Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

11. Вуканова победа и пораз

Вуканове жалбе папи на јерес у Босни нису никако престајале тако да коначно 1200. године Рим обавештава угарскога краља Емерика о јеретицима у Босни и тражи од њега да их сатре. Ипак, папа саветује Емерика да прво покуша лепим путем, односно наређује му да се прво Кулин бану обрати лепим, па ако овај јеретике не отера из земље и не поплени им имања, онда да сам Емерик то учини. Емерик је позвао Кулина на одговорност (1201.) а он је успео да се одбрани тиме што је тврдио да је он мислио да се ради о правој вери. Да би још више у то убедио папу, Кулин му шаље у Рим неке од јеретика (патарени) да би овоме објаснили своја учења. На то папа касније пошаље у Босну своје људе, који су требали да на лицу места испитају о каквој се јереси ради. Током 1202. и 1203. године папини изасланици су боравили у Босни, а Кулин их је лепо дочекао и излазио им у свему у сусрет. У само пролеће 1203. године уз реку Босну на Билину пољу сакупио се сабор свих босанских званичника који су тада признали римску цркву и обећали да више неће скретати у јерес. Са тога скупа остала је сачувана једна повеља у којој се налази писмено одрицање од богумилства, а ради упечатљивости преносимо најинтересантније делове ове повеље: "Најприје се одричемо јереси којом смо озлоглашени и признајемо цркву римску за своју мајку, главу свега хришћанскога јединства", "Нећемо се више као до сада, звати хришћанима него браћа јер би се тиме чинила неправда другим хришћанима", "Када умре старешина од сада ће за сва времена убудуће, начелници са саветом богољубне браће бирати поглавара да га једини папа потврди". Овде се очигледно радило о писменој заклетви водећих људи босанских манастира, будући да се читава ова писмена заклетва односи највећим делом на форму манастирског живота и вршења верских обреда. Свега је у њој било, почев од тога да ће се монаси међусобно називати браћом, а не хришћанима па све до постова, причести, појања, одеће, обуће, итд.

Са овим веома вештим поступцима, на овај начин, Кулин је успео да отклони све оне неугодности које му је Вукан приредио. Од самога почетка ових догађаја мора да је он био свестан тога да иза свега овога стоји само Вукан. С друге стране, овакви Вуканови поступци се могу објаснити једино тиме да је он имао неке претензије на Босну, те да је рачунао да ће на овај начин најлакше скршити Кулина. Сва његова нада била је у папи, а преко њега, рачунао је он, Угари ће интервенисати у Босни, што би опет њему отворило прилику да уради и нешто више од онога што би по својој снази иначе могао.

Односи између Вукана и папе Иноћентија III били су веома добри, што се јасно види и из папиног писма (1199.) "предрагоме у Христу сину Вукану светломе краљу Далмације и Дукље", како га папа назива, те да је из његових писама разумео "жар његове побожности, наиме да ће римску цркву, мајку његову, после Бога надасве љубити и частити". О томе колико је папа био и искрен може се дискутовати, али управо захваљујући оваквим папиним писмима он се и охрабрио за каснији напад на Стефана.

Недуго након тога угарске трупе су провалиле у Србију (пролеће 1202. године), а у овој акцији активно учешће узео је и сам Вукан. Стефан је веома брзо био сломљен и ускоро је побегао. Након победе Емерик дозволи Вукану да овај узме назив великог жупана Рашке, међутим угарски краљ је себи узео назив краља Србије и он је вековима надаље красио угарску краљевску титулу. Вукан је добио Рашку и нишку област, али морао је Емерику да препусти област источно од Мораве. Надаље, Емерик је био веома активан код папе да овај Вукану пошаље краљевску круну и да Србију подведе под утицај римске курије. Изгледа да је папа био веома опрезан и да њему ова Емерикова освајања нису била баш убедљива. Стога је уз доста отезања послао налог архиепископу Калоче у Угарској да обиђе Србију и да посети Вукана, али и српску властелу и епископе те да му о свему шта је видео јави. Заправо, папа није журио јер није био сигуран како ће Вукан бити прихваћен на престолу, док је с друге стране било велико питање како ће властела и црквени великодостојници да прихвате овако наглу промену вере. Остаје нејасно да ли се папско посланство икада појавило и обавило све ове задатке које му је дао папа. Највероватније да није, јер су догађаји кренули толиком брзином да вероватно није ни било времена да се све то уради.

Овај сукоб браће око престола нанео је огромне штете Србији и изазвао је велику саблазан. "Хоћу овде да испричам мржњу браће, а устежем се од стида" (Теодосије). Но, самоме угарском краљу Емерику ускоро се појаве нови проблеми, јер се бугарски краљ Калојан, користећи Емерикову заузетост ратом у Чешкој, осмели и нападне и заузме од Угара Браничево. Истовремено, он је напао и Србију заузимајући Ниш те одводећи масу људи у ропство (1203.)

Сада је исток Србије био у бугарским рукама. Ту прилику је тада искористио Стефан и започео своју борбу за повратак жупанскога престола. Где је он био до тада, да ли у бугарској или можда у Босни код бана Кулина, не зна се. Исто тако не зна се ни уз чију је он помоћ започео борбу против Вукана. Налет Бугара није оборио Вукана, али је његов положај сада био и те како озбиљно уздрман.

О овоме се периоду зна јако мало и у постојећим изворима не постоји много података о вођеним борбама, већ се искључиво спомиње страшно страдање. Осим ратних страхота, дошла је и глад. "У таквом непријатељству и прегањању између браће била је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи." (Теодосије). Разарања су била страшна и изгледа да су оба брата користила много страних плаћеника, мада Стефан Првовенчани за тако нешто оптужује искључиво Вукана као што га оптужује и за то што није послушао Немањину заповест у вези наслеђа престола "Јер он остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их, не послушав, свирепи, заповеди Господа, који рече: Послушај оца и матер, и остало.." (Стефан Првовенчани). Даље Стефан наводи како је Вукан имао доста војске "иако су с њиме иноплемени пукови били многобројни,..", и он је имао доста војске, што на посредан начин признаје "Јер, победив их силом својом, поврати ме опет у отачаство своје". Овде се Стефан хвали да је престо задобио ломећи Вуканову силу својом силом, што заправо значи да је он имао помоћ са стране, бугарску вероватно.

Стефан је започео своју борбу негде током 1203. године, што се слаже и са бугарским упадом, тако да одатле и иду претпоставке да су га ови помагали. Међутим, он своју власт није повратио одједном, то је ишло постепено, тако да је тек 1205. године успостављено старо стање. Тај период је био пун крвавих сукоба што биографи јасно наводе уз сталне оптужбе на рачун Вукана. "Али, иако је многе народе скупио и мада се свим средствима трудио вишеречени велики кнез Вукан – на град необориви што на молитви и на благослову очеву основан беше, на самодршца Стефана, у ствари, наваљујући – разбијаше се, и ништа од својих замисли остварити не могаде" (Теодосије). Борбе су биле сталне, а Стефан је у њима имао доста успеха "Јер много пута бивши посрамљен од њега, и одбијен дајући плећа заједно са иноплеменицима који бејаху с њим, са стидом се кући враћаху, и страхом обузети у теснацима путеве за собом од Стефана зазиђиваху" (Теодосије).

Тек од 1205. године успоставило се пређашње стање: Стефан је опет велики жупан док је Вукан велики кнез у Зети. У међувремену од 1202. године, када је Вукан успео да освоји власт па све до 1205. (или 1204.) године, кад ју је Стефан повратио, десило се много политичких промена које су ишле углавном Стефану у корист. Некако су сви догађаји на политичкој сцени слабили Вукана и омогућили Стефану много шири маневарски простор за његова дејства. Током 1202. године отпочеле су припреме за четврти крсташки рат. Иако се као духовни покретач овога рата спомиње увек папа Иноћентије III, у позадини целог подухвата је био млетачки дужд Енрико Дандоло. Овај дужд је вероватно најинтересантнија фигура целе млетачке историје. У то доба он је имао скоро деведесет година, био је слеп и веома тешко покретан, али и поред свега у дипломатским и закулисним радњама био је ненадмашан. За интересе Венеције био је спреман све да жртвује и сада му се указала прилика за то.

Венеција је одувек желела да осигура свој надмоћан положај на Истоку и у томе је имала доста и успеха. Већ дуже време млетачки трговци имали су највеће могуће привилегије при трговини са Византијом, међутим ове привилегије никада нису биле сигурне пошто су у Византији често избијале побуне у којима би млетачки трговци били у веома опасној ситуацији. Нису били ретки ни њихови покољи од разуларене светине у Цариграду, стога су и војни сукоби са Византијом били уобичајена ствар. С друге стране и други италијански градови, највише Пиза и Ђенова, непрестано су се трудили (не без успеха) да истисну Венецију са њеног привилегованог положаја. Додуше, ту је и Византија често мешетарила, додељујући Пизи и Ђенови сличне привилегије попут оних које је имала и Венеција и тиме стварала конкурентску нетрпељивост између њих. Дужд Дандоло је мислио да је дошло време да се ова стална несигурност Венеције једном коначно реши и то тако да се сруши Византија. Сама Венеција никада није имала довољно војних ефектива да би била у стању да тако нешто спроведе, а исто тако њу нису интересовала ни територијална проширења већ само трговачке привилегије. Византија је била рањива са свих страна, а њена најслабија тачка је била свакако слабост њене флоте. С друге стране, Венеција је у односу на Византију била неупоредиво јача на мору и Дандоло је решио да ту предност искористи до краја.

Крсташи су се почели окупљати у Млецима (1202.), а у овој војсци били су углавном Французи, под вођством Бонифација Монфератског. Њихов план је био да се нападне прво на Египат, али пут за Египат је водио само преко мора. Они сами нису имали бродова, као што нису имали ни новац да би платили превоз. У прво време су крсташи изгледа мислили да ће успети да сакупе огромну суму од 85.000 марака сребра коју је Дандоло тражио за њихов превоз, па су на ту цену коју је овај тражио и пристали. Но, када је требало да се почне са укрцавањем испоставило се да они то не могу да плате. Баш тада је дошао до изражаја и дипломатско – трговачки геније венецијанског дужда Дандола. Он сам није био рад да превезе крсташе у Египат, будући да су тада Венецијанци са овима имали развијену трговину, те стога долази на генијалну замисао. Он предложи крсташима да их венецијански бродови превезу на жељено место, али како ови немају новца да плате возарину, за узврат ће обавити неке војне услуге за Венецију. Као први циљ Дандоло им одреди освајање града Задра који су у то доба држали Угари. Дандола уопште није сметало то што је и угарски краљ био присталица крсташког похода и чак обећао да ће му се придружити. Папа Иноћентије III је покушао да ове преговоре спречи но у томе не успева. Крајем новембра 1202. године крсташи су испунили део своје погодбе са Венецијом и напали Задар који је веома лако пао. Становници Задра су покушали да се одбране тако што су по зидинама града истакли крстове, но ништа није помогло, крсташи заузму град и предају га Венецијанцима.

Ово је била тек предигра за оно што је тек требало да дође. У то доба код дужда Дандола византијски принц Алексије Анђел, син цара Исака II (срушен 1195 године), затражи помоћ не би ли се вратио на престо. Овај принц је претходно имао доста лутања по Западној Европи тражећи помоћ, али нико га није озбиљно схватао па га је у оквиру тога и папа Иноћентије III одбио. Једини који је стварно желео да му помогне био је његов зет Филип Швапски, но како он сам није био у стању да Алексију обезбеди војску то га упути на млетачког дужда. За време док су крсташи боравили у освојеном Задру, почели су преговори између Алексија и венецијанскога дужда. У овим преговорима Алексије крсташима обећава све не би ли их измолио за помоћ. Између осталог он им обећава велику суму новца (што њих највише и интересује) као и помоћ при даљњем крсташком походу. Како је био потребан и пристанак папе, то Алексије Иноћентију III обећава црквену унију. У овим преговорима сви су видели неки свој интерес. Крсташи ће добити велики новац, папа црквену унију, а Алексије постати византијски цар. Ипак, у позадини стоји Енрико Дандоло са својим властитим плановима који се састоје једино у томе да што више ослаби византијско царство, а по могућству и да га уништи. Вођа крсташа Бонифације Монфератски није имао тежак задатак да убеди остале крсташе да нападну на Цариград, обећана награда је била довољно јак разлог.

Изгледало је да ово савезништво има све шансе за успех. Споразум је склопљен на Крфу (мај 1202.), а 24. јуна флота са крсташима је стигла под Цариград. На путу за Цариград освојен је и Дубровник и Драч који су одмах признали новога цара. Галата је брзо пала, Златни рог такође и цео Цариград је коначно 17. јула 1203 године био заузет. Цар Алексије III је побегао, односећи са собом огромну количину државног новца, а крсташи су се улогорили пред цариградским зидинама, очекујући да им се исплати награда.

На византијски престо је поново враћен ослепљени Исак II док је Алексије IV (иницијатор целога подухвата) проглашен његовим савладаром. Да довођење крсташа није био паметан потез, уверио се Алексије веома брзо. Обећану награду крсташима он никако није могао да сакупи јер је становништво одбијало да плати овај ненадани данак мрским Латинима. Ово незадовољство се претворило у побуну у којој је крајем јануара 1204. године сам Алексије погинуо, док је цар Исак II поново бачен у тамницу, где је ускоро и умро. Светина тада на престо доведе новога цара који се звао Алексије V Дука Мурзуфул (зет Алексија III, који је оженио бившу жену Стефана Првовенчаног, Јевдокију).

Крсташи, улогорени под градом, нису мирно посматрали све ове догађаје. Будући да су знали да нови цар неће хтети да им исплати оно што им је погинули Алексије IV обећао, они нападну и заузму Цариград (13. април 1204. године). Освета је била страшна, три дана и три ноћи трајала су крсташка насиља по заузетом граду. Овај напад крсташа је био детаљно испланиран, као што је било испланирано и то како ће се царство поделити између крсташа и Млечана. Самим тиме и судбина IV крсташког рата је била запечаћена, нико више није о њему ни размишљао.

У то доба и сама Угарска је пролазила кроз велика превирања. Већ је речено да је краљ Емерик имао сукоба са својим братом Андријом око угарскога престола. У првим сукобима Андрија није могао да се похвали неким успесима, али ако ништа друго, био је упоран. Током 1199. године Андрија се опет буни против Емерика, али и ова његова побуна се лоше завршила, тако да је морао поново код краља да тражи милост. Емерик му опет опрости, али 1202. године поново избија Андријина побуна. Андрија је био веома близу крајњег успеха и изгледало је да Емерика више ништа не може спасити. Одлучујући сусрет двеју армија одиграо се код Драве, недалеко од Вараждина. Обе војске, од којих је Андријина била неупоредиво јача, стајале су на супротним странама ове реке. У то време нити једна од њих није била спремна да прва започне битку. Видећи да неће имати снаге да савлада Андрију, Емерик се одлучи на очајнички потез. Једноставно пређе реку на коњу и уђе у логор Андријине војске и тако сам пројаши кроз њега питајући ко је од војника спреман да подигне руку на њега као свога законитога краља. Овај његов поступак је изазвао запрепаштење, а затим еуфорију одушевљења међу Андријиним војницима који сви листом пређу на Емерикову страну. Андрија дуго није знао шта се догађа у његовом логору, а када је коначно сазнао било је касно. Ухапшен је и затворен је у Вараждин у кулу Кнегинец, где је остао све до 1204. године, када је Емерик и умро. Сви ови догађаји који су се одвијали спречавали су стога Угаре да се активно мешају у послове својих суседа и то је основни разлог због чега је и Вукан остављен без помоћи. Баш у то доба Стефан је ломио Вуканову побуну уз вероватну бугарску помоћ, а Угари заузети својим проблемима нису имали времена за Вукана.

На тлу византијског Царства формирано је више држава од којих је свакако најзначајније латинско Царство за чијег је цара проглашен гроф Балдуин Фландријски. Овај избор је био мимо свих очекивања јер су многи на престолу већ видели вођу крсташа Бонифација Монфератског. Но, како је Дандоло сматрао да Бонифације представља сувише јаку личност на коју он неће моћи да утиче, то је сплеткарењем довео својим утицајима подложнијег Балдуина. Само латинско Царство је обухватало једну четвртину територије Византије, док су Млечани од преосталог добили једну половину. Они су добили под своју контролу оно што је њих највише и интересовало, а то су биле луке и острва на путу од Венеције до Цариграда (јонска острва, део Киклада и Спорада, југозападни део Пелопонеза, Галипоље, део Албаније и Крит). Остатак византијског царства је био подељен као царско лено витезовима из крсташке војске. По склопљеноме договору Венецијанци су држали и три осмине Цариграда док је остатак држао цар Балдуин.

Док су трајале ове борбе око Цариграда, општу збрку искористе Бугари и њихов владар Калојан заузме скоро цео византијски запад, између осталих и градове Призрен, Скопље, Охрид и Бер. Из тог доба датира и његов упад у Србију и стварање услова за повратак Стефанов на жупански престо у Србији. Калојан је контактирао са папом Иноћентијем III покушавајући да од њега добије краљевску круну, што му је на крају и успело. Године 1204. (8. новембра) кардинал Лав крунише Калојана за краља Бугарске. То је значило и проширење папског утицаја и на Бугарску. Папа је некако у то време са угарским краљем Емериком и расправљао питање око Вукановог крунисања. Вукан је тада још увек био на власти, али његова позиција је изгледа била толико уздрмана да папа није желео ништа да ризикује крунишући некога ко може свакога момента да падне са власти.

Оснажени Калојан је одмах након свога крунисања почео да напада на новоосновано латинско Царство. Византијско племство му је пружило при томе огромну помоћ нудећи му чак царску круну, само да би их он ослободио омрзнутих Латина. Калојан је и без тога био вољан да нападне Латине и његов упад у Тракију био је ускоро крунисан огромним успехом. Код Једрена 14. априла 1205. године он разбије Латине, а самога цара Балдуина зароби. Сами Латини су овде доживели прави масакр од којега се више нису ни опоравили. Катастрофу је ускоро употпунила и смрт Бонифација Монфератскога који је такође погинуо, опет у борби са Бугарима (1207.). Калојан је дозвољавао својој војсци ужасна дивљаштва и осим Латина страшно је страдало и само грчко становништво тако да је Калојан добио надимак "ромејоубица". Тада је на цариградском престолу седео брат Балдуинов, Хенрих Фландријски.

Бугарска експанзија и активност је нагло прекинута онда када је при опсади Солуна на дан 8. октобра 1207. године краљ Калојан погинуо од руке једнога свога војводе. Ово није представљало неко посебно олакшање за латинско Царство, јер је оно сада било угрожавано од стране две грчке државе које су основане у Малој Азији – никејско и трапезунтско царство.

Сама Бугарска је планула у грађанском рату када је наследник Калојанов малолетни Јован Асен (син Асена I) био срушен од стране сестрића Калојановог по имену Борило. Ни Борилово владање није почело сретно, јер му Мађари отму Београд и Браничево и одузму и земље све до данашње Ћуприје у Србији. Истовремено подигне се против Борила и неки Калојанов сродник по имену Стрез.

Шта се дешавало у Србији за сво то доба? У време ових последњих догађаја на престолу у Србији већ је био Стефан који је на неки начин успео да потисне Вукана. Претпоставља се да је најкасније до 1205. године Стефан био поново велики жупан, а није немогуће да се Стефанов повратак десио и 1204. године. Остаје тајна уз чију помоћ је он потиснуо Вукана. Не зна се исто тако и где се Стефан склонио од Вуканових напада, да ли је то била Босна или вероватније Бугарска. У овим претпоставкама предност добија мишљење да је Стефану уточиште дала Бугарска и њихов владар Калојан, будући да се упад Бугара у Србију (1203. године) баш поклапа са временом борбе браће око престола. Наиме, негде током 1202. године Стефан је пао, а Вукан је заузео престо, да би 1203. године дошло до бугарског упада у Србију, а већ 1204. или 1205. године Стефан је поново велики жупан. Да су Бугари били ти који су вероватно помогли Стефану потврђује и касније понашање Стефаново према Стрезу, рођаку бугарскога краља Калојана, који је био вероватни Стефанов савезник. Осећајући захвалност према покојном Калојану, без чије помоћи не би могао повратити престо, Стефан је несебично помагао Калојановог рођака Стреза у његовим каснијим покушајима да се дочепа бугарског престола. Ипак, Стефанову захвалност не треба никако преувеличавати, помоћ Стрезу сигурно није била дата без неке користи коју је Стефан у томе видео.

Око 1204. или 1205. године Стефан је поново владар у Србији и чини се у баш најкризнијем тренутку по Србију. Византијско царство је пало, при томе рушећи мит о својој неуништивости и истовремено остављајући мноштво дилема иза себе. Све оне државе које су створене на територији Византије нису биле у стању да ово царство замене, а разлога за то је било много. Један од највећих је био свакако у веома агресивном наступу римске цркве која је покушала да на присилан начини покатоличи за кратко време оно што је вековима било православно. Тако је први корак Латина након освајања Цариграда било присилно смењивање тадашњег патријарха и постављање Венецијанца Томе Морозина, као и постављање још тринаест млетачких каноника. Ово је могло само изазвати отпор. Грци су се ипак били одржали у Никеји ("грчко царство") где је владао Теодор Ласкарис, као и у Трапезунту где су се држали Комнини. Истовремено у Епиру је формирана деспотија Арте којом је владала породица Анђела. Сви они су били љути противници латинскога Царства. Сам пад Византије довео је и до наглог јачања Бугара, који су доживели огроман напон снаге под краљем Калојаном. Овај владар је водио веома вешту политику сарађујући са свима онима од којих је могао да има било какве користи. Његово крунисање (1204.) од стране папе Иноћентија III говори баш у прилог томе. Иако крунисан католичком круном њега то није уопште сметало да сву своју енергију управи баш на изразито католичке земље: латинско Царство и Угарску. Исто тако, он је, по свему судећи, несебично помагао Стефанов повратак у Србију против Вукана који је био угарски и папин штићеник. С друге стране, на северу је стајао стални српски противник Угарска, која је Србију сматрала делом своје територије.

У таквим околностима Стефан је морао веома пажљиво да мери сваки свој потез. Грађански рат који је беснео по Србији у времену од 1202. до 1204. (1205?) страшно је опустошио Србију; Стефанова власт није била ни мало сигурна. Истина је да се Вукан морао повући у Зету, али опасност од њега још увек није била престала. Уз све спољне противнике претила је Стефану и ова стална унутрашња опасност. До тада Стефан је, углавном захваљујући томе што је био ожењен са византијском принцезом Јевдокијом, можда могао рачунати на византијску помоћ. Но, како је византијско Царство пало (Стефан је нешто раније отерао Јевдокију) било је потребно пронаћи новога савезника. Стефан је једно време желео да од папе добије круну и тиме себи осигура папску подршку, што би опет значило и обуздавање Угарске која је била под јаким папским утицајем. Но, како се то изјаловило, изгледало је да помоћи неће бити ниоткуда. Сама спољна узнемиравања у то време и нису била толико велика опасност, она су имала доћи тек после, али унутрашња превирања су била оно што је могло да уништи Србију. Стефан је можда и могао да спољну опасност избегне, али оно што је највише њега угрожавало био је његов брат Вукан, који у то доба јесте био потиснут у Зету, али још увек није био и савладан. У таквим судбоносним тренуцима Стефан се сетио свога брата Саве који је за то време боравио у манастиру Хиландару.

12. Свети Сава мири браћу

У време Немањине смрти (1200.) у Хиландару је боравило свега 14 монаха, али убрзо је њихов број порастао на деведесет. Свети Сава наводи да га је због тако малог броја монаха ухватио страх да се Хиландар не би у случају напада разбојника могао одбранити. "Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника". Но веома брзо пристигли су нови монаси, тако да је манастир био у релативној сигурности. Сам Сава наводи да је пад Византије и Цариграда изазвао велики метеж и у Светој гори, јер су католички свештеници покушали да и ту продру. "И када сам ту пробавио осам година, настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас и улегоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж". За сав овај период Сава је радио на учвршћењу светачког култа Немањиног што му изгледа није било ни сувише тешко, јер је Немања још за живота уживао велики углед. Доментијан доста детаљно описује сталне Савине молитве упућене Богу "И утеши срце моје молитвама твога угодника Симеона, и испуни душу моју духовном радошћу, и овде пошаљи пресветога Духа свога, и обнови кости усахле тебе ради, да сви разумеју твоју неизмерну силу и твоју бесконачну милост". У овим молитвама Сава моли Бога да из Немањиних костију потече миро, течност која истиче из моштију светаца. Миро ће само да посведочи Немањину светост будући да се њоме саопштава сила Светога Духа. Бог је услишио Савине молбе: "А љубитељ његов Христос неизмерном милошћу заповеди и сухоме камену да источи добромирисно миро од ноге свете слике написане на стени, да и већом славом прослави свога угодника,...". Заправо из гроба је почело да истиче миро, што је био знак да је Немања постао светац и да од сада његови мошти имају чудотворну моћ. "А који се нађоше болни и да имају нечисте духове, дотицањем гроба Светога и помазањем мира Светога постадоше здрави, од какве болести ко боловаше,..." (Доментијан).

Од тог момента Немања је постао признати црквени светац. "Сви преподобни и праведни оци, свети сабор пресвете Богородице Светогорске, видевши славу Божју и чудеса Светога, која Бог сатвори са њиме, написаше га у ред светих великих преподобних отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима светима и Богом прослављеноме на небу и на земљи" (Доментијан). Ово место код Доментијана изазива и малу забуну, будући да канонизирање Немањино ставља на дан 13. фебруар 1200. године, но то је мало вероватно. Биће пре да је Немања канонизиран тек након преноса његових моштију у Србију. Уколико би се прихватио као датум смрти 13. фебруар 1199. година, онда би Доментијаново причање имало смисла, јер би 13. фебруар 1200. године била годишњица Немањине смрти и по обичајима православне цркве тада се и вршила канонизација. Сам догађај и Теодосије доста детаљно прича: "И када је дошла множина званих и незваних, тако да је манастир постао тесан, свети украси цркву свету сваким благолепијем и гроб преподобнога светло удеси. И када је дошло навечерје, отпојаше код гроба светога оца за спомен узакоњено од псалама". Сам догађај када је миро почело да тече Теодосије овако описује: "И гле, као да ветар шуми врењем од гроба светога, и они који су близу стојали и ишли да виде шта се догодило одмах видеше како се мраморни гроб светог, благодаћу Светога Духа, миром као водом наводнио, и како одасвуд испуњаван као поток отиче и цркву обагрује и облагоухава, и чудом ужаснути одскочише да јаве проту"

Ипак из Доментијановог причања се види да је Сава одмах након смрти Немањине почео све припреме за његово канонизирање. "И благословише богоноснога оца нашега кир Саву да му напише каноне и стихире и чудотворења његова, он написав колико је могуће,..". Дакле, Сава је већ око 1200. године почео да припрема сва она дела која су потребна да би се славио Немањин култ (Службу и један хагиографско-реторичан спис), но није успео да много од свега тога уради. Тек око 1208. године завршио је Немањин живот у Студеничком типику, а Службу још касније. Нешто слично потврђује и Теодосије: "опет светога дозва прот са свима игуманима и старцима и са свима придошлима, и благословише га да остави за спомен писмено житије преподобнога, и да се празнује са светима".

Из ових навода види се да је Сава одмах након Немањине смрти почео да га слави као свеца и да је почела изградња његовога култа. Да то ни Стефану није било непознато потврђује Теодосије "Стакленицу пак мира од светих моштију преподобнога свога оца, коју ношаше, посла љубазноме своме брату самодршцу Стефану, и написавши на хартији све што Бог учини са преподобним, посла са светим миром". Дакле Стефан је за овај догађај сазнао одмах по његовом дешавању, а како га Теодосије назива "самодршцем" то заправо значи да је он тада још увек био на власти.

То што је Сава обавестио Стефана о овоме догађају може да значи само једно. Сава је обавио све оне послове који су потребни не би ли се Немања по црквеним правилима прогласио свецем, али за ширење култа по Србији, међу народом, био је потребан Стефан. Без помоћи његове као великог жупана, ширење Немањиног култа у Србији сигурно није било могућно. Сам Стефан је веома брзо схватио колико Немањин култ може да буде значајан. "А овај христољубац уставши с великом радошћу, и клањајући се ово узе и целиваше, и прочитавши писмо све што се догодило Божјим милосрђем са преподобним Симеоном оцем његовим разумеде" (Теодосије). Сам догађај је могао њему донети велике користи. Тиме што је Немања проглашен чудотворцем и свецем, он је могао своје право на престо да убедљивије брани. Њега на престо није више поставио бивши велики жупан Немања, него свети Симеон. Стога није ни чудо што се он толико обрадовао Савином писму у коме га овај о томе обавештава, пошто је тада већ вероватно било доста сукоба са Вуканом. Стефан није губио време већ је одмах објавио Савино писмо "Плачем радосним задуго беше обузет, и благодаривши Бога и хвалећи се великим удивљењем његова милосрђа, призва светитеља својега и све благородне који су тада били тамо, и заповеди да се писмо прочита да га сви чују" (Теодосије). Стефан није сазивао скуп његових племића, вероватно да је ситуација била толико озбиљна да за то није имао ни времена, већ је сазвао оне који су се тог момента били затекли око њега и њима се ово писмо прочитало одмах. Сама Стефанова реакција где он плаче над Савиним писмом, говори да је он тада био у великом узбуђењу које сигурно није изазвала вест да је Немања постао светитељ, вероватније да је он био у веома тешкој ситуацији изазваној Вукановим побунама, и да је ово можда била његова последња нада. Могуће да је међу српским племством већ тада постојао расцеп и да је његова овако брза реакција (јавно читање писма) била управо плод свега тога. Но, све то није било довољно да се Вукан заустави. Стефан вероватно није имао довољно ни времена да прошири Немањин култ у оној мери у којој би то за његов спас било довољно. С друге стране, било је савршено јасно да у овом сукобу међу браћом Сава може бити само на Стефановој страни. Коначно, Стефан је постао велики жупан управо по Немањиној жељи, а Сава је свога оца неизмерно поштовао.

Након свог повратка на великожупански престо Стефан се опет сусрео са многим невољама од којих је Вукан био свакако највећа. Са стране помоћ није могао да очекује и стога се он поново досетио свога брата Саве који је за то време боравио у Хиландару. Сигурно је да се Немањин култ већ раширио по Србији, стога се Стефан досетио да би Савино присуство у земљи као и свете мошти Немањине могле да учврсте његов положај. Зато он шаље писмо Сави у Свету Гору где од њега тражи да се врати у Србију и да донесе Немањине мошти. Да је положај Стефанов био крајње озбиљан сведочи и писмо које је написано и послато Сави са много журбе. "После тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и рана, са жељом, с много журбе и узбуђене молбе јавих се речима:.." (Стефан Првовенчани). Стефан не крије свој тежак положај јер писмо, пише "са жељом, с много журбе и узбуђене молбе..". У Теодосијевом тексту још је уочљивији тај Стефанов узбуђени тон: "О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову". Само писмо говори о невољи онога који га је писао и оно је пуно подсећања на Немањину жељу да Стефан влада, али да се то због Вуканове непослушности није могло спровести и да је то разлог грађанскога рата који бесни по Србији. Стефан говори да је рат углавном добио, али да Вукан још увек није савладан те да његова власт никако није сигурна. "Зато те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај глас који ти шаљем из дубине срца, и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојих, јер се оскврни земља наша безакоњима нашим и би убијена крвима, и падосмо у плен иноплеменика." (Стефан Првовенчани).

Из писма се довољно види колики значај Стефан придаје присуству светих Немањиних моштију, те самог Саве у Србији. Јасно је да Сава ужива већ велики углед, а и да је Немањин углед, као оснивача државе, још увек огроман. "Не би ли како вашим светим молитвама и вашим доласком свемилостиви Бог постао милосрдан према нама, и расејање наше сабрао уједно, и противнике наше уништио" (Теодосије). Заправо, Стефан очекује да Савин долазак јасно покаже да је он на његовој страни, те да само Савино присуство са Немањиним моштима одврати Вукана од насртања на жупански престо.

Сава се одлучио веома брзо на то да послуша Стефана и да дође у Србију. Читајући биографе долази се до утиска да је и иначе већ била Савина намера да се врати у Србију, те да се он за тако нешто већ припремао дуже време. " И не презре мољења његова, и пожуривши се свељубазно, и скупивши мошти светога, и узевши собом Христољубиве мужеве и преподобне, изванредне свете чрнце Свете Горе, на похвалу и на благодарење светога, и пошавши на пут, почеше путовати са светим у своје отачаство" (Доментијан). Сава је у то доба био веома млад, тек је прешао тридесет година, носио је чин архимандрита, а види се да је са собом повео и неколико ученика који су му били потребни за рад на терену. Овакав његов долазак говори да је Сава дошао у Србију из више разлога. С једне стране сигурно је да је он желео да примири грађански рат који је беснео у држави, а у оквиру тога он није могао а да не буде на Стефановој страни, јер је овај био носилац легитимитета у Србији, а био је и веома дарежљив према Хиландару. Сходно томе Сава је морао знати да ће његов покушај измирења завађене браће у суштини бити државнички посао. Исто тако био је свестан и тога да ће само измирење браће бити сигурно само онда ако он извесно време буде боравио у Србији и ако буде близак сарадник жупана Стефана. С друге стране, његова жеља је била да се створи аутентична српска православна црква и стога је његов долазак требало да има мисионарску сврху, зато је и повео своје ученике са собом. Исто тако, доношење светих моштију Немањиних било је испуњавање Немањине жеље да почива у Србији и Сава је сада имао прилику да испуни жељу свога покојнога оца.

Сређивање прилика у Србији и њено просвећивање била су два основна Савина циља, тако да је погрешно размишљање да је он напустио Свету Гору и дошао у Србију због тога што су Латини завладали и Светом Гором. Њему самоме сигурно није било лако да гледа њихово владање, али то сигурно није био разлог његовог доласка у Србију. Заправо, његов повратак је само логичан след свих догађаја, почев од одласка у Свету Гору, његовог замонашења, доласка Немањиног, подизања Хиландара и коначно уздизања Немање у свеца и стварање његовога култа. Вероватно да је то био све део брижљиво спремљенога плана, јер када је све горње постигнуто, следећи логични корак је био просвећивање саме Србије. Савина величина се управо и огледала баш у тим активностима, био би он велики и да није долазио у Србију већ да је цео живот провео у Светој Гори. Међутим, тада његова жртва не би имала онога смисла који је касније добила. Величина Савина је била управо у томе што је он схватао тренутак у коме је он, а и цела Србија, као што је добро знао да Србији није потребан још један аскета којих је било довољно и који су били посвећени само себи. Он је био од самог почетка посвећен Србији и читав његов живот је био само припрема за оно што га је сада повратком у Србију дочекало.

Сава доста детаљно описује свој повратак у Србију и по његовим списима излази да он није добио позив само од Стефана већ да је позив за повратак у државу стигао и од Вукана: "дође ми посланица од христољубивога и благочастивога, Богом изабранога и благословенога блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његова, великога кнеза Вукана". Савин је став веома јасан, он Стефана назива "богом изабраног" док Вукана зове "великим кнезом". Код њега није било никаквих дилема коме пружити подршку и кога признати за легитимнога владара. То је могао бити само Стефан. Ипак навођење да је позив стигао и од Стефана и Вукана може да изазове забуну јер други биографи, а и сам Стефан, наводе да је позив упутио само Стефан. Судећи по Сави велики окршаји између браће су били завршени, али сама ситуација је била још увек веома замршена и није никоме обећавала одлучујућу надмоћ. Стога је требало на неки начин решити целу ову ситуацију јер овакво стање није никоме одговарало. Могуће је да Стефан и Вукан никако нису успевали да разреше несугласице и да им је стога био потребан неки посредник. Ту посредничку улогу нико није могао боље да обави од Саве. Сам Стефан није могао да рачуна на неку помоћ споља, Вукан такође, јер је папа имао много проблема са латинским Царством, док су Угари били заузети сопственим грађанским ратом. Једини пут за разрешење целог спора могли су бити само преговори, а ту им је због међусобне нетрпељивости могао помоћи само посредник. То је требало да буде Сава.

Сава, у својој племенитој традицији, никога не оптужује да је изазивач овог сукоба и избегава да било шта више спомене о овоме сукобу. Његова мисија се састојала у томе да браћу измири, што је вероватно тада било и једино могуће, јер би пресуђивање само у корист једнога или другога могло изазвати нове сукобе.

За пут до Србије требало је и доста храбрости, јер су путеви били несигурни и по њима су крстариле разне војске. Ипак, овај пут је сретно прошао. "И мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен. И дођох са часним моштима у Хвосно" (Свети Сава).

У Хвосну је био свечани дочек Савин и светих моштију Немањиних, а на дочеку су према Сави били и Стефан и Вукан. "Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане, са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се" (Свети Сава). По другим биографима (Доментијан и Теодосије) овоме дочеку је био присутан само Стефан, а Вукан није. Ако би Савини подаци били тачни то би значило да су се Стефан и Вукан били већ измирили и то изгледа у међувремену од Стефановог позива Сави па до његовог доласка у Србију. Могуће да је Сава желео да ублажи у својим сећањима овај братски сукоб тиме што је навео да су га браћа заједно позвала и да су га заједно дочекала. Ако су подаци других биографа тачни, а то је ипак ближе истини, односно уколико је само Стефан дочекао Саву то је значило да је сукоб још увек био у току. Заправо, гледајући у ретроспективи овај Савин долазак никако није могао да обрадује Вукана, јер је то значило потискивање католичке цркве. Управо захваљујући Риму и католичкој Угарској, Вукан је успео и да потисне Стефана. Заузврат Вукан је признао угарску власт и утицај римске курије у Србији. Савин долазак је сада све то само кварио, а он више није могао да рачуна на успех у борби за престо. Уколико је Вукан заиста био присутан при Савином дочеку то може значити само то да га је нека тешка невоља на то присилила и он је тиме признао свој апсолутни пораз. Тим више што није могло бити никакве сумње у то какав ће став Сава заузети, он је могао само да Стефана призна за легитимног владара. У црквеним питањима било је још мање дилеме. Сава је цео свој живот посветио православљу и њему никако није могло бити право да види какав утицај на Вукана има Рим.

За потврду овоме може се навести део од Доментијана где он наводи да је Сава након што је примио од Стефана позив да се врати у Србију отпослао овоме писмо у коме наводи: "Због твоје добре вере и због топле љубави коју имаш ка њему, ево иде к теби са победама небесних сила, хотећи победити силом Христовом и крсним оружјем све твоје непријатеље и ратне противнике од Бога даном му благодаћу. Зато се, о љубимче, спремај на његово сретање" (Доментијан). По овима наводима се види да је Сава долазио са тачно одређеним циљем и одређеном идејом, није се он нити једнога момента двоумио између Вукана и Стефана. То је јасно и наведено у његовом писму Стефану, а за очекивати је да је Сава писмо сличне садржине упутио и Вукану тако да овај није могао бити у недоумици око Савинога става. Према томе, Вукан се сигурно није много радовао томе што ће видети брата Саву, његовим доласком падала је и целокупна Вуканова политика ослоњености на Рим и Угарску.

Када се десио сам долазак Савин у Србију не зна се тачно, али сигурно је да је то било 1206. или 1207. године. Само место првог састанка Савиног са Стефаном (и Вуканом?) јесте Хвосно, област у северном делу Метохије, на североисток од Пећи. У то доба Хвосно је представљало пограничну област, а од 1220. године овде се налазило и седиште нове светосавске (хвостанске) епископије.

Убрзо након овог доласка Немањине мошти су однете у Студеницу, где га је чекао припремљен гроб: "и ови богољубиви и благообразни синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, само носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио." (Свети Сава).Датум овога полагања Немањиних моштију у Студеницу није сигуран: 19. фебруар 1206. или 19. фебруар 1207. године. Касније се чудо са истицањем мира догодило опет "Мину мало времена до дана представљања његова, и сабрасмо се сви, чинећи празник смрти његове. И Бог премилостиви, који га је чувао од младости његове, и сад га није оставио, показа човекољубља своја сам господином светим на нама, слугама његовим. И источи рака његова миро чудна и пријатна мириса, исцељујући болне и страдања различна, и, просто рећи, прогонећи бесне духове." (Стефан Првовенчани).

Сава је сахранио Немању у Студеницу и изгледа да су се Стефан и Вукан, баш ту над моштима мртвога оца, коначно измирили. Детаље овога помирења не знамо, али је сигурно да је Вукан добио од Стефана неке уступке. Да је уступака било види се и из тога да је Вукан, након помирења остао да самостално влада у Зети као што су били самостални и његови наследници. Исто тако, Стефан и Сава су се изузетно много заложили да се барска архиепископија одржи у животу тако да су је доста помагали, што исто тако може бити један од услова под којима је Вукан пристао да се измири са Стефаном. Од тада Вукан није више правио Стефану сметње, а изгледа да је убрзо након тога и умро, мада није немогуће да је на неки начин и уклоњен. Његово последње спомињање било је 12. априла 1207. године у једном уговору између Дубровника и Котора. Вукана је наследио његов син по имену Ђорђе (имао их три) који од 1208. године носи и краљевску титулу. Да је Ђорђе водио сасвим независну политику у односу на Стефана види се из тога што је он 3. јула 1208. године дао заклетву верности Венецији и постао њихов вазал. У сваком случају Стефан од тада више нема никаквих претњи из Зете.

Након овог успелог измирења ситуација се у Србији средила, спољни противници су остали, али унутрашњих више није било. Некако од тога доба нагло јача Немањин култ, а Стефан за све своје касније успехе захваљује управо светим моћима Немањиним "После овога ја, недостојни слуга његов, молитвама овога светога господина мојег олакшавах се од свих терета мојих, старајући се о заповедима његовим, и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство његово" (Стефан Првовенчани). Изгледа да је ширење Немањиног култа ипак било више намера Савина и Стефанова него што је то било стварно спонтано. Као мудри државници знали су да овакав култ може да учврсти династију Немањића и да захваљујући томе допринесе унутрашњој стабилности у држави. Колико је тај култ нарастао касније и колико се веровало у светачку моћ Немањину види се и код Доментијана који за све успехе Стефанове захваљује искључиво светачким Немањиним моћима: "сви непријатељи отачаства њихова, видљиви и невидљиви, падаху под његове ноге молитвама и благосиљањем њихова преподобнога оца".

У време овога измирења Стефан је боловао од неке болести која га је доста ограничавала. Од те болести је боловао још у време његових ратовања са Вуканом и он је први пут спомиње у моменту док је писао писмо Сави у којем овога позива да се врати у Србију. "После тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и рана, са жељом, с много журбе..." (Стефан Првовенчани).

13. Успеси у спољној политици

Одмах након смирења прилика у Србији, Стефан добија могућност да се активније окрене и спољњим пословима. Ситуација у српском окружењу је била заиста хаотична, али управо таква каква је била омогућила је Стефану да за време сређивања унутрашњих прилика не буде узнемираван са стране. Некако у то време и бугарски краљ Калојан је погинуо под Солуном (1207.) што је одмах изазвало нереде по целој Бугарској. Грађански рат у Бугарској веома вешто искористе Угари и заузму Београд и Браничево ширећи границу све до Ћуприје. Нови краљ Борило (1207-1218.) није имао мирног владања, јер се против њега одмах дигну нови претенденти од којих се деспот Слав отцепи у Родопима, а други по имену Стрез није те снаге, па је стога морао да бежи из Бугарске. Заштиту је нашао управо на двору српског жупана Стефана, који му је пружио уточиште. "Један одметник од истога племена, Гота, званог и бугарског, по имену Стрез, одвоји се на запад к држави мојој, нападнут од овог злог законопреступника, брата његова. Њега примих као драгог сина, отхраних га и сачувах неповређена од најезде погибли и од убиства његова" (Стефан Првовенчани).

Стефан је одмах успоставио веома присне односе са Стрезом тако да су се чак и побратимили, а Стефан је овоме са својом војском помогао да се дочепа утврђеног града Просека на Вардару одакле је Стрез контролисао централну Македонију. "И најпре га Стефан уведе у један тврди град, који се зове Просек, давши му војску своју у помоћ, и сам му поможе и утврди и угосподи га, удостојивши га да га имао као друга и брата" (Теодосије).

Бугарски краљ Борило је био свестан опасности овога савеза па је стога нудио Стефану добре услове за изручење Стреза, но овај на то никако није пристајао."Јер свакога дана тражаше га да огњем сажеже тело његово или да га расече на четири чести и да их повеша на путовима градским" (Стефан Првовенчани). Стефан је био веома упоран при вођењу овакве политике, будући да је и на свом двору имао јаку опозицију против Стреза. Шта је нагонило Стефана на такве поступке не зна се. Успех овога савеза неизмерно је помогла и чињеница да је тада Борило био заузет на другој страни и то ратовањем против Латина. Овај рат за њега није био срећан и завршио се страшним поразом код Филипопоља (1208.), но тада је и он имао среће, пошто су Латини били заузети сталним борбама против Грка, тако да нису успели да искористе ову велику победу. Доживевши овакав неуспех, Борило одлучи да се удружи са својим противницима Латинима и Угарима.

Стефанов савез са Стрезом је у почетку имао успеха и вероватно да је у самом почетку Стрез у односу на Стефана имао вазалски однос. Но, то није дуго трајало, будући да је Стрез имао других планова. Он се окренуо ка југоистоку Балкана, ступивши у везу са епирским владаром Михаилом Анђелом I (1205-1214.) са којим је чак покушао да нападне на латински Солун. Ипак, оно што је највише уплашило Стефана биле су изненадне везе Стреза са бугарским владарем Борилом. Стрез је и до тада показивао знак безумности убијајући без разлога, све у свему имао је заиста непредвидљиве поступке. Заправо радило се о изузетно суровом човеку коме је људска смрт била забава. Његов град Просек се налазио на високој стени, испод које је текао Вардар и ту на великој висини он је сачинио позорницу са које је бацао људе у дубину на стене. "За малу, дакле кривицу преступника на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну висином, са оне позорнице заповедаше да се баци. А када кога бацаху, он у весељу к њему клицаше: Пази да не оквасиш кожух" (Теодосије). Односи између Стефана и Стреза су се веома брзо покварили искључиво због тога што Стрез није хтео да призна своју зависност. Њему ни мало није сметало да почне да склапа савезе са Стефановим непријатељима Латинима и касније Бугарима (од којих га је Стефан и спасио).

Стефан се прибојавао могућег савеза Стреза са Бугарима будући да би тада једина мета њиховог заједничког напада могла бити Србија. Стога је он покушавао да Стреза најпре наговори да се њихови ранији односи обнове. Но то није вредело и чини се да се Стефан већ спремао и да војно нападне на Стреза. Тада се умешао Сава предлажући Стефану да се покуша још једном са преговорима и понуди се да баш он, Сава, буде тај који ће ићи код Стреза па уколико ни његова мисија не успе да тада нападне са војском. "Идем право ја ка противнику, говорићу му, па ако ни мене који учим о богу, не послуша као многе, тада ви предузмите што је људско"(Теодосије).

Саву је Стрез лепо примио, међутим током преговора он није одустајао од својих намера и изгледало је да је Савина мисија пропала. Ту ноћ Стрез је изненада почео да запомаже, а када му је дошла помоћ он је простењао "Неки страшни младић по заповести Савиној речена спавању је на мене напао, и извадивши мач мој њиме прободе срце моје" (Теодосије). Стража је Саву већ тражила, но он је до тада већ био отишао. Смрћу Стрезовом нестала је једна велика опасност по Србију. Његове области тада су поделили Латини који су узели Просек и Грци који су узели остало.

Сама Стрезова смрт је била веома чудновата. Умро је "смрћу чудном, да су се сви чудили томе" (Стефан Првовенчани). Касније се ова смрт приписивала чудесима: "јер Господ који је близу праведне молбе, да услиша молитву оних који га се боје, посла анђела љута да га убоде посред љутога срца његова" (Теодосије). Но, ту нема много чуднога. Ради се о атентату на Стреза, а који је директно повезан са његовим одбијањем да призна Стефанову власт. Ово је веома вешто изведено уз вероватну Савину улогу. Његов одлазак Стрезу је вероватно и био усмерен ка томе, будући да је сигурно међу самим Стрезовим људима било доста оних који су на Стефановој страни. Сава је Стрезу предочио да ће Стефан војно интервенисати уколико се он не уразуми, а када је овај одбио Савине предлоге незадовољници су га убили. Да је Сава на неки начин повезан са тим види се из тога што су га одмах након атентата тражили по тврђави, но он више није био тамо. Чак и Савино понашање након повратка у Србију може ово да потврди. Сава је знао шта се десило Стрезу, али због утучености није био у стању да то лично саопшти Стефану, па је једно време одбијао да о томе било шта говори "Свети, пак, није хтео ништа похвалити се или говорити о ономе што се десило, него је смерношћу, штавише, био веома потиштен и утучен. А, Стефан, сазнавши од оних који су били са светим за узрок његове потиштености, није га смео о томе питати, него све испитавши од војника који су дошли и сазнавши за страшну смрт противника, ужасом обузет чуђаше се и прослављаше свесилног Бога за оно што се догодило" (Теодосије). Очигледно да су му и ова мисија и њен резултат тешко пали, али од Србије је отклоњена велика опасност. Сама година ових догађаја је доста дискутабилна: 1214. или 1212? Но, то не мења битно ситуацију, Стрез је тада директно угрожавао Србију и требало га је на неки начин неутралисати. Како се са њиме није могла у преговорима обезбедити сарадња, то се његовом физичком ликвидацијом дошло до жељенога циља.

Да је Стефан тада био војно слаб види се и из тога што након Стрезове смрти његове области није припојила Србија, већ Латини и Грци. Сви планови за проширење Србије били су везани управо за југ и у том контексту треба и гледати савезништво Стефаново и Стрезово и баш пропуштање Стефаново да заузме Стрезове земље изазива чуђење. Стефана није могла изненадити Стрезова смрт, коначно он је за њу сазнао сигурно пре но Латини или Грци. То што је он пропустио да их први заузме може говорити да у то време није имао за тако нешто довољно снаге.

У Бугарској је за то време Борило постепено сређивао ситуацију и током 1211. године он успева да своју домаћу опозицију сломи. Врхунац овог обрачуна се десио на државном сабору у Трнову (11. фебруар 1211. године) када је под изговором да се обрачунава са богумилима Борило заправо скршио своје противнике. Сарадња са угарским краљем је била све боља, па му је овај чак и слао војне трупе да би му помогле у гушењу неких побуна. Посредовањем папе латински цар Хенрик се чак оженио са Бориловом рођаком. Имајући овакве савезнике Борило се одједном окреће ка Србији и Стефану, желећи да их казни због тога што су његовом противнику Стрезу пружили уточиште. Заједничка војска Бугара и Латина продрла је до Ниша, међутим неки догађај је у ноћи изазвао панику тако да се ова војска разбежала. "И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше, који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина светог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше, секући сами себе, једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени у пропасти и срамоти великој." (Стефан Првовенчани). Сам Стефан овде растурање непријатељске војске приписује искључиво чудима Немањиним, но сигурно је да то није био једини разлог. Веома је лако могуће да су Срби извршили неки ноћни напад којим су направили панику међу Бугарима и Грцима. Изгледа да су у тој забуни Грци мислили да су их Бугари издали и напали, као и обрнуто, па је стога дошло и до њихове међусобне борбе. Није никако искључено ни то да је дошло до некакве међусобне расправе између Бугара и Грка, и да је та свађа кулминирала међусобном тучом и касније борбом. Можда зато и Стефан наводи да је у поноћ изненада избила вика у непријатељском логору. Срби су можда били у близини и стога су могли чути шта се дешава код ових. Познавајући Стефанову вештину политике и сналажења у томе, можда је баш он и направио ову свађу међу савезницима.

Било како било, поход Бугара и Латина се завршио срамно, војска се разбежала, а да није имала неких посебних ратних дејстава. С друге стране, за Стефана је ово значило да једно време са те стране неће бити нападан. Опасност је сада наилазила са друге стране и то из Епира где је владао деспот Михаило I. Он је од раније владао целом Албанијом. Око 1212 – 1214. године од Венеције отима Драч и Крф, а једно време је имао и додира са самим Стрезом. Падом Стреза Епиру је припојена северна Македонија, а Михаило је ускоро заузео и Скадар. Тиме је он јасно исказао своју жељу да прошири свој утицај на зетско приморје. Који је био разлог за његову експанзију у том правцу не зна се, али ова његова освајања су узнемирила Стефана јер је он те области сматрао својим. "И он подиже рат на мене, слугу његова, кога остави на престолу свом. И, улучив време, када сам се био далеко удаљио од те стране, узе један од мојих градова, по имену Скадар, који уистину, Далмацији припада" (Стефан Првовенчани). Михаило је очигледно искористио Стефанову заузетост на другој страни и припојио Скадар својој држави.

Сам Стефан није желео да започиње непријатељства већ је покушао да преговорима постигне повратак својих земаља. Сви његови покушаји су били узалудни и стога су се применила друга средства. Веома слично Стрезу и Михаило је убијен (вероватно 1215. године) и то од стране једног од својих робова док је био у брачној постељи. "И одмах један од робова његових, устав, прободе га мачем на одру његову, и злом смрћу предаде душу своју, на срамоту гледаоцима, а на радост свима који се уздају у Господа и у свете угоднике његове" (Стефан Првовенчани). Да ли је Стефан имао каквог удела у овој насилној смрти Михаиловој тешко је рећи, али чињеница је да је са његовим наследником деспотом Теодором веома брзо успоставио добре односе. Колико су ти односи постали добри види се и из брачних уговора који су тада склопљени или су требали бити склопљени. Тако је Манојло (брат Михаилов) оженио једну од сестара Стефанових (историји непознато њено име, зна се да је умрла 1216). Чак је и Стефан имао намеру да ожени ћерку покојног Михаила, но како је између њих постојала сродничка веза црква није дозволила да се ово и оствари. На овај начин је отклоњена још једна опасност по српску државу, а Стефан читав догађај око Михаилове смрти приказује легендарно, стављајући га опет у заслугу чудотворним моћима Немањиним.

Права опасност по Србију долазила је од католичких земаља, од Угарске и латинскога Царства. У то време Угарском је владао Андрија II (1205-1235), слаб и ташт владар који је обећавао свашта, али је мало тога био спреман и да испуни. Основна његова слабост је била то што је он био под огромним утицајем своје жене Гертруде, која га је уствари и бунила против његовога брата краља Емерика. Читав Андријин живот је и протекао у сталним покушајима да са угарског престола сруши Емерика, тако да је на крају овај морао Андрију и да заточи у Вараждину, док му је жену Гертруду протерао. Осећајући да ће ускоро умрети, Емерик се смиловао и пустио Андрију из затвора под условом да овај буде старатељ његовом малолетном сину Ладиславу. Да би се ова заклетва Андријина учврстила она је била учињена пред папом Иноћентијем III. Сам Емерик је још за свога живота крунисао сина Ладислава и убрзо након тога је и умро (1204.). Одмах након његове смрти Андрија преузима старатељство, али у земљу се враћа и његова жена Гертруда која одмах почиње да се свети за све оно што је морала да претрпи у изгнанству. На удару се одмах нашла удовица Емерикова, краљица Констанција, а сукоб је узео толиког маха да се Констанција уплашила за свој живот као и за живот свога сина, краљевића Ладислава тако да обоје побегну у Аустрију, код војводе Леополда. Андрија је одмах затражио од војводе да му овај изручи и Констанцију и Ладислава, но овај то одбије и са војском крене на Угарску. Аустријанци су већ били на граници Угарске када Ладислав изненада умре (1205.). Сада више нико није Андрији стајао на путу тако да се он несметано крунише за угарскога краља (1205.). Од самог почетка своје владавине Андрија је имао сталних неприлика са побунама незадовољника, а током 1213. дошло је и до најозбиљнијег излива незадовољства. Док је он боравио у Халичу, земљом је управљала његова жена Гертруда. Њој је у управи помагао њен брат Бертолд, који је био свештеник, али коме то није ни најмање сметало да уз свесрдну помоћ своје сестре намами и силује жену палатина Банка. Ово је изазвало побуну у којој је Гертруда од стране незадовољника била исечена на комаде док је њен брат Бертолд са државном касом успео да побегне. Сама прича о силовању жене палатина Банка иде у ред легенди и тешко да је истинита, али довољно говори колику је мржњу Гертруда на себе навукла. Андрија је побуну успео да смири, али ситуација је и даље била веома неизвесна. У таквој је ситуацији био Андрија када је добио позив од латинског цара да дође у Ниш на преговоре, а циљ је био, у то није било никакве сумње, само Србија. Односи са Бугарском су били веома добри тако да је било сигурно да напад није усмерен на њих.

Савез између угарскога краља и латинскога цара требало је да се склопи у Нишу током 1215. (или 1216?) године и на овај састанак су требала доћи оба владара са својим армијама. У Ниш је био позван и Стефан, но њему је овај позив био веома сумњив. Он је претпостављао да би то могла бити клопка за њега те да га желе ухватити како би лакше сломили отпор у Србији. "И, кад се састану, да се обрну на земљу светога Симеона и на отачаство моје, зовући ме непрестано, на превару као с љубављу, да дођем на виђење с њима." (Стефан Првовенчани). Стефану је било одмах јасно да Угари и Латини заправо намеравају да ударе на Србију и да су ови преговори на које га позивају само начин да га се лакше дочепају. Циљ је распарчавање Србије. "Свећаше рђав савет да ме прогнају и да земљу отачаства мојега разделе и задрже себи" (Стефан Првовенчани).

Прихватити борбу са удруженим армијама водило би у пропаст, стога Стефан потеже своје најјаче оружје: дипломатију у којој је био изузетно вешт. Једина могућа прилика за њега је била да некако не дозволи да се савезници састану у Нишу, јер тада би било све касно. У овој изузетној дипломатској акцији Стефану је главну помоћ пружио брат му Сава од којег је изгледа и потекао савет да се прво покуша преговарати са угарским краљем Андријом. Основни разлог за то је био у томе што Стефан са њим већ дуже време није имао неких сукоба, као и то што између њих није било никаквих противних интереса. У пролеће те године (1216.), у граду Равном дошло је до сусрета два владара. Угарски краљ Андрија је прихватио састанак са Стефаном рачунајући да ни он сада нема неких посебних интереса на тој страни, будући да је био и сувише заузет унутрашњим размирицама код куће.

Састанак је трајао 12 дана, уз све свечаности које иду уз то као и уз измењивање богатих поклона. "И пробависмо у весељу часном 12 дана. А велможе његове и бољари силни поклањаху ми се свакога дана и доношаху ми врло много дарова разноврсних" (Стефан Првовенчани). Стефан је у овим преговорима постигао пун дипломатски успех и успео је да одврати Андрију од било каквих војних акција према Србији. Изгледа да се угарски краљ пријатно изненадио Стефановим односом према њему па је и сам узвратио све љубазности којима је био обасут. "Видите, браћо моја, пречудну и предивну љубав мужа овога славног, како за љубав моју дивље и бесне зверове, туре и турице извезе, као што ми, извезав, и питому стоку даде, и срацинску стоку,.." (Стефан Првовенчани). У таквом добром расположењу оба владара дочекају латинског цара Хенрика. Стефан је можда мислио да ће овај када види потпуно преобраћене Угаре и сам попустити, но то се није десило. Цар је био разјарен видећи како се Андрија и Стефан пазе, што је у суштини био његов тешки политички пораз. Ово је била велика срамота за цара и да не би изгледало да је надмудрен он је од Стефана тражио барем комад српске земље. "После овога приближи нам се Грчки цар, гневан и јарошћу обузет, научен од оних који ми зло мисле. И састасмо се у славном граду Нишу, и који много хоћаше, па ма и неки мали део да узме од мене, и не доби, безумни, него злим срцем не могаде ни рата подићи ни љубави учинити, молитвама Светога" (Стефан Првовенчани).

На овом изузетном дипломатском успеху Стефановом морамо се мало задржати будући да он тако сликовито приказује све његове квалитете доброга политичара. Савез између угарског краља и латинскога цара за Стефана је могао бити катастрофалан, јер он се никако није могао одбранити од две такве армије. Међутим, позив ове двојице Стефану да дође у Ниш, на тобожње преговоре, у себи крије нешто друго. Вероватно да је Стефан ипак био довољно јак, првенствено војнички, да су ова два владара били помало забринути за успех своје акције. Можда су се сећали ранијих борби када су се Срби повлачили у планине из којих су могли дуго времена да пружају отпор. То би од њих тражило дуготрајно ратовање за које треба и људи и новца, а исто тако захтева и стабилну ситуацију у њиховим земљама. Од свега тога они нису имали ништа, напротив самим њима је претила стална опасност од унутрашњих удара. Стога су очекивали да би можда било боље да се Стефан доведе у Ниш и ту стави пред свршен чин. Играли су на изненађење, а можда и на покушај раскола међу српским племством, који би се можда појавио када би се сазнало да је Стефан ухваћен. С друге стране окупљање њихових армија у Нишу доводило их је у ситуацију да могу одмах да дејствују, не дозвољавајући Србима да се припреме. С друге стране и саме преговоре у Нишу они су вероватно Стефану приказали крајње безазлено, желећи да га заварају да не би и он почео спремати своју војску. Чинили су све да би Стефана заварали о својим намерама. Све су ово комбинације које су могле бити за Србију погубне, и сигурно је да је Ниш за Стефана требао бити варка, где би он изгубио време које касније не би успео да надокнади.

Но, Стефан се показао као супериорнији у политичким играма. Прво он није овој двојици поверовао, од самога почетка је знао о чему се ради. За некакве акције попут оних против Стреза или Михаила, није било времена, а вероватно ни могућности. Стога се заиграла дипломатска игра. У преговорима у Равном Стефан је са Андријом преговарао, али и овога забављао приређујући му разне веселе игре дајући му велике поклоне. Андрија није био посебно способан владар, али бескрајно частохлепан (његови ратови са братом Емериком око престола довољно говоре) и Стефан му је вероватно повлађивао да би на крају од њега добио баш оно што је хтео: обећање да неће напасти Србију.

Долазак латинског цара у Ниш није могао више ништа да измени у Стефановом успеху. Може се замислити какво је огорчење било код цара када је видео да се Андрија и Стефан добро слажу и да од планираног заједничког похода Латина и Угара нема ништа. Ову огромну срамоту цар је покушао да на било који начин избрише, био је он задовољан и са малим комадом српске земље. Тек толико да овај свој долазак у Ниш може назвати својим успехом. Но, Стефан сада више није желео ни да чује да било шта препушта цару, вероватно се сада осећао надмоћнијим и могуће је да је овога помало и исмејавао. Цар није имао никакве шансе да од Стефана добије било какав територијални уступак, док с друге стране није имао ни војне шансе. Коначно, седео је у Нишу где су боравили српски владар са својом армијом, али и његов досадашњи, а сада Стефанов савезник угарски краљ Андрија са својом армијом. Могло се лако десити да су се Стефан и Андрија договорили да ударе на цара.

Навод Стефанов да је цар отишао посрамљен довољно говори. Није он био посрамљен само зато што му је акција доживела неуспех, било је ту сигурно и нешто више. То нешто више, било је сигурно Стефаново понашање, а можда и Андријино. Осећајући своју надмоћ над царем, они су се према њему вероватно тако и односили, што овоме свакако није било лако трпети. Ипак, цар је имао довољно поноса да је тврдоглаво остао при својим захтевима према Стефану, што је овај искористио као оправдање да запоседне све излазе из Србије и тиме одсече цару повратак. "Али не могаше изићи из отачаства мојег, јер затворих све стазе његове помоћу светога господина мојега" (Стефан Првовенчани). Сви кланци су били затворени и сада су се Латини одједном нашли одсечени и претила је тешка катастрофа и могуће је да би Стефан сатро ову армију да угарски краљ Андрија није посредовао код Стефана, молећи га да пусти цара "А краљ Андрија умоли ме да изиђе у своје царство. И ја, послушав молбе његове, оставих га. И отиде с миром, велико бешчашће и хулу понесав царству својему" (Стефан Првовенчани).

Овај свој пораз цар Хенрих није дуго надживео и већ 11. јуна 1216. године он умире. Одмах након његове смрти у латинском Царству почела су надмудривања око тога ко ће преузети царски престо.

14. Србија као краљевина

Сама акција угарског краља и латинског цара није Стефану нанела никакве штете, напротив успела је да га приближи угарском краљу. Ипак, ова опасност навела је Стефана да направи крупан заокрет у својој политици. Било је јасно да дотадашњи начин вођења политике постаје све тежи и да је заправо неодржив. Ослањање на чисто православне земље није више било могуће јер Византија више не постоји. Бугарска је имала претензија на српске територије, док су православне земље које су настале на тлу Византије или сувише слабе да би могле помоћи Србији, или су далеко, или су чак оне саме непријатељи Србије. Према томе, ту више није било могућег наслона за Србију. Стефан је јасно видео да Србији највећа опасност долази управо од католичких земаља, међутим било је исто тако очигледно да се са некима од њих може и веома добро сарађивати. Сам напад латинскога цара одбијен је највише захваљујући томе што је угарски краљ Андрија напустио савез са њим и пришао Стефану. Требало је савезнике тражити управо на тој страни. Стефан је био веома флексибилан када је политика била у питању и стога његов крупан политички заокрет током 1217. године и не треба да много изненади, будући да је био само логичан след дотадашњих догађаја.

Веома је лако могуће да је управо угарски краљ Андрија био тај који је указао Стефану на могућност приближавања католичким земљама и да му је у томе касније и помогао. Први корак Стефанов ка приближавању Западу била је његова женидба са унуком венецијанскога дужда Енрика Дандола, која се звала Ана (ћерка Ринијера Дандола). При склапању овога брака улогу посредника је по свему судећи одиграо дубровачки кнез Ђовани Дандоло. Ово је био изгледа трећи Стефанов брак, пошто се претпоставља да је Стефан имао током 1204-1207. жену за коју се не зна ко је била нити како је завршила. Брак са Аном Дандолом је склопљен вероватно између 1207. и 1208. године, а мотиви су му били чисто политичке природе. Стефану је вероватно импоновало да за жену добије рођаку моћног млетачког дужда који је успео да скрене крсташки поход и да обори Византију. У време 1207. године утицај Венеције је био и највећи па је стога и вероватно у то доба и дошло до овог брака. Ако је брак склопљен у то време онда је очигледно да је Стефан о оријентацији ка Западу размишљао још и раније и да његов каснији преокрет у политици није тако изненадан. Заправо, Стефан никада није имао било каквих дубљих веза са другим православним земљама, изузев са Византијом у самом почетку своје владавине. Видевши да са те стране неће имати помоћи, а осећајући сталну претњу латинског Царства, Угарске па и Венеције, Стефан је морао да покуша да са њима сарађује. Тим више што је кроз пад Византије могао на делу да види колика је моћ папске курије и њених католичких штићеника. Његови краткотрајни покушаји сарадње са бугарским отпадником Стрезом веома су лоше завршили, а успеси бугарског владара Калојана који је од папе добио краљевски венац и његову подршку довољно су говорили сами за себе. Између верских интереса и државних Стефан се определио за државне.

У суштини, Стефан је био само реалан политичар који јасно сагледава збивања око Србије. Најјаче земље у српском окружењу биле су католичке и од њих је претила и највећа опасност, али истовремено од њих је могао имати и највеће користи. Брак са млетачком принцезом био је баш у функцији његовог приближавања Западу. Овај брак Стефан је успео да искористи и за остварење својих давних жеља: за добијање краљевске круне. Преко Венеције он је ступио у везу са тадашњим папом Хоноријем III и од њега затражио круну. Папа је лепо примио Стефанове изасланике и уважио му молбу те преко свога легата послао Стефану круну. Током 1217. године крунисање је и обављено. По свему судећи крунисан је само Стефан јер му је жена Ана Дандоло умрла пре овога чина. Додуше у наводима Андрије Дандола који је писао историју своје породице стоји да је Ана ипак доживела овај догађај те да је крунисана.

Овај потез Стефанов изазвао је много полемика и осуда у самој Србији, а углавном због католичког порекла ове круне. Каква је он обећања дао папи заузврат, не зна се, али је очигледно и из каснијих догађаја да обећања, уколико су и дата нису испуњена. Стефан је Србију сачувао као искључиво православну земљу, а приближавање папи се може објаснити искључиво политичким разлозима. Добијањем круне Стефан је успео да преко папе својој власти да легитимитет и тиме истовремено учврсти свој положај према спољним државама. Круна је значила да папа признаје Србију као независну државу што је аутоматски доводило до тога да све претензије других владара (првенствено угарског краља) на српске земље губе смисао. У то доба, а и касније, угарски краљ се у својој титули хвалио да је владар и над српским земљама, но Стефан сада то пориче називајући се "самодржац", тиме јасно нагласивши свој апсолутно независан положај према другима. То је био тада једини владар коме је Стефанова титула могла да смета, но Угарска је била заузета сасвим другим стварима, тако да за Србију није било времена.

Угарски краљ Андрија II се током 1215. године оженио по други пут и то сестром латинских царева Балдуина и Хенрика, која се звала Јоланта. У време када се Андрија састао са Стефаном у Равном његов брак је тек био започео, а његов однос према латинском цару Хенрику, који је био рођени брат његове жене, довољно говори о њему самоме, али и људима тога времена који су били на власти (мада се од онда и нису много изменили). Иако ожењен сестром латинскога цара Хенрика то му није много сметало да са њиме прекрши договор и пређе на Стефанову страну. Никакве рођачке везе нису могле њега да поколебају онда када је био у питању лични интерес. Ипак, Андрија се код Стефана заузео да овај пусти из клопке цара Хенрика, што је овај до краја и учинио. Но, убрзо након ове срамоте цар Хенрик је у Цариграду умро (1216.). Како је Хенрик умро без наследника, то се Андрија одједном нашао у најужем избору за латинскога цара. Његовој таштини је ово изузетно пријало, а Латини му пошаљу посланике који му понуде круну. Како се ово без папиног пристања није могло обавити, то Андрија од њега затражи одобрење за прихват латинске царске круне. У то доба папа је био Хонорије III, који није био баш рад да види Андрију на латинском престолу, вероватно се плашећи његове превелике снаге коју би добио када би ујединио угарску и латинско царство. Папски одговор је био вероватно врхунац лицемерства, али и политичке вештине да се спречи оно што папи не одговара, али да се директно не забрани Андрији да прихвати латински престо. Папа је Андрији одговорио како се радује што чује да му је понуђена царска круна Латина, али да он још увек нема о томе неко одређено мишљење те га стога још не може и казати. Међутим, папа се сећа на давно Андријино обећање да ће кренути у крсташки рат и опомиње га да изврши своје обећање у најкраћем могућем времену, јер би у супротном увредио Бога и папу. То је заправо значило да папа не жели Андрију да види као латинског цара, тако да је за веома кратко време Андријин таст Петар од стране папе био окруњен за латинског цара. Ни Петру ова круна није донела среће, јер га је на путу за Цариград у Епиру заробио Теодор Комнен и бацио у тамницу где је овај убрзо и умро. Тада је латинским царем постао Петров син Роберт (1219.).

Видевши да му је царска круна измакла, а да би са папом могао имати неприлика, Андрија напокон одлучи да крене у крсташки рат и почне се спремати. Крајем 1217. године стигао је он у Свету земљу где је остао само три месеца и почетком 1218. године се врати у Угарску. Овај његов поход је био једна страховита катастрофа где он и није имао војних судара са неверницима, али је зато изгледа био од својих племића отрован и то тако да се, иако се спасио од смрти, никада више није опоравио. Баш док је он био на крсташком походу, Стефан Првовенчани је био од стране папе Хонорија III крунисан за краља. Угарску су убрзо након Андријиног одласка захватили немири, а када је све то чуо, Андрију ништа више није могло задржати у Светој земљи. Било је много утицаја на њега да остане у Светој земљи, а нарочито упоран је био папин легат који га је убеђивао, док га је јерусалимски патријарх и проклео. Сам повратак Андријин у Угарску такође личи на роман препун свакаквих догађаја, од уговарања склапања бракова са владарима земаља кроз које је пролазио на путу кући, па све до његовог заробљавања од стране бугарског цара Ивана Асена II. Ипак, некако се дочепао Угарске која је била у правом расулу, а његов ауторитет је пао на најниже гране. Сам поход у Свету земљу, који је почео спектакуларно, завршио се јадно, а Андрија се вратио без војске, док Јерусалим није ни видео. Врхунац хаоса у Угарској се десио 1220. године, када се против Андрије побунио његов рођени син Бела, иначе херцег Хрватске и Далмације, а сукоби су узели толиког маха да ни претње папе Хонорија III да ће на њих све бацити проклетство ако не престану са свађама нису помогле. Епилог свега је била, на државном сабору 1222. године донета, Златна була, документ на који је Андрија под притиском морао пристати. Овом булом краљевска власт је значајно ограничена и он више није могао донети било какву значајнију одлуку без њиховог одобрења. Тиме је за сва времена у Угарској скршена краљевска самовоља. Андрија се измирио са сином Белом но то је трајало само за кратко и ускоро избије нови сукоб тако да је Бела морао током 1223. године да бежи из Угарске. Године 1224. они су се опет измирили. За све ово време трајали су и Андријини сукоби са племством, а првенствено због тога што ни Андрија, а ни племство нису поштовали одредбе Златне буле.

Овај подужи преглед угарске историје заправо јасно показује да Андрија, иако није могао бити задовољан тиме што је Стефан добио краљевску круну, ништа није могао учинити да то спречи. Иако је било неких знакова да он има намеру да и војно интервенише, до тога до краја није дошло. Било је очигледно да за дуже време Србији од стране Угарске не прети било каква опасност. Ако из Угарске није могла доћи реакција на Стефаново крунисање, а друге земље нису биле посебно за то заинтересоване, у Србији већ није било тако. Помало парадоксално звучи то да је Стефан највећу опозицију крунисању имао баш у Србији, али тако је било. У самом племству опозиција није била посебно јака, али свештенство није било радо да римски папа крунише Стефана. Радило се очигледно о страху да би римска курија могла добити значајније привилегије. Остао је нејасан и Савин став према овоме питању. О томе постоји више мишљења и то од оних који тврде да се Сава опирао Стефановом прозападном политичком курсу, па до оних који сматрају да је он Стефанову политику одобравао. Он је тада имао доста утицаја на вођење српске политике, а у многим државним пословима чак је и лично учествовао. Вероватно да Сава није пружао отпор Стефану онда када се овај обратио Риму за круну, будући да је он осим што је био духовник, био и државник. Да је био реалан политичар и способан државник видело се и по томе што га је Стефан слао у веома тешке мисије, попут оне код бугарског отпадника Стреза коју је Сава тако успешно окончао. Преговори са угарским краљем Андријом били су такође Савина иницијатива. Стога је и примање католичке круне он сигурно схватао као државну потребу и тешко је поверовати да је Сава у таквој ситуацији могао ставити интересе цркве испред интереса државе. Додуше, гледајући са извесне дистанце овај читав догађај око крунисања показало се да је бојазан од превеликог утицаја католичке цркве била непотребна, те да је српска црква од Стефановог крунисања имала касније користи. Да би се објаснио Савин став око крунисања потребно је сагледати његову делатност у Србију од оног момента када је дошао па све до његовог одласка у Свету Гору 1217. године.

Савин боравак у Србији се и те како осетио, мада он изгледа није имао намере да се у њој и задржи након што је успео да помири Вукана и Стефана. Његов је превасходни циљ био да браћу измири, те да се након тога врати у Хиландар. Међутим на Стефанову молбу он ипак остаје у Србији. "А свети и они који су с њиме дошли споменуше самодршцу свој повратак у Свету Гору. А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити Светога говорећи: Не остави нас у овај час, о оче свети и не одузимај пре времена жалошћу душу моју од мене!" (Теодосије). Ситуација у Србији није била повољна и Стефану је и даље била потребна Савина помоћ те је стога то основно зашто се Сава задржао. За центар свога деловања он је узео манастир Студеницу, која је постала средиште српског духовног и црквеног живота. Тада је Студеницу прогласио архимандријом, а ускоро је захваљујући његовом утицају током 1208. до 1220. године сазидана и Жича (задужбина Стефана Првовенчаног) посвећена Спасовдану (Вазнесење) "Јер ваистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Житчу, коју почевши и саврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном" (Доментијан).Овај манастир је подигнут на северу крај Западне Мораве покривајући територије према Сави и Дунаву, а имао је задатак да сузбије угарски утицај који се у тим крајевима због блискости границе осећао.

Његов рад се нарочито осетио у народу где је он одлазио у својим мисионарским походима. У то доба он је и стекао назив народног учитеља, пошто је био неуморан у држању проповеди, али не само у томе, учио је он народ и како да обавља поједине радове па је одатле и потекла прича како је он научио сељака да оре, жену да преде итд. Његов се утицај осетио и међу православним свештенством које је било доста запуштено и неуко. Сава је са собом довео из Хиландара и неколико ученика који су га помагали у његовом раду. Истовремено он је доста учинио и код подизања православних цркава, нарочито у оним крајевима где је био јак утицај католичке вере. "И друге свете цркве у свима изабраним местима почевши и сврши, и старе утврди, а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и пренесе сваки узор Свете Горе у своје отачаство..." (Доментијан). Сам његов живот је изазивао страхопоштовање будући да је био пун одрицања, а он се често повлачио и у испосницу у Студеници повргавајући се исцрпљујућим постовима.

Све ово што је Сава радио сведочи о његовој планској делатности која је ишла ка томе да српској православној цркви прибави самосталност. Његова мисионарска активност, као и велики труд око припремања подмлатка свештеничког извршили су ону припрему која је била неопходна да би српска црква могла самостално да делује. Баш у време када је Стефан био крунисан, Сава одлучи да се врати у Свету Гору. Ова његова одлука изазвала је полемике око разлога његовог одласка из Србије баш тада. Стога и закључци да се Сава наљутио на Стефана што га је крунисао римски папа и да то Сава као православац није могао отрпети. Савин одлазак детаљно описује Теодосије. "Дошавши ка самодршцу брату, хотећи му дати поздрав ради одласка, овај сматраше његов одлазак као излазак душе, и много плакавши и са свима благороднима моливши хтеде га задржати. Пошто никако не могаде, веома се ражалости". Сава видећи колико Стефан жали његов одлазак теши га говорећи "Ако добри Бог изволи, опет ћу се вратити к вама" (Теодосије). Да се не ради о свађи, види се и по томе што Стефан даје Сави много злата, а уз то га и лично прати до граница Србије. "А самодржац Стефан даде велико мноштво злата, њему на потребу и ради раздавања манастирима у Светој Гори, и онима који самотно живе и свима потребницима, и сам га испрати са благороднима до граница Грчке земље" (Теодосије).

Из овога је веома јасно видљиво да међу браћом није било неких посебних несугласица, а каснија Савина делатност која је била усмерена ка стицању независности српске православне цркве, говори да је ово још од раније било међу њима договорено. Сва активност Стефанова, од дана када је он дошао на престо па све до краја, била је само спровођење основне Немањине идеје да Србија стекне независност. Савин долазак у Србију и његово измирење Стефана и Вукана, опет су били део те активности. Добијањем краљевске круне српска независност је била коначно утврђена, а династија Немањића је добила легитимност. Савина улога при свему овоме је била огромна, а он сам је много учинио на томе да се Србија очува од спољњег непријатеља. Стога није јасно зашто би он био посебни противник Стефановог крунисања од стране папе када је тиме Србија огромно добијала на спољном плану, као што је и сама династија Немањића крунисањем била призната као легитимна. Зар није сва досадашња делатност (па и каснија) била усмерена баш ка томе и шта би он могао имати против једног оваквог Стефановог потеза који само учвршћује њихове дотадашње успехе. С друге стране, Сава је имао велики утицај на Стефана који је овоме дуговао скоро све; тешко да би се и Стефан усудио да дође у сукоб са Савом па ма то било и питање крунисања.

Само крунисање издигло је Србију у ранг краљевине, дајући јој много на престижу, али оно што јој је још недостајало па да би стварно била ван домашаја страних утицаја јесте независна црква. Питање цркве није било ни мало наивно питање, а то су знали, а и осетили и Стефан и Сава. Још је Немања схватио колику снагу има црква и стога је велики део његове делатности био усмерен баш ка њеном јачању. Пред крај живота Немања се и замонашио, што није био само плод његове велике религиозности. То је био завршни чин његовог државничког деловања, будући да је управо тиме и оснивањем Хиландара ударен темељ независности српске православне цркве. Сава је имао да настави ту Немањину активност, а колика је снага цркве он је видео веома јасно у Светој Гори.

15. Црквена независност

Србија је крунисањем Стефановим добила признање, али за њену политичку независност било је веома опасно да нема и самосталну цркву. У то доба српска црква је била потчињена охридској архиепископији, која је била грчка и преко које су велики утицај добили грчки елементи. Преко црквене зависности могла је лако доћи и политичка. Српска црква није имала своје врховне власти већ је она била у Охриду, што је доводило и до духовног расцепа у самој цркви. Посредно, црквено нејединство је стварало и нејединство у држави, а баш је црква била та која је требало да пружи државно јединство. Стога је требало српској цркви прибавити независност, а тренутак за то је био веома добар.

Распадом Византије изгубљено је не само државничко већ и црквено јединство ове државе. Латинско Царство које је формирано на тлу Византије попуштало је под ударима Грка из Никеје и Епира. Међутим, између ове две грчке државе постојало је ривалство око тога под чијим ће се вођством Византија поново ујединити. Слична је ситуација била и са црквом. Православна црква је сада имала два седишта и то у Никеји, где је боравио цариградски патријарх Манојло Сарантен, али и у Епиру. Српска црква је била под охридском архиепископијом која је припадала Епиру. Сама држава епирска је била тада у напону снаге, а њен владар Теодор (1214-1230.) веома амбициозан и крајње бескрупулозан. Колико је овај човек био опасан сведочи и заробљавање латинскога цара Петра кога је Теодор дочекао у заседи и заробио. Петрово хватање, као и одлазак угарског краља Андрије у крсташки рат створили су од Теодора најмоћнијег владара на том делу Балкана. То је и било баш оно што је Стефана и Саву могло највише да забрињава. Српска црква је била под охридском архиепископијом, а њено седиште је било у Епиру чиме се Теодор могао лако окористити и преко цркве направити расцеп у Србији. Требало је добити независност српске цркве у односу на епирску, а независност се могла добити само из Епира или Никеје.

Било је сигурно да Епир неће дозволити да српска црква стекне независност, према томе остала је само Никеја. За српску цркву је сретна околност што је између Епира и Никеје била велика суревњивост и то се требало искористити. Могуће је да су и Сава и Стефан имали ово у виду онда када је Сава напуштао Србију и одлазио у Свету Гору. Током 1219. године Сава отпутује у Никеју са жељом да посети никејског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена који су тамо боравили. "После овога хтео је свети због манастирских потреба, или још боље - хтео је Бог због њега, а због познатог узрока, да иде у царствујући Константинов град, у коме је тада царевао Теодор Ласкар" (Теодосије). Иако се код Теодосија наводи да је Сава у Никеју ишао првенствено због манастирских послова, то није био крајњи циљ овог путовања, а што ће и он сам нешто касније да потврди.

Цар је Саву примио лепо, "јер кћи цара Теодора Ласкара беше удата невеста Радослава, сина Стефанова, синовца светог Саве. Због тога цар га многољубазно прими са сугубом чашћу, јер је и сам желео да га види" (Теодосије). Након што је обавио све манастирске послове Сава затражи од цара да овај заповеди своме патријарху да овај посвети неког Србина за архиепископа српске православне цркве "Скрбно и печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божанственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди патријарху да ми освети као архиепископа једнога од браће моје која је са мном, да га земља отачаства ми има на освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича" (Доментијан). У самоме почетку Сава никако није пристајао на то да он буде тај који ће бити посвећен за архиепископа, но касније под царевим убеђивањем он на то пристане. Након тога Сава затражи и пуну аутокефалност српске цркве, што већ цару изгледа није било право. "Цар чувши ово измени лице своје због крупне молбе, јер се ни патријарху никако ни свима благороднима не учини угодна. Јер су хтели посвећењем и влашћу црквеном да ове имају покорне себи, послушне и дароносне. Али због велике љубави коју цар имађаше према светоме, срамљаше га се да га неиспуњењем молбе отпусти жалосна, па утишавши силом оне који су негодовали, испуни светоме молбу" (Теодосије). Дакле, са добијањем аутокефалности је ишло много теже и цар никејски и патријарх су очигледно имали опозицију томе. Ипак, Сава је сретно обавио посао и српска црква се одвојила од охридске у засебну архиепископију, док је Сава постао њен први архиепископ.

Мада се то кроз списе Теодосија и Доментијана не види читава Савина акција у Никеји није била баш тако изненадна за цара и патријарха. Још пре Савиног одласка у Никеју краљ Стефан Првовенчани је послао цару Теодору писмо у којем му најављује Савин долазак, а истовремено га обавештава о циљу ове мисије и моли га да Савине захтеве испуни. Према томе, иако су питања која је Сава у Никеји решавао превасходно била црквена питања, ипак она су добила неизбежни политички карактер. Баш ти политички моменти су и утицали на то да Савина мисија успе у потпуности. Стефан је баш и заиграо на нетрпељивост епирске деспотовине и никејског Царства око питања ко ће од ове две државе да буде наследник Византије. Никејски цар је рачунао са Србијом као важним савезником у борби са Епиром и то је био основни разлог због којег је он био тако попустљив.

У вези Савиног пута у Никеју потребна је још једна напомена. Србија је у то време већ била краљевина и као таква имала је право на самосталну цркву, што је Сава вероватно у Никеји вешто искористио. Већи је проблем био око његовог посвећења за архиепископа и то је био баш онај моменат на који се касније позивао Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ. Његови протести нису ишли у смеру да оповргавају право Краљевине Србије на самосталну цркву, на то је она као краљевина већ имала право. Он је сматрао да не постоји правни основ за освећивање Савино. "А где је данас царство, коме припадају и остала па и ово достојанство, пошто сада многи врше власт по областима, а нико није сачувао неокрњено царско достојанство? А пошто већ нема правог царства, то твоме рукоположењу сасвим недостаје правни основ ". Хоматијан није сматрао Теодора Ласкариса легитимним царем, и ту је био у праву, међутим присуство легитимног цариградског патријарха давало је Теодоровој титули цара политичку тежину. Сам патријарх је Никеју сматрао само привременим местом где борави док се Цариград не ослободи од Латина и он је из Никеје и обављао све своје послове. Вероватно да је и Сава размишљао о томе када се обратио у Никеју, а не у Епир. С једне стране нити је Епир имао патријарха (он је био у Никеји) нити је он био царевина (само деспотовина). Ауторитет охридске архиепископије није био довољно јак, нити је коначно охридски архиепископ имао надлежност да српској цркви даје аутокефалност. Сава као добар познавалац канонског права није желео ништа да ризикује и стога се обраћао првенствено цариградском патријарху који је сматран за наследника византијског јерарха.

Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан чувши за Савин успех у Никеји реагује пишући му писмо у којем протестује због његовог посвећења за архиепископа, али не буни се и зато што је српска црква добила аутокефалност. Истовремено он на помало увредљив начин замера Сави зато што је напустио Свету Гору и вратио се у Србију где се бавио не само црквеним већ и државничким пословима. Тако га оптужује да је побожност, аскетски живот и иночко ћутање заменио за светски метеж, учешћем на гозбама, јахању на одабраним коњима прекрасног изгледа, окружен великом свитом. Истовремено, он Саву оптужује да је стекао чин архијереја прескачући ниже чинове. "Ако си то постао рукоположењем цариградског патријарха, питамо: чега ради? Од старине су, истина цареви имали повластицу да дају градовима степене, па од мањег степена, рецимо епископског, дижу на виши, на архиепископски или митрополитски. Али је зато требало да ти пре тога будеш епископ, те да би се тако могао узвисити од нижег у виши и почаснији чин. А ти нити си био епископ, нити имаш било какав царски документ којим би се проглашавало твоје постављење. А и где је данас царство коме припадају та права и издавање привилегија кад власт врши негде овај, негде онај, а ниједан није сачувао неокрњено царско достојанство. А пошто нема правог царства, то ни ти ниси могао имати завршни благослов и одобрење". Истовремено он Саву саветује да се одрекне архијерејске части и каже "ако се вратиш на пут којим су свети оци одискона ишли, можда ћеш добити опроштај ради покајања". На крају Хоматијан опомиње: "Ако, пак останеш непокоран и дрзак и ако останеш при своме презревши ово наше писмо, учинићеш да ти се на главу сручи казна која ти с разлогом прети силом ауторитета права; онда ћемо те ми одвојити од свете и живоначелне Тројице и истерати из заједнице верних као нарушитеља свештених заповести и божанских канона и као онога који је створио сумње и измене у црквеној организацији коју су свети оци одавно утврдили. Исто тако биће кажњени и сви они који остану уза те, били они духовног чина или световног звања и бића".

Након успешно обављеног посла Сава се вратио у Свету Гору и ту боравио једно време. Разлог због чега није ишао одмах у Србију био је у томе што је он морао да обави неке послове у самом Хиландару који су се тицали његове управе, али и да одабере погодна лица која ће поставити за епископе у Србији. Он се заправо одмах почео припремати за рад на реорганизацији Српске православне цркве: "дође опет у свој манастир Хиландар, почи насамо игумана да онима који су под њиме сам собом показује пример сваке добродетељи, а опет братију да игумана са страхом Божјим у свему слушају, свима мир и благослов и у Господу целив давши, изиђе из манастира, узевши са собом оне за које је знао да су подобни да их постави за епископе" (Теодосије). По овом биографу Сава је доста размишљао и о свом дотадашњем животу и био је изгледа забринут за успех при организовању Српске православне цркве "помишљаше како неће ништа моћи успети у земљи свога народа, јер раније они нису имали архиепископа". Очигледно да је Сава доста времена провео у размишљањима, заправо скупљао је снагу за оно што га тек чека.

Он није кренуо одмах за Србију већ ја најпре свратио у Солун где је одсео у манастиру Филокал у којем је он био један од ктитора. Ту се посаветовао са солунским митрополитом Константином Месопотамитом (Костадије) и снабдео са потребним књигама. "После овога свети сабра све достојно што је потребно великој цркви, и узе са собом књиге законске и светло испраћен од митрополита, ипарха и првака градских, оде у земљу народа свога." (Теодосије). Сава је заправо узео Номоканон или Крмчију, која представља збирку црквених закона, а који су били потребни за нову архиепископију. Будући да се ради о низу византијских црквених закона и који су као такви најбољи представници византијског законодавног рада, то значи да се на припреми радило дуже време. Заправо за овај кратак период који је Сава провео у Солуну овакав обимни рад сигурно није могао бити довршен. Стога је највероватније да је рад на овоме трајао већ дуже време и да је можда тек сада у Солуну био завршен. То потврђује тезу да се Сава за добијање аутокефалности Српске православне цркве спремао већ дуже време, а он то сигурно није могао радити без помоћи свога брата Стефана. То опет даље значи да односи између Стефана и Саве никако нису могли бити затегнути, у противном овакав један посао који је Сава обавио не би могао бити успешно завршен. Након свега овога он је кренуо за Србију претходно краљу Стефану најавивши свој долазак. "А свој долазак унапред писмено јави брату самодршцу Стефану" (Теодосије).

Сам Стефан није био у могућности да дочека Саву будући да је био болестан и везан за кревет, међутим уместо њега дочек су обавили његови достојанственици "И када се тако он приближио ка земљи отачаства свога, и посла брат његов многе у сретање његове светиње, а сам беше обузет великом телесном слабошћу." (Доментијан). Код Теодосија се опет наводи да су Саву између осталих дочекали и Стефанови синови "место себе посла му синове своје у сретање, који младошћу као орлови златокрили и са многим благороднима до грчке границе часно стигоше. И дочекиваху свога по телу стрица а у Бога владику и светога оца, и са сваком га почашћу ка самодршцу оцу привођаху". Стефан је био веома болестан, тако да је Саву дочекао у кревету, а био је тако слаб да чак није имао снаге да се без помоћи других придигне у кревету. "А када свети дође над болеснички одар самодршца брата, овај му подигнут од других једва могаше дати целовање, уз велики плач обојице и свију благородних, јер беше јака болест самодршца и никако се не надаше животу" (Теодосије). По биографима Сава је на чудесан начин излечио Стефана тако да се овај одмах придигао и почео обављати државнички посао.

Након Савиног повратка у Србију требало је извршити и реорганизацију црквене управе у Србији, а све у складу са управо добијеном аутокефалношћу. У овом послу морао је великог учешћа узети и Стефан јер овај посао без њега Сава сигурно не би могао сам обавити, будући да то више није било чиста црквена ствар већ је добрим делом била и политичка, односно државна. У оквиру тога Сава је основао укупно осам епископија ( хумска. зетска, хвостанска, будимљанска, дабарска, моравичка, топличка, липљанска) уз већ постојеће у Рашкој и Призрену и поставио осам епископа. "Давши им књиге законске, да по предању светих апостола и светих отаца уче народ како да се подижу у вери у Господа нашега Исуса Христа, и заповедивши им да га покајањем обраћају као Богу,.." (Теодосије). Епископије су постављене тако да је чак пет епископија било на граници према католицима и богумилима. Ове епископије су с једне стране требале да обављају мисионарску улогу према тим крајевима, док су с друге стране требале да спречавају да се ове вере шире по Србији. Седиште нових епархија било је по манастирима, а Жича је била седиште архиепископије. Оваквим распоредом Сава је све учинио не би ли у Србији одржао једну веру и то православну, чиме би успео да уједини државу и истовремено да уједини народ у једној вери. То би искључило било какве верске сукобе, а сећање на грађански рат, који се добрим делом до краја претворио у верски, са Вуканом, било је веома свеже. Оваквим својим радом Сава је цркву из религиозне и етичке установе добрим делом претворио у установу која је имала много тога политичког. Ипак, ова политичка снаге цркве никада није била усмерена ка томе да се она у односу на државу потпуно осамостали и одвоји па да чак добрим делом буде и државни тутор. Напротив, Сава је Српску православну цркву подредио државној идеји Србије и црква се потпуно предала служењу државним интересима.

Сава је веома агресивно кренуо при реорганизовању Српске православне цркве, истичући при томе национални моменат. Сходно томе рашки и призренски епископи, који су били Грци били су сместа уклоњени и замењени Србима. Грци су схваћени као туђ елемент, а што није било ни чудо, пошто су Грци вршили велики притисак хеленизујући југоисточну Србију. Са католичком црквом Сава је веома пажљив тако да нити једна њена дијецеза није укинута нити је на оним теренима где се налазио католички бискуп била установљена нека православна епархија. Његови поступци са грчким епископима изазвали су реаговање охридске архиепископије и њеног архиепископа Димитрија Хоматијана који је жестоко протестовао. Колики је мали значај овим протестима Сава давао види се из тога што његова писма и протести нису ни мало утицали на промену српске црквене политике.

16. Смрт краља Стефана Првовенчаног

У то доба на Балкану је и даље трајала политичка бура. Епирски деспот Теодор успева да током 1224. године узме Солун и да се након тога крунише за цара. Сада је Србија на својим границама имала изузетно моћног суседа, али овакав нагли успон Епира није био ненадан за Стефана. Још током 1219-1220. године Стефан се почео нагло приближавати цару Теодору (тада деспоту) и то тако да је свога сина Радослава оженио његовом ћерком Аном. Како је било знано да ће Радослав као најстарији син наследити Стефана то је овакав потез био примљен веома добро у Србији. Подршка једног таквог моћног владара као што је то био цар Теодор могла је само добро доћи. До тог момента може се рећи да је Стефан водио прозападну политику, што му је и донело краљевску круну. Међутим баш од тих година, односно 1219-1220 његов се политички курс мења и он се поново окреће према православним земљама. Та његова нова политичка оријентација се и везује управо за овај брак његовог сина са епирском принцезом, али и за добијање аутокефалности Српске православне цркве од стране царства у Никеји. Ту је изузетно видљива вијугава политичка линија Стефанова који се никада није тврдоглаво држао једног политичког курса. Сходно својим и државним интересима он је мењао савезнике, али никада на своју штету.

Некако у то доба и угарски краљ Андрија је припретио Србији. Разлог је био то што он никако није могао преболети Стефаново крунисање будући да су угарски краљеви Србију сматрали својом земљом. Угарску су још од његовог повратка из Свете земље (1118) потресали стални немири који су имали крајњи резултат у Златној були, једном документу на који је он морао пристати и по којем се њему знатно смањује власт. Опасност из Угарске Стефан је озбиљно схватио и очекивао је да би Андрија могао напасти Србију. Сигурно је да у то доба Андрија није могао према Србији предузети скоро ништа, јер једноставно за то није имао снаге. Изгледа да Стефан није био довољно упознат са правим стањем свари у Угарској и стога је послао Саву код Андрије на преговоре, не би ли Сава овог одговорио од напада. "И одма призвавши светог архиепископа, исприча му о свим Угриновим претњама ратом, и велеречиво хвалисање без страха Божјега, и замоли га да оде до Угрина са великашима који су од њега дошли" (Теодосије). Угарски краљ је по свему судећи послао своје посланство Стефану и након што је био упознат са њиховим захтевима овај је одмах послао Саву у Угарску. На угарском двору Сава је био лепо примљен и након преговора успео да одговори Андрију од његових намера. Биографи детаљно описују Савин боравак у Угарској и спомињу његова чуда која је извео пред краљем. То је наводно уплашило Андрију и он одустане од похода на Србију. Истина је била нешто друго. Андрија је, што је вероватно, послао Стефану своје посланство у којем изражава своје незадовољство Стефановим крунисањем и сигурно му је напоменуо и неку могућност да би Угарска могла и војно интервенисати. Стефан се забринуо, мада није имао неког посебног разлога за то јер Андрија све и да је хтео да ратује, није могао. Колико се Стефан забринуо види се по томе што је у Угарску одмах послао Саву, већ проверено успешног дипломату, да покуша да смири ситуацију. Андрија је привидно попустио, заправо није имао другог избора, са Савом он можда не би ни разговарао да је имао те снаге да нападне. Каснији описи овог догађаја страшно преувеличавају Савину улогу, а колико је то далеко отишло види се и по томе што Теодосије чак наводи да је Сава угарскога краља из католичке превео у православну веру, што је наравно бесмислица.

Србија је у то доба имала доста повољан положај на Балкану и неких посебних опасности по њу није било. С једне стране родбински односи са епирским царем гарантовали су јој сигурност и подршку ове сада моћне државе. Стефан је истовремено успео да сломи и сепаратистичке тежње у Зети, не дозвољавајући чак ни своме сину Радославу да њоме управља плашећи се да би и он могао постати заражен овим идејама. Целокупна Стефанова политика и јесте водила ка томе да се избрише сваки траг самосталности те области у односу на централну власт. У оквиру тога Стефан је успео и да област Хум, где је владао Немањин брат Мирослав припоји у потпуности под Србију. Након Мирослављеве смрти у Хуму је дошло до отимања око власти и у ту борбу се умешао Стефан који је имао и највише успеха. Око 1216. године је јужни део Хума припао под Стефанову власт док су незнатни делови припали осталим претендентима.

Стефан је имао једине бојазни од напада из Бугарске где је цар Јован Асен (1218-1241.) покушавао да оствари словенско – грчко царство које би заменило византијско. У те његове планове били су укључени и делови Србије, али сретна је околност што се тим његовим плановима испречило моћно епирско Царство, тако да су Бугари у Грцима видели главне противнике. То време је карактеристично по великим политичким и војним обрачунима који су решавали судбину грчког света и у тај вртлог биле су умешане многе државе. Док су неке покушавале да наследе Византију, друге су опет покушавале да за себе зграбе што више. Србија је имала током Стефанове владавине доста искушења у којима је могла да пострада јер она није представљала неку посебну силу која би изазивала респект. Њу је било тешко покорити, али она сама је била веома слаба да би било коме могла тада представљати неку посебну претњу. Опасност је била тим и већа што су се у Србији преламали различити верски интереси. На њеном терену били су присутни и православци и католици, а још увек су били доста бројни и богумили. Српска православна црква је била део охридске архиепископије у којој је управљао Грк, а он је опет постављао епископе у Србији (Призрен и Рас). Српски владари стога нису имали неки посебни утицај на избор свештеника, јер је охридски архиепископ, будући епирски поданик на првом месту водио рачуна о интересима епирског владара. Стога су Срби били изложени грцизирању које је долазило преко тако постављених свештеника, најчешће Грка. Сама служба се вршила првенствено на грчком језику што је доводило до тога да већина људи која је долазила у цркву није заправо ни разумела шта свештеник говори. Таква црква је могла веома опасно да угрози државу и било је јасно да у сукобу грчких и српских интереса, она неће штити српски, већ грчки интерес.

Сама Србија није била имуна на верске сукобе. судар Стефана и Вукана умало није упропастио државу. Стога је Стефан имао много проблема док није постигао територијално и духовно јединство српске државе. Читаво Стефаново дело може се назвати изузетно успешним, будући да је Србију успео да одбрани од спољних напада, као што је успео да сломи и унутрашње отпоре. Аутокефалношћу цркве српска држава је добила своју државну цркву која ће бити у функцији њене одбране и која ће да оствари духовно јединство српског народа.

За Србију је срећна околност што је у тим временима имала једног таквог владара као што је Стефан Првовенчани, али још је већа срећа што је на челу цркве била једна таква личност као што је свети Сава. Оба брата су се изузетно добро разумела када су биле у питању државне потребе, а несугласице међу њима никада нису прерасле у отворени сукоб који би могао да угрози државу. Све њихове акције су биле углавном заједничке, мада би се по сложености његовог задатка улога светог Саве ипак морала ставити на прво место. Његову улогу око стварања и организовања Српске православне цркве не треба посебно наглашавати, будући да ју је он и створио. Улога просветитеља је такође довољно позната, међутим његова улога као државника и политичара остала је у сенци прве две. Највећи дипломатски успеси Стефанови остварени су управо онда када је Сава одлазио у дипломатске мисије. Да је био веома вешт види се из резултата његових преговора са Стрезом, затим епирским деспотом Михаилом и коначно угарским краљем Андријом. Одлазак у Никеју, где је добијена аутокефалност српске цркве такође се може назвати Савиним дипломатским успехом. Колико је он био саветник Стефанов тешко је и претпоставити, али сигурно је да Стефан није доносио нити једну важнију одлука без договора са Савом. Само Стефаново крунисање од стране папе, често се наводи као разлог затегнутих односа Саве и Стефана. Ова размишљања су претерана, јер из читавог рада Савиног видљиво је да је он у свом читавом животу интерес српске државе често стављао испред верског, знајући да ће баш захваљујући јакој српској држави и православна црква добити на снази. Немогуће је да он није схватао све предности које је Стефан добио крунисањем и да је уски религиозни интерес ставио испред државног. Коначно, он је цркву и створио таквом да служи држави и народу и никада православна црква није покушала да се наметне држави. Римска круна је тада била државна потреба, као што је то била и самостална црква и вероватно је да Стефан ни крунисање није тражио а да се претходно о томе није саветовао са Савом.

Након постављања епископа, Сава је највећи део времена проводио организујући цркву, а то је радио или својим писмима или путујући по земљи. У оквиру тога одржан је током 1221. године велики сабор у Жичи, први опште црквено-државни сабор након добијања аутокефалности и на њему се расправљало о православљу. Сава је проповедао против јереси, вероватно против богумила, којих је било доста по Србији. "Због тога се и ја бојим да међу вама не буде што од нечистога и кукољнога учења таквих. Хоћу да међу вама извршим обновљење свете, истините, божанствене вере у Оца и Сина и Светога духа..." (Теодосије). Са богумилима је поступљено веома оштро, тако да они који нису желели да се одрекну ове јереси, буду протерани. "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте." Спомињање некрштених говори да је било доста Срба који нису били крштени ни од стране православне цркве, а ни од католичке и који су припадали некој јеретичкој вери. Сви су они сада поново крштени. Касније је он овај рад наставио у народу. "А и сам свети пролажаше и обилажаше целу земљу својега народа, вером православља утврђујући и учећи, и предајући им врлине и добре обичаје, водећи све исповедањем ка покајању" (Теодосије). Нарочита се пажња обраћала на јерес међу свештенством и племством која је била доста раширена и где је покушано најпре да се убеђивањем поврати у праву веру, а ако то не би успело, тада се приступало много оштријим мерама "А благородне који су били у јересима које налажаше много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао био од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху, расудивши да није достојно да буду купине заједно са виновом лозом" (Теодосије).

Краљ Стефан је у то доба све чешће побољевао, не зна се од које болести, и поставило се сигурно питање ко ће га наследити. Зна се да је Стефан имао три жене. Прва је била византијска принцеза, Јевдокија, коју је отерао током 1201. или 1202. године. Ова жена је имала доста буран живот, а и она сама показивала је неке незгодне особине у карактеру. Познате су њене свађе са Стефаном кога је оптуживала за прељубу, но и он је њу за то исто набеђивао. Током 1204 – 1207. године Стефан је по свему судећи био ожењен и по други пут, али о овој другој жени историја нема никаквих података. Његова трећа жена је била унука венецијанског дужда Енрика Дандола и овај брак је склопљен вероватно између 1207. и 1208. године. Из ова три брака Стефан је има петоро деце, а од тога четири сина и једну ћерку.

Најстарији син се звао Радослав док су млађи синови били Владислав, Предислав и Урош, ћерка се звала Комнина. Негде око 1216. године Стефан је покушао да ћерку уда за албанског племића Димитрија који је носио византијску титулу паниперсеваста, господарио је око Кроје и био најмоћнији племић у Албанији. То је било време када је Стефан своју политику усмерио на те области покушавајући да из Зете продре дубље у Албанију. Није он био једини који је бацио око на те крајеве, били су то још тада веома јака Венеција и епирска деспотија. Стефанови планови до краја нису успели будући да је несуђени младожења изненада умро (1216.), тако да до планираног брака није дошло (мада постоје неке индиције да је брак ипак остварен). Касније се Комнина удала за Димитријевог рођака севаста Григорија Камону. Из овог брака рођена је једна ћерка за чије име се не зна.

Стефанов најстарији син је био Радослав који је рођен из брака са византијском принцезом Јевдокијом. Њега је Стефан 1119 – 1220. године оженио за Ану Комнину која је била ћерка Теодора I Анђела, у доба венчања деспота епирског, а од 1223. и епирског цара. Ово је био типично политички брак из рачуна, којим је требало да се оствари блиска веза Србије и тада најмоћније балканске државе, деспотије епирске (касније царство).

Други син Стефанов је био Владислав и у доба Стефанове смрти он још није ожењен, вероватно због младости. Трећи син Стефанов је био Предислав који је био усмерен углавном ка верским пословима тако да је његово присуство у политици било незнатно. И коначно, четврти син по имену Урош, био је у то доба такође веома млад тако да се не спомиње у догађајима који су текли. Изузев Предислава сви Стефанови синови су се касније изређали на краљевском престолу.

Већ је речено да је Стефан Првовенчани почео побољевати, односно његова болест (не знамо која) пратила га је већ дуже време, а око 1228. године почела се нагло погоршавати. Изгледа да је Стефан предосетио крај и стога је замолио Саву да га овај замонаши да би у смрт отишао као монах. Сава је то одбијао. "Када дође време за такву твоју молбу - рече - ја ћу ти сам послужити у овим стварима" (Теодосије). По биографима Стефану је изненада тако позлило да су сви мислили да је умро и о томе су обавестили Саву који је изгледа био на путу, али је на ту вест одмах одлучио да се врати. Вест о братовој смрти је веома погодила Саву. "Када он чу овај горки глас, у том часу, сишавши са коња, паде на земљу, испунивши очи своје сузама и ридањем, и уздигавши руке своје горе ка вишњему који седи на херувивима, који умртвљава и оживљава, поче се молити,...." (Доментијан). Тада је Сава успео да Стефана поново оживи, што опет спада у једно од његових чуда. "Онај који је умро и без душе се укочио и сасушио, и који је за погреб спремљен, да се преда матери земљи, молитвама светога опет добија душу и убрзо оживљује" (Теодосије). Стефан је поживео таман онолико колико је било потребно да би га Сава замонашио давши му име Симон. "После тога свети архиепископ га украси светим и анђелским образом иночаства, назвавши га Симон монах, уместо Стефан" (Теодосије). Ово замонашење је вероватно обављено ради тога да би се наставила Немањина традиција те да би се и Стефан могао прогласити свецем. Тиме би се ауторитет саме династије још више учврстио.

На следећим страницама код биографа се налазе противречности које су у вези Стефановог наслеђа. Већ је речено да је Радослав био најстарији син Стефанов и очекивало се да једино он може бити наследник краљев, тим више што је изгледа он једно време самостално управљао Зетом и Требињем (то није доказано). Стога изненађују помало наводи Теодосија који каже да Стефан није одредио свога наследника остављајући то Сави. "А ни краљевство не остави никоме од синова својих, рекавши: Краљевство није моје него Божје, и онога који се трудио за њега, светога владике и брата мојега. И као што га прво даде мени молитвама и благословом, и сада ће га такође дати коме га Бог научи". У Теодосијевом даљњем тексту се питање наслеђа спомиње још једном и то у оном моменту када је Стефан већ примио монашки чин, а Сава му приводи најстаријег сина Радослава и наређује Стефану да њему преда престо. "Тада приведе и најстаријега сина његова Радослава у његове руке, и свети заповеди да овоме да краљевство. А он рече: Ја влашћу скиптра, а ти молитвама благослов". И поред неизмерно великог Савиног утицаја на српском двору, изгледа да је Теодосије ипак мало претерао преувеличавши овде његову улогу. Тешко је поверовати да је краљ Стефан био толико зависан од Савиног мишљења онда када се радило о питању наслеђа. Заправо, у томе што је Радослав наследио Стефана нема ничега неуобичајенога за Србију, најстарији син наслеђује престо и тешко да би било ко могао имати нешто против. Поготово Сава и Стефан којима је посебно стало да се сачува ред у кући те да се зна када ко кога наслеђује. Без тога реда настао би веома брзо рат у Србији и свака смена на престолу водила би у хаос и безакоње. Према томе, овде су и Сава и Стефан имали заједнички интерес, тако да је свако преувеличавање улоге или једнога или другога само жеља писца да се један од њих двојице јаче истакне. Да су се Стефан и Сава разишли по питању наслеђа, или да су дали престо некоме другоме, а не Радославу као најстаријем сину, тада би они све оно што су до тада радили упропастили. Сав труд њихов да се успостави ред у Србији, како световни тако и духовни, тиме би био доведен у питање, а из њиховог дотадашњег рада види се да они ретко када имају пренагљених потеза. У овакво битној ствари, као што је наслеђе, поготово није смело да се било шта експериментише.

Доментијан тај догађај приказује у другоме светлу, а његов приказ је ближи истини. По њему Стефан је био тај који је одредио наследника, а Сава га је само подржао у томе. "Благоверни краљ кир Стефан, хотећи се преселити ка небесним, и Божјим извољењем и вољом Преосвећенога, благослови старијега сина Радослава да он буде намесник после њега". Овакав опис догађаја је много ближи ономе што се вероватно десило. Сава је био тај који је можда саветима помагао Стефана, али он никако није био и тај који је одлучивао. То је сасвим у складу са улогом Српске православне цркве, улогом коју је њој баш Сава наменио. Црква је била та која је пратила државу, никако не обрнуто, свака световна одлука била је препуштена краљу а црква је била та која би помогла реализацију те одлуке.

Након сахране Стефанове у Студеници, Сава је у Жичи крунисао Радослава за краља (1228). "После представљења благочастивога Стефана и првога каља, свети архиепископ венча краљевством најстаријег сина његова Радослава у великој цркви, у поменутој Жичи, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром" (Теодосије).

17. Краљ Радослав

Краљ Радослав (1228-1233.) био је ожењен епирском принцезом, ћерком епирског деспота Теодора Анђела који се од 1224, након крунисања у Солуну, назива епирским (византијским) царем. Истовремено, Радослављева мајка је била византијска принцеза Јевдокија, што је доста утицало на само његово васпитање. Стога јак утицај који су Грци на њега имали не треба уопште да чуди. Његове везе са царем Теодором у првом моменту су изгледале као његова предност, међутим време је доносило велике промене док се сам Радослав није умео прилагођавати тренутним политичким обртима.

Од самог почетка своје владавине Радослав се ослањао искључиво на свога таста, цара Теодора, што се опет приписује великом утицају његове жене Ане. Оваква Радослављева политика чинила је Србију подложном грчком утицају, међутим с друге стране доносила јој је мир, будући да због цара Теодора на Србију нико није смео да нападне. Колики је био грчки утицај на Радослава велики, види се и по томе што је он нерадо истицао да је лозе Немањића преузимајући царско презиме своје мајке: Дука. Исто тако он се грчки потписује на повељама, док новац који кује носи грчке натписе. Очигледно се више поносио својим грчким пореклом преко мајке, него српским преко оца. Историја и биографи за овакав однос Радослава у највећој мери оптужују његову жену Гркињу Ану, за коју кажу да је на њега имала пресудан утицај.

Наводи се и његов затегнут однос са Савом, а као резултат тога што је Радослав одржавао односе са охридским архиепископом Хомантијаном који је био највећи противник осамостаљењу српске цркве. Радослав јесте одржавао односе са њим, али није познато какве је природе била њихова веза. Постоје тзв. Одговори, односно писмо Хомантијаново које је упућено Радославу и у којем овај Радославу објашњава извесна литургијска и канонична питања. Ово писмо јесте одговор на питања која је Радослав поставио Хомантијану. Уколико је ово заиста урадио, односно ако је Радослав стварно Хомантијану постављао ова питања, тада је он начинио крупну грешку. За сва питања која задиру у веру он се морао обратити цариградском патријарху у Никеји или српском архиепископу Сави, никако охридском архиепископу. То зато што је за сва каноничка питања био надлежан српски архиепископ, односно Сава. Исто тако, Радослав се могао обратити никејском (цариградском) патријарху, будући да је он био тај који је био надлежан за Србију. То је код Саве могло да изазове само незадовољство, јер је значило да Радослав не прихвата Савин ауторитет, односно ауторитет никејског (цариградског) патријарха, те да намерава да српску цркву поново потчини охридској архиепископији. Ипак, ова веза Хомантијана и Радослављева је велико питање и мало је доказа да је стварно и постојала. Каснија историографија је доста критички гледала на стварну могућност те везе. Вршене су анализе онога што је Радослав наводно питао Хомантијана и изражена је сумња у веродостојност читавог списа, будући да није јасно због чега би та питања била предмет интересовања српског краља. Стога се претпоставља да је ово можда и плод фалсификата охридске архиепископије, који је требало да послужи као потврда да је српска црква поново под њеном јурисдикцијом. С друге стране, о овоме биографи (Теодосије и Доментијан) не говоре ни речи, што они сигурно не би пропустили да се овај догађај заиста и десио, јер о оваквом крупном догађају они су морали знати. Сама претпоставка да су односи Саве и Радослава били затегнути нема нигде потврде, већ су то углавном конструкције које за сада немају чвршће подлоге. Стога када се говори о односима њих двојице мора се бити врло опрезан и не би требало пренагљивати.

Вероватно је да Радослав није био омиљен владар међу племством у Србији, због изузетног утицаја Грка, а посебно краљице Ане. Могуће да је у оквиру тога дошло до неких преговора између цара Теодора и Радослава о томе да српска црква призна јурисдикцију охридске архиепископије, међутим у томе се вероватно није отишло даље. Тешко је и поверовати да би тако нешто уопште и могло проћи поред Саве те да би он тако нешто допустио. Савин изненадан пут у Свету земљу 1229. године управо се повезује са овим неслагањем са Радославом. Познавајући Савин рад до тога момента немогуће је поверовати да би он тек тако допустио поновну зависност српске цркве, а да једини његов отпор буде тај да у знак протеста отпутује. Да је Радослав заиста и хтео да подведе српску цркву под охридску архиепископију он би то тада вероватно и учинио, тим више што је Сава био далеко, у Светој земљи. Но, он то није урадио. Каснији однос Савин према Радославу, када је овај срушен са престола и када га је Сава свесрдно помагао говори да он на њега није био љут и његову помоћ тешко да би Радослав добио да је заиста радио на томе да подведе српску цркву под охридску архиепископију.

Када говоре о Савиним мотивима за пут у Свету земљу, историчари истичу да је Сава био незадовољан Радослављевом политиком, те да је то разлог зашто је тамо отишао. Општепознато је да је Сава био искрени верник и стога заиста није јасно због чега би се његов пут у Свету земљу не био могао објаснити управо тим, религиозним мотивима. Онога момента када се то заборави долази се у ситуацију да се пориче његова религиозност, а Сава се претвара у политичара макијавелистичког типа, а такав став никако не може бити коректан према њему. Заправо, читава конструкција његових, наводно затегнутих односа са Радославом, јесте само плод шпекулација неких историчара без иједног правог доказа за то. Сава је у то доба био архиепископ једне самосталне цркве и ништа није нормалније од тога да он као такав посети Свету земљу и да коначно види места где се Исус кретао.

Током 1229. године Сава се одлучи да отпутује у Свету земљу не би ли обишао света места и упознао се са монашким животом у Палестини. Баш монашки живот је био предмет његовог интересовања, а познато је да га је и посебно привлачио те да је једно време намеравао и да му се посвети. Тренутак је био повољан, јер је баш тада цар Фридрих II успео да ослободи Јерусалим (VI крсташки рат). У суштини, он га није ослободио, већ га је путем преговора добио од египатског султана, а уз Јерусалим и низ других места по Палестини (Витлејем, Назарет). У тренутку одласка из Србије Сава је био у добрим односима са Радославом: "и сам краљ Радослав молили су га са многим сузама да не одлази од њих, али га нису могли задржати. Ипак, пошто је надом утешио срца њихова да ће се опет вратити к њима, био је од њих отпуштен" (Теодосије). Радослав га је добро снабдео новцем за овај пут. "Краљ Радослав даде му да са собом понесе велики товар злата и сребра, а дао би и сав дом свој да је свети хтео узети" (Теодосије). Савин пут у Свету земљу може се гледати као његова жеља која је била и религиозна, али је у питању била и радозналост, да види и упозна сва она места о којима је знао само из библијских књига. Но, то је била идеална прилика да се упозна и са црквеним животом, уређењем манастира и монашког живота. Стога он није само обишао Јерусалим, Сион, Галилеју, Витанију и друга света места, већ је обишао и јерусалимског патријарха Атанасија. Ту је био веома лепо дочекан. Овај долазак у Свету земљу Сава искористи да од патријарха испослује дозволу за подизање манастира, тако да је у Акону (где се искрцао када је стигао) подигао манастир св. Георгија, који је требало да буде прихватилиште за вернике из Србије. На Синају је подигнут манастир св. Јована Богослова. "И измоли место на саздање манастира, и би му дано место од игумана и од све братије, и од часнога патријарха Атанасија, и благослов примивши посвети цркву светога и великога апостола и јеванђелиста Јована Богослова на Сиону,.." (Доментијан). Овај манастир је неколико стотина година био право српско упориште у којем су одседале хаџије из свих словенских крајева. Некада веома богат и цењен, данас је само рушевина.

Оба ова манастира су била под контролом манастира св. Саве Освећеног, који се налазио у Јерусалиму и коме је Сава дао богате поклоне. Током XVI века контролу над манастиром св. Саве Освећеног преузели су српски монаси. Овај манастир се налази на три часа хода од Јерусалима и смештен је у каменитој јудејској пустињи. Манастир је основао св. Сава Освећени (439-531.), оснивач палестинског монаштва, а по њему је Растко (Св. Сава) и узео име. Рачуна се да је манастир основан 484. године. У овом манастиру је и гроб св. Саве Освећеног, који је смештен у једну пећину, а над гробом се налази осликана његова икона. Доментијан описује како је Сава обишао овај гроб: "и слатко целовавши слику светога написану на часном гробу његову". Све манастире које је посетио Сава је богато даривао, али је од њих накуповао и доста разноразних реликвија.

Даљњи пут је Саву из места Акр довео до никејског цара Јована Ватаца (1222-1254.), а "Цар се обрадова његову доласку и посла своје благоусрдне слуге са својим коњима, да са сваком почашћу доведу светога од мора. Са великом љубављу цар га прими ..." (Теодосије). Од цара је успео да добије део од крста на којем је Исус разапет "и обдари светога часним дрветом крста и моштима светих,..." (Теодосије), а осим тога набавио је и низ других реликвија. Део крста који је Сава донео данас представља једну од највећих реликвија у Хиландару. Након извесног времена проведеног код цара, одлучи Сава да се врати у Свету Гору, а цар му за тај пут обезбеди брод и оружану пратњу. У Светој Гори се Сава дуже време одмарао, а онда кренуо ка Србији. На том путу свратио је у Солун код цара Теодора Анђела, где је такође лепо примљен "И он му указа поштовање великом љубављу и угошћењем и даровањем" (Теодосије). Јасно је видљиво да су односи Саве и цара Теодора веома добри, али изгледа да није било тако и са односима цара и Радослава и стога он овоме поручује: "Цар и митрополит много изговорише светоме да благочастиви краљ Радослав у љубави и у миру са њима пребива, и тако га отпустише да пође својој кући,...." (Теодосије). Оваква царева порука изазива сумњу у то какав је заправо био однос његов са Радославом, јер да је његов утицај био толико јак, као што се тврди, он сигурно не би Радославу упућивао ову доста непријатну поруку.

На граници Србије Радослав није дочекао Саву, већ је то учинило његово посланство. "И када се приближио ка земљи отачаства свога, благоверни краљ, синовац његов Радослав, чувши за долазак Преосвећенога, посла у сретење његово. И радост и весеље обузе чеда његова кад сретоше богоноснога учитеља свога." (Доментијан). Нема никаквих доказа да су односи између њега и Радослава били по било чему поремећени. Истина, Радослав га није дочекао на граници, али му је ипак одао дужну пажњу "а и сам, када се приближио, далеко му у сусрет изиђе. Као што приличи, учини му поклон лицем на земљу и радоваше се неизмерним весељем своме у Господу оцу. А свети архиепископ, видевши самодршца и његове благородне, и сва чеда својега отачаства, похвали Бога и даде свима мир и благослов и целив у Господу, и тако после великог угошћења, сви одоше на починак" (Теодосије). Осим што га није дочекао на самој граници (учинио је то нешто даље), Радослав је Сави указао сву ону пажњу коју је овај и раније добијао од Стефана Првовенчаног и стога нема никаквог основа да се тврди да је код њих било каквих неслагања.

Неколико наредних година Сава је провео у црквеном и пастирском раду. У оквиру тога извршена је и канонизација Стефана Првовенчаног (Симона), а његове мошти су пренете из Студенице у Жичу. "Дозвавши епископе и игумана и све црквене и часне свештене личности, сврши са њима свету и божаствену службу о спомену брата својега првовенчанога краља Стефана". Даље се описује пренос Стефанових моштију "и са сваком достојном чашћу из Студенице ове подигавши у Божјој великој цркви од Стефана сазданој, у Архиепископији што се зове Жича, са псалмима и песмама и сваком чашћу ове положи" (Теодосије).

Србија је у то време имала доста добре позиције, а мир је већ дуже време владао у њеним границама. Последњих десетак година Стефанове владавине било је мирно и Србију нико није узнемиравао, као што ни сам Стефан није предузимао било какве акције. Слична је ситуација била и за време Радослава и могуће је да би ова ситуација могла потрајати и дуже време, да није дошло до слома епирског царства. У то доба латинско царство је било у потпуном распаду док су две грчке државе, никејско и епирско царство, нагло јачале, постепено одламајући од Латина комад по комад њихове територије. Истовремено, ојачало је и бугарско царство и то нарочито откада је престо преузео Јован II Асен (1218-1241.). Овај цар је такође одједном почео да показује неке амбиције ка томе да сруши латинско царство те да створи неко бугарско – грчко царство које би заменило Византију. Сада је на територији некадашњег византијског царства постојало четири царства: бугарско, латинско, епирско и никејско.

У самоме почетку иницијативу је имало никејско царство, а нарочито откада је на престо сео Јован III Дука Ватац (1222-1254.). Управо њега је посетио Сава на своме путу у Свету земљу. Током 1225. године никејско царство је послало војску у Тракију, а на позив становника Једрена. Чинило се да их ништа не може зауставити. Једрене је пало, а војска се покренула ка Цариграду. Латинско царство је било на издисају, међутим, изненада се појавила војска епирског цара Теодора (Радослављевог таста). Никејци су се морали повући, а Теодор је наставио да иде ка Цариграду. Могуће је да би у томе и успео да се није појавио нови противник: бугарско царство. Бугарски цар Јован II Асен је такође желео да створи византијско-бугарско царство, а за то му се ускоро указала прилика. Када је латински цар Роберт Куртене, умро 1228. године, наследио га је син Балдуин II. Како је он био малолетан, Латини дођу на помисао да регенство до његовог пунолетства понуде баш бугарском цару Јовану Асену. Ово је наравно одмах супротставило Бугаре и Епирце, а епилог свега је била страшна битка између њих на Клокотници, притоци Марице (1230.). Бугари су страшно разбили војску цара Теодора, а њега самог заробили и ускоро ослепили. Престо у Епиру сада је преузео Теодоров брат Манојло. Сада више епирско царство није постојало као иоле озбиљна сила.

Управо су битка на Клокотници и пропаст цара Теодора одиграли велику улогу у следећим догађајима у Србији. Краљ Радослав се у потпуности ослањао на свога таста, епирског цара Теодора и захваљујући њему одржавао се на власти. Пропашћу Теодора и он се нашао у опасности, будући да је нестало његовог тако моћног заштитника. У овој ситуацији Радослав се очигледно није могао снаћи; читава његова политика је лежала само на једној основи, подршци епирског царства. Он се није могао или није умео приближити Бугарима који су опет сматрали себе наследницима Епирскога царства, те су сходно томе гледали на Србију као на своју вазалну државу. Они су заправо хтели да у Србији остваре онај утицај који је до тада имао Епир, но док је Радослав био краљ то је било тешко изводљиво. У познатом натпису у цркви четрдесет мученика у Трнову, наводи се да је бугарски цар Асен II освојио све земље од Једрена до Драча, а уз ове земље набрајају се још као земље под влашћу Бугара и српска земља те Албанија.

И у самој Србији је већ постојало незадовољство Радослављевом владавином, а нарочиту мржњу је изазивала његова жена. "Јер благочастиви Радослав краљ у свему најпре благопохвалан и изванредан, постаде покоран жени, од које и би повређен умом" (Теодосије). Тешко ће бити да је његова жена била та која је изазвала незадовољство властеле; једноставно радило се о владару који није био довољно флексибилан и који је водио једнострану политику. Такво чврсто везивање за Епир, Радослављев отац, Стефан Првовенчани, сигурно не би себи допустио. Он је увек био спреман да се приклони тамо где су му интереси, што Радослав није знао. Стога није чудо да се властела ускоро побунила и као свога кандидата насупрот Радославу истурила је његовог брата Владислава, оправдавајући све то његовом неурачунљивошћу. "Властела су негодовала због неурачунљивости ума његова и одступила од њега и приступила млађем брату његову Владиславу, те међу браћом настаде мржња и гоњење због горке славе краљевства" (Теодосије). Могуће је да су и сами Бугари имали великог удела у овој побуни те да су подржавали Владислава. У суштини, овде се радило о саблажњивој борби два брата Немањића око власти, толико уобичајеној међу припадницима ове династије.

Краљ Радослав није био толико немоћан колико то често жели да се прикаже, будући да је пружао отпор све до јесени 1233. године, када је коначно сломљен његов отпор. Радослав је након тога морао са женом Аном да бежи у Дубровник, који га је љубазно примио. Сава није одобравао ове сукобе, а није ни могао, јер се вероватно добро сећао сличног сукоба између Стефана и Вукана које је некако успео да умири. На сличан начин је покушао да умири Радослава и Владислава, али у томе није успео. "Свети их је много молио и претио им да буду у миру, и када није могао да их умири рече: Ако је од Бога оно што ви чините, воља Господња да буде" (Теодосије).

Сава је покушао да примири сукоб и његове симпатије су сигурно биле на страни Радослава, као легитимног владара Србије, међутим у овом сукобу Владислав је био много јачи и видевши да ће Радослав ускоро бити сломљен, Сава је пристао да га крунише за краља. У том моменту из Саве је проговорио практични политичар. Он никако није могао бити задовољан овим превратом, међутим сигурно се плашио да би сукоб могао узети дубље размере и можда довести саму државу у опасност. Стога је за Србију било много практичније и корисније да се призна фактичко стање ствари, односно да се озакони Владислављева премоћ и да се он крунише за краља. Видевши да ће Радослав свакако изгубити, те да би тиме што би га подржао само продужио и распламсао овај сукоб, Сава се одлучи да крунише Владислава и овоме на тај начин да легитимност: "и узе престо оца свога кир Стефана краља, и би благословен и венчан од Преосвећенога" (Доментијан). Да Сава није имао нимало симпатија према Владиславу види се и код Теодосија: "А свети архиепископ краљевством и молитвама венча свога синовца реченога Владислава, мада је незаконито и разбојнички уграбио власт, али је судио да је то по божјој вољи". Теодосије се нимало не либи да наведе да сматра Владислављеву побуну "разбојничком" као и то да је његова власт без икакве сумње незаконита. Другачије није могао ни Сава да размишља, но у питању је сада био опстанак државе. С друге стране, власт је ипак остајала у династији Немањића и то је можда могла бити утеха.

18. Краљ Владислав и смрт Светог Саве

На Балкану је тада био најмоћнији бугарски цар Асен, коме до краја ипак није успело да постане регент у латинском царству. Чини се да је баш битка на Клокотници њега удаљила од овог циља и стога је она за њега, иако војна победа, била у суштини политички пораз. Латини су Асена тражили за регента у доба док је епирски цар Теодор претио, но његовим падом нестало је те опасности. Стога се Латини одлуче да регенство понуде јерусалимском краљу Јовану од Бријена. Ово је наљутило Асена коме сада латинско царство постаје главни противник. Ускоро склапа савез са никејским царем Јованом и епирским владарем Манојлом. Манојлово учешће је било другоразредно, будући да се он једва одржавао у Солуну, Тесалији и Епиру где је управљао. Овакав нагли преокрет политике бугарског цара, у коме он постаје противник латина имао је свој логични наставак и у црквеној политици. Још од 1204. године, од дана када је бугарски владар Калојан крунисан круном из Рима, бугарска црква је била под утицајем римскога папе. Сада, када је почео да ратује против Латина и то уз помоћ православних савезника (никејско царство и епирско царство) ова ситуација је постала неиздржива. Стога Асен раскине везе са римском куријом и покуша да од никејског патријарха добије самосталност. Међутим, патријарх постави услове које су стављале бугарску цркву у потчињен положај, те цар од свега тога одустане за прво време, но касније након дужих преговора Никеја је ипак дозволила да се оснује бугарска патријаршија у Трнову.

За то време нови српски краљ Владислав се приближио бугарском цару тако што се оженио бугарском принцезом Белославом (ћерка цара Асена). Највеће заслуге за остварење овог брака има баш Сава, који је очигледно покушавао да Србију веже за најјачу силу на Балкану. "И доведе му невесту, кћер цара загорскога званога Асена, и обоје благословом утврди" (Теодосије). Није познато колико је велики утицај бугарски цар имао на Владислава, али да га је имао није било сумње. Било је мишљења да је Владислав чак признао и врховну власт бугарског цара те на неки начин довео Србију у вазални положај у односу на Бугарску, но то су углавном произвољне оцене. Иако се бугарски цар у натпису у цркви четрдесет мученика хвали да под влашћу држи и српску земљу, тешко да је било тако. Нема сумње да је Асен успео да неке српске земље стави под контролу, али у историјским изворима нема нити једнога податка који би говорио да је Владислав признавао цареву врховну власт.

Бугарски цар је вероватно имао највећи утицај на политику краља Владислава, међутим колики је он био може се само претпостављати. Савез православних земаља који је цар Асен стварао изгледа да је био без Владислава. Могуће је да се Владислав плашио сувише великог везивања за Бугарску, поучен примером свога брата Радослава који је везивањем за епирско царство изазвао незадовољство у племству, тако да је падом царства пропао и он. Из овога би се могао извући закључак да Владислав ипак није био толико зависан од Бугара, чим није морао да уђе у овај савез, а што би сигурно био присиљен да уради да је признавао врховну власт бугарског цара.

Сава је изненада крајем 1233. године абдицирао са архиепископског положаја и то у корист свога ученика Арсенија. Овај његов чин је обављен у манастиру Жичи на сабору црквених и световних великаша. "Дозвавши у велику Архиепископију у поменуту Жичу, благочастивога Владислава краља и благородне његове великаше, заповеди и да чувају многе ствари које се односе на свете цркве. Изабравши једнога од ученика својих, Арсенија јеромонаха, кога тачно познаваше да је више од других украшен безлобношћу и правдом..." и даље: "Посадивши га место себе као архиепископа на својем благодарованом престолу, утврди га свети, довољно угостивши у Архиепископији самодршца и великаше његове..." (Теодосије). Не постоји иоле видљив разлог који би могао оправдати Савино абдицирање неким његовим евентуалним незадовољством Владислављевом владавином. Иако није одобравао насилно смењивање Радослава, он се са узурпатором Владиславом добро слагао. "Благочастиви Владислав био је благопослушан светоме архиепископу у свему што се тиче светих цркава, и више од других, и остаде с њим у миру и љубави колико се изволи Господу." (Теодосије). Према томе, краљ Владислав није могао бити тај због кога је Сава одлучио да се повуче. Вероватнији разлог јесте да је Сава хтео да још за живота себи одреди наследника те да га својим ауторитетом помаже. У случају да се то ради након његове смрти, биле су могуће несугласице које би вероватно искористила охридска архиепископија да поново стави под контролу српску цркву. До тог момента судбина српске цркве је у многоме зависила само од снажне личности њеног архиепископа, а било је вероватно да ће тако бити и даље. Стога је требало од новог архиепископа створити такву личност, а то је Сава желео да учини још за свог живота и ту би требало тражити разлог за ово изненадно његово повлачење. Да је то тако, потврђује и чињеница да је Сава извесно време након абдицирања провео у Србији, помажући новом архиепископу Арсенију у обављању послова и у утврђивању његове власти. Архиепископ Арсеније I је у годинама 1234 – 1263. био на челу српске цркве, а након смрти (1266.) проглашен је свецем.

Некако у време ових догађаја разрешила се и судбина несретнога краља Радослава. Он је од Владислава побегао у Дубровник (1233.), а пратила га је и жена Ана. Постоје индиције да је он из Дубровника руководио неким акцијама против Владислава и да је очекивао да ће успети да се врати на престо. Колико је он био сигуран у свој поврат у Србију, види се и из тога што је почетком 1234. године издао трговачку повељу Дубровнику у којој обећава Дубровачким трговцима да ће им по повратку у Србију дати неке трговачке привилегије. Због свега тога Владислав је почео да угрожава Дубровник који се морао стога обратити за помоћ босанском бану Нинославу. Како акција против Владислава није успела, то је Радослав након тога отпутовао у Драч у жељи да се обрати тадашњем епирском владару Манојлу, не би ли га овај помогао.

Управо у Драчу доживео је Радослав једну изузетно тешку епизоду у свом животу, а као кривац наводи се његова жена Ана. Према наводима Теодосија, она се у Драчу спетљала са командантом града, неким Франком, и побегла са њим. Када ју је Радослав покушао повратити, Франк га умало није убио и стога је несретни Радослав морао да бежи из Драча. "И одмах краљ Радослав изгнан би, и побеже у град Драч. Али му због лепоте жене његове стадоше завидети, и после кратког времена би лишен те злонаравне жене, јер беше друга Далида као прва Самсону, и ова се нађе крива своме красноме господину, јер по њеној вољи оте је од њега велики Фруг који је владао градом и устреми се да га коначно убије." (Теодосије). Након овога Радослав је побегао у Србију, где га је примио Сава и ускоро замонашио под именом Јован. "Поменути Радослав побегавши од смртоносног мача, изагнан из краљевства и лишен жене и одасвуд у недоумици о себи, одмах прибеже светоме архиепископу као својему оцу, а свети га прими радосне душе и довољно га утеши слатким речима од скрби, која му се догоди од брата и лукаве жене." (Теодосије). Сам чин замонашења је по Теодосију урађен због тога што је Сава желео да на неки начин заштити Радослава од освете његовог брата Владислава. "А хотећи зауставити братовљево непријатељство против њега, украси га анђелским и иночким образом, назвавши га Јован монах уместо Радослав" (Теодосије). Радослав је поживео још неколико година и умро (година се не зна, али је била након 1235.), а сахрањен је у Студеници.

Сама епизода са неверством Радослављеве жене Ане је веома сумњива, будући да је спомиње само Теодосије. По неким изворима изгледа да до свега овога није дошло и да је Радослав са женом дошао у Србију. Тако се у неким споменицима уз монаха Јована (Радослав) спомиње и монахиња Ана, што може да значи да су обоје заједно дошли и Србију, а након тога обоје се и замонашили.

О каснијим односима између Владислава и Радослава (након Радослављевог повратка и замонашења) не зна се много, али је вероватно да Владислав није узнемиравао брата. Постоји чак и претпоставка да је Радослав добио и један део српске земље на управу. У сваком случају, остатак живота Радослав је провео у миру, а његова несретна судбина изгледа није много дотакла каснија поколења. Иако није био владар онога кова којег је био његов отац Стефан Првовенчани, Радослав никако није заслужио да се тако односе према њему, ни каснија историја тако његови савременици. Он можда није био сјајан владар и освајач, но чињеница је да Србија током његове владавине нема посебних потреса, а његова наслоњеност на Епир, што му је касније узето као највећи грех, јесте тада била једина могућа политика. Ко је тада могао претпоставити да би се једна таква јака држава могла само током једне битке срушити. С друге стране да епирски цар Теодор није био заробљен од стране Бугара, могуће ја да би епирска снага била обновљена и тада би се Радослављева политика до краја показала као исправна. Сличну политику је водио и Владислав, с том разликом што се он исто тако безрезервно повезао са Бугарима. Оно што се Радославу највише може замерити јесте недостатак превртљивости која обавезно иде уз политику и што није умео одмах након пораза Епира да се приближи Бугарима као победницима. Та превртљивост, звана "флексибилност" била је својствена Стефану Првовенчаном, али и свим каснијим великим владарима, и не само Србији.

Везе Радослава са охридским архиепископом су касније страшно надуване и Радославу су приписиване намере да поново потчини српску цркву, а да за тако нешто не постоје јачи докази изузев Хомантијанових "Одговора" о чијој аутентичности се може расправљати. О Радославу, као владару, стварала се слика типична за историју коју пишу победници, у којој се о губитницима говори све најгоре. У суштини, Радослав није био дорастао сплеткама и очигледно се није надао да ће удар доћи баш од стране његовога брата, но то још увек не значи да је он био и лош владар. Сам Теодосије га наводи као доброг краља: "Јер благочастиви Радослав краљ у свему најпре благопохвалан и изванредан, остаде покоран жени, од које би повређен умом". Кривица за његову злу судбину се баца на његову жену, Гркињу Ану, а вероватно због доста јаког утицаја Грка што се сматрало да је њено дело. Тешко да је Ана толико могла утицати на Радослава, утицај Грка је био плод тадашње политичке ситуације. Уосталом, за време краљевања Владислава исти такав утицај, ако не и већи, имали су Бугари. Иако је Владислав био ожењен бугарском принцезом нигде се не наводи да је утицај Бугара толики захваљујући њој. Заправо, Теодосије је тражио оправдање за Радослављев пад и нашао га у његовој жени, а то што је Радослав био наслоњен на Епир био је само плод тадашње политичке ситуације. Тада је Епир био најјачи и било је сасвим за очекивати да и има највише утицаја у Србији. Коначно, творац те политике и није био Радослав, наслањање на Епир започео је Стефан Првовенчани онда када је оженио Радослава са епирском принцезом. Грешка Радослављева је само у томе што није успео да се обрачуна са разулареном властелом у Србији, која је своје незадовољство изражавала мењајући краља. Каснији период (али и ранији) је баш показивао то да српска властела није имала много слуха за државне интересе; подређујући их увек својим личним. Коначно шта је добијено рушењем Радослава и довођењем Владислава? Ако је разлог за побуну био сувише велики утицај једне силе, са новим краљем је утицај остао, али он више није био из Епира већ из Бугарске. Тачније речено, промењен је само господар.

Око утицаја из Епира и Бугарске исто тако има мало претеривања. Нити је утицај Епира био тако велики за време Радослава, нити су Бугари могли да утичу много на српске послове, за време Владислава. Да епирски цар Теодор није имао баш тако складне односе са Радославом говори Теодосије када описује Савину посету епирском цару. "Цар и митрополит много изговорише светоме да благочастиви краљ Радослав у љубави и миру са њима пребива". Односи између Епира и Србије очигледно нису били баш тако складни, а да је Радослав био таква играчка у рукама цара Теодора и своје жене Ане, сигурно је да му цар не би слао овакву поруку. То би требало да значи да Радослав није пао због епирског цара и због своје жене Ане, већ је то била типична борба за власт између припадника лозе Немањића око краљевске круне. Они су то радили и раније, а касније ће тога да буде још и више. То је била њихова породична особина, а да ни Владиславу узурпаторство неће донети срећу видеће се онда када га са престола сруши његов брат Урош.

Након што је помогао новом архиепископу Арсенију, одлучи Сава да поново крене за Свету земљу и да посети Египат и Малу Азију. У пролеће (или јесен) 1234. године он је кренуо на пут. О томе је обавестио краља Владислава. "Насамо рече краљу Владиславу своју помисао" (Теодосије), а иако се овај одупирао томе Сава отпутује. О овоме Савином путовању било је бројних комбинација, постављало се питање зашто је он у тако позним годинама (преко 60), а био је и болестан, кренуо на овај пут. Најсмелија је свакако она комбинација која налази у овом путу политичке мотиве. По овој верзији бугарски цар Асен (таст краља Владислава) је замолио Саву да код јерусалимског, антиохијског и александријског патријарха изради да бугарска црква добије аутокефалност, да постане патријаршија. Теза веома интересантна и могућа, али у недостатку историјских доказа потпуно својевољна. Много су ближа истини размишљања да је Сава на овај пут кренуо искључиво из религиозних мотива, тим више што у то доба он више није био архиепископ, већ човек који више нема земаљских брига, већ је потпуно посвећен богу. Још су неоснованија размишљања да је Савино путовање изведено због тога што се он није слагао са српским краљем Владиславом. Иако није одобравао његову побуну, Сава је ипак крунисао Владислава и помагао му. Никада он ништа није учинио што би могло да наруши сигурност српске државе и Српске православне цркве, а сва његова активност је увек била усмерена на то да се и држава и црква што више учврсте. Његова љутња на Владислава и овакав протестни одлазак могли би покренути лавину незадовољства и изазвати хаос у Србији, а сав Савин дотадашњи рад је управо био усмерен ка смиривању ситуацију и јачању јединства у држави. Такав Савин поступак би био заправо поништење читавог његовог животног дела, стога је јасно да оваква размишљања немају никаквих основа.

Сава је на путовању обишао Јерусалим, затим патријаршију у Александрији, у Египту је обишао пустињаке и Синај. Након тога вратио се у Јерусалим, одакле је отишао у антиохијску патријаршију и коначно након Цариграда стигао је у Бугарску, у Трново, код Бугарског цара Јована Асена. При доласку у Свету земљу у граду Акр, Сава је боравио у манастиру светог Георгија, исти онај који је он откупио на свом првом путовању и који је служио као прихватилиште српским ходочасницима.

Бугарски цар је Саву примио веома лепо. "И прими га цар са великом чашћу и љубазно славље сатвори због њега благоверни цар Јован" (Доментијан). Већ тада је Сава био и уморан и болестан, тако да је недуго потом и умро. Датум смрти остаје нејасан:12, 13, 14. или 15. јануар (у цркви је преовладао датум 14. јануар када се и празнује). Година је такође дискутабилна: 1235. или 1236.? Саму његову смрт описује Теодосије: "А у поноћ када је свитао васкрсни дан недеље, свети причестивши се светим и животворним Христовим тајнама, као што и увек говораше:Слава Богу за све! И одмах, као да су га посетили неки из давнине мили другови, био је весео духом, а овим весељем потврђиваше се долазак анђела Божјих к њему и показа се неисказано светао у лицу, чиме доказиваше чистоту душе своје. И тако, до краја својега благодарећи Бога, у руке његове предаде душу своју".

Нешто пре смрти своје Сава је упутио писмо и краљу Владиславу и српском архиепископу Арсенију где се он вероватно од њих опрашта и која треба да представљају на неки начин његову опоруку. Да је са Владиславом био у добрим односима види се и из тога што он у писму даје овоме благослов. "У писму дарова мир и благослов Владиславу краљу и својега престола намеснику, блаженом Арсенију архиепископу, и свој земљи народа свога, и тако отпусти своје ученике у српску земљу, а сам остаде са мало њих" (Доментијан). Након смрти Сава је сахрањен у цркви четрдесет мученика у Трнову.

У међувремену, године 1235. на малоазијској граници у месту Галипољу је потписан грчко – бугарски савез, а недуго потом је у Лампсаку обављена и свадба између византијског престолонаследника Теодора II Ласкариса и ћерке бугарског цара, Јелене. Истовремено је објављено и да је бугарска православна црква добила ранг патријаршије, а одобрење су дала сва четири патријарха. Одмах након тога две уједињене армије ударе на Цариград. Опсада се отегла до пролећа 1236. године, а Цариград се добро држао, највише захваљујући томе што га је помагала млетачка флота са мора. Све то није спречило латинскога цара Балдуина II да у паници побегне из Цариграда. Вероватно да би се и град убрзо предао да међу Бугарима и Грцима није дошло до сукоба. Бугарски цар Асен II се досетио да би пад Цариграда донео стварне користи само Грцима, а да он од тога не би имао ништа. У суштини, створио би себи само јаког противника, а много је боље одржати на животу слабо латинско царство него добити јако грчко. Стога он раскине савез са царем Јованом Ватацем и склопи нови са Латинима, па онда заједно ударе на Грке. Но баш тада у Трнову почне да бесни нека зараза у којој цару Асену умру жена и син, а и трновски патријарх. Стога на брзину склопи мир са никејским царем (1237. године) и пожури у Трново. Латини су наставили операције против Грка, али они сада вишу нису представљали никакву опасност. По повратку у Бугарску цар Асен је због сталних сплетака које је правио дао да се ослепи бивши епирски цар Теодор, но касније га је пустио из заробљеништва, па је овај чак уз помоћ Бугара успео да свога сина Јована (1240-1244.) крунише за цара у Солуну, претходно одатле протеравши брата Манојла. Међутим, цар Јован се није успео дуго одржати и када га је никејски цар Јован Ватац напао, он се године 1242. одрекне царске круне, а заузврат му цар Јован Ватац остави да влада Солуном, са титулом деспота. Сада више није било никакве препреке да цар Јован Ватац обнови византијско царство, тим више што је током године 1241. умро и бугарски цар Асен.

Након Савине смрти и његове сахране у Трнову, српски краљ Владислав је покушавао да од бугарског цара измоли Савине мошти не би ли их донео у Србију. Бугарски цар није био вољан да испуни Владислављеву жељу, тако да је до краја овај морао лично да оде у Бугарску. "А цар беше у недоумици шта да чини, јер мишљаше да ће се лишити царства ако се лиши светога, а уз то јер беше положен у његову манастиру. Позвавши патријарха и своје саветнике, питаше да ли да га преда. А они му рекоше да то никако не чини, јер, рече, велможе и цео град веома негодују због овога" (Теодосије). Ситуација у Србији није била ни мало повољна по Владислава, па је био чак оптуживан да је он крив што је Сава умро и сахрањен у Бугарској. Желећи некако да сузбије ове гласине он је морао по сваку цену донети Савине мошти и сахранити га у неком од краљевских манастира. "А краљ Владислав, видећи да је цар неумољив, беше у недоумици шта да чини. Јер сматраше на себи укор и презир од народа и гнев од Бога, догод буде свети лежао у туђини и ван свога народа. Науми, зато, да сам оде до цара и добије своју прозбу" (Теодосије). У Трнову су преговори између Владислава и цара ишли веома тешко "И била је велика распра и много узбуна због овога,..." (Доментијан). Но, на крају цар ипак попусти и Владислав узме Савине мошти и донесе их у Србију. По биографима цар није имао намере да Владиславу изађе у сусрет, међутим ноћу му се приказивао анђео божји који му је наређивао да Владиславу ипак допусти да однесе Савине мошти. Уплашен, али ипак нерад, цар на крају попусти. При отварању гроба нашли су Савино тело неоштећено па се чинило као да спава, "и телом свега цела и неразрушена, и власи главе и браде све светле и целе да има, и као да лежи и спава" (Теодосије).

Након доласка у Србију Савине мошти Владислав сахрани у манастир Милешево. "И сва чеда његова са страхом и вером целовавши Преосвећенога и појући богохвалне песме за његов покој, часно га преведоше у велику Лавру вазнесења Спасова, у место звано Милешеву, у рукотворени манастир тога самога богољупца и светољупца, великога краља Владислава" (Доментијан). Овај манастир представља задужбину Владислављеву, а подигнут је 1234. године на десној притоци Лима, реци Милешевској. У Милешеву су Савине мошти биле све до 27. априла (10. маја) 1595. године, када су их Турци на Врачару у Београду спалили.

Након што је пренео мошти светог Саве, Владислав се имао позабавити са унутрашњим проблемима. Ранији сукоби су Дубровником због тога што је овај град помагао његовог брата Радослава временом је избледео, па је у времену 1234/1235. између њих склопљен уговор којим су Дубровчани добили трговачке повластице, али су заузврат морали да се обавежу да неће више дозволити дасе на њиховој територији припремају акције против Србије. Но, нетрпељивости ипак није нестало и она је стално била присутна.

Много је већи проблем представљала Босна, где је од године 1232. бановао Матеј Нинослав. За њега се сматрало да је заштитник јеретика (богумила, вероватно), а папа Гргур IX одлучи да једном за свагда раскрсти са Босном која је у то доба била страшно озлоглашена због јереси. Тадашњи босански бискуп је био трн у оку папи и стога га у писму назива пуким незналицом, бесрамним бранитељем јеретика, затим га оптужује да у цркви не врши никакве службе божије, не зна чак ни форме крштења, а са јеретицима борави у неком селу, док је његов рођени брат чак поглавица тих јеретика. Стога су калочки надбискуп, загребачки бискуп и препозит св. Ловре калочке надбискупије требали да испитају његов рад. Да је извештај ове тројице био поразан види се из тога што је папа послао свога легата Јакова у Босну да на лицу места види о чему се заправо ради. Легат је имао овлаштења да босанскога бискупа и замени, међутим он сву кривицу за јерес у Босни баци на надбискупа дубровачког. Стога је босанску бискупију одузео из јурисдикције дубровачког надбискупа и дао је калочком надбискупу. Током самог поступка босански бискуп није нити једног момента порицао то да је богумил већ му је једино оправдање било "да је из простодушности погрешио" мислећи да су богумили правоверни. Колико је он при тој својој изјави био искрен данас је тешко рећи, али ако јесте онда би се могло поставити питање његовог образовања, јер ако он није био у стању, као бискуп, да разликује правоверје од кривоверја, шта се онда могло очекивати од обичних верника. Ако је босански бискуп мислио да ће му оваква одбрана помоћи да се оправда код папе, онда се љуто преварио, јер га овај одмах смени уз оправдање да "у том греху нема велике разлике између оних који варају и оних који су преварени; тим више кад се они, који би као кедри Либана имали стајати, уплету у мрежу различитих заблуда, и који постану поводом пропасти, а требали би бити узроком спасења".

У сваком случају папски легат није наишао на било какав отпор. Било како било, одлука папе је била велики ударац за Босну јер су Угари преко калочког надбискупа имали пуну могућност за деловање. Бан Нинослав се једно време томе опирао, али пошто је постојала опасност да калочки надбискуп уз помоћ Коломана, херцега Хрватске, иначе рођеног брата угарског краља Беле IV (1235-1270.), покрене крсташки рат, на крају попусти и привидно прихвати католичку веру. То су учинили и други босански великаши међу којима је свакако најистакнутији био Нинославов рођак, по имену Пријезда који је изјавио своју "чисту и искрену оданост према светој цркви не само у речима него и чином верно прогонећи јеретике".

Изгледало је да је папа коначно остварио оно што је желео, те стога он бану Нинославу пише: "Грлећи те искреном љубави, твоју особу и твоју земљу Босну примамо под заштиту св. Петра и нашу са свима поседима..." Но, папа посебно подвлачи то да његова заштита вреди само док Нинослав буде у католичкој вери.

Нинослав није био ни у ком случају искрен, желео је једноставно да добије у времену. Истовремено, он папину тренутну милост искористи да се жали на херцега Коломана како му овај отима поједине делове Босне. Није Нинославу толико сметао Коломан, колико усорски кнез Сибислав који је био католик и којег је Коломан знатно помагао. Кнез Сибислав није признавао Нинослава, те је стога покушавао да се дочепа банске столице. Управо жалбом на Коломана, бан Нинослав је постигао то да папа заустави Коломана, а овај кнеза Сибислава.

Иако се бан Нинослав привидно приклонио папи, а босански бискуп је замењен са доминиканцем Иваном, иначе Немцем, папа се ускоро уверио да у суштини ништа није урадио. Да ли се бискуп Иван уопште и појавио у Босни, велико је питање, ако јесте брзо је одатле побегао плашећи се за живот. У Босни је планула буна, како против папе, тако и против угарског утицаја. Стога током 1234. године папа покреће крсташки рат против јеретика у Босни, а вође су требали да буду херцег хрватски Коломан и бискуп босански Иван. Ускоро су позвани сви белосветски пробисвети да узму учешћа у овом рату, а заузврат су добијали од папе опрост свих грехова и исти онај статус који су крсташи имали када су ишли у Свету земљу, а све у складу са папиним писмом бискупу Ивану: "који би на његов позив крст узели за уништење јеретика, онај опрост и оне повластице подели које се дају оним крсташима који иду у Свету земљу". У оквиру тога Босна је чак од стране угарског краља Андрије (још је тада био на власти) дата у потпуно власништво Коломану, а папа је то потврдио (1235.). То је требало да значи да је бан Нинослав збачен са власти, али постигнут је сасвим супротан ефекат. Босна се тек од сада бранила као један човек. Колико је овај рат био напоран, види се из тога што је несуђени бискуп босански Иван затражио од папе да га овај разреши од даљњег учешћа у овом рату, но папа то одбије. Рат је за крсташе и иначе ишао веома лоше. Нешто захваљујући непроходном терену, али више зато што су изузев кнеза Сибислава и мајке му Анке, сви босански великаши прешли на страну бана Нинослава. У то је умро и угарски краљ Андрија, а наследио га је његов син Бела IV (1235-1270.) који је наставио да помаже Коломана у овом рату. Током 1237. Босанци почну да попуштају. тако да је изгледа до краја те године Коломан успео да дође чак до Раме, прегазивши целу Босну.

Управо те године (1237.) Коломан одједном своју акцију проширује и на Хум, што је забринуло српскога краља Владислава, будући да је он држао под својом влашћу делове ове области. Северни део Захумља који је држао кнез Тољен (потомак Немањиног брата Мирослава) пао је веома брзо, а Владислав је морао да покрене војску не би ли заштитио своје области. Крстарећи са својим одредима дуж границе, Владислав је дошао чак до реке Цетине, али неких озбиљнијих окршаја са Коломаном није имао.

Крсташки рат у Босни није донео посебно великих резултата, будући да Коломан никада није успео да овлада и централном Босном, а бан Нинослав није био много забринут за своју власт, тако да током 1240. године њега и његове великаше прима Дубровник. У повељи коју је издао Дубровнику он граду чак обећава да ће му пружити заштиту уколико краљ Владислав нападне. Тада су српске чете крстариле у околини Дубровника, а и сам краљ Владислав је био са њима. Дубровчани су се можда сећали ранијих размирица са Владиславом па су га се прибојавали, или је можда он заиста узнемиравао Дубровник, углавном он је представљао опасност. Развој догађаја на том терену би био заиста неизвесан да година 1241. није донела неколико неочекиваних догађаја који су у потпуности пореметили дотадашњи ток догађаја.

19. Нови краљ Урош I "Велики" (Храпави)

Први догађај је био значајан само за Балкан, поготово за Србију. Била је то смрт бугарског цара Јована II Асена (јун 1241.) која је нарочитог трага оставила у Србији. Баш захваљујући моћној подршци коју је добијао из Бугарске, Владислав је и успео да са власти сруши свога брата Радослава. У доброј мери захваљујући даљњој бугарској подршци он се и даље одржавао на власти. Иако везе између њих нису биле баш тако складне, бугарска помоћ је и те како била значајна, тако да је након цареве смрти Владислав имао унутрашње немире. Могуће је да би Владислав те немире и смирио, будући да је он био владар са ипак значајним способностима, да се није појавила још једна опасност која је била за целу Европу налик на најстрашнију ноћну мору.

Негде из дубина Азије појаве се Монголи; које је ујединио Темуџин звани Џингис-кан, који у периоду од 1206. до 1227. године успева да освоји територију коју до тада нико пре њега није успео. Пала је Манџурија, северна Кина, Туркестан и цела Азија све до Крима, краљевина Тангутска и Велика Бухарија. Монголи су изазвали страшан страх по Европи, нико није знао одакле они долазе. "Те године (1223) избили су погани а да нико није тачно знао ни ко су, ни одакле су дошли, којим језиком говоре, ком племену припадају и које су вере. Звали су их Татарима... Неки су говорили да си изашли из пустиње Јатреб: бог зна ко су.." (Нестор). Овде се већ види забуна око имена нападача: Монголи или Татари. Ова нејасност око имена је у Европи дуго владала. Нестор спомиње Татаре који су заправо представљали само једно од пет племена која су превлађивала у Монголији. До забуне је дошло због огромног страха који су Монголи изазвали, па се сматрало да долазе из подземног света Тартара и који се налази испод самога пакла. Након битке на Калки (мај 1223.) где су Монголи страшно потукли Руског кнеза Мстислава, они су се одмах повукли и следећих тринаест година се занимали освајајући Кину.

Након освајања Кине они поново крећу на Европу под вођством новога кана Огатаја. Овај шаље Џингис – канова унука Батуа са војском за коју процене (претеране вероватно) тврде да је бројала око пола милиона људи. До краја 1240. године сва Русија је била заузета, да би даље као плен Монгола пале Пољска, Угарска, делови Хрватске па чак и делови Босне и Србије. Угарска војска коју је тешком муком успео да сакупи краљ Бела IV на реци Шај буде сатрта (погинуо је и херцег Коломан), а Бела IV побегне у Аустрију, а затим пређе у Загреб, одакле је покушао да организује отпор. Савременик ових догађаја, архиђакон Тома овако описује Монголе: "Ти су људи малени, али прса су им широка. Сподоба њихова је грозна; голобрадо лице и плоснато, нос туп, а мале очи раздалеко једно од другога. Одијело им је непродирно, а састављено је сложене коже те наликује љускама. Кациге су им од коже или од жељеза. Оружје им је завинута сабља, тулац, лук и стрелица с оштрицом од жељеза или кости која је за четири прста дужа од наше. На своје црно-бијеле заставе мећу на врх вунену киту. Њихови коњи, које јашу без седла, малени су али јаки, викли напору и гладу; премда нису потковани, пењу се и веру по пећинама као дивокозе, а послије тродневнога трка задовољавају се с мало одмора и хране. А ни људи не брину се много за своју храну, као да живе од саме окрутности; не једу круха, храна им је месо, а пиће коњско млијеко и крв. Са собом вуку велик број заробљеника, особито оружаних Кумана. Силом их гоне у битку и убијају чим виде да слијепо не срћу у бој. Монголи сами не иду радо у бој. Ако пак који од њих погине, одмах га покопају на оном мјесту, тако да му се гроб не позна извана. Готово нема ријеке преко које не би са свим коњима препливали. Преко великих ријека ипак се превозе на својим мјеховима или чамцима. Шатори су им од костријети или од коже. Премда их има голема множина, ипак нема у њихову табору штропота, нити халабуке, већ муком мучећи ходају и муком муче када се боре".

У зиму те године (1241.) Монголи преко леда пређу Дунав и упадну у западну Угарску, а да Бела IV није успео да организује било какав отпор. Цела је Хрватска сада горела, а кан Бату је упутио посебну потеру која је тражила Белу који је сада био у Сплиту али ускоро оде у Трогир будући да му се Сплит није учинио довољно сигурним. Пред Сплитом нису Монголи много тога покушавали већ га оставе и ударе на Клис где су мислили да је Бела. Опсада им није успела и морали су да се повуку, а у међувремену и Бату дочује да је умро кан Огатај (децембра 1241.). Ипак одлучи да покуша напад на Трогир јер је начуо да је Бела у њему. Напад није успео, а и Бела је већ био побегао из Трогира на острво Раб. Монголи су чак имали покушај да освоје ово острво, али невични борби на мору настрадају. Даљњих покушаја више нису имали будући да су журили да се врате кући пошто је након смрти Огатаја требало изабрати новога кана.

У свом повлачењу Монголи пређу преко Србије, Босне и Бугарске на путу ка доњем Дунаву, успут их пустошећи. Иако је страдала, Србија ипак није тако јако осетила овај монголски удар будући да се становништво склањало у непроходне шуме а Монголи нису показивали вољу да их тамо траже. Од српских градова страдали су Котор, Дриваст и Свач. Читав овај поход био је у суштини пљачкашки и могао би се упоредити са плимом која све руши пред собом, али се и исто тако брзо и повлачи. Овај упад Монгола је у Србији изазвао узбуну, извесне потресе, али не и неке дубље промене. Прави потрес је изазвала већ поменута смрт бугарског цара Асена (1241.) остављајући краља Владислава без значајне подршке.

Побуњена властела је као свога кандидата истакла трећег сина Стефана Првовенчанога који се звао Урош (1243-1276.), а од 1242 године па до пролећа 1243. године трајала је борба око власти. Напокон у пролеће 1243. године Владислав је био присиљен да одступи и да се одрекне круне у Урошеву корист. Изгледа да је Урош веома брзо успео да ухвати Владислава и да га негде држи затвореног, тако да се као главни носилац отпора Урошу спомиње баш Владисављева жена Белослава. Она је једно време као изгнаница боравила у Дубровнику, а да је заиста она била та која је из Дубровника управљала отпором против Уроша види се из једне Дубровачке повеље из лета 1243. године. У тој повељи Дубровчани се обавезују према краљу Урошу да краљица Владислављева неће ни на који начин предузимати било коју радњу која би била против њега. То што се само она спомиње наводи на помисао да је отпор постојао и да је краљица Белослава управљала њиме, а како се нигде не помиње и Владислав то би могло значити да је он био негде затворен.

Ипак на сву срећу ово стање није дуго трајало, браћа су се веома брзо измирила. Урош се показао као веома предусретљив према Владиславу, дајући му на управу Зету и остављајући му краљевску титулу. У суштини о овој борби између браће се веома мало зна, као што се не зна ни прави разлог незадовољства владавином Владислава. Као и увек, када се не зна прави разлог неке појаве, потеже се за претпоставкама, а како је баш непосредно пред Владислављев пад умро и бугарски цар и десила се монголска провала, то се ти догађаји аутоматски повезују са овом побуном. Колико је то тачно остаје ствар процене. Ако се донекле и може повезати смрт бугарског цара и Владислављева слабост због изгубљене бугарске подршке, заиста није јасно зашто би монголска провала била онај моменат који је нашкодио Владиславу, а помогао Урошу?

Каснији извори веома мало помињу краља Владислава, а и када то чине напомињу се његови пријатељски односи са Урошем, што значи да је он у потпуности изгубио владарске амбиције, те да више ништа није покушавао не би ли повратио престо. Владислав је имао два сина (Стефан и Деса) и једну ћерку за коју се не зна како се звала, а била је удата за омишког кнеза Ђуру Качића (1239-1274). Владислављева деца као и њихови потомци у каснијем политичком животу Србије од тада више немају никакве улоге и не помињу се више.

Од 1243. на српском престолу седи краљ Стефан Урош I (1243-1276), четврти и најмлађи син краља Стефана Првовенчаног. У периоду од 1228. када је умро Стефан Првовенчани па до 1243. године, на српском престолу изређала су се тројица његових синова. Оно што је карактеристично јесте да је смена на престолу (Владислав место Радослава и Урош место Владислава) извршена насилним путем. Тиме су синови Стефанови наставили неславну традицију у кући Немањића. Оно што једино можда може да утеши јесте да се још једино нису убијали између себе. Сама српска властела је и даље показивала знаке велике непокорности која је ишла дотле да је свргавање краља постала обична ствар. Такву властелу могао је у запту да држи само изузетан човек коме нису биле стране ни политичке смицалице, али ни најобичнија ликвидирања непослушних. Радослав и Владислав очигледно нису имали оне квалитете које је имао Немања и Стефан Првовенчани и стога су морали пасти. Њихов суноврат не треба тумачити тиме да су они били лоши владари, више је то био сплет околности у којима се Србија нашла у датом моменту, а у којима се они нису успели довољно брзо снаћи.

Радослав сигурно није био такав слабић каквим се кроз радове биографа приказује, а то се поготово односи на Владислава који је имао и војних судара са Угарима. Само време у којем су они владали тражило је владара другога типа, тражило је некога ко је могао да буде до крајности превртљив, али и ратоборан. Грешка Радослава и Владислава је била у томе што су се они ослањали искључиво на једну страну (на Епир или Бугарску) што их је чинило веома рањивим у случају слабости њиховог заштитника. Ни један од њих није имао онај префињен дар политичара који осећа са које му стране иде опасност и који зна ту опасност да предухитри. Та особина је била својствена њиховом оцу Стефану, довољно је сетити се његових потеза са Стрезом, угарским краљем Андријом итд. Стефану Првовенчаном је била својствена вијугава политичка линија, он се једно време ослањао на Византију, затим на папу, опет после на Византију (Епир) итд., увек налазећи свој интерес. Он је поред свог политичког дара био и у потпуности спреман ратник, али то је ипак било другостепене важности. Највећи његови успеси су постигнути баш на политичком плану.

Историја је углавном неправедна када говори о резултатима владавине Радослава и Владислава, називајући их слабим владарима. Они можда нису имали спектакуларних војних победа или одговарајућих политичких резултата, али они су ипак успели да сачувају Србију од свих оних ратова који су тада потресали Балкан. Држава је била сачувана од упада споља што је касније и те како дошло до изражаја и што је толико помогло краљу Урошу. То што ни један од њих није имао ратних подухвата сасвим је разумљиво ако се погледа окружење у којем је тада била Србија. На коју је страну она могла да се шири? Са севера је била Угарска, са друге стране били су моћни Епир и веома јака Бугарска и у почетку јако, а касније све слабије латинско царство. Са таквим противницима Србија се није могла носити, коначно, ни сам Стефан Првовенчани није на њих ударао. Било је битно само сачувати своју независност и спречавати унутрашње сукобе. Баш на унутрашњем плану Радослав и Владислав су изгубили контролу и то их је стајало власти.

Сам Радослав није био творац политике ослањања на Епир, то је био Стефан Првовенчани који га је оженио епирском принцезом. Потез сасвим разуман, али изненадан пад епирског цара Теодора био је за Радослава трагичан. Ту прилику је искористио Владислав и вероватно уз бугарску помоћ, преотео власт. Политику наслањања на Бугаре подржавао је и сам свети Сава који је, ако је веровати биографима, био тај који је оженио Владислава ћерком бугарског цара Асена II. Тиме је ударен темељ наслањању на Бугарску, што је опет било за Владислава трагично након што је бугарски цар умро. Судећи по овоме Радослав и Владислав нису били ти који су одредили правац спољне политике Србије, они су били ти којима је управљано. Можда је ту њихова грешка, а можда се и није могло другачије.

Било како било, један период за Србију је био завршен. Велики жупан Стефан Немања је успео да Србији прибави независност и колико – толико јединство, као што је успео и да цркви створи све предуслове да ојача. Његов син краљ Стефан Првовенчани је Србију дигао на ранг краљевине и уз помоћ светог Саве омогућио српској цркви самосталност. Истовремено, сломио је унутрашње сепаратистичке тежње које су долазиле из Зете, а оно што је овде посебно битно јесте да је учвршћена династија Немањића. Наследници Стефанови, Радослав и Владислав, нису имали тако спектакуларне резултате као њихови претходници, али нису ни расули оно што је пре њих створено. Престо је изгубио и један и други, али држава и њено јединство су сачувани. Да то није мало видеће се онда када Стефан Урош I (1243-1276) започне са својим подухватима. Овај краљ је својевремено називан "великим" због резултата које је постигао, а којих сигурно не би било да није имао државу која је била у стању да прати и оствари његове замисли. Баш таква нетакнута држава способна за велика дела јесте заслуга Радослава и Владислава. Они њу нису оснажили, али је нису ни ослабили.

Начин на који је Урош успео да се дочепа власти остао је непознат, па стога и претпоставка да је он успео да искористи комешање у Србији које је настало након смрти Бугарског цара. Сам Урош I, звани "велики", није омиљена фигура у српској историографији. Овај владар се није сувише истицао у ратним дејствима, и то је било толико упадљиво да су га у околним земљама сматрали мирољубивим. Но, ту оцену не би требало схватити као и коначну. Урош је имао ратних дејстава, међутим то нису никако биле онако спектакуларне битке које је имао Немања. Његова политика је била доста смотрена и опрезна са вероватно највише превртљивости које су Немањићи кроз своју историју показали. Стефан Првовенчани је показивао велику гипкост при одабиру политичког правца, међутим Урош није био само "гибак", он је заиста био превртљив. Ипак, савременици су га ценили дајући му надимак "велики", мада није јасно зашто. Осим овог надимка Урош је носио и један други много непријатнији. Да ли због боје гласа или због храпавог лица, тек зван је и "храпави".

Гледајући сумарно долазак Уроша на власт, његово владање као и каснији одлазак са краљевског трона, може се слободно рећи да је све то било у оквиру и дотадашњег понашања Немањића. То заправо значи да је Урош силом дошао на власт, да се са доста муке одржавао на власти имајући највише проблема баш са синовима, те да је до краја мимо своје воље морао да уступи краљевску круну своме сину.

Немањићка страст за влашћу и побуне да би се до ње дошло биле су изражене међу синовима краља Стефана Првовенчаног. Од четири сина које је он имао, само један од њих, Предислав није показивао неких амбиција према круни и он је једини од њих који није седео на краљевском престолу. Могуће је да би се и он умешао у борбу за наслеђе да се није бавио духовним позивом, тако да је једно време био епископ захумски, а касније и српски архиепископ Сава II (1263-1270.). Ипак, оно што је за утеху, јесте то да Стефанови синови ипак нису потезали сва средства која су можда могли. Нити један од тројице Стефанових синова (Радослав, Владислав, Урош) у овим борбама око власти нису доводили стране силе, нити су њих уплетали у ове борбе. Неку помоћ из иностранства они су сигурно добијали, но то никада није била помоћ тога обима који би могао касније Србију да доведе у вазални положај. Довољно је сетити се Вуканових потеза који је као цену за угарску помоћ у борби против Стефана Првовенчаног, признао чак врховну власт угарског краља.

Радослав је бежећи од Владислава налазио уточиште у Дубровнику, међутим могло би се запитати шта би се десило да је он којим случајем отишао у Угарску. Ови би га вероватно помогли и тада би Србија ушла у страшне борбе око превласти, које би се ко зна како завршиле. Слично је поступила и Владислављева жена Болеслава (Владислава је тада вероватно Урош негде држао затвореног) која је из Дубровника управљала отпором. Изгледа да нити једноме од њих није падало на памет да би се помоћ могла тражити у некој од католичких земаља (Угарска на првом месту), што би можда могло земљу да доведе у опасност. Ови династички окршаји нису много оштетили земљу и дешавали су се у одређеном кругу људи, тако да сама држава није много трпела. Борба између браће била је у сваком случају до крајности саблажњива но то је ипак било у духу тога времена и није било ништа неуобичајено. На крају браћа би се углавном измирила, а ако се после тога и нису много трпела, ипак нису потезала више оружје један на другог. Исто тако још увек се нису и убијали између себе.

Само окружење у којем је била давало је Србији доста могућности да се мирно развија. Талас Монгола који је прошао кроз Источну Европу нарочито је нанео штете Бугарској. Она је већ самим тиме што је цар Асен II изненада умро (1241.) била довољно уздрмана. Најезда Монгола је то стање само још више продубила. Цара Асена је наследио његов малолетни син Калиман I (1241-1246.) али он није дуго владао. Већ 1246. поново долази до смене на Бугарском престолу, а цар је сада још један Асенов син, Михаило Асен (1246-1256.). Сада је Бугарска била у врло лошем стању, а била је и монголски вазал. Те непрестане зађевице у Бугарској искористио је најбоље никејски цар Јован Ватац, који након проласка монголског таласа на Балкану нема ниједног равноправног противника. Он је најпре отео Бугарима све провинције јужно од Адријанопоља које иду до Вардара. Касније је неутралисао највећег такмаца у борби за обнову византијског царства: епирско царство. Сам Епир након пораза код Клокотнице (1230) не представља више неку посебну силу тако да продору Никејаца у Епир није ни био пружен неки посебан отпор. Тада би се та царевина (Епир) вероватно и распала да Никејци нису морали да прекину свој продор због навале Монгола у њихове мало азијске крајеве. Но, то је било сасвим довољно да тадашњи епирски владар, Јован (1240-1244.) увиди сав бесмисао отпора, те се стога одриче царске титуле и признаје врховну власт никејског цара Јована Ватаца. За узврат овај му оставља да управља Епиром, али не више са титулом цара, већ са називом деспота. Упад Монгола у малоазијске поседе никејског царства одвратио је пажњу цара Јована Ватаца, тако да све до 1246. године он нема времена за догађаје на Балкану. Након проласка монголске опасности он се вратио у Европу и године 1246. је коначно ушао у Солун.

Латинско царство је било ограничено само на територију око Цариграда и од њега је чак и папа био дигао руке. Било је сасвим очигледно да на Балкану постоји само једна права сила: никејско царство. Једина држава која им је могла конкурисати била је Угарска. У прво време након монголске најезде угарски краљ Бела IV је морао да се посвети обнављању страшно опустошене државе. Баш некако у то време почели су сукоби Сплита и Трогира око неких повластица (1242.). Једно време се овај сукоб примирио, да би током 1244. године поново плануо, и касније се претворио у општи рат у Хрватској и Босни. Током 1242. године Бела је ратовао са аустријским херцегом Фридрихом Бабенбергом, а одмах потом и са Венецијом због Задра. Рат са Венецијом до краја не испадне сретан и Бела буде приморан да се одрекне Задра. Након овога Бела поново ратује са Фридрихом Бабенбергом, а у том рату Фридрих гине. Иза себе није оставио наследника, тако да се око његовог наслеђа почну отимати Бела, немачки цар Фридрих II и Чешки краљ Већеслав I. Баш док се припремао за овај рат дође Бели вест да Монголи поново спремају напад на Угарску, стога он 1247. и 1248. годину проводи у осигурању државне границе. Бескрајни рат око Бабенбергова наслеђа се коначно завршио 1254. године миром у Пожуну. Бела је такође успео да искористи нестабилност Бугара након смрти њиховог цара Калимана, те да током 1246. године узме себи титулу "краља Бугарске". У Босни је такође био активан, па је најпре успео да убеди папу да овај босанску цркву подложи под власт калочке надбискупије, што је коначно током 1247. године и урађено. Тиме је папа из надлежности дубровачке архиепископије одузео босанску цркву, а Дубровник да би то некако надокнадио покушао је да под своју надлежност стави барску архиепископију што ће опет касније изазвати доста сукоба са Србијом на чијој је територији био Бар. Током 1250. године у Босни је умро и бан Нинослав, а Угари искористе унутрашње смутње и током 1254. ставе Босну под своју контролу. Босна након тога буде издељена на мање делове које је као свој посед делио краљ Бела. Ипак, у ужој Босни одржао се бан Пријезда, по предању родоначелник касније династије Котроманића.

Читава ова ситуација је ишла у корист српском краљу Урошу, будући да га се околна догађања нису непосредно тицала, док с друге стране на Србију тада нико није обраћао посебну пажњу. Сам Урош је био у доста добрим односима само са никејским царством, но и ти односи нису од њега тражили посебне обавезе. Оно што је Урошу нарочито погодовало било је изражено слабљење епирске и бугарске државе. Ове две силе су у последњих неколико година имале преовлађујући утицај у Србији и њихово слабљење је било узроком пада двојице српских краљева. Можда је баш то и определило Уроша да се ни на једну државу не наслања сувише, тако да његово владање нема спољних подршки. Он се на власти одржавао искључиво својом снагом. Сама његова политика првих година је веома смотрена и он се држи подаље од свих горе описаних догађаја. Балканска карта се тада веома брзо мењала, а он сам у то доба или није имао неких аспирација на суседне територије или се, што је вероватније, тек припремао за будуће акције. Тада је било веома битно одредити правац којим ће кретати државна политика и са којим државама ће се сарађивати. Одабир савезника је био веома осетљиво питање, јер погрешна процена водила је у сигурну пропаст. Пример Радослава и Владислава је био довољно поучан.

Прво озбиљније питање на које је Урош наишао били су односи са Дубровником. Иако је одмах након његовог доласка на власт са Дубровником склопљен уговор у коме су се обе стране међусобно заклињале на пријатељство и којим су утврђена обострана права и обавезе, односи су се веома брзо покварили. Оно што је сукобило Уроша са Дубровником било је црквено питање, односно поставило се питање односа црквене хијерархије у католичкој цркви између дубровачке и барске архиепископије. Још од давних времена Бар је био седиште архиепископије (године 1089. папа је то потврдио), међутим Дубровник се са тиме никада није помирио, сматрајући да Бар треба да буде само епископија и сагласно томе да спада под надлежност дубровачке архиепископије. Како је Бар био у оквиру српске државе то је Урош од самог почетка заступао његове интересе. Уопште, српски краљеви су од самог почетка уложили много труда не би ли Бару сачували његов архиепископски статус. То је било и те како важно будући да је већина становништва у Зети била католичке вере и стога српски краљеви нису желели да седиште архиепископије буде ван српске државе. Католички елемент у Србији (Зета) био је фактор који је могао веома лако да изазове нестабилност, а сећања на сукоб Стефана Првовенчаног и његовог брата Вукана је био довољно поучан пример. Сами Немањићи током целог свога владања су били веома толерантни по верском питању, не покушавајући никада да католике насилно покрсте, а очување независности барске архиепископије је био један од предуслова њихове такве политике. С друге стране, са богумилима је већ била друга ситуација, према њима није било никаквих обзира и они су били немилосрдно гоњени.

Сукоб је нагло почео онда када је током 1242. године, а без неког видљивог разлога, улцињски епископ признао врховну власт дубровачког архиепископа. Тиме је Улцињ изашао из надлежности барског архиепископа, под којом је до тог момента био. Помажући се тиме, Дубровник је код папе почео са још већом упорношћу тражити Бар под своју надлежност. Ситуација је нагло добила нови обрт када је током 1247. године Бар остао без архиепископа и када је требало изабрати новога. Тада се појавила једна маса разноразних повеља која је требало да потврди првенство Дубровачке архиепископије и које су биле углавном плод дубровачких фалсификата. Истини за вољу, ни Барани се нису либили да са своје стране фалсификују неке повеље и даровнице које опет потврђују њихово право. Није чудо што се и сам папа збунио тако да му овај спор никако није било лако решити. Но, изгледало је да су Дубровчани били у самоме почетку много убедљивији но што су то били Барани. Судећи по том првом утиску папа одлучи у корист Дубровника и донесе решење којим барска архиепископија долази под надлежност Дубровачке. Проблем се појавио онда када је папско решење требало спровести у дело.

Тако дубровачки каноник Матеј умало није погинуо у Бару када је дошао тамо да изврши папско решење по коме је Бар потпао под Дубровник. Њега су грађани Бара напали на улици и само је интервенција сина барског кнеза спасила дубровачко изасланство које се вратило необављена посла. Реакција Барана је била помало чудна будући да су Дубровачким изасланицима говорили да они не признају папу, те да је за њих папа краљ Урош. То је за то време (а и касније) било неоубичајено, јер су Барани, иако католици, веома жустро бранили свога православног краља. Овакав поступак католичког живља је била само потврда верске толеранције Немањића. Чувши то, папа је одлучио да коначно испита целу ствар једном за свагда. Тада је именован за барског архиепископа познати фрањевац Карпини који је требало да види о чему се ту заправо ради. Он је требао да сакупи све могуће повеље које говоре о том проблему, као и да сакупи сав остали материјал на основу кога папа у Риму треба да одлучи ко је у праву: Бар или Дубровник? Сам Карпини је био лични папин пријатељ и по томе се може видети какав је значај папа дао овоме спору. Стиче се утисак да је Рим заиста хтео да на најправеднији могући начин пресуди овај случај.

Након дугог отезања коначно године 1252. почела је и парница у Риму око тога питања. Односи између краља Уроша и Дубровника су се у то време страшно покварили. Урош никако није желео да изгуби барску архиепископију, док је с друге стране он са Дубровником имао нерашчишћених рачуна још од када је овај град пружио уточиште Владислављевој жени Белослави, која је баш из Дубровника управљала отпором против Уроша. Да су се Дубровчани добро уплашили видело се онда када су током 1249. године почели тражити савезника који би им помогао против евентуалног српског напада. Као савезника нађу босанског бана Нинослава, који им обећа помоћ у случају српског напада речима "ако се разратите с краљем рашким, да вас не дам ни ваш добитак...". Но већ следеће 1250. године Нинослав умире и Дубровник остане без заштитника. Истовремено, када су добили од бана Нинослава обећање војне помоћи они су успели да и од великог кнеза Андрије, који је управљао суседним Хумом добију обећање да он у евентуалном рату неће имати учешће, односно да ће бити неутралан. Исто тако велики кнез им је обећао да ће лепо примити и све оне Дубровчане који буду побегли у Хум у случају евентуалног рата са Србијом. У то време велики кнез Андрија је признавао врховну власт српског краља (у суштини био му вазал) и чудно је било да он узима такве обавезе које су у супротности са интересима Србије. Чини се да је он још у то доба припремао одметање од Србије, а што ће учинити коначно његов син Радослав који се године 1254. назива угарским вазалом.

Након смрти бана Нинослава, Дубровник је остао без заштите и то се краљу Урошу учинило згодном приликом да га нападне. Током 1252. године он се заиста и појавио са добро опремљеном војском под Дубровачким зидинама. Као и толико пута до сада, показало се да српска војска не уме да заузима добро утврђене градове, стога се активност Урошева свела на пустошење и пљачкање околине Дубровника. Околни виногради и воћњаци су посечени док су куће опљачкане и попаљене. Када је и то било готово, Урош се вероватно запитао шта даље да ради. Јаке зидине браниле су у толикој мери Дубровник да му није могао ништа и било је јасно да се град не може освојити. Уколико би се повукао испало би да је поход био узалудан, што његовој сујети сигурно не би пријало, а ко зна како би то прихватила и његова увек бунтовна околина. Једини спас су били преговори који одговарају и Урошу, али и Дубровнику. Српском краљу да би изашао под привидом победника, а Дубровнику да скине опсаду која је јако сметала трговини. Град је остао неоштећен, а у насталим преговорима Урош се задовољио са не баш тако великом одштетом. Сами преговори који су текли били су јако напети. Урошу је јако сметало отезање парнице између Дубровника и Бара, а дубровачким посланицима је посебно нагласио да у Србији није власт ни папа, а ни римска црква. Брат му, краљ Владислав (свргнути) био је још директнији, псујући папу и кардинале и успут их називајући псима. Осим тога, Урош је упорно одбијао да пружи заштиту дубровачким изасланицима који су требали доћи у Бар, а све у оквиру парнице. Дубровачком архиепископу Урош је чак обећао да ће га живог одрати, ако му падне шака. У таквим условима било је заиста тешко водити преговоре, а Урош је био очигледно изузетно непријатан саговорник. Ипак, мировни уговор је некако састављен и потписан.

Овај мир је био само привидан и ниједна од страна није била искрена. Дубровчани су желели да скину опсаду, док је Урош видео да Дубровнику не може ништа па је стога хтео да добије било какву одштету на основу које би имао оправдање да повуче војску. Заправо, показао се цинизам и једних и других, али и обострана немоћ. Нити једна страна није имала снаге да превлада, али нико није желео ни да попусти.

Не желећи да одустану од јурисдикције над барском архиепископијом, Дубровчани су се ускоро упустили у замашније подухвате. У току јуна 1253. године они са Бугарима склапају савез који је био усмерен директно против краља Уроша, а жеља савезника је била да и њега и сав његов пород истерају из Србије једном за свагда. Да им се за све ово време толико замерио помало изненађује, као што може да зачуди и оволика упорност Дубровчана. У то доба они нису имали финансијска средства за рат против Србије, а и овакве активне ратне игре одударају од њиховог дотадашњег веома смотреног вођења политичких послова. Сада су Дубровчани почели одједном да воде активну политику не желећи више да пасивно ишчекују српски напад. Са Бугарским царем Асеном је склопљен савез по којем Дубровчани овоме осигуравају помоћ на копну и мору, а исто тако обећавају да све оне градове које буду евентуално заузели имају предати Бугарима. Заузврат Дубровчани добијају право слободне трговине по Бугарској, задржавају старе повластице у Србији, добијају незнатно проширење земљишта, али и врховно право своје цркве над католицима у Србији. Изгледа да Дубровчани ипак нису били иницијатори овог иначе веома детаљног уговора и по свему судећи почетни импулс је ипак дошао из Бугарске. Овоме савезу се наредне године (1254.) придружио и хумски жупан Радослав, иначе потомак Немањиног брата Мирослава. У то време жупан Радослав за себе говори "ја жупан Радослав јесам верни вазал господину краљу Угарском".

Недуго након склапања савеза Бугари са војском која је била састављена углавном од Кумана, ударе на Србију и продру веома дубоко. Претпоставља се да су успели да дођу све до Лима и да опљачкају манастир светог Петра. Да ли су отишли још даље на север, до Жиче, остаје да се нагађа, а у прилог томе да јесу говори чињеница да је српски архиепископ ускоро након овог бугарског продора преместио седиште архиепископије из Жиче у Пећ. Вероватно да овај продор није Бугарима донео очекиване резултате, а ни Дубровчани нису показивали много воље, тако да су непријатељства ускоро обустављена. Стоји и претпоставка да је било и посредника између бугарског цара и српског краља, мада се не зна ко би то могао бити: цар Ватац или угарски краљ? Било како било, српско – бугарски сукоби су престали, тако да је и Дубровник коначно морао да попусти. Године 1254. обновљен је уговор између Србије и Дубровника, али овај пут Дубровчани се нису тако јефтино извукли. Осим велике ратне одштете коју су морали да исплате Србији, Дубровчани су морали да одустану од парнице са барском црквом и да признају надлежност Бара над католичким живљем у Србији. Тако је ова јогунаста и непромишљена политика Дубровника доживела потпуни крах. Након овога рата односи између Уроша и Дубровника никада се вишу нису поправили.

После ових успеха краљ Урош одлучи да рашчисти и са својим непоузданим вазалом хумским жупаном Радославом. Како се краљ са жупаном обрачунао не зна се, али од тада се жупану губи сваки траг, што заправо значи да га је краљ Урош на неки начин успео да склони. Да ли је то било сплетком или снагом оружја не зна се.

У овим догађајима приметљива је Урошева журба и стиче се утисак да је он наредне догађаје на неки начин очекивао. Чини се да је баш у тим годинама (1254-1256.) дошло до наглог зближавања Србије са Угарском, што није било одмах видљиво, али касније долази нарочито до изражаја. Какви су били Урошеви планови у то време тешко је закључити будући да он, изузев ратоборности, није показивао неке знакове по којима би се могао одредити правац његове будуће политике. Србија ни са једном државом, изузев донекле са никејским царством, није имала неких дубљих контаката који би упућивали на могуће савезништво. С друге стране ни сарадња са Никејцима није била искрена, тако да ни они нису били сигурни како да гледају на Уроша: као на пријатеља или на непријатеља. У свим тим догађајима (до сада описаним) Урош није имао прилике да до краја искаже своје политичке могућности и његова политика била је крајње опрезна, што се можда његовим савременицима није допадало, али Урош је био до крајности прагматичан.

У то време на Балкану је свакако била најјача никејска царевина, којом је чврстом руком владао цар Јован Ватац и који је успео да територију царевине за време своје владавине скоро удвостручи. Цар је успео да са свих страна окружи латинско царство (у суштини да га ограничи на Цариград са околином), а Бугарска, исто као ни епирска деспотовина нису биле иоле озбиљнији противник. Баш таква ситуација је највише и забрињавала Уроша. Никејско царство је толико дубоко продрло у Балкан да се већ граничило са Србијом и било је сасвим за очекивати да ће Никејци ускоро заузети и Цариград и да ће доћи до рестаурације византијског царства. Самим тиме поставиће се питање оних територија које су сада под Србијом, а припадале су некада Византији. То аутоматски значи сукоб у којем Србија има јако малих шанси. За Србију је била срећа што је цар Ватац већи део своје владавине био заузет на другим местима, тако да за ова питања није имао времена. За царевог живота краљ Урош је одржавао неке везе са Никејцима и стварао привидну слику добрих односа, што је опет више резултат Урошевог прибојавања но што су ти односи били и искрени. Ипак, наслањање на никејско царство имало је и за резултат да су Бугарски апетити на српске крајеве били ипак сузбијени, а да су Бугари тог момента били много опаснији за Србију видело се јасно.

20. Рестаурација Византије

Никејски цар Јован Ватац је за цело време своје владавине имао јасно постављени циљ који се састојао од рестаурације некадашње Византије. Управо када је преостало веома мало препрека да свој дотадашњи рад и заврши, он почне нагло побољевати од неке болести која је имала каснији резултат у томе да је он ментално оболео. Последњих неколико година његове владавине цар због те болести није имао неких посебних потеза и очекивала се његова смрт. Сасвим је сигурно да Урошу то није могло остати непознато и тиме се може објаснити зашто се он није тешње везивао за никејско царство. С једне стране Урош је очекивао скору смрт цара и немире у царству који ће се ко зна како завршити и после којих је велико питање да ли ће царство имати ону снагу коју има за цара Ватаца. Стога није било препоручљиво сувише се везивати за никејско царство. С друге стране, сам цар није показивао неке активности које би ишле ка Србији и Урош једноставно није имао посебних разлога да се прибојава опасности са те стране, па према томе није морао према цару да показује више удворности од оне коју је иначе испољавао. Оваква резервисана политика се ускоро показала као добра и једино могућа у то време. Урош је успео тако да стекне статус "несигурног" пријатеља никејског царства, што му је осигуравало и приличан маневарски простор при каснијем одабиру савезника. У суштини он је себи држао отвореним све опције за касније своје наступе.

Са мађарске стране ситуација такође није била јасна. Још увек под утиском недавне провале Монгола угарски краљ Бела IV осигуравао је са свих страна своју државу. У ту сврху организован је систем бановина, тако да је још од године 1233. на источној угарској граници стајала северинска бановина која је представљала одбрану од Бугара и Татара. Од године 1247. краљ ову бановину предаје витезовима Ивановцима. Између ове, северинске бановине и Босне године 1247. основана је и мачванска бановина која је обухватала између осталог и поречје Колубаре, а понекад су јој припадали и области Браничево, Кучево и Срем. Том бановином владао је краљев зет Растислав, једно време бан хрватски. Све бановине су имале своју посебну војску којом су њени команданти доста слободно располагали, тако да формирање мачванске бановине на границама Србије сигурно није могло одговарати Урошу. Стога је и његова политика морала бити опрезна, но краљ Бела тог момента није имао већих претензија према српској земљи па тако ни неких активности на тој страни није имао.

Након смрти цара Јована Ватаца (3. новембра 1254.) Бугари почињу са нападима на Никејско царство вероватно рачунајући да ће успети да искористе тренутну забуну. Под вођством младог цара Михаила Асена Бугари успевају да у једном налету заузму области у Тракији и Македонији. На ове области Бугари су полагали право будући да их је од њих отео преминули цар Ватац. Нови никејски цар Теодор II Ласкарис (1254-1258.) се показао као веома одлучан, тако да је са два похода успео да поврати све оно што је изгубљено те да примора Бугаре на за њих веома неповољан мир (1256.). Интересантно је да је при склапању овог мира посредовао херцег Растислав (зет угарског краља Беле, иначе управљао мачванском бановином). Имајући на располагању војску, Растислав је водио политику помало и на своју руку, тако да се одмах активно умешао у грађански рат који је букнуо у Бугарској након неуспеха у рату са Никејцима. Војне поразе против Никејаца, бугарски цар Михаило II Асен је платио главом у метежима, а на његово место је ступио његов рођак Калиман II. Положај Калиманов је од почетка био веома несигуран, тако да је Растислав морао да му шаље војну помоћ која је касно стигла, па Калимана убијају. Сада Растислав покушава да постане Бугарски цар, али ни он не успева. Коначно, после силних перипетија на престо долази Константин Тих (1257-1277.), "један веома истакнут и племенит човек по имену Константин Тих, човек веома паметан, а снагом тела је далеко пред осталима" (Мавро Орбин), за кога се претпоставља да је по женској линији српског порекла, унук Немањин. Колико је ова шпекулација око Константиновог порекла тачна, остаје ствар процене, но несумњиво је да он међу своје претке набраја и Стефана Немању. Сам свој успех цар Константин свакако дугује великој помоћи коју је добио из Србије и од никејског цара. Сигурно је да Калиман без Урошеве помоћи не би успео да придобије царску круну. Са овим својим потезом Урош је успео да обезбеди српске границе са бугарске стране, па му опасност са те стране није више претила.

Коначно године 1257. долази до великог преокрета на балканској политичкој сцени и до првог потпуно отвореног политичког, али и војног иступа српског краља Уроша. Те године епирски деспот Михаило почиње отворена непријатељства са никејском царевином. Као савезник уз Епирце наступа и краљ Урош. Кривац за овај сукоб је несумњиво никејски цар Теодор, II који је одмах након женидбе своје ћерке Марије за сина епирског деспота Михаила, Нићифора, једноставно заузео епирски град Драч и тврђаву Сервију. Неких посебних потреба за овим градовима он није имао и овај његов иступ може се тумачити његовом осионошћу, а можда и болешћу (епилепсија) коју је наследио од свога оца, цара Ватаца, која је код њега попримила много тежи облик. Под теретом болести цар Теодор се са великом бруталношћу обрачунавао са својом околином коју је оптуживао за све неуспехе, а казне које су одмераване биле су изузетно свирепе. Ово насилно одузимање градова од епирског деспота изазвало је његову војну акцију против Никејаца. Будући да је сам Епир био сувише слаб да се носи са никејском царевином било је потребно наћи савезнике. Један од савезника је био и српски краљ Урош.

Данас је веома тешко рећи шта је био разлог Урошевог приласка овом савезу против никејског царства. Неког директног повода он није имао. Изгледало је у то време да је он никејски пријатељ, а и његова сарадња са царем око довођења Константина Тиха на бугарски престо је само потврђивала ту чињеницу. Његова нагла промена је изненадила чак и пословично превртљиве Грке тако да се они са горким речима осврћу на тај његов потез. Могуће је да се он плашио великог никејског царства рачунајући да ће његовим слабљењем и Србија имати сигурнији положај. Можда га је на такав потез навело и то што су му од савезника обећана територијална проширења, но и она су била потпуно безначајна у односу на ризик који је Урош преузимао супротстављајући се Никејцима. Сам ток Урошеве политике је доста тешко пратити и разумети, но крајњи резултат се најчешће показивао изузетно повољним за њега. Стога је веома често тешко дати логичан одговор на неке Урошеве потезе, тако да је он међу Немањићима можда и најтајновитији владар. Његови савременици су га изузетно ценили тако да је након смрти дуго носио име "велики", но каснија поколења нису одржала овај суд. Иако је данас неке његове потезе тешко објаснити, остаје чињеница да је у својој политици ипак ретко када промашивао.

Савез епирског деспота и српског краља био је ојачан са још неколико значајних савезника: франачким кнезом Вилхелмом Вилдауреном који је управљао Ахајом и са краљем Сицилије, Манфредом. Савезници су ускоро напали на Албанију и Македонију, а у овим акцијама учествовала је и српска војска. Додуше, и овде се Урош показивао у приличној мери резервисан, будући да му војска и није била тако бројна, тек око хиљаду војника. Међутим, иако прилично малобројан, овај одред је имао све саме успехе. Након опсаде Скопља, овај одред се преко Кичева провукао све до Прилепа. Под овим градом успевају страшно да потуку никејску војску, но тврђаву нису успели да освоје. По ко зна који пут се показало да српска војска не уме да осваја утврђене градове, а сам Прилеп је био јака тврђава, која се уздизала на једном стрмом брегу изнад града. Након неуспеле опсаде српска војска се вратила до Скопља и заузела га. Што се тиче Прилепа, он је ипак на крају пао, пошто су Епирци користећи издају успели да у њега уђу. У овом освајању Прилепа изгледа да српска војска више није учествовала. Никејски цар је веома брзо одговорио на све ове нападе тако да је његова војска под вођством Манојла Палеолога ускоро започела са доста успешним акцијама.

Током августа 1258. године изненада умре никејски цар Теодор, а наследи га седмогодишњи син Јован IV. Како он није могао да влада, регенство је преузео Георгије Музалон, али већ девети дан након цареве смрти регента Музалона и његовог брата у цркви нападну и убију. Сада регент постаје Михаило Палеолог, веома моћни племић и способан војник. Он је одлучније наставио акцију против Епираца и њихових савезника, а његов положај у никејском царству је посебно ојачан када је крајем 1258. (или почетком 1259.) он проглашен за савладара малолетног цара Јована IV Ласкариса. Већ у то време сва српска освајања су по свему судећи била пропала, а никејска војска под вођством Јована Палеолога (рођени брат Манојла) убрзано је освајала оно што је дотада било изгубљено. Сада су и војне акције биле много опасније за савезнике, што је кулминирало битком код Битоља (Пелагонија) током августа 1259. Војска никејске царевине под вођством царевог брата Јована Палеолога страшно је разбила Епирце и њихове савезнике. Колико је пораз био страшан види се из тога што је франачки кнез Вилхелм био заробљен док је преко четири стотине коњаника које је послао сицилијански краљ Манфред изгинуло.

Сигурно је да у овој битки Срби нису помагали Епирце, а стоји претпоставка, и то доста реална, да је Урош чак дао један помоћни одред од око 600 Срба никејском цару. Наиме, већ почетком 1259 године све оно што су Срби освојили у Македонији припало је поново никејском царству, тако да у време пелагонијске битке Срби више немају ништа од прошлих освајања. То би требало да значи да је Урош напустио своје савезнике Епирце и поново се вратио Никејцима. Ова претпоставка није без основа, а поткрепљују је подаци из Морејске хронике где се наводи да је један одред од око 600 Срба помагао у пелагонијској битки Михаилу Палеологу. Могуће је да је Урош, након преузимања власти од стране Михаила Палеолога, увидео да је ствар Епираца изгубљена. Сходно томе он је своју војску повукао из Македоније, па је без неких посебних сукоба вратио Никејцима оно што је им пре пар месеци заузео. Вероватно зато и нема неких података који би говорили да су Никејци са Србима имали сукоба око Скопља и других заузетих територија. Касније и Никејци нису упали у Србију онако како су то учинили у Епиру светећи се, а разлог за такав њихов поступак је вероватно у поновној сарадњи са Урошем. Ако је ова претпоставка тачна, онда она сасвим јасно говори о Урошевој политици и његовим поступцима. Њему није био проблем да мења савезнике и у томе нема неких посебних принципа, изузев тренутне користи. О његовој моралности би се можда могло расправљати, али мора му се одати признање да је умео у свакој ситуацији да се вешто извуче. Његови помало напамет потези могли су довести Србију до пропасти, но то се ипак није десило. Како је погрешио, тако је Урош умео одмах своју грешку и да минимизира, тако да држава не трпи последице. С друге стране, Урош није био тврдоглав човек који упорно брани своју ствар без обзира на последице, а то се јасно види и из тога што је он освајања по Македонији напустио без икаквих размишљања онда када је увидео да их вероватно неће моћи одржати. Исто тако, за дивљење је његова политичка далековидост, а то се најјасније види онда када је он напустио Епирце, иако су ови били на врхунцу снаге. Урош је јасно предвидео њихов пораз и отресао се овог незгодног савезника. Пораз Епираца на Пелагонији је потврдио исправност његових поступака.

Након победе на Пелагонији (1259.) никејска војска упада у Епир и ускоро је ушла и у Арту, тако да је једно време изгледало да је епирски деспот Михаило изгубљен. Ипак, помоћу одреда које му је послао сицилијански краљ Манфред, успео је да се одржи. У овим осветничким акцијама никејска војска, како је већ речено, није улазила у Србију што на посредан начин говори да је краљ Урош успео да се измири са њиховим царем Михаилом Палеологом. Тако је Србија још једном успела да избегне упад стране војске, а што се замало није догодило због прилично неопрезног мешања у ратове Епира и Никејаца.

Главни догађај за целокупно то доба десио се 25. јула 1261 године. Никејски војсковођа Алексије Стратигопул је са малим одредом био упућен на бугарску границу и у Тракији је сасвим случајно сазнао да је Цариград напустила млетачка флота и да крстари негде по Црном мору. Са Млечанима је отишла и већина оних витезова који су чинили посаду Цариграда. То је значило да је овај град остао без заштите и Алексије без предомишљања окреће свој мали одред војске и нападне Цариград. Сам напад је потпомогнут од сељака који су сваки дан улазили у Цариград и који су неколико Алексијевих војника увели кроз тајни пролаз. Након што су побили латинску стражу, Алексијеви војници отворе и главне капије кроз које нагрне остала војска. Напад је био у саму зору 25. јула 1261. Латински цар Балдуин II је био приморан да на понижавајући начин у маленом чамцу са својом породицом, без царских ознака које је у паници оставио, побегне. Касније су латини покушали да поврате град, али се њихов јуриш показао неуспешним. Тиме је латинско царство, успостављено 1204. године, коначно и пало, а Михаилу VIII Палеологу је запала част да он буде тај који ће обновити византијско царство. На дан 15. августа 1261. године Михаило свечано улази у Цариград. Он је пешице прошао кроз Цариград где га је одушевљено грађанство поздравило. У Аја Софији Михаило је заједно са својом женом Теодором крунисан старом царском круном, док му је трогодишњи син проглашен за василевса. Несрећни малолетни цар Јован IV Ласкарис био је потпуно заборављен, а да не би када одрасте затражио своје легитимно право на круну, цар Михаило нареди да овоме детету ископају очи. Тиме је и последњи Ласкарис уклоњен, а Палеолози су засновали своју владавину која неће бити прекидана све до пропасти Цариграда.

Српски краљ Урош је све ове догађаје пратио мирно и његов став је, као и до тада, углавном неутралан. Цар Михаило га није сматрао неким великим пријатељем, али у њему није видео ни непријатеља, тако да његове војне активности на Балкану мимоилазе Србију и ограничавају се на Епир и Бугарску. Српски краљ Урош је у то време имао сасвим других активности. Његови војни одреди тада су помагали угарског краља Белу IV у рату са чешким краљем Отакаром. Сукоби ова два краља су били везани за област штајерске око које су се отимали. Сукоб је датирао још од раније, али је једно време био примирен да би опет 1258. године букнуо отворени рат. Године 1260. сукоб је достигао врхунац када су се обе војске нашле на аустријско – угарској граници. Рачуна се да свака од ових армија имала око 100.000 људи. У угарској војсци су се налазили тада и српски одреди, а ово њихово војевање се завршило неславно. Читава угарска војска је натерана у страшно бекство, а краљ Бела је предњачио, оставивши читав свој логор са бројним благом. Бела је бежао све до Пожуна, где га је коначно пронашао палатин Роланд и понудио му мир под доста неповољним условима. Немајући другог избора Бела пристане на ову понуду. У овом рату српски краљ Урош је учествовао са својом војском, али не зна се да ли је и лично он узимао учешће у борбама, као испуњење своје вазалне обавезе према угарском краљу. Када је 1261. године дошло до свечаног потписивања мира у Бечу између угарског и чешког краља у пратњи угарског краља Беле IV налазио се и краљ Урош са својим синовима Драгутином и Милутином.

Око учешћа српских одреда у овом рату на страни Угарске постоје различита мишљења. Несумњиво је да је краљ Урош послао своје одреде угарском краљу као део своје вазалне обавезе, што заправо значи да је Србија у то доба у односу на Угарску била у вазалном односу. Поставља се питање када је до успостављања ових односа дошло и коначно због чега је Урош пристао да Угарима буде вазал?

Постоји претпоставка да је до ових вазалних односа дошло након српско – бугарског рата 1253-1254. године. Да се подсетимо, тада су Бугари у савезу са Дубровником и хумским жупаном Радославом напали Србију и успели да продру све до манастира св. Петра на Лиму. Иако су им акције биле успешне, Бугари се изненада повлаче из Србије остављајући своје савезнике да се сами спашавају од Урошевог гнева. Баш то повлачење Бугара остаје помало мистериозно, будући да је јасно да они нису потиснути српском војном силом, већ да је до тога дошло захваљујући неком другом. Управо тај неко "други" су изгледа били баш Мађари. За узврат, Урош је морао да прихвати вазалне обавезе према Мађарима. Ако би то било тачно, онда то значи да се Србија тада нашла у заиста очајном положају и да је Урош овакав потез морао повући. У суштини, Урош је вероватно спашавао самог себе и власт династије Немањића, будући да је савез Дубровника и Бугара био усмерен баш на њега и крајњи циљ њиховог удруживања је био, не уништавање Србије, већ истеривање Уроша и његових потомака из Србије. У то доба Урош је иза себе већ имао једну опсаду Дубровника, а истовремено је и подржавао барску архиепископију у познатом спору са Дубровником око јурисдикције над српским католицима. Према свему томе, он се очигледно љуто замерио Дубровчанима и није било чудно то што су они и те како прижељкивали његов пад. Остаје тајна зашто су Бугари пристали на савез са Дубровником и зашто је Србија постала њихов циљ, пошто су њихови прави циљеви били под влашћу никејске царевине. Они су додуше у то време водили енергичну политику, а њихов владар Михаило Асен је био у рукама његове амбициозне мајке Ирине и вође ратоборне странке, севастократора Петра. Биће да им се Србија учинила лаким пленом те су стога покушали да без веће муке добију територијална проширења.

С друге стране, угарски краљ Бела IV је баш тих година (1254.) био на врхунцу моћи. Држао је Далмацију и Хрватску, Босну од 1254 године, хумски жупан Радослав му је вазал, а према Србији је организована и мачванска бановина у равници око доњег тока Саве као заштита угарске границе. Баш ова бановина која је обухватала веома велики простор западно од Београда између Саве, Дрине и планине Цер, затим покрајине Усору и Соли у Босни, Браничево, Београд и Срем, била је велика претња Србији. Њом је у прво време управљао Белин зет Растислав, а како је имао самосталну војску то је он водио исто тако и добрим делом независну политику. Већ смо видели да се активно мешао у бугарске зађевице, па је чак покушао и себе прогласити бугарским владарем, мада до краја ипак неуспешно.

Дакле, видљиво је да се Србија великим делом граничила са Угарском или са земљама које су јој биле вазали. Угарска је могла Србији бити најопаснији противник, али и највећи савезник. На Никејце се Урош није могао ослонити, јер су они тада били запослени око својих имања у Малој Азији, а били су сразмерно даље. У насталој опасности од напада удружених Бугара и Дубровчана једини прави савезник могла је бити Угарска из више разлога. Прво, била је најближе и није јој могло бити свеједно да посматра јачање Бугарске. Друго, у савезу против Србије био је и њихов вазал жупан хумски Радослав, на кога је она могла да утиче. Треће, тих година угарски краљ Бела IV је оперисао по Босни, а истовремено је формирао и мачванску бановину која је била на самој српској граници, што значи да је на том терену био и те како војно присутан и није му требало много времена да сакупи потребну војску. Никејцима би за тако нешто било потребно више времена, а онда би већ можда било и касно. То заправо значи да су Угари били много ближе но било ко други, могли су напасти Србију из више праваца, али исто тако могли су јој и значајно помоћи. Исто тако не сме се заборавити да Урош до тог момента није имао посебних проблема са Угарима и изгледало је да не би требало да их има ни у будућности.

Ова претпоставка не мора бити тачна, али једина је која пружа иоле логично објашњење Урошевих вазалних обавеза према Угарима као што, исто тако, даје једини могући одговор зашто су се Бугари након великих почетних успеха тако нагло повукли. Њихово одустајање од рата са Србијом је било тако изненадно да су највеће последице од тога претрпели баш њихови савезници у Дубровнику који су о бугарском повлачењу сазнали последњи.

Сама Урошева дотадашња а и каснија политика је пуна опреза и недоследности и уопште није лака за објаснити. Он се ни за кога не везује за дуже време и његово пријатељство је крајње несигурно и неискрено. Сада се одједном везује за Угарску и то ни мање ни више већ са вазалним обавезама. Урош ни према коме није био посебно захвалан нити од речи, међутим, своје вазалне обавезе према Угарима врши уредно дужи низ година. Заправо тек од 1267. године, када у Угарској почињу борбе око престола између краља Беле IV и његовог сина Стевана примећује се Урошево колебање. На овакву верност мора да је Уроша натерала нека посебна опасност, а осим опасности од Бугара он није имао неких других које би јој биле сличне. Могуће је да је угарска интервенција тада спасила читаву династију Немањића у Србији и то би можда био разлог толике Урошеве верности. Српско – угарске везе су после биле све чвршће тако да је касније дошло и до женидбе најстаријег Урошевог сина, Драгутина, са унуком угарског краља Беле која се звала Катарина (ћерка Белиног сина, Стевана). У погледу датума овог венчања влада права збрка и не зна се чак ни приближно када је дошло до њега, изузев да је до њега дошло за време трајања вазалних обавеза краља Уроша према Угарској. Но, о томе касније.

Страна 3 >>

// Пројекат Растко / Историја / Света лоза Стефана Немање //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]