Prošlo je više od šezdeset godina od kako je na našem jeziku napisan poslednji obimniji rad iz Istorije slovenskih prava. Njegov autor bio je velikan srpske pravne istoriografije, Aleksandar Solovjev. Delo Predavanja iz Istorije slovenskih prava, objavljeno 1939. godine u Beogradu, predstavljalo je labudovu pesmu jedne važne discipline, koja je svoje vrhunce doživljavala i na našim prostorima, prevashodno kroz radove dvojice naučnika ruskog porekla – Teodora Taranovskog i Aleksandra Solovjeva. Njih dvojica su, posle Oktobarske revolucije, sudbinski spojeni na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, proneli slavu ove institucije i naše nauke uopšte svojim dometima u naučnoj disciplini koja je cvetala širom Evrope. Ali, kada je socijalizam, pored Sovjetskog Saveza, zahvatio i sve ostale slovenske zemlje nakon Drugog svetskog rata, Istorija slovenskih prava bila je osuđena na propast.

Posmatrana kao relikt nepoželjnog romantičnog nacionalizma, kome se beskompromisno suprotstavio koncept proleterskog internacionalizma, ova disciplina prognana je iz nastavnih planova pravnih fakulteta, a naučno bavljenje njome bilo je ideološki nepopularno, pa je ponekad izazivalo čak i podozrenje. Na taj način je, naročito u našoj nauci, ova oblast, tada u punom procvatu, presečena u samom korenu i naprasno ugasla.

Studija dr Dragana Nikolića, profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, posle dugog niza godina zaborava, nastavlja nasilno presečenu slavnu tradiciju koju su na našim prostorima zasnovali Taranovski i Solovjev i iznova je izdiže iz pepela.

Istorija slovenskih prava iznikla je na talasu istorijsko-pravne škole, koja je u XIX veku stekla popularnost kao pandan školi prirodnog prava. Jusnaturalističke postavke da je pravo univerzalno i da njegova osnovna načela važe za sve narode i sva vremena, u mnogim delovima Evrope uzrokovale su ekspanziju i recipiranje francuskog prava, a naročito Napoleonovog Code Civil, u kojima je sadržana esencija prirodnopravnih koncepata. Istorijskopravna škola zauzela je dijametralno suprotan stav. Nastala je prevashodno među nemačkim naučnicima (Fihte, Savinji, Puhta) kojima je, između ostalog, iz mnogobrojnih razloga smetala dominacija francuskog prava. Ova škola se zasnovala na stanovištu da ne postoji pravo koje je opštevažeće za sve narode, već da je i pravo, kao i mnogi drugi elementi nacionalnog bića, uslovljeno specifičnostima duha svakog pojedinog naroda. Ono je plod karaktera svakog naroda i predstavlja funkciju narodnog života, slično kao jezik i običaji. Tako je otpočelo traganje za čistim germanskim duhom u oblasti prava, čemu je između ostalih nemali doprinos dao čuveni sakupljač narodnih bajki, ali i Savinjijev učenik, Jakob Grim u delu Nemačke pravne starine (Deutsche Rechtsaltertumer), 1828. godine.

Popularnost koju je ovakvo učenje naprasno steklo i dimenzije koje je uzelo izučavanje germanskog prava, prenelo se i na slovenske naučnike. Razbuktalo se dotadašnje ne preveliko interesovanje za prava pojedinih slovenskih naroda, njihove običaje i zajedničke slovenske ustanove, čemu je naročiti doprinos davao tada vladajući panslovenski i slovenofilski romantizam i nacionalizam. Osećaj pripadnosti istoj, slovenskoj grupi naroda, oživeo je istraživanje ne samo kulturne, nego i pravne istorije Čeha, Slovaka, Poljaka, Rusa, Južnih i svih drugih Slovena, kao i traganje za zajedničkim crtama u njihovim pravnom nasleđu.

Tako je nastalo prvo delo za koje se može smatrati da je utemeljilo istoriju slovenskih prava – knjiga poljskog filologa Ignjaca Rakoveckog Pravda ruska objavljena u dva toma, 1820. i 1822. godine. Predstavljala je ne samo jezičku analizu ovog dragocenog ruskog pravnog zbornika, već i delo koje je otvorilo put izučavanjima slovenskog prava uopšte, tražeći zajedničke elemente u njihovim pravnim sistemima. Neodoljivo se nameće utisak da je knjiga profesora Dragana Nikolića, koja je pred nama, na sličan način kao delo Rakoveckog, posle toliko decenija, kroz drevnorusko pravo i Rusku pravdu oživela istoriju slovenskog prava u celini.

Posle Rakoveckog javila se plejada vrsnih naučnika koji su istraživali kako prava pojedinih slovenskih naroda, tako i istoriju slovenskog prava. Vaclav Maćejovski, Feodor Zigelj, Karlo Kadlec, naši Valtazar Bogišić i Dragiša Mijušković, uz Taranovskog i Solovjeva, jesu najveća imena među onima koji su razvili ovu naučnu disciplinu. Nažalost, više od pola veka posle Drugog svetskog rata, nije se pronašao nastavljač njihovog grandioznog dela. Istraživanja su se uglavnom svodila na izučavanje nacionalnih istorija prava, ali je čak i taj deo posla u većini slovenskih država obavljan parcijalno, još uvek kao refleks kompleksa da je izučavanje pravne istorije sopstvenog naroda anahrono, pa i ideološki obojeno.

Utoliko je važniji poduhvat pisca ove knjige da drevnorusko pravo oslika novim bojama, ali i da revitalizuje koncept Istorije slovenskih prava. Već bi ispunjenje samo prvog zadatka bilo dovoljno da se autoru upute svi komplimenti, budući da na našem jeziku do sada nije napisano nijedno celovitije delo o najznačajnijem ruskom i slovenskom pravnom izvoru – Ruskoj pravdi. Konačno je naša čitalačka publika dobila ozbiljan, kritički prevod, analizu i komentare tog dragocenog teksta, zasnovane na najnovijim dostignućima savremene, pre svega ruske stručne literature. Ruska pravda ovim radom postaje pristupačan i pouzdan izvor i za sve one kojima pravna istorija nije uža istraživačka oblast.

Druga osobina ovoga dela, međutim, možda jeste još značajnija. Njime se razvejavaju tamni oblaci koji su decenijama pokrivali Istoriju slovenskih prava. Zadaci koji stoje pred pravnim istoričarima slovenskih prostora su bezgranični, a dugovi prema korifejima prethodnicima i naučnoj misli sopstvenog roda i naroda neizmerno veliki. U zakorovljenoj bašti slovenskih prava javljao se, s vremena na vreme, po koji važan izdanak, ali se niko nije usuđivao da iznova počne da je uređuje. Veliki broj novih saznanja i izvora koji su za više od pola veka pronalaženi, nove interpretacije poznatih dokumenata i drugi pojedinačni prodori, već dugo vremena vape za novim sintezama i uporednim istraživanjima, ali njih nije bilo. Ova knjiga, međutim, otvara nadu i kao da trasira put za dalje iskorake u tako neophodnom i željenom pravcu.

Fortuna audaces adiuvat - Zaista, pored erudicije, marljivosti, upornosti, talenta i niza drugih osobina koje već krase delo pred nama, istraživaču će biti potrebna i sreća i odvažnost kada se bude uputio na ovako trnovit teren. Ako se po jutru dan poznaje i ukoliko ovaj autor nastavi da hrabro razgrće decenijske naslage koje su prekrile izučavanje slovenskih prava, ima pravo da očekuje da će njegov istraživački napor biti nagrađen pronalaskom nekog dragocenog vrela, novom nadahnutom interpretacijom postojećih izvornih tekstova, otkrivanjem puteva koji su bili na dohvat ruke, ali kojima niko do sada nije kročio. To bi za srpsku pravnoistorijsku nauku predstavljalo produžetak tradicije začete sa Taranovskim i Solovjevim, ispunjenje dela duga koji prema njima naša nauka ima, ali i otvaranje horizonata za buduće generacije istraživača, koje do sada niko nije organizovano i osmišljeno upućivao u tom pravcu.

Knjiga Dragana Nikolića, pored svih vrednosti koje ima, daje i važan impuls razmišljanjima o potrebi da se ubuduće koordiniraju istraživački napori u većem broju zemalja koje povezuje zajednička slovenska pravna tradicija, te da se posle dugog vremena u novom svetlu sagledaju dostignuća prethodnika. Zbog svega toga, delo koje je pred nama okrenuto je koliko prošlosti, toliko i budućnosti.

Prof. dr Sima Avramović

DEO PRVI
Prostorni, vremenski i civilizacijski okviri drevne Rusije

Od rodovskog uređenja do propasti

Počeci državnosti drevne Rusije vezani su za dva državotvorna žarišta, jedno na severu, sa središtem u Novgorodu, drugo na jugu, sa centrom u Kijevu. Objedinjavanjem ova dva prostora pod jedinstvenu vladarsku vlast kneza Olega 882. godine, nastaje jedinstvena ruska ranofeudalna država. Oko Kijeva će se tada objediniti brojna plemena Istočnih Slovena i njihove teritorije, za koje se ne može reći da i pre IX veka ne poznaju određene forme političkog organizovanja obeleženog raspadanjem prvobitnog uređenja i izrastanjem elemenata vlasti svojstvenih ranim državama.

Istočni Sloveni se u spisima mnogih pisaca ranog srednjeg veka nazivaju zajedničkim imenom Anti. Gotski istoričar Jordanes njihova naselja locira između Dnjestra i Dnjepra. Najranija svedočanstva o političkom životu Anta odnose se na kraj IV veka. Tada je, po Jordanesu, došlo do rata između njih i Ostrogota. Tokom VI veka Anti se češće pominju u delima vizantijskih pisaca Prokopija Kesariskog i PseudoMavrikija. Zajedno sa Južnim Slovenima, Sklavinima, često upadaju na teritoriju Vizantije. Anti su služili i kao najamnici u vizantijskoj vojsci. Prema zapažanjima Vizantinaca, u načinu života Anta i Sklavina nije bilo suštinskih razlika. Ova činjenica veoma je bitna za bilo koji aspekt rekonstrukcije i izučavanja najranijeg slovenskog prava.

Iza naziva Anti, zapravo se obelodanjuje veliki broj zasebnih plemena koja imaju sopstvena imena. Po svoj prilici, naziv Anti bio je neka vrsta kolektivnog imena za sve Istočne Slovene. U najstarijem ruskom letopisu Povest drevnih vremena,^[1] iscrpno se nabrajaju pojedina plemena i oblasti u kojima žive.^[2] Poljani su na obalama donjeg Dnjepra, gde će nastati Kijev. Kriviči su na gornjem toku Dnjepra, Volge i Zapadne Dvine. Drevljani su pored reka Teterev i Už. Dragoviči su između reka Pripjat i Berezina. Uljiči i Tiverci žive između donjeg toka Dnjepra i ušća Dunava. Iljmeni su na krajnjem severu, između jezera Iljmen i Ladoga. Neki ugledni ruski istoričari, međutim, smatraju da se oblasna podela drevnoruskog prostora u vreme prvih knezova nikako nije podudarala sa plemenskom podelom koju opisuje Povest. I V. Ključevski i B. Grekov tvrde da nije bilo ni jedne oblasti koja bi se sastojala samo od jednog, a ponajmanje čitavog plemena. Njihova stanovišta potkrepljuju i rezultati arheoloških iskopavanja koji pokazuju da u oblastima kojima upravljaju veliki gradovi Kijev, Novgorod, Smolensk ili Černjigov, preovlađuje teritorijalna podela koja je zamenila plemensku.^[3]

Društveni i ekonomski razvitak pojedinih plemena nije tekao ravnomerno. Kod onih koji su nastanjivali obale Dnjepra i Dnjestra, te kod onih na krajnjem severu, rodovsko uređenje brže se raspadalo. Tome je svakako doprinelo usavršavanje zemljoradnje i uopšte poljoprivredne tehnike. Važnu ulogu imale su i veze sa mnogo razvijenijim oblastima severnih obala Crnog mora. Mada se u drugim oblastima ekonomski život razvijao sporije, kod ostalih Istočnih Slovena uočavaju se tendencije raspadanja rodovskog uređenja i društvenog raslojavanja. Ovim procesima doprinosio je i razvoj pojedinih zanata – kovačkog, grnčarskog, drvodeljskog, tkačkog i ostalih o kojima svedoče arheološka iskopavanja. Zanatstvo doprinosi i nastajanju većih naselja, koja su postepeno prerastala u gradove. Povoljan geografski položaj stimulisao je razvoj trgovine. Velike reke postale su značajni trgovački putevi. Naročito je poznat "put od Varjaga do Grka" koji je povezivao Baltičko i Crno more. Konstantin Porfirogenit beleži da su ruski trgovci stizali u Vizantiju na svojim čamcima niz Dnjepar, pa zatim Dnjestrom išli do ušća Dunava, a odatle do Mesemvrije (današnji Nesebar u Bugarskoj). Ruski trgovci bili su poznati i daleko na Istoku. O njima su ostali zapisi mnogih arapskih pisaca, koji, usled velike oskudice u drugim istorijskim izvorima, predstavljaju dragocena svedočanstva o životu, običajima i religiji istočnih Slovena.

Na putu izgrađivanja prvih državnih tvorevina na ovim prostorima, značajnu etapu predstavlja nastajanje jakih vojnoplemenskih saveza, koji su pod vlašću jednog starešine objedinjavali po nekoliko plemena. Taj proces ubrzavale su i spoljne opasnosti – napadi Hazara, Pečenjega, a naročito Varjaga, kako su Sloveni nazivali Normane, Skandinavce. Varjazi su često napadali ove teritorije i nastojali da lokalnom stanovništvu nametnu tribut, danak. Neki od Varjaga se nastanjuju na slovenskim prostorima, ali i stapaju sa brojnijim starosedelačkim stanovništvom. Pristizanje Varjaga ponekad se odvijalo i uz saglasnost domaćih, ruskih kneževa, koji su ih, izgleda, povremeno koristili kao najamnike. Bilo je i slučajeva da su pojedini varjaški voždovi (jarli) zavodili svoju vlast u nekim ruskim gradovima.

Sredinom IX veka, deo Istočnih Slovena u stepskim oblastima između Kijeva i Voronježa, bio je ujedinjen u jak plemenski savez koji je predstavljao ozbiljnu pretnju i za samo Vizantijsko carstvo. U pisanim izvorima iz toga doba postepeno počinje da se upotrebljava termin "Rus" za označavanje zemalja u srednjem toku Dnjepra. Kada je Kijev postao objedinjavajući centar istočnoslovenskih plemena, ova rana država se sve češće naziva "Rus", a njeni stanovnici "Rusi". Poreklo ovog termina nije sasvim jasno. Jedna od verzija pridaje mu skandinavsko poreklo. Po drugoj, pretpostavlja se da je negde u ovim oblastima živelo slovensko pleme "Ros", kako se i sada naziva jedna pritoka Dnjepra.

Objedinjavanje Novgoroda i Kijeva takođe se vezuje za delatnost nekoliko varjaških vođa koji su u njima vladali. Prvi među njima je Rjurik, koji je između 862. i 874. godine vladao Novgorodom. Po njemu se i dinastija prvih kneževa drevne Rusije naziva Rjurikova. Njegov naslednik Oleg preduzima pohod na Kijev i 882. godine tamo zasniva svoju vlast, zbacivanjem i ubistvom kneza Askolda. Kijev postaje "majka ruskih gradova". Izuzetan geografski položaj Kijeva omogućio mu je izvanredne ekonomske, političke i kulturne veze sa širim prostorima drevne Rusije. On postaje živ trgovački centar u kojem se sreću trgovci iz Vizantije, istočnih zemalja i zapadne Evrope.

Drevna ruska država, po svom političkom uređenju, bila je ranofeudalna monarhija.^[4] Na njenom čelu je veliki knez koji je imao znatnu vlast. Ostvarivao ju je uz pomoć tzv. bojarske dume, koju su činili njemu potčinjeni lokalni kneževi i njegovi najbliži družinici, tzv. kneževi muži. Suđenje, ubiranje dažbina i sve druge najvažnije funkcije države, obavljali su družinici. Deo sakupljenih dažbina zadržavali su za sebe. Tokom vremena, kneževi družinici dobijaju zemljišne posede, postajući tako zemljoposednici, budući feudalci. Knez ubira dažbine na licu mesta, obilazeći sa družinom zemlje koje su priznavale njegovu vlast. U izvorima su takva putovanja poznata kao "poljudije". Kasnije su ustanovljena stalna mesta za prikupljanje dažbina, "stanovišta" ili "pogosti". Vojna sila države sastojala se od družine velikog kneza i odreda kneževih podanika koje su predvodili bojari. U unutrašnjim odnosima rane ruske države zapažaju se stalne tendencije izgrađivanja centralizovanog upravnog aparata nad čitavom državnom teritorijom i ograničavanja prava lokalnih kneževa.

Osnovni spoljni politički ciljevi kijevskih kneževa stapali su se u težnju ka objedinjavanju Istočnih Slovena pod jedinstvenu vlast Kijevske Rusije. U ostvarivanju ove zamisli oni nailaze na suprotstavljanje nekih slovenskih plemena, ali i na protivdejstva drugih, neslovenskih naroda, npr. Hazara i Pečenjega. Cilj kijevskih kneževa bio je i ovladavanje trgovačkim putevima po Crnom moru i na Krimskom poluostrvu, što je neizbežno vodilo u sukob sa Vizantijom. Prva potpunija obaveštenja o spoljnoj politici kijevskih kneževa odnose se upravo na njihove odnose sa Vizantincima. Tokom 907. godine, predvođeni knezom Olegom, Rusi preduzimaju pohod na Konstantinopolis.^[5] Kroz četiri godine (911), između Rusa i Vizantije zaključen je prvi zvaničan mirovni ugovor: ruski trgovci dobijaju pravo da slobodno dolaze na teritoriju Carstva i da trguju bez plaćanja carina. Na ceremoniji zaključenja ugovora car Lav VI Mudri zakleo se nad krstom, a Oleg i njegovi družinici nad oružjem, uz pominjanje svojih božanstava Peruna i Volosa. U vreme kneza Igora (912-945) preduzeta su još dva pohoda protiv Vizantije. Prvi je završen porazom ruske flote, a drugi, 944. godine, novim mirovnim ugovorom. Sada, međutim, uslovi nisu bili tako povoljni za Ruse kao u Ugovoru iz 911. godine. Oba ugovora su prvorazredni spomenici, i uopšte značajni istorijski izvori.

Posle Igora, na čelu države biće njegova udovica Olga (945–964). Da bi predupredila nezadovoljstvo zbog proizvoljnog ubiranja danka, uvela je norme o obaveznosti plaćanja poreza i jedinicu za njegovo utvrđivanje tzv. "dim" (kuća, ognjište). Pri razrezivanju poreza vodilo se računa o imovini seljaka – koji i koliki privredni inventar poseduje.

Naslednik knjeginje Olge na prestolu, njen sin Svjatoslav (964–972), bio je čovek energičnog karaktera. Njegova vladavina skoro je čitava protekla u ratovanjima protiv suseda. Država je teritorijalno uvećana i uključila je u svoj sastav još veći broj slovenskih plemena. Težio je da granice pomera na istok prema obalama Dona. Potčinjeni su i Bugari iz Povoložja, a 965. ruska vojska zadaje konačan udarac Hazarskom Kaganatu, osvajajući njegove centre Sarkel i Itil. Svjatoslav nije nailazio na jači otpor ni u svojoj ekspanziji ka donjem toku Dunava. Godine 968, osvaja deo Bugarske i na delti Dunava izgrađuje tvrđavu Pereslavec. Ubrzo se udružuje sa Bugarima i zajedno ratuje protiv Vizantije. Njegova namera da stvori prostranu slovensku državu vidi se i u pismu majci iz 969. godine, gde joj poručuje da ne želi da se vraća u Kijev, već da će ostati u Pereslavecu na Dunavu, označivši ga kao središte svojih zemalja. Ovu njegovu nameru osujetila je vizantijska diplomatija, a Svjatoslava su napali i ubili Pečenjezi 972. godine.

Važan događaj koji će doprineti daljem jačanju i uzdizanju međunarodnog ugleda drevne Rusije, bilo je primanje hrišćanstva za zvaničnu religiju. U prvim godinama svoje vladavine, knez Vladimir (980-1015) pokušava da sprovede reformu kojom bi izjednačio sve paganske kultove i proglasio ih za državnu religiju. Reforma, međutim, nije postigla očekivane rezultate. Sve jasnije se ukazivala potreba za jednom novom religijom koja bi učvrstila vlast kneza i njegovih velikaša. Krajem X veka Kijevska Rusija bila je jedna od malobrojnih zemalja na evropskim prostorima koja još uvek nije bila pokrštena. Samo hrišćanstvo, pak, bilo je odavno prodrlo u ruske zemlje iz susedne Vizantije i drugih hrišćanskih država. Poznato je da u desetom veku u Kijevu već postoji crkva Sv. Ilije, a među družinicima kneza Igora bilo je i hrišćana. Njegova majka, knjeginja Olga, primila je hrišćanstvo negde oko 955. godine.

Pokrštavanju Rusije prethodile su brojne političke kombinacije koje su pokazale Vladimirovu dalekovidost. Kada se 988. godine krstio, rešio je da hrišćanstvo proglasi i za državnu veru. U to vreme Vizantija je upravo bila zatražila pomoć od Kijevske Rusije za gušenje pobune maloazijskih stratiota. Vladimir je prihvatio poziv, uz uslov da mu car Vasilije II svoju sestru Anu da za ženu. Kada je ustanak ugušen uz pomoć Rusa, a Car nastavio da okleva oko obećane udaje svoje sestre za Vladimira, ruska vojska je provalila na Krim i zauzela Herson. Do braka je konačno došlo, te je hrišćanstvo i na taj način zvanično uvedeno u Kijevsku Rusiju. Svi spomenici starih paganskih kultova porušeni su, a narod je dobrovoljno ili, pak, u strahu od sankcija, primao novu, hrišćansku veru.

Odmah posle pokrštavanja, u ruskim zemljama se izgrađuje crkvena organizacija. Na njenom čelu je kijevski mitropolit, koga je postavljao ili knez uz episkopski sabor, ili Carigrad. Mitropoliti i episkopi postepeno su izrasli u krupne feudalce, budući da su crkve i manastiri imali značajne zemljišne posede. Deo državnih prihoda odlazio je na podizanje manastira, koji će postati veliki kulturni i duhovni centri. Za prvobitno širenje hrišćanstva u novokrštenoj drevnoj Rusiji zaslužna je ne samo Vizantija, već i Bugarska, iz koje su u Rusiju odmah krenule bogoslužbene knjige na slovenskom jeziku. Primanje hrišćanstva imalo je veliki značaj za približavanje Kijevske Rusije visokoj vizantijskoj kulturi. Još značajnije je to što je nova vera potpomogla formiranje ruskog naroda, ubrzavala stapanje Istočnih Slovena u jednu zajednicu. U osnove te ruske nacionalnosti postavljen je zajednički drevnoruski jezik, za čiju osnovu je uzet jezik grada Kijeva.^[6]

Posle smrti kneza Vladimira 1015. godine, došlo je do borbe između njegovih sinova. Okončaće se pobedom Jaroslava, koji će biti kijevski knez od 1019. do 1054. godine. Tokom vladavine Jaroslava državi će biti prisajedinjeni mnogi gradovi jugozapadne Rusije preko kojih su preduzimani pohodi na litvanske posede. Pečenjezi 1036. napadaju Kijev, ali trpe poraz. Kasnije se pojavljuju Kumani (Polovci) koji će otpočeti sistematske napade na ruske zemlje. U vreme Jaroslava donet je prvi pisani pravni zbornik Ruska pravda, u čemu je učestvovao i on lično. Zbog ljubavi prema učenosti i knjigama, savremenici su mu dali nadimak Mudri.

Period vladavine trojice njegovih sinova Izjaslava, Svjatoslava i Vsevoloda, značajan je i zbog nastavka zakonodavne delatnosti. Izjaslav je veliki kijevski knez u tri navrata, budući da je dvaput bio izgnan iz Kijeva, jednom u vreme narodnog ustanka 1068. godine, a drugi put od strane braće 1073. godine. Svjatoslav je najpre bio knez černjigovski (od 1054), a potom veliki knez kijevski od 1073. do 1076. godine. Vsevolod je knez perejaslavski od 1054. godine, od 1077. černjigovski, a kijevski od 1078. do 1093. godine.

Jaka vlast kijevskog kneza na širem prostoru biće održana još samo tokom vladavine kneza Vladimira II Monomaha, sina kneza Vsevoloda. On je knez smolenski od 1067, černigovski od 1078, perejaslavski od 1093, a kijevski od 1113. do 1125. godine. Posle njegove smrti započinje doba raspada Rusije na udeone kneževine. Novgorod i Pskov imaće osobeni status gradskih republika.

Velika ekonomska i politička moć pojedinih lokalnih kneževa i bojara, nepovoljno će se odraziti na snagu i jedinstvo države. Postepeno će se kao nezavisne odvojiti Černjigovska, Smolenska, Voljinska, Polocka i druge kneževine. Krajem XI veka prilično se uzdigla Vladimirsko-Suzdaljska kneževina. U vreme kneza Jurija Dolgorukog (1125-1157), osamostalila se Moskovska oblast.

Feudalna razdrobljenost ruskih zemalja dovešće do toga da one postanu primamljiv plen za razne nomadske narode, naročito Kumane (Polovce), a u prvim decenijama XIII veka i za Mongole. O toj razjedinjenosti govori se i u najpoznatijem ruskom junačkom epu Slovo o polku Igoreve, koji, inače, opeva pohod novgorodskog kneza Igora Svatoslaviča protiv Polovaca 1185. godine, istovremeno pozivajući nesložne ruske kneževe na jedinstvo radi odbrane zemlje. Ruska vojska predvođena galičkim, voljinskim i još nekim kneževima, na obalama reke Kalke 1223. pretrpela je veliki poraz u sudaru sa Mongolima. Od tada, oni sve više osvajaju i pustoše pojedine oblasti, razaraju gradove. Kada je godine 1240. pod njihovim naletom pao i Kijev, nejedinstveni otpor ruskih kneževa bio je definitivno razbijen. Celokupan prostor drevne Rusije, sa izuzetkom jedino novgorodske zemlje, potpada pod mongolsku vlast. Novgorod će se i dalje samostalno razvijati i jačati kao feudalna gradska republika, sve do 1478. godine, kada dospeva pod vlast Moskovske kneževine i ulazi u sastav obnovljene države.

Dva državotvorna centra–
Novgorod i Kijev

Pridnjeprovski državotvorni prostor u najranijem donekle poznatom periodu obeležavaju Poljani, slovensko pleme, o kojem Nestorov letopis daje neka uopštena obaveštenja. Došli su na obale Dnjepra sa Dunava i svaki je rod nastanio deo teritorije okolnih šuma i brda. Jedan rod koji je ubrzo ojačao, primakao je svoje stanište uz sam Dnjepar, a njegove starešine braća Kij, Šček i Horiv, načiniće se starešinama svih ostalih rodova. Oni izgrađuju Kijev, prvi grad na ovom prostoru. Objedinjavanje unutar jedne čvršće plemenske zajednice, na čijem čelu sada stoje starešine samo jednog, vodećeg roda, dovešće do toga da se prvobitno rodovsko uređenje Poljana tokom vremena sve više modifikuje, poprimajući obeležja rane države. Kada se prekinula loza potomaka Kija, koji su upravljali Poljanima, rodovi se sve više konstituišu kao teritorijalne zajednice, seoske opštine (verv, mir), a plemenska zajednica Poljana počinje da liči na neku vrstu saveza seoskih opština. Rodovska obeležja postepeno gube značaj, a sve jači upravni i politički centar postaje grad Kijev, koji se u Letopisu prvi put pominje 907. godine.

U nepreglednom okeanu istočnoslovenskih plemena na severu, Iljmeni su najbrojniji i najjači. Po predanju, oni su među prvima došli sa Dunava na nova, severnija staništa. Tu ih je, prema veoma rasprostranjenoj legendi, zatekao još sveti apostol Andrej Prvozvani, kada je putovao Dnjeprom do Baltika. Okruženi sa svih strana tuđinskim, finskim plemenima, da bi opstali, podizali su gradove i organizovali svoj život unutar seoskih opština. Svoju dominaciju nad rasutim finskim plemenima nisu sprovodili toliko silom oružja, koliko slovenizacijom. Na reci Volhov koja ističe iz Iljmenskog jezera, podižu Novgorod, po kojem su dobili i svoje drugo ime – Novgorodci.^[7] Ubrzo su potčinili strana plemena u susedstvu. Da bi ih držali u pokornosti, na njihovoj zemlji podižu gradove Pskov, Ladogu, Rostov i druge. Uspostavljanje prevlasti na širem geografskom prostoru bilo je veoma uspešno. Sva neslovenska plemena, od Finskog zaliva do obronaka Urala, priznavala su zavisnost od Novgoroda.

Istorija novgorodske zemlje do početka Rjurikove vladavine 862. godine, malo je poznata. Rekonstruiše se na osnovu maglovitih i često protivurečnih nagoveštaja sadržanih u skandinavskim sagama, slovenskom narodnom predanju i u Nestorovom letopisu Povest drevnih vremena. Dok sage nabrajaju čak dvadesetak novgorodskih kneževa do početka IX veka, nazivajući ovu zemlju Gardarikijom, Letopis tvrdi da su do dolaska Rjurika Novgorodci čas "upravljali sami sobom", a čas bili kneževina, da su, dakle, imali kneževe.

Društveno i političko uređenje novgorodske zemlje posle 862. godine uslovno se može označiti kao ranofeudalna monarhija, dok bi se uređenje do početka Rjurikove vladavine moglo nazvati savezom gradova potčinjenih Velikom Novgorodu, glavnom gradu Iljmenskih Slovena.

U samom Novgorodu, svaka ulica bila je u izvesnom smislu samoupravna opština, zajednica svih porodica koje u njoj žive. Ulica ima svoj zbor (veče) koji bira uličnog starešinu. Nekoliko ulica činilo je "kraj" (rejon, kvart), a čitav Novgorod imao je pet takvih kvartova. Kvart je takođe imao svoje "veče" (zbor, skupštinu) koje je biralo starešinu kvarta. Vrhovno novgorodsko veče zapravo je narodna, gradska skupština, na koju su dolazili svi domaćini iz opština, tj. iz ulica. Na skupštini se birao starešina čitavog Novgoroda.^[8] Isto takvo, skoro preslikano uređenje imali su Pskov, Ladoga i ostali gradovi koje su Novgorodci podizali. Pošto su arheološka iskopavanja u Ladogi otkrila slojeve gradskog naselja još iz VII–VIII veka, može se samo pretpostavljati koliko je onda star sam Novgorod.

Stanovništvo novgorodske zemlje, još od najstarijih poznatih vremena, delilo se na više ("starije") i niže ljude (mlađi ili manji). Viši su bili zemljoposednici, oni koji su imali zemlju u svojini. Na njoj su živeli siromašniji ljudi (niži), ali ovi, ipak, nisu bili ni u kakvom najamnom odnosu. Od "viših" su se razlikovali jedino u pogledu imovnog stanja, zadržavajući pri tom sva politička prava kao punopravni članovi zajednice.

Položaj žene u društvu i u porodici, izuzetno je povoljan. Udajom, ona se oslobađa starateljstva svoga oca i u izvesnom smislu popravlja sopstveni društveni status. U mnogo čemu postaje ravnopravna sa suprugom. Može da nezavisno od muža raspolaže sopstvenom imovinom, da se bavi trgovinom.^[9] Doduše, ukoliko ima živog muža, ne može se aktivno uključivati u javni društveni i politički život svoje šire zajednice, ali zato udovica i u tim poslovima potpuno zamenjuje pokojnog muža, predstavljajući punopravno svoju porodicu na zborovima i skupštinama.

Po svedočenju ne samo Nestorovog letopisa, već i prema skandinavskim sagama, arapskim istoričarima, geografima i putopiscima, Novgorodci su u VIII i početkom IX veka bili moćan i bogat narod. Pod svojom vlašću držali su velika prostranstva i važne trgovačke puteve. Trgovali su sa muslimanskom Azijom, zapadnom Evropom, Normanima i Vizantincima. Čini se da je njihovo društveno i političko ustrojstvo upadljivo zaostajalo za njihovom objektivnom snagom, bogatstvom i trgovačkim vezama, te da je bilo neprimereno veličini prostora nad kojim su dominirali.

Drevni sistem samoupravnih opština koji je nesumnjivo doprineo njihovom jačanju i uzdizanju, postao je nedelotvoran onda kada je Novgorod proširio svoju vlast na veće prostore i na etnički heterogeno stanovništvo. Raznorodnost tih stanovnika objedinjenih po starim načelima političke jednakosti članova nekada jednog plemena (Iljmena), a verovatno i produbljivanje imovinskog raslojavanja, sve više će dovoditi do razdora i unutrašnjih sukoba. Ti sukobi su, očito, mogli da imaju samo tendenciju daljeg produbljivanja i zaoštravanja. Sastanci zborova i skupština, u takvim uslovima su se raspadali, cepali po etničkim ili imovinskim šavovima, što nije prećutano ni u Nestorovom letopisu: "Ustade rod na rod, i ne bejaše u njima više pravde, već razdori, te počeše međusobno ratovati". Zato je, po Letopisu, godine 862. skupština Novgorodaca, Kriviča^[10] i Čuda^[11] odlučila da se potraži knez koji bi njima vladao i sudio im pravedno. Mnogi istraživači opravdano sumnjaju u stvarnu utemeljenost ove Nestorove interpretacije i skloni su da je okvalifikuju kao naknadnu legitimizaciju skandinavske dinastije koja se ustoličila u Novgorodu, a zatim i u Kijevu, ili kao "patriotsko tumačenje skandinavskog osvajanja Novgoroda".^[12]

Istorijsko predanje i Nestorov letopis vele da su iz Skandinavije 862. godine za kneževe novgorodske zemlje došli Rjurik i njegova dva brata Sineus i Truvor. Kada su kroz dve godine oba brata Rjurikova umrla, on ostade kao jedini knez. Ova okolnost, išla je u prilog jačanju njegove vlasti. Pošto su njegovi čelni družinici (bojari, muži) počeli da protivno dogovoru s Novgorodcima podižu utvrđenja i po drugim gradovima novgorodske zemlje, protiv Rjurika je izbila narodna pobuna predvođena Vadimom Hrabrim. Budući da joj se nisu pridružili najviđeniji Novgorodci, odmah je ugušena, a Vadim ubijen. Kroz dve godine buknula je još jedna, takođe neuspela pobuna, a vođe nezadovoljnika odseliće se za Kijev. "Muku mučimo s ovim knezom, sve će nas pretvoriti u robove" navodno su vikali pobunjenici.^[13]

Objektivno procenjujući, međutim, reklo bi se da stvarna Rjurikova vlast nije bila tolika kakvom su je doživljavali njegovi protivnici. Nema nagoveštaja da se on sukobljavao sa narodnom skupštinom. Protiv njega ustaje samo deo stanovništva, ali ne i gornji sloj starosedelaca. U prilog ovoj pretpostavci govori i činjenica da je Rjurikov naslednik Oleg knezovao u Novgorodu samo još tri godine posle njegove smrti, da bi već 882. godine potražio sebi novu prestonicu u kojoj njegova vlast ne bi bila toliko ograničena samoupravnom tradicijom kao u Novgorodu. Prešao je u Kijev, gde ga je stanovništvo prihvatilo bez protivljenja, i njega, i njegove brojne ratnike Varjage, Slovene i Čude. Od tada se Pridnjeprovlje ili kijevska zemlja počinju sve više nazivati Ruskom zemljom,^[14] a Novgorod sa svojim posedima – Novgorodska zemlja.

Prelaskom u Kijev 882. godine, i stavljanjem pod svoju neposrednu vlast Smolenska i Ljubeča, važnih gradova na Dnjepru, Oleg kao vladar postaje samostalniji, nezavisan od novgorodske skupštine. Dobio je posede koji ni na koji način nisu bili potčinjeni Novgorodu, ali pri tom nije izgubio Rjurikova prava na Novgorod. Štaviše, zadržao je za sebe sve novgorodske oblasti koje su svojevremeno, 862-864. godine, bile ustupljene njemu i njegovoj braći: Ladogu, Belo jezero, Izborsk, Rostov, Polock i Murom. Sa svoje strane, Novgorodci nisu želeli da izgube pravo slobodne plovidbe Dnjeprom do Crnog mora, tim važnim trgovačkim putem čiji je veći deo sada bio pod Olegovom neposrednom vlašću. Oni se pokoravaju Olegovoj naredbi da Iljmeni, Kriviči i Merjani^[15] plaćaju novouvedene poreze knezu i dopunske dažbine njegovim Varjazima u iznosu od 300 grivni godišnje, verovatno na ime slobodne trgovine na Dnjepru.

Na istočnoslovenskom prostoru dakle, od 882. godine, postoje dve jake i takoreći uzajamno nezavisne rane države: Novgorodska, sa svojim ranijim uređenjem, i Kijevska (Pridnjeprovska), pod imenom Kijevskaja Rus. Ovom drugom Oleg je vladao nezavisno od novgorodskog veća i na osnovu drugačijih prava. Mada je vlast Olega u Pridnjeprovlju bila jača nego u Novgorodu, ona je objektivno, još uvek bila ograničena. Ni Smolensk, ni Ljubeč, ni Kijev nisu bili pokoreni oružjem, već su Olega primili dobrovoljno, priznavši njegovu vlast verovatno uz uslov da se ne narušava njihovo starinsko uređenje.

U istom položaju, u odnosu na zatečeno uređenje, naći će se i Igorova udovica Olga i njihov sin Svjatoslav tokom njihove vladavine od 945. do 972. godine. Oni će uglavnom brinuti o proširenju teritorije sa koje ubiraju danak, a ne o uvećavanju sadržine vladarske vlasti. Čak su i među pokorenim plemenima zadržavali zatečene stare plemenske kneževe, obavezujući ih samo da budu neka vrsta njihovih pomoćnih organa.

Ni Oleg, ni njegovi naslednici, do kneza Vladimira, dakle, nisu, pokušavali da menjaju uređenje onih koji su prihvatili njihovu vlast. Tamo gde su ranije postojali zborovi i skupštine, ostali su i tokom njihove vladavine, isto kao što se održala i ranija praksa potčinjavanja mlađih gradova starijima.

Sudstvo i uprava koje su kneževi obavljali ili lično ili preko svojih bojara, još uvek su se držali drevnih običaja i prava. "Vlast kneza, tada kao da je lebdela na površini društvenog života i nije prodirala u dubinu. Kneževi sa svojim družinicima, u to vreme bili su jedna celina, a gradsko i seosko starosedelačko stanovništvo – druga; ni jedna ni druga strana nisu se privikle na novi položaj ... Knez je u to vreme samovlastan i nezavisan u svojim odlukama i poduhvatima samo u onim slučajevima koji se ne tiču prava starosedelačkog stanovništva."^[16]

Pokrštavanje

Sa primanjem hrišćanstva, već postojećem slovenskom i normanskom elementu društvenog i državnopravnog života drevne Rusije, dodaje se još jedan – vizantijski, koji pristiže preko hrišćanske crkve i sveštenstva. Od vremena kneza Vladimira, skoro da nema oblasti društvenog, javnog i privatnog života na koji hrišćanska vera nije uticala.

Dotadašnja paganska religija, već na početku vladavine kneza Vladimira, bila je u opadanju, a nije ni doprinosila jedinstvu religiozne svesti mešovitog stanovništva Pridnjeprovlja. Paganska religija nije mogla da na jedinstvenoj osnovi veže za sebe ni raznoverne, ni raznoplemene doseljenike. Kada se bio učvrstio na prestolu, knez Vladimir je nekoliko godina bezuspešno nastojao da sprovede versku reformu koja bi se sastojala u tome da on postane zaštitnik paganske religije, da se uz kneževsku rezidenciju u Kijevu podigne panteon paganskih božanstava Peruna, Dažboga, Striboga i drugih.

Od pokrštavanja, sa primanjem hrišćanstva, crkva i knez počinju da delaju kao jedna nedeljiva vlast, a kneževska družina i sveštenstvo postaju glavni oslonci te vlasti. Crkva kneževe podupire jevanđeoskim učenjem da nema vlasti ako nije od Boga data, a kneževi, sa svoje strane, postaju trajni zaštitnici Crkve. Od 988. godine državna vlast usklađuje svoju aktivnost sa stavovima Crkve, ali primanje hrišćanstva u Rusiji nije dovelo do sakralizacije kneževske vlasti; knez je samo služitelj Boga, a u cilju sprovođenja pravde u zemaljskom carstvu. "Crkva nije izmenila ni oblike ni osnove političkog poretka kakav je zatekla u Rusiji... ona se samo potrudila da odstrani neke njegove teške posledice, npr. kneževske razdore, ili da ulije bolje političke pojmove, objašnjavajući kneževima istinske zadatke njihovog delovanja...kidala je stari paganski rodovski savez stvarajući novi – hrišćansku porodicu".^[17]

Mada je ruske mitropolite postavljao carigradski patrijarh, ruski veliki knez imao je pravo da ga ne primi, pa čak i da predloži drugog. Takvo slično pravo imaće i udeoni kneževi, u odnosu na rukopolaganje episkopa. Fotijev Nomokanon iz 883. godine, koji je važio i za novokrštenu Rusiju, pokazaće se delimično neprimenljivim u delu koji se tiče svetovnih odredbi, budući da se i rusko društvo dosta razlikovalo od vizantijskog. Zato su ovde mnogo više bili od koristi i u primeni delovi Nomokanona koji se tiču religioznih i crkvenih pitanja. Za onu sferu u kojoj se crkva pojavljuje kao član ruskog građanskog društva, biće merodavni "ustavi" koje će izdavati ruski kneževi.^[18]

Do mongolske vladavine, svi mitropoliti, osim Ilariona i Klimenta, bili su Grci koje je slao carigradski patrijarh. To, međutim, nije smetalo da ove starešine crkve uživaju visoki ugled i poštovanje čitavog ruskog društva. Sami kneževi su ih prihvatali kao svoje očeve i rado se savetovali s njima o svim važnijim pitanjima. Letopisi navode mnoge slučajeve uticaja pojedinih mitropolita na društveni život, najčešće u mirotvoračkom pravcu.

Episkopi su birani od strane kneževa i naroda, prevashodno iz ruskog monaštva, a pri tome često iz redova uglednih porodica. I oni su uključeni u društveni život, utoliko pre što su, po pravilu, nastavljali da žive i delaju u sredini iz koje su i potekli. Uživali su visok ugled, a po rangu u državnoj hijerarhiji bili odmah iza kneževa. Odlazeći povremeno iz svojih kneževina, kneževi su privremenu upravu uvek poveravali mesnim episkopima, što je činjenica koja, sama po sebi, svedoči o njihovom visokom društvenom ugledu.

Manastiri počinju da niču po Rusiji odmah po primanju hrišćanstva. U Kijevu ih je u XIII veku bilo sedamnaest, a u Novgorodu čak dvadeset dva. Vrlo brzo postaju centri prosvete i učenosti svoga doba. Starešine manastira, igumani i arhimandriti, slično episkopima, uživaju veliki ugled, ali je njihov uticaj na društveni život, zbog osobenosti sopstvenog položaja, bio više moralne i duhovne prirode.

U osnovi, društvena struktura drevne Rusije i posle 988. godine ostaje ista kakva je bila u vreme vladavine Vladimirovih prethodnika, ali primanje hrišćanstva vidno menja stara životna načela. Hrišćanstvo, kao nova vera i za Slovene i za neslovene, dovodi preko bratstva u Hristu do ublažavanja etničkih i verskih razlika. U prvi plan sada izbija ono što je zajedničko na širim prostorima, a bogoslužbena upotreba slovenskog jezika, s kraja na kraj ruske zemlje, postaće još jedan, dodatni faktor zbližavanja i stapanja stanovništva slovenskog i neslovenskog porekla. Usvajajući istu veru, na primer, sada i pripadnici različitih etnosa mogu da stupaju u brakove, budući da su otklonjene ranije, u paganskom periodu postojeće međuetničke prepreke koje su to onemogućavale.

* * *

U društvenom i državnopravnom životu, Crkva je, pored njene osnovne pastirske funkcije, bila prisutna preko crkvenog sudstva, posedovanja zemlje i bavljenja trgovinom.

Crkveni sudovi rešavaju ne samo predmete čisto crkvene i verske prirode, već i građanske. Po važećem Nomokanonu, po Ustavima Vladimira, Jaroslava i drugih kneževa, od građanskih stvari crkvenom sudu pripadaju skoro svi porodični sporovi, razvod braka, suđenje u sporovima roditelja i dece, predmeti o nasleđivanju i starateljstvu, utvrđivanje duhovnih zaveštanja (ostavljanja imovine za pokoj duše) i deoba nasleđa. Crkveni sud nadležan je za dela protiv morala i crkvenih propisa. Radi suđenja, postojali su pri episkopima osobeni mešoviti sudovi sastavljeni i od duhovnika i od mirjana, svetovnih lica.^[19] Osim ove nadležnosti, kada se za određenu vrstu građanskih sporova sudilo svim hrišćanima, nezavisno od društvenog statusa, zanimanja i mesta življenja, crkveni sudovi imali su isključivo pravo suđenja u svim predmetima, i građanskim i krivičnim, kada su stranke, odn. osumnjičeni, bili lica ili ustanove pod neposrednom crkvenom upravom. U tom statusu su monaštvo, sveštenstvo i članovi njihovih porodica, crkvene bolnice, sirotišta, prihvatilišta i sva lica koja žive na crkvenom zemljištu, čak i ako se ne nalaze u crkvenoj službi. Jedini izuzetak bilo je krivično delo ubistva, za koje se sudilo u okvirima kneževskog sudstva. U slučajevima kada su strane u sporu crkvena i svetovna lica, formirani su mešoviti sudovi, gde je svaka strana predlagala svog sudiju, ali to ni na koji način nije uticalo na sam sudski postupak. On je bio jednak i za crkvene ljude i za mirjane.

Manastiri i episkopska sedišta često su vlasnici velikih zemljišnih poseda, naseljenih i nenaseljenih. Selima i zaseocima koji pripadaju Crkvi, upravljaju tiuni, seoske starešine i drugi upravitelji. U to vreme, crkve i manastiri nisu se razlikovali od drugih zemljoposednika. Upravitelji u episkopskim i manastirskim selima postavljani su od strane episkopa i manastira. Kao i svetovni zemljoposednici, episkopi i manastiri upraviteljima svojih imanja izdaju "ustavne gramote" u kojima je označavano koja su njihova prava i obaveze, dažbine i obaveze seljaka.

Same crkve i manastiri nisu oslobađani poreza i drugih društvenih obaveza sa zemlje kojom su raspolagali. U tom pogledu, crkveni zemljoposed nije se načelno razlikovao od svetovnog. Naravno, bilo je i izuzetaka. Pojedini manastiri i crkve dobijali su "žalovanije gramoti" kojima su oslobađani od dažbina, ali su takve povelje davane i pojedinim svetovnim zemljoposednicima, pa ovo nije samo privilegija Crkve. Jedino, skoro beznačajno oslobođenje, bilo je to što su sveštenici, crkve i manastiri, oslobađani zemljišnih poreza za onoliku površinu, koliku su zauzimale njihove kuće, odn. crkvene i manastirske zgrade.

Crkva je imala pravo da se bavi trgovinom, što je činila preko svojih posebnih nadzornika (pristavnika). Uz crkve i manastire postojala su privremena ili stalna trgovišta, pijace, pa su i odatle uzimane takse. Samo sveštenstvo pak, po Ustavu Jaroslava, bilo je oslobođeno nekih trgovačkih taksi, ali je ta povlastica pod potonjim kneževima ukinuta, te su crkve i manastiri u trgovačkim poslovima bili u svemu izjednačeni sa ostalim trgovcima. Šire posmatrano, rusko zakonodavstvo, od kraja X, pa sve do kraja XV veka, nastojalo je da se, u zemljoposedničkim i trgovačkim odnosima, sveštenstvo i Crkva ne razlikuju od svetovnih lica i čitavog društva. U vreme kneževa Vladimira I i Jaroslava, uočava se sklonost da se na crkvu i sveštenstvo gleda kao na izdvojenu zajednicu, različitu od građanskog društva, te da im se daju različite privilegije. Posle njih, međutim, sveštenstvo i monaštvo ne uživa nikakve znatnije privilegije, i skoro je u svemu, reklo bi se, izjednačeno sa svetovnim delom društva.

Udeone kneževine

Posle smrti poslednjeg velikog kneza Kijevske Rusije Vladimira II Monomaha 1125. godine, teritorija države praktično se raspada na udeone kneževine. Poseban status među njima i dalje će imati Kijev, sve do njegovog pada pod mongolsku vlast 1240. godine.

Stalno nastojanje svih kneževskih rodova da vladaju Kijevom, kao prvim i najbogatijim gradom, imalo je za posledicu da se tu nije učvrstio nijedan kneževski rod, pa tako Kijev ni nije postao nasledni posed unutar jedne porodice. Tokom sto osamdeset i šest godina, od smrti Jaroslava Mudrog do pokoravanja Kijeva od strane Mongola, duže ili kraće vreme, kijevski kneževski presto zauzimali su černigovski, perejaslavski, turovski, novgorodsko-severski, smolenski, voljinski, suzdaljski, pa čak i jedan polocki knez. Sa izuzetkom kneževa galičkih i rjazanskih, svi rodovi udeonih kneževa vladali su izvesno vreme Kijevom, otimajući jedni drugima vlast. U ovakvim okolnostima, raznoplemena, bogata trgovačka starosedelačka "zemščina" Kijeva nalazila se u manje-više nezavisnom položaju. Mogla je da daje ili uskraćuje podršku pojedinim kneževima, da se postavlja neutralno prema konkretnom knezu, ili da pomaže njegove protivnike. Sami kneževi pak, do godine 1169, kada je knez vladimirsko-suzdaljski sa vojskom pokorio Kijev, uvažavali su glas Kijevljana i uvek davali prednost onom pretendentu na kijevski presto koji je na svojoj strani imao kijevsku "zemščinu".

Ovakva praksa brutalno je prekinuta 1169. godine. Od tada, kijevska "zemščina" sasvim gubi svoj raniji značaj. U narednih sedamdeset godina, do mongolsko-tatarske najezde, knezovi suzdaljski, černjigovski i smolenski, otimaće se oko Kijeva samo radi njegovog bogatstva, a ne više zbog političkog prestiža koji pripada onome ko vlada Kijevom. Ovi kneževi nisu čak ni pomišljali da ovde zasnuju naslednu vladavinu. Nepostojanje sopstvenog vladajućeg kneževskog roda, što je ranije bila prednost za kijevsku "zemščinu", u poslednjim decenijama pred mongolsku najezdu Kijev će ispaštati kroz brojna poniženja, stradanja, pljačkanja i paljevine. Inspirisaće ih i predvoditi kneževi koji Kijev više ne doživljavaju kao svoj grad, već bezmalo kao svoj plen.

Perejaslavska kneževina u Pridnjeprovlju, nizvodno od Kijeva, obuhvatala je malo značajne i ne naročito bogate gradove. Kneževi su se često menjali, ali ne zato što su nastojali da ovde dođu na vlast, već zbog toga što su ovi gradovi kod udeonih raspodela i preraspodela poseda obično priključivani nekim drugim posedima, ili su im, u dogovoru sa kijevskim knezom, dovođeni drugorazredni kneževi. Njihove "zemščine" nisu mogle da samostalno delaju, pošto su u mnogome zavisile od spoljnih okolnosti, od promena u Kijevu, ili na drugim, od njih važnijim posedima. U međusobnim razračunavanjima, kneževi su pribegavali nemilosrdnom razaranju i paljenju pojedinih gradova, ponekad samo radi toga da bi izazvanim strahom pridobili za sebe ostale. Čak i u najvažnijem gradu ove oblasti Perejaslavlju, "zemščina" je, u poređenju sa novgorodskom ili kijevskom, imala sasvim mala prava. Nije se vezivala za svoje promenljive kneževe. Kada je Kijev bio razoren, stradali su i svi gradovi u ovoj oblasti.

Sasvim drugi značaj imaće "zemščina" u onim kneževinama koje će postati nasledni posedi unutar jedne kneževske porodice – Galička, Smolenska, Polocka, RostovskoSuzdaljska, RjazanskoMuromska, Voljinska (od Izjaslava Mstislaviča) i Černjigovska (od Vsevoloda Oljgoviča).

Galička kneževina, zapadno od Kijeva, u gornjem toku Dnjestra, imala je kneževe iz jednog roda koji se, pri tome, nisu delili na grane. Izgubila se svaka razlika između "zemščine" i kneževe družine. Družinici su se ovde toliko stopili sa starosedelačkim elementom, da su postali glavni zemljoposednici i predvodnici "zemščine". U letopisima, oni se nazivaju galičkim, a ne kneževim bojarima, kao u drugim kneževinama. Bojari nastali na ovaj način, toliko su ojačali, da su pokazivali samovolju i prema kneževima, mešajući se čak i u njihov porodični život.^[20] U narednih šezdesetak godina dovodili su na presto različite kneževe. Kneževska vlast će se ovde stabilizovati tek 1211, dolaskom na presto Danila Romanoviča. Galička Kneževina povratiće tada nekadašnju snagu i značaj. Postaće najjača među ruskim kneževinama sve do 1349. godine, kada je osvajaju poljski feudalci.

Smolenska kneževina u gornjem Podnjeprovlju, na sredokraći između Novgoroda i Kijeva, trajno je ostala pod vladavinom porodice Rostislava Mstislaviča, unuka Vladimira II Monomaha. "Zemščina" je dobila veliki značaj preko zbližavanja sa družinom. Mada nikada nije osporavala kneževsku vlast Rostislavovih srodnika, ne može se reći ni da je zbog toga manje učestvovala u društvenim i državnim poslovima. Štaviše, smolenski kneževi bili su veoma ograničavani od strane "zemščine" i zato su, silom prilika, morali da se u svemu usaglašavaju sa njom. Smolenska "zemščina" je simpatisala i podržavala kneževe koji su se držali smolenskih običaja, ali je bila i neumoljiva kada bi ovi pokazivali neuvažavanja narodnih prava.^[21]

Polocka kneževina na Zapadnoj Dvini, severozapadno od Smolenska, odavno je bila odvojena od drugih ruskih zemalja, što zbog perifernog geografskog položaja, što zbog činjenice da je još od vremena Olega imala svoje samostalne kneževe. U vreme kneza Vladimira (980–1015) polocki kneževski presto dat je njegovom sinu Izjaslavu. Od tada se skoro neprekidno nalazio u njegovom rodu. Privremeno, u vreme Mstislava I, koji je izgnao Izjaslaviče, Polocka Kneževina bila je prisajedinjena Kijevu. U vreme sukoba među samim Mstislavičima, odlukom polocke "zemščine", Izjaslaviči su pozvani da se vrate na kneževski presto (iz Vizantije, gde su živeli posle zbacivanja). Tada je polocka "zemščina" dobila takvu snagu kakvu nije imala nijedna druga, sa izuzetkom novgorodske.

Mada su polocki kneževi bili izborni, "zemščina" ih je uvek birala iz reda potomaka Izjaslava Vladimiroviča. Pošto kneževi nisu, sem Polocka, imali druge posede na koje bi se eventualno povukli ako bi bili zbačeni, u odnosima sa "zemščinom" nisu imali mnogo manevarskog prostora; mogli su ili da prihvataju sve uslove i zahteve "zemščine", ili da sebi traže pokrovitelje u liku susednih kneževa, odn. da se drže poludivlje susedne Litve. Ove okolnosti omogućile su polockoj "zemščini" da krajem XII veka dostigne takvu samostalnost, da sa susednim vladarima u svoje ime zaključuje mirovni ugovor, bez konsultovanja sa sopstvenim knezom (npr. 1186. sa smolenskim knezom Davidom Rostislavičem).

Voljinska i Černjigovska kneževina, prva, istočno od Kijeva na obalama južnih pritoka reke Pripjat i gornjeg toka Zapadnog Buga, druga – na srednjem Podnjeprovlju, uzvodno od Kijeva, trajno žive sa istim kneževskim rodovima na čelu. U Voljinskoj, to su potomci Izjaslava Mstislaviča, a u Černjigovskoj, potomci Davida i Olega Svjatoslaviča. Tako su i jedna i druga "zemščina" imale dovoljno vremena da se zbliže sa svojim kneževima i njihovim družinicima. Česti ratovi njihovih kneževa sa susedima i njihovo veliko mešanje u poslove drugih kneževa, dovelo je, međutim, do izuzetnog jačanja kneževskih družina, u koje se, u vreme vojnih pohoda, uključivao i deo domaćeg stanovništva, željnog ratnog plena. Sve to nije stvaralo povoljne uslove da "zemščina" apsorbuje družinu, kao što se dogodilo u Galiču, Smolensku i Polocku. Družine su bile toliko jake, da "zemščina" nije mogla da prema njima ispoljava veliku moć, niti je mogla da se izbori za odlučujući uticaj u društvenim i državnim poslovima. Učestali napadi suseda i upadi Polovaca, sprečavali su "zemščinu" da računa na kneževske družine i njihovu pomoć u zaštiti zemlje. Verovatno se i zbog toga, u letopisima ne može naći nijedan primer nesloge "zemščine" i kneževa u ovim dvema kneževinama.

Rjazanska i Muromska kneževina u srednjem i donjem toku Oke, pritoke Volge, još od vremena Mstislava Velikog imale su svoje nasledne kneževe iz roda Jaroslava Svjatoslaviča, koji su tamo trajno vladali. Ustaljenost kneževske porodice doprinela je da je "zemščina" ovde dobila ogroman značaj. Ne samo da je ravnopravno sa družinom učestvovala u svim društvenim poslovima i ratovanjima kneževa, već je i delala samostalno, onda kada knez zbog nekih razloga to nije mogao.^[22] Kasnije se događalo da su Rjazanjci zbacivali kneževske namesnike koje su im nametale susedne kneževine, te da su povremeno "vladali sami sobom", bez kneza. "Zemščina" je u Rjazanju bila, inače, toliko jaka, da je uspevala da održi svoju samostalnost i u periodima kada su pojedini kneževi bili ubijani ili zarobljavani.

Suzdaljska i Rostovska kneževina, istočno od ušća Oke u Volgu, ispočetka imaju kneževe koje im šalju iz Kijeva, a zatim, u vreme Vladimira II Monomaha (od 1093. godine) iz Perejaslavlja. Njihova "zemščina" u to vreme potpuno je nebitan činilac u društvenim odnosima, niti na bilo koji način učestvuje u kneževskim poslovima. Do velike promene doći će uzdizanjem Jurija Dolgorukog, suzdaljaskog kneza, sina Vladimira II Monomaha. Dolgoruki će 1125. preneti i sam kneževski presto Rostovsko-Suzdaljske kneževine iz Rostova u Suzdalj, odakle će započeti borbu za Perejaslavsku kneževinu i za sam kijevski presto.^[23] "Zemščina" je tada toliko ojačala da postaje, u poređenju sa "zemščinama" drugih udeonih kneževina, jedna od najsamostalnijih.

Mada su im kneževi svi bili iz jednog roda, na kneževski presto dolazili su izborom. Posle smrti Jurija Dolgorukog 1157. godine, suzdaljska i rostovska "zemščina" za kneza biraju njegovog sina Andreja Bogoljubskog, ne po starešinstvu, već po svojoj želji, iako je Dolgoruki u testamentu naznačio da treba da ga naslede mlađi sinovi Vsevolod i Vasiljko. Posle smrti Bogoljubskog, obe "zemščine" su, umesto njegovog sina, za kneževe uzele njegove rođake Mstislava i Jaropolka Rostislaviča. Iste kneževe je ispočetka priznala i "zemščina" grada Vladimira,^[24] ali se potom predomislila i za svog kneza 1176. dovela brata Andreja Bogoljubskog, Vsevoloda III.

Odvajanje vladimirske "zemščine" od suzdaljske i rostovske, dovešće do otvorenog sukoba kakav do tada nije viđen na ruskoj zemlji – rat između kneževina koje ne predvode inače ratoborni kneževi, već same "zemščine". Ispostaviće se da su "zemščine" toliko jake, da mogu odložiti čak i zaključivanje mirovnog ugovora oko koga su kneževi već postigli saglasnost. Dugo je, potom, tinjala pritajena mržnja između stare rostovske i suzdaljske "zemščine", sa jedne, i mlade vladimirske, sa druge strane, što je i jednima i drugima onemogućilo da se stope sa kneževskom družinom.

Na suzdaljsko-rostovskoj zemlji može se pratiti još jedan društveni fenomen, jedinstven na ruskim prostorima: družina i "zemščina" su potpuno odvojeni jedni od drugih, ali su pri tome i jedni i drugi ispoljavali jaku i istinsku odanost knezu. To je jedan od izuzetno važnih momenata za razumevanje jačanja suzdaljsko-rostovske oblasti čiji će centri najpre biti u Rostovu, Vladimiru, Suzdalju, Perejaslavlju-Zaleskom, a potom u Moskvi, kada ova, sa Danilom Aleksandrovičem, od 1276. godine postaje zasebna kneževina – centar oko koga će kasnije izrastati obnovljena i jedinstvena ruska država.

Republika Novgorod

Osobeni istorijski put Novgoroda kao da je bio nagovešten još Olegovim prelaskom u Kijev 882. godine. Jak i bogat zanatski, trgovački i kulturni centar sa izvanrednim geografskim položajem, bez nasledne kneževske loze koja bi gradu nametnula jaču vlast, sa izgrađenom i uhodanom unutrašnjom organizacijom, daleko od sedišta i neposrednog nadzora velikih kijevskih kneževa, Novgorod je imao sve objektivne preduslove da uzlaznu liniju svog ekonomskog, političkog i kulturnog razvoja dovede do potpune samostalnosti. Ona je konačno oličena u feudalnoj republici "Gospodin Veliki Novgorod", koja će trajati tri i po veka – praktično već od smrti Vladimira II Monomaha 1125. godine,^[25] pa sve do 1478. kada će Novgorodska republika biti uključena u sastav obnovljene ruske države sa novim centrom u Moskvi. Svoj blistavi uspon Novgorod duguje i tome što je jedina ruska oblast koja u XIII veku nije pala pod mongolsku vlast.

Nastojanje Novgoroda da što manje zavisi od centralne vlasti u Kijevu prvi put se ispoljava, u izraženijem vidu, tokom poslednje godine vladavine velikog kijevskog kneza Vladimira. Novgorodci su tada (1015. godine) prestali da Kijevu plaćaju uobičajene dažbine i poreze. Odnosi dva najveća centra drevne Rusije usled toga su poremećeni do te mere, da su se obe strane počele spremati za oružanu borbu. U to vreme je posadnik (upravnik) Novgoroda, dakle i predstavnik kijevskog kneza Vladimira, bio njegov sin Jaroslav, kasnije prozvan Mudri. Ovakvu smelu odluku novgorodskog plemstva Jaroslav je podržao možda pridobijen upravo njihovim planovima o nezavisnosti. Saznavši, potom, da mu je otac umro, a da na kijevskom prestolu već sedi osvedočeni bratoubica Svjatopolk, Jaroslav poziva Novgorodce da mu pomognu u zauzimanju kijevskog prestola. Po rečima Letopisca, u pohodu na Kijev pridružilo mu se četiri hiljade Novgorodaca. Kada je 1019. godine zaseo na velikokneževski presto, Jaroslav im se odužio tako što ih je otpratio za Novgorod, davši im posebne gramote (isprave) o autonomiji njihovog grada.^[26]

Niti su se isprave o autonomiji Novgoroda sačuvale do našeg vremena, niti je poznat njihov sadržaj. Zna se jedino da su se Novgorodci pozivali na njih i dičili njima, tokom čitave svoje slavne prošlosti. U vreme trajanja Novgorodske republike, oni su čak i kod zaključivanja ugovora sa izabranim kneževima zahtevali od njih da se zakunu "na sve gramote dobijene od Jaroslava".

I potonji kijevski vladari postavljaće za kneževe Novgoroda svoje starije sinove. Ovi će, kao pretendenti na kijevski presto, vladavinu u Novgorodu po pravilu doživljavati kao prolaznu etapu u svom životu. Ova činjenica, tokom vremena doprineće nestabilnom položaju kneževske vlasti u Novgorodu i pogodovati jačanju vlasti posadnika i arhiepiskopa.

Nekakvi nemiri u Novgorodu 1118–1120. godine, kada se u kratkom roku smenjuju trojica posadnika, završiće se tako što je, po rečima Letopisca, 1120. godine "došao u Novgorod za posadnika Boris" (očigledno, poslat iz Kijeva). Nekoliko godina kasnije, međutim, Letopisac beleži da (1125) "postaviše" Novgorodci za kneza Vsevoloda – jezička formulacija koja ukazuje da su ga građani "izabrali". Još jednom, verovatno poslednji put, Kijev "šalje" u Novgorod posadnika 1129. godine. Ustanak iz 1136. godine, definitivno u prvi plan državnog i uopšte političkog života Novgoroda istura gradsku skupštinu (veče).

Ključevski smatra da je u prvim godinama posle smrti Vladimira II Monomaha (1125), stanovništvo Novgoroda izgradilo običaj da, do imenovanja novog kneza i do njegovog preuzimanja dužnosti, bira posadnike kao privremene vršioce kneževskih ovlašćenja. Ova povremena praksa je, veli, vrlo brzo prerasla u trajnu.^[27] Posadnik se uskoro pretvara u čuvara interesa Novgorodaca pred knezom, a za kneževe u Novgorodu počinju se pozivati kneževi iz drugih oblasti, oni koji su bili po volji novgorodskog bojarstva.

Međusobna prava i obaveze Novgorodske republike i njenog kneza uređivana su ugovornim poveljama. Najstarija takva "ustavna" povelja sačinjena je 1265. godine sa tverskim knezom Jaroslavom Jaroslavičem. Sadržaj ove povelje poslužiće kao obrazac za one potonje. Pregovore sa svim budućim kneževima, u ime gradske skupštine (veča) vode posadnik i tisjacki, ali je u tome bila velika i uloga novgorodskog arhiepiskopa. Ugovori jasno definišu položaj kneza u upravi i sudstvu Republike, finansijske obaveze grada prema njemu, te odnos kneza prema trgovini.

Sve ugovorne povelje otpočinju zakletvom kneza da će poštovati njihove odredbe i stare slobode Novgoroda, tradicionalne nadležnosti veča i ostalih izbornih upravnih organa, te da će vladati po starim običajima i svaki potez usklađivati sa gradskom upravom. Pretpostavljalo se kneževo učešće u upravljanju Republikom, ali njegove konkretne nadležnosti nisu propisivane.

Ugovorne povelje mnogo su rečitije u onim delovima gde se navode ograničenja kneževske vlasti, nego u onima gde se nabrajaju kneževa ovlašćenja. Knez nominalno ima najvišu upravnu i sudsku vlast, ali je ostvaruje uvek u prisustvu i uz saglasnost izbornog novgorodskog posadnika. Ne može da sudi sam, niti da sam rešava o žalbama na presude, ne može da bez znanja posadnika dodeljuje zemlju, niti je sam može sticati na prostoru Republike, ne može da na niže državne funkcije (koje se popunjavaju imenovanjem) postavlja ljude iz svoje družine, već isključivo pripadnike novgorodske "zemščine", a bez odluke suda o krivici ne može razrešiti nijednog izabranog ni postavljenog činovnika, te nema pravo da bez saglasnosti posadnika izdaje bilo kakve javne isprave. Knez, osim toga, ne može da razrezuje poreze novgorodskom stanovništvu, niti da bilo koga od njih prema u odnos zavisnosti, kao što ne može ni da vodi samostalnu trgovinu sa strancima.

Kneževi, ipak, nisu besplatno i samo iz počasti obavljali svoju funkciju. Dolazeći na to mesto, oni su od Novgoroda dobijali određene naknade u vidu npr. dažbina od svake trgovačke lađe ili tovara, a mogli su da se preko novgorodskih posrednika uključuju i u međunarodnu trgovinu. Sve te izvore prihoda gubili bi onog trenutka kada bi napustili kneževski položaj. Knez je postepeno izlazio iz strukture lokalnog društva – veli Ključevski – gubeći organsku vezu sa njim.^[28] On je sa svojom družinom ulazio u novgorodsko društvo čisto mehanički, kao strana, privremena snaga. Političko težište prenelo se iz kneževskog dvora na većnički trg, u centar lokalnog društva.

Doda li se ovome da knez nije mogao da samostalno vodi ni spoljnu politiku, sasvim logično se nameće pitanje zašto onda Novgorodci nisu potpuno ukinuli kneževsku funkciju, budući da su, objektivno, za to imali sasvim dovoljno snage, i političke, i ekonomske.^[29] Knez je izgleda zadržan najviše zbog vojne funkcije, kao simbol i tradicionalni stožer jedinstvene komande nad oružanom silom. Borbeni Novgorodci, da su želeli, mogli su svakako odlučiti da ubuduće iz svojih redova biraju sopstvenog vrhovnog vojnog starešinu, ali je, po svoj prilici, ovde prevagnula iskonska tradicija duboko usađena u kolektivnoj svesti i istorijskom pamćenju ljudi.

Novgorod i Pskov

Jedini krupniji ekonomski i kulturni centar na novgorodskoj zemlji bio je Pskov. Povest drevnih vremena pominje ga još pod godinom 903-om, ali će on još dugo ostati u senci Velikog Novgoroda, kao njemu potčinjen grad, tzv. prigorod. Mada su njegovi stanovnici pokušavali da se od Novgoroda odvoje još 1136–37. godine, Pskov će tokom čitavog XII, XIII i tokom prve polovine XIV veka ostati u sastavu Novgorodske republike. Osamostaliće se tek 1348. godine i kao feudalna republika sa skoro preslikanim novgorodskim uređenjem, živeti sve do potčinjavanja vlasti Moskve 1510. godine.

Potpunom osamostaljivanju Pskovske republike doprinela je i jedna takoreći slučajnost. Novgorod su tada napali Šveđani, pa je on od Pskova zatražio i dobio vojnu pomoć. U znak zahvalnosti je stanovnicima Pskova prvi put dozvoljeno da sami izaberu svog posadnika, koga su im ranije slali iz Novgoroda. Sedište sudske vlasti, u predmetima Pskovčana, ubrzo je preneto iz Novgoroda u Pskov. Istovremeno, novgorodski arhiepiskop počeo je da imenuje svog namesnika u gradu Pskovu iz tamošnjih redova.

Kada se konačno uobličila, unutrašnja organizacija Pskovske republike postaće skoro identična sa onom u Novgorodu. Najviši organ je gradska skupština (veče) koja ograničava kneževsku vlast. Upravno-sudske poslove obavljaju dvojica ravnopravnih posadnika. Funkcija tisjackog međutim, u Pskovu nije postojala. Slično kao u Novgorodu, i u Pskovu su vodeću ulogu na veču imali bojarstvo i trgovački vrh.

Razvijena robno-novčana privreda i Novgorodske i Pskovske republike pogodovala je izrastanju klase slobodnih posednika, unutar koje su svi imali status punopravnih građana i potpuna svojinska ovlašćenja. Gradski deo stanovništva čine bojari (najviši, upravljački sloj), "dobrostojeći ljudi" (žitji ljudi, tj. oni koji nisu pripadali plemstvu, ali im se po bogatstvu približavaju), trgovci i zanatlije.

Ogromnu većinu seoskog stanovništva čine lično slobodni i potpuno poslovno sposobni seljaci. Oni se u Novgorodu razlikuju samo po tome da li rade na sopstvenoj zemlji^[30], ili, uz ugovorene obaveze, na državnoj,^[31] odnosno zemlji privatnih zemljoposednika.^[32] Oni, kao i ostali stanovnici, uživaju potpunu krivičnopravnu zaštitu. O holopima (robovima) u obema Republikama, izvori govore toliko malo, da se o njima ne može zaključiti ništa pouzdano. Malobrojni poznati istorijskopravni izvori ne tretiraju bojare kao privilegovanu kategoriju ni u Novgorodu ni u Pskovu, čak ni tada kada su oni žrtve najtežih krivičnih dela.

Ni u jednoj, ni u drugoj republici, nema nagoveštaja o bilo kakvim zabranama ili ograničenjima privrednih delatnosti seoskog stanovništva. Načelo formalne jednakosti pred sudom pripadnika različitih staleža, važilo je u obema Republikama.

Uređenje Novgorodske republike

Novgorod je i mnogo pre sticanja statusa samostalne republike imao osobeno unutrašnje uređenje, sa jakim obeležjima teritorijalne samouprave pojedinih delova.

Tradicionalno je bio podeljen na pet samoupravnih rejona, kvartova. Tri su na levoj obali Volhova koja se zvala Sofijska strana.^[33] Na desnoj obali, na tzv. Trgovačkoj strani, gde se nalazio i većnički trg, bila su dva kvarta.^[34] Svaki od njih imao je sopstvenu skupštinu i sopstvenog izbornog starešinu. Kvart se deli na dve stotine koje takođe imaju svog izbornog starešinu.^[35] Stotine se dalje dele na ulice, najmanje jedinice lokalne samouprave u Novgorodu. Ulice imaju svoje ulične starešine i ulične skupštine. Čitava teritorija Novgorodske zemlje takođe je podeljena na petine, a svaka od njih vezana je za jedan gradski kvart, preko koga je ostvarivala svoju lokalnu samoupravu. Uslovno rečeno, savez ovih pet kvartova sa pripadajućim ostatkom državne teritorije čini Veliki Novgorod. Kao centralne organe Novgorod ima gradsku skupštinu (veče), posadnika, tisjackog, bojarski savet, i arhiepiskopa kao crkvenog poglavara.

Gradska skupština Novgoroda (veče) nominalno je imala najveća ovlašćenja. U njenoj nadležnosti je pozivanje, potvrđivanje ili opozivanje kneza i najviših funkcionera, prihvatanje novih zakona, utvrđivanje poreza, pitanje rata i mira, zaključivanje međunarodnih ugovora, suđenje gradskim funkcionerima i rešavanje sporova između njih i kneza. Sazivala se po potrebi, zvonjavom. Svako ko je sebe smatrao punopravnim građaninom, mogao je učestvovati na njenim sastancima koji su se održavali na Jaroslavovom trgu.^[36]

Odluke su donošene aklamacijom. Oko podeljenih mišljenja dolazilo je do nadvikivanja, pa možda i do pesničenja. Kod velikih nesuglasica, istovremeno su sazivane skupštine i na Trgovačkoj i na Sofijskoj strani Novgoroda, pa su se neistomišljenici ponekad, izgleda, tukli na samom Volhovskom mostu.^[37] Skupština, kako se čini, nema predsedavajućeg, a govornici su se obraćali sa posebnog "stepenika" kraj koga je stajao gradski funkcioner zadužen da daje reč svakome ko bi želeo da se obrati okupljenom narodu. Mnogi istoričari se priklanjaju mišljenju V. I. Sergejeviča, iznetom u njegovoj studiji "Veče i knez" još 1867. godine, da su gradske skupštine drevnoruskih gradova, uključujući i Novgorod, bile poprišta bučnih svađa, galame i anarhije. M. Tihomirov, međutim, polemiše sa ovim stanovištem i iznosi ozbiljne protivargumente.^[38]

Posadnik je u najranijem periodu drevne ruske države, tokom X–XI veka bio knežev namesnik za pojedine teritorije, dakle – imenovani funkcioner. Već u prvoj godini posle smrti velikog kijevskog kneza Vladimira II Monomaha, zvanje posadnika u Novgorodu poprima sasvim drugačija obeležja.^[39] On postaje najviši izborni gradski funkcioner, jedna vrsta protivteže kneževskoj vlasti. Uvek je biran iz redova bojara, a ima takoreći paralelne nadležnosti sa knezom. Praktično, bez saglasnosti posadnika knez nije mogao da donese nijednu odluku. Veliki broj posadnika biran je iz dve ugledne novgorodske porodice Mihalčiča i Nezdeniča. Sedište posadnika bilo je u zgradi poznatoj pod imenom Jaroslavov dvor.

Po I. Beljajevu novgorodski posadnik bio je posrednik između kneza i naroda, čuvar gradskog pečata koji je stavljan na sve njegove akte. Sazivao je i rukovodio gradskom skupštinom, u ime Novgoroda pregovarao sa susednim vladarima, ponekad zajedno sa arhiepiskopom putovao na pozivanje novoga kneza. Bio je i zaštitnik građana od mogućih kneževih zloupotreba. Posadnik je, zajedno sa tisjackim svečano uvodio u hram Svete Sofije novoizabrane arhiepiskope.^[40]

O funkciji tisjackog u Novgorodu, zna se veoma malo. I on je, nesumnjivo, biran iz bojarskih redova. Po analogiji sa zaduženjima tisjackog u drugim drevnoruskim gradovima, trebalo bi da mu je i ovde bilo osnovno zaduženje komandovanje vojskom Novgorodaca. Uz to, izgleda da je imao neka policijska i sudska ovlašćenja, pa se u literaturi nailazi čak i na pretpostavku da je bio predsednik trgovačkog suda. Ova pretpostavka mogla je da proistekne iz činjenice da je sedište novgorodskog tisjackog bilo pri hramu svetog Jovana Preteče na Opokah (nedaleko od većničkog trga), gde su se nalazile i prostorije čuvenog trgovačkog udruženja "Jovanovski sto".

Nabrajajući dužnosti tisjackog, I. Beljajev nema mnogo nedoumica. Tisjacki je, veli, predvodio novgorodsku vojsku, brinuo o gradskim utvrđenjima, zajedno sa posadnikom pregovarao sa susednim vladarima, pomagao posadniku u održavanju reda i iznošenju predloga na gradskoj skupštini, te sudio nezavisno od kneza i posadnika.^[41]

Bojarski savet (savet gospode) praktično je objedinjavao sve aspekte uprave. Imao je i neka nadzorna ovlašćenja, a suštinski je uticao i na zakonodavstvo, pripremajući predloge odluka koje je donosila gradska skupština. Savetom je predsedavao novgorodski arhiepiskop,^[42] a činili su ga knez, posadnik, tisjacki i, verovatno, još nekoliko bojara koji su predstavljali gradske kvartove. Uloga ovog bojarskog saveta tokom vremena raste u obrnutoj srazmeri sa opadanjem stvarnog značaja gradske skupštine (veča), da bi, početkom XV veka, bojarski savet potpuno preuzeo u svoje ruke njenu delatnost i odlučivanje.

DEO DRUGI
Društvo i državna vlast

Zemščina

U strukturi stanovništva drevne Rusije, paralelno sa novom društvenom kategorijom kneževih družinika, koegzistira i stara "zemščina" – gradovi i sela sa starosedelačkim slovenskim stanovništvom i opštinskim uređenjem izgrađenim pre Rjurikovog perioda. Doduše, od dolaska Rjurika, slovenska "zemščina" više ili manje gubi svoju samostalnost i presudan značaj, ali i dalje ostaje bitan činilac u novom životu ruskog društva. Postepeno potčinjavajući svojoj vlasti razna slovenska plemena na ruskim prostorima, i sami su kneževi prihvatali "zemščinu" kao nešto odvojeno, različito od kneževe družine, ali nisu uništavali njeno starinsko uređenje.

Položaj "zemščine" nije bio isti na svim delovima ruske zemlje. Novgorodci su, na primer, imali više samostalnosti, naročito posle Olegovog odlaska na jug 882. godine. Smolensk, Ljubeč, Kijev, Černjigov i Perejaslavlj ne zadržavaju toliki stepen nezavisnosti kao Novgorodci, čiji je favorizovan položaj utemeljen u činjenici da su oni, a ne ovi drugi svojevremeno pozvali varjaške kneževe. I oni su, ipak, kao gradovi zauzeti ne silom, već dobrovoljnim pristankom, zadržali sopstvene zemlje, opštinsko uređenje i lokalnu upravu. "Zemščina" se ni tamo nije stopila sa družinicima, niti su je ovi potčinili sebi, nisu međusobno podelili njihove zemlje, niti su starosedelačkom stanovništvu nametnuli zemljišne poreze. Prava "zemščine" i opštinsko ustrojstvo nisu narušeni ni u onim gradovima koje su Novgorodci ustupili Rjuriku na neposrednu upravu njegovim "muževima" – Rostov, Polock, Belo jezero i drugi. Izvorno slovensko uređenje i samoupravna prava nisu, izgleda, bili uništeni čak ni u gradovima Drevljana i Poljana koji su osvajani silom – i oni su slobodno koristili svoju zemlju, družinici je nikada nisu međusobno delili, niti su starosedelačkom stanovništvu zavodili posebne zemljišne poreze.

Ostavljanje opštinama punog prava svojine na zemlji, daje ruskoj istoriji uopšte, a samim tim i istoriji ruskog prava, osobeni karakter, suštinski ih razlikujući od istorije ranofeudalnih država zapadne Evrope.

Selo i grad

Od doba kneza Vladimira i primanja hrišćanstva, sela su ili "zemska", tj. ona koja postoje na sopstvenoj zemlji, ili kneževska, manastirska i crkvena, ili su, pak, pripadala drugim zemljoposednicima. Sva su imala opštinsko uređenje. Slobodni ljudi koji su se nastanjivali po selima, prihvatali su obaveze prema vlasniku zemlje – zemskoj opštini, knezu, manastiru, bojaru ili drugom zemljoposedniku. Svi su stanovnici činili jednu klasu seljaštva koja se nazivala "smerdi", ili jednostavno "opštini", članovi seoske opštine. Izuzetno retko, vlasnici sela su tu nastanjivali svoje robove koji bi, tada, živeli među slobodnim stanovnicima.

Zemljoradnja je osnovno zanimanje, ali su postojala i sela pčelara, ribolovaca, sela koja su se bavila lađarstvom i prevoženjem kopnom robe trgovaca od jednog mesta do drugog. Za sela između Zapadne Dvine i Dnjepra, pouzdano se zna (iz Ugovora kneza Rostislava sa Rigom 1150. godine) da su uz sopstvenu materijalnu odgovornost i kolektivno jemstvo prevozili rusku i nemačku robu, te da su čak imali i svoja "prevoznička udruženja", u kojima se za učlanjenje plaćala izvesna naknada.

Od davnina, sela su u celini potčinjena "svom" gradu, kao što su, uostalom, i mlađi gradovi u svemu bili potčinjeni starijem. Sva seoska imanja, uzeta u celini kao seoska opština, pripadala su "zemščini" ovog ili onog grada. Zato sela nisu mogla da budu "prebacivana" od jedne "zemščine" drugoj. Kneževi i drugi vlasnici zemlje, prelazeći na drugo mesto, takođe nisu mogli da "prenose" svoju vlast nad selom. Ta svojina vlasnika nad selom ili naseljem, međutim, nije ukidala prava seoske "zemščine" na zemlji na kojoj su živeli. Selom, ma na čijoj zemlji da se nalazilo, upravlja sopstveni seoski opštinski zbor i seoski starešina izabran od strane samih seljaka. Uz seoskog starešinu, postojali su i službenici koje je u selo slao njegov vlasnik, ali su njihove nadležnosti ograničene na ekonomska pitanja. Uprava je ostajala isključivo u rukama seljaka i njihovih izabranih starešina.

Osnovni centar izvornog uređenja slovenskog stanovništva bio je grad. On je ne samo odbrambena tvrđava, već je i tačka objedinjavanja onog plemena koje je, neznano kada, podiglo taj grad. Zato se često i čitava oblast nazivala po gradu, kao npr. novgorodska, rostovska ili suzdaljska zemlja. Sva naselja oko grada bila su ili "gradska sela" ili su , pak, pripadala samim građanima, njihovim ljudima ili najamnicima. U najdrevnija vremena, slovensko pleme koje bi na zaposednutoj zemlji podiglo prvi grad i nastavilo da proširuje svoju teritoriju, podizalo je i nove gradove. Oni su se, kao tvorevina prvog grada, nazivali prigorod^[43] i imali tesne veze sa starijim gradom, svojim osnivačem. Mlađim gradovima upravljale su starešine koje bi im određivao stariji grad. Odluke skupštine starijeg grada apsolutno su važile i u prigorodu, a knez koga bi priznao stariji grad, bespogovorno je prihvatan i u svim njegovim prigorodima.

Iz najstarijeg grada upravljalo se čitavom zemljom na kojoj živi jedno pleme, pa su i sva ostala naselja potčinjena njemu. Unutrašnje uređenje gradova do dolaska varjaških kneževa bilo je slično. To je, uslovno rečeno, jedna velika opština, sastavljena od saveza manjih opština, ulica. Ulica je imala svog izbornog starešinu, svoje sudije, svoj zbor. Gradovima su, do dolaska varjaških kneževa, upravljali izborni organi iz redova najstarijih muževa.^[44] Njih je biralo samo gradsko stanovništvo na svojim zborovima, skupštinama. Nad gradskom skupštinom prigoroda stajala je skupština starijeg grada. Neka slovenska plemena, kao npr. Drevljani, istovremeno sa narodnom skupštinom, imala su i kneževe.

Izvorno uređenje, međutim, posle dolaska Rjurika i njegove braće, u potpunosti će zadržati samo Novgorod. U drugim gradovima, odn. plemenskim centrima Istočnih Slovena, vlast gradske skupštine kao dotadašnjeg vrhovnog organa, preći će na kneza. Gradske skupštine nisu ukinute, ali će se sazivati retko – ili kada je knez odsutan, ili u nekim vanrednim prilikama.

Bojari

U strukturi "zemščine" bojari imaju najviši rang. Oni su pripadnici najuglednijih porodica, glavni zemljoposednici i, kako se verovalo, po poreklu najstariji žitelji gradova. Privatna svojina na zemljišnim posedima i upravna ovlašćenja koja su imali, još u najdrevnijim vremenima ih izdvajaju iz mase drugih stanovnika gradova. Bojari, međutim, tada nisu živeli odvojeno od svojih slovenskih sunarodnika, već su sa njima bili povezani mnogim zajedničkim interesima unutar opštinskog uređenja.

Svaka ulica i svaki gradski kvart imali su svoje bojarske rodove, a susedi su ih smatrali za svoje vođe, predvodnike. Uvrediti bojara značilo je uvrediti i čitavu ulicu, opštinu kojoj on pripada, a povreda časti ili ugleda neke ulice smatrana je uvreda bojarskog roda koji u njoj živi. Sa dolaskom varjaških kneževa 862. godine, u mnogim je gradovima odnos bojara prema ostalom stanovništvu pretrpeo znatne promene. U gradovima koji su i posle toga zadržali viši stepen samostalnosti, tragovi nekadašnje bliskosti bojara i "nižih ljudi" dugo će se održati.

Letopisi pominju bojare na novgorodskoj zemlji, govoreći o vremenu znatno pre Rjurikove vladavine, pa se izrastanje ovog gornjeg društvenog sloja vremenski locira u malo poznato doba naseljavanja iljmenskih plemena i osnivanja grada Novgoroda. Sloveni su ove prostore praktično preotimali od starosedelačkog finskog stanovništva. Organizacija najstarijih slovenskih opština je takva, da je zemljište bilo u kolektivnoj svojini, dostupno za korišćenje svim članovima opštine. Oni, dakle, nisu bili njeni individualni vlasnici. Privatnu svojinu na zemlji su, samim tim, mogli da steknu verovatno samo oni pojedinci koji su imali mogućnosti i načina da je, u tom procesu kolonizacije, ne samo oduzmu od finskih ili drugih starosedelaca, već i da je odbrane od pretenzija prethodnih vlasnika ili držalaca. Samim tim su ovi malobrojni ljudi, privatni posednici, u očima svojih saplemenika izgledali kao "veći", uticajniji članovi njihovih zajednica.^[45]

I posle primanja hrišćanstva, bojari čine prvu klasu u ruskom društvu, predstavnike celokupne "zemščine". U letopisima se već razlikuju "zemski bojari" i oni drugi, "kneževski bojari" nastali iz redova kneževih družinika. Zemski bojari, za koje se u nekim letopisima ponekad upotrebljava i naziv "ognjiščanji", bili su glavni predstavnici celokupnog stanovništva, i u mirno i u ratno doba.^[46]

O poreklu i strukturi drevnoruskog bojarstva postoje u literaturi velika razilaženja pojedinih istoričara. Jedni pretpostavljaju da su "najbolji ljudi" drevne Rusije potekli iz redova trgovačke aristokratije, drugi misle da je to vojno plemstvo, a treći, da su se izdvojili preko krupnog zemljoposeda, pisao je još 1910. godine M. Djakonov. Nadovezujući se na njegova razmišljanja, B. Grekov veli da je nesumnjivo bilo više slojeva bojara, različitog materijalnog položaja i porekla, naročito u početnom periodu drevnoruske države. Tada se, po Grekovu, svakako može govoriti o dvema vrstama bojara – o kneževim družinicima koji su neko vreme zaista i mogli živeti od kneževih nezemljišnih darivanja, te o mesnom, lokalnom plemstvu koje je izraslo iz sloja zemljoposednika u procesu raslojavanja seoske opštine i pojave privatne svojine.^[47]

Trgovci

Kao društvena kategorija, trgovci se u istorijskim izvorima prvi put pominju 907. godine, pod nazivom "gosti", u tzv. usmenom Ugovoru kneza Olega sa Vizantijom. Već u Ugovoru kneza Igora iz 944. godine, za njih se koristi izraz "trgovci". Da su oni još tada bili jak društveni sloj, vidi se i po personalnom sastavu izaslanstva koje je pregovaralo sa Vizantijom, budući da je u njemu bilo čak dvadeset i pet trgovaca, poimence navedenih u tekstu samog Ugovora.^[48] Redu trgovaca pripadali su i Sloveni i Varjazi, ali samo oni koji su se trajno i profesionalno bavili trgovinom. Imali su svoja udruženja, izborne starešine, pa čak i zvanje "načelnika trgovačkih karavana", budući da se trgovina sa dalekim krajevima i zemljama tada odvijala isključivo organizovano.

Trgovci su, i posle 988. godine, po društvenom rangu odmah iza bojara. U svim letopisima se tako i navode. Unutrašnja struktura ovoga sloja uglavnom je ostala ista. Udruživali su se u "trgovačke opštine" koje su imale kapital sačinjen od uloga svojih članova. Kao pravi i punopravni trgovci smatrani su samo oni koji su u zajedničku kasu unosili određene iznose.^[49] Svako trgovačko udruženje imalo je svog starešinu, sopstveno sudstvo i upravu u trgovačkim poslovima. Ruska Pravda daje trgovcima nekoliko značajnih privilegija koje pokazuju da su oni bili ne samo posebna društvena klasa, već i da im je u društvu uopšte pridavan veliki značaj. Te pogodnosti tiču se dokazivanja potraživanja, propasti tuđe robe ili novca usled više sile, prioriteta inostranih trgovaca kod naplate potraživanja i garancija prema trećim licima za obaveze trgovca koje nastaju kada se njegov rob (holop) bavi trgovinom, ovlašćeno ili neovlašćeno.

Uživajući poštovanje svoje sredine, trgovci su imali značajan uticaj na društvene i državne poslove. Naročito je u Novgorodu njihov glas često bio odlučujući čak i u tako važnim pitanjima kao što su rat i mir. Novgorodski trgovci su, štaviše, i u vojnim pohodima učestvovali kao zaseban stalež. Oni zajedno sa bojarima i družinicima učestvuju, na primer, u pohodu Vsevoloda Jurjeviča na Černjigovsku oblast 1195. godine. Bili su i članovi delegacija koje su pozivale kneževe. Tako je, recimo, u poslanstvu koje su Novgorodci 1215. poslali da pozove Jaroslava Vsevolodoviča, bilo i deset najboljih trgovaca. Godine 1177, upravo trgovci grada Vladimira, od Vsevoloda Jurjeviča traže da kazni rostovske i suzdaljske bojare koje je ovaj držao u zarobljeništvu.

Ostalo stanovništvo

Obični ljudi ili građani ("ljudini") bili su oni stanovnici sela i gradova koji su se bavili zemljoradnjom ili nekom drugom poljoprivrednom delatnošću, zanatstvom i sitnom trgovinom van trgovačkih udruženja. Generalno posmatrano, u teritorijalnoj i upravnoj jedinici u kojoj su živeli, oni su punopravni članovi drevnoruskog društva. Imaju svoje predstavnike i pravo glasa na zborovima i skupštinama. U društvenoj svakodnevici ondašnjeg sela i grada, međutim, ipak su imali status "mlađih", za razliku od bojara i "zapisanih trgovaca", koji su bili "stariji". Ovo se najviše ogleda kroz činjenicu da u gradskim, uličnim opštinama, "ljudini" nisu imali izbornog starešinu iz sopstvenih redova, dok su na bojarskim zemljišnim posedima njihove seoske opštine više ili manje zavisile od zemljoposednika.

Građani su se udruživali u gradske stotine (satnije), koje su imale svoje izabrane satnike. Satnici su, kao predstavnici svoje satnije, živo učestvovali u poslovima lokalne uprave grada. Uz svoj redovan posao, članovi satnije imaju i obavezu održavanja gradskih tvrđava i mostova, kao i obavezu odbrane grada ili odlaska u rat van grada, onda kada bi više rukovodstvo odlučilo da treba učestvovati u nekom ratnom pohodu. Članovi satnije mogli su biti samo građani-domaćini, dakle oni koji na teritoriji konkretne gradske opštine imaju zemlju, kuću i plaćaju redovne poreze i namete. Samim tim, oni žitelji grada koji na njegovoj teritoriji nisu imali nepokretna dobra, nisu se smatrali članovima gradske opštine, te nisu imali pravo učešća u opštinskim organima i nisu snosili poreske terete. To su bili takozvani "slobodni ljudi".

Zanatlije, unutar ove kategorije uslovno nazvane "ostalo gradsko stanovništvo", predstavljaju društveni međusloj. Prema Ruskoj pravdi, tretiraju se kao kategorija iznad zemljoradnika. Za ubistvo zanatlije, vira je dvanaest, a za ubistvo zemljoradnika pet grivni. "Zemski zanatlija" bio je onaj koji ima zemljišnu deonicu gradske zemlje, pa samim tim, kao član opštine, preko svojih izabranih starešina učestvuje u lokalnoj vlasti, a plaća i sve poreze i dažbine. "Kneževski zanatlija" svojim radom opslužuje kneza, uživa posebne slobode na kneževskoj zemlji, ne pripada opštinskoj zajednici i ne plaća opštinske poreze.

Smerdi

Seoski stanovnici nazivaju se smerdima. Jednu grupu čine oni koji žive na opštinskoj zemlji, a drugu oni koji žive na zemlji privatnih posednika. Neki istraživači smatraju da su samo prvi bili slobodni seljaci u pravom smislu reči, a da su se drugi već nalazili u nekom statusu zavisnosti od svog zemljoposednika.

Po suprotnoj hipotezi, i jedni i drugi bili su slobodni, punopravni članovi opštine, koji su plaćali razrezani porez, imali kolektivne obaveze građenja i popravljanja mostova, prevoženja preko reke, davanja konja za prevoz kneza i njegovih slugu (povoz), a imali su i vojnu obavezu. Razlika među njima, prema ovom gledištu, bila je u prirodi svojinskih prava prema zemlji. Samo su prvi bili vlasnici zemljišne deonice na kojoj su živeli. Tačnije, bili su slični vlasnicima. Zemlja im je pripadala kao da je njihova, ali nisu mogli da je otuđuju, zato što je puno pravo svojine na zemlji pripadalo samo čitavoj seoskoj opštini, i samo je onaj ko pripada opštini mogao da "poseduje" zemlju. Svaki tuđinac, dakle, koji bi se nastanio na opštinskoj zemlji, stupao je u članstvo te opštine kojoj pripada zemlja i primao na sebe razrezani porez i dažbine koje leže na toj deonici. Naravno, važilo je i obrnuto – svaki smerd poseduje opštinsku zemlju samo dotle dok je njen član; napuštajući je, gubio je i pravo na zemlju, koja je trajna i neosporna svojina opštine. Samo je opština mogla da kupuje, razmenjuje, prodaje i uopšte otuđuje zemlju.

Druga grupa smerda koji su živeli na zemljištima privatnih posednika, bili su samo žitelji zemlje koju su držali, a ne i "domaćini". Na ovu zemlju su mogli da se dosele samo pod uslovima koje određuje njen vlasnik. Ovaj je mogao da ih otera sa zemlje, ukoliko mu nisu bili po volji, ili ako se nisu držali prihvaćenih uslova i obaveza. Moguće je da Ruska pravda upravo za ovu kategoriju stanovništva koristi naziv "rolejni zakup", što bi se uslovno moglo prevesti kao "najamni zemljoradnik". Oni su sa vlasnikom zemlje, verovatno, ugovarali uslove pod kojima su obrađivali njegovu zemlju. To su, većinom, bili siromasi, koji su kod zemljoposednika dolazili s golim rukama. On im je, zajedno sa zemljom, predavao žito, seme, kuću, poljoprivredni inventar, tegleću stoku, a nekada čak i novac. Za razliku od "rolejnih zakupa", običnim "zakupima" je u Pravdi posvećeno više pažnje. Jedino se ne kaže koji je inicijalni pravni osnov po kome se neko lice uopšte nalazi u tom statusu. Od običnog najamnog radnika "zakup" se, izgleda, razlikovao i po tome što je od zemljoposednika unapred dobijao novac ili neku drugu vrednost ("kupu") za koju je radio domaćinu, dok su najamni radnici platu dobijali tek posle obavljenog rada.

Bez obzira da li žive na zemlji seoske opštine, ili zemlji zemljoposednika, smerdi imaju pravo slobodnog prelaženja i odlaženja sa zemlje, uz prethodno svođenje računa sa opštinom odn. zemljoposednikom. Mogli su i da na svoje mesto dovedu drugog smerda, koji je, samim tim, preuzimao sve njegove obaveze. Sama seoska opština, pak, mogla je jednostrano da otkaže gostoprimstvo smerdu, ukoliko bi neuredno izvršavao poreske obaveze, ili na drugi način štetio zajednici.

Oni istraživači drevnoruskog društva koji se ne slažu da su u to vreme svi smerdi bili slobodni seljaci, u njima vide osobe bliske položaju roba, ili, pak, zavisne seljake, dok ih drugi, sasvim suprotno, tretiraju kao kategoriju sličnu sitnim vitezovima. Osnovna polemika, međutim, razvija se ipak oko pitanja da li su oni bili slobodni ili zavisni seljaci.

Pokušaj razrešenja ove velike nepoznanice, B. Grekov je učinio tako, što je izneo hipotezu o postojanju dveju kategorija smerda – i lično slobodnih, i zavisnih.^[50] Smerdi su – veli Grekov – osnovna masa ruskog stanovništva iz koje se u procesu društvenog raslojavanja izdvajaju druge klase ruskog društva. Pojavom vladajuće klase, oni su se našli na dnu društvene lestvice.

Feudalizacija je razbila smerde u dva dela – na one koji su članovi opštine i nezavisni od privatnih zemljoposednika, i na one koji su postali zavisni od njih. Po Grekovu, zavisni smerdi su u istorijskim izvorima obuhvaćeni unutar pojma čeljad.^[51] Unutrašnje raslojavanje u opštini primoralo je deo smerda da napuste opštinu i da zaradu potraže na drugoj strani. Tako se kod zemljoposednika pojavljuju novi kadrovi radnog stanovništva, poreklom iz sredine smerda – zakupi, izgoji, rjadoviči i tzv. siroti.

Robovi

Ropstvo se u drevnoj Rusiji nije izgradilo kao preovlađujući sistem društvenih odnosa, ali su robovi, kao marginalna društvena kategorija, ipak postojali.

Istoričari ukazuju na neke uzroke koji tokom prvog milenijuma naše ere nisu pogodovali nastajanju robovlasništva na ovim prostorima: nepodesni klimatski uslovi usled kojih je držanje i izdržavanje robova bilo skupo, opadanje ropstva u susednim zemljama i odsustvo očiglednog primera za njegovo oblikovanje, zemljište koje je omogućavalo dobijanje relativno visokih prinosa sopstvenim snagama, čvrstina veza unutar seoske opštine koja je, u principu, onemogućavala pretvaranje u robove sopstvenih saplemenika.^[52]

Za lično neslobodna lica u robovskom položaju, istorijski izvori koriste termine rob, čeljadin i holop. Neki naučnici tvrde da su oni različitog porekla – prvi naziv je, navodno, označavao robove iz ratnog plena, a drugi i treći robove iz redova sopstvenih saplemenika.

Redovni izvori ropstva bili su zarobljavanje u ratu, kupovina i rođenje od robinje. Iz Ruske pravde saznajemo i o osobenim načinima dospevanja u status holopa: prihvatanje dužnosti, odn. službe "ključara" ili "tiuna" kod gospodara, a bez prethodno sačinjenog ugovora, zatim samoprodaja u ropstvo, ženidba robinjom bez sporazuma sa njenim vlasnikom, pokušaj bekstva "zakupa", osuda za izuzetno teška krivična dela, zlonamerno proglašenje stečaja od strane krajnje nesavesnog trgovca. Ali istovremeno, u Pravdi je jasno uočljiva tendencija da se ne dopusti dalji porast holopstva, iz čega B. Grekov izvlači zaključak da holopi nisu bili glavna radna snaga na posedima kneževa, bojara i crkve.^[53]

Holopi su, kako vidimo iz Ruske pravde, i u tom statusu mogli da obavljaju izvesne poslove i upravna zaduženja za svog gospodara. Robovi trgovaca, na primer, upuštali su se u trgovačke i novčane operacije u ime i za račun svoga vlasnika, pa su sve obaveze koje bi iz toga proizašle bile punovažne i trgovac je morao da ih izvrši. Već u XI veku, u drevnom ruskom pravu važilo je načelo da rob ne može biti subjekt pravnih odnosa. Oni su svojina gospodara, a sami nisu mogli da poseduju nikakvu imovinu. Za krivična dela holopa, kao i za štetu koju bi on prouzrokovao, odgovornost je snosio njegov vlasnik. Za ubistvo holopa, plaćala se naknada kao za uništenje stvari, a ne kao za ubistvo.

Olakšanje položaja holopa svakako se odvijalo i pod uticajem hrišćanstva, za koje je svako ubistvo greh. O zaštiti holopa tokom XI veka, međutim, može se govoriti i iz čisto praktičnih razloga – naškoditi holopu značilo je oštetiti njegovog gospodara. Sa druge strane pak, došlo je do raslojavanja i unutar kategorije holopa. Neki od njih su postavljani u upravnu službu gospodara u svojstvu ekonomatiuna, pa su tada imali pravo čak i da zapovedaju običnoj masi stanovništva. Crkva je, umesto ranije kazne pokajanja za ubistvo holopa, tokom vremena počela da propisuje i strože kazne – boj od devet do trideset udaraca.

Novčani sistem

Jedna od najbitnijih karakteristika drevnoruskog kaznenog prava jeste apsolutna dominacija novčanih kazni. Otkako su sinovi Jaroslava Mudrog, u drugoj polovini XI veka, ukinuli legalnu krvnu osvetu, one se plaćaju i za ubistvo, i za telesne povrede, i za najveći broj ostalih krivičnih dela. Propisana visina novčane kazne, samim tim, na osoben način odslikava i čitav sistem vrednosti drevnoruskog društva, a preko različitih naknada za ubistvo pojedinih njegovih članova, jasno pokazuje njihovo mesto na društvenoj lestvici. Da bi se stekla što približnija predstava o ondašnjoj realnoj vrednosti tih kazni, ali i iznosa raznovrsnih dažbina naplaćivanih u korist države, neophodno je upoznati se sa osnovama prilično složenog drevnoruskog novčanog sistema.

Istorijski spomenici pokazuju da se ovde, u to vreme, kao novac koriste srebro i životinjske kožice, krzna. Obračun jednog i drugog koeficijenta vrednosti obavljao se na različite načine. Krzna su se, na primer, preračunavala ne po desetinskom, već po tzv. četrdesetinskom sistemu. Grivne srebra pravljene su od čistog srebra visoke finoće, a drugi metalni apoeni manje vrednosti (kune, belke, itd.) od legure srebra i drugih metala. Sama reč "kuna", pored toga što je označavala nižu novčanu jedinicu od "grivne", značila je i "novac" u najširem smislu.^[54] U značenju "novac", kuna je, nesumnjivo, bila prihvaćena još u najstarije doba, kada je kao opšte platežno sredstvo korišćeno krzno različitih životinja, a naročito kunica (slično kao što je u drevnom Rimu reč "novac", pecunia, nastala od reči pecus koja je istovremeno značila i blago i stoka).

Grivna je najveća i opšta novčana jedinica. U najranijem periodu drevnoruske države, to je srebrna poluga dužine šest, a širine tri santimetara, verovatno težine jedne funte (409 grama), sa žigom kneževog grada. U XII veku, težila je pola funte srebra. Postojale su dve vrste ove novčane jedinice – grivna srebra i grivna kuna. Odnos njihove vrednosti nejednak je na različitim prostorima i u različito vreme. Tako se u Novgorodu, u XII i XIII veku, jedna grivna srebra računala kao sedam ipo grivni kuna, a u ostalim ruskim zemljama – četiri. Niža jedinica od grivne je "kuna". U X i XI veku, grivna kuna vredi 25 kuna. U XII veku vredi 50 kuna.^[55] Ovaj drugi odnos važiće čak i u XIV–XV veku, ali je i to relativno – u Novgorodu će, na primer, u XIV veku, grivna vredeti 30 kuna.

Kuna je, u X i XI veku, deljena na rezane, što je tada bio pedeseti deo grivne, odn. polovina kune. U XII veku, rezana je izjednačena sa jednom kunom. Novčana jedinica nogata bila je, u XI veku, dvadeseti deo grivne, da bi, od XII veka, zadržala isti odnos prema grivni, ali ga je promenila prema kuni (dotle je jedna nogata vredela 1,25 kuna, a od XII veka – 2,5 kune). Belka je, u XII veku, bila osmina nogate, ili 160-ti deo grivne. Najsitnija novčana jedinica je veška, koja je, u XII veku, vredela osamnaestinu kune, odn. bila 900-ti deo grivne. Pri svemu ovome treba imati u vidu još i to da je novgorodski obračunski kurs uvek bio različit od kursa tzv. nizvodnih zemalja, južno i jugoistočno od Novgoroda.

Ovaj, na prvi pogled neobičan monetarni sistem, postaje mnogo jasniji i jednostavniji ukoliko se osmotri sa one strane koja otkriva njegovu pravu suštinu. Tada se, nasuprot prividnoj komplikovanosti, pokazuje da je on, zapravo, bio obično dovođenje u uzajamni odnos vrednosti krzna pojedinih životinja, ili njihove pojedinačne vrednosti, prema komadu srebra utvrđene težine. Tako je jedna kuna zapravo vrednost krzna kune zlatice, nogata – verovatno samura, belka – hermelina, a veška – veverice. Rezana je, kao što joj i samo ime kaže (rasečena, presečena), po svoj prilici, do XII veka, označavala vrednost polovine krzna kune zlatice.

Kneževska vlast

Kneževska vlast u drevnoj Rusiji, nesumnjivo je vojničkog porekla, nastala prerastanjem ovlašćenja i funkcije vojskovođe. Knez kakvog zatičemo u najstarijim istorijskim izvorima, oličenje je čuvara unutrašnjeg mira, sa znatnim sudskim i zakonodavnim ovlašćenjima. Po rečima A. Solovjeva, tri su osnove kneževske vlasti u drevnoj Rusiji. Jedna je pripadnost dinastiji odn. vladajućem rodu. Drugi njen oslonac su kneževi družinici. Treći – njegova ekonomska moć.^[56]

Drevnoruska politička i pravna doktrina zasnivala je osobeni položaj kneževa na njihovoj funkciji predstavnika čitavog naroda, kao ličnosti koja u jednu celinu objedinjuje celokupno stanovništvo. Mada su i sami zakonotvorci, kneževi su i van toga imali širok prostor za svoje vanpravne, nadzakonske delatnosti, za koje su odgovarali jedino pred Bogom. Niko od podanika, uključujući i najkrupnije bojare, nije imao pravo da posegne na njegovu ličnost, mada ubistvo u borbi za vlast nije nikakva retkost u stvarnom istorijskom okruženju kneževa.

Načelo naslednosti prestola, kao jedan od formalnopravnih priznaka monarhije, bilo je nesumnjivo izgrađeno još u IX i X veku. Predaja vlasti po sinovljevskoj liniji sasvim je očigledna, a vršenje državnih funkcija kneževi ostvaruju kao zakoniti naslednici svojih prethodnika. U literaturi se, međutim, nailazi i na mišljenja o nižem nivou drevnoruske državnosti i na tvrdnje da je kneževska vlast u X veku imala mnogo više bliskosti sa rodovskom starinom.

Od najvećeg značaja bile su vojne i diplomatske funkcije kneževa. Bliski trgovački i drugi kontakti sa Vizantijom, pogodovali su prenošenju na nacionalno tlo ideje vladarske moći. U ugovorima sa Vizantijom naglašen je vrhovni, suvereni položaj kneževa, koji su pregovore vodili u ime celokupnog "ruskog naroda" i "svetlih kneževa".

Veliku ulogu ima funkcija regulisanja društvenih i političkih delatnosti, usmerena na postizanje društvene stabilnosti. Mada su u vreme pojedinih ustanaka kneževi primenjivali oružanu silu, već se od vremena Vladimira I (980-1015) zapaža nastojanje države da konflikte rešava mirnim sredstvima. U tom pogledu je uticaj Crkve bio veoma delotvoran. Kneževska vlast nastoji da u očima savremenika izgradi povoljnu sliku o sebi i povremenim dodeljivanjem pomoći ljudima u nuždi, sirotinji i udovicama, te besplatnim trpezama. I drugi oblici "državne milostinje" bili su veoma rasprostranjena forma komunikacije kneževske vlasti sa narodom. Tako je, na primer, Vladimir II Monomah, u Pouci koju je napisao svojoj deci, pomoć sirotinji čak postavio u samu osnovu čovekoljublja i pravednosti.

Istorijski izvori, naročito od vremena Vladimira I, osobito naglašavaju važnost sudske funkcije kneza. Njegov lični sud na "glavnim dverima" kneževskog dvora, najšire dostupan stanovništvu, bio je najviša pravda i ispravljao je nepravde lokalne kneževske jurisdikcije. U svojoj delatnosti knez se oslanjao na uži savet, iz koga će kasnije nastati bojarska duma. Letopisi pominju i veliki broj upravnih funkcionera koji su činili kneževski aparat vlasti. Iz njihovog naziva razaznaje se funkcija koju su obavljali – čuvar državnog pečata (pečatnik), rukovodilac lova (lovčij), starešina trpeze (stoljnik).

Neki autori smatraju da se raspadanjem rodovskih odnosa, vojska Slovena podelila na hiljade, stotine i desetine, te da su odatle ponikle dužnosti kao što su tisjacki (tisućnik),^[57] sotski (stotinik) i desjacki (desetar). Ovi dužnosnici činili su gradsku upravu, zajedno sa kneževskim posadnikom – namesnikom u gradu ili određenoj oblasti. Tisjacki je imao vojne, upravne, ali i sudske nadležnosti. Za posadnika je obično postavljan ili jedan od kneževih sinova, ili neko iz redova istaknutih bojara. Na kneževskim zemljama, upravu su vršili tiuni.^[58] Vojne funkcije su po pravilu obavljali pripadnici profesionalne kneževe družine.

Kneževski i državni prihodi

Na jedan način su ubirane dažbine od plemena koja su samo privremeno bila pokorena vojnom silom i nisu trajno priznavala kneževsku vlast, a na drugi od onih koja su priznavala vlast konkretnog kneza i nazivala ga svojim gospodarem. Prva vrsta dažbina, čija visina nije bila unapred određena, ubirana je silom, putem povremenih oružanih pohoda koje su predvodili sami kneževi ili njihove vojvode.^[59] Dažbine od drugih plemena bile su brojnije i nisu ubirane silom, već su ugovarane između kneza i obveznika.

Od susednih plemena koja su potpuno priznavala kneževu vlast,^[60] naplaćivani su opšti porez u utvrđenom godišnjem iznosu (urok), poljudje, sudska taksa, vira, prodaža i obrok. Slične dažbine plaća i domaće stanovništvo.

Poljudje su darovi davani knezu kada bi on obilazio pojedine oblasti radi suđenja ili izvršenja kazne. Sudske takse od svakog sudskog predmeta išle su u kneževu blagajnu. Ukoliko neki predmet nije presuđivao lično knez, već njegovi družinici ili tiun, obično je sudskoj taksi dodavana i naknada za kneževe službenike.

Vira je novčani iznos koji je naplaćivan za izvršena krivična dela ubistva, razbojništva, a ispočetka možda i za krađe, verovatno mimo naknade koja je odlazila za namirenje oštećenih.^[61] Vira se prvi put pominje u vreme kneza Igora. Ubicu je tada pogađala odmazda srodnika ubijenog, a njegovo imanje prelazilo je knezu kao vira, kazna za ubistvo. U izvesnim slučajevima, viru je plaćala i seoska opština kojoj je pripadao ubica. Tada se ona zvala "dikaja vira", tuđa vira ili vira za drugoga. U vreme Igora i Svjatoslava, novac ubiran na ime vire bio je namenjen održavanju kneževih i družiničkih konja, opreme i naoružanja. Lopovi i razbojnici su, osim vire, knezu plaćali i prodažu, za svaku telesnu povredu, ranu.

Obrok je zemljišni porez koji plaća stanovništvo sa kneževih privatnih poseda, ili sa onih koje je "zemščina" trajno ustupila vršiocu kneževske vlasti, nezavisno od njegove ličnosti.

Pored ovih dažbina, značajne prihode kneževi su ostvarivali od sopstvenih ribnjaka, lovišta, brodova, a naročito od sopstvene izvozne trgovine kojom su se bavili preko svojih posrednika i poverenika.

U periodu udeonih kneževina, izvori kneževih prihoda su brojniji i raznovrsniji, a njihovo ubiranje organizovanije i propisano u opštim pravnim aktima.^[62] Dažbine neposredno ubiraju kneževi službenici, poreznici i carinici, a pojedine vrste dažbina davane su i u zakup licima koja bi, isplatom državi određene sume, sticala pravo da potom od stanovništva prikupe konkretnu dažbinu. Postojao je i treći način ubiranja dažbina, putem dogovora sa opštinama. Državna vlast je u pojedinim slučajevima propisivala koliki porez i za koje vreme jedna opština ukupno duguje, a opština je zatim sama razrezivala poreze pojedinim članovima i sama ga naplaćivala.

Značajna novina u ovom periodu je to što dažbine više nisu uzimane od svih obveznika jednako, već se sve više vodi računa o imovnom stanju pojedinca. Dakle, ne uzima se više "po glavi", već prema imovini ili prihodu. Da bi ovo bilo moguće, bitan uslov postalo je vođenje zemljišnih, trgovačkih i zanatlijskih knjiga. Neki posredni nagoveštaji u istorijskim izvorima ukazuju da je sistem zemljišnih i poslovnih knjiga u pojedinim naprednijim kneževinama zaživeo sigurno u XII, a možda još i u XI veku. Za dažbine u ovom periodu karakteristično je i to što ni unutar iste kneževine sve oblasti ne plaćaju sve vrste dažbina, niti to čine na isti način, niti obavezno plaćaju sve vidove pojedinih dažbina.

Svi državni i kneževi prihodi, što se ispočetka, izgleda, nije razlikovalo,^[63] kasnije se već mogu grupisati na sudske dažbine i kazne, trgovačke dažbine i poreze u užem smislu.

* * *

Sudske dažbine i kazne bile su vira, prodaža, sudska taksa, presud, zakletvena taksa i železnoje.

Vira je novčana kazna koja se plaćala knezu za krivično delo ubistva. Iznos vire u Ruskoj pravdi bio je 80 grivni kuna za ubistvo "kneževog muža", člana tzv. starije družine, kao i uopšte za ubistvo bojara. Za ubistvo mlađeg družinika i ostalih članova seoskih i gradskih opština, vira je 40 grivni kuna.^[64] Viru plaća ili sam ubica, kada je do ubistva došlo u razbojništvu ili onda kada je on van sistema "dikaja vira", ili je plaća opština – što se u tom slučaju nazivalo "dikaja vira". Postojale su i poluvire, za teške telesne povrede, a u jednom slučaju i za ubistvo žene.

Prodaža je novčana kazna za uvredu ili za povredu svojinskih prava. Iznos je različit, zavisno od vrste prestupa, ali nije prelazio 12 grivni kuna.

Sudska taksa je, po Ruskoj pravdi, generalno iznosila četiri kune za sve presuđene predmete, bilo građanske bilo krivične. Kod ubistva, iznosila je devet kuna, a trideset kod sporova oko zemlje. Plaćala je ona strana koja dobije spor (sudebni urok). Presud je, najverovatnije, sudska taksa za ponovno suđenje po nekom već presuđenom predmetu, barem je to ova reč kasnije značila. Zakletvena taksa plaćana je onda kada je neko u sudskom postupku polagao tzv. očišćujuću zakletvu, koja je mogla da ga potpuno oslobodi obaveze ili krivice za koju se tereti. Ova taksa plaćala se i kod kupoprodaje nepokretnosti, kada je prodavac pred sudom polagao zakletvu da je imanje prodao po navedenoj ceni, što je zapisivano u sudske knjige. Po Ruskoj pravdi, u ovom drugom slučaju, zakletvena taksa iznosila je 27 kuna za zemljište, a 30 kod kupovine roba. Železnoje predstavlja dažbinu od 40 kuna, a plaća je ona strana u sudskom postupku kojoj je naloženo pravdanje usijanim gvožđem.

Trgovinske dažbine bile su gostinjaja, porez na promet, carina, skelarina i takse za merenje robe i žigosanje konja. Gostinjaja je taksa naplaćivana od trgovaca koji su, radi trgovine, dolazili iz drugih gradova i zemalja, dakle, koji su bili "gosti". Uzimana je kao naknada za korišćenje privremenih robnih skladišta kakva su postojala na svim većim trgovima, za korišćenje smeštaja trgovaca u gostionicama, za istovar robe i čuvanje njihovih čamaca u pristaništu.

Porez na promet (torgovoje) naplaćivan je pri samoj prodaji robe na trgu, gde je uvek bio prisutan poreznik (mitnik). Ovaj porez plaćaju i domaći i strani trgovci, bez razlike. Istorijski izvori ne govore detaljnije o tome kako je porez na promet obračunavan, niti o tome da li ga plaća kupac ili prodavac. Sudeći po praksi kasnijih vekova, pretpostavlja se da ga je plaćao kupac.

Carina (mit) naplaćuje se za prevoz robe preko carinarnica, koje su najčešće postavljane kod mostova, skela i ulaza u sela i gradove. Na takvim mestima su podizane carinske zgrade u kojima je radio carinik mitnik sa pomoćnicima. Svakoga ko bi stizao sa robom, zaustavljao je i naplaćivao carinu: na ljude iz pratnje trgovca u vidu glavarine (kostka), na robu – prema broju tovara ili veličini broda kojim je dovožena.^[65] Plaćali su je i domaći i strani trgovci, s tim što su "gostima" uzimane veće carine.

Skelarina (perevoz) jeste taksa za prevoz robe i ljudi iz trgovačke pratnje preko reke. Nije bila unapred određena, a naplaćivali su je ne samo kneževi, već i privatni zemljoposednici koji su na svojim posedima držali skele, ustanovljavali visinu skelarina i na tim mestima postavljali svoje ljude koji nisu dozvoljavali trgovcima da pređu reku gazom.

Takse za merenje robe bile su dvojake. Jedna se plaćala za merenje težine (vesčeje), druga za merenje zapremine (pomernoje) rasutih tereta: raži, pšenice, zrnastog povrća, praha i drugog. Na trgovima su se nalazile javne vage, na čiju je ispravnost strogo motrila crkva.^[66] Obrasci tegova, upotrebljavanih na trgu, čuvani su pri hramu ili na nekom drugom sigurnom mestu, a jednom godišnje su upoređivani sa onima u svakodnevnoj upotrebi. Vaganje su obavljali iskusni profesionalni trgovci, koji su uživali ugled u svojoj sredini. Za merenje rastresite robe, na trgovima su se nalazile državne mere, merice sa obeleženim zapreminama. U praksi se izgradio običaj da taksu za merenje težine plaća kupac, a za merenje zapremine – prodavac.

Taksu za žigosanje konja (pjatno) plaćali su i kupac i prodavac, pošto su konji mogli da se kupuju i prodaju samo u prisustvu ovlašćenog službenika, koji je kupoprodaju registrovao u posebnoj knjizi, a na konja udarao žig.

Neposredni porezi bili su danj, poljudje, urok ili obrok, počast i venčani porez. Danj je porez poznat još iz najranijeg perioda.^[67] U drevnoruskoj državi, razrezivao se na nivou opština. Državna vlast je najčešće određivala koliko koja oblast ukupno duguje na ime ovoga poreza, a opštine su ga same ubirale i dostavljale vlastima.^[68] Time je omogućeno da kneževska vlast, kod razrezivanja poreza danj, vodi računa o razlici između bogatih i siromašnih oblasti, a opštinska vlast o imovnom stanju svojih članova.

Poljudje je takođe jedan od najstarijih poreza.^[69] Kneževi ga ne prikupljaju uvek lično, već preko svojih službenika, a i opštine ga često ubiraju same i predaju knezu. Ispočetka je poljudje imalo formu poklona, koji su knezu davani prilikom njegovih obilazaka zemlje radi suđenja i rešavanja upravnih pitanja. Kasnije je preraslo u čisto poresko davanje, čiju je visinu knez unapred određivao za svaku oblast.

Urok ili obrok, pominje se još u vreme knjeginje Olge. Obuhvata najraznovrsnije vidove davanja ili činjenja. Tokom vremena, radne obaveze sve više se prevode na novčana ili naturalna davanja, unapred određena za čitavu oblast, a opštine ih bliže preraspoređuju unutar svojih granica. Obrokom su nazivani i državni nameti na ubrane trgovačke i druge takse, na prihode od ribnjaka, pčelinjaka, solana, hajke na dabrove, lova i drugih privrednih delatnosti. Počast (počestje) predstavlja dodatak na obrok u vidu "obaveznog poklona" uz prikupljeni iznos obroka. Visina počasti, međutim, nije prepuštena volji i proceni poreskih obveznika, već je, po pravilu, bila unapred određena.^[70]

Venčani porez je, takođe, uziman u korist kneza prilikom zaključenja braka, a plaćali su ga i mlada i mladoženja. Visina je različita. Najmanje se plaćalo kada su oboje iz iste seoske opštine, duplo više kada su iz različitih, a trostruko ako su ne samo iz različitih opština, već i iz različitih srezova.

Kneževi družinici

Do Rjurikovog dolaska u Novgorod 862. godine, nijedno slovensko pleme nije poznavalo ustanovu družinika, koja je, inače, u ranofeudalnim društvima zapadne Evrope neizbežan pratilac izrastanja i jačanja vladarske vlasti.

Pošto su Rjurikovi družinici došli sa njim iz Skandinavije, sasvim je prirodno da je otuda preneta i osnova njihove organizacije. Tamo su oni, kod švedskih vikinških plemenskih vojskovođa (konunga) bili njihova privatna vojska – štitili su njihove posede, pratili ih u vojnim pohodima, ubirali danak od potčinjenih plemena, išli u diplomatske misije u ime konunga. Sa Rjurikom i njegovom braćom, Sineusom i Truvorom, na slovensku zemlju izgleda da je došlo i čitavo njihovo pleme, pa su svi odrasli i za borbu sposobni muškarci samim tim postali prvi kneževi družinici.

U novim uslovima i na tuđoj zemlji, ustanova družinika se donekle modifikuje, a njihova ovlašćenja i odnos prema knezu izgrađuju u skladu sa konkretnim prilikama. Nisu bili čvrsto vezani za kneza i mogli su da se vrate u Skandinaviju, ili idu kuda im je volja. Najstariji družinici su malo živeli po gradovima, budući da su ih mamili ratovanje i ratni plen. Čak i oni koji bi ostajali u gradovima kao predstavnici, organi kneževske vlasti, živeli su odvojeno od starosedelačkog stanovništva. Ta odvojenost bila je ne samo društvena, već i fizička, pošto su živeli u kućama koje su bile grupisane u centru, ili sasvim van grada. Ispočetka nisu posedovali zemljište. Starosedeoci, su one zemlje koje su izdvajali, davali knezu, a ne njegovim družinicima.

Već u vreme Olega družinici više nisu plemenski homogeni. U njihove redove primaju se i novopridošli Skandinavci, te pripadnici različitih slovenskih i drugih plemena. Olegovo postepeno širenje vlasti ka Kijevu još više je oslabilo onaj prvobitan značaj kneževske družine, pošto je on u svakom osvojenom gradu ostavljao odrede svojih družinika kao potvrdu sopstvene vlasti.

Takve specifične okolnosti nisu omogućile da družinici odmah postanu bitan činilac u izgrađivanju i oblikovanju suštine društvene strukture i državne vlasti drevne Rusije. Živeli su na kneževoj zemlji, dobijali od njega izdržavanje, zadovoljavali se vojnim pohodima i ratnim plenom, te ispočetka nisu ni pokazivali interesovanje za dobijanje zemlje ili bavljenje drugim poslovima. Doduše, povremeno su se upuštali u spoljnu trgovinu koja je, s obzirom na ondašnje visoke rizike i prateće opasnosti, i ličila na vojne pohode. Trgovina je, najčešće, i jedina dodirna tačka družinika i starosedelaca, izuzme li se to da su pojedini družinici već mogli biti upravnici oblasti, sudije ili sakupljači poreza.

Sve do kneza Vladimira I, koji će, izgleda, prvi početi da družinicima dodeljuje zemlju, njih ništa nije vezivalo za ruske prostore. Često su se otiskivali u udaljene krajeve i tamo ratovali za sopstveni račun.^[71]

Družinici su bili ne samo kneževa vojna sila i njegovi pomoćnici u mirnodopskim poslovima, već i njegovi savetnici. Stariji članovi družine, sa kojima se knez savetovao oko zakonodavnih, upravnih i ratnih pitanja, čine jednu vrstu stalnog kneževskog saveta. Iz Nestorovog letopisa vidi se da su Rjurikovi naslednici kod donošenja važnijih odluka uvek konsultovali svoje družinike. Knez Igor neke vojne poduhvate preduzima na inicijativu svojih družinika. Ima i drugih primera uticaja družinika na odluke kneževa. Tako Igorov sin Svjatoslav, uprkos ubeđivanja svoje majke knjeginje Olge, nije primio hrišćanstvo, plašeći se, po sopstvenim rečima, podsmeha družinika, inače pagana.

Najstariji družinici bili su vojne starešine – vojvode. Poznat je slučaj Svenelda, koji je bio vojvoda tokom tri generacije kneževa – kod oca (Igora), sina (Svjatoslava) i unuka (Jaropolka). Vaspitanje i obuka maloletnih kneževa, takođe su poveravani družinicima, koji su se onda nazivali hraniocima.^[72] Ovaj običaj donet je na ruske prostore iz Skandinavije. U ime kneza, pojedini družinici su trgovali njegovom robom, a ulazili su i u sastav diplomatskih misija. I jedno i drugo su izvorni skandinavski običaji. Družinicima su, osim toga, poveravani uređivanje osvojenih teritorija i gradova, nadzor nad kneževim imanjima i suđenje. Ukratko, oni su izvršavali sve naloge kneza.

U red družinika kasnije se stupalo prema ustaljenom obredu, koji se sastojao u tome da je kandidat pred knezom i družinom odgovarao na njihova pitanja o poreklu i podvizima koje je izveo, pokazujući, pri tome, svoju snagu i veštinu. Najbolji družinici, koji su bili najbliži knezu i uživali njegovo najveće poverenje, vremenom se počinju nazivati imenom bojari. Oni su prevashodno učestvovali u upravnim i savetodavnim poslovima. U Olegovom Ugovoru sa Vizantijom, nazivaju se "svetli bojari", a Letopis ih pominje pod imenom "muži". Za mlađe članove družine korišćen je izraz "otroki", a za družinike koji su živeli na samom kneževom dvoru i činili njegovu telesnu gardu – naziv "gridi". Prema dužnosti koju su obavljali u neposrednoj kneževoj službi, u najstarijim ruskim epskim pesmama, pominju se pojedini bojari koji nose titule kneževog konjušara, stražara, trpeznika, peharnika, vratara.

Pod Rjurikom, družinici su uglavnom bili samo oni Varjazi (Normani) koje je on poveo sa sobom, a od vremena Olega, naročito od kako se on udaljio iz Novgoroda 882. godine, za družinike se primaju Novgorodci, Kriviči i Finci. Izgleda da kneževi Igor, Svjatoslav i Vladimir u sastav družine primaju svakog ko je želeo da im pristupi. Tada su, i dalje, unutar družine Varjazi bili dominirajući, naročito zbog toga što su, s vremena na vreme, rusku zemlju preplavljivali talasi njihovih saplemenika iz Skandinavije. Mnogi od njih su se, doduše, posle nekoliko vojnih pohoda s knezom, zadovoljni ratnim plenom, vraćali nazad u Skandinaviju. Ni oni koji su ostajali da žive na ruskoj zemlji, međutim, još dugo neće biti iskonski vezani za nju i, takoreći, u svakom trenutku biće spremni da je napuste. Ovo se, svakako, može tumačiti i velikom pokretljivošću, opštepoznatom nacionalnom osobinom starih Normana. Situacija će se iz osnova promeniti onda kada družinici počnu da dobijaju zemlju i da se sve više i više pretvaraju u zemljoposednike.

Gradska skupština – veče

Usled nedostatka istorijskih izvora, pitanja o sastavu, nadležnosti i stvarnoj moći gradskih skupština drevnoruskih gradova, veoma su složena, a odgovori se, umesto da razrešavaju tolike nepoznanice, najčešće pretvaraju u nove hipoteze. Najviše se zna o novgorodskoj gradskoj skupštini, pa su mnogi istraživači, primenom analogije, ta saznanja proširivali i na opisivanje skupština drugih gradova.

Nesporno je da koreni narodnih zborova kod Slovena, ma kako se na konkretnim prostorima zvali, zadiru u najdublju starinu, odn. u vreme za koje nemamo pisane istorijske izvore. Svakako su u nekakvoj organskoj vezi sa tradicijama rodovskih, plemenskih, a kasnije i seoskih samouprava. Drevnoruski letopisi pominju takva okupljanja kada govore o XI i XII veku, ali je to uvek uzgred i bez naročitog zadržavanja na samoj suštini ovih kolektivnih tela. Povest drevnih vremena prvi put govori o sastanku jednog gradskog veča opisujući sastanak žitelja Belgoroda koji su 997. godine većali o rešavanju sudbine svoga grada, tada opsednutog neprijateljima.

Da li su ovi skupovi direktan produžetak plemenskih skupština, ili su se rađali upravo u gradskim uslovima, pitanje je od čijeg odgovora zavisi i opšta ocena nivoa razvoja društvenog i političkog uređenja drevne Rusije. Veliki broj istraživača smatra da su u radu gradskih skupština (veča) učestvovali svi slobodni stanovnici grada, punoletni muškarci, da su odluke donošene samo jednoglasno, da je sastancima rukovodila uprava grada i da su najveći uticaj na većima ostvarivali "viši ljudi". Nailazi se i na mišljenje da skupština bira i potvrđuje kneza, te da na predlog kneza rešava o ratu i miru, vanrednim porezima i opštoj mobilizaciji. U svakom slučaju, od mesta do mesta, stvarna vlast veča zavisila je od odnosa snaga između njega i kneza, što će se naročito jasno videti u periodu udeonih kneževina.

Rezimirajući obimnu literaturu o gradskim večima, koja povremeno i sam naziva narodnim skupštinama, B. Grekov dolazi do nekoliko zaključaka koji ujedno odražavaju mišljenje i još nekih naučnika. Ne sumnja da veče potiče iz rodovskog uređenja, ali sa izrastanjem državne vlasti drevnoruske države, ono gubi suštinsku osnovu svoga postojanja. Jaka vlast kijevskog kneza ne ostavlja – po B. Grekovu – mnogo prostora za delatnost veča, odn. za kneževo dogovaranje sa narodom. On se ograničava uglavnom na savetovanje sa sopstvenom družinom.

U vreme jake kneževske vlasti, dakle, skupštine veča nisu redovna pojava, već izuzetak – održavaju se onda kada se gradovi nađu u teškoj situaciji ili su, usled odsustva kneza, prinuđeni na samoinicijativne akcije. Iz X veka – veli B. Grekov – nema skoro nikakvih podataka o radu veča u centralnim delovima drevnoruske države, ali ona postoje u zaostalijim oblastima, gde još uvek imaju obeležja neke vrste plemenskih skupština iz minulih vremena. Kako dolazi do jačanja pojedinih delova države, a naročito gradova, tako oživljavaju i veča, naročito u drugoj polovini XI veka.

Veča su mnogo vitalnija na severozapadu, u Novgorodu, Pskovu i Polocku, što je rezultat drugačijih društvenih odnosa. Tamo je plemstvo bilo uzelo vlast u svoje ruke i u svom interesu ograničilo vlast kneževa; nije, međutim, moglo da zatre narodne skupštine, veča, niti da ih pretvori u oruđe svojih interesa.^[73]

Sabori

Počev od vladavine sinova Jaroslava Mudrog, radi zajedničkih odluka povremeno su sazivani feudalni sabori na kojima su kneževi usaglašavali politiku, razmatrali neka pitanja zakonodavstva, odlučivali o zaključenju mira itd. Niti je poznato da li su sabori imali utvrđen sastav, niti na čiju inicijativu su se sazivali.

Nejasno je i njihovo mesto u političkoj strukturi drevnoruske države. Prema nekim istraživačima, ličili su na začetke staleških skupština, budući da su ih činili predstavnici bojara, gradova, sveštenstva i "svih ljudi". Neki sabori rešavali su i pitanja prestolonasleđa, kao npr. 1187. godine u galicijskoj zemlji, ili 1211. godine u suzdaljskoj.

Prema vremenu i povodu sazivanja, ima osnova da se sabori drevne Rusije porede sa analognim savetovanjima u zapadnoj Evropi. Iz toga se izvlači pretpostavka da bi ova tela evoluirala u pravo staleško predstavništvo, da nije došlo do mongolskog razaranja gradova i narušavanja prirodnog razvoja staleža. Prema ovom gledištu, nivo političkog razvoja Rusije do mongolske vladavine, posmatrano i preko sabora, bio je identičan zapadnoevropskom.

Prvi sabor, koliko se zna, bio je sazvan odmah posle smrti Jaroslava Mudrog 1054. godine. Sabor 1100. godine u Uvetiču razmatrao je pitanje zemljoposeda, Sabor 1101. rešava probleme rata i mira, Dolobski sabor 1103, odlučuje o ratovanju s Polovcima. Znameniti Sabor 1097. u Ljubeču, formalno je ozakonio političku razdrobljenost zemlje, odredivši da "svaki knez drži svoju očevinu". Poslednji opšteruski sabor držan je, po svojoj prilici, uoči bitke na reci Kalka 1223. godine.

DEO TREĆI
Izvori drevnoruskog prava

Ugovor Olega i Vizantije 911. godine

Ugovori ruskih kneževa Olega i Igora sa Vizantijom predstavljaju prvorazredne pravnoistorijske izvore, iz kojih se razaznaje dosta činjenica o društvenom uređenju i pravnom poretku, pa i o pravnoj kulturi, drevne ruske države u prvom veku njenog postojanja.

Olegov Ugovor iz 911. godine sadrži odredbe koje nagoveštavaju tadašnji društveni i pravni status pojedinih kategorija stanovništva, kao i propise građanskog i krivičnog prava. Iz prve grupe odredbi vidi se da je Oleg sebe titulisao kao "ruskog velikog kneza", te da se Ugovor zaključuje ne samo u njegovo ime, već i u ime svetlih kneževa, svetlih bojara i cele Rusije. Tako se iz ovih delova Ugovora vidi da vrhovnu vlast ima veliki knez, da postoje i kneževi njemu potčinjeni koji su neka vrsta njegovih pomoćnika u vršenju vlasti, ali i da postoje bojari kao najviša klasa po ugledu i bogatstvu koja se, međutim, ne identifikuje sa kneževima. U Ugovoru se pominje i sloj krupnih trgovaca koji sa svojom robom, odlaze u strane zemlje i koji se tretiraju kao zaseban stalež, sa sopstvenim pravima.

Čeljadin se pojavljuje kao stvar u punoj privatnoj svojini gospodara, kome se garantuje da ga može tražiti gde god hoće, ukoliko mu bude ukraden. Iz jednog člana Ugovora vidi se da su Rusi prodavali robove u Vizantiji kao i svaku drugu robu, ali i da su ih kupovali.

Iz onih delova Ugovora koji se tiču građanskog prava, vidi se da pravo štiti privatnu svojinu samo ako je "zakonita", ali se ne objašnjava bliže šta se podrazumeva pod zakonitim posedovanjem. Shvatanje o privatnoj svojini pojedinca, nasuprot kolektivnoj svojini, prema duhu Ugovora, već je u ovo vreme toliko uznapredovalo, da Ugovor govori čak o odvojenoj imovini muža i žene. Ukoliko ubica pobegne, srodnici ubijenog mogu se namiriti iz imovine koja njemu "zakonito pripada", ali od njegove žene ne može se po tom osnovu uzeti "ono što je po zakonu njeno".

Ovde su i odredbe koje pominju rusko nasledno pravo. Vidi se da ono poznaje i zakonsko i testamentalno nasleđivanje. "Ukoliko neki Rus umre bez zaveštanja, ili pored sebe nije imao svoje bližnje, tada njegova imovina da se pošalje u Rusiju, njegovim srodnicima. Ali ako je za svoju imovinu sačinio zaveštanje, onda će onaj koga je on imenovao za naslednika imanja uzeti ono što mu je namenjeno, tj. naslediće imovinu", veli Ugovor.^[74] Mada se ova odredba Ugovora tiče sudbine imovine ruskog trgovca koji bi umro na teritoriji Vizantije, značajan je posredno i za razumevanje drevnoruskog stvarnog prava. Pokazuje da je imovina pripadala pojedincu, a ne rodu; ukoliko bi pripadala rodu, a pojedinac njome raspolagao samo u ime roda, on svakako ne bi imao pravo da njome raspolaže putem testamenta.

Krivičnopravne odredbe protkane su i nekim naznakama o krivičnom postupku. Jedan član govori o tome kako će se suditi za ubistvo i veli da će se pokloniti vera dokazima sa lica mesta, a "strana koja zahteva da se ne poveruje" dužna je da položi zakletvu "po svojoj veri". Ukoliko se posle "ispitivanja" pokaže da je zakletva bila lažna, krivokletnik će biti kažnjen. Mada se sud izričito ne pominje, iz smisla teksta jasno je da se o ubistvu raspravljalo pred sudom, ali nas Ugovor ostavlja bez odgovora ko sudi Rusima koji privremeno borave na teritoriji Vizantije. Većina autora smatra da su trgovcima sudili ljudi iz same njihove sredine, verovatno još pre polaska na put ovlašćeni od strane kneza da, ukoliko se ukaže potreba, obavljaju tu funkciju.

Iz Ugovora jasno proizilazi pravilo koje je verovatno važilo u tadašnjem drevnoruskom pravu, da se ubica kažnjava smrću na licu mesta, odnosno po rečima Ugovora "da umre onde gde je izvršio ubistvo". Ukoliko je pobegao ili se skriva, dozvoljeno je namirenje rodbine ubijenog iz imovine ubice, ali samo lično njegove, a ne i one koja je svojina njegove žene. U vreme Olega, dakle, krvna osveta se, po svoj prilici, prevazilazila tako što je za ubicu već propisana smrtna kazna, a otkup – tek ako je krivac nedostupan. Ugovor predviđa i treću mogućnost, za slučaj ako je ubica pobegao, a nije ostavio imovinu. Tada se traganje za njim ne obustavlja, već se nastavlja, sve dok ne bude pronađen i kažnjen smrću.

Uvreda naneta udarcem mača ili nekim drugim oruđem, bez obzira da li je prouzrokovala povredu, kažnjava se novčano sa pet litri srebra. Ukoliko krivac nema dovoljno para da plati, platiće koliko ima, "svući će sa sebe i odeću u kojoj ide, a za ostatak će se zakleti po svojoj veri da nema nikoga ko mu može pomoći u plaćanju, čime se potraživanje gasi".^[75] Ova odredba Ugovora značajna je zato što ukazuje na pravni institut "dikaja vira", kojim se propisuje da i opština odgovara za novčanu kaznu dosuđenu njenom članu. U punom vidu, "dikaja vira" biće razvijena tek u Ruskoj pravdi, ali se i ovde jasno vidi da je materijalna odgovornost krivca, u izvesnim slučajevima, prelazila na njegove srodnike.

Ukoliko bi neko ubio lopova uhvaćenog na delu, a ovaj je bio naoružan i pružao otpor, za takvo ubistvo nije pozivan na odgovornost. Ako savlada lopova, sveže ga i preda sudu, ukradeno se vraća vlasniku, a lopov, kao obeštećenje, plaća još i trostruku vrednost ukradenih stvari. Iz Ugovora se još vidi da ukoliko ukradene stvari nisu više kod lopova, njegova je obaveza da plati četvorostruku njihovu vrednost. Da bi se isključila mogućnost bilo kakve samopomoći, istom odredbom Ugovora zabranjuje se da oštećeno lice, sumnjajući na nekoga da mu je nešto ukrao, po sopstvenoj inicijativi pretresa kuću osumnjičenog, ili mu oduzima neke stvari pod vidom zakonitog potraživanja.

Najzad, Ugovor iz 911. godine, sadrži i pravo Rusa da sa teritorije Vizantije sami sprovode u Rusiju svoje sunarodnike koji su izvršili neko krivično delo. U tom slučaju, jedino su dužni da o ovome izveste vizantijskog cara.

Ugovor Igora i Vizantije 944. godine

Mada Ugovor Igora sa Vizantijom iz 944. ima veći broj odredbi od onog Olegovog iz 911. godine, i mada su odredbe obimnije i podrobnije, njegova obimnost, u stvari, potiče od toga što ima dosta ponavljanja. I. Beljajev je na svojim predavanjima iz Istorije ruskog prava još šezdesetih godina XIX veka izdvojio sedam bitnih pravnih i istorijskih činjenica na koje upućuje Ugovor kneza Igora.^[76]

To je najpre sastav ruskih izaslanika, koji pokazuje značaj "zemščine" u drevnoj Rusiji. Uz izaslanike samog kneza Igora, njegove žene Olge i njihovog sina Svjatoslava, u delegaciji su bili i opunomoćenici krupnih trgovaca i znamenitih družinika, pa čak i izaslanik neke Sfandre (Ulebove žene) i neke Predislave. Obe su se, očito, samostalno bavile izvoznom trgovinom. Tako su, u zaključivanju Ugovora sa Vizantijom, preko svojih izaslanika, učestvovali različiti slojevi stanovništva.

Samo pojavljivanje u ruskoj delegaciji poslanika dveju žena, već prilično govori o izuzetno povoljnom položaju žena u drevnoj Rusiji.

Sledeća bitna činjenica tiče se značaja bojara, kao najvišeg društvenog sloja, pošto njihovi izaslanici tada ravnopravno sa izaslanicima kneževa učestvuju u zaključivanju ovog Ugovora. Najkrupniji bojari, po svoj prilici, imali su u to vreme visok društveni položaj, nezavisno od službe knezu.^[77]

Najkrupniji trgovci su, očito, još u vreme kneza Igora, ne samo zaseban stalež, već i značajna društvena snaga, budući da ravnopravno sa knezom učestvuju u zaključivanju jednog međunarodnog ugovora.

Verska tolerancija među žiteljima Pridnjeprovlja, jeste sledeća činjenica koju otkriva Ugovor iz godine 944. Već u njegovom prvom članu izričito se napominje da postoje i kršteni i nekršteni Rusi, pa se za prve kaže da će, ukoliko ne poštuju Ugovor, "primiti kaznu od Boga Svedržitelja", a za druge da im neće pomoći njihov bog Perun. Potvrđujući u završnom delu Ugovora svoju saglasnost sa njegovim odredbama, hrišćanski izaslanici zaklinju se svojom crkvom Sv. Ilije u Kijevu, a nekršteni – svojim štitovima i mačevima.

Postojanje pisanih isprava koje državna vlast izdaje privatnim licima, kao novina u državnom i pravnom životu Rusije kneza Igora, sledeća je bitna činjenica koju saznajemo iz ovog Ugovora. Trgovcima koji bi kretali put Vizantije, knez će izdavati "putne povelje", kako bi Grci po tome znali da li brodovi dolaze kao miroljubivi, veli Ugovor. Ranija praksa bila je da one koji putuju u strane zemlje knez snabdeva samo svojim pečatom – sopstvene izaslanike zlatnim, a ostale trgovce srebrnim.

Krivičnopravne odredbe o razbojništvu značajne su po tome što Ugovor teži da približi kazne kojima se za ovo krivično delo kažnjavaju Rusi i Vizantinci. "Ako se neko od Rusa usudi da nešto otme silom od naših ljudi i u tome uspe, biće žestoko kažnjen, i za ono što je uzeo, platiće dvostruko, a tako će biti kažnjen i Grk, ukoliko to isto učini Rusu", propisuje Ugovor. Po svoj prilici, ovde je namerno izabrana formulacija o "žestokom kažnjavanju", bez bližeg navođenja kazne (samo se kaže "po zakonu grčkom, po propisu i zakonu ruskom"), pošto su se u to vreme kazne u jednoj i drugoj državi prilično razlikovale. U Vizantiji su bile česte neke telesne kazne koje Rusija nije poznavala sve do XVI veka. U pogledu obične krađe, pak, isti ovaj član propisuje da lopov plaća, kao obeštećenje uz vraćenu stvar, iznos vrednosti stvari, odnosno u slučaju da sama stvar nije mogla da bude vraćena, plaćao je njenu duplu vrednost. U odnosu na slične propise o krađi iz Olegovog Ugovora, kazna za krađu po ovom Ugovoru iz 944. godine dvostruko je blaža.

Crkveni ustav kneza Vladimira I

Najstariji, nesporno domaći pravni spomenik iz perioda hrišćanske Rusije, jeste Ustav kneza Vladimira I Svjatoslaviča o sudovima crkvenim i desetku.^[78] Do nas je stigao unutar prepisa jedne velike Krmčije iz XIII veka, urađene po nalogu novgorodskog kneza Dmitrija, dakle, kao deo pravnog zbornika izrađenog za zvanične, državne potrebe. Zbog rečenice "primio sam sveto krštenje od cara grčkog i od Fotija, patrijarha carigradskog", mnogi su istoričari posumnjali da je Ustav doneo knez Vladimir, pošto njega, zaista, nije mogao da krsti Fotije, koji uopšte nije njegov savremenik.^[79] Iznošene su i hipoteze da je ovaj tekst napisao neki monah, mnogo godina posle kneza Vladimira, pa je njegov nastanak vezivan i za XII i za XIII vek. Brojniji su, međutim, argumenti u prilog autentičnosti i verodostojnosti Ustava, a rečenica o Fotiju tumači se kao nastojanje Vladimira da istakne kako je primio krštenje i učenje Pravoslavne crkve onako kako ga je utvrdio veliki Fotije.

Kao prvi opšti pravni akt koji je regulisao odnos Ruske crkve prema društvu, ovaj Ustav uziman je kasnije kao prototip. Na njega se, kao na jedan od osnovnih zakona Ruske crkve, poziva čak i Moskovski sabor 1556. godine, ali i patrijarh Adrijan, savremenik Petra Velikog. Za razliku od većine zapadnih ranofeudalnih država koje su primanjem hrišćanstva iz Rima primile i postojeće odredbe o privatnopravnim odnosima crkve, u vladimirskoj Rusiji knez sam izdaje zakon kojim uređuje odnos Crkve i društva, a od Vizantije preuzima samo čisto crkveno pravo. Propise kojima se regulišu građanski odnosi Crkve, kneževi, dakle, donose sami. Zato i postoje značajne razlike između Vladimirovog Ustava i Fotijevog Nomokanona, koji je poslužio samo kao obrazac.

Prvi deo Vladimirovog Ustava sadrži odredbe o ubiranju desetka za crkvu od sudskih prihoda kneza, trgovačkih dažbina koje idu u kneževu kasu, kneževih kuća, stada i zemljišta. Pravila o crkvenom desetku poslužiće kao obrazac i potonjim kneževima, ali će, prema prilikama, neki od ruskih kneževa za crkvu izdvajati i više.^[80]

Drugi deo sadrži pravila o crkvenim sudovima, kojima je u nadležnost stavljeno suđenje svih sporova iz porodičnog i naslednog prava. Svim ljudima Crkva sudi i za dela vražbine, bajanja, pravljenja otrova, nenapuštanja paganskih obreda i sujeverja, povredu grobova. Crkva sudi i svim ljudima pod njenom upravom. Sve ovo je u skladu sa vizantijskim Nomokanonom koji je bio obavezan za čitavu Istočnu crkvu. Ono u čemu se razlikuje, jeste da je Vladimir, takođe uzimao za sebe sve sudske takse crkvenih sudova, ostavljajući i ovde Crkvi samo desetak.^[81] Druga razlika bila je ta što je propisao da i u svetovnim sudovima sedi mitropolit ili njegov namesnik, kako bi članovima sudskog veća predmete objašnjavali u duhu hrišćanskog učenja.

Crkveni nadzor nad trgovačkim vagama i merama, propisan je u trećem delu Ustava. Ovo je preuzeto direktno iz vizantijskog zakonodavstva. Ostaće dugo na snazi u Rusiji, a biće ponovljeno i u ustavima iz XIV i XV veka. U Smolensku, vage i mere čuvane su u porti crkve Presvete Bogorodice, u Novgorodu – u crkvi Jovana Preteče, u Pskovu u crkvi Sv. Trojice.

U četvrtom delu govori se o "ljudima crkvenim", tj. onima koji se nalaze pod vlašću i pokroviteljstvom crkve: celokupno sveštenstvo i njihove porodice, hodočasnici, robovi oslobođeni za pokoj duše njihovih vlasnika (ukoliko se nisu "upisali" u neku opštinu), starci bez porodične nege, udovice, sirotinja, hromi, slepi i drugi invalidi. Ustanove pod pokroviteljstvom Crkve, po Vladimirovom Ustavu, bile su konačišta, starački domovi, bolnice i njihovi lekari. Sva ova lica i ustanove, dakle, nalaze se pod punom upravnom vlašću Crkve, ali i pod njenom jurisdikcijom. Sve sporne predmete koji bi se na bilo koji način ticali njih, rešavaju ili episkopi ili sudije koje oni postavljaju. Ukoliko se predmet na neki način ticao i "necrkvenih ljudi", sudio im je zajednički, mešoviti sud.

Crkveni ustav Jaroslava Mudrog

Mada nesumnjivo pripada grupi najvažnijih pravnih spomenika novokrštene Rusije, oko njegovog autentičnog, izvornog sadržaja, bilo je dosta sporova u literaturi, budući da je do našeg vremena došao preko mnogo kasnijih, prilično iskvarenih prepisa. U nauci se, kao najbliži prvobitnom sadržaju, smatra tekst Ustava zapisan u XV veku u Letopisu grada Perejaslavlja Suzdaljskog. Uporednom analizom svih sačuvanih varijanti, došlo se do nekoliko nespornih zaključaka: Ustav je zaista delo sina kneza Vladimira, Jaroslava Mudrog, ne protivureči Ruskoj pravdi, a vrlo je verovatno da je donet istovremeno sa njom, budući da su izmene odredbi prethodnog, Vladimirovog Ustava, potpuno saglasne sa tzv. Kratkom pravdom.

Ovim Ustavom crkveni sud se odvaja od svetovnog, državnog suda. Po Vladimirovom Ustavu, crkvenom sudu prisustvuje knežev predstavnik (tiun), a na svetovnom – episkopski namesnik. U Jaroslavovom Ustavu toga više nema. Dok se Vladimir kao novokršteni knez trudio da što više proširi nadležnost crkvenog suda na sve vidove krivičnih dela, Jaroslav, naprotiv, crkvenu jurisdikciju svodi samo na dela koja se neposredno tiču crkve, morala i porodičnih odnosa. Suđenje u tim delima Jaroslav prepušta episkopu. Odriče se kneževskih devet desetina sudskih taksi od presuđivanja tih dela, ali izvršenje presude crkvenih sudova i u tim delima predaje u ruke svetovnoj, a ne crkvenoj vlasti. U ovome, Ustav potpuno sledi vizantijsko zakonodavstvo, koje je crkvenim sudovima praktično ostavilo izricanje samo duhovnih kazni. Ovaj način izvršenja presuda crkvenih sudova postaće trajno obeležje ruskog procesnog prava.

Episkopski sud je neprikosnoven za ljude koji pripadaju Crkvi, ali su po Jaroslavovom Ustavu, od toga ipak izuzeta krivična dela ubistva i krađe. Takva rešenja biće ponavljana u svim darovnicama (poveljama o darivanju) Ruske crkve čak i u XVI veku – suđenje u krivičnim stvarima pripada jedino kneževom sudstvu.

Po Ustavu Vladimira, nigde se nisu pominjale kazne koje će izricati crkveni sudovi, pa se osnovano pretpostavlja da su u tom pogledu sudovi bili upućeni na vizantijski Nomokanon, dok je Jaroslav u svom Ustavu sve telesne kazne iz Nomokanona zamenio novčanim.

Zakon sudnji ljudem

Zakon sudnji ljudem jeste najstariji slovenski pravni spomenik, a u izvornom obliku nastao je krajem IX ili početkom X veka, najverovatnije u Bugarskoj. Nije sačuvan u originalnom rukopisu, već u prepisima unutar ruskih krmčija, mešovitih zbornika svetovnog i crkvenog prava. Kao najstariji i najbliži izvornom sadržaju ZSLj^[82] smatra se tekst iz Ustjuške (Rumjancevske) i Novgorodske krmčije, obe iz XII veka. Prema naknadno urađenoj sistematizaciji, Zakon u najstarijoj verziji ima 32 člana ili glave. Za najmanje 22 odredbe nesumnjivo je dokazano da su preuzete iz vizantijske Ekloge – deset kao doslovni prevod, a dvanaest uz izvesne prerade.

U ruskim letopisima i neslužbenom privatnom zborniku "Merilo pravednoe" postoji dvostruko obimniji ZSLj, koji, zavisno od načina brojanja, ima 77 odnosno 83 člana. Nastao je, po svoj prilici, nešto kasnije, na prostorima drevne Rusije, unošenjem novih tekstova u prvobitnu redakciju Zakona. Mada se ovaj drugi u literaturi često označava kao šira redakcija prvog, metodološki nije pogrešno posmatrati ih i kao dva zasebna pravna spomenika.

Mnogo je nesaglasja oko vremena i mesta nastanka ZSLj, kao i oko pitanja je li on bio zakonski akt, proizašao od državne vlasti, ili je privatna pravna zbirka, kompilacija. Polemika se protegla kroz čitav XIX i XX vek, bez izgleda da bude okončana u dogledno vreme.

Većinu čine oni istraživači koji smatraju da je ZSLj nastao u Bugarskoj tokom vladavine ili kneza Borisa (853-889), ili njegovog sina cara Simeona (893-927), te da je donet kao zvaničan akt zakonodavne vlasti.^[83] Valtazar Bogišić smatra da je nastao u Bugarskoj, ali kao privatna kompilacija koja je, tokom vremena, možda dobila i zakonsku snagu. Stefan Bobčev takođe ga kvalifikuje kao privatnu zbirku nepoznatog autora iz doba kneza Borisa.^[84] Fani Milkova smatra da je nastao u Bugarskoj krajem IX veka, a svakako posle primanja hrišćanstva na ovim prostorima 865. godine. Malobrojni autori postanak ZSLj vezuju za Velikomoravsku kneževinu (I. Vašica, D. Obolenski), za Panoniju (H. Šmit), ili za vizantijsku oblast Strimon^[85] u Makedoniji (S. Troicki). Da je Zakon izrađen u Vizantiji, ali ne za Grke, već za Bugare ili Ruse, gledište je I.Beljajeva.

1. Građansko pravo

Građansko pravo u inicijalnoj, užoj, verziji Zakona, zastupljeno je jedino u odredbama o braku i u onima o naknadi štete. Da je institut privatne svojine već bio uobičajena pojava, posredno se saznaje preko krivičnih normi kojima se imovina štiti od krađe ili oštećenja. Brak se načelno određuje kao trajna zajednica. U nekoliko izuzetaka predviđeno je da se može raskinuti – kod preljube, kada jedan supružnik prenese na drugog tešku zaraznu bolest, kada sazna i ne obavesti onog drugog da mu neko radi o glavi. Obavezno se poništava kada se ustanovi da su supružnici u krvnom srodstvu. Odredbe o naknadi štete u prvobitnoj redakciji krajnje su šture. Odnose se samo na obeštećenje vlasnika konja, ukoliko se konj povredi ili ugine dok je u državini drugog lica, te na slučajnu paljevinu tuđe njive ili vinograda. Kod šteta koje pričini rob, primenjuje se tzv. noksalna odgovornost – vlasnik roba će ili nadoknaditi štetu, ili oštećenom predati samog roba.

U široj, kasnije nastaloj verziji ZSLj, građanskopravne norme su znatno zastupljenije. One govore o čuvanju tuđih stvari (ugovor o ostavi), zajmu, posluzi i zakupu zemljišta. Ako neko od drugoga primi nešto na čuvanje, veli ZSLj, pa to od njega bude ukradeno, a lopov se ne nađe, onaj koji je stvar čuvao treba da se zakune da mu je to zaista ukradeno, da ne laže i ne skriva stvar. Ukoliko bude dokazano suprotno, dužan je da plati dvostruku vrednost nestalih stvari. Ovakva norma ušla je i u Rusku Pravdu, ali uz izvesne izmene. Odredbe o zajmu zabranjuju uzimanje kamate, ali one, izvesno, nisu važile na ruskoj zemlji – zna se da Pravda dozvoljava kamatu.

Iz Justinijanovih Novela preuzete su odredbe o odgovornosti prema vlasniku konja i drugih životinja, kao i ona o korišćenju tuđeg zemljišta. Ukoliko je neko koristio tuđeg konja, pa ovaj ugine, dužan je da vlasniku nadoknadi vrednost konja.^[86] Ukoliko je neko na bilo koji način ubio tuđu životinju, platiće vlasniku dvostruku cenu i, po ZSLj, biti podvrgnut još i telesnoj kazni. I ovaj član je ušao u Rusku Pravdu, ali je telesna kazna i tu zamenjena novčanom. Najzad, šira redakcija ZSLj propisuje da će se zakupac koji je uzeo da obrađuje tuđu zemlju, pa odustane pre dogovorenog roka, lišiti zakupa.

Šira verzija ZSLj ima i nasledno pravo koje je preuzeto mahom iz vizantijske Ekloge i Prohirona, a sadrži rešenja koja su, u mnogo čemu, suprotna onima iz Ruske pravde. Tako se, po široj redakciji ZSLj, zahteva da otac svoju imovinu deli jednako svoj deci, a ako jednom ostavi više a drugome manje, ili iz gneva nekog od potomaka potpuno liši nasledstva, deca mogu posle očeve smrti nasleđe preraspodeliti. Pitanje je da li se ovo uopšte primenjivalo u praksi, pošto je, po široj redakciji Pravde, otac mogao da imovinu deli svojoj deci po sopstvenom nahođenju.

Sa mnogo više detalja regulisan je tzv. zadušni testament, ona vrsta testamentalnog raspolaganja imovinom koja se vršila "za pokoj duše" i pomen ostavioca. Ovaj vid testamenta sastavlja se u pisanoj formi, pred najmanje sedam svedoka, mora da počinje ispovedanjem vere ostavioca (Simvolom vere), a sam ostavilac, u trenutku sastavljanja "zadušnog testamenta", mora biti pri "čistoj svesti i zdravoj pameti". U ovoj vrsti testamenta obavezan je deo o oslobađanju robova, legatu sirotinji, sveštenstvu i crkvi. Takođe je obavezno i naznačenje dela imovine ženi i deci, uz ograničenje da se ženi može ostaviti najviše polovina imanja.

Ostavilac mora da imenuje izvršioce testamenta i staratelje. Po ZSLj, to ne mogu biti pijanice, rasipnici, niti ljudi u lošim odnosima sa njegovom ženom ili decom. Kao izvršilac i staratelj može se imenovati i oslobođeni rob. Ova lica dužna su da, po smrti ostavioca, prihvate njegovu imovinu pred svedocima, rasporede je i upotrebe onako kako je u zaveštanju uređeno, čak i ako bi se tome protivili žena i deca ostavioca. Ukoliko izvršioci ili staratelji narušavaju sadržaj testamenta na štetu udovice i dece, ovi se mogu žaliti posebnom starateljskom sudu.^[87]

Zakon, najzad, predviđa i krajnju mogućnost da izvršilac zaveštanja ili staratelj proćerda poverenu imovinu, u kom slučaju će ga sud osuditi na telesnu kaznu, uz obavezu da iz svoje imovine naknadi celokupnu vrednost zaostavštine, a da preko toga doda još polovinu.

Odredbe naslednog prava iz ZSLj, po svoj prilici, važile su jedno vreme paralelno sa Ruskom Pravdom. Na takav zaključak upućuje i činjenica da su, na primer, dela o "zadušnom testamentu" i starateljstvu, po Ustavu Jaroslava stavljena u nadležnost crkvenog suda, a Pravda iz doba Jaroslava nema ni reči o nasleđivanju.

2. Krivično pravo i sudski postupak

Silovanje devojke i otmica slobodnog radi njegovog pretvaranja u roba ili prodaje, jedina su krivična dela protiv ličnosti. Za ovo drugo delo, krivcu sledi kazna pretvaranja u roba. Potpuno odsustvo odredbi o ubistvu i telesnim povredama, sigurno znači da tamo gde je važio (i ukoliko je važio), ovaj Zakon nije bio jedini izvor krivičnog prava. Sa druge strane posmatrano, ovo ide u prilog onim istraživačima koji tvrde da je prvobitan ZSLj bio privatna kompilacija sačinjena bez pretenzije sveobuhvatnosti, a po kriterijumima samog priređivača.

Nešto su brojnija krivična dela protiv braka i polnog morala: polno opštenje sa maloletnicom ili tuđom verenicom, preljuba, brak sa kumom ili krvnim srodnikom, blud sa sopstvenom ili tuđom robinjom i blud monaha. Za ova dela Zakon je, u prvobitnoj verziji, propisivao odsecanje nosa ili batinanje.

Krivičnopravnu zaštitu uživa privatna imovina i imovina crkve. Kao zaštićeni objekti izričito se pominju: šuma, drva, vinograd, konj, oružje, kuća, liturgijski predmeti, odežde i crkvene pokretne stvari uopšte. Za krađu u crkvi, propisano je progonstvo ili prodaja krivca u ropstvo. Ovoj grupi pripada i najteže krivično delo u čitavom prvobitnom ZSLj. Sudeći po težini zaprećene kazne, to je zlonamerna paljevina tuđe kuće, za koju krivcu sleduje pogubljenje mačem (u selu) ili spaljivanje (u gradu). Kod slučajnog izazivanja požara, Zakon je izuzetno blag i oslobađa bilo kakve odgovornosti onoga ko je "preduzeo sve" da se vatra sa njegovog imanja ne proširi.

Kao krivična dela protiv crkve i religije mogu se označiti vršenje paganskih obreda, otpadništvo od hrišćanske vere i povreda crkvenog prava azila.^[88] Jedino se kod krivičnog dela vršenja paganskih obreda odstupa od prilično dosledno sprovedenog načela individualne odgovornosti; u ovom slučaju odgovorno je čitavo selo, te se svi njegovi žitelji, sa celokupnom imovinom, "predaju hramu Božijem".

Opšta odlika kaznenog sistema Zakona jeste da je u tom delu došlo do najvećih odstupanja u odnosu na Eklogu. To je činjeno zamenom smrtne i surovih telesnih kazni relativno blažim oblicima kažnjavanja, ili epitimijama, koje su, inače, svojstvene crkvenom, a ne svetovnom pravu.^[89] U osnovnoj verziji ZSLj, smrtna kazna predviđena je samo kod zlonamerne paljevine tuđe kuće. Telesne kazne su bijenje, sakaćenje, odsecanje nosa i šišanje kose. Ovo poslednje ima više obeležja privremenog gubitka ličnog dostojanstva, nego telesne kazne. Imovinske kazne su litra zlata, polovina imovine krivca i potpuna konfiskacija imovine u korist silovane devojke. Osnovna verzija Zakona poznaje i dve vrste progonstva – iz jedne oblasti u drugu unutar zemlje, i van zemlje. Kazna, koja se uslovno može nazvati pogoršanje društvenog statusa osuđenog, sastoji se u pretvaranju slobodnog u roba ili zavisnog seljaka.

U nizu članova govori se o sudskom postupku, o svedocima i drugim dokazima. Tužilac sam pokreće sudski postupak i dužan je da sam obezbedi svedoke (jedanaest, sedam ili najmanje tri). Ko pokrene postupak, a ne dovede svedoke, po osnovnoj verziji ZSLj, može očekivati onu istu kaznu koja bi pogodila tuženog. Svedoci mogu biti, prema ovoj verziji ZSLj, i slobodni i robovi, ukoliko su pravdoljubivi, bogobojažljivi, uvaženi, bez mržnje i lukavstva. Uslov je da su videli ono o čemu svedoče, a ne samo da su o tome čuli. Ne mogu svedočiti roditelji protiv dece, ni obrnuto, kao ni oni koji su u svađi sa tuženim. Ko je jednom uhvaćen u lažnom svedočenju, više nikada ne može biti svedok.

Uzdizanje svedoka u rang najvažnijeg dokaznog sredstva, potpuno je novo zakonodavno rešenje za drevnorusko pravo, pošto se u ugovorima Olega i Igora sa Vizantijom kao dokazna sredstva pominju samo hvatanje na delu i zakletva. Reklo bi se da je i ovde reč o uticaju vizantijskog prava.

Ukoliko bi se prihvatila pretpostavka zastupljena naročito u ruskoj pravnoistorijskoj nauci, da je ZSLj u Rusiji bio poznat i primenjivan još za vladavine kneza Vladimira I (980-1015), onda se ovaj Zakon može označiti i kao jedan od izvora Ruske pravde. Ova se pretpostavka može donekle i opravdati uporednim posmatranjem ZSLj i Ruske Pravde. Budući da je Kratka pravda sadržala samo krivične norme, sledeći dalje ovu pretpostavku, prirodno bi bilo da je ZSLj nastavio da važi kao neka vrsta njene dopune, naročito za potrebe suđenja u građanskim parnicama. Zato je ZSLj bitan i kao spomenik najstarijeg građanskog prava na prostorima drevne Rusije. U prilog ovakvoj tezi govori i poznat odbojan stav kneza Vladimira koji je on, posle krštenja, imao prema svemu paganskom. Logično je da je želeo da ima zakone inspirisane hrišćanstvom – one koji dolaze iz Vizantije ili sadrže odredbe preuzete iz njenog prava, a Zakon sudnji ljudem u svom većem delu bio je upravo takav.

Ruska pravda

Ovaj najznačajniji drevnoruski pravni spomenik pronašao je u jednom novgorodskom Letopisu iz sredine XV veka V. N. Tatiščev 1738. godine, a prvi put je publikovan 1767. godine. Upravo se ta redakcija Ruske pravde uzima kao najstarija verzija, veoma bliska ili identična originalu iz XI veka, koji nije pronađen. U nauci je poznata pod imenom kratka redakcija Ruske pravde ili samo kao Kratka pravda.^[90] Sadrži tri celine. Prva je nastala u vreme Jaroslava Mudrog. U Letopisu je smeštena pod godinom 1016-om, odmah posle pripovedanja o pobedi Jaroslava nad Svjatopolkom u borbi za kijevski presto. Obuhvata prvih osamnaest odredbi Kratke pravde, a u nauci je poznata kao Pravda Jaroslava, ili najdrevnija pravda.

Drugu celinu unutar Kratke pravde čini deo koji obuhvata pravne norme uobličene tokom vladavine trojice sinova kneza Jaroslava Mudrog, najverovatnije u intervalu od 1054. do 1076. godine. Ovaj deo Kratke pravde, od člana 19. do člana 41, poznat je i pod imenom Pravda Jaroslaviča.

Treću celinu Kratke pravde čine samo dva člana (42. i 43), koji su u nauci poznati pod nazivima Pokon virni i Urok mostnjikam.

Proširena redakcija Ruske pravde, koja se često naziva i Šira pravda, jeste zbornik nešto poznijeg drevnoruskog prava. Zasnovana je na nekom tekstu Kratke pravde (verovatno starijem i od onog pronađenog u prepisu iz XV veka), zatim na Ustavu kneza Vladimira II Monomaha (1113-1125) i zakonodavstvu drugih ruskih kneževa s kraja XI i iz XII veka. Ni njen original nije sačuvan, a u naučnoj upotrebi najčešće je tzv. Trojicki rukopis iz druge polovine XIV veka.^[91] Prema numeraciji članova u izdanju Trojickog rukopisa iz 1984. godine, korišćenom u našoj knjizi, Šira pravda ima 121 član. Njih, po pravilu, u svim izdanjima prati i desetak tzv. dopunskih članova iz drugih prepisa proširene Redakcije, kojih nema u Trojickom rukopisu.

Skraćena Pravda jeste pravni spomenik koji je, ili barem tako izgleda na prvi pogled, nastao znatnim skraćivanjem teksta Šire pravde, verovatno odabiranjem od strane priređivača onih pravnih normi koje su u njegovo vreme imale karakter važećeg prava. Veoma je diskutabilno vreme njenog nastanka. Po S. Juškovu, to je XV vek, po V. Ljubimovu, sam kraj XV ili prva polovina XVI veka, a po A. Ziminu – početak XVII veka. M. Tihomirov, pak, za razliku od svih ostalih, ne smatra da je ona nastala skraćivanjem Šire pravde, već tvrdi da je kao njena osnova poslužio neki stari pravni tekst iz druge polovine XII veka, isti koji je korišćen i pri izradi Šire pravde. Zbog brojnih nerazjašnjenih suštinskih pitanja vezanih za nju, Skraćena pravda se, možda i neosnovano, u nauci tretira kao istorijski spomenik drugorazrednog značaja.

Do sada je tekst šire redakcije Pravde dostupan u preko sto obrađenih rukopisa. Većina istraživača slaže se da je Ruska pravda zvaničan akt zakonodavne vlasti, budući da se i u samom tekstu pominju kneževi koji postavljaju ili menjaju pojedine pravne norme. Takođe je visok stepen opšte saglasnosti oko osnovnih izvora Pravde: to je zbornik običajnog prava i objedinjenih zakona i uredaba pojedinih ruskih kneževa. Svi se, sem V. Ključevskog, uglavnom slažu da je ona svetovni zakonski tekst, donet od državne vlasti i za potrebe svetovnih sudova, te da ni na koji način ne zadire u crkvenu jurisdikciju.

Saglasja i nesaglasja oko Ruske pravde

Velika naučna neslaganja oko porekla sadržaja pojedinih normi Ruske pravde i njihove istinske starosti u sociološkom i istorijskom smislu, odslikavaju se u ogromnoj literaturi o tim pitanjima.

To raznoglasje otpočelo je još u prvim decenijama XIX veka, kada se pojavljuju opširnije rasprave o Ruskoj pravdi. V. Tatiščev je tvrdio da su norme Kratke pravde starije od vremena Jaroslava. N. Karamzin (prva polovina XIX veka) tvrdi da je Kratka Pravda, kakva je nađena u Novgorodskom letopisu iz sredine XV veka, prepisivanjem iskvaren pravni spomenik. Šira redakcija je, po njemu, "od početka do kraja" zakonodavstvo kneza Jaroslava, uvedeno u skladu sa "drevnim skandinavskim pravom".^[92]

Estonski naučnik I. Evers, prvi put (1835. godine) odvaja delove Kratke redakcije na Pravdu Jaroslava i Pravdu njegovih sinova. Norme Ruske pravde on posmatra kao lokalno rusko pravo izraslo na bazi drevnih običaja, mada je za zajednički izvor i ruskog i skandinavskog prava proglasio germansko pravo. Po njemu, prvih osamnaest članova Kratke pravde delo su Jaroslava, ostali su dopuna njegovih sinova, dok je Šira redakcija vezana za Vladimira II Monomaha.

I. Rakovecki, poljski naučnik i publicista, zastupa (1820–22. godine) tezu o lokalnom, slovenskom poreklu drevnih normi Pravde. M. Kačenovski, ne osporavajući autentičnost i značaj Pravde, u svojim istraživanjima 1829–35, nastoji da dokaže da je njen sadržaj neodgovarajući realnim uslovima života u severnoj Rusiji XI veka.

E. Tobin, estonski naučnik, četrdesetih godina XIX veka tvrdi da Pravda sadrži slovensko pravo koje je poniklo još pre pojave kneževske vlasti. Najstariji deo Pravde (prvih osamnaest članova), Pravdu Jaroslaviča i Širu redakciju posmatra kao zasebne pravne spomenike, koji odražavaju tri etape razvoja ruskog prava. Po njemu, u sastav Šire pravde, koja je nastala stapanjem najstarijeg dela i zakonodavstva Vladimira II Monomaha, ušle su i neke mnogo kasnije donete norme, čak iz XIII veka.

N. Kalačov (1880. godine) smatra da je Pravda privatna zbirka zakona, običaja i sudskih odluka, razmeštenih bez ikakvog sistema, te skreće pažnju na potrebu povezivanja Pravde sa pravnim spomenicima uz koje se ona nalazi u istorijskim izvorima, a pri tome naročito insistira na njenoj vezi sa zbornikom Zakon Sudnji Ljudem.

U XX veku, istraživanja Ruske pravde otpočinje V. Sergejevič (1904. godine) praveći sopstvenu sistematiku članova Ruske pravde. Po njemu, Pravda Jaroslava i Pravda njegovih sinova imaju po 25 članova, a Šira redakcija, 155 članova. Ova podela nije izazvala veće interesovanje.

V. Ključevski, iste godine, za razliku od svih ranijih istraživača, prvi (i jedini) posmatra Rusku pravdu kao crkveni pravni zbornik, namenjen suđenju tzv. crkvenih ljudi za dela koja nisu bila pod nadležnošću crkvene jurisdikcije. Njegovi glavni argumenti za ovo jesu to što u Pravdi nema ni reči o sudskom dvoboju (koji je crkva inače osuđivala), i što se tekst Pravde, nalazi unutar korica krmčija, zbornika pretežno crkvenog prava. Ove koncepcije Ključevskog nisu naišle na podršku kasnijih istraživača.

Bonski naučnik K. Gec, u svom četvorotomnom delu posvećenom Pravdi (1910–13. godine) posmatra najstariji njen deo (prvih osamnaest članova Kratke redakcije) kao spomenik slovenskog običajnog prava iz perioda pre dolaska Varjaga. Nastavak teksta Ruske pravde, od pominjanja sinova Jaroslava u članu 19, nastao je, po njegovom mišljenju, u vreme Jaroslava i u Kijevu. Taj naslov i pominjanje sinova, smatra, dodati su kasnije. Ovaj deo, posle člana 19, sadrži pravne norme donete u vreme kneževa Vladimira i Jaroslava. Za neke ustanove iz najstarijeg dela Pravde, kao što su "svod" i "vira", smatra da su preuzete iz Salijskog zakona. U IV tomu svoje studije, te tvrdnje je, uglavnom, redukovao i govori samo o sličnosti ovih instituta, a ne i o njihovom preuzimanju iz Salijskog zakona.

B. Grekov, sovjetski istoričar i akademik, rukovodio je (od 1939. godine) timom naučnika koji su za objavljivanje priredili kritičko izdanje svih osamdeset osam do tada obrađenih rukopisa Ruske pravde, kao i pregled svih dotadašnjih rezultata istraživanja i stavova o Pravdi. Zaslužan je što je izučavanje Ruske pravde usmerio na njeno tešnje vezivanje za društveno i državno uređenje drevne Rusije, kao i na uporednopravno posmatranje Pravde i drugih spomenika ranog slovenskog prava.

Po Grekovu, najstariji deo Pravde, odn. Pravda Jaroslava, nastao je početkom XI veka i namenjen je Novgorodu, ali se njegovi pojedini delovi odnose na znatno ranije vreme, u svakom slučaju na VIII i IX vek. Pravda sinova Jaroslava, nastala u Kijevu, ubrzo posle 1054. godine, odražava dalji korak u razvoju društvenog uređenja, mada su u njoj odslikani odnosi ne samo u momentu zapisivanja sredinom XI veka, već i oni iz ranijeg perioda; ona pokazuje odnose, formulisane u vidu zakona, koji nisu novi za XXI vek. Autor je tretira kao specijalni zakon, donet za očuvanje interesa kneževskih poseda od neprijateljski nastrojenih susednih seoskih opština. Šira redakcija je, po Grekovu, spomenik s početka XII veka.

M. Tihomirov, jedan od učesnika u priređivanju Akademijinog izdanja Ruske pravde 1940. godine, smatra da Kratka, Šira i Skraćena pravda nisu redakcije jednog te istog pravnog spomenika, već tri zasebna zakona, povezana sadržajem i poreklom. Kratka pravda je, po njemu, nastala u Novgorodu, početkom XII veka. Šira redakcija je nepotvrđeni projekat kodeksa nastalog u Novgorodu ubrzo posle Ustanka, 1209. godine, a na osnovu Kratke pravde, Ustava Vladimira II Monomaha i drugih izvora. Skraćena pravda, po Tihomirovu, jeste zbornik za sudsku upotrebu, sastavljen krajem XIV ili tokom XV veka za Permsku zemlju, a izrađen je kao kompilacija nekoliko tekstova Pravde, nama nepoznatih.

S. Juškov, u radovima objavljenim 1939-1950. godine, smatra da je Pravda Jaroslava obimnija od prvih osamnaest članova Kratke redakcije, te da je zaista delo Jaroslava iz tridesetih godina XI veka. Širu redakciju, po njemu, čine dva spomenika iz različitih perioda, a koje su objedinili prepisivači. To su Sud Jaroslava Vladimiroviča i Ustav Vladimira II Monomaha. Prvi, mada nosi ime Jaroslava, nastao je krajem XI ili početkom XII veka, a rezultat je razvoja najstarijih normi i njihove dopune novim. Ustav Vladimira II Monomaha, koji po mišljenju Juškova, čini čitav drugi deo Šire redakcije, povezuje se sa nastojanjima da se ublaže društvene napetosti u vreme Kijevskog ustanka, 1113. godine. Skraćenu pravdu Juškov stavlja u XV vek, pre izdanja Sudebnika iz 1497. godine.

A. Zimin se, u svojim istraživanjima i objavljenim radovima tokom 1954–1965, približava B. Grekovu, shvatanjima da se u Pravdi odražava drevnorusko pravo VII–IX veka, koje evoluira, prateći razvoj državnosti. Kao jedan od osnovnih izvora Šire redakcije, on pretpostavlja neki ustav donet u poslednjim godinama vladavine Jaroslava, a koji nije došao do našeg doba. Celu Širu pravdu vezuje za kodifikatorsku delatnost Vladimira II Monomaha, smatrajući da je ovaj Zbornik mogao steći opšteruski značaj tokom XIII–XV veka, samo u slučaju da je donet u Kijevu. Skraćena pravda pak, po Ziminu, doneta je početkom XVII veka.

L. Čerepnin najstariju Pravdu vezuje za zbivanja u Novgorodu (1015–16. godine), tvrdeći da je ona rezultat odabiranja iz postojećeg drevnoruskog prava onih normi koje su mogle da obezbede koegzistenciju dveju suprotstavljenih političkih snaga u Novgorodu. U širem kontekstu, on ove kodekse – vezuje za najranije vreme, za tzv. Zakon ruski s početka X veka i Ustav Zemaljski s kraja X veka. Prateći društvene pokrete u različitim delovima Rusije i delatnost kneževa u Kijevu, Vladimiru i Novgorodu, Čerepnin je izdvojio iz Šire redakcije nekoliko zasebnih kodeksa koji su, po njemu, nastali u različito vreme. Smatra da je Kratka redakcija urađena 1136, u Novgorodu, a Šira – 1209. godine.

M. Sverdlov u izvanrednoj studiji "Od Zakona ruskog do Ruske pravde", objavljenoj 1988. godine, daje produbljenu analizu porekla Ruske pravde i najvećeg broja pojedinih njenih odredbi. Na krajnje originalan, ali naučno ozbiljan i utemeljen način, autor prilično uverljivo pokušava da kao osnovni izvor Pravde identifikuje tzv. Zakon ruski. To je, veli Sverdlov, bio nepisani zbornik drevnoruskog i staroslovenskog usmenog običajnog prava. Kao izvor prava važio je na prostorima Istočnih Slovena i pre konačnog uobličavanja države, a sadržao je norme krivičnog, naslednog, porodičnog i procesnog prava. Njegova studija ima poseban značaj zbog ukazivanja na pojedine srodne, ili skoro identične, norme iz tzv. Zakona ruskog, Ruske pravde i iz tzv. varvarskih zakonika zapadne Evrope. Autor pokušava da produbljenim analizama utvrdi poreklo i onih pravnih normi koje nisu preuzete iz pravnog sistema običajnog prava, nazvanog Zakon ruski.

Pskovska sudna gramota

Među ruskim pravnim spomenicima iz vremena posle donošenja Ruske pravde, a pre ponovnog izgrađivanja jedinstvene ruske države sa novim centrom u Moskvi, Pskovska sudna gramota jeste najznačajnija vododelnica – oslanja se na prethodno pravo, a utiče na potonje. Tako je ona, potpuno mimo pragmatičnih namera i inspiracija njenih tvoraca, za svoje i potonje vreme, u izvesnoj meri sačuvala duh drevnoruskog prava. Preko neposredno uočljivog uticaja na Sudebnik iz 1497. godine, Pskovska gramota je taj duh ulila u kasnije zakonodavstvo ruske države, svakako u meri i na način koji su dopuštale bitno promenjene društvene okolnosti. Zbog toga je Gramota od izvanrednog značaja za pravnoistorijska sagledavanja. Kao pravni spomenik, uživa visok ugled u nauci, uprkos tome što su neka pitanja vezana za nju i dalje nerazjašnjena.

Datiranje Gramote je problematično, usled oštećenja dela teksta u zaglavlju, ali se iz smisla odredbi razabire da su one nejednake starosti.^[93]

Prvi deo Gramote uslovno se može podeliti na tri tematske celine: sudovi, suđenje i dokazi. Drugi deo Gramote ima četiri tematske celine – krivična dela, zemljišna svojina, obligacije i nasledno pravo. One, naravno, nisu striktno pravnotehnički razgraničene, pa se, na primer, unutar odredbi obligacionog prava nalaze i instituti stvarnog i naslednog prava.

1. Sudovi

Kneževski i posadnikov sud, zapravo su jedno te isto, pošto niti knez može suditi bez prisustva posadnika, niti ovaj bez kneza. Izborni sud pskovskog građanstva rešava imovinske i nasledne sporove, ali kada je predmet spora zemljište, u njegovo rešavanje uključuje se i knez. Crkveni sud episkopskog namesnika sudi uvek uz prisustvo dvojice laika, mirjana, koje određuje svetovna zajednica. Sud bratčine^[94] nadležan je za sva dela i sporove ponikle među članovima bratčine, pa čak i za krađe i ubistva; sudi na osnovu iskonskih narodnih običaja, a o izvršenju ove presude stara se sama bratčina, pod uslovom da je osuđeni prihvatio odluku suda, tj. da nije izjavio da će na nju uložiti žalbu redovnom sudu. Sud gradskog veča (skupštine) pominje se u Gramoti samo utoliko što se propisuje da može suditi bez prisustva kneza i posadnika, ali se ništa ne kaže o njegovoj nadležnosti.

Sudovi su uživali veoma visok ugled, i sve njihove presude odmah su bile konačne. Žalba se mogla izjaviti samo na presudu suda bratčine, ukoliko osuđeni njome ne bi bio zadovoljan. "Preko suda se nikome ne svetiti – poučava Gramota – pravoga ne kažnjavati, a krivca ne štedeti ... Onima koji ne sude po pravdi, sudiće Bog kod drugog Hristovog dolaska." Ni knez ni posadnik nisu mogli da okončaju svoj mandat pre nego što reše sve zaostale predmete započete tokom njihove vladavine, pošto novoizabranima nisu predavana sporna dela njihovih prethodnika.

2. Suđenje

U drugoj tematskoj celini prvog dela Gramote govori se o sudskom postupku. Tuženog, po prijavi (tužbi) tužioca, na sud pozivaju obavezno dvojica pozivara, jedan kao predstavnik kneza, drugi kao predstavnik zemščine. I zemski i kneževi pozivari uzimani su iz redova časnih, i u svojoj sredini uglednih ljudi, koji su bili lično poznati knezu i posadniku. Poziv je overavan kneževim pečatom. Tužilac je, u kraju gde živi tuženi, u crkvi pred sveštenikom i ljudima čitao tekst tužbe, a pozvani je tu, u crkvi, izjavljivao da će se odazvati na sudski poziv. Ako se u naznačeno vreme pozvani ne pojavi pred sudom, tužilac posle pet dana dobija novi poziv sa kojim su pozivari optuženog odmah privodili sudu. Nisu smeli da ga fizički zlostavljaju, ali je pozvani i krivično odgovarao ukoliko bi se suprotstavljao pozivarima.

Kada bi se tuženi još kod prvog poziva skrivao, sud je tužiocu izdavao "gramotu bez suđenja", odn. presudu u odsustvu, kojom se priznaje tužiočev zahtev (u građanskim stvarima), ili tuženi proglašava krivim (u krivičnim stvarima). Ovakva presuda overavana je ili kneževim pečatom, ili pečatom crkve Svete Trojice.

I tužilac i tuženi obavezni su da lično pristupe sudu.^[95] Pravozastupnici su dozvoljeni samo u tačno određenim slučajevima, kada su učesnici u postupku žene, maloletnici, monasi, teško bolesni, ili usled starosti iznemogli ljudi.

3. Dokazi

O dokazima i dokaznom postupku pred sudom, govori treća tematska celina prvog dela Gramote. Propisana su raznovrsna dokazna sredstva, zavisno od vrste i prirode sporova, odn. krivičnih dela.

Kod zemljišnih sporova kao dokazi se prihvataju izjave starosedelaca i suseda, međaški znaci, pisane isprave (gramote) o pravu svojine, zakletva uz celivanje krsta, a sudski dvoboj^[96] se određivao kada svedoci tužioca i tuženog daju sasvim suprotne izjave, a svako uporno ostaje pri svome. Ko pobedi u dvoboju, njegovu tvrdnju sud priznaje kao istinitu. U zemljišnim sporovima, međutim, načelno nije dozvoljen dvoboj između tužioca i tuženog, sem u izuzetnim, tačno propisanim situacijama, kada dvoboj nalaže sam sud.

U sporovima proizašlim iz zajma i ostave, kao dokazi se prihvataju računske knjige (daske^[97]), beleške i druge isprave. Svaka isprava, da bi bila pravovaljani dokaz, morala je biti napisana u crkvi Svete Trojice, gde je obavezno ostavljana i njena kopija. Za potvrđivanje njihove verodostojnosti kod sporova o zajmu, dozvoljeno je zaklinjanje uz celivanje krsta ili izazivanje na sudski dvoboj. Kod sporova o ostavi, sudski dvoboj nije dozvoljen.

Sporovi o najmu rešavani su pomoću izjava svedoka, pisanih ugovora i drugih isprava koje Gramota priznaje kao dokazna sredstva. Kod krađe i razbojništva, dokazi su izjave svedoka, zakletva nad krstom i sudski dvoboj.

Za dokazivanje krivice kod nanošenja telesnih povreda, obavezne su izjave svedoka. Ukoliko su tužioci za krivična dela povrede i krađe stranci, oslobođeni su obaveze privođenja svedoka, pa je optuženi ili polagao zakletvu uz celivanje krsta, ili je mogao da zahteva da to učini tužilac.

I tužilac i tuženi imali su pravo da ne prihvataju svedoke koje predloži suprotna strana, ali je o tome konačno odlučivao jedino sud.

4. Krivična dela

Krađa, pljačka i razbojništvo razgraničeni su u Gramoti samo prema visini kazne; ona je za običnu krađu 9 grivni, dok je za oba teža oblika 70 grivni. Za krađu u crkvi i krađu konja, propisana je čak smrtna kazna. Izuzetno su strogi i propisi o povratu kod krivičnog dela krađe – dvostruki povratnik kažnjava se smrću. Smrću se kažnjavaju još i paljevina i izdaja države, ali samo kada postoje direktni dokazi.

Postupak traženja ukradene stvari sličan je kao u Ruskoj pravdi (tzv. svod), ali tužilac u traganju više nije prepušten samome sebi, već dobija i znatnu pomoć od suda – knez ili posadnik dodeljuju mu pristava, sudskog pomoćnika, da zajedno obiđu lica za koja tužilac smatra da su nelegalni držaoci njegove stvari.

5. Zemljišna svojina

Potpuna novina u odnosu na Rusku pravdu i dotadašnje rusko pravo uopšte, jeste sticanje svojine na zemlji putem održaja. Unutar ove tematske celine nalaze se i odredbe o suđenju zemljišnih sporova na osnovu svojinskih gramota, izjava svedoka ili uviđaja suda na licu mesta. Ukoliko se ni posle svih obavljenih radnji neka od strana ne bi složila sa međom koju je odredio sud, stranke su upućivane na sudski dvoboj.^[98]

Novina je i pravo otkupa prodate zemlje, koje se garantuje onome čija je gramota o svojini starija od gramote aktuelnog vlasnika. Za razliku od Ruske pravde, Gramota strogo razlikuje ovlašćenja vlasnika votčine (baštine) i držaoca pomestja. Ustanova suvlasništva na zemlji regulisana je tako da svaki suvlasnik može potpuno slobodno raspolagati svojim delom.

Osobeni vid dugoročnog korišćenja tuđih nepokretnosti, Gramota predviđa za slobodne seljake koji pod određenim uslovima od zemljoposednika dobijaju zemlju. Izornjiki (ispolovnjiki) su uzimali njive, ogorodnjiki – bašte i povrtnjake, a hotečnjiki lovili ribu na tuđim posedima. Svi su vlasniku zemlje plaćali naknadu, obično u visini polovine prihoda, ali to nisu nikakve feudalne rente, budući da ni oni nisu bili zavisni seljaci, kmetovi. Seljakzakupac je od vlasnika zemlje mogao dobiti na korišćenje poljoprivredni inventar i tegleću stoku. U svakom slučaju, međutim, privatna imovina i seljaka i zemljoposednika striktno su razgraničene i uživaju punu zakonsku zaštitu. Pošto je slobodan, izornjik ili ogorodnjik u svako doba može otići sa zemlje, ali je i zemljoposednik uvek mogao da opozove ustupanje zemlje na korišćenje.

6. Obligaciono pravo

Odredbe o obligacionom pravu prepliću se sa nekim institutima stvarnog i naslednog prava, u delu Gramote koji govori o obezbeđivanju ugovornih obaveza putem zaloge i pravima poverilaca prema imovini umrlog dužnika.

Gramota zalogu posmatra kao jedan od dokaza kojim se pred sudom dokazuje potraživanje, a ne bavi se njenom primarnom funkcijom. Za sud je državina založene stvari dovoljan dokaz, čak i onda kada ugovor nije bio sačinjen u pisanoj formi, koja je inače, po Gramoti skoro obavezna. Kod sporova oko duga, ukoliko je poveriocu pri zaključivanju ugovora data zaloga, nikada se ne određuje sudski dvoboj među parničarima, već samo zakletva uz celivanje krsta.^[99] U slučaju kada tuženi poriče postojanje duga i osporava da je stvar koju tužilac podnosi sudu njegova zaloga, spor se okončava tako što sud zalogu dosuđuje poveriocu (tužiocu), a tuženog oslobađa duga koji poriče. Kod obrnute situacije, kada je dužnik izvršio svoju obavezu prema poveriocu, a ovaj mu ne vraća natrag založenu stvar i čak negira da je između njih postojao bilo kakav dug, sud može da odluči da se spor reši putem sudskog dvoboja; priznaće se da je u pravu onaj ko pobedi u dvoboju.

Poverioci mogu da naplate dug od naslednika, ukoliko je postojanje duga pomenuto u testamentu čija se kopija čuva u crkvi Svete Trojice, ako poseduju primerak pisanog ugovora, ili pak drže zalogu koju je pokojni svojevremeno predao poveriocu. Ukoliko bi umrli ostavio dugove prema većem broju lica, svi poverioci su pred sudom polagali zakletvu i međusobnim dogovorom određivali da samo jednom od njih pripadne imovina umrlog u visini ukupnog duga, a da ovaj novčano namiri ostale u visini njihovih potraživanja. Ovakvo praktično rešenje verovatno svedoči da takve situacije nisu bile retkost u svakodnevnom životu Pskova.

Jemstvo je dozvoljeno samo kod zajmova do jedne rublje.^[100] Preko tog iznosa, Gramota zahteva ili zalogu, ili pisani ugovor. U situaciji kada dužnik poriče dug, ili objektivno nije u stanju da ga isplati, dug će vratiti sam jemac.

Gramota razlikuje obične i trgovačke zajmove, ali na drugačiji način nego što to čini Ruska pravda. Dok Pravda pruža izuzetne olakšice kod dokazivanja obaveza iz ugovora o zajmu između trgovaca, Gramota, naprotiv, zahteva postojanje posebnog pisanog ugovora (rjadnice) iz koga se vidi da je zajam vezan za trgovačku delatnost. Za pravne poslove između trgovaca, Gramota uopšte zahteva da se zaključuju samo u treznom stanju strana ugovornica, u prisustvu svedoka, uz jemstvo i davanje zaloge.

Kod zajma je dozvoljena kamata, ali se njena visina ne propisuje u Gramoti. To je, kao uostalom i vreme za koje se zajam ima vratiti, ostavljeno stranama ugovornicama.

Što se tiče sporova proizašlih oko čuvanja poverenih stvari (tj. iz ugovora o ostavi) rešavani su, po pravilu, putem zakletve nad krstom. Ovaj vid zakletve, u Gramoti je uopšte imao veliku specifičnu težinu.

7. Nasledno pravo

Nasledno pravo čini četvrtu tematsku celinu drugog dela Gramote. Sloboda testamentalnog raspolaganja imovinom prilično je velika. Zaveštalac svoju izjavu poslednje volje daje pred sveštenikom i svedocima, a sama isprava predaje se na čuvanje crkvi Svete Trojice. U testamentu se kao naslednici mogu imenovati i lica koja inače ne bi, po zakonskom, intestatskom nasleđivanju bila pozvana na nasleđe.

Ostavilac, pored raspoređivanja svoje imovine, u zaveštanju treba da pobroji sva svoja dugovanja i potraživanja, kao i da imenuje izvršioce njegove poslednje volje. Moguće je i naznačavanje legata, o čijoj realizaciji se takođe brinu imenovani izvršioci testamenta. Svako je na samrti, bez sastavljanja pisanog testamenta, mogao da preda svoje pokretnosti i gramote o svojini na nepokretnostima onome kome hoće, ali je i tada Gramota zahtevala obavezno prisustvo sveštenika i svedoka.

Kod intestatskog nasleđivanja, nasledna prava imaju srodnici umrlog po silaznoj, uzlaznoj i pobočnoj liniji, za razliku od Ruske pravde koja nasledna prava priznaje samo deci. Po Gramoti, i sinovi i kćeri su ravnopravni naslednici, bilo da su ostavioci bojari, bilo da su seljaci. Ne pravi se ni razlika između udatih i neudatih kćeri. Jedina pravno relevantna razlika među naslednicima uslovljena je stepenom srodstva naslednika i ostavioca.

Muž i žena se uzajamno nasleđuju jedino u slučaju ako nisu imali dece, a živeli su u zasebnom domaćinstvu; ako su, pak, živeli u zajedničkom domaćinstvu sa muževljevom rodbinom, nema nasleđivanja, već supružnik koji je nadživeo drugoga ima samo pravo korišćenja imovine umrlog, bilo doživotno, bilo do zaključenja drugog braka. U tom slučaju, pravi naslednici su samo srodnici umrlog supružnika.

Prihvatanjem nasledstva, naslednik preuzima sva potraživanja i sva dugovanja umrloga prema trećim licima. Mogućnost odricanja od nasledstva postoji samo za one naslednike koji sa umrlim nisu živeli u porodičnoj i ekonomskoj zajednici. Gramota predviđa i mogućnost lišavanja nasleđa sina koji se iz zajednice izdvojio još za života oca, a kasnije se nije starao o svojim roditeljima.

DEO ČETVRTI
Kratka pravda

Pravda Jaroslava

Pravda Jaroslava, prva celina unutar Kratke pravde, predstavlja prvorazredni spomenik staroslovenskog prava. Sadrži norme (čl. 1–18. Kratke pravde) za koje većina istraživača smatra da su nastale još pre izgrađivanja državne vlasti, kao starinski običaji kojima je tek kasnije, naknadno, dat karakter pravnih normi, preko njihovog odabiranja i sankcionisanja od strane ranofeudalne države oličene u velikom knezu Jaroslavu Mudrom.

Poznato je da se mišljenja naučnika oko tačnijeg određivanja godine nastanka ovog zakonskog teksta veoma razilaze. Ipak, čak trojica među najuglednijima, B. Grekov, L. Čerepnin i A. Zimin, argumentovano plediraju da kao takvu treba uzeti godinu 1016. pod kojom je tekst Pravde i unet u Novgorodski letopis iz XV veka.^[101] Letopis, naime, na tom mestu govori da je Jaroslav, saznavši za smrt svoga oca, velikog kneza kijevskog Vladimira (1015), krenuo sa Novgorodcima u pohod na Kijev i sukobio se sa vojskom uzurpatora prestola Svjatopolka (1015-1019), Vladimirovog bratanca i usvojenika. Svoje saborce u tom pohodu Jaroslav je, navodno, izdašno novčano nagradio, dao im Pravdu, Ustav i Povelju o povlasticama, pa ih poslao natrag u Novgorod rečima "držite se toga što sam vam napisao".^[102]

Ima dosta indicija da je Pravda Jaroslava sastavljena na osnovu iskonskih ruskih i uopšte slovenskih običaja, ali ne i bez uticaja zbornika Zakon Sudnji Ljudem. Iz samih odredbi Pravde Jaroslava može se naslutiti da je ovaj zakonski tekst Jaroslav zaista dao Novgorodcima u znak zahvalnosti za njihovu pomoć tokom njegove borbe sa Svjatopolkom. Tako, na primer, u njemu nema ni pomena o sudskim taksama koje bi išle knezu, niti o bilo kakvom učešću kneza u sudskim poslovima; suđenje u svim delima pripada samoj užoj društvenoj zajednici, opštini, a ne knezu. Ali to je, verovatno, bila privilegija samo Novgorodaca, a ne opšte pravilo za čitavu rusku zemlju, budući da su kneževi, barem po rečima iz Letopisa, upravo bili pozvani da sude i upravljaju. Ovo pravo im je trajno pripadalo, ma kako da je u istorijskom narodnom predanju objašnjavano njegovo poreklo.

Sve odredbe Pravde Jaroslava odnose se na ubistvo, na ostala krivična dela protiv ličnosti (povrede i uvrede), ili pak, na grupu krivičnih dela protiv imovine.

1. O ubistvu

Osnovni način reakcije na ubistvo u Pravdi Jaroslava jeste krvna osveta, s tim što je sada ovaj iskonski običaj, budući uzdignut na nivo legalnog instituta, podvrgnut i izvesnim ograničenjima (čl. 1).^[103] Pravo na krvnu osvetu, kada "muž ubije muža", pripada samo najbližim srodnicima ubijenog – bratu, sinu, ocu, bratancu ili sestriću. Ukoliko ubijeni nema najbliže srodnike, niko drugi umesto njih ne može vršiti krvnu osvetu, a ubica će, u tom slučaju, biti kažnjen samo novčano.^[104]

Mada se i ovde ubistvo i kazna tretiraju kao privatna, lična stvar porodice ubijenog i ubice, napredak u odnosu na vreme Olega i Igora ipak je uočljiv. To se može povezati ne samo sa jačanjem opštine kao teritorijalne zajednice, nasuprot ranijoj rodovskoj i krvnosrodničkoj, već i mogućim uticajem hrišćanstva. U vreme Olega i Igora, pravo krvne osvete imali su svi srodnici ubijenog, a ubica se mogao spasiti samo bekstvom. Celokupna imovina ubice, ranije je bez izuzetka, prelazila na najbliže srodnike ubijenog, čak i onda kada bi ubica za sobom ostavio decu. Po Pravdi Jaroslava, pak, materijalno lišavanje ubice, odn. njegove porodice, u slučaju kada ne dođe do krvne osvete, zakonski je ograničeno na iznos od 40 grivni. Tako ovde krvna osveta na izvestan način ima prelazni karakter između neograničene privatne odmazde i instituta podvrgnutog ograničenju i nadzoru od strane državne vlasti. I dalje se, međutim, ne pravi nikakva razlika među ubijenima, niti ubicama, niti po motivu za izvršenje ubistva, kao ni po stepenu krivice. Svaki ubica objektivno je jednako kriv i prema svakom jednako važi primena alternativnog režima – ili režim krvne osvete, ili režim otkupa (vire, krvnine).

Svaki ubica i svaki ubijeni tretiraju se jednako u smislu krivičnopravne zaštite, ali je zakonodavac već tada našao za shodno da pojedine kategorije navede poimence. Ako nema ko da osveti ubijenog, "tada 40 grivni za glavu; ako ubijeni bude Rusin, ili gridin, ili trgovac, ili jabetnik, ili mečnik, ili izgoj, ili Sloven,^[105] tada 40 grivni dati za njega". Očigledno je izdvojeno nekoliko kategorija ljudi koji uživaju posebnu zaštitu kneza, može biti zbog odvojenosti od svojih srodnika (trgovci), usled prirode posla (gridin, jabetnik, mečnik), ili zbog osobenog ličnog statusa (izgoj).

2. Povrede i uvrede

Telesnim povredama i uvredama posvećeno je deset članova, od drugog do desetog i član 17, Pravde Jaroslava. Kod telesnih povreda je, kao i kod ubistava, osnovno pravilo privatna osveta. Povređenom je ostavljen izbor da povrediocu ili odmah uzvrati, ili da od njega zahteva namirenje u vidu zakonom utvrđenog novčanog iznosa. Visina takvog novčanog iznosa ili, obeštećenja,^[106] zavisila je od vrste povrede, ali i od sredstva kojim je naneta.

Ukoliko neko nekoga pretuče toliko da mu poteče krv ili da bude u modricama, a povređeni "ne može da mu se osveti", platiće mu za povredu tri grivne i troškove lečenja. Ako ga udari motkom, štapom, dlanom, čašom, rogom iz koga se tada pilo, ili tupom stranom oštrog oruđa, a povređeni, odn. uvređeni, nije mogao da se odmah "osveti", platiće mu 12 grivni za povredu–uvredu, i "tu je kraj". Ove poslednje reči iz čl. 3. obično se tumače kao želja zakonodavca da se privatne svađe i rasprave okončavaju u što kraćem roku. Ako udari mačem, ne izvadivši ga iz korica, ili, pak, samo drškom mača, platiće 12 grivni.

O novčanim obeštećenjima za teške povrede ruke, noge, ili za odsecanje prsta, govore članovi 5, 6. i 7. Ako ruka bude odsečena ili se osuši, krivac plaća čak 40 grivni, dakle, kao i za ubistvo. Član 6, o povredama noge, nije sačuvan u celosti, niti se može pouzdano rekonstruisati. Za odsečeni prst, naknada je iznosila tri grivne. Za čupanje brade ili brkova – dvanaest. U ovom slučaju, dakle, za jednu relativno lakšu i prolaznu povredu, naknada je četiri puta veća nego za jednu težu i trajnu povredu, kakva je odsecanje prsta, na primer. Čupanje brade ili brkova, prema ondašnjem shvatanju lične časti, doživljava se kao teži napad na samu ličnost povređenog, odn. na njegovo dostojanstvo.

Ukoliko neko potegne mač, ali ne udari, platiće tri grivne. Ova odredba, može se tumačiti i kao kažnjavanje pokušaja i kao delo izazivanja opasnosti. S obzirom na nizak nivo razvijenosti tadašnjeg krivičnog prava, ponajpre će biti da ga je zakonodavac shvatio kao uvredu.

Najzad, ako neko nekoga "odgurne ili ga privuče k sebi", plaća tri grivne, ukoliko ovo potvrde dva svedoka. Ako je uvređeni stranac,^[107] biće dovoljno samo da se zakune.

Svedok se, kada je reč o ovoj grupi krivičnih dela, zahteva još samo u drugom delu drugog člana: ako neko tvrdi da je pretučen, a na njemu nema nikakvih tragova nasilja, to mora da potvrdi svedok (vidok). Ako nema svedoka, gubi pravo da zahteva tri grivne na ime naknade za uvredu. Ova odredba, kao i ona sadržana u članu 10, pokazuje da ni Jaroslav nije mogao, a možda nije ni želeo, da sve ono što je propisivao zbornik Zakon Sudnji Ljudem prepravi u duhu dotadašnjeg običajnog prava. Po ruskom običajnom pravu, naime, kao dokazno sredstvo pred sudom u delima telesnog povređivanja, priznavani su "vidljive povrede" i zakletva. Jaroslav je ukinuo zakletvu i uveo svedoke kao novo dokazno sredstvo koje je, verovatno, na rusku zemlju došlo sa vizantijskim pravom. Zakletvu je ostavio samo za Varjage i Kolbjage.^[108]

Ukoliko rob (holop) udari slobodnog čoveka i pobegne u kuću svoga gospodara, a ovaj ne želi da ga "preda" uvređenom – veli član 17. Pravde Jaroslava – vlasnik roba platiće oštećenom 12 grivni. Ako uvređeni, kasnije, negde ponovo sretne tog holopa, dopušteno mu je "da bjut jego", što neki istraživači tumače kao naknadno pravo "da ga ubije", a drugi – "da ga pretuče". Holop, dakle, nije subjekt prava i ne može odgovarati za svoje postupke, utoliko pre što u uslovima apsolutne dominacije novčanih kazni ne bi ni bilo moguće od njega naplatiti bilo kakav iznos; on nema, niti može imati sopstvenu imovinu. Zbunjujući je, međutim, iznos od 12 grivni, jednak iznosu koji plaća za uvredu i slobodan čovek, po čl. 3, 4. i 8. Pravde Jaroslava.^[109] Po I. Beljajevu, u ovom slučaju iz člana 17, uvreda učinjena od roba tretira se jednako uvredi nanetoj od slobodnog čoveka, zato što njegovu krivicu na sebe "prima" gospodar pa, samim tim i uvreda prestaje biti krivično delo izvršeno od roba. Da je, ipak, uvreda od strane roba i po kriterijumu zakonodavca teže krivično delo nego li uvreda učinjena od strane slobodnog čoveka, Beljajev vidi u činjenici da je novčani iznos koji se plaća oštećenom samo privremeno namirenje, dok prava kazna (osveta) može da stigne roba tek naknadno – uvređeni, primanjem naknade, ne gubi pravo da tog roba kasnije ubije.

3. Zaštita svojine

Poslednja grupa odredbi u Pravdi Jaroslava tiče se krivičnopravne zaštite svojine i načina njenog ostvarivanja. Ovome je posvećeno osam članova (1118). Već na prvi pogled je uočljivo da i u slučajevima povrede svojine zakonodavac opet nema u vidu kažnjavanje prestupnika u pravom smislu reči, već na izvestan način samo pomaže privatnom licu da ponovo uspostavi ugroženo pravo, garantujući mu i izvesno obeštećenje. Kažnjavanje krivca, dakle, i u ovom delu Pravde još uvek ima formu privatne odmazde, osvete za učinjenu nepravdu. Doduše, nije baš uvek lako razlikovanje jedne ili druge namere zakonodavca; ona se često jedva naslućuje.

Smatra se da su prva tri člana iz ove grupe preuzeta iz zbornika Zakon Sudnji Ljudem. Suštinska izmena je što su telesne kazne zamenjene novčanim iznosima od tri grivne za prikrivanje tuđeg roba, čeljadina, od strane Varjaga ili Kolbjaga (čl. 11), za neovlašćenu upotrebu tuđeg konja (čl. 12) i za protivpravno prisvajanje tuđeg konja, oružja ili odeće (čl. 13). U sva tri slučaja, vlasniku se vraća ono što mu je oduzeto, a krivac mu isplaćuje još i tri grivne obeštećenja. Očigledno, ni ovde nema prave novčane kazne u korist države, ali, sa druge strane, ni oštećenom nije prepušteno da sam smišlja načine i obim privatne osvete, budući da je njegovo obeštećenje fiksirani novčani iznos. Zanimljivo je i pitanje zašto je zakonodavac, u članu 11, kao moguće prikrivače tuđeg roba naveo jedino strance.^[110] Motivi za takvo rešenje sadržani su najverovatnije u činjenici da su u to vreme stranci na ruskoj zemlji često živeli u zasebnim opštinama, što je u praksi objektivno otežavalo traženje odbeglog roba koji bi se krio u njihovoj sredini.

Propisi Jaroslava o načinu ostvarivanja zaštite prava svojine toliko su lapidarni, da se namera zakonodavca jedva nazire.

Onome kod koga se skriva nečiji rob ostavlja se rok od tri dana da to javno oglasi i "izvede ga" (verovatno na trg). Ako to ne učini do trećeg dana, kriv je za prikrivanje.

Kada neko kod drugoga prepozna svoju nestalu stvar, ne može je odmah uzeti, već samo može zahtevati da osumnjičeni držalac stvari "pođe na svod", tj. da ukaže na onoga od koga je stvar pribavio. Ukoliko osumnjičeni odbije "svod", ostavlja mu se pet dana za pribavljanje svedoka koji će potvrditi da stvar nije ukradena, već zakonito pribavljena (čl. 14). Prividna protivurečnost između ovog i prethodnog člana 13, koji veli da će onaj ko prepozna kod drugoga svoga konja, oružje, ili odeću "uzeti svoje" (bez pominjanja "svoda" i svedoka), u literaturi je objašnjena dvojako. Po jednom tumačenju, član 13. odnosi se na situaciju kada je nestala stvar viđena kod nekoga iz sopstvene opštine, a član 14. na onu, kada je držalac sporne stvari neko ko ne pripada istoj opštini iz koje je tužilac. Postoji, međutim, i tumačenje da prvi slučaj ima u vidu nesavesnog držaoca tuđe stvari, pa se tada ne zahteva dokazni postupak, a drugi – savesnog držaoca, te je potrebno u dokaznom postupku među prethodnim držaocima stvari naći onoga koji ju je protivzakonito pribavio, odnosno ukrao.

Možda najbolja ilustracija o teškoćama sa kojima se pravnoistorijska nauka suočava kod tumačenja smisla pojedinih, nedovoljno jasnih, odredbi Pravde, jeste mnoštvo različitih interpretacija jezički zaista nejasnog člana 15. Kratke pravde. Dovodeći ga u vezu sa veoma sličnim članom 47. Šire pravde, I. Beljajev ga tumači kao protivljenje dužnika da prizna postojanje duga, pa je tada poverilac dužan da privede dvanaest svedoka koji bi potvrdili dugovanje. A. Zimin, pak, smatra da se u ovom članu ima u vidu slučaj kada je, putem "svoda", pronađen onaj ko je konkretnu stvar ukrao, ali je on osumnjičen za krađu i drugih stvari, koje nisu nađene kod njega, a čije vraćanje tužilac zahteva. Izraz "dvanaest ljudi", koji koristi zakonodavac, u novije vreme tumači se kao da se odnosi na članove opštinskog suda, i tada se izvlači zaključak da su u njihovoj nadležnosti sva dela krađe koja se dokažu putem "svoda". Po drugom shvatanju, to su sakletvenici, koji nisu svedoci, već samo potvrđuju ugled, reputaciju tužioca u sopstvenoj sredini.

Procesno sredstvo "svod" jeste način pronalaženja nesavesnog držaoca tuđe stvari, a poznat je kao slovenski pravni običaj još iz najdrevnijih vremena. Zato se i ne opisuje detaljno u članovima 14. i 16. Pravde Jaroslava.^[111] Suština ove ustanove sastoji se u tome da onaj, kod koga je otkrivena stvar za koju neko tvrdi da mu je nestala, treba da ukaže na lice od koga je stvar pribavio, a ovaj dalje dokazuje od koga je on pribavio stvar. Dokazni postupak se tako produžava sve dok se ne dođe do osobe koja ne može da ukaže na sopstveni pravni osnov držanja stvari, odn. da imenuje onoga od koga ju je pribavio. Tada se smatra da ju je ukrao i odgovoran je za krađu. U Pravdi Jaroslava, član 16. se nešto detaljnije bavi "svodom", upravo zato što propisuje izuzetak od opšteg pravila da pribavioci stvari sukcesivno i neograničeno imenuju svoje prethodnike. Ovde, pak, zakonodavac, u slučaju kada je predmet "svoda" rob (čeljadin), ograničava traženje samo do trećeg savesnog držaoca koji je, uprkos svojoj savesnosti, dužan da tužiocu preda svoga roba i dalje nastavi "svod", kako bi se obeštetio od onoga koji će, konačno, biti okrivljen za krađu roba tužioca.

Poslednji član Pravde Jaroslava govori o oštećenju tuđe imovine, koje nema karakter krivičnog dela u smislu da je propisano obeštećenje koje prevazilazi realnu vrednost stvari.^[112] Ukoliko neko ošteti tuđu stvar, a koristio ju je uz pristanak vlasnika (koji se podrazumeva iz konteksta), nadoknađuje samo njenu vrednost, bilo da odluči da je posle oštećenja trajno zadrži za sebe, bilo da želi da je oštećenu vrati vlasniku. M. Sverdlov je, prilično ubedljivo, dokazao da je ova odredba direktno preuzeta iz ruske, šire redakcije zbornika Zakon sudnji ljudem.^[113] Tekstualno je identična, uz razliku što Pravda izričito nabraja "koplje, štit i odeću", a Zakon – "koplje, štit i sekiru". Neki istraživači skloni su da ovu razliku tumače kao grešku prepisivača nastalu možda usled nečitko napisane reči "sekira" u korišćenom primerku ZSLj.

Pravda Jaroslaviča

1. Krivična dela protiv ličnosti

Pravne norme koje su u Kratku pravdu unete verovatno posle smrti Jaroslava Mudrog, takođe ne izlaze van okvira krivičnog zakonodavstva.^[114] Najvažnija novina sa kojom se ovde srećemo jeste potpuno ukidanje krvne osvete kao legalnog instituta i njeno zamenjivanje novčanim otkupninama.^[115]

Za ubistvo bojara, odn. starijeg kneževog družinika (ognjiščanjina), blagajnika ili skupljača dažbina (podjezdnog), knezu se plaća povišena novčana kazna od 80 grivni. Pri tome se, za razliku od Pravde Jaroslava, ovde vodi računa o motivu ubice. Tako se, npr. u članu 19, ima u vidu ubistvo "usled uvrede", što se, u literaturi, objašnjava kao reakcija na neki postupak žrtve. U ovom slučaju, plaćanje kazne namerno je otežano izričitom zabranom opštini da pomogne krivcu u prikupljanju novca (bez pomoći ljudi). Može se, dakle, govoriti o prvoj pravnoj normi u pisanom drevnoruskom pravu koja reguliše namerno ubistvo. O ubistvu sa umišljajem govori i sledeći, 20. član, koji ima u vidu ubistvo ognjiščanjina prilikom "razboja".^[116]

Ukoliko bi opština (verv) odbila da traga za ubicom, ili da ga izruči knezu, obaveza plaćanja krvnine (vire) prelazila je na nju.^[117] Iz sadržaja ovoga člana vidi se da je ruska zemlja već imala društvene i teritorijalne jedinice "verv", čiji su članovi, u izvesnim situacijama, po običajnom pravu bili međusobno povezani solidarnim jemstvom još od iskonskih vremena. O tome ima nagoveštaja i u ugovorima Olega i Igora sa Vizantijom.

Onaj ko bi ubicu ognjiščanjina ubio na licu mesta (kao psa – veli čl. 21), nije krivično odgovarao. Nekažnjivo je i ubistvo lopova zatečenog noću u krađi, ako je izvršeno pri njegovom hvatanju. Ako je svezan i držan do svanuća, morali su da ga izvedu pred knežev sud. U suprotnom, ako bi ga ubili svezanog, plaćali su viru. Očigledno, cilj ove odredbe jeste da se što više potisne samopomoć kao institut nasleđen iz rodovskog perioda, a ojača kneževska jurisdikcija.

U šest uzastopnih članova Pravde Jaroslaviča (22-27), određeni su iznosi koji se plaćaju za ubistvo ljudi nižeg društvenog ranga od onog koji imaju ognjiščanjin ili podjezdnoj. I ovi ljudi se takođe nalaze u kneževoj službi, ili su na drugi način zavisni od kneza, npr. žive na kneževom posedu. Tako je naknada za ubistvo kneževog tiuna^[118] 80 grivni, ista tolika je i za ubistvo starijeg konjušara, seoskog starešine i nadzornika zemljoradnje. Za robinju-dadilju i roba-vaspitača dece, iznosi 12, a za kneževog rjadoviča,^[119] smerda^[120] i holopa – pet grivni.

Telesnim povredama i zlostavljanju posvećena su samo dva člana, verovatno zbog toga što je ovo prilično detaljno regulisano još u Pravdi Jaroslava, koja je, svakako, kao izvor prava ostala i dalje na snazi. U Pravdi Jaroslaviča, naime, u odnosu na dotad važeće pravo, daju se samo izmene ili nove odredbe.

Ako neko posle tuče bude krvav, po članu 30. nije potrebno da obezbeđuje svedoka (posluha). To što je ovaj član udenut među one koji govore o krivičnim delima protiv imovine, i što upotrebljava reč posluh, svojstvenu Široj pravdi (umesto reči vidok, svojstvenu terminologiji Kratke pravde), opravdano rađa sumnju da je ova norma u prepise Kratke pravde "zalutala" iz nekog kasnijeg perioda.

Član 33, koji govori o fizičkom zlostavljanju, po mnogim autorima, posredno ukazuje da je, uporedo sa kneževim sudom, postojao i sud opštine. Za fizičko maltretiranje (mučenje) ljudi pod kneževom jurisdikcijom, a bez njegove saglasnosti, kazna je tri grivne ako muče smerda, a 12 grivni ako je žrtva ognjiščanjin, mečnik^[121] ili tiun .

2. Zaštita svojine

U Pravdi Jaroslaviča, krivičnopravnu zaštitu od krađe uživaju taksativno nabrojani ugroženi objekti.^[122] O uništenju i oštećenju kneževih šumskih pčelinjaka govori član 32, a o preoravanju međe ili oštećenju međaških oznaka (peretesa), član 34. Kada je reč o krađi, za svaku pojedinu stvar određen je iznos koji krivac plaća oštećenom na ime obeštećenja. Kao novost, međutim, u članovima 35, 36. i 40, izričito se naglašava da krivac uz obeštećenje vlasniku plaća i novčanu kaznu "prodažu" koja ide u kneževu kasu.^[123] Uvođenje ovog novog instituta na izvestan način označava napredak u razvoju prava, budući da se prodaža naplaćuje u korist kneza koji, nesumnjivo, ima svojstvo državnog organa.

Za krađu kneževog konja plaća se tri grivne, za smerdovog – dve; da li zato što imaju različitu namenu, knežev za vojne a smerdov za poljoprivredne potrebe, stvar je interpretacije. Po nekim autorima, i samo uključivanje odredbe o smerdovom konju u zakonski tekst, svedoči o kneževoj zainteresovanosti da se smerdovo domaćinstvo održi u ekonomski dobrom stanju.

Onaj ko ukrade (odvede) tuđeg roba, holopa, plaća 12 grivni, a ako ga ubije – samo pet. Zakonodavac se, pri tome, verovatno rukovodio zdravim razumom: ubistvo roba nikome nije donosilo korist, pa se u praksi, verovatno, nije ni događalo često, dok je krađa (odvođenje) tuđeg roba i te kako mogla da donese korist onome ko ga je ukrao.

Grupa normi o krivičnoj zaštiti imovine značajna je i zbog toga što se ovde prvi put, doduše na pravnotehnički elementarnom, kazuističkom nivou, govori o saučesnicima. Mada je početni deo teksta člana 31. evidentno iskvaren netačnim prepisivanjem, greška prepisivača donekle se može kompenzovati preko analogije sa članom 40. Kratke pravde, ili uvidom u član 41. Šire pravde.^[124] Bitno i novo, u odnosu na Pravdu Jaroslava, jeste izričito nastojanje da svaki od saučesnika plati puni iznos propisane kazne, pa čak i da, po rečima zakonodavca, njih deset jednu ovcu ukradu.

Budući da se krivično delo oštećenja međaških znakova i preoravanja međa prvi put pojavljuje tek u Pravdi Jaroslaviča, logično je pitanje zašto se ono ne pominje u zakonodavstvu njihovog oca Jaroslava. Ne treba uopšte ni sumnjati da su se sporovi i svađe oko međa pojavljivali i u vreme Jaroslava, i ko zna koliko vekova pre njega. Pitanje je samo zašto je to izašlo iz vidokruga njegovog zakonodavnog poduhvata. Verovatno je Jaroslav Mudri prepustio da se kvarenje međa sudi i kažnjava po ranijem, običajnom pravu ili, što je još verovatnije, po zborniku Zakon sudnji ljudem. Dalji razvoj društva i državne vlasti, nekoliko decenija posle njegove smrti, može biti da je doveo do objektivne potrebe ili da se napusti običajno-pravno rešavanje kvarenja međa,^[125] ili da se odstupi od rešenja iz zbornika Zakon sudnji ljudem. Za ovo delo u ZSLj propisane su telesne kazne, inače nesvojstvene tadašnjem narodnom duhu i ruskom narodnom životu.

3. Sudski postupak

Ideje zakonodavca o sudskom postupku, u Pravdi Jaroslaviča jedva su prepoznatljive. Slobodnijim tumačenjem člana 33, gde se rečima "smerd umučat, a bez knjaža slova" pridaje značenje "ako se smerd kazni bez dozvole kneza", izvodi se zaključak o navodnoj isključivosti kneževske jurisdikcije nad seljacima na njegovom posedu. Utoliko pre, vele zagovornici ovakvog tumačenja, pod kneževskom isključivom jurisdikcijom stoje ognjiščanji, tiuni i mečnici, koji su, u ovom članu, nabrojani posle smerda.

Slična tendencija jačanja kneževske jurisdikcije i potiskivanja samopomoći (samosuda) uočava se i u članu 38: domaćin je ovlašćen da na licu mesta ubije lopova, noću zatečenog u kući, ali to ovlašćenje prestaje ukoliko su uspeli da ga svežu. Tada su dužni da ga u zoru odvedu "na knežev dvor", odn. pred knežev sud.

Odredbe o naknadama vezanim za pronalaženje i suđenje izvršilaca krivičnih dela, sadržane su u članovima 31, 40. i 41. Onima koji su učestvovali u hvatanju kradljivca konja ili vola, nagrada je 30 rezana, a za hvatanje kradljivaca ovce, koze ili svinje – 10 rezana. Naknade kneževim službenicima koji učestvuju u suđenju, uređene su u članu 41. Kratke pravde.^[126] Kada je krivac osuđen da plati manje od 12 grivni, tada je naknada knezu tri grivne, mečniku kuna, a desetak^[127] crkvi 15 kuna. Ako je za delo dosuđeno 12 grivni, onda su naknade za kneza 10 grivni, za "jemca", verovatno onog ko je uhvatio krivca, 70 kuna, a za crkvu – dve grivne (opet, petina od sume koja ide knezu).

Naknade sakupljačima vire i mostarima

Poslednja dva člana Kratke pravde, 42. i 43, samo su u tehničkom smislu deo Pravde Jaroslaviča. Skoro je nepodeljeno mišljenje istraživača da su oba ova člana doneta još za vreme Jaroslava Mudrog. I jezički, ove dve odredbe razlikuju se od svih prethodnih, što takođe navodi na zaključak da su donete kao zasebne kneževe uredbe.^[128]

Prvi reguliše naknade virnicima, sakupljačima vire. Značaj koji je Jaroslav dao ovim državnim funkcionerima, ukazuje da su sredstva prikupljena od vire činila najvažniji prihod kneza. Slična svedočenja dobijaju se i iz Letopisa.

Teritorijalne zajednice same su prikupljale viru, a knez je povremeno slao svoje virnike da to preuzmu. Kada je umesto krvne osvete bilo određeno da se plaća novčana kazna za ubistvo (vira), te novčane iznose od krivaca ubirala je sama lokalna zajednica, koja je, samim tim, vodila računa o zločinima izvršenim na njenoj teritoriji (tzv. obračun). Drugu evidenciju verovatno je vodio knežev posadnik. Virnik je povremeno dolazio i preuzimao nakupljenu viru, prema broju izvršenih krivičnih dela. Iz ovoga člana vidi se da je prikupljanje virnih dažbina i njihovo obračunavanje teklo relativno brzo – najduže nedelju dana.^[129]

Dok boravi u konkretnoj opštini, virnik ima pravo na izdržavanje koje pada na teret opštine. Ovo je jedan tipičan institut ranofeudalne države – izdržavanje kneževog ili vladarevog dužnosnika.

Podrobnost u navođenju svega što opština duguje virniku pokazuje, takođe, da je on bio veoma važan knežev zvaničnik. Nabrojano je do detalja šta sve ima pravo da pojede, kao i to da on i njegov pomoćnik (pereda) mogu da na teret opštine hrane svoja četiri konja. Uz to, pripada im i novčana naknada za obavljeni posao: virniku 60 grivni, 10 rezana i 12 veški, a peredi – jedna grivna. Ovolika iscrpnost, koja inače nije svojstvena Kratkoj pravdi, ukazuje i na jedan drugi važan momenat – naknade kneževim družinicima za dužnosti koje su obavljali, nisu bile prepuštene njihovoj ličnoj proceni, niti samovolji, već ih je tačno određivao knez. Na izvestan način, ovim je obezbeđivana pravna sigurnost i sprečavano moguće nezadovoljstvo opština zbog samovolje i bahatosti kneževih činovnika.

Na ovaj član nadovezuje se i sledeći, poslednji član Kratke pravde, po tzv. Akademijinom rukopisu. U njemu se propisuju naknade, plate, urok mostarima za podizanje i održavanje mostova. Po svoj prilici, mostari su zbog značaja posla koji obavljaju, imali status kneževih službenika. Samim tim, motivi utvrđivanja njihovih naknada u kneževskom zakonodavstvu, slični su onima koji su rukovodili zakonodavca i kod izrade prethodnog člana. Inače, sama reč "urok" ima značenje koje izaziva sporove u nauci. Autori je objašnjavaju različito – pravilo, uredba, plata, porez, zadatak.

DEO PETI
Šira pravda

Beskrajne polemike o poreklu

Prema mišljenju većeg broja pravnih istoričara, šira redakcija Ruske pravde, poznata i pod imenom Proširena ili Šira pravda, kao zakonski zbornik nastala je u prvoj četvrtini XII veka, a zasnovana je na tekstu uže redakcije Pravde, zakonodavstvu Vladimira Monomaha i drugih kijevskih kneževa s kraja XI i iz XII veka. Ni oko jednog od ovih stavova, međutim, ne postoji naučni konsenzus.

Svi dosadašnji pokušaji da se pojedine odredbe Šire pravde grupišu prema pretpostavljenom vremenu njihovog nastanka i uobličavanja ne deluju ubedljivo, sem, naravno, autorima koji se u takve nezahvalne pokušaje upuštaju.

U izvorima se nigde ne pominje kada su i gde pojedine norme Pravde uobličene. Njihovo "datiranje" mogućno je samo posredno, putem hipotetičnog vezivanja za neke konkretne istorijske događaje, ili putem slobodnije interpretacije raznovrsnih nagoveštaja i indicija sadržanih u istorijskim izvorima. Ne jednom, ovakvi metodološki postupci su, takoreći neprimetno, odvodili mnoge istraživače na put pojednostavljenog posmatranja složene istorijske stvarnosti. U pojedinim etapama istraživačkog postupka, ili se zanemarivala interakcija društvenih, ekonomskih, političkih i pravnih fenomena, ili su se, nehotice, favorizovale one činjenice o kojima se izričito govori u pisanim izvorima, na račun onih drugih, o kojima se izvori ne izjašnjavaju, ili govore neuporedivo manje.

Jedna, nešto drugačija istoriografska tradicija vezana za Širu pravdu, ostala je takođe bez ubedljive argumentacije i skoro je sasvim napuštena u savremenoj nauci pravne istorije. Reč je o onoj vrsti pristupa Široj pravdi koji u njenom prvom delu (čl. 152) vidi zaseban zakonik, a u potonjim odredbama neku vrstu njegovih dopuna. I ovde se pokazalo da vremensko lociranje nastanka pojedinih manjih ili većih delova Pravde, zavisno od istraživača, prerasta najpre u prethodno, a zatim i u presudno pitanje.

Istraživači Ruske pravde uopšte su, naročito tokom pedesetih i šezdesetih godina XX veka, ulagali velike napore da bi dokazali kada su, odnosno u vreme vladavine koga kneza su, donošene pojedine norme ili čitavi delovi Pravde. Po S. Juškovu, deo Šire pravde od člana 53. pa sve do kraja teksta, čini zaseban zakonski akt, tzv. Ustav Vladimira II Monomaha. B. Grekov, pak, navodeći sopstvene argumente, dokazuje da Ustav Vladimira II Monomaha čini samo član 53. Šire Pravde, a "možda" još i ono o čemu se govori u članovima 54. i 55.

Nasuprot njima, L. Čerepnin se upušta u još smeliju konstrukciju i pokušava da dokaže poreklo skoro svih članova Šire pravde. Prvih četrdeset šest članova je – veli – tekst kodeksa verovatno usvojenog na kneževskom Saboru u Ljubeču 1097. godine. Članovi 47-52. zakonodavno su delo kneza Svjatopolka Izjaslaviča, zaštitnika zelenaša i bankara. Ustav Vladimira II Monomaha sadržan je u članovima 53-66, koji su uobličeni posle gušenja narodnog ustanka 1113. godine. Po njegovom mišljenju, članovi 67-73. i 75-85. jesu odredbe Ustava černjigovskog kneza Vsevoloda Oljgoviča (1138-1146) koji je regulisao društvene odnose na feudalnim posedima (votčinama) oslanjajući se na "domenijalni Ustav" Svjatoslava Jaroslaviča iz 1072. godine. Za Vsevoloda Oljgoviča Čerepnin vezuje i grupu pravnih normi Šire pravde o nasleđivanju (čl. 90-95. i 98-106), smatrajući da one zapravo čine zaseban Ustav o nasleđivanju. Poslednji deo Šire pravde, koji se odnosi na holope (čl. 110-121), posmatra kao rezultat zakonodavne delatnosti vladimirskog velikog kneza Vsevoloda III Jurjeviča, podstaknute pobunom u kojoj je ubijen njegov brat Andrej Bogoljubski, 1174-75. godine.

Ne postoji saglasnost ni o tome gde je Šira pravda konačno uobličena kao zaokruženi zakonski zbornik. M. Tihomirov i L. Čerepnin smatraju da je sastavljena u Novgorodu, te da je njeno formalnopravno uobličavanje tesno povezano sa pobunom iz 1209. godine. I dok Tihomirov dokazuje da je Šira pravda nastala tokom vladavine u gradu Novgorodu kneza Mstislava Mstislaviča (1210-1215), Čerepnin zastupa tezu da nju u stvari čine ustavi ranijih kneževa "podareni" Novgorodcima od strane velikog kneza Vsevoloda III Jurjeviča (1176-1212) posle njihovog učešća u borbama protiv Rjazanja. Ova hipoteza, međutim, teško opstaje u sudaru sa tzv. Novgorodskim prvim letopisom^[130] po kojem i vojevanje protiv Rjazanja i davanje Novgorodcima "svih sloboda i ustava" prethodi Ustanku koji je – po mišljenju nekih istraživača – planuo upravo usled nezadovoljstva zbog narušavanja Pravde. Ovakve indicije iz Letopisa podstiču hipoteze u kojima se kao vreme donošenja Šire pravde označava doba znatno pre 1209. godine.

Hipotezu da je Šira pravda nastala u Kijevu, te da je u novgorodske zakonske spise dospela preko severoistočnih ruskih oblasti, zastupa S. Juškov. Sa takvim njegovim stavom polemiše Tihomirov (1953. godine), navodeći kao protivargument i činjenicu da se tekst Šire pravde ne sreće u krmčijama koje nisu poreklom iz Novgoroda.^[131] Iako ovo, samo po sebi, ništa izričito ne dokazuje, veli Tihomirov, dovoljno je da makar opravda postojanje hipoteze o novgorodskom poreklu Šire pravde.

Doduše, drugi autori upozoravaju da ruske krmčije, kao zbornici pretežno crkvenog prava nisu, po pravilu, sadržale i svetovne pravne norme. Pojavljivanje Pravde u sastavu jedne krmčije upravo u Novgorodu godine 1282, može se dovesti u vezu i sa osobenim uređenjem Novgorodske republike, u kojoj je arhiepiskop dobio faktičko pravo da učestvuje u suđenju i svetovnih, laičkih stvari, što u drugim drevnoruskim zemljama nije pripadalo crkvi.^[132]

Dve metodološke pouke

Ovoliko mnoštvo raznovrsnih i često direktno protivurečnih naučno zasnovanih hipoteza i ponuđenih odgovora, zaista može delovati obeshrabrujuće na nove naraštaje pravnih istoričara. Mada skoro ni oko jednog pitanja vezanog za Rusku pravdu nije postignuta nekakva saglasnost, ipak su se, prećutno, iskristalisale najmanje dve pouke od velikog metodološkog značaja za buduće istraživače.

Jedna je, da više nema prostora za iznošenje novih pretpostavki o vremenu i mestu nastanka Šire pravde, budući da je u tome dostignut onaj maksimum koji je objektivno moguć, s obzirom na ukupno raspoložive istorijske izvore.

Drugi, takođe metodološki bitan zaključak, jeste da naknadno priklanjanje ovoj ili onoj grupi već solidno etabliranih hipoteza postaje skoro irelevantno, s aspekta nekog potencijalnog naučnog doprinosa rešavanju spornih pitanja "spoljašnje" istorije Ruske pravde.

Prevelika zagledanost u pojedina pitanja za koja se, posle višedecenijskih istraživanja ipak pokazalo da usled nedostatka izvora moraju ostati bez konačnog odgovora, umalo nije dovela do toga da iz fokusa izmakne nekoliko istraživačkih linija: Pravda kao celovit pravni spomenik, dublji smisao njenih odredbi, njihovi stvarni (materijalni) izvori, rekonstrukcija njihovog odnosa prema ranijem ruskom pravu i prema ostalim segmentima tada važećeg pravnog sistema. Pravi izuzetak, u pozitivnom smislu, jeste po obimu nevelika, ali po uloženom istraživačkom naporu velika studija M. Sverdlova "Od Zakona ruskog do Ruske pravde" iz 1988. godine.

Jedna od mogućih posledica dosadašnjih pretežno parcijalnih pristupa Ruskoj pravdi jeste i začuđujuće mali broj pokušaja tematske sistematizacije njenih odredbi, uprkos opšteprihvaćenoj praksi korišćenja sistematizacije kao pomoćne tehnike nezamenjive kod pravnoistorijskih sagledavanja svih obimnijih zakonskih spomenika. Na stranicama koje slede biće učinjen upravo taj napor, uz sav rizik koji u nauci nosi svaki pionirski poduhvat.

Odgovornost za ubistvo na teritoriji opštine

Odgovornost opštine za ubistvo koje se dogodilo na njenoj teritoriji, čini prvu tematsku celinu Šire pravde (čl. 38).^[133] Doduše, zakonodavac ovde koristi izraz "verv" koji zadaje velike probleme istraživačima – i onima koji tvrde da je reč o opštini kao teritorijalnoj, susedskoj zajednici, i onima koji ovaj termin objašnjavaju kao širu porodicu, zajednicu krvnih srodnika. Van ove tematske celine, izraz "verv" upotrebljen je, inače, još samo u članovima 19. i 70. Šire pravde.

Uporednim analizama Ruske pravde, Poljičkog statuta^[134] i običajnog prava Poljske sakupljenog u tzv. Pravnoj knjizi Elblaga,^[135] B. Grekov je veoma argumentovano dokazao da "verv" u Ruskoj pravdi znači isto što i "mir" – opština.^[136] Ovo stanovište zastupaju i priređivači izdanja Ruske pravde iz 1984. godine.

Izrazom "knežev muž" sada su zamenjena ranija taksativna nabrajanja članova državne i kneževske domenijalne uprave, čime je važenje pravne norme, sadržane u članu 3, prošireno i na prostore van kneževih domena. Može se čak reći da umesto lokalnog, domenijalnog karaktera, norma kojom se sankcioniše ubistvo "kneževog muža", poprima opšteruski karakter. Ovo je, svakako, moglo biti rezultat naraslih društvenih protivurečnosti između seljaštva i upravljačkog dela vladajućeg sloja.

Na upadljiviji način nego u Kratkoj pravdi, istaknuta je razlika u visini vire: 80 grivni za ubistvo "kneževog muža", a 40 za "običnog čoveka", što je dužna da plati opština (verv), ukoliko ne traži ubicu ili ga prikriva.^[137]

Ostale odredbe ove grupe uređuju odnose države, opštine i krivca koji je njen član, a u pogledu rokova uplate vire i načina učešća u njoj ostalih članova opštine, zavisno od okolnosti pod kojima je izvršeno ubistvo. Uočava se i jedna novina u odnosu na član 19. Kratke pravde: opština kolektivno plaća "dikaju viru" (odn. tuđu) za ubistvo na gozbi ili u svađi samo ukoliko je krivac onaj njen član koji inače učestvuje u prikupljanju vire, dok je član 19. Kratke pravde predviđao slučajeve kada ubica uopšte ne može da računa na solidarnost svoje opštine. Očigledna je, dakle, namera zakonodavca da se pojača kolektivna odgovornost opštine za ubistvo kneževih (državnih) zvaničnika na njenoj teritoriji.

Novi institut je i "golovničestvo" iz člana 5, koji se pod tim nazivom ne pojavljuje u drugim izvorima. Reč je, najverovatnije, o naknadi, obeštećenju koje porodici ubijenog plaća lično ubica, nezavisno od njegovog udela u solidarnom plaćanju opštinske vire. Visina naknade u samom zakonskom tekstu nije određena, što je dalo povoda da se u literaturi pretpostavlja da je iznosila ili polovinu vire, ili da je jednaka visini vire.

Obaveza opštine da kolektivno plati viru nije, međutim, postojala onda kada je ubistvo izvršeno "v razboje", odn. u tuči bez povoda, bez svađe. Štaviše, ova se vrsta ubistva smatrala kao osobito teško krivično delo, pa je tu (čl. 7) propisana ne vira, već znatno teža kazna poznata kao "potok i razgrablenije". Za krivca, ona je po svoj prilici značila izgnanstvo iz dotadašnje društvene zajednice; njegova žena i deca najverovatnije su pretvarani u holope; imovina mu je potpuno konfiskovana, verovatno, u formi opšte pljačke, grabeža.

Još u jednom slučaju opština nema obavezu da plaća viru za svog člana, a to je onda kada ubica uopšte ne učestvuje u toj vrsti solidarne odgovornosti opštine za svoje članove. Ova odredba člana 8. Šire pravde pokazuje da je proces društvenog raslojavanja već bio stvorio pojedince koji su bili ekonomski dovoljno jaki da nisu morali da računaju na eventualnu solidarnost opštinske zajednice, pa samim tim nisu ni ulagali u fond za "dikuju viru" svoje opštine. Pouzdano se, na primer, zna da trgovci u Novgorodu u XII i početkom XIII veka nisu učestvovali u solidarnom prikupljanju novca za opštinsku viru.

Ubistvo ljudi vezanih za knežev ili bojarski posed

Novčane kazne za ubistvo pojedinih pripadnika društvenih grupa vezanih državnom funkcijom, zanimanjem ili statusom za kneževski ili bojarski posed (čl. 11-17), zajedničko su obeležje druge tematske celine Šire pravde. U zavisnosti od procene značaja službe koja se obavlja, ili od onovremenog vrednovanja društvenog ranga ubijenog, visina kazne varira od 80 do 5 grivni.

Najviša je kazna za ubistvo tiuna ognjišnog i tiuna konjušnog, a najniža za ubistvo rjadoviča kneževog ili bojarskog, smerda, holopa^[138] i robinje. Između najnižih i najviših kazni nalaze se one od 12 grivni za ubistvo seoskog i ratarskog tiuna, zanatlije, vaspitača i dadilje, i one od 40 grivni za ubistvo kneževog otroka,^[139] konjušara ili kuvara.

Kada se ova grupa normi uporedi sa odgovarajućim članovima Kratke pravde (19, 22-27), uočava se da su u Široj pravdi novi samo članovi 11. i 15. Pojavljivanje sadržaja člana jedanaestog može se tumačiti kao posledica razvoja ruskog pisanog prava, u kojem je mnogo više nego ranije došla do izražaja namera zakonodavca o jačoj zaštiti ljudi pod kneževom vlašću.

Sličan zaključak nameće se i povodom člana 15. Šire pravde, kojim se ubistvo zanatlija kažnjava sa 12 grivni. Da je reč o zavisnoj kategoriji stanovništva, jasno je već na prvi pogled, pošto se za ubistvo običnog slobodnog čoveka (ljudina) plaćala vira od 40 grivni. Sa druge strane posmatrano, kazna je skoro dva i po puta veća od naknade propisane za ubistvo običnog holopa (5 grivni), što ukazuje na značaj holopa-zanatlija u naturalnoj privredi ranofeudalne Rusije.

Najzad, može se primetiti da čl. 12. Šire pravde na izvestan način sažima članove 19, 22. i 23. Kratke pravde, dok članovi 13, 14, 16. i 17. Šire redakcije ponavljaju, uz male redakcijske izmene, članove 24-27. Kratke pravde.

Dokazna sredstva

Treća tematska celina Šire pravde (čl. 18-22) govori o dokaznim sredstvima kojima se može otkloniti plaćanje vire ili kazne za krađu, u uslovima kada optuženi nije uhvaćen na delu, niti postoje svedoci. Novi instituti koji se ovde pojavljuju jesu poklepna vira, pravdanje usijanim gvožđem i pravdanje vodom.

Poklepna vira^[140] ne označava neku posebnu vrstu vire, već lažnu optužbu za ubistvo, iznetu bez potrebnih racionalnih dokaza, kakvi su hvatanje na licu mesta ili izjave svedoka. Za oslobađanje od ovakve optužbe, po članu 18. Šire pravde, potrebno je privesti sedmoricu sakletvenika.

Sakletvenici (posluhi) nisu, dakle, isto što i svedoci, pošto je očito reč o ubistvu koje se dogodilo bez svedoka. Od sakletvenika se ne očekuje da, poput svedoka, iznesu svoja saznanja o događaju, već da samo potvrde dobro vladanje oklevetanog, njegovu reputaciju u sredini u kojoj živi, te da podrže, pojačaju zakletvu oklevetanog da nije izvršio ubistvo za koje se tereti.^[141]

Ako je oklevetani stranac, dovoljna su dva sakletvenika. Ovaj izuzetak učinjen je svakako zbog pretpostavke da stranci nemaju u susedstvu toliko bliskih prijatelja i srodnika, koliko ih imaju pripadnici starosedelačkog stanovništva. Širim tumačenjem odredbe iz člana 19, da opština nema obavezu da plaća viru za ubijenog na njenoj teritoriji ukoliko ga niko ne poznaje, može se zaključiti da se poklepna vira ne može odnositi na nepoznato ubijeno lice.

Pravdanje usijanim gvožđem (judicium ferri candentis) nalaže se optuženom za ubistvo, ukoliko ne postoje racionalni dokazi, a on ne može da obezbedi sakletvenike. Ništa bliže se, u tekstu člana 21, ne govori o samoj tehnici izvođenja ove ordalije, budući da je ovo imaginarno dokazno sredstvo bilo sasvim dobro poznato savremenicima. Optuženi će se pravdati "železom" ne samo u pomenutom slučaju, već i kod optužbe za krađu vrednosti iznad pola grivne zlata.^[142] O usijanom gvožđu kao dokaznom sredstvu, u jednom drugačijem kontekstu, govore i članovi 85-87. Šire pravde.

Pravdanje vodom (judicium aquae frigidae) jeste drugo imaginarno dokazno sredstvo na koje nailazimo unutar treće tematske celine Šire pravde. Nalaže se, kod nedostatka drugih dokaza, osumnjičenom za krađu vrednosti od dve do četrdeset grivni kuna. Ni pravdanje vodom, kao opštepoznati dokazni postupak, nije u članu 22. detaljnije opisano. U praksi, onaj koji počne da tone, smatran je za nevinog, a koji lebdi na površini vode – za krivog.

Telesne povrede i uvrede

Raznovrsnim telesnim povredama i uvredama, posvećena je četvrta tematska celina Šire pravde (čl. 23-31). Ona je logičan nastavak, a ujedno i završetak prethodnih odredbi Pravde, koje se neposredno ili posredno bave krivičnim delom ubistva. Sva rešenja unutar ove celine, sa izuzetkom članova 26. i 30, poreklom su iz kratke Redakcije, ali nijedno nije doslovno uneto u Širu pravdu. Uporednim čitanjem podudarnih odredbi šire i kratke Redakcije, lako se uočava obim i karakter redaktorskih izmena i dopuna, te ih ovde nećemo bliže navoditi. Mnogo je važnije pitanje porekla onih dvaju rešenja koja nemaju svoje uzore u kratkoj Redakciji.

Sadržaj člana 26, po kojem onaj ko na udarac uzvrati udarcem mača "nije za to kriv", u literaturi je tumačen različito. Po jednima, ovde je reč o nekažnjivoj odbrani od uvrede, po drugima – o privatnoj osveti, odnosno samopomoći. Neki autori u njemu vide modifikovanu refleksiju prava na trenutnu odmazdu, kakvu nalazimo u članovima 2. i 3. kratke Pravde.

M. Sverdlov poreklo odredbe iz člana 26. dovodi u vezu sa najstarijim, nepisanim ruskim pravom, koje je uvređenom pružalo mogućnost da trenutno uzvrati. Na osnovu pominjanja mača, on još zaključuje i o društvenom statusu uvređenog kome ovaj član pruža specifičnu zaštitu. To su, veli, ljudi iz viših slojeva, kneževi družinici ili članovi kneževog upravnog i sudskog aparata. I poreklo člana 30, koji govori o sličnoj povredi, Sverdlov pronalazi u mnogo starijem, nepisanom pravu.^[143]

U odnosu na adekvatan tekst kratke Redakcije, član 27. Šire pravde odražava objektivan napredak zakonodavne tehnike. Taj napredak može se zapaziti i u članu 29. gde se na jedan kvalitativno viši način objedinjuju odredbe iz čl. 2. i 30. Kratke pravde. Pri tome se knežev dvor izričito imenuje kao mesto gde se sudi i presuđuje. Štaviše, u ovom članu nalazimo još jednu suštinsku novinu – nagoveštaj da se vodi računa o subjektivnim momentima krivičnog dela ("ako je sam započeo svađu"), što ne srećemo u odgovarajućim odredbama Kratke pravde.

Za razliku od člana 10. Kratke redakcije koji "guranje" tretira kao uvredu, njemu odgovarajući član 31. Šire pravde, izgleda da ovu radnju kvalifikuje kao telesnu povredu, nabrajajući je zajedno sa udarcima po obrazu i udarcima motkom. Kod ovih krivičnih dela, stranci su izgubili raniju privilegiju da ne moraju dovoditi svedoke (po Kratkoj Pravdi, bilo je dovoljno da polože zakletvu). Šta je rukovodilo zakonodavce da unesu ovu izmenu, može se, naravno, samo nagađati. U svakom slučaju, kod traganja za odgovorom treba imati u vidu i popriličan vremenski razmak između nastanka Kratke i Šire redakcije. Taj period proteklog vremena svakako je doveo do još većeg utapanja stranaca stalno nastanjenih na ruskoj zemlji (naročito Varjaga) u osnovnu masu slovenskog, odn. ruskog starosedelačkog stanovništva. Ovaj proces neminovno je vodio i ka izjednačavanju u pravima i obavezama pripadnika istog društvenog statusa, a različitog etničkog porekla.

Svod

Peta tematska celina Šire pravde (čl. 35-39) o dokaznom postupku poznatom u slovenskom pravu pod nazivom svod, pokazuje da su redaktori očuvali inicijalni tekst kratke Redakcije (čl. 14. i 16), ali su ga stvaralački preradili, pojasnili i sadržinski obogatili. Očigledna je namera da se što bolje uredi postupak vraćanja vlasniku ukradenih robova, konja, stoke i drugih stvari, te da se ubrza istražni i sudski postupak povodom krivičnih dela krađe. Istovremeno, ova ustanova pokazuje da je pojam privatne svojine potpuno izgrađen i da vlasnik uživa maksimalnu zaštitu zakonodavca.

Od svih potencijalnih stvari koje se putem svoda vraćaju vlasniku, zakonodavac je posebno izdvojio konje i robove. Jedino je za konjokradicu pronađenog putem svoda propisana naročito surova kazna "potok" (konfiskacija imovine i progonstvo?), dok se u svim ostalim slučajevima plaćala samo novčana kazna prodaža. S druge strane, pak, vlasnik ukradenog roba (čeljadina) uživa izuzetnu pravnu zaštitu kakvu mu je, doduše, pružala i Kratka pravda (u čl. 16), ali su sada njegova prava na jedan potpuniji i sadržajniji način sasvim uobličena. Čak je predviđeno da mu kradljivac pronađen putem svoda nadoknadi pretrpljenu štetu (a možda i izgubljenu dobit) nastalu usled odsutnosti čeljadina sa njegovog domaćinstva.^[144]

Odredbe sadržane u članovima 37, 36. i 39. pojavljuju se kao nove samo u odnosu na tekst Kratke Pravde, što svakako još uvek ne znači da ranije nisu postojale, bilo u nepisanom pravu, bilo u nekom starijem pravnom spomeniku koji nije dospeo do našeg vremena. U članu 37. reguliše se jedna tipična situacija iz životne svakodnevice feudalnog grada: zlosrećnik je na gradskom trgu kupio nešto što je bilo ukradena stvar, a posle izvesnog vremena, njen vlasnik, prepoznavši je, traži je natrag. Ukoliko savestan držalac ukradene stvari ne zna, ili ne može da se seti, od koga ju je kupio, ni dva svedoka, ni mitnik koji potvrđuju da je stvar zaista kupio, neće ga zaštiti od gubitka stvari; njihove zakletve samo će ga sačuvati od rizika da mu se pripiše da je tu stvar ukrao i da uz pretrpljenu štetu plati još i kaznu. Ukratko, zakonodavac pruža krivičnopravnu zaštitu savesnom držaocu tuđe stvari, koji uz pomoć svedoka dokaže da je stvar kupio, ali koji ne može da pokrene mehanizam svoda zato što ne zna od koga ju je kupio.

Teritorijalni domet svoda određen je u članovima 36. i 39. Šire pravde. Prvi se tiče svoda unutar gradskih zidova, gde nema nikakvih ograničenja u broju suočavanja, i svoda van gradskog područja,"po zemljama", koji se, s aspekta vlasnika ukradene stvari, ograničava do trećeg držaoca. Član 39, pak, govori o tome da ne može biti svoda u "tuđoj zemlji". Vlasnik ukradene stvari (tužilac), u tom slučaju može je povratiti samo na jedan način – ako je prepozna kod čoveka koji je došao iz "tuđe zemlje". Svedoci, isti kao u članu 37, treba da potvrde da je držalac (osumnjičeni) spornu stvar zaista kupio na trgu^[145] i on mora da je odmah vrati vlasniku. Pošto je u pitanju savestan držalac, ne podleže krivičnoj odgovornosti. Kao "tuđu zemlju" ovde treba razumeti drugu kneževinu, oblast pa čak i seosku opštinu koja nije potčinjena gradu iz kojeg je vlasnik ukradene stvari, odn. tužilac. Po rečima M. Tihomirova, ovaj član istovremeno odslikava i feudalnu razdrobljenost Rusije XII veka.^[146]

Krađa

Među odredbama šeste tematske celine Šire pravde (čl. 40-46), koja se inače bavi raznovrsnim krađama i kažnjavanjem njihovih izvršilaca, u osnovi su samo dva člana (44. i 46) suštinski noviteti koji odslikavaju kvalitativan napredak u odnosu na prethodno zakonodavstvo. Sve ostale odredbe ove grupe oslanjaju se na tekst Kratke pravde, ali je primetno nastojanje redaktora da to preuzimanje obave na znatno višem pravnotehničkom nivou, uz izbegavanje ponavljanja, suvišnog nabrajanja i uz otklanjanje nekih nejasnoća iz Kratke pravde.^[147] U većem broju odredbi uočava se i nastojanje da se izgradi načelo jednake odgovornosti izvršilaca i saučesnika.

Prema stepenu društvene opasnosti, jasno su razgraničena krivična dela krađe stoke na polju od one izvršene obijanjem zatvorenih prostora; za prvu je propisana kazna od 60 kuna, za drugu čak trostruko veća (čl. 41. i 42). U članu 43, kao novi objekat krivičnopravne zaštite pojavljuje se "žito u jami".

Pravi novitet u odnosu na Kratku pravdu, a verovatno i u odnosu na celokupno dotadašnje rusko pravo, srećemo najpre u članu 44. Ovde se oštećenom dozvoljava da uzme natrag ono što mu je ukradeno, a kradljivac je dužan da mu za svaku godinu korišćenja ukradenog isplati naknadu od pola grivne, odn. 25 kuna. Pošto ukradeni objekat nije konkretizovan, izgleda da je ova odredba imala (ili pretendovala da ima) univerzalan karakter. Prvi deo se, verovatno, odnosi na svakog pokradenog, a drugi, što se podrazumeva, samo na onoga čija je ukradena stvar korišćena najmanje godinu dana.

Na drugi novitet nailazimo u poslednjem članu ove tematske celine. Ukoliko holopi koji pripadaju kneževima, bojarima ili manastirima izvrše krađu, ne plaćaju ("pošto nisu slobodni") propisane novčane kazne "prodaže", već njihovi gospodari obeštećuju pokradenog sumom dvostruko većom od vrednosti ukradenog. Opšti smisao ove odredbe veoma je značajan jer se posredno tiče svih onih normi Šire pravde koje govore o krađama i kaznama – sve propisane kazne za različite krađe, dakle, važe samo za lično slobodne izvršioce. Posmatran sa druge strane, čl. 46. sadrži i jedan podatak od značaja za opštu istoriju drevne Rusije: u vreme nastanka Šire redakcije, nesumnjivo su već bila izgrađena tri osnovna vida feudalnog zemljoposeda – kneževski, bojarski i manastirski.

Obligacije

Sedma tematska celina Šire pravde (čl. 47-55) započinje odredbom opšteg karaktera da se spor oko postojanja duga, u slučaju kada ga dužnik poriče, rešava zakletvama svedoka. Nevraćanje duga tokom "mnogo godina" poprima obeležja krivičnog dela, pa u tom slučaju dužnik mora da plati poveriocu još i tri grivne "za obidu". Ovo rešenje, sadržano u članu 47, oslanja se na jedini član Kratke pravde o obligacionom pravu – član 15, koji je, međutim, po mišljenju skoro svih pravnih istoričara, greškom prepisivača ostao i u jezičkom i u logičkom smislu nejasan, defektan.

Sve ostale norme iz ove tematske celine nemaju svoje pandane niti uzore u Kratkoj pravdi. One odslikavaju nameru državne vlasti da se aktivno uključi u uređivanje odnosa dužnika i poverilaca, što je svakako bilo inicirano konkretnim društvenim, ekonomskim i političkim podsticajima.

Trgovcima su date izuzetne olakšice kod dokazivanja ili odricanja postojanja duga, nastalog iz pozajmice date drugom trgovcu radi njegove osnovne delatnosti. Tu nisu potrebni svedoci, već je prema članu 48. dovoljno samo polaganje zakletve. Među istraživačima, međutim, nema jedinstvenog mišljenja u pogledu toga ko je, od dvojice trgovaca, dužan da položi zakletvu: poverilac, da bi potvrdio svoje potraživanje, ili protivna strana, da bi zakletvom odbacila postojanje duga. Od vrste tumačenja zavisi i određivanje socijalnog sadržaja ove norme. U prvom slučaju, država bi se pojavljivala kao zaštitnik kreditora, poverilaca, u drugom – kao zaštitnik dužnika i faktor ograničavanja samovolje kreditora.

Zakonodavac u ovom članu koristi dva izraza koji odslikavaju već uhodan sistem trgovačkih delatnosti: kuplja označava trgovinu u samom gradu i na širem gradskom području, a gostba – trgovinu sa udaljenim gradovima ili inostranstvom.

Kod ugovora o ostavi (depositum) kojim se bavi član 49, ne postoje nikakve dileme. Reč je o klasičnoj spornoj situaciji kada ostavilac stvari na čuvanje zahteva od onoga koji ih je čuvao da mu vrati više nego što je zaista ostavio. Pošto se ovaj ugovor po Ruskoj pravdi očito zaključuje usmeno i bez svedoka, onaj koji je čuvao stvari oslobađa se neosnovanog dela potraživanja prostim polaganjem zakletve, uz izgovaranje reči "toliko si kod mene ostavio". Mada se trgovci u samom njegovom tekstu izričito ne pominju, ovaj član je, po svoj prilici, inspirisan upravo njihovim potrebama u obavljanju redovnih trgovačkih delatnosti.

Nespornom činjenicom da se zakonodavac u članu 49. stavlja na stranu tuženog, M. Sverdlov pokušava da dokaže da je i prethodni član (48) imao u vidu zakletvu tuženog, tj. dužnika koji poriče dug, budući da u oba člana prepoznaje intenciju zakonodavca da "upravlja društveno-ekonomskim procesima, obuzdava snage koje bi objektivno vodile podrivanju trgovačkih udruženja".^[148]

Sledeća tri člana tiču se uzimanja kamata, interesa, u novcu (rez) ili naturi (nastav za pozajmljeni med, a prisop za pozajmljeno žito). Rešenje, sadržano u članu 50, ima karakter opšteg pravila koje je, po svoj prilici, starije i od jedne i od druge Pravde, ali i od svake druge pisane norme drevnoruskog prava o zajmu: visina reza, nastava i prisopa nije limitirana. Onako kako se dužnik dogovorio sa poveriocem u prisustvu svedoka, "tako treba da plati". Ovo arhaično pravilo je, kao norma ruskog nepisanog običajnog prava, verovatno poniklo još u doba prvobitne prakse uzimanja, odn. davanja zajmova uz interes.

Takva puna ugovorna sloboda zajmodavca i zajmoprimca, međutim, suštinski se dovodi u pitanje, ako ne i ukida, u narednim članovima.^[149] Već u članu 51. visina kamate povezuje se sa trajanjem dužničko-poverilačkog odnosa, pa je različita kada se dug vraća "za malo (dana)" i kada se "otegne do godine".^[150]

Od pravila da se ugovor o zajmu zaključuje u prisustvu svedoka, te da samo tada strane ugovornice uživaju pravnu zaštitu (čl. 50), dozvoljava se jedan izuzetak. Pozajmica do tri grivne kuna može se uzeti i bez svedoka. U slučaju spora, tada je dovoljna samo zakletva zajmodavca (čl. 52). Smisao i poreklo ove odredbe mogu se, svakako, potražiti u realno naraslim potrebama da se svakodnevni robno-novčani promet olakša i ubrza, onda kada je reč o relativno manjim sumama novca, odn. vrednosti robe koja se, eventualno, nabavlja za taj novac. Oni koji rade sa većim sumama, na izvestan način se, preko zakonskih normi, upozoravaju na ozbiljnost i promišljenost kod uzimanja zajma, pošto sudsku zaštitu uživaju samo oni ugovori koji su zaključeni u propisanoj formi (u ovom slučaju, to je prisustvo svedoka).

U literaturi se, sasvim opravdano, smatra da je član 51. naknadno unet između članova 50. i 52, pa čak i da su sva tri člana nastala u različito vreme, te da imaju različito poreklo. Tematski oni su bliski, ali među njima nema ni sadržinskog ni kompozicionog jedinstva.

A. Zimin je, međutim, mišljenja^[151] da su ne samo članovi 50-52, već i čitava grupa članova od 47. do 52, nastali tokom vladavine velikog kijevskog kneza Svjatopolka Izjaslaviča (1093-1113), koga istorijski izvori odslikavaju kao zaštitnika zelenaša.

Rezimirajući rezultate sovjetske istoriografije, Sverdlov pokazuje da je ona došla do zaključaka da politika kneza Svjatopolka II Izjaslaviča nije dovoljno obuzdavala zelenaštvo, te da je to jedan od krupnijih uzroka masovnog narodnog ustanka u Kijevu, 1113. Po rečima Sverdlova, članovi 47-52. pokazuju da je država pokušavala da lavira, koristeći pravne norme kao instrument regulisanja društvenih i ekonomskih procesa – dozvoljavala je zelenašima da uzimaju visoke kamate od običnog, nepovlašćenog stanovništva, a ograničavala apetite kreditora u odnosu na druge trgovce.^[152] Da ovo nije dalo očekivane rezultate pokazaće pomenuta velika pobuna, koja je u prvom redu bila uperena protiv kneževog upravnog aparata i zelenaša.

Kao direktna posledica tog ustanka, pojavljuje se član 53. Šire pravde, poznat pod imenom Ustav Vladimira Vsevolodiča (Monomaha). Njime se unose izmene u dotad važeće odredbe o kamatama (rezovima). Ovaj član predstavlja istinski kuriozum u Ruskoj pravdi, pošto imenuje lica koja su ga formulisala i mesto gde je to urađeno. Nešto slično sadržano je još samo u naslovu tzv. Pravde Jaroslaviča (iznad člana 19. Kratke pravde) i u članu 2. Šire pravde.^[153]

Naime, odmah posle smrti kijevskog kneza Svjatopolka II Izjaslaviča, za čije ime mnogi istraživači vezuju članove 47–52. Pravde,^[154] te iste, 1113. godine, u Kijevu je buknuo narodni ustanak. Mada je oštrica Kijevljana bila uperena protiv omraženog tisjackog Putjate^[155] i zelenaša, objektivno je pretila opasnost da se okrene i protiv članova porodice pokojnog kneza, bojara, pa i manastira. Uplašeno kijevsko plemstvo tada poziva na kneževski presto uglednog i iskusnog državnika, kneza Vladimira Vsevolodiča, poznatijeg pod imenom Vladimir II Monomah.^[156] Po mišljenju mnogih kvalifikovanih i uglednih istraživača, kakvi su M. Tihomirov, B. Grekov i L. Čerepnin, knez Vladimir Monomah je, pre zvaničnog ulaska u Kijev, na sastanku u Berestovu sa predstavnicima gradske uprave Kijeva, Belgoroda i Perejaslavlja, doneo niz kompromisnih uredbi usmerenih na stišavanje narodnog nezadovoljstva.

Jedna od zakonodavnih mera Vladimira II Monomaha upravo jeste član 53. Pravde, koji je pokušao da obuzda ogorčenje Kijevljana protiv zelenaških kamata.^[157] Njime se ograničava njihova visina kod dugoročnih zajmova. Ako je zajmodavac (svakako – zelenaš) dvaput dobio po 50% na ime kamate, tj. ako je isplaćena kamata jednaka visini osnovnog duga, on gubi pravo da od svog dužnika dalje ubira kamatu, te od njega može dobiti još samo iznos pozajmljene sume. Ukoliko je, pak, na ime kamate već triput naplatio po 50% od osnovnog duga, smatra se da dug više i ne postoji, odnosno, da je otplaćen. Kamata od 20% za kratkoročne pozajmice do jedne godine, nije menjana, što izričito naglašava čl. 53. u svojoj zadnjoj rečenici.^[158]

Poslednja dva člana (54–55) ove tematske celine, mada se u tekstu Pravde nalaze iza članova o kamatama (50-53), sadržinski se, u stvari, nadovezuju na članove 48. i 49. Oba se odnose na trgovce i njihove trgovačko-kreditne operacije u situacijama koje ranijim odredbama nisu bile regulisane.

U članu 54, dve se olakšice pružaju trgovcu kome usled više sile propadne tuđ novac, a verovatno i roba nabavljena za taj novac. Kao prvo, ovaj gubitak se ne kažnjava kao krivično delo, a kao drugo – daje mu se mogućnost da svoje poverioce (kreditore) obešteti u ratama, tokom dužeg vremena. Ove olakšice, međutim, ne važe kada je kapital upropastio sopstvenom krivicom, usled pijanstava ili nedoličnog ponašanja. U tom slučaju, sudbina takvog trgovca potpuno je u rukama njegovih poverilaca koji, po rečima iz člana 54, mogu ili "čekati" ili "prodati". Prva mogućnost nesumnjivo se odnosi na obeštećenje u ratama, ukoliko ga poverioci prihvate. Kod tumačenja druge mogućnosti, postoje neslaganja među istraživačima da li su poverioci ovlašćeni da, radi namirenja duga, prodaju samo dužnikovu imovinu (B. Grekov), ili mogu prodati u ropstvo i samog dužnika, kako smatra većina ostalih naučnika, uključujući i Sverdlova.^[159]

Suštinski posmatrano, član 55. sličan je prethodnom, utoliko što ponovo ima u vidu nesavesnog, ovoga puta prezaduženog trgovca, te što predviđa mogućnost da, radi naplate potraživanja, takav dužnik bude prodan u ropstvo. Doduše i ovde, B. Grekov, za razliku od ostalih istoričara, smatra da se može prodati samo dužnikova imovina, a ne i on lično, budući da se kratka formulacija iz člana 55, "to vesti i na torg prodati", može pročitati i na jedan i na drugi način. Od novca dobijenog od "prodatog na trgu" najpre se namiruje knez, ukoliko je i on bio među kreditorima zlosrećnog trgovca, a zatim strani, te na kraju i domaći trgovci, odn. poverioci.

Ustav o "zakupima"

Odredbe o seljacima-zakupima, osobenoj i u istorijskim izvorima nedovoljno jasno profilisanoj kategoriji stanovništva drevne Rusije, čine osmu tematsku celinu Šire pravde (čl. 56–62. i 64). Usled sadržinske i stilske ujednačenosti ove grupe članova, mnogi istraživači su skloni da ih označavaju i kao Ustav o zakupima, odnosno, da u njima vide poseban zakon koji je kao celina unet u zbornik Ruska pravda. Među prvima je na tome insistirao A. Presnjakov, u svojim radovima iz 1938. godine.

Dosadašnja istraživanja donekle su pojasnila opštu sliku o seljaku-zakupu, koga Pravda jednostavno naziva zakup.^[160] Mnoga pitanja, međutim, ostala su bez zadovoljavajućih odgovora.

U svakom slučaju, zakup je odrađivao ili otplaćivao "kupu", a na osnovu sporazuma između njega i gospodina (verovatno zemljoposednika), ili na osnovu opštepoznatih pravila običajnog nepisanog prava. Zakonodavac je preko ovih propisa, koji čine osmu tematsku celinu Šire pravde, samo delimično i naknadno intervenisao, propisujući nova rešenja za pretpostavljene sporne situacije, ili menjajući pravila običajnog prava. U pravnim odnosima, zakup je blizak holopu, ali je, za razliku od njega, sačuvao neka prava lično slobodnog čoveka.

Sverdlov smatra da su oni bili lično slobodni seljaci, koji su u zavisnost pali zbog neisplaćenog duga.^[161] Po B. Grekovu, zakup je zavisan od feudalca, a ta zavisnost se utvrđuje ugovorom koji je propraćen davanjem zakupu izvesne novčane sume koju on treba da vrati ako zaželi da ode od gospodara; njegova zavisnost se utvrđuje na određeni rok i za to vreme on obavlja najrazličitije poslove za gospodara. Po svom poreklu, veli Grekov, zakup je većinom bivši smerd, lišen sredstava za proizvodnju i prisiljen ekonomskom nuždom da traži zaposlenje kod krupnog zemljoposednika.^[162]

Gospodar može da zakupa pretvori u holopa, odnosno, lično zavisnog, samo ukoliko ovaj beži sa poseda, a može ga i tući ako je zaslužio. Istovremeno, zakupu je dozvoljeno da slobodno odlazi sa poseda radi dopunske zarade, te da se, zbog nepravde, može obraćati knezu i sudijama žalbama na svog gospodara (čl. 56. i 62). Pošto konj^[163] i oruđa kojima zakup radi pripadaju gospodaru, ukoliko nešto od toga propadne u redovnim ratarskim delatnostima, on nije dužan da nadoknadi njihovu vrednost, ali takvu obavezu ima ako pokvari plug i branu koje je od gospodara dobio na trajno korišćenje (čl. 57).

Zakonodavac štiti zakupa od neosnovanih potraživanja gospodara za štetu nastalu u vreme kada je zakup bio odsutan sa poseda, ili za štetu do koje je došlo provalnom krađom stoke iz štale. Sa druge strane, tačno se propisuju uslovi i granice njegove materijalne odgovornosti (čl. 57-58). I u jednom i u drugom članu, to se označava jasnim izrazima "platiti" i "ne platiti", čime se, očigledno, stavlja na znanje da se u tim situacijama (za razliku od onih iz čl. 62. i 56) zakup ne podvrgava telesnim kaznama, niti se pogoršava njegov društveni status.

Brojna ograničenja postavljena su i gospodaru. On nema pravo da narušava ugovorne ili opštepoznate uslove u pogledu visine sredstava koja se zakupu stavljaju na raspolaganje (tzv. kupa), niti u pogledu zemljišne deonice na kojoj zakup radi (tzv. otarica). Za sve pretpostavljene slučajeve nepravednog i protivzakonitog postupanja gospodara, u članovima 59-62. propisana je obaveza naknade štete, ali i novčana kazna, što znači da se takve radnje, sa aspekta zakonodavca, tretiraju kao krivična dela.

Gospodar nema pravo da zakupa proda kao roba, sem u jednom slučaju, jasno izdvojenom u članu 64. Ako ne postoje okolnosti iz tog člana, a gospodar ipak proda zakupa kao da je rob, takav ugovor je ništavan. Uz to, još dve posledice pogađaju nesavesnog gospodara – on je dužan da plati kaznu od 12 grivni, a zakup se trenutno i po sili zakona oslobađa svih daljih materijalnih i ličnih obaveza prema njemu.

Poslednji član ove tematske celine govori o odgovornosti gospodara za krađu koju izvrši zakup, kao i o mogućnostima koje mu u tom slučaju zakon pruža. Gospodar obeštećuje vlasnika stvari koju je ukrao njegov zakup. Pri tome, ako želi, može zakupa i dalje zadržati u istom statusu, može ga pretvoriti u svog holopa (roba), a može ga i prodati kako bi od tog novca namirio oštećenog.

Pravda ništa ne govori o mogućnosti zakupa da se sopstvenim sredstvima iskupi, izbavi iz zavisnog položaja, ali izgleda da je takva mogućnost postojala. U nekim drugim pravnim spomenicima ima nagoveštaja da je to mogao da učini plaćanjem dvostrukog iznosa kupe.^[164] Još jedna značajna činjenica ne može se saznati iz teksta Ruske pravde, a bila bi od velikog značaja kao parametar za tačnije lociranje kategorije zakupa unutar ondašnje društvene piramide: kolika se novčana kazna plaćala za ubistvo zakupa. A. Zimin pretpostavlja da je to bila vira od 40 grivni, kakva je propisana i za ubistvo "ljudina", običnih slobodnih ljudi.

Ostale krivičnopravne i procesne norme

Između Ustava o zakupima i grupe naslednopravnih normi, prepoznaje se deveta tematska celina Šire pravde, od člana 66. do 89. Sadrži krivičnu i procesnu materiju o telesnim povredama, zlostavljanju, krađama, dokaznim sredstvima i naknadama sudskim činovnicima. Dva poslednja člana kao da imaju zadatak bližeg razjašnjenja kazne za ubistvo žene, holopa i robinje – ubistvo žene kažnjava se isto kao i ubistvo muškarca, a za ubistvo holopa ili robinje ne plaća se vira, već samo novčana kazna od 12 grivni i daje obeštećenje njihovom vlasniku.^[165] Unutar ove tematske celine, prvi put se pojavljuje "praćenje tragova", dokazno sredstvo koje Kratka pravda ne poznaje.

Od ukupno dvadeset i četiri člana ove grupe, nijedan nije doslovno preuzet iz Kratke pravde. Takvom načinu preuzimanja, možda je najbliži član 78, o zabrani zlostavljanja bez kneževog naređenja. Za svega osam članova može se reći da se ili oslanjaju na analogne odredbe Kratke pravde, ili ih dopunjuju, menjaju, konkretizuju, ili, pak, parafraziraju na jednom višem pravnotehničkom nivou. Sve ostale norme ove grupe imaju drugačije izvore i poreklo, pa mnoge od njih treba sagledavati i u svetlosti društvenog razvoja, ostvarenog od vremena pojavljivanja Kratke pravde.

Samo dve telesne povrede sankcionisane su unutar ove tematske celine – čupanje brade i izbijanje zuba. Za čupanje brade, koje uz telesnu komponentu ima i elemente krivičnog dela teške uvrede, ponovo se propisuje visoka novčana kazna od 12 grivni koju je određivala i Kratka pravda, ali se sada zahtevaju i svedoci (čl. 67). I kod krivičnog dela izbijanja zuba (čl. 68) zahtevaju se svedoci i propisuje ista kazna, pošto ova norma, po svoj prilici, ima u vidu ne toliko samu fizičku povredu, koliko njen uzrok – jak udarac u lice, što, takođe, ima obeležja uvrede. Mada u Kratkoj pravdi ne postoji ovakva odredba, M. Sverdlov osnovano pretpostavlja da je postojala u drevnoruskom usmenom pravu IX-X veka u tzv. Zakonu ruskom.^[166]

Objekti koji uživaju krivičnopravnu zaštitu u slučaju krađe, oštećenja ili uništenja, prema redosledu pominjanja u pojedinim članovima jesu: dabar, znaci svojine na šumskom pčelinjaku (tj. na stablu u kojem se roje pčele), međe i drugi znaci za razgraničenje svojine na zemlji, sam šumski pčelinjak (bilo čiji, a ne samo knežev kao u čl. 32. Kratke pravde), čamci i brodovi, mreže za lovljenje ptica, te ptice^[167] i domaća živina, seno i drva, gumno i "dvor" (paljevina), konj i rogata stoka (zlonamerno ubijanje). I dispozicije i sankcije ove grupe normi prilično su razgovetne i nesporne, tako da, u jednom ovakvom pregledu, ne zahtevaju pojedinačne komentare.

Za sve krađe, oštećenja ili uništenja, propisane su novčane kazne do 12 grivni. Jedino paljevina gumna ili "dvora"^[168] povlači surovu kaznu "potok", koja je u Široj pravdi predviđena još samo u članovima 7. i 35. (za razbojništvo i krađu konja).

Kao svedok na sudu može se pojaviti samo slobodan čovek, što je opšte pravilo koje proizilazi iz odredbi 66. i 85. Odmah su, međutim, data i dozvoljena odstupanja. Ukoliko nema svedoka iz redova slobodnih, može se u toj ulozi pojaviti bojarski tiun, a samo u "malim sporovima" – i lice u statusu zakupa. Kada u krivičnim stvarima tužilac zasniva svoju tužbu jedino na izjavama holopa, ni tada ovaj nema pravo da se kao svedok pojavljuje na sudu, već se pitanje krivice rešava usijanim gvožđem, slično kao u situaciji iz člana 21. kada nisu pronađeni svedoci.

Naknadu troškova sudskim činovnicima koji sprovode "ispitivanje železom" plaća ili optuženi, ako železo "pokaže" da je kriv (tj. ako se opeče), ili tužilac, ako se pokaže da osumnjičeni nije kriv, tj. ako se ne opeče. Da li je u praksi bilo takvih metafizičkih, takoreći mirakuloznih slučajeva držanja usijanog gvožđa bez opekotina, može se samo nagađati. Ako bi se rasuđivalo samo na osnovu člana 87. Pravde, zbunjuje i sam način na koji se takva mogućnost pominje – rutinski i kao nešto što je savremenicima savršeno poznato ("ako se hvata za železo ... pa se ne opeče, to se za muku njemu ne plaća").

"Praćenje tragova" iz čl. 77, u osnovi asocira na odredbe o kolektivnoj odgovornosti opštine za plaćanje vire i na dokazno sredstvo svod. Razlika je u tome što je ovde reč o odbeglom nepoznatom lopovu. Stanovnici sela ili trgovišta do kojih vodi trag lopova, dužni su da pokažu kako trag ide dalje od njih, te da se priključe njegovom daljem praćenju. Ukoliko to ne dokažu, ili odbiju učešće u poteri, kolektivno će platiti i novčanu kaznu "prodažu" i naknadu štete pokradenom. Takvu obavezu nemaju ukoliko se trag gubi na velikom drumu ili na nenaseljenom području. Lapidarnost odredbi o "praćenju tragova" i pomanjkanje drugih izvora o tome, i u ovom slučaju podstiču maštu istraživača i otvaraju niz logičnih pitanja o stvarnoj delotvornosti ovog dokaznog sredstva.

Ostaje bez racionalnog odgovora kako je moguće razlikovati one otiske stopala, ili konjskih kopita, na zemlji ili u snegu, koje je ostavio lopov (tat), od tragova drugih prolaznika ili konjanika. Takođe, nije jasno ni da li je izraz "teranje po tragu" u ono vreme imao samo takvo, doslovno značenje, ili je mogao imati i nešto širi smisao, kakav npr. u našem jeziku ima izraz "ući nekome u trag".

Nasledno pravo

Odredbe naslednog prava u Široj pravdi čine njenu desetu tematsku celinu. Tih šesnaest članova (90-95, 98-106. i 108) koji, inače, nemaju svoje pandane u kratkoj redakciji Pravde, mogu se, u neku ruku, posmatrati i kao celovit Zakon o nasleđivanju. Neki od ovih normi posledica su razvoja feudalnih, ali i gradskih odnosa, dok druge verovatno imaju korene u nepisanom drevnoruskom i uopšte slovenskom običajnom pravu.

Kod procenjivanja starosti i utvrđivanja porekla pojedinih odredbi ove tematske celine, potrebna je naročita opreznost, budući da je najstarije slovensko nasledno pravo skoro potpuno nepoznato.

Ukoliko je smerd (ovde zakonodavac, po svoj prilici, misli na zavisnog seljaka) umro bez sinova, ne mogu ga naslediti kćeri, već nasledstvo ide knezu.^[169] Ako se usvoji stanovište da je knez ovde pomenut ne kao vlasnik sopstvenih domena, već kao nosilac vrhovne vlasti, vladar, tada se može tvrditi da je u liku kneza, personifikovano pravo vrhovne svojine na zemlji koje pripada državi.

Mada se u tekstu člana 90. izričito pominje samo knez, ovo tzv. pravo mrtve ruke u analognoj situaciji koristili su i bojari i crkva.^[170] Ako bi udate kćeri nasleđivale smerda, postojala bi opasnost da delovi zemljišnog poseda, nečije votčine (baštine), pređu u ruke pripadnika drugih društvenih slojeva van kategorije zavisnih seljaka, što bi, eventualno, moglo da promeni i samu dotadašnju ekonomsku funkciju poseda, da poremeti prava koja feudalni posednik ima prema smerdu, držaocu poseda u svojstvu zavisnog stanovnika. Zato se u drugom delu člana 90. imaju u vidu samo neudate kćeri smerda, kojima se iz zaostavštine oca ostavlja "jedan deo", svakako kao miraz.

Kod nasleđivanja bojara i družinika, prema članu 91, prelazak feudalnog poseda preko kćeri-naslednice u tuđe ruke nije pretio njegovim "odvođenjem" izvan krugova feudalaca, pa je zato ovo pravo njima priznato u slučaju kada nemaju brata, ili kada on nije nadživeo oca. Neki autori u ovom članu vide ukidanje prava "mrtve ruke" seniora, a u korist bojara.

Kada je umrli imao i sinove i kćeri, prema članu 95. nasleđuju ga samo sinovi, uz obavezu da neudatim sestrama iz nasleđa obezbede miraz.^[171] To nije nikakva inovacija redaktora Ruske Pravde, pošto je ovde samo zapisano postojeće pravilo drevnoruskog i slovenskog običajnog prava.

Pravda poznaje i testamentalno i intestatsko (tj. bez zaveštanja) nasleđivanje, što se nedvosmisleno vidi iz člana 92. Izraz "rjad" koji u drugim odredbama Pravde označava usmeni ili pisani sporazum, ovde nesumnjivo znači zaveštanje, odnosno testament. Otac može da za života rasporedi, raspodeli imovinu "svojoj deci", a ako umre bez testamenta, nasledstvo pripada "svoj deci". Podrazumevaju se samo ona zakonita, rođena u braku, budući da vanbračna, rođena iz veze slobodnog i robinje, po članu 98. nemaju nasledna prava.

Na osnovu samog teksta člana 92. teško je reći da li, osim dece, i neka druga lica mogu biti naslednici. Pojedini autori su izričiti u tvrdnjama da se i kao testamentalni i kao intestatski (zakonski) naslednici mogu javiti samo deca umrlog.^[172] Postoje, međutim, dokazi da je krug potencijalnih testamentalnih naslednika bio širi, te da tzv. Novgorodski Sinodalni rukopis Pravde iz 1282. godine, iz prve rečenice ovoga člana nije slučajno izostavio reči "svojoj deci".^[173] Valja imati u vidu i mogućnost, na koju se ukazuje u literaturi, da se čl. 92. odnosi samo na pokretne stvari ostavioca.^[174] Ukoliko se prihvati ovakvo tumačenje, onda se iz smisla člana 100. može nedvosmisleno zaključiti da je kod intestatskog nasleđivanja oca najmlađi sin bio izuzetno favorizovan.

Za nasleđivanje majčine imovine važi osobeni režim. Pravda ima u vidu samo slučaj kada se nasleđuje majka-udovica. Tada deca nemaju jednaka nasledna prava po sili zakona, već samo onda ako je majka tako izričito odredila u zaveštanju.^[175] Ona može svoju imovinu ostaviti samo jednom detetu, sinu ili kćeri, a ako umre bez testamenta, naslediće je onaj sin u čijoj kući je živela (čl. 103. i 106).

Osobitu pažnju Pravda posvećuje udovici i njenom imovinskom i ličnom statusu posle smrti muža. Pravne norme kazuistički pretpostavljaju različite životne situacije udovice, ne gubeći pri tome iz vida nasledna prava njene dece, naročito maloletne. Jasno je razdvojen slučaj kada se udovica ne preudaje, od onog kada stupa u drugi brak, ili kada obudovi i po drugi put, a ima dece iz oba braka.

Kada se ne preudaje, može doživotno ostati u kući svog pokojnog muža, čak i ako bi se deca tome protivila (čl. 93. i 102). Ukoliko ima maloletnu decu, dužna je da čuva imovinu porodice, odn. pokojnog muža, kako bi je predala deci. Ako bi je lakomisleno potrošila i ostavila decu bez sredstava za život, a sama se obezbedila ponovnom udajom, dužna je da je nadoknadi deci, po svoj prilici, iz imovine drugog muža (čl. 101).

Kada se udovica i majka maloletne dece preuda, kao staratelj toj deci do punoletstva određuje se ("pred ljudima") ili njihov bliski srodnik, ili sam njihov očuh – drugi suprug njihove majke. I u jednom i u drugom slučaju, staratelj ima jasno određena prava i obaveze prema imovini dece, koju su ova nasledila od svog oca. Do njihovog punoletstva (dato je opisno, rečima "dok ne ojačaju") slobodno raspolaže njome, uključuje je u trgovinu i ostvaruje dobit za sebe, ali ono što je pred svedocima primio kada je postavljen za staratelja, treba da im vrati kada starateljstvo prestane (čl. 99). Očigledno, ovaj član Pravde ima u vidu dobrostojeću porodicu građanina, umrlog trgovca ili zelenaša.

Unutar ove tematske celine postoje odredbe iz kojih se vidi da Pravda poznaje postojanje odvojene, zasebne imovine supružnika i posebna nasledna prava dece na toj imovini (čl. 94, 104. i 105). Imovinu koja je pripadala prvoj, pokojnoj ženi umrloga, nasleđuju samo deca iz tog, prvog braka, a ne i deca iz njegovog drugog braka. Da se ova norma primenjivala u praksi, svedoči novgorodska "berestjanaja gramota" br. IX iz druge polovine XII veka.^[176]

Kada bi nekoj ženi umro i drugi muž, a ima dece iz oba braka, deca od prvog muža nasleđuju samo njegovu imovinu, a ova od drugog – njegovu. Ako je drugi muž, koristeći imovinu koja je pripadala prvom mužu njegove žene, nešto oštetio ili upropastio (potrošio), tada sin-naslednik ženinog drugog muža mora da svom polubratu po majci nadoknadi ovu štetu.

Pored toga što pokazuje jasno razgraničenje naslednih prava polubraće, član 105. značajan je i kao dokaz da je u vreme nastanka Pravde već bilo izgrađeno shvatanje da na naslednika ne prelaze samo prava, već i obaveze koje ostavilac nije za života izvršio. Analognu obavezu naslednika da vrati zajam umrloga koga je nasledio, nalazimo i u Ugovoru Smolenska i Rige iz 1229. godine.

Ustav o holopima

Jedanaesta tematska celina Šire pravde (članovi 110-121), zbog svoje koherentnosti i kompozicione izgrađenosti, često se u literaturi naziva Ustav o holopima.^[177]

Već na samom početku, određena su tri načina gubitka lične slobode i prelaska u status "potpunog holopa" (roba). Jedan je prodaja u ropstvo pred svedocima, pri čemu se ima u vidu možda stvarna kupovina roba od njegovog prethodnog vlasnika, a možda (prema mišljenju većine istraživača) fiktivna samoprodaja slobodnog. Drugi način je ženidba robinjom, bez ugovora sa njenim vlasnikom, čime slobodan postaje rob njenog gospodara. Treći zakoniti način gubitka lične slobode jeste prihvatanje, bez prethodnog ugovora, službe tiuna ili ključara – poslova koje su kod feudalnih gospodara obavljali samo neslobodni ljudi, kako bi gospodari nad njima mogli imati potpunu vlast.^[178]

U tesnoj vezi sa prethodnim odredbama jeste i sledeći član (111), koji izričito naređuje da se ljudi (zakupi?) koji kod nekoga rade kao najmljeni za platu, bilo u novcu, bilo u naturi ("v dače, po hljebe, po pridatce"), nikako ne mogu pretvarati u holope, čak i ako pre roka napuste svog poslodavca.

Oba člana su, kao uostalom i čitava ova tematska celina, potpuni novitet u odnosu na ranije pisano pravo. Očigledno su rezultat tada aktuelnih društvenih i ekonomskih tendencija pretvaranja slobodnih u holope. Taj proces društvenog raslojavanja, državna vlast na ovaj način stavlja u normativne okvire, ali to, po svoj prilici, čini samo za one situacije koje su bile (mogle biti) sporne, dvosmislene ili krajnje opasne po status slobodnog.

Postupak traženja i vraćanja odbeglog holopa njegovom gospodaru, regulisan je u članovima 112-115. Važenje ovih odredbi je univerzalno, tj. nije teritorijalno ograničeno na jedan zemljišni posed, niti samo na grad ka kojem gravitira gospodar konkretnog holopa. Sam način na koji je jezički formulisan član 114. dozvoljava tumačenje da je upravnik grada (posadnik) dužan da, ukoliko sazna o odbeglom holopu, po službenoj dužnosti preduzima mere kako bi ga zadržao i vratio vlasniku. Drugim rečima, već tada, u XII veku, inicijativa za traženje i hvatanje odbeglog holopa mogla je da potekne ne samo od njegovog vlasnika, već i od državne vlasti.

Ostale odredbe ove tematske celine regulišu odgovornost gospodara za holopa koji se upustio u trgovačke ili novčane operacije, koji je pobegao od gospodara, prodao samog sebe (predstavivši se lažno kao da je slobodan), ili je nekoga pokrao. Holop nema pravo da u svoje ime po bilo kom osnovu uzima od drugoga novac ili druge materijalne vrednosti. Ukoliko bi to ipak učinio, za tako nastalu obavezu odgovoran je (po čl. 116) njegov vlasnik. On može ili izvršiti obavezu koju je neovlašćeno stvorio holop (npr. vratiti zajam), ili može poveriocu izručiti samog holopa (tzv. noksalna odgovornost). Prema članu 121, vlasnik holopa ima takve dve mogućnosti i u slučaju kada holop nekoga pokrade.

Drugačija su rešenja predviđena kada se holop bavi trgovinom za račun svoga vlasnika i uz njegovu saglasnost, ili kada holop, dok je u bekstvu "stekne" neku imovinu (čl. 117. i 119). I u jednom i u drugom slučaju, vlasnik odgovara za njegove dugove. U prvom slučaju, zato što je holop nastupao u njegovo ime, a u drugom na osnovu činjenice da holop i "njegova" imovina stečena tokom bekstva pripadaju jedino gospodaru.^[179] Specifične situacije kakve su ove vezane za delatnost holopa, a u uslovima uvećanog obima trgovine, obrta novca pa i brojnijih učesnika u tim poslovima, verovatno su podstakle zakonodavca da bliže odredi prava i obaveze vlasnika holopa.

Kada se prvi i drugi deo ove tematske celine postave jedan naspram drugog, kao što je to učinio I. Smirnov, uočava se izvanredna pravna logika zakonotvoraca. Dok se u članovima 112-115. vaspostavlja pravo svojine gospodara nad odbeglim holopom, dotle se u članovima 116-121. određuje forma i obim odgovornosti gospodara za radnje njegovog holopa, uključujući i onog odbeglog. U prvom slučaju vlasnik se pojavljuje kao tužilac koji ističe pravo svojine na odbeglog holopa, a u drugom slučaju on je u položaju tuženog koji odgovara za radnje odbeglog holopa.^[180]

Najsažetiji, ali i najsadržajniji zaključak o Ustavu o holopima izneo je M. Sverdlov.^[181] To je – veli – u celini jedna pravna novina namenjena regulisanju brojnih novih odnosa koji se pojavljuju kao posledica izrastanja sloja holopa kao feudalne društvene kategorije i njihovog uključivanja u robno-novčane operacije. Važio je i na gradskim i na seoskim teritorijama, pa njegovu primenu ne treba vezivati samo za gradove, kao što to čine pojedini autori (naročito I. Smirnov). Zakonodavac se u svim slučajevima stavlja na stranu gospodara, ali ga istovremeno i čini odgovornim za radnje holopa. Osim toga, zakon ograničava stremljenja feudalaca ka nekontrolisanom pretvaranju zavisnog stanovništva u holope. Ustav o zakupima i Ustav o holopima pokazuju, po rečima Sverdlova, ne samo strukturalnu i terminološku, već i funkcionalnu bliskost, koja svedoči da su ova dva zakonska teksta nastala u kratkom vremenskom intervalu tokom vladavine Vladimira II Monomaha.

DEO ŠESTI
Ustanove (Institutiones)

Svojina (Dominium, proprietas)

U drevnoruskom, a svakako i slovenskom pravu, najpre se pojavila svest o svojini na pokretnoj ličnoj imovini – životinjama, sredstvima za rad, oružju. U ugovorima sa Vizantijom, privatna imovina Rusa uživa pravnu zaštitu, pa je za krađu čamca ili robe, na primer, predviđena naknada štete.

Istovremeno se izgrađuje i svest o teritoriji plemena kao njegovoj svojini, koju, recimo, letopisi iskazuju rečima da Poljani imaju svoje "kneževstvo", a Dragoviči svoje. Učvršćivanje državnog uređenja dovelo je i do umnožavanja objekata prava svojine, mada će se još dugo sačuvati kolektivna predstava o njoj. Pokoravanje i prisajedinjavanje plemenskih zemljišta, praćeno je nametanjem danka, poreza, ali se stara shvatanja i predstave neće brzo iskorenjivati.

Pravne razlike i posebna terminologija za označavanje pokretne i nepokretne imovine, izgradiće se znatno kasnije.^[182] U X i XI veku, relikti kolektivne svojine u Rusiji veoma su prisutni, ali je određivanje zastupljenosti i odnosa kolektivnih i individualnih formi svojine, usled nedostatka izvora, veoma teško. U Ruskoj pravdi se u velikom broju slučajeva očigledno ima u vidu individualna svojina. Razvijeniji delovi zemlje, tamo gde je važilo kneževsko zakonodavstvo, individualnoj privatnoj svojini pridaju veliki značaj.

Vlasnik je, po Ruskoj pravdi, imao pravo da raspolaže imovinom, zaključuje ugovore, ubira prinose sa poseda, da traži njegovu zaštitu od ugrožavanja. Kao objekt prava svojine, potencijalnog ugrožavanja i krivičnopravne zaštite, pojavljuje se širok krug pokretnih stvari – konji i druge životinje, oružje, odeća, robovi, roba namenjena trgovini, čamci, poljoprivredni inventar i drugo.

Teško je nešto bliže reći o prirodi zemljišne svojine, pošto o njoj u Ruskoj pravdi ima relativno malo odredbi. Najstarija vrsta svojine na zemlji, ujedno i preovlađujuća u najstarijem periodu, jeste kolektivna svojina gradskih i seoskih opština. Član opštine nije mogao ni da proda ni da založi zemljišnu deonicu koju je koristio. I mada je i u potonjim vekovima ruske istorije kolektivna svojina na zemlji bila dominantan vid svojine, uporedo sa njom još od najstarijeg doba postoji i individualna privatna svojina. Od početka izgrađivanja kneževske vlasti, ovim oblicima dodaju se još i kneževski zemljišni posedi, a od doba kneževanja Vladimira I i pomestja.^[183]

U svakom slučaju vidi se ustanovljavanje kazne za narušavanje zemljišnih ili šumskih međa kojima je označavana svojina na obradivoj zemlji i šumskim pčelinjacima. Ni u onim odredbama Pravde koje govore o međama, ne može se tačno utvrditi čije su to međe – seljačke, opštinske ili feudalčeve. Ima mišljenja da visoki iznos novčane kazne za ovu vrstu krivičnih dela (12 grivni) svedoči o privilegovanoj, feudalnoj međi. Sa druge strane pak, ima nagoveštaja da je tamo reč o konkretnom individualnom gazdinstvu, budući da se pominje dvorište sa plotom i seoska opština. Visoki iznos kazne može se uzeti i kao pokazatelj koliko je visoko zakonodavac uvažavao vlasnika zemlje.

Drugi drevnoruski istorijski izvori nesumnjivo ukazuju na postojanje individualnog seoskog gazdinstva još u najstarijem periodu. Ali oni ukazuju i na postojanje sela, ograđenih crkvenih dvorišta, te kolektivnih formi svojine seoskih naseobina. Verovatno su to bile susedske seoske opštine sa individualnom formom svojine na pojedinim, ograđenim delovima zemlje i periodičnim preraspodelama obradivog zemljišta.^[184] Plaćanje dažbina knezu nije sprečavalo stanovništvo da raspolaže zemljom prema kolektivno donetim odlukama, po nahođenju kolektiva, budući da jedinica na koju se razrezivao porez (danj) nije bila zemlja, već kuća, domaćinstvo. Pored porodično-individualnih i opštinskih, postojali su još i brojni drugi oblici svojine - kneževske, državne, feudalne, crkvene.

Kneževski domeni bili su sastavljeni od konglomerata zemljišta, zemlje koja je pripadala lično kneževima. Nastajali su na dva načina. Jedan je kada bi starosedelačko stanovništvo ("zemščina") ustupalo knezu određene zemlje, sela i gradove, a drugi je kada bi knez kupio neki posed od privatnog vlasnika ili bi se, pak, neko zemljište raskrčilo za knežev račun. Ovaj drugi vid je prava privatna svojina kneza i ona nije vezana za obavljanje kneževske funkcije, dok se posedi dobijeni od stanovništva ne vezuju za konkretnu ličnost ovog ili onog kneza – daju se za obavljanje kneževske vlasti uopšte. Sa privatnih poseda kneževi su ubirali dažbine, uvodili i druge obaveze, njima raspolagali po sopstvenom nahođenju.

Svedočanstva o kneževskim zemljama postoje već u X veku.^[185] Obaveštenja o domenijalnim posedima kneževa iz XI i XII veka, još su brojnija i iscrpnija. U XII veku posedi nekih kneževa imali su i po devetsto stogova žitarica i čitave ergele konja; jasno je da je ovakvo imanje moglo da opslužuje samo mnogobrojno ljudstvo.

Veći značaj imale su državne zemlje, fond državnih zemljišta opterećenih porezom. Formirane su putem "okneživanja", tj. vojnim zauzimanjem. Državna zemljišta su se u Rusiji održala vekovima i bila važan izvor za popunjavanje državne kase. U nauci su prisutne dugotrajne polemike oko pitanja kome zapravo pripada državna zemlja (mnogo kasnije prozvana "čornaja"). Jedni ih smatraju neposrednom državnom svojinom, drugi – svojinom seljaka ili seoskih opština, koji imaju pravo da raspolažu njima, ali uz očuvanje obaveza pri prelasku u ruke novog držaoca. Deo zemlje knez je mogao da daje ljudima iz svog okruženja i te zemlje se postepeno pretvaraju u privatnu svojinu.

Svojina feudalaca iznikla je kao privatna, a zasnivala se u priličnoj meri na kneževskim darivanjima. U XI veku letopisi govore o selima kneževih družinika, a u XII veku takvih dokaza je znatno više. Votčine, baštine bojara, bile su nesumnjivo privatna svojina. Kneževi su bojarima dodeljivali zemlju uz uslov vršenja određene službe, pa su ti posedi podsećali na zapadnoevropske beneficijume. Mogli su biti privremeni ili doživotni.^[186] Uslovna držanja postojala su i unutar same bojarske hijerarhije. Kneževska darivanja zemlje bila su praćena dobijanjem imuniteta, odnosno samostalnosti delanja na tim posedima u ekonomskim, upravnim i sudskim poslovima. U Kratkoj pravdi nema svedočanstava o zemljišnim posedima feudalaca, ali u Široj već možemo identifikovati lica koja žive na tim zemljama.

Ugovori između feudalaca o zemlji, kao ni pravne norme koje su regulisale zemljoposedničke odnose, nisu došli do našeg vremena, pa se o njihovom postojanju može samo nagađati. Neki autori pretpostavljaju da je u drevnoj Rusiji bilo mesta i za alodijalne posede, odn. slobodno otuđive nepokretnosti neopterećene teretima. Čini se, ipak, da tada skoro da i nije bilo zemljišta neopterećenih porezima i dažbinama, pa se o alodima, kakvi su postojali na Zapadu, ovde teško može govoriti.

Zemljišna svojina crkve nastajala je na osnovu državnog darivanja u vidu desetka, a kasnije i na osnovu privatnih poklona i legata za pokoj duše. Tokom vremena, ova će se imovina dalje uvećavati iz istih izvora, ali i putem kupovina.

Podela stvari na pokretne i nepokretne, u najstarijem periodu još se nije bila pravno oformila, ali je status pokretnih stvari u Pravdi prilično detaljno razrađen. Svojina, njen sadržaj i različiti vidovi držanja (državine), nisu označavani posebnim opštim terminima, ali je uočljivo da zakonodavac praktično razlikuje pravo svojine od držanja.

Titular prava svojine može biti samo čovek slobodan, neropskog položaja. Vlasnik ima pravo na povraćaj svoje stvari iz tuđe, neovlašćene državine, ali u strogo propisanoj proceduri. Za oduzimanje tuđe stvari, u Pravdi je propisana kazna, dok se za njen povraćaj zahteva svedočenje i podnošenje odgovarajućih dokaza.

Opšte načelo zaštite svojine na pokretnostima sastojalo se u tome da se one vrate zakonitom vlasniku i da mu se isplati naknada za pretrpljenu štetu. Pokretne stvari, uključujući tu i robove (holope), u Pravdi se tretiraju kao objekt potpune svojine njihovih vlasnika. Kod sporova oko vraćanja, država uglavnom ne propisuje kazne, već se tužilac i tuženi sami međusobno dogovaraju. Imovina poverena robovima (holopima) radi trgovačkih operacija, u slučaju pričinjene štete ili propasti stvari, povlačila je odgovornost prema trećim licima u punom obimu.

Drugim rečima, jasno je da zakonodavac pravo svojine shvata kao nešto što je na izvestan način određeno voljom samog sopstvenika. Zaštita pokretne imovine, u slučajevima kada to nije povezano sa krivičnim delom, nema obeležja klasnog, staleškog instituta – svako može ravnopravno da je ostvaruje.

* * *

Opštinska zemljišta i u drugom periodu trajanja drevnoruske države nisu bila ničija privatna svojina, već se smatraju kao jedna vrsta državne zemlje. Na njima su bili podignuti gradovi i sela, i svaka opština je raspolagala pripadajućom zemljom kao svojom nepodeljenom imovinom.

Članovi opštine imali su samo pravo korišćenja zemljišnih deonica i nisu mogli da ih prodaju.^[187] Zato je zaštita i čuvanje opštinske zemlje obaveza čitave opštine, a ne pojedinih njenih članova. U slučaju spora oko svojine, sud je kao stranku imao samu opštinu ili njene izabrane predstavnike, a ne pojedine njene članove. Korišćenje opštinske zemlje i dalje je uslovljeno vršenjem različitih obaveza i plaćanjem dažbina koje su bile obaveza opštine. Obim i sadržaj tih obaveza, srazmerni su veličini zemljišne deonice koju pojedini seljaci drže.

Baštinska zemljišta, votčina, kao i u najstarijem periodu, i dalje su privatna svojina. Sticala su se krčenjem šuma, kultivisanjem neobrađivanih polja, kupovinom, poklonom, nasleđivanjem ili nekim drugim pravnim poslom između vlasnika. Takođe i darivanjem od strane kneza, mada je to sada ređa pojava. Raspolaganje baštinom kao potpunom svojinom, zasnivalo se na istim načelima kao i ranije, ali se usled podela na udeone kneževine pojavljuju i neka ograničenja prava vlasnika.

Sa počecima udeonih kneževina, baštinik, prelazeći na službu kod drugog kneza i napuštajući onoga na čijoj teritoriji se nalazi njegova baština, mada nije gubio svoje pravo svojine, nije ni"prenosio" baštinu pod vlast drugoga kneza Ona je i dalje pripadala prethodnoj "zemščini".^[188] Baštinik, dakle, nije mogao da baštinu priključi teritorijama pod vlašću drugoga kneza. Mada ličnost zemljišnog posednika ni u čemu nije ograničavana, posmatrano kroz njegov odnos prema baštini, on je, ipak, imao neke obaveze vezane za prethodnu širu zajednicu ("zemščinu") unutar koje je njegova baština, upravo zato što baština nije mogla da se "odvoji" od zemščine za koju je vezana "sudom i porezom", kako se onda govorilo.

Kneževska zemlja, pojavljivanjem udeonih kneževina, postaje složeniji institut. Pokazaće se da svojinska prava kneza na ovim zemljama nisu bila jednakog intenziteta.

Prelazeći sa jednog udela na drugi, knez je gubio bilo kakvo pravo na zemlji koju mu je ranije bila ustupila zemščina, jer su ta prava u celosti prelazila na novoga kneza. Naravno, zemlja stečena kupovinom ili krčevinom, ostajala je u njegovoj privatnoj svojini i onda kada je prelazio u drugu oblast. Novi knez na tim zemljištima nije sticao nikakva svojinska prava. Zato se za onu prvu grupu kneževih zemljišta može reći da je to, zapravo državna zemlja, vezana za kneževsku funkciju, a ne za kneza kao titulara svojine. Iz tog zemljišnog fonda knez je davao zemljišne deonice svojim družinicima kao nagradu za njihovu službu, ali nije imao pravo da je dodeljuje kao baštinu. Na kupljenim zemljama, koje su bile potpuna privatna svojina, kneževi su podizali različite privredne objekte, a prihodi ostvarivani sa njih išli su direktno u kneževu kasu. Osim zemljišta u seoskim atarima, u privatnoj svojini kneževa bile su i kuće u gradu koje su oni kupovali od privatnih lica – dvor.^[189]

Pomestja, ni u potonjem, kao ni u prethodnom periodu, nisu bila privatna svojina njihovih držalaca, već imaju status uslovno (od strane kneza) dodeljenog nenaslednog poseda. Kneževi su ih dodeljivali na korišćenje svojim družinicima tokom trajanja njihove službe. Budući da su dodeljivana iz onog zemljišnog fonda koji je od strane zemščine ustupan za vršenje kneževske funkcije (a ne lično knezu), u periodu jačanja udeonog raznovlašća pokazala se njihova prava suština.

Družinici su, prelazeći zajedno sa svojim kneževima iz jedne oblasti u drugu, gubili sva prava na pomestja u prethodnoj udeonoj kneževini, jer su tamošnja pomestja prelazila na novoga kneza i deljena njegovim družinicima.

U takvim slučajevima jasno se vidi da pomestja nikada nisu bila prava privatna svojina, niti su to mogla postati. Uvek je to jedan vid državne svojine, čija pravna priroda podseća na odnos seoske opštine i opštinske zemlje; kao što je opština delila opštinsku zemlju na deonice i dodeljivala je svojim članovima, uz obavezu da izvršavaju neke zajedničke obaveze i plaćaju poreze koji su ležali na konkretnoj deonici, tako je i država (odn. savez opština) davala knezu zemlju da bi je razdelio svojim družinicima, takođe uz obavezu da družinik na ime dobijene zemlje vrši određenu službu. Tek kasnije, posle XIII veka, služba vezana za pomestje biće određena sa istom tačnošću kao što su bile određene i obaveze sa opštinske, seljačke zemlje.^[190]

Pitanje je da li je, u XI-XIII veku, bilo takve preciznosti u propisivanju obaveza pomeščika, budući da iz tog vremena do nas nije došao nijedan istorijski izvor koji bi bliže ukazivao na obim i sadržaj tih obaveza.

Sistem pomestja, u uslovima postojanja udeonih kneževina, nije omogućavao ruskim pomeščicima da ojačaju do te mere da postanu teret i kneževima i narodu, kao što se to, u izvesnom smislu, dogodilo sa feudalcima zapadne Evrope.

Mada su pomestje i zapadnoevropski feud (leno) po svojoj formi bili skoro jednaki, među njima postoje suštinske razlike – leno je pripadalo vladaru, a ne državi, pa je feudalac, dobivši od vladara posed za vršenje službe, mogao da ga neprimetno preobrati u svoju potpunu svojinu i pretvori ga u nasledan. Ruski pomeščici pak, to nisu mogli da učine.

Ni trajna služba jednom knezu, ni prelazak na službu drugom, nisu vezivali pomestje za njih, niti su omogućavali da ga preobrate u punu svojinu. Služeći trajno jednom knezu, pomeščik je često prelazio iz jedne u drugu udeonu kneževinu, gubeći svoja prava na pomestje. Ukoliko bi, radi očuvanja pomestja, on i prešao u službu novoga kneza, koji preuzima vlast i nad njegovim pomestjem, ni to mu nije garantovalo dalje držanje, budući da je novi knez sa sobom dovodio sopstvene družinike kojima je takođe trebalo dodeljivati pomestja. Novopridošli knez je, hteo ne hteo, morao da sa pomestja udaljuje i neke dotadašnje pomeščike, ili da im, u najboljem slučaju, umanjuje pomestja.

Manastirske i crkvene zemlje, koje se u Rusiji pojavljuju istovremeno sa primanjem hrišćanstva, već tada su obuhvatale i bolnice, prihvatilišta, prenoćišta (konake) i drugo. Ovakve zgrade u svojini crkve pominju se i u vreme Jaroslava, ali nije poznato da li je dodeljivanje zemlje crkvi u to vreme imalo šire razmere. Izgleda da nije, pošto pedantni letopisci, nabrajajući sve što je tada bilo u svojini Crkve i sve što joj je Jaroslav davao, o zemlji ne kažu ništa.^[191] Kasnije su manastiri i crkve stekli znatna nepokretna dobra iz različitih izvora. Istorijski izvori XII veka već su prepuni obaveštenja o crkvenim i manastirskim posedima, stečenim na različite, već tada uobičajene načine.

Crkveni i manastirski posedi, imali su karakter baštine, tj. privatne zemljišne svojine, s pravom otuđivanja. Imaju, međutim, i osobeni karakter – pripadaju ne fizičkom, već pravnom licu.^[192] Zato su i postojali neki posebni uslovi za raspolaganje njome. Episkop je mogao da "svoju" zemlju prodaje, razmenjuje, zalaže, ili daje kao pomestje svojim bojarima i slugama, ali nije mogao da je poklanja, niti ostavlja u zaveštanje. Ta je zemlja u celosti prelazila sledećem episkopu. Ako bi, pretpostavimo, episkop imao naslednu baštinu, očevinu, neko porodično imanje, ili pak zemlju kupljenu sopstvenim novcem, ovakvim posedima mogao je slobodno da raspolaže kao privatni sopstvenik, čak i putem testamenta.

Sveštenstvo i monaško bratstvo, praktično je imalo pravo da samo koristi prihode sa crkvene i manastirske zemlje. U upravljanju crkvenom imovinom, štaviše, učestvovali su i njeni vernici, parohijani, preko izabranih lica, a stalni nadzor vršio je i sam episkop (vladika).

* * *

Tokom poslednje etape perioda feudalne razdrobljenosti udeonih kneževina, suština instituta svojine nije se bitno promenila. Sačuvani su nasledni zemljišni posedi votčine, uslovna držanja pomestja, kneževski domeni, zemlje seljaka zavisnih od feudalaca i državne zemlje nastanjene seljacima, poreskim obveznicima.

Pojam votčine u kneževskoj sredini poprima političko značenje. Rečima "kneževska votčina" označava se, u stvari, država na čelu sa konkretnim knezom. U privatnopravnoj sferi, votčina je sinonim za lični feudalni posed na bazi privatne svojine, oformljen darivanjem, vršenjem službe ili kupovinom.

Uslovna držanja zemlje dodeljene za službu, sve više dobijaju na značaju, postajući osnov budućeg pomestnog držanja. Pritisnuti konkretnim okolnostima, slobodni seljaci prelaze pod "zaštitu" krupnih zemljoposednika. Promene u sferi svojine kasnije će naročito biti iznuđene osobenim privrednim životom pod jarmom Zlatne Horde.

Šarolika slika perioda razdrobljenosti zaokružuje se izgrađivanjem četiri oblika svojine: votčina (baština), pomestje, svojina zavisnih seljaka i državna svojina. Zemljišni fondovi uvećavaju se i delotvornim radom na pretvaranju šuma, neobrađenih i močvarnih zemljišta u plodne deonice.

U Novgorodu i Pskovu, pravo svojine svoju osnovu ima u robno-novčanim odnosima i na znatno je višem stepenu nego u udeonim kneževinama. Dok se u udeonim kneževinama preko svojine odslikava sistem feudalno-hijerarhijskih odnosa, sa slabo izgrađenim terminološkim i pojmovnim pravnim aparatom, u ovim oblastima je pravna regulativa bila veoma razvijena.

U Pskovskoj sudnoj gramoti čak se i ne pominje podeljena feudalna svojina, već je centralni institut individualan posed. Ne reguliše se ni feudalna svojina u onom vidu u kome je zastupljena u Pravdi – kao baština (votčina) sa kategorijama zavisnog stanovništva i upravnog aparata na njoj. Ovo se može objasniti time što, sa jedne strane, takve kneževske forme ekonomije nisu bile svojstvene ovim feudalnim republikama, a sa druge strane, sopstvenik je u njima imao velika ovlašćenja kod slobodnog određivanja privredne suštine svoje zemlje. Apstraktno shvatanje svojine u feudalnim republikama, prinudilo je njihove zakonotvorce, naročito u Pskovu, da u većini slučajeva, imaju u vidu nestaleškog sopstvenika, te se on uvek označava rečima "neko" ili "ko".

Ipak, Gramota poznaje pomestni i votčinski oblik svojine, za razliku od Ruske pravde gde takvih izričitih ukazivanja na različita prava zemljišne svojine nema. Strogo zabranjuje prodaju pomestja, kao nepotpunog oblika privatne svojine: "Ako pomeščik bude uhvaćen u prodaji zemlje ili voćnjaka koji su mu dati za izdržavanje (da se prehranjuje), tada treba da ih ponovo otkupi i na taj način vrati društvu, a preko toga još i da se liši izdržavanja".

Prema Gramoti, stvari se dele na pokretne i nepokretne, što već svedoči o znatno višem nivou pravnog života. Za nekretnine se ustanovljava poseban režim držanja. Kneževi nisu mogli po sopstvenom nahođenju, dodeljivati zemlju u svojinu, ali im je dozvoljeno da je daju na korišćenje građanima, uz saglasnost gradske uprave. To je bio neki vid privremenog držanja, a u ugovorima Pskova sa kneževima zabranjivalo se da se takvi držaoci lišavaju zemlje bez tačno ustanovljene krivice.

Važio je princip "svojina obavezuje". Stimulisano je sistematsko obrađivanje zemlje, čak i putem sticanja svojine održajem. Ako bi neko bez osporavanja tokom 45 godina držao i obrađivao neku zemlju, potpuno je bio zaštićen od pretenzija na nju njenog prethodnog vlasnika. Najvažnije je ovde, međutim, što se po Gramoti štiti samo onaj držalac koji aktivno obrađuje zemlju, ili ju je na drugi način kultivisao višegodišnjim zasadima.^[193]

U Pskovu je, sudeći po Gramoti, postojao i institut doživotnog korišćenja imovine. Korisnik je tada imao pravo na prihode, ali nije mogao da raspolaže imovinom, dakle ni da je otuđuje.

Vlasnici nepokretnosti bile su nesumnjivo i žene, pri čemu se imovina njihovih muževa smatrala kao odvojena imovina.

Imovina zavisnog zanatlije koji bi pobegao u inostranstvo, prelazila je na njegovog gospodara u svojstvu kompenzacije za nedobijene prihode od njegovog rada. Gramota je predviđala i postupak potraživanja sopstvene stvari iz tuđeg zakonitog ili nezakonitog držanja, u slučajevima sticanja državine nad nađenom, odnosno ukradenom stvari.

Potpuna novina je pravo prethodnog vlasnika da otkupi stvar od aktuelnog vlasnika koju ju je pribavio putem nekog pravnog posla. Otkup je dozvoljavan onome ko ima stariju ispravu o svojini na zemlji. Ako bi, na primer, neko prodao svoju zemlju, a naslednik bi, posle njegove smrti, poželeo da tu zemlju opet priključi svojim posedima, njemu je dozvoljeno pravo otkupa. Ukoliko bi aktuelni vlasnik imao ispravu o svojini koja je, ipak, starija od ove koju ima pretendent na otkup, njihov spor se rešavao sudskim dvobojem, ali je bilo dozvoljeno i da sadašnji držalac privede tužioca na polaganje zakletve.

Zaštita imovinskih prava, i prema Gramoti je ostvarivana krivičnopravnim merama, te povraćajem stvari vlasniku ili naknadom štete. Kod imovinskih sporova, Gramota ne predviđa posebne novčane kazne u korist države (osim sudskih troškova), budući da su se ovi sporovi smatrali za privatnu stvar samih parničara.

U tužbama o svojini odlučujući značaj imaju pisane isprave, drugi materijalni dokazi, pa tek onda izjave svedoka. Pravi kuriozum je, međutim, da su se sporovi oko imovine rešavali i sudskim dvobojem.

Obligacije (Obligationes)

U Ruskoj pravdi, a verovatno i u prethodnom običajnom slovenskom i drevnoruskom pravu, delikti su rađali obligacije u vidu naknade štete, praćene i novčanim kaznama. O ugovornim obligacijama izričito se ne govori, ali je nesumnjivo da ih drevnorusko pravo poznaje. Naravno, sam teorijski pojam ugovora još uvek nije izgrađen, što ne znači da pravo najdrevnijeg perioda ne poznaje brojne njegove konkretne oblike.

Strane ugovornice morale su da ispunjavaju uslove u pogledu poslovne sposobnosti – uzrasta i statusa (da pripadaju kategoriji slobodnih). Iz prethrišćanskog perioda na ovim prostorima, ništa se ne zna o sadržaju uslova vezanih za ugovorne subjekte. Sa primanjem hrišćanstva, i u Rusiji je počeo da važi opšti princip da je stupanje u brak pravno relevantna činjenica dostizanja i imovinske samostalnosti lica.

Iz paganskog perioda nisu poznati ni oni aspekti zaključivanja ugovora koji se tiču pola. U Ruskoj pravdi, žena se pojavljuje kao titular svojine, pa se osnovano pretpostavlja da je imala i pravo da zaključuje makar neke pravne poslove.

Pravda ustanovljuje i uticaj na obligacije statusa slobode pojedinca. Holop nije mogao biti subjekt pravnih odnosa i nije mogao da odgovara za obaveze. Celokupnu imovinsku odgovornost za njega snosio je njegov vlasnik. Imovinske posledice pravnih poslova koje bi holop zaključio po ovlašćenju svog gospodara, takođe su pogađale samo holopovog vlasnika.

Drevnorusko pravo poznaje dva vida odgovornosti iz ugovora – ličnu i imovinsku. Kod lične odgovornosti, posledice neizvršenog ugovora pogađaju samog dužnika, u smislu pogoršanja njegovog ličnog statusa.^[194] Kod imovinske odgovornosti, posledice pogađaju imovinu dužnika u vidu naknade štete uz plaćanje novčane kazne, ili u vidu konfiskacije.

U Pravdi dominira imovinska, ali postoje nesumnjive indicije i o ličnoj odgovornosti. Mnogi autori pretpostavljaju da je, u uslovima nepostojanja ropstva kao razvijene i masovne pojave, važilo pravilo prema kome onaj, ko ne izvrši svoje obaveze, postaje zavisan od poverioca za onoliko vreme koliko je potrebno da odradi čitav iznos duga i visinu pričinjene štete.^[195]

Pisana forma ugovora se, u periodu od IX do XII veka, još nije bila razvila. Ugovori su, po pravilu, bili usmeni. Za njihovo zaključenje i pravovaljanost, traženo je prisustvo svedoka, ali je sud prihvatao i sve ostale dokaze kojima se potvrđivalo njihovo postojanje.

Ugovor o kupoprodaji bio je najzastupljeniji u svakodnevnom životu. Predmet su pokretne i nepokretne stvari, ali i robovi (holopi). U Ruskoj pravdi, posebna se pažnja posvećuje ne toliko samom zaključenju ugovora o kupoprodaji, koliko sporovima koji nastaju njegovim neizvršenjem. Strane ugovornice mogu da raspolažu samo sopstvenom imovinom, dok je prodaja ukradene, ili stvari neizvesnog porekla, mogla biti osporavana, ukoliko je kupoprodaja obavljena u prisustvu činovnika državne administracije. Ako se ne bi dokazala valjanost pravnog osnova sticanja svojine na stvari, ugovor se raskidao i imovina vraćala licu koje je ugovor osporilo.^[196] Prodaja nepokretnosti, pre svih drugih, počela je da se obavlja putem pisanih ugovora. Izgleda da je postojao i ugovor o samoprodaji u ropstvo (holopstvo) u prisustvu svedoka.

Ugovor o zajmu je u drevnoruskom pravu regulisan prilično podrobno. Predmet ugovora su, ne samo novac, već i žito, med i drugi proizvodi. Izgleda da je bila obavezna kamata, kojoj je, inače, posvećena čitava jedna tematska celina Šire pravde.

Kod ugovora o zajmu su se odslikavale neke crte najstarijeg pravnog poretka – zajmodavac i zajmoprimac su ekonomski slobodni, njihov odnos je privatnopravnog karaktera, te se država, ispočetka, u njega nije naročito mešala. Kada je, međutim, procvetao sloj zelenaša, u Kijevu je 1113. godine planuo ustanak protiv njih. To je, očito, prinudilo vlast da se uključi u regulisanje pojedinih opštih načela ugovora o zajmu. U širu redakciju Pravde ušle su odredbe o zajmovima i kamatama, dok su opšta pravila o vraćanju dugova sa kamatom zadržana. U celini je olakšan položaj dužnika kod dugoročnih zajmova, tako što je propisano da onaj poverilac, koji je naplatio kamate u iznosu od jedne i po glavnice, gubi pravo na povraćaj glavnice i dug se smatra ugašenim. Ruska pravda detaljno reguliše i situaciju kada dužnik ostane bez pozajmljenog novca usled više sile, ali i usled sopstvene nebrižljivosti.

Od drugih ugovora, Pravda pominje još i ugovor o ostavi i ugovor o najmu. Savesnom ostavoprimcu stvari na čuvanje, zakonodavac pruža olakšicu u sporu sa nesavesnim ostavodavcem, utoliko što je dovoljno da ovaj samo položi zakletvu o količini ostavljenog. Oko ugovora o najmu postoje brojne nejasnoće. Ako se izuzmu radnici najmljeni za građenje i popravku mostova, ostale kategorije najamnih radnika su u samom zakonskom tekstu prilično maglovito skicirane. Ovo se, u prvom redu, odnosi na kategoriju "zakupa", ali nisu mnogo jasniji ni "rjadoviči", ni takozvani najmiti.

* * *

U drugom periodu postojanja drevnoruske države, mogu se uočiti tri opšte tendencije u obligacionom pravu – pojava novih vrsta ugovora usled daljeg razvoja robnih i novčanih odnosa (poklon, zaloga, jemstvo), pooštravanje imovinske odgovornosti strana u obligacionim odnosima i postepeni prelazak deliktnih obligacija iz sfere građanske u oblast krivične odgovornosti.

Druga tendencija ne zapaža se tamo gde preovlađuju feudalni odnosi. Tu se duže održava lična odgovornost dužnika. Oni su padali u ekonomsku zavisnost od poverilaca i imali obavezu da kod njih odrađuju dug. Izgleda da su ovakva pravila u nekim situacijama važila čak i za sitnije feudalce koji su bili u vazalnim odnosima sa državom ili knezom.

U Novgorodu i Pskovu situacija je bitno drugačija. Tamo se obligaciono pravo zasniva, razvija i primenjuje u uslovima živog robno-novčanog prometa. Imovinska odgovornost postaje osnovni, potpuno preovlađujući princip.

* * *

Obligaciono pravo u Pskovskoj sudnoj gramoti zasnovano je na bogatom prometu i privatnoj inicijativi, te je veoma razvijeno. Trećina njenih odredbi odnosi se upravo na ovu materiju. Kao opšta načela, Gramota nedvosmisleno ističe imovinsku odgovornost dužnika, pisanu formu ugovora i jednakost strana ugovornica, bez obzira na staleški status. Slobodni građani se u obligacionim odnosima nisu razlikovali, a ugovore su zaključivali po privatnoj inicijativi i na osnovu slobodno izražene volje.

Zadatak države bio je samo da obezbedi odgovornost strana ugovornica i sigurnost robno-novčanog prometa. Ima osnova za tvrđenje da su pri zaključivanju ugovora i žene bile ravnopravne sa muškarcima.^[197] Stepen ugovorne sposobnosti holopa pak, teško se može odrediti. Ni o uzrastu lica, koja stupaju u obligacione odnose, Gramota ne govori ništa. S druge strane, vidi se da ni zanatlije zavisne od gospodara, ni napoličari, nisu gubili svoju poslovnu sposobnost. Štaviše, mogli su da se obraćaju i sudovima.

Za usmeno zaključivanje pravnih poslova, traži se obavezno prisustvo svedoka. Kod pisanih ugovora, kopija se predavala državnoj upravi ili crkvi Svete Trojice. Za ugovore vrednosti iznad jedne rublje, obavezna je pisana forma. Kod pravnih poslova vrednosti do jedne rublje, postojala je i varijanta "zapisa na daščici", kao i uprošćena forma ugovora koja nije zahtevala predaju kopije crkvi.

Posledice koje pogađaju dužnika usled neizvršenja obaveza iz ugovora, u Gramoti nisu detaljno razrađene. Zakonodavac je, propisujući obaveznu zalogu i pisanu formu kod većine ugovora, posredno navodio strane ugovornice da same odrede uslove i mogućnosti materijalnog obezbeđenja za slučaj neizvršenja obaveza.

Kod ugovora o kupoprodaji, Gramota zahteva da njen predmet bude stvar bez mane.^[198] Stvar koja se prodaje treba da je u svojini prodavca. Kod podnošenja tužbe trećeg lica za povraćaj ukradene stvari, obaveza dokazivanja pravovaljanosti ugovora ležala je na prodavcu. Ugovor zaključen u pijanstvu smatrao se nepunovažnim, te je svaka strana mogla da ga osporava. Ugovori o nepokretnostima obavezno se zaključuju ne samo u pisanoj formi, već i uz prisustvo svedoka. Drugim rečima, zakonodavac nastoji da svi ugovori nastaju kao akti slobodno izražene volje, potpuno svesno i uz punu odgovornost strana ugovornica.^[199]

Zajam do jedne rublje mogao se uzeti u formi usmenog ugovora, u prisustvu svedoka i bez davanja zaloge. Da bi se obezbedila prava poverilaca, kod svakog zajma iznad jedne rublje tražila se imovinska zaloga. Njena obaveznost uslovljena je time da se na sudu ne smeju razmatrati žalbe povodom zajma iznad jedne rublje, ukoliko kod zaključenja ugovora nije data zaloga. Po mišljenju nekih istraživača, kao zaloga je mogla da služi i nepokretna stvar.

Postoji i novčana pozajmica za koju se nije zahtevala zaloga, ali se tražilo da bude evidentirana u pisanoj formi i da se kopija takve beleške preda državnoj upravi. Kod novčanih pozajmica dozvoljeno je ugovaranje kamate. Ukoliko bi se ugovor raskinuo pre roka, zajmodavac je gubio pravo na kamatu.

Gramota poznaje i ugovor o poklonu. Vlasnik je mogao da pokretnu i nepokretnu imovinu poklanja srodnicima u prisustvu sveštenika i svedoka. Posle sastavljanja odgovarajućih isprava, poklonoprimac, tj. novi vlasnik, odmah je poklonjenu imovinu preuzimao u državinu. Ona je ostajala u njegovom vlasništvu čak i onda kada u testamentu poklonodavca ovaj ne bi bio ni pomenut.

Ugovor o ostavi je veoma detaljno uređen u Gramoti. Zahteva se pisana forma i predaja kopije ugovora vlastima. U samom tekstu trebalo je detaljno pobrojati stvari koje se predaju na čuvanje, jer bez toga nije bila moguća tužba, odn. ukoliko bi bila uložena, sud ju je odbacivao. Uopšte, kod poslova čuvanja imovine, po pravilu je zahtevana opsežna i detaljna dokumentacija, koju svojim potpisima overavaju svi učesnici ovakvih pravnih poslova.

Od ostalih ugovora, Gramota poznaje ugovor o jemstvu i ugovor o najmu. Kod prvog je karakteristično da se jemac mogao obavezati za treće lice samo na sumu ne višu od jedne rublje, pošto je u trgovačkim operacijama u Pskovu bila velika potreba za gotovinom.

Porodica (Familia)

Usled nedostatka istorijskih izvora, drevna slovenska paganska porodica na prostorima Rusije, nedovoljno je proučena. Po najstarijem običajnom pravu, forma zaključenja braka bila je otmica devojke (tzv. umička, umikanije), a kasnije se izgradio običaj kupovine neveste plaćanjem njenim roditeljima iznosa koji se zvao veno.^[200] U ekonomskim odnosima oko X veka, ruska porodica se zasnivala i na privatnoj svojini patrijarhalnog tipa sa jakim obeležjima kolektivne, i na pravoj kolektivnoj zemljišnoj svojini, sa (verovatnim) režimom povremenih preraspodela zemlje.

Patrijarhalne porodice sa nekoliko pokolenja srodnika koji su živeli u monogamnim brakovima, bile su veoma postojane.^[201] Monogamija je, ipak, bila samo dominirajuća forma braka, budući da se čak i u kneževskim crkvenim ustavima X i XI veka nalazi dosta svedočanstava o postojanju poligamije i haotičnih saživljavanja između srodnika.^[202] Starešinstvo muškarca u paganskoj porodici bilo je nesumnjivo. Po arapskim svedočanstvima, neke žene su dobrovoljno išle u smrt na pogrebu muža. Deca su bila pod vlašću roditelja, ali je paganskoj slovenskoj porodici ipak bio stran "rimski tip" potčinjavanja despotskoj vlasti oca porodice. Iz vremena Ruske pravde, ne postoje dokazi o potčinjenom položaju žene.

Po mišljenju nekih istraživača, porodica patrijarhalnog tipa, kakvu poznaje Ruska pravda u okviru zajednice verv, jeste kolektiv srodnika, povezan zajedničkom odgovornošću za plaćanje krvnine, vire. Po drugoj hipotezi, verv drevne Rusije jeste patronomija, prelazna forma od patrijarhalne ka individualnoj porodici, uz očuvanje kolektivnog režima življenja.^[203] Ipak, u ruskoj varijanti ove zajednice, nema izričitih crta patronimije, budući da su ovde sačuvani kolektivno domaćinstvo, srodničke veze i običaji.

U Rusiji XI veka, dominira individualna porodica sa sopstvenim gazdinstvom, domaćinstvom. Primanjem hrišćanstva, krajem X veka, crkva je i ovde povela aktivnu borbu protiv paganstva, radi afirmacije individualne porodice i porodičnog morala. Ona počinje da uređuje brak, razvod i nematerijalne, moralne, odnose u porodici. Među krštenim Rusima, brak bez crkvenog venčanja sve više počinje da se doživljava kao greh koji može da se loše odrazi i na potomke.^[204] Starešinstvo muža u hrišćanskoj porodici se ne samo očuvalo, već se i učvrstilo, te postepeno prerasta u deo državne ideologije.

Hrišćanska ruska porodica potčinjena je strogim moralnim pravilima. U osnovi njenog doživljavanja hrišćanskog ideala o porodici stoji trudoljubivost, smirenje, trpeljivost, odgovornost pred Bogom. Izgrađivanje porodice hrišćanskog tipa u drevnoj Rusiji teklo je postepeno, a država se prema paganstvu, izgleda, odnosila prilično strpljivo. Nemoguće je, doduše, konkretnim činjenicama iz istorijske stvarnosti ovih prostora dokazati koegzistenciju hrišćanskih i paganskih porodica.

U XI veku, brak definitivno postaje crkvena ustanova. U sporu oko nasleđa, licima bez odgovarajućih crkvenih isprava, sud je mogao da uskrati suđenje. Svi detalji vezani za zaključenje, trajanje i prestanak braka, kao i mnoga pitanja naslednog prava i starateljstva, sasvim se uređuju po crkvenom pravu, a za sporove iz tih odnosa nadležni su uglavnom crkveni sudovi.

Ruska pravda govori o individualnoj porodici koju čine muž, žena i deca, a koja ima sopstveno domaćinstvo, gazdinstvo. U Široj redakciji postoji čitava posebna tematska celina, koju pojedini autori nazivaju Zakonom o nasleđivanju, a iz koje se može razabrati mnogo toga o drevnoruskoj porodici. Osim u onim odredbama koje regulišu nasleđivanje imovine smerda, družinika i bojara, zakonodavac ima u vidu nasleđivanje koje se tiče privatne svojine upravo ove individualne porodice, na selu i u gradu.

Porodica u drugom periodu drevne Rusije, postaje najvažniji indikator moralnosti svakog pojedinca, merilo njegovog ličnog i društvenog značaja. Uzoran brak i primereno vladanje bili su osnov za uvažavanje okoline. Moralno-hrišćanska osnova porodice ostaće nepromenjena tokom vekova. Promene su se odnosile jedino na imovinski položaj žene kao i na pravila testamentalnog nasleđivanja.

Nasleđivanje (Hereditas)

U najdrevnijoj prošlosti, nasleđivanje se i ovde, kao i drugde, odvijalo na osnovu običajnog prava koje je kolektivu garantovalo izvesna nasledna prava na nekim delovima imovine. Pre bilo čega drugog, individualizovano je nasleđivanje pokretnih stvari – luka i strele, koplja, sekire, štita. I ovde je, verovatno, dolazilo do deljenja nasledne mase na delove koji pripadaju porodici, širem kolektivu i na deo kojim ostavilac može da slobodno raspolaže u smislu zaveštanja.^[205] Nasleđivanje, kakvo je bilo po običajnom pravu, u nešto izmenjenoj formi, prešlo je i u državno pravo.

Kako izgleda, paralelno se razvijalo i zaveštanje, ograničeno nužnim delovima u korist najbližih srodnika. Već tada se mogu izdvojiti dve forme nasleđivanja – zakonsko i testamentalno.

Ondašnje isključenje žena iz nasleđivanja ne može se tretirati kao način njihovog svesnog ponižavanja. Udajući se za člana drugog roda, one nisu mogle da uzimaju imovinu koju su nakupili, stekli članovi njenog roda. Za nove teritorije ratovali su muškarci, a oni su i obrađivali zemlju, pa je stoga nasleđivanje nepokretnih dobara po muškoj liniji u to vreme svojstveno svim evropskim narodima, dakle i Slovenima.

Pravo srodnika na deo iz imovinske kazne u slučaju ubistva, predviđao je još Olegov Ugovor sa Vizantijom iz 911. godine. Izgleda da su srodnici u svakom slučaju mogli pretendovati na deo imovine. Iz ostalih delova Ugovora razaznaje se razvijeno nasledno pravo, u kojem važi prednost testamentalnog nad zakonskim nasleđivanjem.^[206] Ako neko od Rusa umre, ne rasporedivši svoju imovinu, a u vreme kada boravi u Vizantiji, pa tamo nema srodnika, tada se njegova imovina vraća u Rusiju njegovim bliskim srodnicima; ako bi ostavio testament, tada imovina ide onome ko je naznačen kao naslednik. Istina, treba imati u vidu da je takva, razvijena forma naslednog prava svojstvena samo imućnijoj sredini, dok je u seoskim opštinama i dalje bilo na snazi nerazvijenije, običajno nasledno pravo.

Sporovi oko nasledstva pominju se relativno često i u crkvenim Ustavima Vladimira i Jaroslava Mudrog, gde su ova pitanja stavljena pod kneževsku regulativu. Pošto položaj crkve, međutim, u to vreme još uvek nije bio dovoljno jak, norme naslednog prava koje su ušle u Rusku pravdu, sročene su veoma detaljno. Reklo bi se da je njihova preciznost i kazuističnost imala za cilj da se izbegne kolizija paganskih običaja i hrišćanskih ustanova individualne porodice. Štaviše, može se reći da je nasleđivanje jedan od najrazrađenijih pravnih instituta u Pravdi.

Opšte načelo poznato još iz Olegovih i Igorovih ugovora sa Vizantijom, zadržano je i ovde. Testamentalno nasleđivanje ima prednost nad zakonskim. Pravda je otišla i dalje, pa je veoma precizno regulisala i nasledna prava žene-udovice, njene maloletne dece, dece iz različitih brakova i dece različitih polova. Red nasleđivanja koji je uspostavljen u Pravdi, čak i za današnja shvatanja, veoma pravično je obezbeđivao imovinska prava svih članova porodice ostavioca. On će kao takav opstati u celosti sve do trenutka kada je u potonjim vekovima ženama priznato puno nasledno pravo.

Humana crta naslednog prava Ruske pravde posebno se ogleda u činjenici da se kao jedan od kriterijuma za nasleđivanje majčine imovine uzima dobar ili loš odnos dece prema njoj, posle smrti muža. Slična crta provlači se i kroz odredbu da među sinovima (prema tumačenju većine istraživača) najmlađi, kao najmanje ekonomski osposobljen za samostalan život u odnosu na stariju braću, ima prednost kod nasleđivanja.

* * *

U Pskovskoj sudnoj gramoti nasleđivanju je posvećeno čak četrnaest odredbi. Preovlađuje pisana forma testamenta, kao što se, uostalom, u Pskovu i Novgorodu takva forma po pravilu zahteva za sve pravne poslove. U svakom slučaju, kod nepostojanja pisanog testamenta, sud je nalagao dovođenje svedoka i dokazivanje naslednog prava putem drugih isprava.

Važna novina u odnosu na prethodno pravo jeste razlikovanje pokretnih stvari i nepokretnosti, te postojanje približno jednakih prava zaveštanja za žene i muškarce.

Ako umre bilo muž, bilo žena, a jedno od njih dvoje nema dece, dozvoljava se preživelom supružniku da koristi imovinu doživotno ili do zaključenja drugog braka; tek posle smrti ovog supružnika, ili njegovog stupanja u novi brak, imovina se vraća srodnicima. Gramota se rukovodi pravilom da nasleđe, u svakom slučaju, treba da pređe na naslednika-srodnika.

Pskovsko zakonodavstvo je težilo da se nasledna imovina ne rasparčava – kad god je moguće, ona je prelazila nasledniku kao celina.

Gramota propisuje da se pri nasleđivanju imovine zavisnog seljaka izornjika, iz nje obavezno naplaćuju dugovanja prema gospodaru. To načelo je, izgleda, bilo zajedničko za sve analogne slučajeve.

Svi rođaci su naslednici, ali se nasledni deo nije zakonski uređivao. Zaveštalac je mogao da po svojoj volji odredi naslednika, odn. da ostale liši nasleđa. Istina, ovo je samo pretpostavka, pošto konkretnih dokumenata o tome nema.

Po mišljenju mnogih autora, imovinska samostalnost sopstvenika, po odredbama Gramote, bila je dosta velika, pa se ni u njegovu izjavu poslednje volje zakonodavac nije naročito mešao. Zakonska rešenja dobijala su na značaju tek ukoliko umrli ne bi ostavio testament, ili tek kada bi se javio spor oko nasledstva. Drugim rečima, nasleđivanje na osnovu testamenta imalo je apsolutnu prednost. U izvesnom smislu ovo je možda protivurečilo ideologiji pravoslavne porodice sa poželjnim obezbeđivanjem udovica i dece. Ipak, treba imati u vidu da su ova rešenja sadržana samo u Gramoti koja je važila na teritoriji pskovske feudalne republike, kao osobenoj sredini u odnosu na ostatak ogromne ruske zemlje, te da se princip apsolutne slobode testamentalnog raspolaganja u Rusiji u potonjim vekovima nije ukorenio.

Krivično delo (Crimen)

O prestupima koje na prostorima drevne Rusije državna vlast kažnjava već u IX i X veku govore letopisi, ugovori sa Vizantijom, ali i arapski izvori o Slovenima. To su uglavnom krađe, ubistva, tuče. Sama kažnjiva dela još uvek se ne označavaju nekim opštim terminima. Letopisi kažnjive radnje imenuju kao zlodela.

U literaturi je uobičajeno da se prvi pokušaj određivanja krivičnog dela na jedan opšti način vezuje upravo za Rusku pravdu. Njen najčešći naziv za krivično delo jeste"obida", izraz koji poznaje i srpsko srednjovekovno pravo.^[207] Glavno obeležje prestupnog ponašanja u najstarijem periodu, zapravo i jeste sama njegova kažnjivost (ili, obrnuto kazano – neka ljudska radnja je krivično delo onda kada je za nju propisana kazna). Kažnjiva je povreda normi kneževskog zakonodavstva, običaja i religiozno-moralnih ustanova.

Može se pretpostaviti da je u najstarijem periodu drevne Rusije, u seoskim opštinama kažnjavanje bivalo najčešće po običajnom pravu, ali konkretni istorijski izvori o tome, naravno, nisu dospeli do našeg vremena.

Ruska pravda poznaje samo dve vrste krivičnih dela – protiv ličnosti (ubistvo, telesne povrede, uvreda, tuča) i protiv imovine (razbojništvo, krađa, povreda međa, nezakonito korišćenje tuđe imovine). Zakonodavac je štitio pojedince kojima je zaštita državne vlasti bila utoliko potrebnija ukoliko je, tokom vremena, sve više dolazilo do njihovog izdvajanja iz širih, tradicionalnih zajednica života svojstvenih prvobitnom uređenju.

Dela protiv države u Ruskoj pravdi se ne pominju. Prilično su nejasni obrisi čak i krivičnih dela protiv pojedinih članova kneževske uprave na njegovom dvoru i zemljišnim posedima. Ovaj nivo drevnoruskog krivičnog prava, još uvek ne doseže do apstraktnog shvatanja države i njenih interesa, pa se šteta pričinjena knezu izjednačava se sa štetom državi. Zato se dela protiv kneževih interesa i tretiraju kao veoma teška.^[208]

O krivičnom delu ubistva govori se već u Ugovoru sa Vizantijom iz 911. godine. Onaj ko je nekoga ubio, mora "umreti na licu mesta". Reč je, očigledno, o legalizovanoj krvnoj osveti. Tek ukoliko bi vinovnik uspeo da se sakrije, na scenu je stupala imovinska odgovornost. Imućnijima je, u svojstvu otkupa, uziman deo njihove imovine. One ubice kojima ne bi imalo šta da se uzme, rodbina ubijenog progonila je sve dok krvna osveta ne bi bila realizovana.

U najstarijem delu Pravde, takođe je predviđena krvna osveta srodnika. Tek ako nema osvetnika, plaća se vira od 40 grivni. U ovoj odredbi prvog člana Pravde Jaroslava, kod plaćanja za ubistvo još uvek nema primesa socijalnog diferenciranja ni krivca ni žrtve, ali je očigledno da se ubistvo tretira kao najopasnije krivično delo.

U Pravdi sinova Jaroslava, za ubistvo pojedinih ličnosti iz viših društvenih sfera, već je predviđena dvostruka visina vire. I tu se dopušta ubistvo lopova na licu mesta, ali je ovaj vid reakcije već ograničen time da se onaj, ko je uhvaćen i svezan, ne sme ubiti, već se vodi na kneževski dvor radi suđenja.

Otkup za ubistvo postojao je u ruskom pravu veoma dugo. U široj redakciji Pravde, pominju se otkupi (krvnine) za ubistvo ljudi različitog društvenog statusa, od najviših kneževih funkcionera ognjiščanjina, pa do običnog roba, holopa.^[209] Ubistvo žene kažnjavano je "istim sudom" kao i ubistvo muškarca. Po jednom čitanju teksta Pravde, tek ako je žena na neki način izazvala, skrivila sopstveno ubistvo, plaćala se polovina vire. Kako se postupalo sa ženama ubicama, iz Pravde se ne može saznati. Ništa se ne govori ni o pokušaju ubistva kneza i najkrupnijih feudalaca. U svim ovim slučajevima reč je o običnim ubistvima, koja su se po pravilu događala tokom svađe ili tuče, ali Ruska pravda poznaje i opasnija krivična dela, kakva su, na primer, razbojništvo i ubistvo pri razbojništvu.

Pod razbojništvom se u Pravdi podrazumeva umišljajno i surovo nanošenje štete ličnosti i njenoj imovini. Zato oni koji su izvršili razbojničko ubistvo, nisu plaćali viru kao kod običnog ubistva, već su predavani knezu na milost i nemilost, što je označavano osobenim izrazom "potok i razgrablenie". Opštine su dužne da pronalaze razbojnike, ili da plaćaju visoke novčane iznose ukoliko ih ne traže ili ne pronađu.

Nanošenje povreda pojedinim delovima tela, udarac motkom, čupanje brade, pretnja oružjem i uvrede, kažnjavaju se novčano. Mada su novčane kazne diferencirane u zavisnosti od vrste povrede, Pravda ipak nema jasno shvatanje o stepenu povrede ili ugrožavanja, pa se zato može više govoriti o principu kazuističnosti – nabrajaju se slučajevi povrede telesnog i moralnog integriteta, te propisuju konkretne kazne za svaku od njih, ali bez pokušaja uopštavanja.

Više nego bilo čemu drugome, Pravda posvećuje pažnju krađi. Podrobno se propisuje koliku kaznu ima da plati kradljivac konja, krave, guske, sena, holopa itd. Zakonodavac nastoji da ništa ne propusti, pa su, na primer, u taj popis uključeni i golubovi, lovački psi, pčelinjaci i mnoštvo drugih objekata ugrožavanja. Opšti princip je da onome ko je pretrpeo štetu, kradljivac treba da materijalni gubitak nadoknadi u potpunosti, i zato on plaća vrednost ukradenog, a uz to još i novčanu kaznu. Staleški princip kod zaštite imovine javlja se retko.^[210] U široj redakciji Pravde, onaj koji ukrade konja kao osnovnu radnu i transportnu snagu poljoprivrednog gazdinstva, kažnjava se najstrožom kaznom, takozvanim potokom i razgrablenijem. Svi drugi vidovi napada na tuđu imovinu, kao što su povreda međa, spaljivanje pčelinjaka, neovlašćeno korišćenje tuđeg konja i oštećenje tuđih stvari, kažnjavani su novčanim kaznama, najviše do 12 grivni.

U crkvenim ustavima ruskih kneževa, broj objekata zaštićenih od krivičnog ugrožavanja, znatno je veći. Tamo je propisano kažnjavanje silovanja, mnogoženstva, incesta, supružanskog neverstva, uvrede žene. Za blud svekra sa snajom, ili dvojice braće sa jednom ženom, zaprećeno je kaznom od čak sto grivni, što je u ondašnjim uslovima predstavljalo ogromno bogatstvo. Osim novčanih kazni, koje preovlađuju, u ovim ustavima propisivane su i tzv. epitimije (lišavanje pričešća ili prisustva liturgiji). Uz pojedine odredbe vezivao se i dodatak "kazniće knez". Šta su konkretno značile te reči, nemoguće je odrediti. Izgleda da se u tim slučajevima izvršenje kazne prepuštalo svetovnim organima.

* * *

U Pskovskoj sudnoj gramoti zakonodavac polazi od pretpostavke da krivičnoj odgovornosti podleže onaj ko je izvršio delo predviđeno u njenim odredbama.^[211] Ne pominje se socijalni status prestupnika, pošto se polazi od načela da za svoje postupke odgovaraju svi, ukoliko su slobodni. Holopi se, kao izvršioci ili žrtve krivičnih dela, uopšte ne pominju. U literaturi je iznošeno mišljenje da su, u tom slučaju, važile norme Ruske pravde – holop nije odgovoran subjekt krivičnog dela, a njegovo ubistvo povlači samo novčanu naknadu štete njegovom vlasniku.

Pojam vinosti u Gramoti nije mnogo napredovao u poređenju sa Pravdom. Odgovornost saučesnika suštinski se razlikuje. Neki autori smatraju da su u Pskovu saučesnici proporcionalno plaćali novčane kazne, a ne svako od njih celokupnu sumu, kako je predviđeno u Ruskoj pravdi.

U drugom periodu drevnoruske države, uočljivo je da nasuprot bogatstvu građanskopravnih normi, stoji siromaštvo u krivičnopravnim odredbama, što je svojstveno i Pskovskoj Gramoti. Iz njenog teksta nije, na primer, jasno šta se pojavljuje kao krivično delo u odnosima kneza i gradskih vlasti. Nema ni krivičnih dela protiv službene dužnosti, što je veoma neobično za jedan, tako izgrađen državni mehanizam sa izbornim aparatom. Neka vrsta prekoračenja službenih ovlašćenja naslućuje se samo u jednom članu Gramote, koji prinudne radnje prema imovini, učinjene od službenih lica, izjednačava sa otimačinom. Obična protivpravna postupanja zvaničnika, sankcionišu se jedino pretnjom strašnim sudom u vreme drugog dolaska Isusa Hrista.

Imovinska krivična dela, u Gramoti su nešto detaljnije određena. Postoje dve vrste razbojništva, za koje su propisane smrtne kazne.^[212] Za paljevinu je, takođe, zaprećeno smrtnom kaznom. Obična krađa, kada je dvaput izvršena od strane istog lica, kažnjava se novčano, ali treći put – smrtnom kaznom. Kupovina ukradenih stvari nije kažnjiva, ukoliko bi kupac, putem svedoka, dokazao da je te stvari zaista kupio. Razbojništvo i pljačka se, još uvek, ne razlikuju. Za obe je propisana novčana kazna, ali se, po širem razumevanju smisla zakonskog teksta, pod pljačkom (grabežom) podrazumeva javno i nasilno oduzimanje imovine, dok razbojništvo (razboj) uključuje i napad na ličnost.

Krivična dela protiv ličnosti definisana su u Gramoti na principima iz Ruske pravde i suštinski se, u tom pogledu, od nje ne razlikuju. Novčano se kažnjava nanošenje telesnih povreda, čupanje brade, uvreda, napad na sudska službena lica. Ipak, broj ovih krivičnih dela znatno je manji nego u Pravdi.

Detaljnije se govori o ubistvu, ali se ne izdvajaju staleški i srodnički momenti. Reklo bi se da ovo poslednje možda svedoči o slabijem uticaju hrišćanskog shvatanja da je ubistvo roditelja osobito težak zločin. Gramota ne sadrži ni klasni kriterijum kod određivanja kazne za ubistvo pripadnika različitih staleža. Mada nema dokaza u izvorima, opravdano se može posumnjati da su napadi na ličnost ili imovinu znamenitih bojara ili državnika tretirani kao obična krivična dela.

Kazna (Poena)

U Ruskoj pravdi apsolutno dominiraju novčane kazne, mada se sa dosta osnova može pretpostaviti da je u praksi kazneni sistem bio raznovrsniji. Utvrđen relativno brzo nakon primanja hrišćanstva, ovaj pravni zbornik, budući da odslikava državno zakonodavstvo, raskidao je sa moralno-običajnim ustanovama paganstva, ali su se nove, hrišćanske vrednosti učvršćivale postepeno. U takvim uslovima, jedinstveni kriterijum interesa različitih pojedinaca mogao je biti samo novčani ekvivalent pričinjene štete odn. povrede, što je normativno ostvareno preko sistema novčanih kazni. Uostalom, drevnorusko i staroslovensko kazneno pravo, uopšte, u poređenju sa susednim, vizantijskim pravom, bilo je u tom periodu zaista blago.

Važnu ulogu imalo je i to što su surovi vidovi kažnjavanja protivurečili tadašnjoj zakonodavnoj viziji i poimanju hrišćanske doktrine čovekoljublja, te, verovatno, stoga nisu ni ušli u Rusku pravdu. Iz istih razloga, Ruska pravda je izrazito svetovni zakonik, dok su krivična dela protiv crkve i hrišćanstva, kao i kazne za njih, prepušteni crkvenom pravu, kneževskim crkvenim ustavima i crkvenim sudovima.

U najstarijoj prošlosti drevne Rusije, ubistvo člana roda obavezivalo je srodnike da ga osvete, a osveta na licu mesta pominje se i u ugovorima Rusije sa Vizantijom. Već u X veku, pojavljuju se ograničenja vezana za krvnu osvetu i njeno postepeno zamenjivanje otkupom. To se jasno uočava u najstarijoj Pravdi, gde je pravo na krvnu osvetu priznato samo najužem krugu bliskih srodnika.

Primanje hrišćanstva pripremilo je teren za potpuno ukidanje krvne osvete. Budući da se sada ubistvo smatra za težak greh, jedino je država, a ne više pojedinac, mogla da na sebe preuzme breme kažnjavanja. Sa gledišta crkve i hrišćanstva, i sama krvna osveta je, ne samo greh (kao povreda šeste Božje zapovesti "ne ubij"), već i krivično delo, ništa manje od ubistva koje se osvećuje.

Pravda Jaroslava kod krvne osvete već ostavlja alternativu – osveta ili novčana naknada, vira. U literaturi su podeljena mišljenja oko trenutka realizacije krvne osvete. Jedni je smatraju za vansudsku ustanovu, drugi kao ustanovu kojoj prethodi sudska odluka, odn. dozvola da se osveta izvrši.^[213] Skoro ništa nije poznato o krvnoj osveti između predstavnika različitih staleža, ali je prilično zastupljeno mišljenje da je njena zamena novcem, otkupom, logično i prirodno više odgovarala imovinski jačim slojevima stanovništva i bojarima. Inače, bojari se u Ruskoj pravdi izričito ne pominju kao izvršioci krvne osvete.

"Potok i razgrablenie" jeste jedna osobita kazna koja je u široj redakciji Ruske pravde propisana u tri slučaja, za – krađu konja, paljevinu kuće i gumna, te za teško razbojništvo. Tačno određivanje sadržaja ovog vida kažnjavanja nije moguće, pošto nijedan opis konkretnog načina izvršenja nije dospeo do našeg vremena. Verovatno je ova kazna poreklom još iz najdavnije starine. Pretpostavlja se da su krivca proterivali iz njegove opštine, zajedno sa ženom i decom, a njegovu imovinu razgrabljivali, konfiskovali njegovi susedi.^[214] Živeći u okruženju divlje prirode, daleko od srodnika, izgnanik iz rodovske zajednice je, na taj način, bio surovo prepuštan milosti i nemilosti neprijateljske sredine. U vreme Ruske pravde, ovaj vid kažnjavanja poprimio je unekoliko drugačiji sadržaj – imovina je verovatno konfiskovana u korist kneza kao naknada štete i kazna ujedno, a sam prestupnik je, verovatno, prevođen u status holopa.

Smrtnu kaznu Ruska pravda ne poznaje. Svedočanstva o primeni smrtne kazne u drevnoj Rusiji, međutim, postoje u istorijskim izvorima iz IX i X veka. Arapski letopisci zabeležili su da su na tim prostorima lopovi i razbojnici lišavani života vešanjem. Ta ista svedočanstva govore da je već tada postojala alternativa smrtnoj kazni – prestupnika su mogli da izgnaju u pogranična, udaljena područja. Negde tokom X veka, smrtna kazna kao da potpuno ustupa mesto novčanoj.

Knez Vladimir I je, posle primanja hrišćanstva, po savetu grčkih episkopa, verovatno negde u poslednjoj deceniji X veka, uveo smrtnu kaznu za ubistvo, ali ju je ubrzo i ukinuo.^[215] Ovo se pominje samo na jednom mestu, u Povesti drevnih vremena. "Življaše Vladimir u strahu Božjem i umnožiše se razbojnici, i rekoše episkopi Vladimiru: eto umnožiše se razbojnici, zašto ih ne kažnjavaš smrću? On pak reče njima: bojim se greha. Oni mu opet rekoše: postavljen si od Boga da kažnjavaš zle, a dobrima milost da činiš; pristoji ti se, da kažnjavaš razbojnike smrću, ali ispitavši. Onda Vladimir ukine globe i počne da razbojnike kažnjava smrću. I opet rekoše episkopi i starci: mnogo ima ratova; ako budu globe, neka idu na oružje i na konje. I reče Vladimir: neka bude tako. I življaše Vladimir prema uređenju očevu i dedovu."^[216] Racionalni motivi kojima se rukovodio knez Vladimir I mogli su biti sadržani i u činjenici da je novčana kazna za ubistvo, vira, bila među osnovnim prihodima kneza koji su pretežno išli na održavanje vojske. Uostalom, to se vidi i iz samih reči letopisca.

Kada je, dakle, donošenjem Ruske pravde sistem novčanih kazni potpuno preovladao, smrtna kazna je ostala kao prerogativ vanrednih ovlašćenja kneževske vlasti. Samim tim, njeno nepostojanje u zakonodavnoj regulativi, verovatno je dovodilo do neobuzdane strogosti pojedinih kneževa. Poznato je, na primer, da je na prelazu iz XII u XIII vek galički knez Roman nepokorne bojare žive zakopavao u zemlju, i čerečio sa surovom egzemplarnošću. Naravno, može se pretpostaviti da se smrtna kazna za obične krivce, ipak, od donošenja Ruske pravde, dugo nije primenjivala na prostorima drevnoruske države.

Prodaža je najzastupljeniji vid novčane kazne, a ujedno i kazna koja svedoči da je krivac, kome je ona izrečena, pripadnik sloja slobodnog stanovništva. Robovi i holopi nisu kažnjavani prodažom, zato što, po rečima Pravde, "nisu slobodni". Pravda propisuje novčanu kaznu i za uništenje ili oštećenje tuđe stvari, ali nije sigurno kada reč "urok" u tekstu označava novčanu kaznu u pravom smislu reči, a kada naknadu štete vlasniku.

Vira se plaćala za ubistvo slobodnog čoveka. U Pravdi Jaroslava, jednaka je za sve ubijene – 40 grivni srebra.^[217] U Pravdi sinova Jaroslava, za pripadnike višeg sloja, ona je dvostruka. Za ubistvo roba i holopa ne plaća se vira, već samo naknada njihove cene.

Vire su, za ono vreme, izuzetno visoki iznosi, pa je verovatno malo ko mogao da ih plati sopstvenim sredstvima. Zato postoji institut "dikaja vira". To su uplate članova opštine kojima se, u slučaju potrebe, podmiruje otkup za ubistvo izvršeno od strane člana konkretne opštine, ili kada krivac nije pronađen. Samim tim, oni koji nisu uplaćivali u opštinski fond za dikaju viru nisu ni mogli da računaju na solidarnost svoje zajednice. Ubica je, i onda kada je plaćena dikaja vira, prema članu 5. Šire pravde, davao porodici ubijenog još i golovničestvo, čiju visinu Pravda ne propisuje, prepuštajući je, verovatno, običajnom pravu.

O drugim vidovima kažnjavanja nema nagoveštaja. Naročito ne o telesnim kaznama i lišenju slobode.^[218] U drevnoj Rusiji još nije bilo tamnica, ali nije ni postojala svest o dejstvu lišenja slobode na prestupnika. Doduše, primenjivano je zatvaranje u podrumu lica na visokim položajima, ali to nije imalo svojstvo krivične sankcije, već proste fizičke izolacije ograničenog trajanja, koja se, uglavnom okončavala nastupanjem određenog događaja.^[219]

Crkveni Ustav Jaroslava prilično je razbistrio pojmove o prekršaju, materijalnoj šteti, grehu, moralnoj šteti i moralnoj nepravdi. Podvrgao je kažnjavanju grešne postupke koje stari pravni običaji nisu smatrali krivičnim delom, npr. otmicu devojke ili verbalnu uvredu. Sistem kazni obogatio je epitimijama, moralno-popravnim kaznama i zatvaranjem u crkvenu kuću uz prinudni rad u korist crkve.

* * *

U drugom periodu drevnoruske države kazneni sistem Ruske pravde nastavio je da važi, da bi, tek krajem XIV veka bio dopunjen smrtnom kaznom.^[220] U tom intervalu, sistem kažnjavanja razvija se pod uticajem hrišćanskih pogleda i praktičnih državnih potreba. S jedne strane pojačava se krivičnopravna zaštita staleža feudalaca, a sa druge, subjekt krivičnog dela se sve više posmatra kroz nestalešku dioptriju.

Pskovska sudna gramota poznaje samo dve krivične kazne – smrtnu i novčanu. Smrtna kazna predviđena je za krađu iz crkve, za konjokradice, potpaljivače i izvršioca krađe u dvostrukom povratu. Način pogubljenja se ne pominje. U stvarnosti, krivci osuđeni na smrt su spaljivani ili vešani. Za krađu, telesne povrede i uvrede, naplaćivana je novčana kazna.

Novčana kazna u visini jedne rublje,^[221] takođe je nazivana otkupom. Da li je ubici izricana još neka kazna, iz samog teksta Gramote ne može se videti. Sa druge strane, u njoj nema ni pomena o viri. Kako, međutim, Gramota nimalo nije bila blagonaklona prema izvršiocima krivičnih dela, kažnjavajući smrtnom kaznom čak i običnog lopova u dvostrukom povratu, može se pretpostaviti da je i za ubistvo bila propisana smrtna kazna, ali da taj deo Gramote nije bio prepisan možda greškom prepisivača ovog jedinog prepisa koji nam je poznat. Uostalom, mnogi istraživači i inače smatraju da je tekst Gramote bio znatno obimniji od onoga koji se sačuvao u prepisu nađenom u Odesi 1843. godine.

Suđenje (Judicium)

Pretpostavlja se da je najstariji sudski postupak u drevnoj Rusiji bio oblikovan preko sudske funkcije seoske opštine, čiji su članovi ravnopravno učestvovali u suđenju. Dugo se očuvao tzv. akuzatorni postupak u formi rasprave stranaka. Karakterišu ga relativna ravnopravnost stranaka, njihova aktivnost u prikupljanju i podnošenju dokaza, te uopšte visok stepen inicijative na suđenju. Tokom X i XI veka izgrađuje se i postupak u kojem vodeću ulogu imaju knez i njegov upravno-sudski aparat. Oni su pokretali postupak, prikupljali potrebna obaveštenja i donosili presude.

Postupak se u najstarijem periodu pokretao prijavom odn. tužbom privatnog tužioca, a često i hvatanjem prestupnika na licu mesta i njegovim privođenjem. Jedan od načina započinjanja postupka bio je i takozvani zaklič – javna objava na trgu o nestanku neke stvari i o početku traganja za kradljivcem.^[222] U tim slučajevima obično je ostavljan trodnevni rok za vraćanje nestale stvari, a po isteku roka, onaj kod koga bi se našla, smatran je krivim ukoliko ne bi uspeo da dokaže pravni osnov držanja sporne stvari.

Kao racionalna dokazna sredstva korišćene su pisane isprave, izjave svedoka, svod i praćenje tragova.

Očevici događaja nazivani su vidoci, a postojali su i posluhi, za koje jedni istraživači smatraju da su svedoci po čuvenju, a drugi da su sakletvenici, pomagači u zakletvi, odn. oni koji potvrđuju dobru reputaciju okrivljenog. Po B. Grekovu, poreklo instituta posluha seže još u rodovsko uređenje. Tada su srodnici istupali u zaštitu člana svoga roda, a u najstarijem krivičnom postupku broj sakletvenika imao je presudan značaj na njegov ishod. U Vinodolskom zakonu,^[223] kao i u Ruskoj pravdi, veli Grekov, sakletvenici već nisu srodnici, nego tuđi ljudi koje je tuženi morao da obezbedi.^[224] Kao posluh mogao se pred sudom pojaviti samo slobodan čovek. Pravda izričito zabranjuje da to bude holop. Takvo rešenje diktiralo je ondašnje shvatanje načela ravnopravnosti stranaka u postupku. Samo kod "male parnice" i u nuždi, bilo je moguće pozivati se na izjave nekih kategorija poluslobodnih ljudi, ili, izuzetno retko, na izjavu bojarskog sluge tiuna.

U Ruskoj pravdi se visoko cene još dva racionalna dokazna sredstva – svod i praćenje tragova. Kao postupci sukcesivnog suočavanja, odnosno otklanjanja sumnje o sopstvenoj krivici, oni su tamo prilično detaljno uređeni. Svod je, inače, poznat u pravu svih slovenskih naroda, uglavnom pod istim nazivom.^[225]

Opšta društvena nerazvijenost ograničavala je mogućnost upotrebe racionalnih dokaznih sredstava. U mnogim situacijama se posezalo za imaginarnim dokaznim sredstvima kao što su zakletve, sudski dvoboj, ispitivanje usijanim gvožđem i vodom. Kod polaganja zakletve, u predhrišćanskom periodu, ljudi su se zaklinjali paganskim božanstvima i drugim višim silama. Sa primanjem hrišćanstva, i Rusi se zaklinju nad krstom. O upražnjavanju sudskog dvoboja, usijanog gvožđa i stavljanja na vodu za potrebe sudskog postupka, u drevnoj Rusiji, nema detaljnijih direktnih izvora, pa se o tome može govoriti samo preko analogije sa primenom ovih dokaznih sredstava na drugim slovenskim prostorima, naročito kod Poljaka i Čeha.

Od svih slovenskih pravnih spomenika, zbornik poljskog običajnog prava, Knjiga Elblaga (Buch von Elbling), sadrži najviše detalja o primeni usijanog gvožđa i stavljanju na vodu. To se može objasniti činjenicom da su poljsko običajno pravo, sadržano u ovom zborniku, zapisali upravo tuđinci, Nemci, za potrebe sopstvenog sudstva na tim prostorima; da su sami Poljaci zapisivali svoje običajno pravo, odredbe o ordalijama bi svakako bile jednako lapidarne kao što su u Ruskoj pravdi ili Dušanovom Zakoniku.^[226] B. Grekov je veoma ubedljivo dokazao da nijedan ozbiljan razlog ne protivureči hipotezi da su ordalije na sličan način upražnjavane i u drevnoj Rusiji.^[227] Pošto su drugi slovenski izvori o ovim institutima krajnje šturi, odgovarajuće odredbe Knjige Elblaga utoliko pre dobijaju na značaju i zaslužuju da im se posveti više pažnje, makar i samo kao jednom od putokaza u istorijskom sagledavanju slovenskog prava.

Ako optuženi ne može da obezbedi svedoke, a izjavi da usled neke slabosti ne može ni da se tuče u dvoboju koji mu je sudija naložio, tada mora da se pravda usijanim gvožđem.^[228] Postupak je otpočinjao tako što je optuženom nalagano ili da bos načini tri koraka po komadima usijanog gvožđa, ili da gvožđe uzme u ruku i nosi ga tri koraka.^[229] Ako ne bi izdržao, smatralo se da je kriv. Ukoliko bi probu izdržao do kraja, opekotine su zalivane voskom, a kroz tri dana, procenjivali su ih znalci. Sveštenik je, pre probe, osvećenom vodom kropio lokaciju i samo gvožđe, izgovarajući molitvu čiji je sadržaj takođe dat u članu XXIV Knjige Elblaga.^[230] U tekstu samog člana čak se kaže i to da su "u ranija vremena dva prisutna sveštenika obično vodila čoveka dok je hodao po (usijanom) gvožđu, ali sada nije takav običaj, već ga vode bilo koja dvojica".

Ukoliko optuženi nema svedoke i izjavi da ih ne može obezbediti, a sudija ipak želi da predmet okonča istog dana – veli čl. XXV Knjige Elblaga – tada će mu odrediti ispitivanje vodom. Sveštenik najpre osvećuje vodu u koju će optuženi biti spušten, a potom čita dugu molitvu čiji je tekst zabeležen u samom ovom članu ("ako je ovaj čovek kriv za ono za šta ga optužuju, neka ga voda, koja ga je primila na krštenju, sada ne primi"). Optuženom se šake vezuju za potkolenice, kako ne bi mogao da pokreće ni ruke ni noge, oko pojasa mu se vezuje dugačak konopac da se ne bi udavio ukoliko počne da tone, a na glavu stavlja neki znak koji pokazuje da li tone ili ne. Tada se stavlja na duboku vodu, pa ako počne da tone – nije kriv, a ako lebdi na površini – kriv je. Nepoznati Nemac je ovde čak zabeležio i to da "sudije nerado nalažu ispitivanje vodom".

* * *

Norme Ruske pravde o sudskom postupku važile su u udeonim kneževinama i tokom drugog perioda drevnoruske države. Uočava se tendencija da se, uz očuvanje ravnopravnosti stranaka u postupku, jača uloga i delatnost državnog aparata. Svuda je porastao značaj sudskog dvoboja, koji je sud nalagao skoro uvek kada do istine nije mogao da dođe drugim sredstvima. Ostale ordalije su, izgleda, manje primenjivane, jer su bile protivne hrišćanskom shvatanju utvrđivanja istine.^[231] Zakletve su, sa jačanjem i učvršćivanjem hrišćanstva na ovim prostorima, bile sasvim oslobođene paganskih obeležja. Istovremeno, svuda se zapaža porast značaja pisanih isprava kao dokaznih sredstava, naročito kod sporova oko zemlje.

U Pskovskoj sudnoj gramoti sudski postupak je prilično detaljno regulisan. Pozivanje tuženog ostvarivano je preko službenih lica, a neodazivanje na poziv moglo je dovesti do gubitka spora. Gramota proglašava pravo lica na pravično suđenje ("bez valjanog dokaza ne treba pogubiti čoveka, ni na sudu, ni na veću"). Od dokaznih sredstava iz Ruske pravde, Gramota zadržava svod, svedočenje, zakletve, ali ne i hvatanje usijanog železa i stavljanje na vodu. Sa druge strane, međutim, često ovlašćuje sud da uputi suprotstavljene strane na sudski dvoboj, koji se u Ruskoj pravdi uopšte i ne pominje.

Ako je tužilac ili tuženi maloletan, bolestan, previše star, monah, sveštenik, ili pak invalid, umesto njega se u sudskom dvoboju bori najmljeni borac, zamenik. Sudski dvoboj se, po Gramoti, odvijao uvek uz prisustvo dvojice izaslanika – jednog kneževog i jednog gradskog (zemskog). Naknadu za njihovo prisustvo isplaćivao je pobeđeni. Pobeđeni je i knezu plaćao novčanu kaznu. Ako bi jedan učesnik uzeo zamenika, drugome bi se ostavljalo da bira hoće li se lično boriti ili će i on uzeti zamenika. Bilo da se bore lično, bilo preko zamenika, suprotstavljeni su obavezno celivali krst pre dvoboja. Pobedniku je, pored sudskog priznanja da je bio u pravu, pripadalo i sve ono sa čim se poraženi borio. Koliko je poznato, učesnici sudskog dvoboja u Rusiji tukli su se samo toljagama, čiji udarci nisu mogli biti mnogo bolni, pošto su borci po pravilu nosili šlemove i metalne oklope.^[232]

Ako su suprotstavljene strane žene, nijedna nije mogla da uzme zamenika, već su morale da se lično bore. U sporu sa muškarcem, žena je mogla da za potrebe sudskog dvoboja uzme najmljenog borca. Prema pravilima češkog sudskog postupka iz XIV veka, ako bi žena izazvala muškarca na sudski dvoboj i želela da se lično bori, muškarac se i tada branio mačem i štitom, ali stojeći u jami dubokoj do pojasa.

Prema mišljenju nekih autora, u slučaju smrti suparnika u dvoboju, pobednik je, ipak, gubio pravo na svoje zahteve iznete u tužbi, odnosno u odgovoru na tužbu, ako je bio tuženi. Ovo ukazuje da je sudski dvoboj u drevnoj Rusiji, izgleda, imao više simboličnu formu. Čini se da je država, kod izvođenja ovog dokaznog postupka, ipak vodila računa o zaštiti telesnog integriteta učesnika, te da su se sudovi opredeljivali za dvoboj samo u bezizlaznim situacijama, i to više radi psihološkog efekta na stranke, nego iz stvarnog uverenja da se sudskim dvobojem može doći do istine.

Prilog I
Drevnoruski vladari

Rjurik († 879)

Polulegendarni predvodnik varjaške (normanske) družine. Prema Nestorovom letopisu, rodonačelnik kneževske dinastije Rjurikoviča, koja će davati kijevske, vladimirske i moskovske kneževe. Iljmenski Sloveni ga, navodno, pozvali da knezuje u Novgorodu. Ozbiljna istoriografija ostavlja mogućnost da ga je neka strana u unutrašnjim sukobima u Novgorodu zaista pozvala kao saveznika. Najpre je, izgleda, kneževao u Ladogi, a 862. prešao u Novgorod. Njegova vladavina nije prošla bez protivljenja, čak se pominje i jedan organizovani ustanak koji je predvodio Vadim Hrabri. Do 864. godine vladao zajedno sa braćom Sineusom i Truvorom.

Letopisno predanje o njihovom pozivanju poslužilo je kao uporište nemačkoj istoriografiji XVIII veka da konstruiše tzv. normansku teoriju o postanku drevnoruske države. Od značajnijih ruskih istoričara prihvatili su je samo N. Karamzin i M. Pogodin.

Pošto je, prema predanju, godine 879. njegov sin Igor bio maloletan, Rjurika je najpre nasledio njegov rođak Oleg.

Oleg († 912)

Vladao u Novgorodu od 879, a odatle se, sa brojnom družinom, rečnim putevima spuštao na jug, potčinivši Smolensk (882) i zauzevši Kijev, koji je učinio prestonicom drevnoruske države. Uveo danak slovenskim i neslovenskim plemenima, borio se sa Hazarima, a 907. godine preduzeo kopneni i pomorski pohod na Vizantiju. Njegov vojni uspeh bio je toliki, da je, navodno, kao pobednik, simbolično okačio svoj štit na vrata Konstantinopolisa. Rezultat ovoga pohoda biće i Ugovor sa Vizantijom iz 911. godine, koji je u svojim osnovnim tačkama bio povoljan za Ruse i unapredio rusko-vizantijske odnose.

Igor († 945)

Veliki knez kijevski od 912. do 945. godine i stvarni rodonačelnik kneževske dinastije Rjurikoviča. Nastavio državotvornu politiku svojih prethodnika, šireći državnu vlast na slovenska plemena između Dnjestra i Dunava, a preduzeo i dva pohoda na Zakavkazje, 913. i 943. godine. Ratovao (941-944) sa Vizantijom i dvaput stizao do Konstantinopolisa. Prvi pohod (941) nije bio uspešan i njegova flota je spaljena "grčkom vatrom". Za vreme drugog pohoda zaključio Ugovor sa Vizantijom, 944. ili 945. godine. Ubili ga pobunjeni Drevljani kada je putovao po njihovoj teritoriji radi ubiranja danka (tzv. poljudje).

Olga, po krštenju Jelena († 969)

Udovica kneza Igora. Vladala kao regent njihovog maloletnog sina Svjatoslava (do 964), a kasnije, do 969. godine, bila i njegov faktički savladar. Ugušila ustanak Drevljana, spalila njihovu prestonicu Iskorostenj i nametnula im teške obaveze. Putujući po drevnoruskoj državi, nastojala da učvrsti centralnu vlast kijevskog prestola, uspostavila poreze srazmerne imovini, delila teritoriju na manje administrativne jedinice (pogost) i na njihovo čelo postavljala kneževske upravnike. Putovala u Konstantinopolis 957. godine, a razmenjivala je poslanstva i sa nemačkim carem Otonom I. Prešla u hrišćanstvo oko 955. godine.

Svjatoslav Igorevič († 972)

Veliki knez kijevski 945-972, sin Igora i Olge, ugledan vojskovođa. U borbama za osiguranje istočnih granica države, od 964. do 966. godine, oslobodio Vjatiče od hazarske prevlasti i potčinio ih vlasti Kijeva. Oko godine 965, srušio Hazarski kaganat i razorio njihove tvrđave Sarkel na Donu i prestonicu Itil na Volgi. Ratovao protiv Povolških Bugara i zauzeo njihovu prestonicu na Volgi. Iskoristivši nastojanje Vizantije da svoje ratoborne susede Ruse i Bugare okrene jedne protiv drugih (967-968), upao u Bugarsku i smestio se na ušću Dunava (Perejaslavec). Kada je Vizantija na Kijev poslala Pečenjege, pohitao u zaštitu prestonice, odbio njihov napad i vratio se u Bugarsku sa šezdeset hiljada vojnika. U savezu sa Bugarima i Mađarima (971) počeo žestoku borbu protiv Vizantije, ali je morao da prihvati mir sa carem Jovanom Cimiskijem. Vraćajući se u Kijev posle drugog, neuspelog pohoda na Bugarsku, poginuo u borbi sa Pečenjezima koje je o njegovom prolazu obavestila vizantijska vlada.

Jaropolk Svjatoslavič († 980)

Veliki knez kijevski, stariji sin Svjatoslava. Još za života oca dobio na upravu Kijev (969), a posle njegove pogibije (972) i titulu velikog kneza. Ubrzo su se zaoštrile nesuglasice sa braćom Olegom (knezom drevljanske oblasti) i Vladimirom (novgorodskim knezom), koji su težili osamostaljenju. U otvorenoj borbi, 977. godine zauzima posede Olega, koji će potom biti ubijen. Vladimir je tada pobegao u Skandinaviju, a u Novgorod su poslati namesnici iz Kijeva. Vladimir uspeva da sa skandinavskim najamnicima povrati Novgorod, pokori Polocku kneževinu, te najzad da zavlada i samim Kijevom. Jaroslav beži na Rodnu, gde je i ubijen 980. godine, u zaveri koju je organizovao Vladimir.

Vladimir I Svjatoslavič – Sveti († 1015)

Veliki knez kijevski od 980. do 1015. godine, mlađi sin Svjatoslava. Bio novgorodski knez od 969, a kijevski je postao istisnuvši sa vlasti svoga brata Jaropolka. Pokorio Vjatiče, Radimiče i Jatvjage, ratovao sa Pečenjezima, Povolškim Bugarima, Vizantijom i Poljskom. Okončao grupisanje istočnoslovenskih plemena pod vlast kijevskog kneza. Posle neuspelih pokušaja objedinjavanja paganskih kultova, prima krštenje i uvodi hrišćanstvo kao državnu religiju (988). Njegova vladavina označava vreme procvata drevnoruske države i porast njenog međunarodnog ugleda.

Posle krštenja i ozbiljnog raskida sa sopstvenom paganskom i promiskuitetnom prošlošću, ženi se Anom, sestrom vizantijskog cara Vasilija II Makedonca. U poslednjoj godini njegove vladavine, Novgorod, čiji je namesnik bio njegov sin Jaroslav, otkazuje plaćanje danka Kijevu. U jeku priprema pohoda na neposlušni Novgorod, Vladimir umire 15. jula 1015. godine. U narodnoj poeziji nazvan je Rumeno Sunašce, a Crkva ga je proglasila za svetog.

Jaroslav Mudri (978-1054)

Veliki knez kijevski od 1019. godine, sin Vladimira I Svetog. Za života oca bio knez Rostova, a kao namesnik vladao u Novgorodu. Kada su zategnuti odnosi između Kijeva i Novgoroda došli do granice vojnog sukoba, Jaroslav dobija vest da je otac umro i da je na veliki kneževski presto već zaseo njegov brat Svjatopolk. Oslanjajući se na Novgorodce i varjašku družinu pozvanu iz Skandinavije, tokom pune četiri godine sa promenljivom srećom ratuje protiv svoga brata Svjatopolka, koga su podržavali Pečenjezi i poljski kralj Boleslav. Prognao je Svjatopolka, borio se i sa drugim bratom Mstislavom, sa kojim je podelio državu 1026, ali ju je ponovo objedinio, 1036. godine. Ratovao sa Poljskom (1030-31), južnom Finskom (1036), Litvom (1040) i Vizantijom (1043-46). Nizom pobeda osigurao južne i zapadne granice države, a 1036. trajno suzbio nalete Pečenjega.

Udajom kćeri za kraljeve Francuske, Mađarske i Norveške, uspostavio veze sa mnogim evropskim dinastijama. Podsticao prevođenje grčkih knjiga, širenje pismenosti, graditeljsku delatnost (Sofijski Sabor u Kijevu). Njegov pokušaj da se oslobodi tutorstva vizantijske crkve, ogleda se i u postavljanju (1051) za mitropolita jednog Rusa (Ilariona). U vreme njegove vladavine sastavljena je najstarija redakcija Ruske pravde, tzv. Pravda Jaroslava.

Na prestolu velikog kneza, posle njegove smrti smenjivaće se do 1093. godine, trojica njegovih sinova, Izjaslav, Svjatoslav i Vsevolod, poznati i po svom zakonodavstvu sadržanom u tzv. Pravdi Jaroslaviča.

Izjaslav Jaroslavič (1024-1078)

Veliki knez kijevski 1054-68, 1069-73. i 1077-78, najstariji sin Jaroslava Mudrog. Dvaput izgnan iz Kijeva, jednom narodnim ustankom 1068, drugi put od strane braće, 1073. godine, ali se na presto vraćao uz pomoć stranih plaćenika.

Svjatoslav II Jaroslavič (1027-1076)

Veliki knez kijevski 1073-1076, srednji sin Jaroslava Mudrog. Bio knez černjigovski od 1054. godine. Sa mlađim bratom Vsevolodom branio južne granice države od Polovaca i turskih nomadskih plemena.

Vsevolod Jaroslavič (1030-1093)

Veliki knez kijevski 1078-1093, najmlađi sin Jaroslava Mudrog. Bio knez perejaslavski od 1054, a černjigovski od 1077. godine. Sa braćom ratovao protiv Polovaca, a predvodio i dva uspešna pohoda protiv nomadskih turskih plemena. Posle ustanka u Kijevu 1068, njegov savez sa braćom se raspada. Oženjen Irinom, ćerkom vizantijskog cara Konstantina IX Monomaha, pa će zato i njihov sin Vladimir biti prozvan Monomah.

Svjatopolk II Izjaslavič (1050-1113)

Veliki knez kijevski 1093-1113, sin velikog kneza Izjaslava Jaroslaviča i unuk Jaroslava Mudrog. Bio knez polocki 1069-71, novgorodski 1078-88. i turovski 1088-93. godine. Licemeran i surov, raspirivao je kneževske sukobe i u mnogima lično učestvovao. Sa bratom od strica Vladimirom Monomahom, predvodio tri uspešna pohoda protiv Polovaca. U narodu je smatran za velikog zaštitnika zelenaša i špekulanata žitom i solju, pa je u Kijevu, odmah posle njegove smrti 1113, planuo veliki ustanak, kao posledica nezadovoljstva nagomilanog tokom njegove vladavine.

Vladimir II Monomah (1053-1125)

Veliki knez kijevski 1113-1125, sin Vsevoloda Jaroslaviča i unuk Jaroslava Mudrog. Po majčinoj liniji, unuk vizantijskog cara Konstantina IX Monomaha. Bio oženjen ćerkom Harolda II, poslednjeg anglosaksonskog kralja. Smolenski knez od 1067, černjigovski od 1078, perejaslavski od 1093. godine. Pozvan od strane kijevskih bojara na velikokneževski presto, u vreme narodnog ustanka 1113. godine. Borio se za državno jedinstvo, a protiv feudalnih kneževskih razmirica i deoba. Doneo propise koji su deo tzv. šire redakcije Ruske pravde (protiv zelenaških zajmova i kamata).

Autor je Pouke (napisane oko 1117. godine), u kojoj poziva sinove da učvršćuju jedinstvo zemlje, ali je, ipak, on ostao poslednji drevnoruski vladar koji je pod svojom vlašću uspeo da održi šire teritorije.

Prilog II
Kratka pravda

Akademijin rukopis

Prema prepisu sadržanom unutar Novgorodskog prvog letopisa iz sredine XV veka, koji se čuva u Biblioteci Ruske Akademije Nauka (BAN 17, 8, 36), a prema izdanju objavljenom u Moskvi 1984. godine u Rossijskoe zakonodatel'stvo X-XX vekov, tom I, str 47-49. Preveo D. Nikolić.

VAŽNA NAPOMENA: Reči unutar zagrada nisu sastavni deo Akademijinog rukopisa Kratke pravde. Uneli smo ih u tekst radi lakšeg razumevanja smisla pojedinih odredbi, ili da bi ukazali na različita tumačenja nekih spornih termina. Skraćenica ŠP upućuje na slične članove Šire pravde.

Pravda roskaja

1. Ako (slobodan) čovek ubije (slobodnog) čoveka, osvetiće brat brata, ili sinovi oca, ili otac sina, ili bratanac, ili sestrići; ako ne bude (ovih) koji će da osvete, tada 40 grivni za glavu (ubistvo); ako bude Rusin, ili gridin, ili trgovac, ili jabetnik, ili mečnjik, ili izgoj, ili Slovenin, tada 40 grivni položiti (dati) za njega. (ŠP 1)

2. Ako bude okrvavljen ili u modricama, nije mu potreban vidok (svedok); ako na njemu nema nikakvih znakova (povreda), neka dođe vidok; ako ne može (da pribavi svedoka), tu je kraj; ako ne može da se osveti, uzeti mu za obidu^[233] tri grivne i trošak za lekara. (ŠP 29)

3. Ako neko nekoga udari batinom, dugim štapom, dlanom, čašom, rogom ili tupom stranom oružja, tada 12 grivni; ako nije mogao da (odmah) uzvrati, da mu se plati, i tu je kraj. (ŠP 25)

4. Ako udari neisukanim mačem ili drškom, tada 12 grivni za obidu. (ŠP 23)

5. Ako zaseče ruku, pa ruka otpadne ili se osuši, tada 40 grivni. (ŠP 27)

6. (defektan tekst) ... ako ostane noga čitava ... ili počne da hramlje ... njegovi će primiriti (po drugom tumačenju – osvetiti). (ŠP 27)

7. Ako prst bilo koji odseče, tri grivne za obidu. (ŠP 28)

8. A za brkove 12 grivni, i za bradu 12 grivni. (ŠP 67)

9. Ako potegne mač, a ne udari, tada (jednu) grivnu položiće. (ŠP 24)

10. Ako čovek odgurne čoveka od sebe, ili ga privuče k sebi, (platiće) 3 grivne, kada ima dva vidoka; ako (uvređeni) bude Varjag ili Kolbjag, tada (samo) da se zakune. (ŠP 31)

11. Ako se čeljadin sakrije bilo kod Varjaga, bilo kod Kolbjaga, a oni ga ne izvedu za tri dana, ako ga prepozna (vlasnik) trećeg dana, uzeće svog čeljadina, a 3 grivne za obidu. (ŠP 32)

12. Ako neko uzjaše tuđeg konja, ne pitavši vlasnika, da položi 3 grivne. (ŠP 33)

13. Ako uzme (prisvoji) tuđeg konja, oružje ili odeću, pa ih (vlasnik) prepozna u sopstvenom miru (opštini), uzeće svoje, a 3 grivne za obidu. (ŠP 34)

14. Ako prepozna svoje (stvari kod drugoga), da mu ne oduzima, niti da kaže: moje je, nego mu reci: pođi na svod, gde si nabavio; ako ne pođe, tada neka u roku od pet dana obezbedi poručnika (svedoka). (ŠP 35)

15. (smisao iskvaren prepisivanjem, pa ima mnogo tumačenja, ali je suština ovoga člana osporavanje dugovanja; nesporni deo teksta glasi:) ... a on se protivi da duguje, tada neka dokazuje pred 12 ljudi ... a za obidu 3 grivne. (ŠP 47)

16. Ako neko hoće da uzme (natrag) svog čeljadina, prepoznavši ga (kod drugoga), da ga (osumnjičeni) odvede kod onoga od koga (ga) je kupio, a taj kod drugoga (od koga je on kupio), pa kada dođu do trećega, tada reci trećemu: daj mi svog čeljadina, a ti svoj novac (za kupovinu ukradenog roba) traži (dalje) sa vidocima (svedocima). (ŠP 38)

17. Ako holop udari slobodnog čoveka, pa pobegne u horom (zgradu) svoga gospodara, a ovaj neće da ga izruči (uvređenom), gospodar da plati 12 grivni; kasnije, ako ga uvređeni nađe, "da bjut ego" (po jednom tumačenju – da ga izbije, po drugom – da ga ubije). (ŠP 65)

18. A ako (neko) slomi koplje, štit ili (ošteti) odeću, a želi da ih (oštećene) zadrži kod sebe, daće novac (vlasniku); ako poželi da ih (oštećene) vrati, novcem će mu naknaditi (štetu).

Pravda postavljena ruskoj zemlji kada su se sastali Izjaslav, Vsevolod, Svjatoslav, Kosnjačko, Perenjeg, Mikifor Kijanjin, Čjudin, Mikula.

19. Ako ubiju ognjiščanjina "v obidu" (iz osvete?) ubica će platiti za njega 80 grivni bez pomoći ljudi (opštine); a za podjezdnog kneževog 80 grivni. (ŠP 1)

20. Ako ubiju ognjiščanjina "v razboi" (u razbojništvu), ili neće da traže ubicu, platiće viru u vervi (opštini)^[234] u kojoj se ubistvo dogodilo. (ŠP 38)

21. Ako ubiju ognjiščanjina u kući, ili u krađi konja, goveda ili krave, tada ubiti na licu mesta kao psa; isto pravilo i za tiuna. (ŠP 40)

22. A za (ubistvo) tiuna 80 grivni. (ŠP 1, 12)

23. A za (ubistvo) starijeg konjušara kod stada 80 grivni, kao što je ustanovio Izjaslav za svog konjušara kada su ga ubili Dorogobudci (žitelji grada Dorogobuža). (ŠP 12)

24. A za (ubistvo) kneževskog seoskog starešine i za (nadzornika) zemljoradničkog 12 grivni. (ŠP 13)

25. A za (ubistvo) kneževog rjadoviča 5 grivni. (ŠP 14)

26. A za (ubistvo) smerda i holopa 5 grivni. (ŠP 16)

27. A za (ubistvo) roba/vaspitača i robinje/dadilje (dojilje?) 12 grivni. (ŠP 17)

28. A za (krađu) kneževog žigosanog konja 3 grivne, a za smerdovog 2 grivne, za kobilu 60 rezana, za vola grivnu, za kravu 40 rezana, za trogodca 15 kuna, za dvogodca pola grivne, za tele 5 rezana, za jare nogata, za ovna nogata. (ŠP 45)

29. A ako odvede (ukrade) tuđeg holopa ili robinju, platiće za obidu 12 grivni. (ŠP 38)

30. Ako dođe okrvavljen muž ili sin, ne tražiti mu posluha (svedoka). (ŠP 29)

31. A koji sam krade, bilo konja, bilo vola, ili (uopšte) u štali, da plati grivnu i 30 rezana; ako ih bude i 10, to po tri grivne i po 30 rezana platiti domaćinima. (ŠP 41, 42)

32. A za kneževe (šumske) pčelinjake 3 grivne, bilo da (ih) zapale, bilo da (ih) unište. (ŠP 75)

33. Ili ako smerda muče (kažnjavaju) bez kneževe saglasnosti (znanja), za obidu 3 grivne; a za (mučenje) ognjiščanjina, tiuna ili mečnjika, 12 grivni. (ŠP 78)

34. A koji među preore ili (ošteti) međaški znak, za obidu 12 grivni. (ŠP 72)

35. Ako čamac ukrade, tada za čamac platiće 30 rezana, a prodažu (kaznu) 60 rezana. (ŠP 79)

36. A za goluba i kokošku 9 kuna, za patku, gusku, ždrala i labuda 30 rezana; a prodaža (kazna) 60 rezana. (ŠP 81)

37. A ako ukradu tuđeg psa, jastreba ili sokola, tada za obidu 3 grivne. (ŠP 81)

38. Ako ubiju lopova u svojoj kući ili ostavi, ili u štali, šta je bilo – bilo je (tj. nema odgovornosti); ako li ga drže do svanuća (treba) da ga odvedu na knežev dvor; ako li ga ubiju, a ljudi su ga (prethodno) videli svezanog, platiće za njega (tj. za njegovo ubistvo). (ŠP 40)

39. Ako seno kradu, tada 9 kuna; a (i) za drva 9 kuna. (ŠP 82)

40. Ako ukradu ovcu, kozu ili svinju, a bude ih 10 koji su jednu ovcu ukrali, da polože po 60 rezana prodaže (kazne); a onome ko ih je uhvatio 10 rezana.

41. A od (svake naplaćene) grivne mečnjiku kuna, a za (crkveni) desetak 15 kuna, a knezu 3 grivne; a od (naplaćenih) 12 grivni jemcu (kneževom službeniku) 70 kuna, za desetak (crkveni) 2 grivne, a knezu 10 grivni. (ŠP 107)

42. A ovo je pok(l)on virni: virniku (sakupljaču vire) dati 7 vedara slada za nedelju dana, takođe ovna ili but, ili dve nogate; u sredu (jednu) rezanu umesto sira, u petak isto; a hleba i prekrupe koliko mogu da pojedu; a kokoške po dve dnevno; 4 konja im zobati koliko hoće; a virniku 60 grivni i 10 rezana i 12 veverica, a "peredi" (pomoćniku?) grivna; ako se (sakupljanje vire) pogodi u vreme posta na ribama, tada uzeti za ribe 7 rezana; svega 15 kuna na nedelju, a hrane koliko mogu pojesti; za nedelju dana virnici da sakupe viru, takva je uredba (pravilo) Jaroslava. (ŠP 9, 74)

43. A ovo je "urok" (plata, a po drugom tumačenju – pravilo) mostarima: ako su napravili most (znači i: osposobili drum) uzeće za posao nogatu, a (i) od dela mosta (druma) nogatu; ako je trebalo oslabelom mostu učvrstiti nekoliko dasaka, 3 ili 4, ili 5, to isto (plaća se). (ŠP 97)

Prilog III
Šira pravda

Trojicki rukopis

Prema prepisu sadržanom unutar pravnog zbornika Merilo Pravednoe iz druge polovine XIV veka, koji se čuva u Državnoj Biblioteci Rusije (Fond Troickoe Sobranie, N^o 15), a prema izdanju objavljenom u Moskvi 1984. godine u Rossijskoe Zakonodatel'stvo X-XX vekov, tom I, str. 64-73. Preveo D. Nikolić

VAŽNA NAPOMENA: Reči unutar zagrada nisu sastavni deo Trojickog rukopisa Šire pravde. Uneli smo ih u tekst radi lakšeg razumevanja smisla pojedinih odredbi, ili da bi ukazali na različita tumačenja nekih spornih termina. Skraćenica KP upućuje na slične članove Kratke pravde.

Sud Jaroslava Vladimiroviča

Pravda ruskaja

1. Ako (slobodan) čovek ubije (slobodnog) čoveka, osvetiće brat brata, ili otac, ili sin, ili bratanac, ili nećak; ako ne bude (ovih) koji će da ga osvete, tada položiti 80 grivni za glavu (ubistvo), ako je (ubijeni) knežev muž (čovek), ili knežev tiun; ako je (ubijeni) Rusin ili gridin, ili trgovac, ili tiun bojarski, ili mečnjik, ili izgoj, ili Slovenin, tada položiti za njega 40 grivni. (KP 1, 19, 22, 23)

2. Posle Jaroslava opet sakupiše se sinovi njegovi: Izjaslav, Svjatoslav, Vsevolod i muževi njihovi: Kosnjačko, Perenjeg, Nikifor, i ukinuše ubijanje (osvetu) za glavu (ubistvo), već da se otkupljuje (ubistvo) novcem; a sve ostalo kako je Jaroslav sudio, tako i sinovi njegovi ustanoviše.

3. O UBISTVU. Ako neko ubije kneževog muža "v razboi" (u razbojništvu), a ubica se ne pronađe, tada viru da plati verv (opština)^[235] u kojoj se ubistvo dogodilo, i to 80 grivni; ako je (ubijeni) ljudin (običan čovek), tada 40 grivni. (KP 19, 20)

4. Kada verv (opština) otpočne da plaća dikuju (tuđu) viru, otplaćivaće više godina, pošto (ukoliko) ubica ne učestvuje u tome.

5. Ukoliko je ubica u vervi (opštini), budući da on doprinosi njima, treba ili da mu se pomogne, ili da rasporede (međusobno) dikuju viru; oni (verv) plaćaju ukupno 40 grivni, a sam ubica (još i) glavarinu; u 40 grivni (koje plaća verv) on (takođe) plaća svoj deo (kao član zajednice).

6. Ali, ako je ubio u svađi ili javno na gozbi, treba da uplati svoj deo vire koji prikuplja verv (opština).

7. AKO SE TUČE BEZ POVODA. Ako se upusti u "razboi" (tuča, ali znači i razbojništvo) bez ikakve svađe (rasprave), tada za razbojnika ljudi (opština) neće plaćati, već će i njega i ženu i decu prepustiti "na potok i na razgrablenie".

8. Ukoliko neko (inače) ne ulaže u dikuju viru, tome ljudi (opština) ne pomažu (u plaćanju), već plaća sam.

9. A pokoni virni (naknada sakupljaču vire) u vreme Jaroslava bili su ovi: virniku dati 7 vedara slada za nedelju dana, takođe ovna ili but, ili 2 nogate; a u sredu kuna umesto sira, u petak isto; a kokoške po 2 dnevno, a hlebova 7 za nedelju dana, a prekrupe 7 uboraka (merica), a graška 7 uboraka, a soli sedam golvaženja (grumena); ovo svakom virniku sa otrokom (slugom); a konja 4 (hraniti) ovsom. Virniku 8 grivni, a 10 kuna putnog troška, a "metelniku" (pomoćniku) 12 vekši (veverica), a za odsedanje grivna. (KP 42)

10. Ako je vira 80 grivni, tada virniku (pripada) 16 grivni i 10 kuna i 12 vekši (veverica), a pored toga grivna za odsedanje, a za glavu (ubijenog) 3 grivne.

11. O KNEŽEVOM MUŽU. Za (ubistvo) kneževog otroka (slugu, ali verovatno iz redova slobodnih) ili konjušara ili kuvara (vira) 40 grivni.

12. A za (ubistvo) tiuna ognjišnog (upravnika kneževog dvora) ili konjušnog (upravnika ergele) 80 grivni. (KP 23)

13. A za (ubistvo) kneževog seoskog tiuna (starešinu) i za tiuna zemljoradničkog 12 grivni. (KP 24)

14. A za (ubistvo) rjadoviča (kneževog) 5 grivni. Takođe i za bojarskog (rjadoviča). (KP 25)

15. O ZANATLIJI I ZANATLIJKI. A za (ubistvo) zanatlije ili zanatlijke, 12 grivni.

16. A za (ubistvo) smerda i holopa (po drugačijem čitanju: smerdovog holopa) 5 grivni, a za robinju 6 grivni. (KP 26)

17. A za (ubistvo) roba-vaspitača 12 grivni, isto tako i za robinju-dadilju (dojilju?) bilo da je (ona) holop, bilo da je robinja. (KP 27)

18. O POKLEPNOJ VIRI. Ako neko bude (lažno) optužen za viru (ubistvo), tada treba da bude 7 posluha (sakletvenika) koji će otkloniti viru (optužbu, klevetu); ako (oklevetani) bude Varjag ili ko drugi (stranac?) tada dva^[236] (posluha).

19. A za kosti i za mrtvake ne plaća (viru) verv (opština), ako mu imena ne znaju, niti znaju ko je taj.

20. AKO OTKLONI VIRU. Ako otkloni (sa sebe) viru (optužbu za ubistvo), tada (pripada) grivna kuna otroku (sudskom) sa oslobođenje; drugu grivnu plaća onaj koji je (lažno) optužio; a sudska taksa za oslobođenje od vire 9 (kuna).

21. Kada su tražili i nisu pribavili posluha (sakletvenika), a tužilac tereti za ubistvo, neka se presudi (usijanim) gvožđem.

22. Tako isto (postupiti) i u svim raspravama oko krađe i optužbama; ako nema očiglednih dokaza, dati mu (usijano) gvožđe kada je (vrednost spora) do pola grivne zlata;^[237] ako je manje, onda pristupiti dokazivanju potapanjem u vodu, i to do vrednosti (spora) do dve grivne (srebra); za još manje, neka (tužilac) položi zakletvu za svoje kune (novac).

23. Ako udari neisukanim mačem ili drškom, tada 12 grivni prodaže (kazne) za obidu.^[238] (KP 4)

24. Ako potegne mač, a ne ubode, tada grivna kune. (KP 9)

25. Ako neko nekoga udari batinom, ili čašom, ili rogom, ili tupom stranom oružja, tada 12 grivni. (KP 3)

26. Ne uzdrži li se, i toga (koji ga je izazvao) udari mačem, nije za to kriv.

27. Ako zaseče ruku, pa ruka otpadne ili se osuši, ili noga, ili oko,^[239] tada poluvira 20 grivni, a naknada (povređenom) 10 grivni. (KP 5, 6)

28. Ako prst bilo koji odseče, 3 grivne prodaže (kazne), a samom (povređenom) grivna kuna. (KP 7)

29. AKO DOĐE OKRVAVLjEN MUŽ. Ako okrvavljen muž ili sin dođe na (knežev) dvor, nisu mu potrebni vidoci (svedoci), već da se plati za njega (njemu?) 3 grivne prodaže (kazne); ako na njemu nema tragova (povreda), tada da dovede vidoke reč po reč (da potvrde optužbu); ko je otpočeo (tuču) da plati 60 kuna; ako je došao okrvavljen, a sam je započeo (tuču), te se jave poslusi (ovde: svedoci), platiće, iako je pretučen. (KP 2, 30)

30. Ako udari mačem, ali ne rani smrtno, tada 3 grivne (kazne), a povređenom grivna za lečenje rane; ako smrtno rani, tada (plaća) viru.

31. Ako čovek čoveka privuče k sebi ili ga odgurne, ili ga udari po obrazu, ili ga udari dugačkom motkom, a ima 2 vidoka (svedoka), tada 3 grivne prodaža (kazna); ako je taj Varjag ili Kolbjag, tada (neka dovede) puni broj^[240] vidoka koji će položiti zakletvu. (KP 10)

32. O ČELjADI. Ako se čeljadin (rob) sakrije, a (o tome) razglase na trgu, pa ga ne izvedu, a prepozna ga (vlasnik) trećeg dana, uzeće svog čeljadina, a ko ga je skrivao da plati 3 grivne prodažu (kaznu). (KP 11)

33. AKO NEKO UZJAŠE TUĐEG KONjA. Ako neko uzjaše tuđeg konja bez pitanja, tada 3 grivne (kazne). (KP 12)

34. Ako nekome nestane konj, ili oružje, ili odelo, pa to oglasi na trgu i posle (ih) prepozna u svom gradu, svoje da uzme na licu mesta, a za obidu da mu se plati 3 grivne. (KP 13)

35. Ako neko prepozna nešto svoje što mu je nestalo ili bilo ukradeno, bilo konja, bilo odeću, bilo stoku, da ne kaže: ovo je moje, nego pođi na svod, gde si uzeo (nabavio); po suočenju, ko se pokaže kriv, odgovoran je za krađu, vlasnik neka uzme svoje, a što je nestalo (propalo) naplatiće; ako bude (u pitanju) konjokradica, da se preda knezu na "potok"; ako je krao iz kleti (kuća, ambara, štala), da plati 3 grivne. (KP 14)

36. O SVODU. Ako (svod) bude u istom gradu, tada tužilac da ide do kraja toga svoda; bude li svod "po zemljama" (van istog grada) neka ide do trećeg svoda (suočenja); a što bude utvrđeno, to treba da plati onaj treći, pa da ide do kraja svoda, a tužilac da čeka ishod; a kada se dođe do poslednjeg,^[241] taj će platiti sve (pa) i prodažu (kaznu).

37. O TATBI (krađi). Ako neko na trgu kupi nešto što je ukradeno, bilo konja, odeću ili stoku, tada neka (kao svedoke) obezbedi mitnika (poreznika, carinika) ili dva slobodna muža; ako se ne seća od koga je kupio, ovi vidoci neka polože zakletvu, a tužilac neka uzme svoje; ono što je pri tom nestalo, ovaj treba da prežali, a onaj će prežaliti svoje pare, jer ne zna od koga je kupio (spornu stvar); ako kasnije prepozna od koga je kupio, uzeće (natrag) svoj novac, taj će platiti što je kod njega nestalo, a knezu prodažu (kaznu).

38. AKO NEKO PREPOZNA ČELjAD. Ako neko prepozna svog ukradenog čeljadina, uzeće ga i voditi po redosledu prodaje do trećeg svoda; od toga (trećega) uzeće njegovog čeljadina umesto svoga, a ostaviće mu (ovog) spornog da bi nastavio svod do kraja, budući da nije stoka (predmet spora) i da se ne može reći: ne znam od koga sam kupio, nego prema izjavama ići do kraja; kada se dođe do poslednjeg tata (kradljivca), da se onome (trećem) vrati njegov čeljadin, a ovaj (tužilac) da uzme svog, i kradljivac da plati protor,^[242] knezu 12 grivni prodaže (kazne) sa čeljadina ili za krađu. (KP 16, 29)

39. TAKOĐE O SVODU. A iz svoga grada u "tuđu zemlju" svod ne može ići, nego tuženi isto tako neka dovede posluhe (ovde: svedoke) ili mitnika pred kojima je (sporno) bilo kupljeno, pa neka tužilac uzme svoje, a ostalo što je s tim propalo neka prežali, a onaj (tuženi) neka žali za svojim parama.

40. O TATBI (krađi). Ako nekoga ubiju kod kleti (zgrade) ili u ma kakvoj (drugoj) krađi, ubili su ga kao psa (tj. nema odgovornosti); ako ga zadrže do svanuća, da ga vode na knežev dvor (radi suđenja); ako ga ubiju, a ljudi su ga videli (već) svezanog (savladanog), tada da plate 12 grivni (kazne). (KP 21, 38)

41. Ako neko krade stoku u štali ili kleti (drugoj zgradi), ako je sam, da plati 3 grivne i 30 kuna; ako ih je više, svako po 3 grivne i 30 kuna. (KP 31)

42. TAKOĐE O TATBI (krađi). Ako ukrade stoku na polju, ovce, koze ili svinje, (kazna) 60 kuna; ako ih je više, tada svako po 60 kuna. (KP 31)

43. Ako neko krade gumno ili žito iz jame, tada koliko ih bude kralo, svakome (kazna) po 3 grivne i 30 kuna.

44. Pokradeni neka uzme ono što se zatekne (posle krađe), a za leto^[243] pola grivne (uzeće).

45. Ako se ukradeno ne zatekne, a radi se o kneževom konju, tada platiti za njega 3 grivne, a za druge (konje) po 2 grivne.

A OVO SU KAZNE ZA (ukradenu) STOKU. Za kobilu 7 kuna, a za vola grivna, za kravu 40 kuna, za trogodca 30 kuna, za dvogodca pola grivne, za tele 5 kuna, za svinju 5 kuna, za prase (jedna) nogata, za ovcu 5 kuna, za ovna jedna nogata, za ždrepca nejahanog grivna kuna, za ždrebe 6 nogata, za kravlje mleko 6 nogata; po ovim propisima smerdi treba da knezu plaćaju prodažu (kaznu). (KP 28)

46. AKO HOLOPI BUDU TATI, KNEŽEV SUD. Ako holopi kneževi, bojarski, ili manastirski, budu lopovi, knez ih ne kažnjava prodažom (kaznom), pošto nisu slobodni, već će (njihov vlasnik) tužiocu platiti dvostruko za obidu (ovde: naknada štete).

47. A OVO O POTRAŽIVANjU NOVCA. Ako neko potražuje svoj novac od drugoga, a ovaj počne da poriče (postojanje duga), tada protiv njega da dovede posluhe (svedoke) koji će položiti zakletvu, pa će uzeti svoj novac; ako mu dug nije vratio tokom više godina, tada će 3 grivne platiti za obidu. (KP 15)

48. Ako trgovac drugom trgovcu daje novac za "kuplju" (trgovinu na području njihovog grada) ili za "gostbu" (trgovinu sa udaljenim oblastima), za to nisu potrebni posluhi (svedoci), nego će se sam zakleti^[244] ukoliko druga strana počne da poriče (dug).

49. O POKLADU (ostavi). Ako neko nekome ostavi nešto na čuvanje, za to nisu potrebni posluhi (svedoci); ako onaj što je ostavio (posle) optužuje za više (nego što je ostavio), onaj što je čuvao da se zakune: toliko si kod mene ostavio, pošto mu je učinio uslugu i čuvao njegove stvari (robu).

50. O REZU (kamati). Ako neko daje novac pod kamatu, ili med pod "nastav" (prirast), ili žito za "prisop" (višak), za to su potrebni posluhi (svedoci), pa kako je ugovoreno, tako će se platiti (vratiti).

51. O MESEČNOM REZU (kamati). Mesečnu kamatu^[245] za malo (dana, tj. za manje od godine) treba da uzme (primi); ako se vraćanje novca produži do godine dana, tada plaća "v tret", a mesečni rez onda otpada.

52. Ako nema posluha (svedoka), a bude (u pitanju) iznos od 3 grivne, za svoj novac neka se (poverilac) zakune; ako je veći iznos, da mu se kaže: sam si pogrešio što nisi uzeo posluhe.

53. USTAV VLADIMIRA VSEVOLODIČA. Vladimir Vsevolodič, posle Svjatopolka, sazva^[246] svoju družinu na Berestovu: Ratibora kijevskog tisjackog, Prokopija belogorodskog tisjackog, Stanislava perejaslavskog tisjackog, Nažira, Miroslava, Ivanka Čudinoviča Olgovog muža i utvrdiše uredbu o "trećem rezu" kod uzimanja novca "v tret"; ako je dvaput uzeo rez, tada da (još samo) uzme "isto"(glavnicu), ako je triput uzeo rez da ne uzima (ni) glavnicu (tj. dužnik više ništa ne duguje). Ako uzima deset kuna godišnje od jedne grivne (tj. 20%), u tome ga ne sprečavati.

54. AKO TRGOVAC DOŽIVI BRODOLOM. Ako nekom trgovcu koji je putovao sa tuđim novcem (robom) to potone, ili propadne u ratu, ili u požaru, ne činiti nasilje prema njemu, niti ga prodati; već kako počne od te godine da isplaćuje, tako i neka plaća, pošto je gubitak od Boga, a ne zbog njegove krivice; ako se propije ili u bezumlju tuđu robu izgubi na opkladi ili je založi, tada se prepušta volji vlasnika robe da ga ili čekaju (da ih obešteti), ili da (ga) prodaju.

55. O DUGU. Ako je neko mnogima dužan, pa dođe trgovac iz drugog grada ili stranac, te mu, ne znajući prepusti (svoju) robu, pa (prezaduženi) neće da tom trgovcu preda novac, a prvi (raniji, njegovi?) dužnici počnu da ga sprečavaju ne dajući mu novac, tada "vesti"^[247] na trg i prodati, pa najpre vratiti novac stranom trgovcu, a domaći neka podele ono što preostane; ako je i knezu dugovao, najpre njemu isplatiti, a ostatak neka se deli; ako je neko (od poverilaca)"mnogo puta" (već) naplatio kamatu, tome da se ne daje.

56. AKO ZAKUP POBEGNE. Ako zakup pobegne od gospodara, neka postane "obelj" (potpuni rob, holop); Ako pak javno odlazi da traži (zarađuje) novac, ili pobegne kod kneza i sudija zbog obide (ovde: nepravde) svoga gospodara, ne pretvarati ga u roba, nego mu pružiti pravdu.

57. TAKOĐE O ZAKUPU. Ako je neko kod gospodara "rolejni" (poljoprivredni) zakup, pa izgubi svoga^[248] konja, ne treba da plati (štetu); ako mu je gospodar od koga prima "kupu" dao plug i grabulju, pa ih je (ovaj) upropastio, platiće (štetu); ako ga je gospodar poslao da za njega obavi neki posao, pa se šteta dogodi u odsustvu (zakupa), ne treba da plati.

58. TAKOĐE O ZAKUPU. Ako ukradu (stoku) iz štale, zakup ne treba da plati; ako (stoku) izgubi na polju ili je ne utera u dvorište i ne zatvori (tamo) gde mu gospodar kaže, ili ako radeći svoj posao gospodarevu imovinu izgubi (ošteti), platiće (štetu).

59. Ako gospodar ozbiljno vređa (oštećuje) zakupa, umanjuje mu "kupu" ili "otaricu" (dodeljenu parcelu), treba da mu se sve to vrati, a za obidu da plati 60 kuna.

60. Ukoliko (gospodar) od njega uzme više novca, to da se vrati (zakupu), a za obidu da plati 3 grivne prodaže (kaznu).

61. Proda li gospodar zakupa kao "obelja" (pravog roba), tada se ovaj oslobađa svih (novčanih) obaveza, a gospodar za obidu da plati 12 grivni prodaže (kaznu).

62. Ako gospodar opravdano tuče zakupa, nije kriv; ako li ga bije besmisleno pijan, bez (zakupove) krivice, da plati kao za (bijenje) slobodnog (tj. 3 grivne, po čl. 29).

63. O HOLOPU. Ako holop obeljni (potpuni, pravi rob) ukrade nečijeg konja, vlasnik (holopa) treba da plati za njega 2 grivne.

64. O ZAKUPU. Ako zakup ukrade nešto, tada odgovara (njegov) gospodar (vlasnik); ako se ukradeno i pronađe, a gospodar je već platio za konja ili štogod drugo ukradeno, taj (zakup) postaje njegov obeljni (holop); ukoliko pak, gospodar neće da plati za njega, neka ga proda i isplati za konja, ili vola, ili robu, ili bilo šta (drugo) ukradeno, a ostatak neka zadrži za sebe.

65. A OVO AKO HOLOP UDARI. A ovo ako holop udari slobodnog muža, pa pobegne u horom (gospodarevu kuću), a gospodar ga ne izruči: za njega gospodar da plati 12 grivni; ako zatim onaj koji je udaren naiđe negde na onoga što ga je udario, Jaroslav je bio propisao da se ubije, ali sinovi njegovi posle njega propisaše novčanu kaznu, bilo da se svezan tuče, bilo da se uzme grivna kuna za pretrpljenu sramotu. (KP 17)

66. O IZJAVI SVEDOKA. Na holopovu izjavu se ne oslanjati (ne poklanjati joj veru), već ako ne bude slobodnog (svedoka), u slučaju nužde osloniti se na (izjavu) bojarskog tiuna, a na druge se ne oslanjati; u malim sporovima, po nuždi se osloniti na (izjavu) zakupa.

67. O BRADI. Ako neko (drugome) iščupa bradu i ostane trag, a jave se ljudi (svedoci), tada 12 grivni prodaže (kazne); ako nema svedoka, već samo optužuje, tada nema kazne. (KP 8)

68. O ZUBU. Ako izbije zub, a vidi se krv u ustima, pa se jave ljudi (svedoci), tada 12 grivni prodaža (kazna), a za zub (jedna) grivna.

69. Ako neko ukrade dabra, tada (kazna) 12 grivni.

70. Ako bude zemlja raskopana ili (ostanu tragovi da) je lovio, ili (se nađe) mreža, tada treba po vervi (opštini) tražiti kradljivca ili platiti prodažu (kaznu).

71. AKO NEKO UNIŠTI ZNAK (svojine) NA ŠUMSKOM PČELINjAKU. Ako uništi znak (svojine) na šumskom pčelinjaku, tada (kazna) 12 grivni.

72. Ako ogradu šumskog pčelinjaka preseče, ili preore među na njivi, ili dvorišnu (među) pregradi plotom, tada 12 grivni prodaža (kazna). (KP 34)

73. Ako poseče hrast sa oznakom ili međaški, tada 12 grivni prodaža (kazna).

74. A OVO SU NAKNADE (činovnicima). A ovo su naknade: (kod naplate prodaže od) 12 grivni, otroku (pomoćniku izvršitelja) 2 grivne i 20 kuna, a sam (izvršitelj, mečnjik?) da putuje sa otrokom na dva konja; svakom konju (dati) ovas, a od mesa dati ovna ili but, a od ostale hrane sve što mogu da pojedu, pisaru 10 kuna, putni trošak 5 kuna, za kožu (pergament?) dve nogate. (KP 42).

75. A OVO O ŠUMSKOM PČELINjAKU. Ako poseče bort (šumski pčelinjak), tada 3 grivne prodaža (kazna), a za (samo) drvo pola grivne. (KP 32)

76. Ako izvadi pčele, tada 3 grivne prodaža (kazna); a za med, ako nije bio izvađen 10 kuna; ako je bio izvađen, tada 5 kuna (kazna).

77. Ako tat (lopov) nije uhvaćen, goniće ga po tragu; ako trag vodi do sela ili trgovišta, a (njegovi žitelji) ne otklone trag od sebe, niti nastave da ga prate, ili se usprotive, platiće za ukradeno (tj. naknadu štete) i prodažu (kaznu); a trag pratiti sa tuđim ljudima i sa posluhima (svedocima); ako izgube trag na gostinjecu (glavnom drumu) gde nema sela, ili na nenaseljenom području gde nema ni sela ni ljudi, ne plaća se ni kazna ni naknada štete.

78. O SMERDU (seljaku). Ako smerd zlostavlja (po drugačijem čitanju: kažnjava) smerda bez kneževog naređenja, tada 3 grivne prodaža (kazna), a za (pretrpljenu) muku grivna kune; ako ognjiščanjina zlostavljaju (kažnjavaju?), tada 12 grivni prodaža (kazna), a za pretrpljenu muku – grivna. (KP 33)

79. Ako ukrade čamac, tada 60 kuna prodaža (kazna), i ukradeno (odmah) vratiti; za morsku lađu 3 grivne, za teretni brod 2 grivne, za čun 20 kuna, a za (rečni) strug – grivna. (KP 35)

80. O LOVAČKIM MREŽAMA. Ako neko preseče lovačke mreže tada 3 grivne prodaža (kazna), a vlasniku za uže grivna kune.

81. Ako neko iz nečije mreže ukrade jastreba ili sokola, tada 3 grivne prodaža (kazna), a vlasniku grivna, a za goluba 9 kuna, a za pevca 9 kuna, a za patku 30 kuna, a za gusku 30 kuna, a za labuda 30 kuna, a za ždrala 30 kuna. (KP 36, 37)

82. A za seno i za drva 9 kuna (kazna), a vlasniku (odšteta) koliko kola bude ukradeno, za svaka po 2 nogate. (KP 39)

83. O GUMNU. Ako zapale gumno, tada "na potok", dom njegov "na razgrablenije", pa najpre podmiriti štetu, a onda (ga) knezu odvesti (predati); isto tako ako zapali "dvor" (kuću, domaćinstvo).

84. Ako neko iz pakosti zakolje konja ili (drugu) stoku, prodaža (kazna) 12 grivni, a odštetu vlasniku da plati po utvrđenom (tj. po čl. 45).

85. Svi sporovi da se presuđuju sa slobodnim posluhima (svedocima); ako li posluh bude holop, da se ne pojavljuje na sudu; ako tužilac želi i uzme ga, neka kaže: po njegovoj izjavi te uzimam (na odgovornost), ali te optužujem ja, a ne holop, pa mu (optuženom) dati (usijano) železo; ako (železo) pokaže krivicu, neka od njega uzme svoje, a ako ne pokaže, platiti (optuženom) grivnu za muku, pošto je optužen na osnovu holopove izjave.

86. A za železninu (taksu za izvođenje dokaznog postupka usijanim gvožđem) platiti 40 kuna, a mečnjiku 5 kuna, a pola grivne "detskom" (izvršiocu, pristavu); to je železnina kada se neko uzima na odgovornost.

87. Ako se dokaz (usijanim) železom sprovodi na osnovu izjava slobodnih ljudi, bilo što je sumnjiv, bilo što se noću kretao, ili zbog nekog drugog povoda, pa se ne opeče, tada se za muku njemu ne plaća, već jedino plaća železninu (taksu) onaj koji ga je optužio.

88. O ŽENI. Ako neko ubije ženu, da se sudi isto kao da je ubio muža (muškarca); ako bude kriv,^[249] tada poluvira 20 grivni.

89. A za (ubistvo) holopa i roba ne plaća se vira; no ako je ubijen bez krivice, za holopa ili za robinju platiti po utvrđenom (tj. 5 ili 12 grivni po čl. 15-17), a knezu 12 grivni prodažu (kaznu).

90. AKO UMRE SMERD. Ako smerd umre,^[250] tada njegova zaostavština knezu (da pripadne); ako u njegovoj kući ima kćeri, tada ostaviti deo za njih; ako su udate, ne ostavljati deo za njih.

91. O ZAOSTAVŠTINI BOJARA I DRUŽINIKA. Što se tiče bojara ili družinika, njihova zaostavština ne ide knezu; ako nema sinova, uzeće kćeri.

92. Ako neko na samrti podeli "dom" svojoj deci,^[251] neka tako i ostane; ako umre bez zaveštanja, tada svoj deci (nasledstvo), a deo (crkvi) za pokoj duše.

93. Ako udovica ostane (kod svoje dece), tada za nju ostaviti (dati) deo; a što je njoj muž ostavio, ona je vlasnica^[252] toga, no nema udela u (ostaloj) muževljevoj zaostavštini.

94. Budu li ostala deca i od prve žene, treba da uzmu (naslede) imovinu svoje majke; ako je (nešto od toga) ostavio (drugoj) ženi, svakako (ipak) će (deca prve žene) uzeti imovinu svoje majke.

95. Ako bude sestra (neudata) u kući, ona nema udela u zaostavštini, nego će je braća udati (dati joj miraz) prema mogućnostima.

96. A OVO O GRADOZIDANIJU. Ovo su naknade građevinaru: na početku gradnje dobija kunu, a na završetku nogatu; a za hranu, piće, meso i ribe 7 kuna nedeljno, 7 hlebova, 7 uboraka prekrupe, 7 lukana ovsa za 4 konja; ovo da ima dok grad sazida, a slada odjednom dati 10 lukana.

97. O MOSTARIMA. A ovo su naknade mostarima: kad nameste most dati od (svakih) 10 lakata po nogatu; ako popravljaju most oslabljeni, koliko delova poprave, po kuna od svakog dela; mostar treba da putuje sa otrokom na dva konja, (te za njih) 4 lukna ovsa na nedelju dana, a hrane koliko pojedu. (KP 43)

98. A OVO O ZAOSTAVŠTINI. Ako muž ima dece sa robinjom ona nemaju pravo na zaostavštinu, ali "s majkom"^[253] dobijaju slobodu.

99. Ako u kući ostanu mala deca koja ne mogu da se sama brinu o sebi, a njihova se majka preuda, tada onome ko im bude najbliži (srodnik) da se predaju na staranje zajedno sa imovinom i domaćinstvom, dok ne ojačaju; a stvari predati pred ljudima (svedocima); i ono što (staratelj) stekne s tom robom, ili trgovinom uveća, pripada njemu, a istu (primljenu) imovinu treba da im vrati, zadržavši dobit za sebe, pošto ih je hranio i brinuo o njima; takođe, rod od čeljadi ili od stoke treba da uzme javno; bude li nešto (od imovine) upropastio, sve treba da nadoknadi onoj deci; ako i očuh primi decu sa zaostavštinom, važi isto pravilo.

100. A očevo domaćinstvo bez podele svakako ide mlađem sinu.^[254]

101. O ŽENI, AKO SE VRATI (na muževljevo imanje). Ako se žena posle smrti muža vrati (na njegovo imanje), nerazumno potroši imovinu, pa se uda, treba sve da plati (nadoknadi) deci.

102. Počnu li deca da je teraju iz kuće, a ona želi da ostane, da se poštuje njena volja, a ne volja dece; sa onim što joj je muž dao, sa tim da živi, ili da uzme svoj deo i na njemu (sa tim) da živi.

103. A majčin deo ne pripada (svoj) deci, već kome majka želi da ostavi, taj će uzeti; ako da svima, treba da podele; ako umre bez zaveštanja,^[255] tada treba da uzme (nasledi) onaj u čijoj je kući živela i koji ju je hranio.

104. Ako su (naslednici) deca dvojice muževa, a od jedne majke, tada jednima (pripada) zaostavština svoga oca, a drugima – svoga.

105. Ako očuh (nerazumno) potroši nešto od (imovine) oca njegovih pastoraka, pa umre, tada njegov sin treba da vrati bratu što je njegov otac straćio od te imovine, a prema izjavama ljudi (svedoka); a što mu bude ostalo od svoga oca, to će uzeti.

106. A majka treba da ostavi (imovinu) sinu koji je (prema njoj) dobar, bilo od prvog, bilo od drugog (muža); Ako su svi sinovi loši, može ostaviti i kćeri koja je hrani.

107. A OVO SU SUDSKE NAKNADE. A ovo su sudske naknade: od vire 9 kuna, a metelniku (pomoćniku) 9 vekši, a od sporova oko šumskog zemljišta (sa pčelinjacima) 30 kuna; a od svih drugih parnica po 4 kune (platiće) onaj u čiju korist je presuđeno, a metelniku 6 vekši. (KP 41)

108. O ZAOSTAVŠTINI. Ako se braća parniče o zaostavštini pred knezom, detski (izvršilac, pomoćnik) koji ih bude delio, da uzme (naknadu) grivnu kune.

109. ZAKLETVENA TAKSA. A ovo su zakletvene takse: od (mrtve) glave 30 kuna; a od sporova oko šumskog zemljišta (sa pčelinjacima) 30 kuna bez tri kune, a isto i od sporova oko obradive zemlje, a od oslobađanja (roba) 9 kuna.

110. O HOLOPSTVU. Tri su slučaja obeljnog (potpunog, pravog) holopstva: ako neko kupi (čoveka) za iznos "do polu grivni", u prisustvu posluha (svedoka), a (jednu) nogatu plati (mitniku?) pred samim holopom; a drugi (slučaj) jeste kada uzme za ženu robinju bez ugovora (sa njenim vlasnikom), no ako je uzme po ugovoru, neka ostane kako je ugovoreno; a ovo je treće holopstvo: tiunstvo i ključarstvo^[256] bez (prethodnog) ugovora, a ako je uz ugovor, neka ostane kako je ugovoreno.

111. A za daču (novčanu pozajmicu ili pripomoć), za hleba (žito), ili za dodatak kada (neko) radi,^[257] ne postaje holop; nego ako ode ne dočekavši rok, treba da vrati (unapred?) primljeno; kada odlazi (po isteku roka?) nije kriv.

112. Ako holop pobegne, a njegov vlasnik to razglasi, pa ako neko, čuvši ili znajući da je holop, ovome da hleba ili mu pokaže put, da plati za holopa 5 grivni, a za robinju 6 grivni.

113. Ako neko uhvati tuđeg holopa i obavesti njegovog vlasnika, za hvatanje mu pripada grivna; ako li ga ne sačuva (udrži), da plati 4 grivne, a peta koju bi trebalo da primi za hvatanje, ostaje njemu; ako je robinja, tada 5 grivni, a šesta mu ostaje za hvatanje.^[258]

114. Ako neko svoga holopa sam pronađe u bilo čijem gradu, a posadnik (upravnik grada) nije o tome znao, tada treba, obavestivši ga, da sa njegovim (posadnikovim) otrokom svežu (holopa), da plati (posadniku) 10 kuna za vezivanje, a za hvatanje da ne plaća ništa; ako ga u gonjenju izgubi, to je njegova šteta i (tada) niko ne plaća, samim tim nema ni plaćanja za hvatanje.

115. Ako neko, ne znajući, sretne tuđeg holopa ili razgovara sa njim, ili ga drži kod sebe, a ovaj potom ode od njega, neka se zakune kako nije znao da je holop, pa neće biti nikakvog plaćanja (kazne).

116. Ako holop negde na prevaru dobije novac, a taj je dao ne znajući (dao je ovaj holop), holopov vlasnik treba ili da otkupi (isplati), ili da ga se liši (tj. da preda holopa poveriocu); ako je onaj, znajući (kome daje) dao (novac), gubi svoj novac.

117. Ako neko pošalje holopa da trguje, pa ovaj napravi dug, holopov vlasnik treba da otkupi (isplati), a ne treba da ga se liši (tj. da ne predaje holopa poveriocu).

118. Ako neko kupi tuđeg holopa ne znajući, vlasnik da uzme holopa (natrag), a ovome da se vrati novac, pošto se zakune da je platio u neznanju; ako je znajući kupio, izgubiće novac.^[259]

119. Ako holop dok je u bekstvu stekne imovinu, holopov vlasnik odgovara za njegove dugove,^[260] imovina će pripasti njemu (holopovom vlasniku), a ne treba da ga se liši (tj, da ne predaje holopa poveriocu).

120. Ako neko bežeći ukrade nešto od suseda, ili robu, tada vlasnik (onoga koji je krao) treba da plati za ukradeno.

121. Ako holop pokrade nekoga, (holopov) vlasnik treba ili da plati, ili da ga (holopa) preda (oštećenom), zajedno sa onim s kim bude krao, ali ovo ne važi za ženu i decu (holopa); ali, ako su i oni (žena i deca) s njim krali i sakrivali, njihov vlasnik da ih sve preda (oštećenom), ili da plati za sve; ako su sa njim krali i sakrivali slobodni (ljudi), platiće knezu prodažu (kaznu).

Napomene

Povest' vremennyh let, drevnoruski letopis napisan početkom XII veka u Kijevsko-Pečerskom manastiru. Pošto se pretpostavlja da ga je 1113. godine sastavio monah toga manastira Nestor, poznat je i pod nazivom Nestorov letopis.
Ovo je, ujedno, i prvo pominjanje u domaćim izvorima rodova i rodovskih odnosa kod Istočnih Slovena. Doduše, ruski prvi pisani spomenici nastaju u vreme kada je rodovsko uređenje u njegovom izvornom obliku na tim prostorima već bilo daleka prošlost.
B. Grekov, Kijevska Rusija, 74–75.
Po nekim obeležjima podseća na franačku državu Merovinga i Karolinga. Obe političke tvorevine imaju slično poreklo, strukturu i kasniju sudbinu. B. Grekov, Kijevska Rusija, 29.
Njihova flota imala je dve hiljade čamaca sa po četrdeset ljudi na svakom. Opsada vizantijske prestonice izbegnuta je postavljanjem džinovskog lanca kojim se zatvarao zaliv Zlatni rog, ali Oleg ni tada nije odustao; ulogorio je vojsku na kopnu, izvadio čamce iz vode i naredio da im se nameste točkovi; kad je dunuo povoljan vetar, pred zgranutim pogledima stanovnika prestonice, brodovi, sa razvijenim jedrima, kretali su se kopnom ka gradskim zidinama. Prema Povesti drevnih vremena, Vizantinci su odmah zatražili mir za koji su platili visoku sumu.
U mnogo čemu on je bio srodan sa jezikom ostalih slovenskih naroda, ali je imao i niz osobenosti koje se najviše uočavaju u oblasti leksike.
Prvi put se pominje u izvorima vezano za 859. godinu.
Više o unutrašnjem uređenju Novgoroda v. u poslednjem poglavlju prvog dela knjige.
Ovakav položaj ruske žene održaće se i u potonjim vekovima. Među potpisnicima Ugovora sa Vizantijom 944. godine nalaziće se i opunomoćenici dveju žena, jedne iz redova Varjaga i jedne sa slovenskim imenom Sfandre i Predislave, za koje se sa dosta osnova u literaturi pretpostavlja da su se bavile uvozno-izvoznom trgovinom.
Savez slovenskih plemena u gornjem toku Zapadne Dvine, Dnjepra i Volge;
Staroruski naziv za Estonce i finska plemena istočno od Onješkog jezera;
F. Kont, 98; V. Djurant, 537. Polemike oko tzv. normanske teorije postanka ruske države, stare su već nekoliko vekova, a otpočele su naročito onda kada se M. V. Lomonsov otvoreno suprotstavio konstrukcijama nemačke istoriografije da su drevnorusku državu osnovali Normani (Varjazi). Najbolju sintezu ovih polemika dao je T. Taranovski, Uvod u istoriju slovenskih prava, 101–122.
I. Beljajev, 48.
O problematičnoj etimologiji reči "Rus" i "Rusija", oko čega su oštro suprotstavljeni zagovornici normanske i slovenske teorije, v. sažeto npr. F. Kont, 95–104.
Finsko-ugarsko pleme između Volge i Oke, koje će se uskoro, na razmeđi prvog i drugog milenijuma, stopiti sa Slovenima. Rusi su ih zvali Merja.
I. Beljajev, 49-50.
V. Ključevski, 92–3.
Crkveni ustav kneza Vladimira, Ustav o crkvenim sudovima Jaroslava Mudrog, te lokalni crkveni ustavi donošeni za teritorije pojedinih manastira ili crkava na novgorodskoj i smolenskoj zemlji.
Pri episkopskom dvoru, najviše zbog potreba suđenja, uvek bi boravio jedan broj arhimandrita, igumana, starijih sveštenika, đakona i bojara.
Kneževu ljubavnicu Nastasiju spalili su 1173. godine, a kneza Jaroslava prinudili da se zakune da će živeti u ljubavi sa svojom zakonitom suprugom. Prognali su iz Galiča starijeg kneževog sina Olega, a na presto doveli mlađeg Vladimira. Kroz godinu dana prinudili su i Vladimira da se spašava bekstvom u Ugarsku.
Kada je Roman, sin Rostislava, po želji Andreja Bogoljubskog zauzeo Kijev, i bez savetovanja sa smolenskom "zemščinom" dao Smolensk svom sinu Jaropolku, došlo je do negodovanja članova "zemščine". Jaropolk je izgnan, a Smolensk predat Romanovom bratu Mstislavu Rostislaviču.
Kada je 1154. Jurij Dolgoruki prognao Rostislava Rjazanjskog i na njegovo mesto postavio svog sina Andreja Bogoljubskog, Rjazanjci su noću doveli u grad Rostislava s Polovcima i Andrej je jedva uspeo da utekne, po predanju, ne navukavši čak ni čizme; njegova družina je poubijana, a jedan deo se podavio u reci.
Za njegove vladavine, prvi put se u istorijskim izvorima 1147. godine pominje grad Moskva, kao pogranično mesto između Suzdaljske i Černjigovske kneževine, te se zato u narodnom predanju Jurij Dolgoruki smatra za njenog osnivača.
Otud i naziv Vladimirsko-Suzdaljska kneževina.
Kao početak postojanja Novgorodske republike uzima se i godina 1136. kada su Novgorodci zbacili kneza Vsevoloda i uzdigli svoju gradsku skupštinu (veče) na nivo faktički najvišeg organa vlasti. Već od 1265. učvršćuje se ustavna tradicija da Novgorodci putem ugovora ograničavaju vlast izabranih kneževa, te njihova funkcija u Republici postaje bezmalo simbolična.
Jaroslav je do kraja života održavao dobre i bliske odnose sa Novgorodom, kome je za kneza postavio svog sina Vladimira. Tamo je Vladimir podigao velelepni hram Svete Sofije, u kojem će biti sahranjeni i on i njegova žena.
V. Ključevski, 137.
Isto, 1412.
Sav ekonomsko-politički potencijal Republike zapravo se nalazio u rukama tridesetak najkrupnijih bojarskih porodica koje su preko učešća u državnom aparatu i trgovini lako usklađivale svoje plutokratske porive sa najkrupnijim novgorodskim trgovcima.
Zemci, svojezemci.
Smerdi.
Polovnjiki, izornjiki.
Njerevski, Zagorodski i Ljudin (Gončarski, tj. grnčarski).
Slavenski i Plotnjicki (tj. tesarski).
U ratno vreme stotine su vojni delovi kvartova, neka vrsta vojnih okruga, a u mirno doba policijski okruzi.
Arheološka iskopavanja starog jezgra Novgoroda ozbiljno dovode u pitanje broj učesnika na ovim skupštinama, budući da se pokazalo da je na Trgu moglo da stane samo nekoliko stotina ljudi, a nikako svi stanovnici Novgoroda.
V. Ključevski, 143 4.
M. Tihomirov, Drevnerusskie goroda, 215–220.
Prvi izabrani posadnik Novgoroda 1126. godine bio je Miroslav Gorjatinič.
I. Beljajev, 135.
Isto, 137.
Od 1156. Novgorodci sami biraju svog episkopa, koji već od 1165. ima čin arhiepiskopa. Po rangu u državnim poslovima, on je odmah iza kneza. Svi državni akti Novgoroda (gramote) overavani su njegovim potpisom i pečatom. Po pravilu, arhiepiskopi su išli da pozivaju nove kneževe i pregovaraju sa njima o uslovima dolaska na novgorodski kneževski presto.
Prigorod – neprevodivo, zato što u savremenom ruskom jeziku znači predgrađe, što nije isti pojam koji je ova reč nekada označavala. Pojedini prigorodi bili su udaljeni od svog grada osnivača i preko dvesta kilometara.
Prema viđenju B. Grekova, "muževi" su glavni predmet pažnje u tekstualno najstarijim slojevima tzv. Kratke Ruske pravde: oni žive, okruženi slugama, u velikim kućama (horomima), ne kidaju veze sa seoskom opštinom (mirom), naoružani su i često potežu mač, raspolažu imovinom koja se može kupovati i prodavati, mogu da plaćaju za nanete povrede i uvrede dakle, taj termin označava zemljoposednike. B. Grekov, Kijevska Rusija, 110-111.
I sama reč bojar, po nekim hipotezama, nastala je verovatno od prideva veći (boljij, boljšij).
Naziv ognjiščanjin upotrebljava se samo u novgorodskim letopisima i odnosi se, očigledno, samo na novgorodske bojare. Sreće se i u nekoliko članova Ruske pravde.
B. Grekov, Kijevska Rusija, 120.
Kada je knjeginja Olga bila primljena na vizantijskom dvoru, sa njom su na svečanom ručku, po svedočenju Konstantina Porfirogenita, bila i četrdeset i četiri ruska trgovca.
U Novgorodu su se ovi trgovci zvali "pošlji", a u Smolensku "pravi trgovci", kako bi se razlikovali od onih koji ne pripadaju trgovačkim udruženjima. Za učlanjenje u trgovačko društvo "Jovanovski sto" u Novgorodu, na primer, zahtevan je ulog od 50 grivni srebra.
B. Grekov, Kijevska Rusija, 204-237.
Zajedno sa robovima, holopima i trećom kategorijom – rjadovičima, koji su, najverovatnije, radili po ugovoru.
V. Rogov, 14.
B. Grekov, Kijevska Rusija, 176.
U najstarijim ruskim prevodima Jevanđelja "srebroljupci" se nazivaju "kunoljupci". Novčana jedinica rublj pojaviće se tek u vreme tatarske vladavine, početkom XIV veka, ili najranije krajem XIII veka (u Novgorodu); nastala je tako što je grivna srebra presečena na polovinu, a po nekim autorima na četvrtinu. Na ruskom "rublju" inače znači sečem, odsecam, slično našim glagolima odrubiti, prerubiti.
Po V. Ključevskom, grivna kuna je, u XI i početkom XII veka, težila polovinu funte srebra, a krajem XII veka, svega četvrtinu, oko 102 grama srebra.
A. Solovjev, Predavanja, 135.
Ove izraze koristi Đura Daničić u prevodu Staroga Zaveta gde Jotor savetuje Mojsija ("postavi nad njima za poglavare tisućnike, stotinike, pedesetnike i desetnike"); Druga Knjiga Mojsijeva, 18, 21. U Vukovom Rječniku su pak, i tisutnjik i hiljadar.
Veoma podseća na staroislandsku reč "pjon" sluga, pa se može pretpostaviti da su naziv na rusku zemlju doneli Varjazi (Normani).
U vreme Olega (879-912) to su Drevljani, Hrvati, Duljebi, Tiverci, Radiniči, a na početku njegove vladavine i Severjanji. Od njih, u vreme Igora (912-945), u ovoj grupi više nisu Duljebi ali su još i Uljiči. U vreme Svjatoslava (964-972) i Vladimira (980-1015) nepokoreni su bili samo Vjatiči.
U vreme Olega to su Iljmeni, Kriviči i Merjani.
Ukoliko nije naplaćivana u korist države (kneza), već samo kao naknada oštećenima, onda i nema svojstvo javnopravnog instituta kazne.
Ustavna gramota Rostislava Mstislaviča Smolenskog iz 1150. godine, na primer, detaljno uređuje sve vrste dažbina, njihove iznose, vreme i način njihovog ubiranja.
Po nekim autorima, već u X veku postojala je praksa da jedna trećina prikupljenih dažbina ide u ličnu kneževu kasu, a dve trećine u državnu.
Ista vira predviđena je u Ugovoru Mstislava Davidoviča Smolenskog sa Rigom i Gotlandom 1229. godine.
Tada se carina određivala prema broju dasaka koje su činile dno broda. Za nadograđenu lađu ("nabojnaja"), tj. opremljenu za dalja putovanja, za svaku dasku uzimana je dvostruka carina.
Ovo je, takođe, propisano u crkvenim ustavima Vladimira i Jaroslava.
U najstarije poznato vreme, ova reč označavala je naturalni ili novčani namet koji se naplaćivao od pokorenih plemena ili naroda. Kasnije, od XI do XVI veka, "danj" označava i porez i feudalnu rentu, a tako je nazivan i danak koji su ruske kneževine plaćale mongolskoj Zlatnoj Hordi.
Njegov iznos u IX i X veku nije bio veliki. Obično se kretao oko vrednosti jednog skupocenijeg krzna, od svakog domaćinstva.
Pominje ga još Konstantin Porfirogenit u X veku. Ruski kneževi su veli svake godine putovali po zemlji, da bi od slovenskih plemena ubirali poljudje.
Počast se sreće čak i u privatnopravnim poslovima toga doba; sačuvan je jedan ugovor o kupoprodaji gde je, pored cene, ugovorena i visina "počestja".
Kneza Igora je, u prvoj godini njegove vladavine (912), napustila većina družinika, njih oko pedeset hiljada. Oni su se, sa petsto čamaca, preko Dnjepra, Crnog i Azovskog mora, Dona, hazarske zemlje i Volge, spustili u Kaspijsko more i tamo nekoliko meseci pljačkali primorske zemlje, sve do Azerbejdžana, ali su, u povratku, svi izginuli u krvavim trodnevnim borbama sa Hazarima. O ovome, u svojim hronikama, izveštava arapski istoričar Masudi. I. Beljajev, 54.
Vaspitač Svjatoslava bio je Asmud, a Vladimira – Dobrinja.
B. Grekov, Kijevska Rusija, 347-364.
Navedeno prema I. Beljajevu, 81.
Isto, 79.
Isto, 82-87.
Sa jačanjem kneževe vlasti, u nešto kasnijem periodu, značaj bojara je oslabio, i oni se više ne pominju u poveljama kao neki osobeni društveni sloj koji ima pravo da njegovi predstavnici zajedno sa knezovima učestvuju u izdavanju povelja.
Njegov potpuni naslov je "Ustav Svetog kneza Vladimira, koji je krstio Rusku zemlju, o crkvenim sudovima".
Fotije je živeo 820–897. godine, a knez Vladimir u drugoj polovini X veka (umro 1015. godine).
Rostislav Smolenski davao je crkvi desetak od poljudja i preko toga je još nekoliko sela ustupio crkvi, a Andrej Bogoljubski je davao i deseti deo prihoda od svih svojih sela.
Inače, u vizantijskom Nomokanonu, desetak se uopšte i ne pominje, pa je Bilington na osnovu toga zaključivao i o uticaju Zapada na kneza Vladimira. "Konkretan dokaz o manjem uticaju zapadnog hrišćanstva, može se naći u Vladimirovom uvođenju plaćanja desetka, na način koji nije sasvim istovetan s onim na Zapadu, ali je potpuno nepoznat u Vizantiji." Dž. Bilington, 23.
Zbog teške promene po padežima naziva ovog Zakona, u literaturi se za njega najčešće koristi skraćenica ZSLj.
Ovakvo gledište zastupaju M. Andrejev, V. Ganev, T. Zigelj, T. Florinski i R. Hube.
Pretpostavlja da bi mogao biti sačinjen oko godine 885, kada su iz Velikomoravske kneževine u Bugarsku bili pristigli brojni učenici Ćirila i Metodija, iz čijih redova, po S. Bobčevu, možda potiče i sam njegov priređivač.
Njen upravnik jedno vreme bio je potonji slovenski prosvetitelj Metodije.
Ovo, važi samo kada je konj korišćen uz saglasnost vlasnika, bilo da je dat u zakup, bilo na poslugu. Neovlašćeno korišćenje tuđeg konja pak, po ZSLj tretira se kao krađa i kažnjava se telesnom kaznom. Još u vreme Jaroslava, ovo krivično delo ušlo je u Rusku pravdu, ali je tom prilikom telesna kazna zamenjena novčanom.
To je, u stvari, episkop ili njegov namesnik, budući da su već tada, sva sporna dela vezana za starateljstvo, bila u nadležnosti episkopskog suda.
Onaj ko, posle izvršenog krivičnog dela, utekne u crkvu, želeći da tamo sačeka suđenje i presudu, dužan je da svešteniku odmah ispovedi svoj greh (krivicu), čime je sticao pravo na pribežište. Ukoliko bi neko hteo da ga silom izvede iz crkve, mogao je po ZSLj, biti kažnjen sa 140 udaraca i predat sudu. Ovo pravo crkvenog azila izuzetno je retko korišćeno u Rusiji, jer su se izvršioci krivičnih dela, za zaštitu od tužiočeve samovolje, radije obraćali opštini kojoj pripadaju.
Izgleda da je uvođenje epitimija u kazneni sistem zakona imalo za cilj da se naglasi njegov hrišćanski karakter, te da se grešnim pojedincima (krivcima) iz novokrštenog naroda pruži mogućnost pokajanja u duhu hrišćanskih pravila. Epitimije koje Zakon propisuje za izvršioce pojedinih krivičnih dela jesu lišenje pričešća, zabrana prisustvovanja čitavoj liturgiji, ili samo njenim pojedinim delovima, zabrana ulaska u hram, produženi post i pojačane molitve, a sve u trajanju od sedam do petnaest godina.
Poznata su samo dva prepisa Kratke pravde, oba iz sredine XV veka tzv. Akademijin i tzv. Arheografski rukopis. Oni su sadržinski toliko slični, da je skoro izvesno da su nastali prepisivanjem istog izvora (protografa). I jedan i drugi su ispisani u neprekidnom nizu rečenica, bez odvajanja pojedinih reči, bez uvučenih pasusa i podele na članove. Članovi su obeleženi tek naknadno, pa stoga i dolazi do neznatnih odstupanja kod njihove numeracije u pojedinim izdanjima. U ovoj knjizi koristili smo izdanje teksta Kratke pravde iz 1984. godine.
Najstariji poznati prepis Šire pravde nalazi se u jednoj novgorodskoj Krmčiji napisanoj oko 1282. godine (tzv. Sinodalni rukopis), ali se u nauci češće koristi tzv. Trojicki rukopis iz pravnog zbornika "Merila pravednogo" iz druge polovine XIV veka. Tekst Šire pravde čini XXVIII i XXIX glavu ovoga Zbornika. Pojedine odredbe imaju naslove ispisane crvenom bojom, ali je, u celini, podela na članove i njihova numeracija i ovde delo naknadnih proučavanja, pa zato i postoje neznatna odstupanja u različitim izdanjima teksta.
Nikolaj Karamzin (1766-1826), jedini je među velikim ruskim istoričarima prihvatio i zastupao "normansku teoriju" o postanku drevnoruske države. U tome će ga slediti naročito Mihail Pogodin (1800-1875).
Jedini poznati prepis Gramote jeste onaj pronađen u Odesi 1843. godine, a iz njega se ne može pouzdano pročitati da li je doneta 1397. ili 1467. godine. Osim toga, smatra se da ovaj prepis ne sadrži čitav izvorni tekst. Prvi put je štampana 1848. godine.
Bratčina je u drevnoj Rusiji bila stalno društvo, grupa ljudi koji se povremeno organizovano sastaju na narodnom veselju, piru ili gozbi, a u čijem priređivanju su učestvovali sopstvenim prilozima. Imala je "starešinu" (organizatora) gozbe. Ukoliko među njima dođe do nekih nesuglasica, sporova, ili bi se na gozbi dogodilo neko krivično delo, iz svojih redova birali su sud bratčine čije presude Gramota priznaje kao pravovaljane.
Poverenici kneza i "zemščine" pažljivo su kod ulaza u sud motrili da niko drugi osim tužioca i tuženog ne uđe u sudnicu, pa su za tu svoju "službu" primali simboličnu naknadu na teret tuženog.
U drevnom ruskom pravu naziva se polje, što je isti naziv koji su za ovo imaginarno dokazno sredstvo imali i Islanđani, Goti, Šveđani i Germani (campus, camp, capp, Kampf). Najstariji pomen sudskog dvoboja kod Rusa datira iz 1229. godine, kada se pominje u Ugovoru Mstislava sa Rigom.
Mnogi istraživači veruju da su to bile prave knjige, a da su naziv "daska" dobile po jakim koricama koje su, možda, bile od dasaka presvučenih kožom.
Čak je predviđen i slučaj da tada samo jedna strana prihvati sudski dvoboj, a druga ga odbije. Sud onda onoj strani koja pristaje na dvoboj izdaje ispravu o svojini tužiocu onakvu kakvu je tužbom tražio, ili tuženom, onakvu kakvu je predložio u odgovoru na tužbu.
Ukoliko bi poverilac zahtevao da se tuženi koji osporava postojanje duga zakune, tada se stvar, za koju poverilac tvrdi da mu je svojevremeno data kao zaloga, stavlja ispod krsta nad kojim se tuženi zaklinje.
Po nekim pretpostavkama, stara pskovska rublja vredela je jednu novgorodsku grivnu srebra.
Ovaj tekst Kratke pravde, poznat je i pod imenom Akademijin rukopis, a uzima se kao najpribližniji, ili čak identičan originalnoj verziji. Videti Prilog na kraju knjige.
Ove reči iz Letopisa, neodoljivo će svakog poznavaoca pravne istorije podsetiti na legende o spartanskom zakonodavcu Likurgu, atinskom reformatoru Drakonu, ili decemvirima koji su sačinili slavni rimski Zakon dvanaest tablica. Nastanak najranijeg pisanog prava, u legendama po pravilu prati i želja njegovih tvoraca da bude večno, nepromenjivo, što uočavamo još od Hamurabija.
Radi uvida u izvorni i potpuni tekst odredbi o kojima se govori u ovom delu, obavezno konsultovati Prilog na kraju knjige. Redosled članova Kratke Pravde, uvek navodimo prema tzv. Akademijinom rukopisu, po kritičkom izdanju Ruske Pravde iz 1984. godine.
Reč "kazna" u svim, pa i u ovom delu naše knjige, mora se tumačiti sa visokom dozom opreznosti, pošto se istraživači veoma razilaze po pitanju da li iznos koji osuđeni plaća "za obidu" (uvredu, povredu, krivično delo), ide knezu ili oštećenim licima, od čega i zavisi da li je to novčana kazna ili obeštećenje. Prvi put se tek u čl. 35, 36 i 40. Pravde Jaroslaviča izričito pominje i jedno i drugo iznos "za obidu" kao obeštećenje i za "prodažu" kao novčana kazna koja se plaća knezu.
Rusin žitelj Kijevske Rusije; gridin – član kneževe družine; jabetnik knežev službenik, pomoćnik; mečnik onaj koji je naoružan mačem, verovatno iz reda kneževskih družinika; izgoj čovek koji ne pripada nijednoj opštini; Sloven – verovatno žitelj Novgorodske Rusije, ili uopšte severnih oblasti.
Namerno izbegavamo izraz "novčana kazna", pošto se ne uplaćuje državi (knezu), već oštećenom. Obaveza plaćanja, u čitavoj Pravdi Jaroslava (čl. 118. Kratke pravde) i donekle u Pravdi Jaroslaviča (sem u čl. 35, 36. i 40), ostavlja nedoumicu kome se plaća: oštećenom ili državi? Novčana obaveza krivca izražava se kratkim, neodređenim formulacijama "da plati" toliko i toliko "za obidu". Sama reč "obida" u Pravdi znači i uvreda i povreda i uopšte injuria.
Ovo je (uz čl. 11. o prikrivanju "čeljadina") jedino pominjanje stranaca u čitavoj Kratkoj Pravdi. I u jednom i u drugom članu kaže se "Varjag ili Kolbjag". Prvi su nesumnjivo Normani, Skandinavci. "Kolbjag" verovatno označava strance uopšte, nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti. Stranci su u tom periodu najčešće bili ili kneževi vojnici ili trgovci; mada su živeli i u drevnoruskim gradovima, naročito u Novgorodu, nisu u svemu bili upodobljeni starosedelačkom stanovništvu. Njima je, prirodno, bilo teže da obezbede svedoke, što je svakako zakonodavac i imao u vidu kada ih je u čl. 10, oslobodio te obaveze.
I. Beljajev ima sopstveno objašnjenje za ovaj potez zakonodavca; ni u Skandinaviji, ni u Pomeraniji, veli, još uvek nije bilo uvedeno hrišćanstvo pa Jaroslav nije želeo da Varjage i Kolbjage podvrgava hrišćanskim zakonima. I. Beljajev, 214.
Ima mišljenja da je ranije običajno pravo nalagalo da se u ovakvoj situaciji holop ubije zbog uvrede slobodnog čoveka, a da je iznos od 12 grivni, koje po Pravdi Jaroslava plaća gospodar holopa, u stvari otkup njegovog života. Ovakvo objašnjenje dovodi se u pitanje pozivanjem na čl. 26. Kratke pravde, po kojem je naknada za ubijenog holopa pet, a ne dvanaest grivni.
Kasnije zakonodavstvo će, uz zadržavanje istog iznosa obeštećenja od 3 grivne, ovu normu proširiti na sve stanovnike, pa tako član 32. Šire pravde koristi uopštene formulacije "ako se čeljadin sakrije" i "onaj" (koji ga sakrije).
To inače jeste obeležje Ruske pravde u celini da se ne objašnjava ono što je savremenicima sasvim poznato.
U ovakvom, nerazvijenom pravu, u najvećem broju slučajeva jedino se tako može prepoznati namera zakonodavca da određenu radnju tretira kao krivično delo.
M. Sverdlov, 66–69.
Pravda Jaroslaviča je uobičajen naziv za deo Kratke pravde od člana 19. do člana 41, budući da se najveći broj istraživača slaže da je on donet od strane sinova Jaroslava Mudrog.
M.Sverdlov čak smatra da je to i jedina izmena koju su sinovi Jaroslava uneli u tekst Pravde, budući da je, po njemu, čitava Kratka pravda uobličena ne posle smrti Jaroslava Mudrog, već pred kraj njegove vladavine. M.Sverdlov, 105.
U ondašnjem je rečniku izraz razboj više značio svađa, rasprava sa tučom i fizičko razračunavanje, nego li ono što znači u savremenom ruskom jeziku (razbojništvo, razbojnička krađa).
Ova obaveza se u članu 5. Šire pravde, naziva dikaja vira.
Tiun je, po rangu, knežev najviši sluga, upravnik kneževog domaćinstva, odn. dvora, sličan majordomu u Franačkoj.
Rjadovič je pripadao sitnim kneževim slugama, ali se u literaturi nailazi i na mnogo različitih objašnjenja šta je radio i kom društvenom sloju je pripadao: slobodan, poluzavisan, feudalno zavisan... Prema V. Mošinu, to je knežev najamnu službenik po ugovoru, budući da je u drevnoj Rusiji reč "rjad" značila ugovor, sporazum.
Reč "smerd", u značenju ovde upotrebljenom, u literaturi se različito tumači: seljak zavisan od zemljoposednika, seljak uopšte (bilo slobodan, bilo neslobodan), slobodan član seoske opštine i slično.
Knežev družinik ili sudski poslužitelj, a ovde možda izvršitelj. Po V. Mošinu vojnik naoružan mačem.
Prema redosledu pojavljivanja, u čl. 28, 29, 31, 32, 34–37, 39. i 40, to su knežev konj, smerdov konj, kobila, vo, krava, njihova trogodišnja i dvogodišnja mladunčad, tele, jagnje, ovan, tuđi rob, čamac, pernata živina, pas, jastreb i soko, seno i drva, ovca, koza i svinja.
Dok su se kod svih prethodnih članova Kratke pravde istraživači dvoumili kome ide naknada "za obidu" (knezu ili oštećenom), ovde se, pojavljivanjem "prodaže", ta nedoumica donekle otklanja.
Član 41. glasi: Ako neko krade stoku u štali ili kleti (drugoj zgradi), ako je sam, da plati 3 grivne i 30 kuna; ako ih je više, svako po 3 grivne i 30 kuna.
Običaji mogu biti prilično neujednačeni, idući od sela do sela, od kraja do kraja.
Uporediti sa sadržajem člana 74. Šire pravde.
Zakon kaže "desetak", mada je ovo ne deseti deo, već petina onoga što je prihod kneza.
Dok svi ostali članovi Kratke pravde započinju rečima "ako" ili "ukoliko", ova dva imaju svoje naslove. Prvi je naslovljen kao Pokon virni, a drugi kao Urok mostnjikov.
Za nedelju dana virnici da sakupe viru, veli zakonodavac.
Svi novgorodski letopisi (hronike pisane pri hramovima Svete Sofije i Svetog Jakova, počev od tridesetih godina XII veka) dele se na pet grupa ili redakcija.
Na primer, Voljinska krmčija iz 1286, ili Rjazanjska iz 1284. godine.
J. Ščapov zaključuje (1978. godine) da se u osobenim uslovima proširivanja crkvene jurisdikcije na dela koja su tradicionalno potpadala pod kneževsku i gradsku jurisdikciju, pokazalo nužnim da se prvi put jedan svetovni zbornik uključi u sastav zbornika crkvenog prava.
Radi uvida u izvorni i potpuni tekst odredbi o kojima se govori u ovom delu, obavezno konsultovati Prilog na kraju knjige. Redosled članova Šire pravde uvek navodimo prema tzv. Trojickom rukopisu, po kritičkom izdanju Ruske pravde iz 1984. godine.
Statut autonomne hrvatske župe Poljica, zajednice dvanaest sela u zaleđu između Splita i Omiša, čija je najstarija redakcija zapisana oko 1440. godine, jedini je slovenski pravni spomenik koji pored Ruske pravde koristi izraz "verv" (čak jedanaest puta).
Pravna knjiga, ili Knjiga Elblagska (po gradu Elblagu), jedini je zbornik poljskog običajnog prava. Napisana je između 1230. i 1250. godine, a sadrži odredbe o odgovornosti opštine za ubistvo koje su veoma slične ovima iz Ruske pravde (za opštinu koristi izraz "opole").
B. Grekov, Izabrannye trudy, tom I, str. 157–162. i 253–263.
Reč je o veoma visokim iznosima. Osamdeset grivni odgovaralo je tadašnjoj vrednosti sto krava, pa je svakako i zbog toga da se ne bi bitno oslabila ekonomska moć opštine – državna vlast omogućila opštini da viru otplaćuje "tokom više godina".
Deo čl. 16. "za smerdii holop" različito je pročitan. Po Grekovu, Ljubimovu i Sverdlovu treba čitati "za smerda i holopa", a po Tihomirovu "za smerdovog holopa". Po ovoj drugoj interpretaciji teksta, nameće se smisao da su i smerdi mogli imati holope (robove). Kod prve interpretacije pojavljuje se problem što bi, po njoj, kazna za ubijenog smerda i holopa bila jednaka (5 grivni); iz drugih članova Pravde, međutim, vidi se da nije bila jednaka ako bi se smerd tretirao kao slobodan seljak, kazna za njegovo ubistvo je vira od 40 grivni, dok se za holopa samo plaća naknada štete (čl. 1. i 89. Šire pravde). Prema Grekovu, Pravda ovde ima u vidu zavisnog smerda i kneževskog holopa koji obavlja poljoprivredne poslove, slično smerdima. M. Tihomirov, Posobie, 90; B. Grekov, Kijevska Rusija, 222; M. Sverdlov, 112.
Otrok u Ruskoj pravdi uopšte znači neslobodan čovek, rob, ali znači i kneževski sluga, mlađi družinik, pomoćnik sudije i drugih funkcionera iz kneževskog upravnog aparata (virnika, posadnika itd). Pošto je u ovom članu (11) za njegovo ubistvo predviđena vira od 40 grivni, može se pretpostaviti da je zakonodavac imao u vidu kneževog slugu iz reda slobodnih ljudi. M. Sverdlov, 112-113.
Sama reč "klepati" u savremenom neknjiževnom ruskom jeziku i dalje znači oklevetati, lažno optužiti.

U tom pogledu posluhi su isto što i conjuratores u franačkom pravu, ili porotnici i duševnici u starom srpskom i hrvatskom pravu.

U XII i XIII veku to je 10 grivni srebra ili 40 grivni kuna.
M. Sverdlov, 118-121.
Reč "protor" u originalnom tekstu člana 38. Šire pravde, u novijim pravnim, istorijskim i lingvističkim istraživanjima upravo se tumači kao naknada za pretrpljene gubitke, štetu, a ne više kao sudski trošak, kako su smatrali neki stariji autori.
Očigledno, od nevlasnika iz "tuđe zemlje", pošto bi u protivnom svod bio mogućan.
M. Tihomirov, Posobie, 94.
Tako je spajanjem članova 21. i 38. Kratke pravde u član 40. šire Redakcije otklonjena dvosmislena formulacija člana 21. kratke Redakcije, usled koje se ni najpažljivijim tumačenjem nije moglo razaznati koga treba ubiti na licu mesta "kao psa" da li ognjiščanjina koji se upustio u razbojništvo. ili onoga ko je u razbojništvu ubio ognjiščanjina (dok je ovaj štitio kneževu imovinu).
M. Sverdlov, 129.
Kontradiktornost između pojedinih rešenja Ruske pravde upravo potvrđuje da su u nju unošene pravne norme veoma različite starosti i da je to činjeno u različito vreme.
U pogledu visine kamate za vreme kraće od godine dana, svi se istraživači slažu da je prema tumačenju poslednjeg stava čl. 53 iznosila 20% odn. deset kuna na grivnu (1 grivna ima 50 kuna). Velika neslaganja su, međutim, oko visine godišnje kamate. Proizašla su iz različitog tumačenja izraza "v tret" upotrebljenog u čl. 51. Tako Ključevski, Sverdlov i priređivači kritičkog izdanja Pravde iz 1984. godine tvrde da je zakonska godišnja kamata propisana u ovom članu iznosila 50%, po Tihomirovu je 40%, a V. Mošin je ovaj član razumeo tako da je godišnja kamata "trećina posuđene svote". M. Tihomirov, Posobie, 97; Rossijskoe zakonodatel'stvo, 101; Lj. Kandić, 144. i M. Sverdlov, 130.
Što u osnovi prihvataju i L. Čerepnin i I. Smirnov.
M. Sverdlov, 1313.
Treba imati u vidu da sa članom 53. počinje deo Ruske pravde koji S. Juškov posmatra kao zaseban zakonski tekst (Ustav Vladimira Monomaha) koji uključuje sve preostale članove Šire pravde, dok su npr. Tihomirov, Grekov i Sverdlov zagovornici teze da Ustav Vladimira Monomaha čini samo čl. 53; Po Čerepnjinu, ovaj Ustav čine članovi 53-66.
Donete su, kako se misli, radi zaštite interesa trgovaca i zeleneša.
Ustanici su opljačkali i razorili njegov dvor, a po svoj prilici na funkciji tisjackog zamenio ga je upravo Ratibor koji se u članu 53. pominje kao kijevski tisjacki.
On je u to vreme već bio knez smolenski (od 1067. godine), černjigovski (od 1078) i perejaslavski (od 1093. godine).
Kao pretpostavljeno vreme donošenja Ustava Vladimira Monomaha, pored 1113, u literaturi se pominje i 1115. i 1116. godina.
Deset kuna od grivne isto je što i 20% odn. jedna petina, pošto je jedna grivna tada vredela pedeset kuna.
U prilog drugom tumačenju navodi se da je i projekat ugovora između Novgoroda i Libeka iz 1269. godine predviđao prodaju u ropstvo i nesolventnog dužnika i njegove žene. M. Tihomirov, Posobie, 99.
Etimološki, reč zakup nastala je da bi označila onoga koji radi "za kupu", ali je otkrivanje sadržaja samog pojma "kupa" (u nekim prepisima Pravde i "kopa") prilično problematično. Uglavnom se uzima da je "kupa" pozajmica ili plata primljena unapred (Sergejevič, Grekov, Mošin i Sovjetski Enciklopedijski Rečnik); Juškov zaključuje da u njenoj osnovi stoji dužnikova obaveza koja može da nastane po različitim osnovama zajam, najam, uslovno oslobođenje holopa; mišljenje Argunova da je "kupa" naturalna renta koju "zakup" duguje gospodaru, a "kopa" mera novca i proizvoda, uglavnom nije šire prihvaćeno.
M. Sverdlov, 137, a o funkcionalnoj povezanosti Ustava o zakupima i Ustava o holopima, kod istog autora, str. 165.
B. Grekov, Kijevska Rusija, 202.
Mnogo polemika i nagađanja izazvala je reč koja se nalazi ispred reči "konj". U različitim prepisima Pravde ona se pojavljuje u tri varijante: vojski, vojinski i svojski. Po Grekovu, to je samo arhaičan način pisanja reči "svoj", dok su Juškov i Tihomirov ovde videli "vojnog konja" na kome je "zakup" išao u borbu u sastavu vojske svoga gospodara.
Rossijskoe zakonodatel'stvo, 103.
Očigledno, misli se na ubistvo tuđih robova, pošto ubistvo sopstvenog nije predstavljalo krivično delo, već samo greh za koji, eventualno, može biti izrečena crkvena kazna prema crkvenom pravu i od strane crkvenog suda.
M. Sverdlov, 143. U ranogermanskim zakonicima (Salijskom, Alamanskom, Bavarskom) i u ranom germanskom nepisanom običajnom pravu, krivično delo izbijanja zuba bilo je veoma rasprostranjeno.
Najviša kazna plaća se za krađu jastreba i sokola, koji su u to vreme često korišćeni u lovu.
Reč "dvor" (sem u slučajevima kada se izričito kaže "knežev dvor" kao u čl 38. Kratke i u čl. 40. Šire pravde) može u Široj pravdi značiti: knežev dvor (čl. 29), dvorište (čl. 58), kuća i domaćinstvo u širem smislu (čl. 100–103), stambene i ekonomske zgrade (čl. 83). A. Zimin smatra da "dvor" u čl. 83. označava kuću feudalca, zemljoposednika, pa je zato i kazna toliko stroga.
Da li je knez pomenut kao nosilac vrhovne vlasti, ili pak u svojstvu gospodara sopstvenih domena, iz zakonskog teksta se ne može saznati, a u literaturi postoje zagovornici i jednog i drugog shvatanja. B. Grekov, upoređujući ovu odredbu sa analognim rešenjima poljskog običajnog prava sadržanog u tzv. Pravnoj knjizi Elblaga, zaključuje da je reč o ovom drugom. B. Grekov, Izabrannye trudy, tom I, 402-406.
U crkvenom Ustavu Jaroslava Mudrog, imovina umrlih lica zavisnih od crkve, kada nema muških naslednika, prelazi na episkopa.
Kćeri su u naslednom pravu izjednačene sa sinovima, tj. sa svojom braćom, krajem XV veka, prvi put u Sudebniku iz 1497.
Takav stav je najdoslednije zastupao M.F. Vladimirski-Budanov. V. Rossijskoe zakonodatel'stvo, 115–116.
Poznati su primeri pravovaljanih testamenta iz druge polovine XIII veka u kojima su kao naslednici bili imenovani brat, supruga i manastir. Iz ovoga doba postoje i zapisi o sporovima pobočnih srodnika umrlog oko nasledstva.
Radi označavanja objekata testamentalnog raspolaganja, Pravda ovde koristi reč dom (a ne dvor, kao u članu 100) za koju, priređivači izdanja Pravde iz 1984. godine vele da označava "imovinu, uglavnom pokretnu, za razliku od reči dvor koja podrazumeva i pokretnu i nepokretnu imovinu". Rossijskoe zakonodatel'stvo 116.
Ovde Pravda u čl. 103. za testament koristi izraz "jazik".
"Berestjanaja gramota" (u slobodnijem prevodu "zapis na brezovoj kori") jeste autentičan spomenik drevnoruske pismenosti i staroruskog jezika XI-XII veka. Pisane su metalnom ili koštanom pisaljkom na brezovoj kori. Arheološkim iskopavanjima počev od 1951. godine, pronađeno ih je više od sedamsto pedeset. Najstarije potiču iz prve polovine XI, najmlađe iz sredine XV veka. One pronađene u Novgorodu, sadrže privatnu prepisku, đačke zadatke i vežbanja, ali i tekstove od velikog pravnoistorijskog značaja: naredbe feudalaca zavisnim ljudima, žalbe seljaka, izveštaje seoskih starešina, skice, nacrte testamenata, pa čak i sudske tekstove.
Prvi je to učinio A. Presnjakov u svojoj knjizi Predavanja iz ruske istorije, objavljenoj 1938. godine u Moskvi.
Ovo, međutim, nisu i jedini izvori holopstva u drevnoj Rusiji. To su još i rođenje od holopa, zarobljavanje, pokušaj bekstva zakupa i, eventualno, prodaja u ropstvo nesavesnog trgovca.
U ruskom gradu XII veka holopi su, izgleda, bili živo uključeni u robno-novčane odnose, i na to se gledalo kao na nešto redovno, uobičajeno. Iz ugovora Smolenska i Rige iz 1229. godine, vidi se da su kneževski i bojarski holopi učestvovali čak i u međunarodnim trgovačkim poslovima zajedno i (u okvirima ovlašćenja) ravnopravno sa slobodnim ljudima.
I. Smirnov, Očerki, 173-4.
M. Sverdlov, 164-165.
Vreme pojave privatne svojine na zemlji ne može se, naravno, tačno odrediti, ali je nesumnjivo da u periodu od VII do IX veka ona već postoji u basenu Volhov-Dnjepar. Prema izvorima iz XI veka, kneževski, bojarski i crkveni posedi (votčine) već su organizovani kao seoska gazdinstva zasnovana na radu robova i zavisnih seljaka. B. Grekov, Kijevska Rusija, 269.
Pomestja su posedi koje knez daje svojim družinicima ili doživotno, ili dok im traje služba, ali u svakom slučaju uz ograničenje da se ova zemlja ne može prodavati, zalagati, niti prenositi u nasleđe. Prva pomestja koja je davao knez Vladimir izdvajana su iz kneževskog, a ne iz opštinskog zemljišnog fonda.Verv ili mir su instituti oko kojih su se tokom XIX i XX veka naučnici veoma sporili da li su opštine, teritorijalne zajednice suseda, ili su krvnosrodničke zajednice slične porodičnim zadrugama kod Južnih Slovena.
Knjeginji Olgi, na primer, pripadala su sela Olginči i Budutino, Vladimiru I je pripadalo selo Predslavino i naselje Berestovo. Svojim ženama, knez Vladimir je, do primanja hrišćanstva izgleda, darivao čak i gradove.
Neki autori smatraju da su ovako dodeljeni posedi od samog početka bili nasledni.
Sem onim licima koja bi želela da postanu članovi opštine i da preuzmu na sebe obaveze koje su ležale na zemlji.
U smislu da su dažbine vezane za nju plaćane istom knezu i da je njeno stanovništvo kao "svoj" grad imalo onaj dotadašnji.
Dvor je, u stvari, obuhvatao mnogo više od kuće; tu su i ekonomske zgrade, staje, ograđena dvorišta, a ponekad čak i crkvena zgrada.
Od pomeščika se zahtevalo da ide u rat sa određenim naoružanjem i utvrđenim brojem ratnika, saobrazno količini zemlje koja mu je data kao pomestno držanje.
Prvi put se darivanje zemlje Crkvi pominje u Letopisu pod godinom 1061, u vreme Izjaslava, kada ovaj Antoniju, osnivaču Pečerskog manastira, daje Pečersku goru.
Pripadaju ne ovom ili onom episkopu, igumanu, već episkopskom činu (crkvi) i manastiru.
Suprotno ovome, do sticanja svojine održajem nije dolazilo prostim držanjem neobrađene zemlje, pa makar to držanje trajalo i sto godina.
Kao, na primer, u slučaju prodaje u ropstvo prezaduženog trgovca, ali ovako ne misle svi istraživači Ruske pravde; neki su uvereni da se prinudno može prodati samo imovina dužnika, ali ne i on lično.
Upravo ovako neki istraživači objašnjavaju nedovoljno jasne društvene kategorije "zakupa", kao i pojam "kupe", koju oni, sudeći po smislu Ruske pravde, odrađuju (verovatno kod svog poverioca).
Zato se ugovor o kupoprodaji vrednijih stvari zaključivao javno na trgu, čime su se izbegavale kasnije eventualne pretenzije na stvari trećeg lica.
Indirektno, na ovaj zaključak upućuje i činjenica da se, po Gramoti, i žene pojavljuju kao učesnice sudskog dvoboja; štaviše, morale su da se lično tuku, ukoliko su obe strane u sporu žene.
Tako se, na primer, kod kupoprodaje bolesne krave, po rečima iz Gramote, ugovor raskidao, a novac vraćao kupcu.
Pretpostavlja se, prema opštem duhu zakonodavnih rešenja Gramote, da su i ugovori zaključeni pod pretnjom ili od strane duševno obolelih lica mogli da se osporavaju i raskidaju.
K. Kadlec, 79-80.
U nekim delovima Rusije sreću se do XII, pa i do XIV veka.

Arapski izvori iz IX–X veka govore da su Rusi imali i po nekoliko žena i ljubavnica. Po rečima Letopisa, knez Vladimir je pre pokrštavanja imao pet zakonitih žena, a u Višgorodu, Belgorodu i Berestovu još i oko osamsto ljubavnica. Poljski knez Mješko (druga polovina X veka) do krštenja je imao sedam žena. K. Kadlec, 78.

Po trećem, najrasprostranjenijem gledištu, verv uopšte nije krvno-srodnička, već samo teritorijalna zajednica opština.
Od grehovnog korena bivaju loši plodovi, veli letopisac.
Još je Ibn Fedlan zabeležio u X veku da je imovina umrlih Rusa deljena na tri dela.
Najstariji sačuvani ruski testamenti su iz 1147. i 1287. godine. A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana, 133.
U Povelji svetog Save manastiru Sv. Nikole u Vranjini, iz 1233. godine, prvi put je reč "obida"upotrebljena u značenju krivično delo uopšte. Inače, staro srpsko pravo za označavanje ovog pojma koristi još i termine krivina, dlg, zlo, ispakostiti, prestupiti, preslušati, a prvi put u Dušanovom Zakoniku i izraz sagrešenije. T. Taranovski, 365-68.
Protiv učesnika pobuna, inače, primenjivane su kazne na licu mesta, često izvršavane masovno. U borbi za vlast i sami kneževi su posezali za nedostojnim sredstvima i radnjama koje su imale obeležja teških krivičnih dela, ali se pitanje odgovornosti za takvo postupanje rešavalo u zatvorenim krugovima. Izdaja kneza, takođe se razmatrala u uskim kneževskim krugovima, a odgovornost je često zavisila od stvarnog odnosa političkih snaga. U tom pogledu se drevna ruska država ne razlikuje od bilo koje druge srednjovekovne države.
Ubistvo holopa, doduše, tretira se više kao uništenja tuđe imovine, pa se holopovom vlasniku samo isplaćivala njegova uobičajena tržišna cena.
Za krađu kneževog konja, na primer, kazna je tri grivne, a za krađu smerdovog dve.
U praksi feudalnih republika Pskova i Novgoroda, međutim, represiji su često izlagani ne samo oni koji su svojim ponašanjem škodili interesima celokupne zajednice, već i oni čiji su postupci ugrožavali interese uske grupe vladajućeg bojarstva. Za odbijanje ratova protiv moskovske vojske, na primer, vladajući vrh Novgoroda praktikovao je masovna premlaćivanja običnih građana.
Prema nekim tumačenjima, u jednom slučaju Gramota ima u vidu krađu državne imovine, a u drugom obično razbojništvo.
U skandinavskim legendama o Olafu, krvna osveta iz vremena Jaroslava Mudrog opisana je kao vansudska ustanova.
Po drugom tumačenju, "potok" je označavao zatočenje na kneževom dvoru, uz prepuštanje knezu da odluči o daljoj sudbini krivca. Po mišljenju B. Grekova, ova kazna odgovara onoj iz čl. 88. Poljičkog statuta, gde se predviđa da kuća krivca bude spaljena, a on sam izgnan iz zajednice. B. Grekov, Izabrannye trudy, tom I, 244. T. Taranovski takođe smatra da se ovde radi o konfiskaciji i progonstvu, nalazeći analogne slučajeve u srpskom srednjovekovnom pravu. T. Taranovski, 403-406.
Analogna situacija zbila se u Srbiji oko 1308. godine, kada su dubrovački izaslanici molili kralja Milutina da umesto vražde od 500 perpera, do tada uobičajene novčane kazne za ubistvo, uvede smrtnu kaznu. Kralj je odbio ovaj predlog rečima da ne želi prolivanje krvi svojih, već da će i dalje poštovati stari običaj vražde, utvrđen još u vreme njegovih predaka.
Navedeno prema prevodu A. Solovjeva, Predavanja, 138.
Približno tržišnoj vrednosti dvadeset konja.
Inače, u slovenskom pravu uopšte, lišenje slobode (zatvor) kao kazna, prvi put se, izgleda, pojavljuje u Uredbama češkog kneza Bržetislava iz 1039. godine. K. Kadlec, 105.
Tako je, na primer, knez Izjaslav, 1067. godine, zatvorio u podrumu kneza Vseslava sa dvojicom sinova; ili, recimo posle smrti Jaroslava Mudrog, njegovi sinovi su oslobodili iz podruma strica Sudislava i silom ga postrigli za monaha.
Prvi put na ovim prostorima, smrtna kazna je propisana u Dvinskoj gramoti iz 1397-98. godine.
Stara pskovska rublja je, po nekim pretpostavkama, vredela jednu novgorodsku grivnu srebra.
Sličnu ustanovu poznaje staro poljsko i češko pravo kao "krik", Vinodolski zakon (klič, povik) i Poljički statut (vapaj). K. Kadlec, 99.
Vinodolski zakon je zbornik pravnih propisa samoupravne župe Vinodol, koju je činilo devet opština između Rijeke i Senja. Napisan je 1288. na narodnom jeziku i ima 77 članova. Kao i Poljički statut, sadrži najstariju slovensku pravnu terminologiju.
B. Grekov, Izabrannye trudy, tom I, 96-98.
Na primer, u najstarijem češkom i poljskom pravu (svod, zuod), kao i u članovima 180. i 193. Dušanovog Zakonika (svod).
Dušanov Zakonik, na primer, u članovima 84. i 106. samo pominje ordaliju "kotao" (judicium aquae ferventis), a tek malo bliže određuje "železo", dok potapanje u vodu uopšte i ne pominje.
B. Grekov, Izabrannye trudy, tom I, 271, 380-382.
Sadržaj člana XXIV (pravdanje gvožđem) i XXV (pravdanje vodom) Knjige Elblaga daje se prema njenom izvornom tekstu, objavljenom u knjizi B. Grekova, Izabrannye trudy, tom I, 431-437.
Ovo rastojanje je, očigledno, kraće od onog kod "opravdanija železom" iz čl. 150. Dušanovog Zakonika, gde okrivljeni nosi komad usijanog gvožđa od crkvenih dveri do oltara.
Molitva, u kontekstu očekivanja Božje pomoći u jednom ili drugom pravcu, čak pominje Sedraha, Misaha i Avdenaga, koji su zahvaljujući milosti Božjoj izašli bez ikakvih povreda iz užarene peći, kada su u nju bili bačeni po naređenju cara Navuhodonosora (Knjiga proroka Danila, 3, 20-27).
Doduše, crkva je i sudski dvoboj nerado tolerisala, ali se tim pitanjima, u pravnoistorijskoj nauci, do sada niko nije produbljenije bavio, te se o odnosu Crkve prema sudskom dvoboju na slovenskim prostorima zna veoma malo.
G. Djačenko, 444. Sličnu zaštitu od povreda propisivalo je i češko pravo, dok je, izgleda, sudski dvoboj u Poljskoj bio najkrvaviji: pošto nisu nosili šlemove, čl. XXIII, 2. Pravne knjige Elblaga izričito propisuje da glave učesnika u sudskom dvoboju treba što više posuti pepelom "kako krv ne bi išla u oči i ometala ih u borbi".
Izrazom "obida" u Ruskoj pravdi označava se krivica, ponegde i samo krivično delo, a u drugačijem kontekstu i povreda prava, nepravda.
Usled oštećenja teksta ili greške prepisivača, teško je razabrati reči "u vervi", ali se većina istraživača, uključujući i B. Grekova, slaže da treba pročitati upravo tako.
Termin verv u Široj pravdi upotrebljen je još samo u članovima 4, 5, 6, 19. i 70. Šire pravde i samo na jednom mestu (čl. 20) u Kratkoj pravdi. Istraživači nisu jednodušni da uvek znači "opština"u smislu teritorijalne zajednice suseda; po nekima to je šira srodnička zajednica.
Ova reč je u Trojickom rukopisu ispuštena verovatno omaškom prepisivača, ali postoji u drugim redakcijama Ruske pravde iz tzv. Trojicke i Puškinske grupe prepisa.
Grivna zlata vredi 10 grivni srebra ili 40 grivni kuna (u XII i XIII veku).
Izrazom obida u Ruskoj pravdi označava se krivica, ponegde i samo krivično delo, a u drukčijem kontekstu i povreda prava, nepravda.
U nekoliko drugih prepisa i "nos odseče".
Puni broj svedoka je dva ili sedam (ne postoji saglasnost među istraživačima).
Odnosno onog koji ne može da imenuje prethodnog držaoca sporne stvari.
Različito se tumači: šteta, izgubljena dobit, sudski trošak.
Različito se tumači: "za letinu" i "za godinu".
Da li zakletvom poverilac potvrđuje postojanje duga, ili dužnik njegovo nepostojanje, iz teksta Pravde se ne može razaznati, a u literaturi su potpuno oprečna tumačenja.
Dozvoljena mesečna kamata (rez) za kratkoročne zajmove, sudeći po čl. 53, iznosila je 10 kuna na jednu grivnu, odn. 20% po računanju da grivna vredi 50 kuna. Tihomirov, Posobie, 97, Sverdlov 130. Sam izraz "v tret" tumači se veoma različito.
Veliki broj istoričara smatra da je ovaj sastanak održan 1113. godine.
Ako se pročita kao "voditi" onda bi značilo trgovca, ako li kao "voziti", "prevoziti", onda robu. Od toga zavisi sama suština ovog dela čl. 55. (da li poverioci prodaju samo imovinu prezaduženog trgovca, ili i njega samog). Staroslovenski rečnik G. Djačenka daje primere i jednog i drugog značenja reči "vesti".
U Trojickom rukopisu "voiskij", ali u nekim drugim prepisima "svojski". M. Tihomirov (Posobie, 99) smatra da treba pročitati "vojnog konja".
U mnogim drugim prepisima, međutim, piše "kriva", što suštinski menja smisao: i za ubistvo žene, vira je kao i za slobodnog muškarca, 40 grivni, sem u slučaju kada je do ubistva došlo i njenom krivicom ("tada poluvira 20 grivni").
U drugim prepisima ovde stoje reči "bez dece".
U tzv. Sinodalnom Rukopisu iz 1282. godine nema reči "svojoj deci", pa su se, usled ove razlike, u nauci izrodila brojna neslaganja oko pravog smisla ovog člana.
"Gospoža", isto kao što se rečju "gospodin" označava vlasnik, sopstvenik.
U Trojickom rukopisu bilo napisano "smertiju" (tj. smrću oca), pa je prepravljeno na "s materiju" (tj. zajedno sa majkom).
Samo jedno od nekoliko mogućih značenja odredbe koja počinje rečima "A dvor bez dela".
Ovde "bez jazika" može značiti i "bez usmenog testamenta", tj. kada je bila toliko lošeg zdravlja, da nije mogla ni govoriti.
Znači: prihvatiti se dužnosti tiuna ili ključara (nadzornika, upravnika, domoupravitelja) kod kneza ili bojara.
Zakup, rjadovič, najamni radnik, a možda čak i sitni feudalci koji su umesto holopa obavljali neke dužnosti na dvoru kneza ili bojara (nema jedinstvenog tumačenja).
Znači: plaća kao da ga je ubio (v. čl. 26. KP i 16. ŠP), ali jednu grivnu kune manje, pošto mu se ona računa kao naknada za hvatanje.
Ispušteno u Trojickom rukopisu, pa se preuzima iz drugih prepisa tzv. Musin-Puškinske grupe (takođe iz druge polovine XIV veka).
Videti prethodnu napomenu.

Izvori i literatura

Argunov P. A, O zakupah Russkoj Pravdy, Leningrad 1934.
Beljaev D. I, Istorija russkogo zakonodatel'stva, reprint izd. iz 1879, Moskva 1999.
Bilington Dž. H, Ikona i sekira, preveo s engleskog Branko Vučićević, Beograd 1988.
Bobčev S, Istorija na starob''lgarskoto pravo, redak. prof. P. Petrov, Sofija 1988.
Bol'šaja Sovetskaja Enciklopedija, 3-e izd. Moskva 1969-1978.
Vladimirskij-Budanov M. F, Obzor istorii russkogo prava, Kiev 1907.
Garkavi A. Ja, Skazanija musul'manskih pisatelej o Slavjanah i Russkih, SPb. 1870.
Goetz K. L, Das Russische Recht, I-IV, Stuttgart 1910-1913.
GRAMOTY VELIKOGO NOVGORODA I PSKOVA, pod red. S. N. Valka, Moskva-Leningrad 1949.
Grekov B. D, Izabrannye trudy, t. I, Moskva 1957.
Grekov B. D, Kijevska Rusija, preveo s ruskog Rene Lovrenčić, Zagreb 1962.
D'jakonov M. A, Očerki obščestvennogo i gosudarstvennogo stroja Drevnej Rusi, SPb. 1910.
D'jačenko G, Polnyj cerkovno-slavjanskij slovar', I–II, Moskva 1900.
Djurant V, Doba vere, Istorija civilizacije 4/I, preveo s engleskog Ljubomir Veličkov, Beograd 1998.
Evers I. F. G, Drevnejšee russkoe pravo v istoričeskom ego raskrytii, SPb. 1835.
Zimin A. A, K istorii teksta Kratkoj redakcii Ruskoj Pravdy, Moskva 1954.
Zimin A. A, Feodal'naja gosudarstvennost' i Russkaja Pravda, Moskva 1965.
Zimin A. A, Holopy na Rusi, Moskva 1973.
Juškov S. V, Očerki po istorii feodalizma v Kievskoj Rusi, Moskva 1939.
Juškov S. V, Obščestvenno-političeskij stroj i pravo Kievskogo gosudarstva, Moskva 1949.
Juškov S. V, Russkaja Pravda - proishoždenie, istočniki, ee značenie, Moskva 1950.
Kadlec K, Prvobitno slovensko pravo pre X veka, preveo s poljskog T. Taranovski, Beograd 1924.
Kalačov N. V, Predvaritel'nye ţridičeskie svedenija dlja polnogo ob''jasnenija Russkoj Pravdy, SPb. 1880.
Karamzin N. M, Predanija vekov, iz "Istorii gosudarstva Rossijskogo", sost. G. P. Makogonenko, Moskva 1988.
Ključevski V. O, Istorija Rusije, preveo s ruskog Dr Milorad Ćirković, Beograd-Podgorica 1997.
Kont F, Sloveni - nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), prevela s francuskog Gordana Petrović, I-II, Beograd 1989.
Lţbimov V. I, Smerd i holop, Moskva 1941.
Mošin V, Prevod i komentari teksta Šire Pravde u knjizi Lj. Kandić, Odabrani izvori iz Opšte istorije države i prava, 7. izdanje, Beograd 1992.
NOVGORODSKAJA PERVAJA LETOPIS' STARŠEGO I MLADŠEGO IZVODOV, Moskva-Leningrad 1950.
POVEST' VREMENNYH LET, I-II, Moskva-Leningrad 1950.
POLNOE SOBRANIE RUSSKIH LETOPISEJ, I-II, Moskva 1962.
Presnjakov A. E, Lekcii po russkoj istorii, t. I, Moskva 1938.
PUTEŠESTVIE IBN-FADLANA NA VOLGU, Moskva-Leningrad 1939.
Rogov A. V, Istorija gosudarstva i prava Rossii IX – načala XX vekov, Moskva 1995.
ROSSIJSKOE ZAKONODATEL'STVO X–XX VEKOV, t. I, ZAKONODATEL'STVO DREVNEJ RUSI, pod obščej redakciej O. I. Čistjakova, Moskva 1984.
Sverdlov M. B, Ot Zakona Russkogo k Russkoj Pravde, Moskva 1988.
Sergeevič V. I, Veče i knjaz', Moskva 1867.
Smirnov I. I, Očerki social'no-ýkonomičeskih otnošenij Rusi XII-XIII vekov, Moskva-Leningrad 1963.
Sovetskij Enciklopedičeskij Slovar', 3-e izd. Moskva 1984.
Solovjev A, Zakonodavstvo Stefana Dušana, cara Srba i Grka, Skoplje 1928.
Solovjev A, Predavanja iz istorije slovenskih prava, Beograd 1939.
Staroslavjanskij slovar', po rukopisjam X-XI vekov, Moskva 1994.
Taranovski T, Istorija srpskog prava u nemanjićkoj Srbiji, Beograd 1996.
Tihomirov M. N, Drevnerusskie goroda, Moskva 1946.
Tihomirov M. N, Posobie dlja izučenija Russkoj Pravdy, Moskva 1953.
Čerepnin L. V, Obščestvenno-političeskie otnošenija v Drevnej Rusi i Russkaja Pravda, v knige Drevnerusskoe gosudarstvo i ego meždunarodnoe značenie, Moskva 1938.
Ščapov Ja. N, Arheografičeskaja metodika issledovanija i izdanija pamjatnikov drevnerusskogo prava, v knige Metodika izučenija drevnejših istočnikov po istorii narodov SSSR, sbornik statej, Moskva 1939.