklih nekoliko godina, to ovoj pratnji padne na pamet da taj plen otmu. No, iznenadni napad im ne uspe i Turci se prebace u jednu od okolnih tvrđava. Iz osvete dovedu još pojačanja iz Male Azije te ostanu u Trakiji i nastave sa pljačkom "I tu odmetnuvši se, počeše vojevati protiv cara pleneći države njegove " (Danilov učenik). Kasniji pokušaji vizantijskog cara da slomi Turke bili su uglavnom neuspešni. Da su Turci bili veoma jaki i da su Vizantijci imali ozbiljne pripreme svedoči i navod Teodula Magistara: "dočekali su nas s obe strane Sist i Abid; ovi ranije behu gradovi, a sada ovaj poslednji liči na senku izmučenog, dok su Sist ponovo naselili Romeji. Ovde je logor postavio premoćni car sa mnogobrojnom vojskom i trijerima, da bi s njima kaznio varvare koji su odavno iz Azije doplovili u našu stranu i opljačkali bogate gradove Miza, a sada se nalaze u Egos Potami, i njima sprečio prelaz drugih, koji imaju svoj logor na suprotnoj obali. Njemu (caru) koji sve nadmaši u čovekoljublju, a nije manje iskusan i snažnu oružju, predstoji pobeda". Međutim ova sjajna vojska je na kraju doživela poraz od Halilovih turaka i stoga se vizantijski car morao obratiti srpskom kralju za pomoć.

Sada se desila pomalo kontradiktorna situacija. Niti su Turci imali dovoljno snage da sebi silom prokrče put za Malu Aziju, niti su opet Vizantijci mogli da ih savladaju. Baš u to vreme i Milutin je ugušio pobunu onih Turaka koji su bili pod njegovom službom, a o ovoj njegovoj pobedi dočuje i vizantijski car. "A čuvši samodržavni car Velike Romanije Andronik Paleolog ovo veliko i slavno čudo i pomoć Božju ovom blaženom, kojom mu pomože Vladika Hristos protiv ovih poganih, začudivši se i proslavi Boga, (Danilo Drugi). Milutinov uspeh je ostavio utisak na cara, a kako su oni bili ponovo u dobrim odnosima, on odluči da ovoga zamoli za vojnu pomoć ne bi li nekako suzbili Turke. "I ne male molbe i moljenja posla ka ovom velikom i krepkom kralju Stefanu Urošu govoreći:Ljubazni sine državnoga mi carstva, čuo sam veliku pomoć od Vladike Hrista tvome previsokom kraljevstvu protiv poganika i svih jezičnika. No i opet osnaži visočastvo ti i Bogom darovanu ti državu protiv preostalog dela ovih poganika i osveti Hrišćanstvo od nasilja ovih poganika" (Danilo Drugi).

Milutin se odazvao ovoj carevoj molbi i poslao svoju vojsku (tokom 1312.), oko 2.000 ljudi, koji su učestvovali u uništavanju Halilovih Turaka. "A blagočastivi i hristoljubivi kralj Uroš pomože mu, poslavši svoje velikaše sa mnogom silom izabranih vojnika, i uništi ih, kao što je znano" (Danilov učenik). Iako je Milutin na neki način poslužio kao sredstvo u rukama vizantijskog cara, ipak je to bila velika potvrda njegovog tadašnjeg, kako vojnog, tako i političkog značaja. U Srbiji se smatralo da je ovim svojim pohodom srpska vojska skoro spasila Vizantiju od propasti. "I tamo sprovedoše svoju volju protiv onih poganika, tako da se ni duša nije izbavila na slobodu, i gradove njihove do osnova iskoreniše, a nepravedno njihovo mnogo bogatstvo sebi razgrabiše, tako da su se divili i prekomorski carevi i kraljevi zbog pomoći i slave Božje ovom blaženome,..." (Danilo Drugi). Sami Vizantijci su opet srpsku pomoć smatrali samo skromnim doprinosom velikoj pobedi njihove (vizantijske) vojske. Tako sam car Andronik hvali srpsku vojsku da je hrabra i moćna kao i vizantijska, te da se bori snažno i sa oduševljenjem.

Šta je bio razlog Milutinove pomoći teško je odgovoriti, kao što je isto tako teško reći šta je bila njegova korist iz ove vojne akcije. Ovakve akcije, gde srpska vojska u suštini služi kao nečija pomoćna vojska, nikada nisu bile u Srbiji naročito popularne. To se veoma jasno vidi iz navoda Danila Drugog: "svoje srodstvo i telesnu stražu naučivši slatkim svojim rečima, i tamo ih posla,..". Po svemu sudeći, Milutin je u ovu akciju poslao najamnike koje je držao u svojoj službi, a ne državnu vojsku u kojoj je služila domaća vlastela. To se vidi baš iz navoda biografa "svoje srodstvo i telesnu stražu". Verovatno da je i on osetio da postoji snažno neraspoloženje kod vlastele zbog ove njegove tesne saradnje sa Vizantijom. U to vreme Milutin je imao i te kako snažnu opoziciju protiv njegovog ponovnog okretanja Vizantiji, što nikako nije odgovaralo srpskoj vlasteli, koja je do tog momenta sa Vizantijom samo ratovala. Sada odjednom ta ista vlastela koja je plenila po Vizantiji mora svojom krvlju da štiti njene granice. To bi bilo zaista suviše i Milutin se verovatno nije usudio da sakupi državnu vojsku sastavljenu od vlastele i da je pruži caru Androniku na raspolaganje.

Moguće da je baš u vreme dok je Milutinova plaćenička vojska boravila u Vizantiji, Dragutin učinio poslednji pokušaj da se dočepa Srbije. To je samo spekulacija, koja se oslanja na jedan ne baš jasan navod kod Danilovog učenika. Naime u biografiji arhiepiskopa Danila Drugog on navodi: "Posle nekoga vremena dogodi se velika skrb blagočastivomu kralju Urošu, jer se beše podigao njegov brat blagočastiv Stefan, kralj od sremske zemlje, sa mnogom silom, hoteći da uzme njegov presto i da ga dade sinu svojemu Urošicu. I beše mu velika nevolja. Jer sva njegova vlastela odmetnuše se, i ne imađaše nijednoga na koga bi se pouzdao,.." (Danilov učenik).

Ovaj navod je veoma tajanstven i ne navodi se više ni u jednom izvoru. Ne vidi se pravi razlog zbog čega je odjednom sva vlastela ostavila Milutina, pa je moguća pretpostavka da se to desilo baš u vreme dok je srpska vojska boravila u Vizantiji pomažući caru da slomi Turke. Dragutin je možda iskoristio priliku dok Milutin nije imao plaćeničke vojske, koju je poslao vizantijskom caru, a da je vlastela, koja je odbila da učestvuje u vojnom pohodu za račun vizantijskog cara, jednostavno svoje nezadovoljstvo iskazala time što je prešla na Dragutinovu stranu. Samo se time može objasniti takva iznenadna Dragutinova nadmoć i Milutinova nemoć.

Izgledalo je da je Milutin izgubljen, no tada se on obrati za pomoć Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno njenom arhiepiskopu Danilu. "Mnoge reči slatkim pismima šiljaše mu ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta, kako bi ga mogao dovesti k sebi" (Danilov učenik). Očigledno da ni to Milutinu nije lako pošlo za rukom, budući da se pismima nekoliko puta obraćao Danilu (kasniji arhiepiskop) dok se ovaj konačno nije odazvao pozivu. Tada mu je Milutin poverio zadatak da ovaj donese blago iz manastira Banjska koje je izgleda Milutin tu čuvao baš za takve prilike. Uz pomoć tog blaga on najmi plaćenike (Turke i Tatare uglavnom) i uguši pobunu. "A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli. Ali Bog, koji čini jedini milost u tisućama, darova i tomu blagočastivomu nenadanu pomoć. Jer te godine njegove skrbi mnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jaškoga došavši predadoše mu se. I sa njima pošavši odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svršivši Božjom pomoću" (Danilov učenik). Ti događaji su se odvijali verovatno krajem 1311. godine ili na samom početku 1312. godine.

U suštini, ako su ovi navodi tačni (i pod uslovom da je data pretpostavka tačna), radilo se o jasno izraženom nezadovoljstvu vlastele Milutinovom provizantijskom politikom. Ovo nezadovoljstvo je počelo onoga momenta kada se on oženio vizantijskom princezom Simonidom i imalo svoj vrhunac u ovoj pobuni. Tom Milutinovom venčanju je snažan otpor pružila i crkva i možda je baš to razlog zbog čega je Milutin nekoliko puta upućivao poziv Danilu "ne jedanput ili dvaput, no mnogo puta...". Kako biograf navodi, Danilo je oklevao jer s jedne strane nikako nije mogao da se složi sa dotadašnjim Milutinovim postupcima, no s druge strane Dragutin kao alternativa bio je za Srpsku pravoslavnu crkvu mnogo opasniji, budući da je u to vreme on bio već uveliko prekršten u katolika. Isto tako, crkva nikako nije mogla a da ne uzme u obzir sve one silne poklone koje joj je Milutin za protekle godine učinio. U izboru između njih dvojice, crkva je svakako imala mnogo više razloga da bude naklonjena Milutinu.

Ako je ova pretpostavka tačna, to je u svakom slučaju bio verovatno i poslednji Dragutinov pokušaj. Nakon ovoga i on je uvideo da nema nikakvih šansi da za svoje naslednike osvoji Srbiju. Tada je po svemu sudeći došlo i do konačnog pomirenja Milutina i Dragutina. Kako, ne zna se tačno. U ovom pomirenju ulogu posrednika odigrala je Srpska pravoslavna crkva. O tome događaju postoji dosta nejasna beleška hilandarskog patrijarha Nikodima (na Jerusalimskom tipiku). "Bi, naime, neka raspra velika po kušanju staroga zlotvora i razdor bi među gospodinom previsokim kraljem Urošem i među bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio iguman časnog manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj Gori,...". Hilandarski patrijarh Nikodim je u povodu toga otputovao u Carigrad kod cara Andronika II i patrijarha Nikona, gde ih je molio da posreduju za mir među braćom ili ih je samo obavestio o postignutom miru. "Pa videvši i poklonivši se neizrečenim dobrima koja su tamo i ustav trudoljubazni tih muževa koji drže tipik po običaju svetog grada Jerusalima, prema Ustavu svetoga Save Pustinježitelja, primih pak duhovnu utehu i smirenje i jedinstvo, prema kojem treba da se objedine po rečima bogooca (Davida) oba brata i sva srpska zemlja" (Nikodimova beleška). Očigledno je bilo da su obojica (i Milutin i Dragutin) shvatili sav besmisao daljnjeg ratovanja, te da su odlučili da se izmire. Da je ovo bila obostrana inicijativa vidi se iz toga što je Nikodim putovao po nalogu oba brata i državnog sabora. "Pa izvoljenjem oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim, u carski grad, tada carstvu pravovernoga cara kir Andronika Duke Anđela Komnena Paleologa i sina njegovog cara kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je vaseljenskim prestolom upravljao u Carigradu kir Nifon, a tu je bio tada i patrijarh svetoga grada Jerusalima kir Atanasije i antiohijski patrijarh" (Nikodimova beleška). Šta je u ovom miru bilo ugovoreno ne zna se tačno. Jedino što je pouzdano sigurno jeste to da je Dragutin dobio teritorijalno proširenje sa Rudnikom (da li još neke teritorije, nije poznato), te da su oba brata izdala povelju kojom se manastir Banjska podiže na stepen privilegovane igumanije. Tada nije određeno ko će biti Milutinov naslednik i uopšteno se govorilo o sinovima, unucima i praunucima (Milutinovim i Dragutinovim) kao naslednicima. Postoje neki izvori (spis Pseudobrokara) po kojim je Milutin pretrpeo poraz, ali da se Dragutin nije želeo svetiti, pa je pristao da sa bratom stoga podeli kraljevinu. No, to je sve dosta diskutabilno. Bilo kako bilo, situacija na terenu se nije bitno izmenila. Milutin je i dalje nesmetano vladao Srbijom i razmišljao o tome kome će ostaviti presto, a u ovim kombinacijama nikada kao ozbiljni pretendenti nisu figurirali Dragutinovi potomci. Među braćom nije bilo više sukoba, a uskoro će biti i nekoliko primera vrlo tesne saradnje, ali i pored svega Milutin nije baš mnogo verovao Dragutinu. Sada su i lukavi Vizantijci osetili Milutinovu popustljivost prema njima (verovatno pod Simonidinim uticajem), i odlučili da to do kraja iskoriste. U Maloj Aziji posedi koje je Vizantija držala bili su neprestano pod turskim udarima, a nikako nije bilo dovoljno snage da se ti napadi odbiju. Stoga se car odluči da zatraži od Milutina jedan veći vojni kontigent pomoću kojeg bi se Turci suzbili. "I posle kratkog vremena pade dobra i bogougodna misao na srce ovom svetom i vaseljenskom caru kir Androniku...", stoga on napiše pismo Milutinu u kojem kaže "usudih se da ovo spomenem tvom hristoljubivom kraljevstvu; oni zlomisleni Persijanci pobeđeni od tebe u Bogom darovanoj ti državi i u drugim krajevima, što skončaše od tvoje kreposti, još neka njihova grana ostavši, čini veoma velike tuge državi moga carstva, i mnogo protivivši se ne mogosmo odoleti njima....", i zato od njega traži "požuri se, da ih uskoro gnevom jarosti tvoje smeteš i veliku i sujemudrenu dosadu ukloniš od nas, da se ne uračuna ni u što" (Danilo Drugi).

Milutin opet odluči da izađe u susret svome tastu. "I zbog tolike bezmerne ljubavi, koju su imali među sobom, ni malo ne zakasni, i u taj čas zapovedi da se skupe svi vojnici njegove države. Kada je to bilo, i izabravši velikoimenitu vlastelu svoju koja mu je srcu mila, i ukrepivši njihova srca razumnim i slatkim rečima, i odlikova ih mnogom čašću, davši sve što im je na potrebu, i pusti ih da sa velikom silom idu žurno na ove pogane Persijance" (Danilo Drugi). Ova vojna ekspedicija je bila nešto sasvim drugo od one koja je bila uperena protiv Halila i njegovih Turaka. Najpre, nije se više ratovalo na Balkanu (kao protiv Halila u Kalipolju), već se moralo preći brodovima na drugi kontinent i to u Malu Aziju (Anadoliju). S druge strane, to više nije bio mali kontigent od jedva 2.000 ratnika koje je Milutin sakupio među najamnicima. To je sada trebala da bude znatno veća vojska, tako da je morao da "zapovedi da se skupe svi vojnici njegove države". Među tom vojskom istaknuto mesto je zauzimala "velikoimenita vlastela". Ovo je sada više ličilo na pravi rat, nego na malu vojnu pomoć u nekoj ekspediciji sa ograničenim ciljem. Mi danas ne znamo kakve su bile reakcije na ovakve Milutinove poteze, ali uzimajući u obzir da je srpska vojska nerado služila u takvim osvajačkim pohodima sa nejasnim ciljevima, može se pretpostaviti da je bilo dosta nezadovoljstva.

Sam Milutin nije uzimao učešće u pohodu. "I dade im mesto sebe velikoga vojvodu Novaka zvanoga Grebostreka" (Danilo Drugi). Ovde bi bilo veoma interesantno pitanje zbog čega Milutin nije želeo da uzme učešće u ovom pohodu. S jedne strane, on nije bio čovek koji je izbegavao ratne sukobe, a u gušenju pobune Melekilovih Turaka lično je učestvovao. S druge strane, vojska koju je slao vizantijskom caru bila je velika i sudeći po biografu koji kaže "da se skupe svi vojnici njegove države" izlazi da je to bio gro srpske vojne snage. U to vreme retki su bili vladari koji bi takvu vojsku prepustili tuđoj komandi, budući da bi se moglo lako desiti da komandantu takve vojske padne na pamet misao da pokuša, pošto već ima kraljevsku vojsku, da uzme i kraljevsku krunu. Pravo je čudo da Milutin, onako nepoverljiv (tim više što je već i dobro ostareo), pušta takvu vojsku pod tuđu komandu.

Za takvo njegovo ponašanje postoje samo dva moguća objašnjenja. Jedno se nalazi u njegovoj zaluđenosti za mlađanom Simonidom, koja u to doba nije imala više od 20 godina, i za kojom je već dobro ostareli Milutin izgubio glavu. Već i do tada dvor se nagledao njegovih ljubomornih scena i moguće je da on nije želeo da vodi vojsku koja ide na tako daleki put i na takve vojne akcije za koje se ne zna kada će se završiti, plašeći se duže razdvojenosti od Simonide. No, o tome kasnije.

Postojao je i još jedan drugi, mnogo ozbiljniji razlog. To je bio njegov brat Dragutin, koji je još uvek imao nade da će Milutin, shodno ugovoru u Deževu, ipak predati kraljevski presto u Srbiji njegovim naslednicima. Zbog njegovih ambicija Milutin nije smeo da napusti zemlju, znajući da bi tada sam otvorio put Dragutinovom povratku u Srbiju.

Vizantijski car Andronik se veoma obradovao kada je čuo da stiže Milutinova vojska. Stoga je on sam lično ugostio vođe ove vojske. "Učini veliko veselje zbog njihova dolaska, i ljubazno ugostivši ih, otpusti ih s mirom." (Danilo Drugi). Kada su ove posete obavljene, vojska sa lađama pređe u Malu Aziju. Srpska vojska je vojevala najverovatnije samo tu godinu (1314.) i imala je lepih uspeha. "I pošto je bio veliki rat meću njima, ne jednom ili dvaput, i zastupstvom dobroga Boga, dobro dobivši snage, pobediše ih, sekući njihova nečastiva tela kao travu poljsku. I sasvim uništivši njihov spomen, sve njihovo bogatstvo i slavu ugrabiše u svoje ruke, koje su oni kroz mnogo vremena sabrali, i gradove njihove i stanove do osnova porušivši, i ispunivši svu volju i želju gospodina svoga previsokoga kralja, vratiše se u svoju državu sa velikom slavom" (Danilo Drugi). Nakon svega ovoga srpska vojska se vratila kući, a sam vizantijski car ih je ponovo dočekao. "I ljubazno proveselivši se sa ovima i mnogim darovima počastivši ih, otpusti ih" (Danilo Drugi). Ovo su inače bili prvi pravi vojni kontakti Srba sa Turcima, do tog momenta Srbi su susretali samo pljačkaške horde Turaka koje su pljačkale po Balkanu. Te turske bande nisu bile nikako neke ozbiljnije vojničke grupe, no sada je u Maloj Aziji slučaj bio sasvim drugačiji. Veoma je lako moguće da su Srbi tada imali baš sudare sa Osmanovim Turcima, precima istih onih koje će sultan Murat da dovede na Kosovo i pomoću kojih će da sruši srpsku državu. No, tada se pokazalo da srpska vojska ne samo da može da se nosi sa Turcima već je u odnosu na njih i daleko superiornija.

Milutin je takođe bio veoma zadovoljan rezultatima ove akcije, ali moguće je da se još više obradovao videvši da mu se vojska vratila. "I tu ovaj moj gospodin umnoži mnoge hvale ka Gospodu Bogu svome, a njima dužnu čast odavši, otpusti ih svojim kućama " (Danilo Drugi). U čast ovih pobeda po Maloj Aziji, u Jerusalimu je Milutin podigao crkvu Arhangela Mihajla. To što je srpska vojska u Maloj Aziji provela samo jednu godinu i to što se Milutin toliko obradovao kada ih je video, može se objasniti njegovom velikom nesigurnošću (možda izazvanom Dragutinovim upadom i pobunom vlastele?). Moguće je da je vojska u Maloj Aziji bila samo jednu godinu zato što ju je Milutin pozvao da se što pre vrati. To ne bi bilo čudno, jer je Srbija bila prepuna nezadovoljstva Milutinovom vladavinom i on se osećao veoma nesigurnim.

Njegova ženidba sa grčkom princezom Simonidom je bila uzrokom njegovih tadašnjih neprilika. Već je rečeno da je Simonida u vreme sklapanja imala tek pet godina i o njenom rođenju postoji veoma interesantna priča kod Mavra Orbina, te je stoga prenosimo u celini. "Pošto je njenom ocu Androniku umrlo više dece, on je po savetu neke žene naredio da se izradi dvanaest voštanih sveća veličine čoveka sa slikom dvanaest apostola. Ove sveće (kako kaže Pahimer), kad se približilo vreme porođaja njegove žene, naredio je da se redom pale. I dok je gorela sveća na kojoj je bila slika Simeuna, rodila se ova kći, koja je stoga dobila ime Simonida. Pošto je blagodareći njenom posredovanju bio sklopljen mir između Grka i kralja Uroša, bila ja nazvana Simonida Irena." Ovde Orbin nije u potpunosti u pravu budući da dvostruko Simonidino ime: Simonida Irena je nastalo zbog toga što se njena mati zvala Irina (Irena) i mešanjem ova dva imena ona je nazvana Simonida Irena.

Od samoga početka srpska vlastela, a i crkva, nije pokazivala nimalo oduševljenja ovim brakom, tim više što je Simonida u vreme sklapanja ovoga braka imala tek pet godina. Da situacija bude još gora, Milutin je potpao pod uticaj Simonidine majke koja se zvala Irina (Jolanta) od Montferata, inače druga žena vizantijskog cara Andronika. Sa carem Irina je imala tri sina, a shodno vizantijskim običajima carski presto je trebao da nasledi najstariji sin. To međutim carici nije odgovaralo, pošto je ona zastupala ideju da se carstvo razdeli na svu trojicu njenih sinova. To je bilo sasvim u skladu sa zapadnjačkim običajima odakle je carica i poticala. "Ova carica bila je latinskog porekla i od Latina je preuzela ovu novinu koju je želela da uvede među Rimljane" (Nićifor Grigor). Car Andronik II nije imao nameru da razbija carstvo i da već dobro oslabljenu Vizantiju rasparčava na manje delove, a to je tada bilo i u suprotnosti sa centralističkim načinom vladavine u Vizantiji. Zbog ovoga pitanja došlo je do sukoba između cara i carice koji je kulminirao time da je carica Irina napustila muža i otišla u Solun. Ne mogavši u Vizantiji da ostvari svoje ideje, carici padne na pamet da svojim sinovima obezbedi kraljevski presto u Srbiji. Carica je inače bila neomiljena u Vizantiji, a njeni pokušaji da Vizantiju razdeli su tamo izazvali zgražavanje. "To je nešto nečuveno, ona je želela da carski sinovi vladaju ne kao monarsi prema prastarom rimskom običaju, već da podele rimske gradove i zemlje po latinskom uzoru, da svaki od njenih sinova upravlja svojim zasebnim delom, koji bi mu pripao kao njegova svojina, i da pojedini delovi, po zakonu o svojini privatnih lica, od roditelja pređu na njih a zatim na isti način od njih na njihovu decu i dalje potomstvo" (Nićifor Grigor).

U prvo vreme (u vreme venčanja Milutina i Simonide 1299.) ona se zadovoljila mišlju da će Milutinov i Simonidin porod biti taj koji će vladati Srbijom. Time bi u potpunosti bio istisnut Milutinov sin Stefan (Dečanski) koji je do tada bio smatran naslednikom srpskog kraljevstva. Do tog vremena Stefan se smatrao Milutinovim ljubimcem a Milutin je prema njemu postupao sa dužnom pažnjom. Sam Stefan je rođen oko 1275. godine i tokom 1292. (ili 1293.) godine dat je kao tala na dvor tatarskog kana Nogaja. Tu je bio sve do 1299. godine kada je Nogaj poginuo. Nakon toga Stefan se vratio u Srbiju, najverovatnije 1299. godine, dakle baš u vreme kada se Milutin oženio sa Simonidom. U samome početku uticaj Vizantijaca na Milutina nije bio tako jak, pa se smatralo da će Stefan biti taj koji će biti novi srpski kralj. Tada je Milutin i oženio Stefana sa ćerkom Bugarskog cara Smileca (1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede oženiti vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze kćer cara bugarskoga, zvanog Smiljca, i ovu zaruči da mu bude žena" (Danilo Drugi). Da je Stefan smatran prestolonaslednikom vidi se i iz toga što mu je Milutin odelio Zetu na vladanje, odnosno on shodno tadašnjim običajima u Srbiji bude proglašen vladarem ove oblasti. "I odeli mu dostojan deo svoje države, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblašću njihovom" (Danilo Drugi). Zeta je imala poseban status u srpskim zemljama i počev još od Nemanje ona je poveravana na vladanje onom od kraljevih sinova koji je trebao da nasledi kraljevsku krunu. Biograf Danilo posebno ističe tadašnje srdačne odnose Milutina prema Stefanu. "Odlikova ga svakom čašću carskoga dostojanstva, davši sve što je na potrebu od maloga do velikoga, i otpusti ga u takvu državu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi).

Moguće je da bi ovi skladni odnosi potrajali i duže vreme da se iznenada nije umešala vizantijska carica Irina. Dok je očekivala da će iz braka Milutina i Simonide poteći potomstvo koje će preuzeti srpski presto ona je mirovala. Međutim, tokom 1306. godine Simonida je imala neki nesrećni slučaj (tako tvrdi Nićifor Grigor) pa je ona zbog neke telesne povrede izgubila mogućnost da rodi potomstvo. "Kralj Uroš, naime, kad mu je bilo četrdeset godina i još više, počeo je sa Simonidom da živi kao sa ženom kad je jedva imala osam godina i tako ozledio njenu matericu da nikada nije mogla imati dece. Zbog toga je njena majka mnogo patila, i kad je videla da se nije ostvarilo ono čemu se nadala, pokuša jednu drugu stvar" (Mavro Orbin). To je sada značilo da u ovom braku neće biti dece i da je Stefan (Dečanski) neosporni naslednik. Sada je carica Irina počela da radi na tome da srpski presto nasledi, ako već ne može Simonidino dete, ono neko od njene dece (carice Irine), odnosno Simonidine braće. O tome je ona razgovarala sa Milutinom onda kada ju je on posetio u Solunu i ma koliko to izgledalo neverovatno, po svemu sudeći Milutin je ni manje ni više nego pristao na tu njenu suludu ideju. "Molila je svoga zeta Uroša, kome je u tu svrhu slala bezbrojne darove, da bar pristane, kad već nije mogao imati dece sa Simonidom, da proglasi za baštinika i naslednika kraljevstva Raške jednog od njenih sinova i Simonidine braće, Dimitrija ili Teodora" (Mavro Orbin). Dakle, srpski presto nije više trebao da nasledi sin kralja Milutina već sin carice Irine. Činilo se da je ova bezobzirna žena konačno uspela. Sami motivi kojima se carica Irina pokretala ne iznenađuju, budući da je pokušavala da nekome od svoje dece obezbedi kraljevsku krunu. Onaj čiji postupci izazivaju ne samo iznenađenje već i zgražanje jeste Milutin, a isključivo zbog motiva kojima se on pokretao.

Šta je bio razlog njegovog takvog ponašanja nije teško odgonetnuti. Državni interes da kraljevski presto nasledi neko od vizantijskih prinčeva tada nije postojao, mogao je to biti samo njegov privatni hir. U to doba (1308-1314.) Milutin je bio već dobro ostareo (imao preko 60 godina – rođen oko 1253. godine) dok je Simonida bila veoma mlada (tek nešto više od 20) i pretvorila se u lepu ženu od koje je on sve više zavisio. Ona sama nije koristila Milutinovu zakasnelu mladost, i sama je trpela od njegove strahovite ljubomore, ali njena mati, carica Irina, osetila je gde je ovaj najslabiji. Stoga ga je okružila nečuvenom pažnjom i obasipala bezbrojnim poklonima postepeno ga navodeći da ostvari njenu zamisao. "Ona je darovala više puta toliku svotu novca svom zetu Urošu da bi se tom svotom mogla trajno izdržavati stotina oružanih galija. Tako je bila zaslepljena ljubavlju prema svojoj kćeri da ju je htela okružiti svim sjajem jedne prave carice. U nemogućnosti da učini više, postavi na glavu svog zeta šešir izvezen mnogim biserima i dragim kamenjem, kako su obično nosili rimski carevi. Tako je nastavila posle svake godine, ne propuštajući ni jedne." (Mavro Orbin). Na kraju je u tome i uspela. Kako je caričin najstariji sin Jovan umro tokom 1308. godine, za naslednika srpskog prestola ona je isturila svoga najmlađeg sina Dimitrija. Ona uspe da ubedi Milutina da Dimitrije bude naslednik njegov, a da bi se Dimitrije upoznao sa svojom budućom kraljevinom dođu na ideju da on dođe u Srbiju u tobožnju posetu svojoj sestri Simonidi, te da tako vidi gde će vladati. Dimitrije stvarno i dođe u Srbiju, ali mu se ova država ne dopadne (on je tada bio još dečak) zbog loše klime i grubih običaja koji su vladali na srpskom dvoru. No, postojao je i njen drugi sin (Teodor) koji je u to vreme bio u Italiji u pokušaju da nasledi monferatsku grofoviju (u tome je i uspeo) i bilo je sigurno da će carica pokušati i sa njim ono što nije uspela sa mlađim sinom (Dimitrijem). "Jednog za drugim poslala ih je u Srbiju s velikim bogatstvom. Ali ni to nije uspela ostvariti, jer su se rečena braća posle kraćeg boravka u Srbiji kod svoga zeta, ne podnoseći surovost toga kraja, vratila kući ne baš zadovoljni Urošem" (Mavro Orbin). Na taj način, bar za izvesno vreme, otklonjena je mogućnost da Grk zauzme srpski presto.

29. Pobuna Stefana (Dečanskog)

Već je rečeno da je Milutin imao dva sina i to Konstantina i Stefana (Dečanskog). Sam Stefan je jedno vreme izbivao iz Srbije i to onda kada ga je Milutin dao Tatarima kao taoca. Zbog Milutinovih napada na bugarskog kneza Šišmana te Drmana i Kudelina, koji su svi bili vazali tatarskog kana Nogaja, ovaj je odlučio da se osveti Srbiji. Milutin je uspeo da ga nekako umiri, ali kao jedan od uslova za potpisivanje i garantovanje mira tražio je tatarski kan od njega da kao taoca pošalje svoga sina Stefana. "I toliku veliku ljubav utvrdiše među sobom, da je ovaj previsoki kralj dao vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana na službu njemu, sa velikoimenitom vlastelom zemlje srpske" (Danilo Drugi). Ovaj događaj ide u godinu 1292. ili 1293. Kako se računa da je Stefan rođen oko 1275. godine to zapravo znači da je tada imao oko 17-18 godina. To što je Nogaj tražio baš Stefana za taoca, a ne drugog Milutinovog sina, Konstantina, verovatno znači da je Stefan tada bio predviđen za prestolonaslednika.

Kako je prošlo vreme Stefanovog zatočeništva kod Tatara nije poznato, a on se oslobodio 1299. godine, dok su trajali okršaji između kana Nogaja i uzurpatora Toktaja. "I pošto je ovaj njegov sin mnogo vremena proveo u dvoru bezakonoga cara tatarskoga Nogeja, pošto niko nije rekao da se opet vrati u otačastvo svoje, no dobri Bog, koji se brine za sve nas, i ovoga mladića nepovređena vrati ka svojemu roditelju" (Danilo Drugi). U tim okršajima poginuo je kan Nogaj, a Stefan koristeći haos koji je nastao pobegne u Srbiju. "I ustade neki jedan silnoimeniti toga tatarskoga naroda sa svojom silom, i dođe na ovoga nečastivoga cara Nogeja, koji se hvalio protiv države ovoga blagočastivoga, i pošto je tu bio među njima veliki rat i krvoproliće, i ubivši ga svojim oružjem, uze njegov presto,..." (Danilo Drugi).

Stefan se vratio u Srbiju baš u vreme kada su započinjali pregovori između Milutina i Vizantije, tako da je bio svedokom svih ovih događaja. Milutin je lepo primio Stefana i prema njemu se odnosio kao prestolonasledniku, tako da ga je ubrzo oženio sa ćerkom bugarskog cara Smileca (1292-1298.) koja se zvala Teodora. "Ovaj hristoljubivi htede oženiti vazljubljenoga sina svoga zvanoga Stefana, kao otac koji vaistinu ljubi decu, i uze kćer cara bugarskoga, zvanog Smiljca, i ovu zaruči da mu bude žena" (Danilo Drugi). Dakle, Stefan je bio prisutan kada je Milutin svoj brak sa kraljicom Anom proglasio nezakonitim. Time što je brak sa njom proglašen nezakonitim, i sam Stefan, kao dete iz ovoga braka, postao je nezakonito dete i kao takav nema pravo da nasledi presto. Isto tako, Stefan je mogao da vidi kako carica Irina pokušava da naturi nekog od svojih sinova za srpskog kralja, a moguće je da je on i lično video njenog mlađeg sina Dimitrija kada je ovaj dolazio u Srbiju. Svi ovi potezi bili su upereni direktno na njegovo pravo nasledstva srpskog prestola, no on još uvek nije pokazivao nikakve reakcije.

Tokom 1309. godine (ili čak i ranije) Milutin ga je imenovao za namesnika Zete, što je i praktično značilo da ga ovaj još uvek smatra za naslednika. "I odeli mu dostojan deo svoje države, zetsku zemlju sa svima njezinim gradovima i oblašću njihovom. Odlikova ga svakom čašću carskoga dostojanstva, davši sve što mu je na potrebu od maloga do velikoga, i otpusti ga u takvu državu, koju mu je sam odelio" (Danilo Drugi). Zeta je imala poseban položaj u Srbiji i njome je upravljao budući prestolonaslednik. Stefan je mogao da bude sasvim zadovoljan sa svojim položajem i izgledalo je da će on biti budući srpski kralj. Još u to vreme (1309.) Milutin ga je smatrao za naslednika. Imajući u vidu to da je vizantijski carević dolazio u Srbiju godinu dana ranije (1308.), na prvi pogled Stefan zaista nije imao nikakvog konkurenta. Za sav ostali period do Stefanove pobune (1314.) nema znakova da je dolazilo do zatezanja odnosa oca i sina. Odnosi između Stefana i Milutina bili su dobri još i 1313. godine, što se vidi i iz toga što je te godine Stefan za Srbiju od Venecije nabavljao oružje. U to vreme trajao je rat Srbije i Hrvatske oko Huma. Već sledeće godine dolazi do Stefanove pobune protiv Milutina (1314.).

U Zeti, gde je Stefan vladao, odjednom se počela okupljati nezadovoljna vlastela. "I pošto je prebivao dugo vremena u državi te zemlje sa svojom vlastelom, koji zlomisleni pobeđeni đavolskom veštinom, sastaviše svoje lukave namere, i ulučivši vreme, pristupiše ka ovome blagočastivome i vazljubljenome sinu blagočastivoga kralja Uroša, i prevratiše ga laskavim rečima od ljubavi svoga roditelja,..." (Danilo Drugi). Moguće je da ideja o pobuni nije bila Stefanova već da mu je nju izložila i kasnije ga pridobila nezadovoljna srpska vlastela, koja već duže vreme nije odobravala Milutinov politički kurs. Još od približavanja Vizantiji (1299.) Milutin je imao jaku opoziciju u srpskoj vlasteli, ali i u svojoj majci kraljici Jeleni koja je uživala ogroman ugled u celoj Srbiji. Na opoziciju Milutin dugo nije obraćao pažnju, vodeći politiku po svojim željama. Zbog takvog odnosa, tokom 1311. (1312?) godine umalo nije izgubio presto. Te godine Dragutin je izvršio napad, a Milutina je napustila skoro sva vlastela. Ostaje tajna šta je bio razlog tome pa se pretpostavlja da je u pitanju bilo nezadovoljstvo Milutinovim političkim kursom, odnosno saradnjom sa Vizantijom. Samo je intervencija crkve tada spasila Milutina, odnosno tada je Danilo (kasniji arhiepiskop) doneo ovome zlato sa kojim su unajmljene čete koje su odbile napad. "Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imućno bogatstvo u ruke sveosvećenome, a za to nije niko znao samo ovi jedini. A sam ustavši pođe protiv brata svoga na rat i protiv svoje volje, jer se svi njegovi velikaši behu odmetnuli. Ali Bog, koji čini jedini milost u tisućama, darova i tomu blagočastivomi nenadanu pomoć. Jer te godine njegove skrbi mnoge vojske naroda tatarskoga i turskoga i jaškoga došavši predadoše mu se. I sa njima pošavši odbi nasilje onih koji su borbu vodili sa njime, sve dobro svršivši Božjom pomoću" (Danilov učenik).

Iako je odbio Dragutinov napad, Milutin nije otklonio nezadovoljstvo svoje vlastele, jer je i dalje vodio istu politiku. S druge strane bio je svestan svega šta se dešavalo u Srbiji, tako da je morao primetiti i šta se dešava kod Stefana u Zeti. Zapravo, radilo se o tipičnoj borbi za vlast u kojoj niko nikome nije verovao. Biografi (Danilo Drugi i Danilov učenik) u svojim radovima pokušavaju da za sukob između oca i sina okrive nekoga sa strane ne nalazeći nimalo odgovornosti kod njih dvojice.

Po Danilu Drugom Stefan je na pobunu protiv oca bio skoro prinuđen od strane vlastele. Po njemu nezadovoljna vlastela je maltene ucenila Stefana govoreći mu: "Dostojno ti je da uzmeš presto oca svoga, a evo svi mi pomažemo ti, da u svemu bude volja tvoja. Ako li nas ne poslušaš, to se mi nećemo više zvati tvoji". No, nije nedostajalo ni ubeđivanje. "I govoreći mu dugo takve varljive reči, okončaše svoju volju. I ovaj njegov vazljubljeni sin od tada odvrati srce svoje na lukave reči, i ne htede poslušati reči svojega roditelja, koji ga je vaspitao u dobroj veri i čistoti, u ljubavi i celomudrenu smislu".

Nešto slično kaže i Danilov učenik kada navodi pismo koje je Stefan (tada u Carigradu u izgnanstvu) pisao u Hilandar i u kojem moli monahe u Hilandaru da se zauzmu za njega. Između ostalog, Stefan navodi kako pobuna protiv oca nije bila njegova želja, već je na to bio nagovoren od strane vlastele. "Jer braća moja i drugovi i bližnji moji, koji se naslađivahu mojim darovima, govorahu mi varljive reči, zapeše mrežu nogama mojima , i ovako mi učiniše, i bih kao i onaj porugani na njihovo preziranje, ne pazeći na zapovest onoga koji me je rodio."

Da je nekog nezadovoljstva među vlastelom bilo, to je sigurno, ali da je Stefan od njih bio nagovoren ili čak prisiljen nema ni govora. Najverovatnije da je Stefan posmatrao šta se sve dešava oko srpskog prestola i da se uplašio da ga neće on naslediti već neko drugi. Da je kandidata bilo dosta to se videlo (Dragutinov potomci, sinovi carice Irine, Stefanov polubrat Konstantin) i moguće je da je on mislio da preduhitri događaje. Situacija mu se tada ukazala kao veoma povoljna pa je stoga odlučio da krene u napad. Najpre je pokušao da sa lepim privuče što veći broj Milutinove vlastele. "I poče se uznositi svojom mišlju, da mu uzme presto njegov, i pošto je bilo veliko uzmućenje među njima, poče velmože ovoga previsokog kralja nagovarati varljivim rečima, da ostavivši svoga gospodina, idu k njemu. Tako je i bilo" (Danilo Drugi). Po biografu među vlastelom je već ključalo nezadovoljstvo "pošto je bilo uzmućenje među njima", a Stefan, verovatno imajući na umu da je ta ista vlastela samo par godina ranije već napustila Milutina i prešla na Dragutinovu stranu, pomisli da će uspeti i on ono što je Dragutinu već jednom pošlo za rukom i zadobiti vlastelu. U tome je imao dosta uspeha i po svemu sudeći vlastela mu je obećavala podršku i vernost. "Mnogi, sablasnivši se, odstupiše od ovoga blagočastivoga kralja ka njegovu sinu" (Danilo Drugi).

To je Stefana silno ohrabrilo, tako da više nije prihvatao razgovore sa Milutinom koji je pokušao da ga odgovori od pobune. "I videvši blagočastivi kralj Uroš takvo delo svoga sina, poče ga savetovati krotkim i slatkim rečima, da dođe k njemu. A on ne posluša ove reči, no se poče podizati na veće zlo protiv svoga roditelja" (Danilo Drugi). Moguće je da Milutin i nije imao ozbiljne namere da sa Stefanom razgovara i da se radilo o nekom njegovom lukavstvu, što je opet ovaj podozrevao. Sve su to mogućnosti koje i ne moraju biti tačne, no jedno je bilo sigurno. Radilo se beskrupuloznoj borbi za vlast, kako Stefanovoj tako i Milutinovoj. Tu niko nikome nije verovao.

Videvši da sa Stefanom nema razgovora i da je on odlučio da ide do kraja, Milutin počne sakupljati vojsku da čitav spor reši oružjem. "I videvši ovaj gospodin moj nepromenljivu volju njegovu, i sakupivši svoje vojnike, i sa njima pođe ka sinu svome u njegovu državu, zetsku zemlju" (Danilo Drugi). Otac je očigledno ovde preduhitrio sina tako da Stefan nije uspeo da sakupi svoju vojsku. S druge strane Stefan je veoma mlako i neodlučno vodio celu stvar, a šta je bilo uzrok toga teško je reći. On sam nije bio bez talenta i odlučnosti, ali nešto ga je ovde sprečavalo. Moguće da ni sam nije verovao u sve to, a autoritet Milutinov je bio zaista veliki, tako da ga je sve to plašilo i kočilo. Stefan se još nije ni snašao, a Milutin je već prodirao u Zetu. S druge strane i vlastela koja je obećavala podršku uplašivši se od Milutina masovno napusti Stefana. Odjednom je on sada ostao skoro sam nasuprot Milutinovoj sili, pa mu nije ostalo ništa drugo već da pobegne na drugu stranu reke Bojane. "A on videvši dolazak roditelja, pobeže na onu stranu reke zvane Bojane" (Danilo Drugi). Bilo je jasno da je čitava pobuna propala, a da u suštini nije pokazala nikakve rezultate, uglavnom zahvaljujući energičnoj i pravovremenoj Milutinovoj intervenciji. Strašna pojava Milutinova bila je dovoljna da vlastela napusti Stefana i izjavi vernost starom kralju.

Milutin nije dalje progonio sina, već mu je uputio poruku. "I pošto je ovaj previsoki kralj, bogorazumne reči poslao njemu, kojima bi ga mogao privesti na svoju volju, ovako govoreći mu :Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivaš mi se. u žalosti mojoj izgleda mi da si blizu mene, no pružam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoću, i ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razlučenja i deli me plamenovima od mnogog uzdisanja. Zar to beše čedo moje, čemu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, da se uteši starost moja" (Danilo Drugi). Izgledalo je kao da će otac oprostiti sinu sve njegove grehe, a tako je izgledalo i Stefanu. U tom momentu bilo je jasno da je on pretrpeo poraz i osim bekstva i potucanja po stranim dvorovima nije mu više ništa preostalo. Stoga on odluči da se preda, očekujući od Milutina milost.

Sam dolazak Stefanov kod Milutina pun je dramatike, ali i melodramatike. "I mnogim takvim rečima usavetova ga da dođe, i pošto je mnogo govorio sa roditeljem svojim od vode, i posle ovoga pripade ka nogama njegovim govoreći :Sagreših, oče, pred tobom" (Danilo Drugi). Stefan se bojao Milutina i nije mu mnogo verovao međutim nije imao drugog izbora, nego da mu se preda na milost i nemilost. Stoga je morao da puzi pred Milutinom, misleći da ga na taj način gane. U tome je skoro i uspeo. "I ovaj blagočastivi uzevši ga ljubazno celova ga" (Danilo Drugi). Stefan je sigurno bio dobar glumac i uspeo je da savladavši sve strahove i mržnje ubedljivo odigra ulogu smernog sina. "U carskim dvorima hođaše pobožno i u dobrom redu, pokazujući radostan svima prirodno vladanje. Stoj pred ocem imao je nekako smeran i uistinu svojstven način" (Grigorije Camblak). Izgledalo je da Milutin sinu oprašta, ali pokazaće se da je to samo tako izgledalo.

Trenutak milosti je trajao kod Milutina vrlo kratko, znao je on da je veliko pitanje kako bi se Stefan ponašao da su kojim slučajem uloge promenjene i da je Milutin taj koji puzi u prašini "Evo vidim kako sam došao u duboku starost i vidim unapred da me i posle očekuju mnoge skrbi i žalosti od ovoga moga sina, ako ga ostavim slobodna" (Danilo Drugi). U suštini buna nije bila ugušena u onoj meri koja bi garantovala da je ubuduće neće biti. Vlastela je sada trenutno napustila Stefana, ali bi se moglo lako desiti da nakon izvesnog vremena dođe do obnavljanja ove bune.

Stoga je trebalo Stefana tako kazniti da ubuduće ne može biti vođa pobune, a to se moglo samo oslepljenjem. U tom slučaju Stefan, po srednjovekovnom običaju, kao slep, ne bi bio u mogućnosti da bude vladar i samim time, ne bi mogao da privlači vlastelu na svoju stranu. To je bio veoma krupan potez, toliki da Milutin nije smeo sam da donese takvu odluku već se savetovao sa najvećim srpskim velikašima. "I sa mnogim svojim velmožama savetovaše se o ovom njemu vazljubljenom, i ovi mu rekoše: Blagočastivi kralju, dobro smisleno si naumio" (Danilo Drugi). Da ni Stefan nije bio bez pristalica, iako je bio pobeđen, vidi se iz toga što mu je od strane neke vlastele bilo savetovano da beži ne bi li izbegao ovakvu kaznu. "A on ne da nije znao za ono što je smišljano o njemu, no su ga mnogi knezovi i velmoža tajno učili da se sa množinom vojnika ukloni u neku od tamošnjih zemalja, i da izbegne od prevare, koja je smišljana protiv njega, i da se odene savršeno u svedržanje carstva, ali nije hteo ove poslušati,..." (Danilo Drugi). Iz ovoga je vidljivo da je Milutin dobro osetio da Stefan, iako je izgubio, nije bezopasan i da još uvek ima mnogo pristalica među prevrtljivom srpskom vlastelom. Sasvim je bilo sigurno da bi ova pobuna imala i svoj nastavak za izvesno vreme i stoga je trebalo onesposobiti Stefana.

Milutin naredi da Stefana bace u lance i da ga kao poslednjeg drumskog razbojnika odvuku u Skoplje. "I tako u taj čas zapovedi da uhvativši svežu njegova sina i da užeta železna polože na njegovo telo, i odvedoše ga u slavni grad Skoplje" (Danilo Drugi). On nije odmah oslepljen nego tek posle izvesnog vremena zatočenja u Skoplju. Verovatno da je u tom vremenu koje je proteklo od njegovog bacanja u lance pa do oslepljenja Milutin ubeđivao svoju vlastelu na takav potez. Do sada u istoriji Nemanjićke dinastije nije bilo tako drastičnih obračuna među članovima porodice i sigurno je da Milutin nije mogao tek tako da oslepi prestolonaslednika. Samim oslepljenjem Stefan prestaje biti potencijalni srpski kralj i to je Milutin morao imati na umu. Zato je morala postojati šira podrška. Kako od crkve takvu podršku ne bi mogao dobiti, Milutin je nije ni tražio, ali vlastelu je uspeo da ubedi (mada ne svu). Time je on imao pokriće da ovakva kazna prestolonaslednika nije samo njegova već da je rezultat savetovanja sa vlastelom. Moguće je da se Milutin plašio da ovakvo drastično kažnjavanje ne dovede do kakve pobune te se i sa te strane hteo osigurati.

Nakon svega Stefana oslepe. "I pošto je sedeo u tom gradu, posla ovaj blagočastivi kralj neke vazljubljene od svojih, i uhvativši oslepiše ga" (Danilo Drugi). Ko je Stefana oslepio ne zna se, a po Danilu izlazi da je Milutin poslao neke od svojih bližih velmoža da obave ovaj posao: "posla ovaj blagočastivi kralj neke vazljubljene od svojih". Očigledno da Milutin nije imao poverenja te da je, da bi bio siguran da će zadatak biti obavljen i Stefan oslepljen, morao poslati one ljude koji su mu bili najbliži i u koje je imao poverenje. Međutim ni oni nisu obavili zadatak do kraja i Stefan nije bio oslepljen već mu je vid bio tek neznatno oštećen. Šta se moglo desiti? Bilo je navođeno da je dželat bio potplaćen i da je to razlog ovog delimičnog Stefanovog oslepljenja. Već je rečeno da u kući Nemanjića još nije bilo ovako drastičnih obračuna među članovima porodice i ovakva kazna je morala izazvati sablazan. Sam Stefan je bio lepa pojava i kao budući kralj je mnogo obećavao, dok je Milutin već mnogima sa svojim hirovima i samovoljom dosadio. S druge strane, nije se znalo ko će naslediti kraljevsku krunu, a to nije moglo biti vlasteli svejedno. Njima sigurno nije prijala pomisao da bi Srbijom mogao da zavlada Dragutinov sin Vladislav, katolik koji bi pokušao Srbiju da podvede pod Rim. Još manje je izgledao prihvatljiv kao kralj neki od sinova vizantijske carice Irine. Stefan kao prestolonaslednik je bio sasvim prihvatljiv, a Milutin ga sada upropaštava i to ne iz državnog već iz čisto ličnog interesa. U tom kontekstu razmišljanja sasvim je blizu pameti da je neko od vlastele, ali i sama Srpska pravoslavna crkva, došao na ideju da se izvede podvala sa Stefanovim oslepljenjem.

On je oslepljen samo provizorno, tek toliko da se Milutin zavara. S jedne strane Srbija će sačuvati sposobnog prestolonaslednika, a s druge strane sprečiće se jedan užasan zločin. Kada se to obavi potrebno je samo čekati da Milutin umre (bio je već star) i onda svima objaviti da Stefan nije slep i da je sposoban da vlada. No, bio je problem u tome što bi Milutin, ukoliko Stefan ostane u Srbiji, mogao otkriti ovu podvalu i onda kaznu do kraja izvršiti. Stoga je trebalo Stefana skloniti što dalje od Milutina i to na neki od stranih dvorova koji će biti dovoljno prijateljski, da srpski prestolonaslednik ne živi u strahu da će ga neko odati Milutinu, i reći da nije slep.

Za ovakvu kombinaciju bila je svakako zainteresovana Srpska pravoslavna crkva i to iz više razloga. Neki su se ticali nje same, dok su drugi bili tipično državni razlozi. Crkva je imala razloga da se plaši ako bi srpski presto zauzeo neko od Dragutinovih potomaka, budući da su oni bili revni katolici, i da bi moglo doći do pokatoličavanja Srbije. U sudaru između Milutina i Dragutina, crkva je nesebično pomagala Milutina (treba se setiti Danilove uloge kada je Milutina spasio od propasti) i bilo je sasvim sigurno da Dragutin to nije zaboravio. Od njega se crkva nije mogla nadati ničem dobrom. S druge strane, čisto državni razlozi za očuvanje Stefana su bili u tome što je Milutin sa caricom Irinom pravio kombinacije da neki od njenih sinova zasedne na srpski presto. Time bi se "svetorodna" dinastija Nemanjića ugasila i srpski presto ne bi nasledio neko od njih, već ni manje ni više nego Grk. To bi opet značilo da čitav trud prvih Nemanjića (Stefana Nemanje, Stefana Prvovenčanog i svetog Save) pada u vodu. Trebalo je više od sto godina da se sačini ovako jaka država i da se Nemanjićima stvori oreol svetaca, a uloga crkve je u tome bila neizmerna. Trud nekoliko generacija nije imao pravo da upropasti niko, pa ni Milutin. Naravno da je veliko pitanje da li bi i srpska vlastela prihvatila tako lako na prestolu nekoga ko nije iz loze Nemanjića. Teško da bi to prošlo bez krvavog rata u koji bi se tada umešala i Vizantija i ko zna ko sve još. To bi značilo raspad države. U takvim uslovima crkva je bila i te kako zainteresovana i moguće da se ona tada umešala spašavajući Stefana.

Crkveni pisci, kada su kasnije opisivali Stefanovo oslepljenje, nisu optuživali niti jednoga od aktera ovih događanja – ni Stefana, ali ni Milutina. To je sve zbog toga da se očuva "svetost" dinastije Nemanjića i da se ničim ne krnji njihov ugled u narodu. Danilo Drugi i Danilov učenik su okrivljavali za sve ove događaje vlastelu koja je okruživala Stefana i koja ga je navodno na čitavu pobunu nagovorila. O oslepljenju se nisu izjašnjavali i osim opisa samog događaja nisu pružili više podataka. Međutim, docniji pisac, Grigorije Camblak, optužuje za oslepljenje Milutinovu ženu Simonidu, navodeći nju kao jedinog krivca. "Čujte. Dolazi carica k caru pokazujući tužno lice, neukrašen i neobičan nastup, roni suze i unutrašnjim plamenom preseca glas. I, da ukratko kažem, podiže oca na oslepljenje prvorodnoga sina, vaistina slična Isaku dobrim pokoravanjem i poslušnošću" (Grigorije Camblak). Milutin biva ubeđen od nje i naredi da se Stefan oslepi. "A šta je bilo dalje? Nadvlada ženska prevara dostojna žaljenja i priče za suze, pobedi se careva premudrost ženskim spletkama, pokloni se očinska mudrost ženskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota ženskom bestidnošću! Pravedni bi uhvaćen nepravedno, nezlobivi ljutom zamkom, milostivi nemilostivo, i , o ružnog dela, bi lišen očiju" (Grigorije Camblak). Naravno da su ovo besmislice i da Camblak opravdava Nemanjiće bacajući krivicu na jednu strankinju (Grkinju), a to će uskoro postati manir, budući da je u srpskoj istoriji bilo još strankinja koje su bez ikakvog razloga bile okrivljavane za nedaće koje su zadesile Srbiju (npr. "prokleta" Jerina"). Verovatno pod utiskom priča među narodom i Mavro Orbin ponavlja istu optužbu. "Neki kažu da je Stefana otac oslepio pre zbog optužbe njegove maćehe".

Nakon oslepljenja Stefan je poslat na vizantijski dvor kod Milutinovog tasta cara Andronika II. "Ovaj blagočastivi kralj Uroš uzevši svoga sina takvoga oslepljenoga dade ga u slavni grad Konstantinov ka tadanjem svome tastu, svetom i vaseljenskom caru kir Androniku" (Danilo Drugi). U zatočeništvo Stefan je otišao sa ženom i sa dvoje dece: Dušica i Dušan (kasniji car Dušan) "da ga tamo čuva zajedno sa njegova dva nejaka sina, od kojih je jedan uskoro umro; drugog s nadimkom Dušan, još gotovo kao dečaka, pre nego što umre dovede iz Carigrada u Srbiju" (Mavro Orbin).

Vizantijski car Andronik II je veoma lepo primio Stefana sa njegovom porodicom i dao im jedan od carskih dvorova na korištenje. "I kada je bio priveden tamo ka blagovernomu caru Androniku, zapovedi da ga čuvaju, i davši mu jednu carsku palatu na prebivanje, reče da mu daju sve što mu je na potrebu" (Danilov učenik). Po svemu sudeći, bilo je i više nego očigledno da Stefan nije oslepljen, tako da je to car Andronik odmah primetio. "Jer imajući ga još tamo u svojim rukama, unapred je razumeo da mu nije do kraja bio oduzet vid očiju njegovih po Božjoj dobroj volji" (Danilov učenik). Ipak, car to nije dojavio Milutinu, plašeći se da bi ovaj mogao da ponovi kaznu. "Ovaj blagoverni razumevši takvo progledanje njegovo, ne objavi nikome takva viđenja da mu se ne doda opet koja zloba" (Danilov učenik).

Sami uslovi pod kojim je Stefan bio u zatočeništvu trebali su izgleda da budu veoma strogi, a on sam da bude pod strogim nadzorom. To se vidi iz načina na koji je car Andronik postupio prema Stefanu onoga momenta kada je ovaj došao u Carigrad. Tada je car naime naredio da se Stefan zatvori u jednu od carskih palata, istovremeno zabranjujući mu bilo kakve posete izuzev igumana i onih lica za koje car lično dozvoli. "I bi zapoveđeno od tadašnjeg cara Andronika Paleologa, da prebiva u obitelji Boga sviju i svedržitelja, zaveštavši da niko drugi k njemu ne dolazi da besedi, osim iguman obitelji i onaj kome on dozvoli" (Grigorije Camblak). Ovakve stroge uslove car nije odredio po svojoj volji, već po Milutinovim uputstvima. Ovo zatočeništvo se pretvorilo u svojevrsnu izolaciju Stefanovu, čak u tolikoj meri da biograf navodi kako je Stefan maltene uračunat u mrtve. "Udaljen od časti i slave carske, koju je pre imao, i od ljubavi svoga roditelja, i nečuvan od bivših mu svojih, no da kažem, kao da je sa mrtvima uračunat,..." (Danilov učenik).

Stefanu ovo zatočeništvo u Carigradu nije bilo lako, tako da je dosta vremena proveo u molitvi. "I često se moljaše i činjaše mnoga kolenopreklonjenja" (Grigorije Camblak). Čak u tolikoj meri da je izazivao divljenje. "A kada su se bratija okupljala na molitveno pravilo, on se prvi nalažaše, stojeći nepomično do svršetka bogosluženja, tako da su se i sam nastojatelj i sva bratija divili njegovoj bodrosti i revnosti" (Grigorije Camblak). Po svemu sudeći Stefan je izazvao divljenje i poštovanje od onih koji su ga tada okruživali. "I zbog ovoga bio je od sviju ljubljen i voljen, i prema njemu pokazivahu svaku pažnju" (Grigorije Camblak). Sve ovo je na neki način doprlo i do cara Andronika. "Nego i on beše čuo za pohvalno življenje ovoga muža" (Grigorije Camblak). Sada se i sam car odjednom zainteresovao za Stefana i počeo je da ga poziva na svoj dvor i da razgovara sa njim. "Tako da je često pozivao k sebi u carski dvor zbog koristi da sa njime govori i s njim obeduje" (Grigorije Camblak). Nakon nekoliko takvih razgovora car Andronik odjednom menja svoje do tadašnje suzdržano ponašanje prema Stefanu. "A blagoverni taj car vaseljenski što je po istini nazvan car milosti, ne prezre ni ovoga mladića, no videći ga u iskušenju i napasti, nakloni se na milosrđe njegovo i ne dodade mu bol na bol, videći da mu je dovoljno njegovo zlo, i čineći milostinju hranio ga je, sve korisno čineći mu,..." (Danilov učenik). Po svemu sudeći, tokom tih razgovora car je i primetio da Stefan uopšte nije slep, a moguće je da mu je to i ovaj sam rekao. To bi značilo da su njihovi odnosi toliko uznapredovali da se Stefan nije plašio pokazati caru da sasvim dobro vidi i da Milutinovo naređenje nije do kraja izvršeno.

Kod Grigorija Camblaka spominje se i jedno Stefanovo učešće u verskim diskusijama povodom rasprava isihasta i njihovih protivnika. Radilo se o diskusijama Varlaama, sa jedne strane kao predstavnika racionalističkog aristotelizma, i Grigorija Palama, sa druge strane kao predstavnika mističnog isihazma. U tom sukobu pobedio je Grigorije Palama, dok je Varlaam bio oteran. Prema biografu, na jednom od razgovora Stefana i cara počelo se diskutovati o tom problemu i Stefan je kroz svoju diskusiju kritikovao učenje Varlaama. Car je bio zadivljen Stefanovim rezonovanjem i pod tim uticajem "odmah zapovedi da mu dovedu Varlaama svezana, a da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz grada i da ih ne primaju gradovi i sela njegove države" (Grigorije Camblak). Ovde je biograf napravio grešku, budući da se ovaj sukob pojavio tek nakon smrti Stefana Dečanskog i on razumljivo nije mogao imati ulogu u tim događajima. Ipak, i pored svega ovo sasvim slikovito govori o tome da je Stefan sa carem bio u veoma dobrim odnosima. S druge strane, biograf pokušava i da pokaže kako je Stefan bio pravi borac za pravoslavnu veru. "Takva je bila Stefanova revnost za pobožnost, takva je bila mržnja prema jereticima, takva vera ka Hristu. I kada je u tuđoj zemlji i zatočenju disao takvom revnošću prema pravoslavlju da je i cara podigao na izgnanje jeretika, i koji je tako bio snažan u Hristu koji ga krepi, šta li on neće učiniti kada bude imao državu u svojoj volji?" (Grigorije Camblak).

Sam ovaj odnos cara prema Stefanu i ovo pitanje koje navodi Camblak "Šta li on neće učiniti kada bude imao državu u svojoj volji" nameće jedno drugo pitanje. Da li je car onoga momenta kada je otkrio da Stefan nije slep došao do zaključka da će na kraju ipak Stefan biti taj koji će naslediti Milutinov kraljevski presto? Stoga je u skladu sa tim i izmenio svoje ponašanje prema Stefanu. On ga je zapravo video kao budućeg srpskog kralja i prema njemu se tako i odnosio. Caru Androniku kao već starijem čoveku, ali izuzetno iskusnom političaru bilo je jasno da Dragutinovi potomci nemaju šanse da naslede srpski presto, kao što to nema ni neko od njegove dece iz braka sa Irinom. Milutin sa Simonidom nema dece niti će je imati, tako da se krug naslednika sužava na Konstantina i Stefana. U tom odnosu, car je kao iskusan političar, morao oceniti da je Konstantin slabiji, te da će na kraju Stefan biti taj koji će uzeti krunu. S druge strane, i to što Stefan nije do kraja oslepljen, što je izvedena podvala Milutinu, dosta je govorilo samo po sebi. Ako je tačna gore navedena pretpostavka da je u celu podvalu oko Stefanovog oslepljenja umešana Srpska pravoslavna crkva i deo vlastele, tada je i car Andronik to morao saznati onoga momenta kada je utvrdio da Stefan nije slep. To je za njega bilo sasvim dovoljno da uvidi da se u suštini samo čeka da Milutin umre, pa da se Stefan pojavi i da uzme krunu. Sam Stefanov boravak na vizantijskom dvoru bio je više u funkciji njegove zaštite od Milutinove osvete, nego što je trebao da bude kazna. Zaista, koji je drugi razlog mogao njega navesti na toliko prisno ponašanje prema Stefanu i njihove česte susrete? Jedino objašnjenje je da je car pripremao dobre odnose sa budućim srpskim kraljem. Iz dotadašnjih događaja bilo je sasvim vidljivo da Vizantiji najveća opasnost može da dođe baš iz Srbije. Istovremeno, Srbija joj može biti i najveći saveznik, što se videlo iz dosadašnje Milutinove pomoći kada je ovaj slao svoje odrede da ratuju sa Turcima za račun Vizantije. Prema tome, car je pokušavao da sa Stefanom ostvari dobre odnose ne bi li ga zadužio za kasniju dobru saradnju, kada ovaj postane srpski kralj.

30. Stefanov povratak

Nakon što je prošlo pet godina od zatočenja u Carigradu, na čudesan način vrati se Stefanu vid. Nakon svenoćnoga bdenja u čast uspomene na čudotvorca Nikolaja, Stefan je, za vreme dok se čitalo žitije o čudesima ovoga sveca, sedeći za stolom zadremao. U snu mu se javio Nikola, mirlikijski episkop, koji mu je obećao da će ponovo progledati. "I kada mu davaše vid, podiže ga i učini krsni znak na licu, dotakavši se krajevima prstiju očiju, reče:Gospod naš Isus Hristos, koji je slepome od rođenja dao vid, dariva i tvojim očima prvašnji zrak" (Grigorije Camblak). Tako je Stefanu povraćen vid i time se ostvarilo obećanje ovog sveca koje je dato još onda kada je on i oslepljivan. Naime, odmah nakon oslepljenja dok je Stefan ležao iscrpljen pojavio se ovaj svetac. "Imao je sveštenolepni izgled, ukrašen svetiteljskom odeždom, a svetlost blagodati sijaše na licu muža. Noseći na desnom svome dlanu oba njegova izvađena oka ..." (Grigorije Camblak). Time je rečeno da su oba Stefanova oka sačuvana, a da će ih svetitelj vratiti onda kada se za to ukaže prilika. Sada je bila ta prilika i Stefanu je vid vraćen. Sva njegova pravovernost je time bila u punoj meri nagrađena.

Ovo Stefanovo žitije pisao je Grigorije Camblak kada je prošlo skoro više od 70 godina od smrti Stefana (Dečanskog). Camblak je bio iguman manastira u Dečanima i ovi njegovi prikazi verno odražavaju legende koje su tada bile raširene u narodu o tome kako se Stefanu povratio vid. U daljnjem tekstu će biti vidljivo da su te legende počele da se šire onog momenta kada se Stefan upustio u borbu za Milutinovo nasledstvo i u toj borbi mu neizmerno pomogle stvarajući od njega sveca.

Tokom zatočenja u Carigradu stigla je Stefana i jedna porodična tragedija: umro mu je sin Dušica. "Kada prođe nemnogo dana iza toga čudnovatog progledavanja, najmanji njegov sin razbole se teškom bolešću i u malo dana umre" (Grigorija Camblak).

Za to vreme umro je Dragutin (1316. godine), a Milutin sa svojom vojskom zauzme zemlje kojima je ovaj za života vladao. Vladislava, Dragutinovog sina koji je bio određen za očevog naslednika i potencijalnog naslednika srpske kraljevske krune, Milutin je bez milosti bacio u tamnicu. Time je kao naslednik srpske kraljevine i Vladislav (kao nedavno Stefan), izbačen iz igre. Uskoro je i drugi sin carice Irine koji se zvao Teodor odustao od toga da bude budući kralj Srbije. On je naime oko 1317. godine dolazio u Srbiju, ali mu se, kao ni njegovom mlađem bratu Dimitriju 1308. godine, nisu dopali klima i ljudi pa je odustao od kandidature. U to vreme on je već imao grofoviju od Monferata (od 1305.) pa verovatno nije želeo da rizikuje sa srpskom kraljevinom. Verovatno da je upoznao situaciju koja vlada u Srbiji i kao već iskusan čovek ocenio da u Srbiji on nema nikakvih šansi, te da ga srpska vlastela nikada neće, kao stranca, prihvatiti za svoga kralja. Njemu nikako nije moglo ostati nepoznato da postoji nekoliko ozbiljnih kandidata za srpski kraljevski presto i da je nakon Milutinove smrti verovatan građanski rat. U tom ratu mogao je lako izgubiti glavu, a on nije bio voljan da svoju udobnu grofoviju zameni za nesigurnu krunu. Tokom 1317. godine umrla je i carica Irina, pa je i sa te strane prestalo mešanje u pitanje Milutinovog nasledstva.

Sam Milutin je po svemu sudeći, doduše i nije imao drugog izbora, za svoga naslednika odredio sina Konstantina. Za istoriju on je nepoznat i o njemu postoje samo pretpostavke. Ima nekih indicija (veoma nesigurne) da je Milutin postavio Konstantina za zetskog kralja i da je on (Konstantin) u tom svojstvu u Skadru dao kovati srebrni novac. Na tom novcu Konstantin je prikazan kako sedi na prestolu i drži u ruci skiptar dok na glavi ima krunu. Da ga je Milutin odredio za naslednika vidi se iz toga što je Konstantin naslikan sa Milutinom i Simonidom na fresci u Gračanici gde je prikazano kako ih Hristos blagosilja. Isto tako, spominje se Konstantin i u natpisu na ikoni koja je se nalazi u crkvi Svetog Nikole u Bariju. Ta je ikona poklonjena 1319. godine i to govori dovoljno jasno da se tada Konstantin vodio kao Milutinov naslednik. Ko je bio on, ko mu je majka (pretpostavlja se da je to bila prva Milutinova žena – nepoznata srpska vlastelinka), da li je bio oženjen i da li je imao dece, ostaje tajna. Po svemu sudeći, Milutin ga nije mnogo cenio niti držao do njega, a to što je bio određen za naslednika bila je stvar čiste slučajnosti, pošto drugih jednostavno nije bilo.

Baš nekako u vreme nakon dolaska Teodora, sina carice Irine, u Srbiju i njegovog još bržeg odlaska iz nje, počne Stefan da radi na tome da kod Milutina isposluje dozvolu za povratak u Srbiju. Znajući da se ne može direktno obratiti Milutinu, on pronađe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi uticajnog posrednika. On tada napiše pismo Danilu koji je tada (1320.) bio u Svetoj gori, u Hilandaru i u kojem ga moli da se ovaj zauzme kod Milutina ne bi li dobio dozvolu za povratak. "Napisavši slova umilnih reči sa velikom tugom srca, i njih dade ka ovome preosvećenome gospodinu mome, koji je tada bio u Svetoj Gori u domu presvete Bogorodice, mestu zvanom Hilandar, živeći u usamljeništvu radi inočestva, moleći mu se...." (Danilov učenik). Sam tekst pisma sadrži u sebi uglavnom molbe Danilu da se zauzme kod Milutina, ali na kraju se naglašava želja. "No dobrorazumnim i slatkim rečima tvojim učini poslušnim njegovo previsoko ime, da me dovede u Bogom darovanu svoju državu" (Danilov učenik). Stefan traži od Danila da mu ovaj obezbedi povratak u "svoju državu" što ima značenje da Stefan smatra sebe za prestolonaslednika i to govori dosta sigurnim tonom. Tako nešto se ne bi moglo očekivati od onoga ko je zatočen u dalekom Carigradu i koji se nalazi u nemilosti kraljevoj. Takva sigurnost je kod Stefana bila plod nečega što je on znao ili očekivao. To nešto bi moglo biti samo neka podrška koju je imao, ili od crkve ili od plemstva. Moguće je i od jednih i od drugih. Vreme u kome se on vraća u Srbiju se kasnije pokazalo kao pravi momenat, jer je neposredno nakon toga Milutin iznenada umro. Ta podudarnost (sreća ili namera?) njegovog povratka sa Milutinovom smrću kasnije je bila veoma dragocena.

Ovakvu Stefanovu molbu Danilo je primio i o tome upoznao crkvene dostojanstvenike Svete Gore. "I sakupivši ka sebi svečasne i prepodobne i dostojnoimenite črnce Svete Gore, i ljubazno učinivši sastanak Gospodu, i pošto je bila duhovna beseda među njima, ovaj, gospodin moj, Bogom vođen i urazumljivan Duhom svetim, smisleno i razumno posavetova se s njima, i dade im pismo ka njemu." (Danilov učenik). Po primitku pisma Danilo nije samostalno preduzimao ništa, već je sa Stefanovom molbom upoznao dostojanstvenike Svete Gore. Na tom savetovanju dogovoreno je kako treba delovati na Milutina, ne bi li se od njega izmolila tražena dozvola za Stefanov povratak. Tada je izabrano jedno poslanstvo. "I izabravši neke od takvih svečasne črnce Svete Gore, i ove poslaše ka previsokome kralju Urošu sastavivši mnogorazumne i divne reči pisma, kojima bi mogli da postignu volju njihove molbe, kao što su molili o sinu ovoga hristoljubivoga" (Danilov učenik). Istovremeno je poslata i molba arhiepiskopu Srpske pravoslavne crkve Nikodimu od kojeg je traženo da i on svojim autoritetom podrži ovu molbu i da bude na čelu ovog poslanstva. "Takođe molbu načiniše ka preosvećenom arhiepiskopu Nikodimu da se potrudi sa ovim poslanicima do blagočastivoga kralja" (Danilov učenik).

Arhiepiskop Nikodim je u potpunosti prihvatio molbu iz Svete Gore pa uz ovo poslanstvo krene i on ka kralju Milutinu. "I tako ovaj gospodin moj preosvećeni arhiepiskop kir Nikodim saslušavši takve reči, i kao vaistinu muž dobrih želja, revnitelj istinite ljubavi, mrzeći zlo i odvraćajući se od svake nepravde, sa uspehom ustavši pođe ka tome blagočastivome i hristoljubivome kralju Urošu" (Danilov učenik). Sada je poslanstvo bilo kompletno: sa jedne strane sakupljeno je iz Svete Gore (Hilandara), dok s druge strane tu je sam arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve Nikodim. U svakom slučaju pokretač ove inicijative bio je Danilo, odnosno impuls je krenuo iz Svete Gore (Hilandara), dok se arhiepiskop Nikodim pridružio ovoj ideji kada je ona već bila formirana i kada se već i počela sprovoditi. Sudeći po Danilovom učeniku, poslanstvo bi išlo do Milutina i da im se arhiepiskop Nikodim nije pridružio, no zbog njegovog velikog autoriteta njegova podrška je bila dobrodošla. To je bio sam vrh Srpske pravoslavne crkve, podržan iz Svete Gore.

Ovakvo poslanstvo kralj Milutin je morao da primi i da ga sasluša. "Pristupiše sa ovim preosvećenim arhiepiskopom kir Nikodimom ka blagočastivome, i što su imali da kažu zbog čega su poslani, sve izgovoriše " (Danilov učenik). Da je ovakvo poslanstvo pretpostavljalo izvestan rizik za sve koji su bili u njemu, vidi se iz sledećeg. "A ovaj preosvećeni vaistinu imajući savršenu smelost ka ovome blagočastivome, pristupivši k njemu poče mu govoriti slatke i dobrorazumne reči, kojima bi mu bilo moguće veliki gnev jarosti njegove okrenuti na krotost, kao što je i bilo" (Danilov učenik). Biograf navodi kako je arhiepiskop morao imati dosta hrabrosti onda kada je pred Milutina istupio sa takvom molbom, jer je kralj bio još uvek ogorčen na Stefana. Stoga bi bilo veoma interesantno znati šta je bio razlog da se baš tog momenta zatraži od Milutina oprost za Stefana? Kojim su se razlogom rukovodili crkveni velikodostojnici onda kada su rizikovali Milutinov gnev i sa takvom upornošću kod njega insistirali na svome zahtevu? Moguće je da su oni svi ustvari očekivali da bi Milutin možda mogao početi poboljevati budući da je tada već imao i dosta godina (oko 70) i da je potrebno da Stefan bude u Srbiji kada se postavi pitanje nasledstva.

Da li je u pozadini ovoga događaja stajala možda i Vizantija? Grigorije Camblak navodi kako je Stefanov povratak zasluga vizantijskog cara Andronika II. Car je naime jednom prilikom poslao neko izaslanstvo u Srbiju koje je tražilo od kralja Milutina vojnu pomoć za borbu sa Turcima. Na čelu ovog poslanstva postavljen je, kako kaže Camblak "nastojatelj manastira Pantokratorova, kao muža rečita i iskusna u svemu". Dakle, poslanstvo je došlo na srpski dvor, ali Camblak greši u tome što navodi da je poslanstvo tražilo vojnu pomoć za borbu sa Turcima. Ta vojna pomoć o kojoj on govori bila je još 1312-1313. godine, dakle još pre nego što se Stefan i pobunio. To znači da ovo poslanstvo nije imalo kao svoju glavnu svrhu da traži od Milutina vojnu pomoć već nešto drugo, a to "nešto drugo" je kroz daljnji tekst rečeno. Naime, tokom pregovora Milutin pozove "nasamo onoga časnoga oca, pitaše o sinu Stefanu." U daljnjem razgovoru Milutin je mogao da čuje samo reči pohvale o svome sinu. "I pričaše mu o mnogim dobrim delima muža i o neporočnom životu, i kako premudro podiže samodršca da izagna jeretike". Nakon toga Milutin dobija savet. "I ako ćeš poslušati mene, koji te dobro savetujem, vrati s čašću sebi onoga koji je viši od čovečanske časti". Milutin se nije dugo razmišljao već odgovori: "Neka bude kako Bog hoće, časni oče, kao što si zapovedio". Time je Stefan dobio oprost i mogao je slobodno da se vrati.

U obe ove priče koje su izneli biografi (Danilov učenik i Grigorije Camblak) primetna je velika uloga pravoslavne crkve, zapravo čak isključiva. Kod Danilovog učenika u poslanstvu kod Milutina je bilo izaslanstvo sa Svete Gore, ali je vođa bio srpski arhiepiskop Nikodim. Isključivi zadatak poslanstva je bio da ubedi Milutina da ovaj Stefanu oprosti i dozvoli mu dolazak u Srbiju. Kod Camblaka se situacija malo menja i poslanstvo nije bilo sastavljeno iz crkvenih lica već iz svetovnih i to isključivo Grka, ali kojima je bio priključen "nastojatelj manastira Pantokratorova, kao muža rečita i iskusna...", dakle opet jedno veoma uticajno crkveno lice. Zadatak poslanstva je bio da se obezbedi vojna pomoć, a tek slučajno je bilo govora o Stefanu (samo zbog toga što je Milutin bio radoznao da čuje šta mu sin radi).

Posmatrajući ove dve mogućnosti verovatna je verzija koju je pružio Danilov učenik, ali ne sme se nikako zanemariti ni Camblakova. Uloga Vizantije je veoma lako moguća u ovom celom događaju i verovatno da je Camblak nešto znao o tome, i to je mogući razlog zašto se u njegovoj priči uloga Srpske pravoslavne crkve i ne spominje.

Kakva bi mogla biti uloga Vizantije? Za mogućnost da je Stefan preko Srpske pravoslavne crkve sebi omogućio povratak u Srbiju treba imati u vidu da je za takvu akciju, koja je bila zbog učešća sabora Svete Gore i arhiepiskopa Nikodima dosta široka, potrebno ipak izvesno vreme i dosta priprema. Sve to ne bi moglo promaći budnom oku mnogobrojnih špijuna i dostavljača kojih je Vizantija bila puna i kojima je sigurno i Stefan bio okružen. Dakle, car Andronik bi sigurno znao za Stefanove veze u Svetoj Gori i bilo je dovoljno samo da učini mali napor i da sve to osujeti. On to ipak nije učinio ili iz nekog interesa koji je imao, ili (što je mnogo verovatnije) zato što je i Vizantija učestvovala u celoj akciji. Dovoljno je samo setiti se toga da je car znao da Stefan nije slep, a ipak to nije dojavio Milutinu. On je na njega očigledno računao kao budućeg kralja Srbije i stoga je negovao tako dobre odnose sa Stefanom. U vreme kada je Stefan pripremao povratak u Srbiju, car Andronik je znao da srpski presto neće naslediti niti jedan od njegovih sinova (Dimitrije i Teodor), a da Simonida (njegova ćerka i srpska kraljica) ne može imati dece. Znači treba pronaći neku odgovarajuću ličnost za srpski presto, a za to nije trebalo mnogo truda. Sam Stefan mu se nalazio u Carigradu i bila bi neoprostiva politička greška da se ta prilika ne iskoristi. Sada je car imao prilike da direktno utiče na to ko će vladati Srbijom, a takva se prilika ne propušta, pogotovo je ne propušta iskusna vizantijske diplomatija. Dakle, ako nije direktno on bio taj koji je omogućio Stefanu povratak u Srbiju (po verziji Grigorija Camblaka), onda je car Andronik u najmanju ruku, makar blagonaklonim odnosom prema celoj toj akciji (jer mu nije mogla ostati nepoznata) omogućio njen uspešan završetak.

Bez obzira na to što sina nije video tolike godine, Milutin ga nije bio željan i bio bi caru verovatno veoma zahvalan da mu je on ranije dojavio da Stefan ipak nije slep. Imao je car mogućnosti i da Milutina obavesti da se preko crkve priprema Stefanov povratak. Ništa od svega toga nije učinjeno. Milutin bi sigurno umeo sve te pokušaje da osujeti i da Stefana zadrži na sigurnoj udaljenosti. To da je Milutin bio neraspoložen prema Stefanu videće se kasnije kada ga nakon dolaska u Srbiju ne bude zadržao pored sebe već ga pošalje u udaljenu županiju, zadržavajući mu sina Dušana (možda kao taoca?). Postoji još jedan momenat koji je veoma interesantan i koji može da prikaže u kakvom je raspoloženju Milutin dopustio Stefanu da se vrati. Naime, on nastojniku manastira Pantokratorova, nakon što je čuo o sinu Stefanu sve najlepše "i izlivši dovoljno suza i ustavši klanjaše se mužu, i ispovedaše blagodat", dozvoljava povratak Stefanov rečima: "Neka bude kako Bog hoće, časni oče, kao što si zapovedio". Tu ima veoma malo od ljubavi oca prema sinu i Milutin ne dozvoljava Stefanov povratak kao otac koji je oprostio, već taj čin izgleda kao da je iznuđen. To doduše ni Milutin ne krije jer kaže "kao što si zapovedio".

Na kraju, Milutin je ipak morao popustiti, jer to više nije bio usamljeni zahtev jednog crkvenog velikodostojnika ili samo Srpske pravoslavne crkve već i sabora Svete Gore "ne hoteći prezreti takve prozbe i molbe ovoga preosvećenoga i celoga Bogom ljubljenoga sabora Svete Gore..." (Danilov učenik). Tu Milutin nije imao više mnogo izbora, jednostavno je morao popustiti, znajući koja je moć crkve i svestan svega onoga što je za njega crkva učinila. Naročito mu je mogao ostati u uspomeni Dragutinov prodor u Srbiju tokom 1311. (ili 1312.) kada ga je skoro sva vlastela napustila i prešla Dragutinu. Izgledalo je tada da mu nema spasa pred bratovljevim gnevom, ali uz pomoć Srpske pravoslavne crkve uspeo je da sakupi zlato kojim je nakupio dovoljno najamničkih četa i odbio ovaj napad. Da ga tada crkva nije pomogla on bi izgubio kraljevstvo. Pri samome pomirenju sa bratom (1311. ili 1312.) upravo je crkva bila ta koja je bila posrednik. O toj svojoj ulozi pomiritelja arhiepiskop Nikodim sasvim neuvijeno govori na Jerusalimskom tipiku. "Bi, naime, neka raspra velika po kušanju staroga zlotvora i razdor među gospodinom mi previsokim kraljem Urošem i među bratom mu kraljem Stefanom, a ja sam tada bio iguman časnoga manastira svete Bogorodice Hilandara, koji je u Svetoj Gori, pa izvoljenjem oba brata i sabora srpske zemlje poslan bih u novi Rim, u carski grad, tada carstvu pravovernoga cara kir Andronika Duke Anđela Komnena Paleologa i sina njegovog cara kir Mihaila i unuka njegovog cara kir Andronika, dok je vaseljenskim prestolom upravljao u Carigradu kir Nifon,..." (Nikodim Hilandarac na Jerusalimskom tipiku). Prema tome, on ovakvom svom savezniku nije smeo odbiti ni jednu molbu i stoga je njegov odgovor bio sasvim racionalan i jedino moguć. "Molbu vašu ispunih, i zapovedam da bude u svemu vaša volja, što ste mi govorili o mome sinu" (Danilov učenik).

Na neki način ovo bi se moglo smatrati i diplomatskom pobedom Stefana, budući da je ostvario sve ono što se moglo tog momenta. Uspeo je da sebi omogući bezbedan povratak u Srbiju i sada je mogao mirno da doputuje i da se smesti negde, očekujući da Milutin umre i da mu otvori put ka prestolu. Niko nije tada znao da Stefan uopšte nije slep i to je bilo njegovo najjače oružje. Uz pomoć Srpske pravoslavne crkve on je još jači i ne postoji niti jedan konkurent koji će mu se moći suprotstaviti onda kada se otvori pitanje nasleđa prestola. S druge strane, ni vlastela mu nije bila nesklona. Ipak je on taj koji je sin kralja Milutina i koji je dugo godina bio smatran za prestolonaslednika, a treba se setiti da je imao i značajnu podršku od vlastele u momentu kada je podigao bunu. Mora da je nešto od te podrške još uvek ostalo. Vreme koje je proteklo od njega je načinilo i mnogo odlučnijeg čoveka, tako da se više ne može desiti da bude onako mlak i neodlučan kao u pobuni protiv oca. Tada je mogao dobro videti šta se može sa odlučnom i energičnom akcijom (tako je Milutin savladao njegovu pobunu), a srpska vlastela ceni samo takvog vođu. Bila je dovoljno samo njegova kratka neodlučnost i razmišljanje da li da udari na oca, a Milutin se nije mnogo razmišljao već je napao, pa da vlastela pređe na stranu onoga ko je odlučniji. To je bio razlog zašto je on ostao bez podrške i zašto je sva vlastela prešla Milutinu.

Uskoro krene poslanstvo put Carigrada da bi saopštilo Stefanu radosnu vest. "Posla caru u Vizantiju, moleći da pošlje Stefana k njemu" (Grigorije Camblak). Stefan se odmah počeo spremati za povratak, a rastanak sa carem Andronikom je bio veoma srdačan. "I počastivši ga mnogim različnim pohvalnim darovima, i koliko mu je trebalo, svako dovoljno dade mu, mnogo zlato i druge potrebe, koliko je hteo, i sa velikom ljubavlju otpusti ga kao ovom blagovernom i blagočastivom i hristoljubivom kralju Urošu" (Danilov učenik). Putovanje je trajalo nekoliko dana i konačno nakon dugog vremena stigao je Stefan u Srbiju. Odmah se javio Milutinu. "I kada dođe na mesto gde je car tada prebivao, po njegovoj zapovesti dođe k njemu" (Grigorije Camblak). Sudeći po biografima susret je bio veoma srdačan (ili je samo tako na prvi pogled izgledao), a Milutin se obradovao sinu. " A on kao otac primio je dobroga sina i sa suzama celivao, i reče mu reči pune utehe, moleći sa istinitom smernošću oproštaj za ono što je njemu učinio" (Grigorije Camblak). Teško da je Milutin molio Stefana za oproštaj, to nije ličilo na njega. Ako i jeste bila je to gluma koja je trebalo da posluži za okolne gledaoce. Slično je i Stefan postupio kada je tešio Milutina govoreći mu da je on (Stefan) kriv za sve ono što mu se desilo. "Oče, zapoveđeno ti izvršio si, jer nije prepodobno ni pravedno da ko ne posluša kada Bog zapovedi, pošto ti nisi uzrok ni mome rođenju na svet, kada on ne bi dao. Zato smo, oče - reče - obojica dužni da blagodarimo onome koji je tebe hteo da spase služenjem carstva, a mene da udostoji milosti gubitkom vida" (Grigorije Camblak).

Sam susret je malo ličio na odnos oca i sina, pogotovo ako se oni obojica kaju za svoje postupke. Naime, Stefan je pred Milutina izišao sa povezom preko očiju praveći se da je slep, padao mu je pred noge sa celom svojom porodicom i pred Milutinom plakao. "I kada je došao ka svome roditelju sa sinom svojim Dušanom, i sa nešto malo dece svoje, i tako pavši na noge njegove, imajući povezane oči svoje, kao što priliči slepome, i sa gorkim suzama vapijući,..." (Danilov učenik). U suštini Stefan je tek tada od Milutina tražio oprost, još uvek se nije znalo da li će mu Milutin zaista i dozvoliti ostanak u Srbiji. Moguće je da je Milutina pogodila (bar na trenutak) ova scena gde mu sin Stefan sa povezom preko očiju zajedno sa ženom i sinom Dušanom koji je bio dete (rođen 1308. ili 1312.) plačući, puže pred njim i moli za milost. "A ovaj roditelj njegov, hristoljubivi kralj, ne mogući trpeti zbog žalosti i tuge srca svoga, videći vazljubljenoga sina svoga gde mu govori takove reči, izmeni se na milosrđe, imajući kao novu i dobru i poslušnu milost od dobre česti i ne odmećući se od prisnosti sinovljeve, dade mu neki mali deo od države župe budimaljske, gde će se čuvati" (Danilov učenik).

Milutin je dozvolio Stefanu da ostane u Srbiji, ali ga nije i zadržao pored sebe, već ga je poslao u župu u Budimlju, dok je Stefanovog sina, a svoga unuka, Dušana, zadržao pored sebe. "Bi poslan od cara i ujedno oca sa mnogom čašću da prebiva u nekom dioklitijskom mestu, pošto su mu prinošene obilne potrebe na svako ugađanje. A on sina, koji je došao s njim od Konstantinova Grada predade ga njegovu dedu (Grigorije Camblak). Dakle, Stefan je bio poslat odmah u zaseban deo države, ne baš veliki, gde je mogao mirno da boravi. Milutin se uverio da je slep (barem je on tako mislio) te da mu od njega više ne preti opasnost. Same Stefanove suze i molbe za oprost kao i iskazano pokajanje, delovali su Milutinu dosta ubedljivo. Sam taj susret je pokazao da Milutinu pažnja ipak slabi, jer ga je Stefan veoma lako prevario u tome da je slep, kao što ga je uverio i u svoju bezopasnost. To je bio znak da Milutin stari i da više nije onaj nekadašnji lukavi kralj. Međutim, za Stefana je još uvek bio sasvim nedostižan. Istovremeno ovaj susret je i za Stefana bio jasan znak da on protiv Milutina, dok je živ, ne može ništa. To će se naročito videti onda kada Stefan čuje da je Milutin umro, ali misleći da je u pitanju podvala bude jedno vreme oklevao. Još uvek je Milutin bio strašan i opasan. S druge strane ni sama pravoslavna crkva ne bi dozvolila ponovno razbuktavanje sukoba oca i sina. Stefan će morati da sačeka Milutinovu smrt.

Ostaje pitanje koji je razlog bio to što je Milutin pored sebe zadržao Stefanovog sina Dušana. Moguće su dve stvari. Kao prvo moguće da Milutin ipak nije u potpunosti verovao Stefanu te da je podozrevao neku podvalu. U tim staračkim godinama Milutin je već svima bio težak sa nepoverljivošću i sumnjičenjem. Od njegovih neprestanih optuživanja nije bio siguran niko, a po svemu sudeći najgore je bilo njegovoj ženi, mladoj kraljici Simonidi. Nju je neprestano sumnjičio za neverstvo, itd. U okviru toga mogao je još manje verovati Stefanu koji je već jednom pokušao pobunu. S druge strane toliko zauzimanje crkve za Stefana nije mu moglo biti svejedno, jer je on znao za njenu moć. To ga je verovatno i plašilo, budući da su u Srbiji postojala mnoga nezadovoljstva koja bi mogla lako da se pretvore u otvoreni bunt. Prestolonaslednik Konstantin mu nije bio neka posebna uzdanica i sa njim on prvi nije bio zadovoljan. Jedina mogućnost da Stefana drži pod kontrolom bila je da mu sina Dušana drži pored sebe kao taoca. Dokle god bude držao Dušana, dotle će i Stefan biti veran. Da on nema nikakvih skrupula i da bi se u slučaju kakve pobune mogao osvetiti na Dušanu u to Stefana ne bi trebalo posebno uveravati, jer njega samog je Milutin zarad vlasti dao oslepiti.

Druga mogućnost je možda ubedljivija. U tim staračkim godinama, već je rečeno, Milutin je bio veoma nepoverljiv. Ni sa jedne strane on nije imao ljubavi. Od pet žena koje je imao sve ga mrze, a ova poslednja, Simonida, ga mrzi još i najviše, čak toliko da je već od njega i bežala. Osim što ga mrzi možda ga i vara sa drugim, mlađim od njega. Deca ga takođe ne podnose, neko sa razlogom neko bez njega. Konstantin jedva čeka da on umre ne bi li ga nasledio, a Stefan ga mrzi zbog oslepljenja. Nevoljen, a već dobro ostareo i mrzovoljan on odjednom dolazi u priliku da vidi unuka Dušana kojeg Stefan dovodi sa sobom iz progonstva. Dušan je u to doba bio već momčić, ako uzmemo da je rođen 1308. godine (ili 1312.) u vreme susreta sa Milutinom (1320.) imao je oko 12 godina. Dakle, Milutin sada pred sobom ima mladog momka koji je već tada bio veoma lepa pojava i moguće je da su tada odjednom u njemu proradila osećanja koja dugo nije imao. Sada je imao odraslog unuka od kojeg bi on mogao da napravi pravog vladara i koji bi bio njegov dostojni prestolonaslednik. Stoga odlučuje da Dušana zadrži pored sebe i da ga pokuša naučiti kako se vlada jednom takvom jakom, ali i neposlušnom državom kao što je Srbija. Tek sada Srbija ima pravog Nemanjića koji će biti u stanju da nastavi ovu "svetorodnu" lozu. U Konstantina ionako nikada nije imao mnogo poverenja, Stefan je slep, ali tu je zato Dušan, njegov unuk. To ne bi bilo prvi put u istoriji da jedan vladar ne ostavlja presto svome sinu, pošto u njega nema poverenja (smatra ga slabićem ili slično), već unuku, kojega za to posebno i priprema.

Ovakvo surovo kažnjavanje Stefanovo nije bilo lako objašnjivo biografima koji su pisali o Milutinu i Stefanu Dečanskom. Nije bilo moguće ni jednoga od njih označiti kao jedinoga krivca za ovaj sukob i surovo Stefanovo kažnjavanje. Krivac je do kraja nađen u Milutinovoj ženi Simonidi koja je označena kao spletkarošica koja je uspela da ubedi oca (Milutina) da kazni sina (Stefana). "Podiže zavist đavo koji uvek mrzi dobro. A izvršilac takvog služenja bila je njegova žena. O moje suze, što ženska prevara savlada praroditeljevu u raju veliku mudrost..." i dalje "Dolazi carica k caru pokazujući tužno lice, neukrašen i neobičan nastup, roni suze i unutrašnjim plamenom preseca glas. I, da ukratko kažem, podiže oca na oslepljenje prvorodnoga sina,..." (Grigorije Camblak). Po njemu izlazi da je Milutin bio žrtva njena. "Nadvlada ženska prevara dostojna žaljenja i priče za suze, pobedi se careva premudrost ženskim spletkama, pokloni se očinska mudrost ženskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota ženskom bestidnošću." (Grigorije Camblak). Ovakve glasine su stigle i do Mavra Orbina koji navodi: "Neki kažu da je Stefana otac oslepio pre zbog optužbe njegove maćehe. Međutim, nije ostao sasvim slep, mada se u početku pravio da jeste." Sve ovo su besmislice, budući da je Simonida možda bila i najveća žrtva svih ovih događanja. Najpre je kao petogodišnje dete dovedena za ženu jednom starcu, da bi nedugo potom bila uhvaćena u pravo vrzino kolo ambicija njene majke carice Irine kada je ova pokušavala da ubedi Milutina da srpski presto nasledi jedan od njenih sinova.

Simonida je uskoro izrasla u lepu ženu prema kojoj je Milutin pokazivao strahovitu ljubomoru. Već ostareo plašio se da mlada žena ne bi pogledala koga mlađeg, dok je s druge strane (ako verujemo Orbinu) on nju upropastio kao ženu upuštajući se sa njom dok je imala samo osam godina u seksualne odnose i tako je povredio da ona više nije mogla rađati. Takvu upropaštenu, neprestano je sumnjičio za ljubavne prevare, svestan svoje starosti i nemoći. Ona mora da je prema njemu osećala sve osim ljubavi i iskoristila je prvu priliku koju je mogla da od njega pobegne. To je bilo 1217. godine kada joj je umrla majka i kada je pod opravdanjem da ide na njenu sahranu otišla u Carigrad da bi odmah potom odbila da se vrati u Srbiju. Na to se Milutin žestoko naljutio i počeo da preti vizantijskom caru Androniku. Videvši da je Milutin izgubio potpunu kontrolu nad sobom i da bi zbog Simonide mogao i vojsku da pokrene, car natera Simonidu na silu da se vrati u Srbiju. Ona krene za Srbiju, ali u očaju, samo da se ne bi morala vratiti Milutinu, u Seru se zamonaši. Eto šta je bila u stanju da uradi jedna mlada žena (od samo 22 godine) samo da se ne bi vratila bezobzirnom starcu. Može se zamisliti kakav je užas zavladao među pratnjom koja ju je vodila Milutinu. Ko će sada smeti da mu izađe na oči i da mu objasni kako je Simonidi draži i kruti manastirski život od života sa njim. Međutim sada se umešao i Simonidin brat despot Konstantin, koji joj pocepa monašku rizu i svu uplakanu i u jauku preda na silu srpskom poslanstvu koje je Milutin poslao po nju. "Ona je tada bila u uzrastu od 22 godine. Uplašena da ne bude po povratku ubijena od strane muža, koji je uvek bio podozriv prema njoj a sada još i raspaljen velikim gnevom, smislila je da obuče monašku odeću i tako pobegne od zajedničkog života s njim. Nije se usuđivala da to učini dok je tamo kod oca boravila, da ne bi oca, iako on nije bio posvećen u njen plan, izložila optužbi zbog javnog saučesništva i da ne bi podstakla kralja na otvoreni rat protiv oca. Zato je do grada Sera putovala onako kako je pri polasku bila obučena. Boraveći tamo više dana, tajno je od nekog kupila monašku rizu i obukla je jedne noći. Tako se sledećeg dana nenadano pojavila pred Tribalima koji su je pratili i izazvala kod njih ne malo zaprepašćenje i zbunjenost, tako da su iz straha od gospodara hteli nešto strašno protiv nje preduzeti. Naime, ili da joj poderu rizu i da je protiv volje odvedu njenom mužu, ili kao drugu mogućnost, da je ubiju, da ne bi živa stanujući veoma daleko od svoga muža, mučila njegov duh žestokim bolovima. Ali, njen polubrat, sin druge majke despot Konstantin, koji je takođe bio prisutan, preduhitrio je te planove i ispravio njenu lakomislenost, sluteći da bi kralj veoma rđavo primio to što se desilo. On joj je prišavši silom poderao rizu i obukao uobičajenu njenu odeću. Zatim je predao Tribalima i naredio im da je što je moguće brže odvedu, iako se ona opirala i plakala" (Nićifor Grigora).

Eto kakvi su bili odnosi između Milutina i Simonide. Savršeno je jasno da Simonida predstavlja žrtvu Milutinovu i da ona kao takva nije mogla imati apsolutno nikakav uticaj na njega, a najmanje u njegove odnose sa Stefanom. To što je ona označena kao glavni krivac loših odnosa između Milutina i Stefana, jeste samo opravdanje biografa koji nisu smeli da napišu pravu istinu.

Strana 4 >>

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]