Ала Татаренко (Лавов)

Роман укрштених судбина и традиција: “Последња љубав у Цариграду” Милорада Павића

У традиционалном роману писац је тај који држи у рукама кључеве тајни. Први је кључ велике аркане у тароту - Опсенар. Ако падне правилно, карта значи спасоносно знање, творачку снагу. Оригиналност. Добар тренутак да се почне посао. Личност онога коме се гата. Ако падне обрнуто: Опадање, шарлатанство, лош почетак. Итало Калвино у “Крчми укрштених судбина” у име наратора-писца каже :”Можда је куцнуо час да признам да је карта број један једина која истински представља оно што могу да будем - жонглер или опсенар, који на варошкој тезги размешта неке фигуре и тако, премештајући их, спајајући или размењујући, постиже извесне ефекте”[1]. Путовање пределима Павићевог романа читалац почиње са свешћу о судбоносној улози опсенара - писца-демиурга који не само чита судбине јунака, већ их сам ствара. Али, чека га изненађење: традиционалном за књижевност тумачењу карте (неочекиван преокрет у животу[2]), Мефисто, Павић додаје улогу постмодернистичког писца који зна да су све приче на свету испричане и да се може пронаћи једино нови начин препричавања, улогу видовитог писца који се одриче славе свемогућег ствараоца и само помаже у потрази за кључевима тајни судбина јунака. Милорад Павић је више пута понављао свој став да његове књиге живе својим властитим животом, на који он више не утиче. И роман “Последња љубав у Цариграду” не прориче судбину својим јунацима. Он прориче судбину самом читаоцу и читалац може сам да је потражи у књизи (М. Павић “Почетак и крај романа”).

Опсенар опасан змијом која гута свој реп даје кључ тајне остварења његове жеље јунаку романа М. Павића “Последња љубав у Цариграду”. Ако је опсенар-писац, онда ова змија лако би могла бити симбол реверсивног романа, романа без почетка и без краја, типичног Павићевог романа (јер баш у реверсивности писац види будућност књижевности).

Свесна тежине задатка да говорим о реверсивном роману у координатима нереверсивног жанра реферата о књижевности, покушаћу да представим моје виђење четвртог романа М. Павића из перспективе светске постмодернистичке традиције, традиције националне, а такође пишчеве властите традиције - јер је Милорад Павић својим књижевним опусом и сам постао традиција.

Тема реферата одмах упућује на то да ће бити говора о паралелама између романа Павића и прозе Итала Калвина (“Замак укрштених судбина”, “Крчма укрштених судбина”), јер се ово поређење одмах намеће с обзиром да је реч о коришћењу таро карата у књижевном делу. Међутим, у књизи Павића постоји јако значајан национални слој који изводи ово дело за границе универзалне постмодернистичке приче. Први сам пут обратила на то пажњу припремајући се за културну емисију на нашој телевизији, емисију поводом објављивања овог романа на украјинском језику. Узевши у руке јако добар превод Наталије Чорпите, постала сам свесна непреводивости неких јако битних за разумевање овог дела ствари. Ради се о скакању са једног лудог камена на други, сађењу тикви са ђаволом - о коришћењу богате језичке народне баштине, о постмодернистичкој игри са том баштином, а пре свега о конотацијама, које та игра носи. Јунаци “Последње љубави у Цариграду”, мада служе у туђим војскама, дубоко су укорењени у српско тло, јер је у то тло укорењен писац. И треће, сваки читалац Павићевих књига наћи ће у њој већ виђено (или предвиђено) у његовим претходним делима.

Дакле, на првом свом нивоу “Последња љубав у Цариграду” је роман са универзалном поруком (одлика Павићевих дела, која му је донела светску славу). Како упозорава писац у кратком предговору (узетом из - како стоји - “неке енциклопедије”), “у корену Тарота је симболички језик заједничке свести човека”[3]. Тарот карте као приповедачка комбинаторика користиле су се и раније. Карте за гатање у приповедачкој прози анализирали су М.И. Лекомчева и Б.А. Успенски (“Гатање картама као семиотички систем”), Ф. Јегоров (“Најједноставнији семиотички системи и типологија књижевних заплета”). Али, најсличнији прилаз тароту налазимо код Итала Калвина који истиче да је од Паола Фабрија (“Приповедање помоћу карата и језик симбола” и других истразивача прихватио само идеју да значење сваке појединачне карте зависи од места на коме се она налази у низу карата које јој претходе и следе, и да пошавши од те идеје, кренуо је самостално, следећи унутрашње потребе текста. “Првенствено сам се посветио пажљивом проматрању карата, попут неког ко не зна шта оне заправо представљају, трудећи се да из њих извучем сугестије и асоцијације, и тумачим их на основу замишљене иконографије”[4]. И он је први запазио да зависно од слика на картама (у “Замку” се користи шпил породице Висконти који је средином XY века минијатурама осликао Бонифације Бембо за војводе од Милана, у “Крчми”- популарни марсељски тарот) мења се прича, и да је то везано не толико за то да су неке аркане другачије насликане, па су из корена мењале причу на коју се односе, колико стога “што су ове слике претпостављале другачији сензибилитет и језик”[5]. Онда није ни чудо што је Милорад Павић изградио своју причу на посебном, византијском тароту, чије је аркане насликао академски сликар Иван Павић.

Итало Калвино је најавио (1973.) своју намеру да напише трећи део књиге, али се грађа није дала. Већ “Крчма” нема прецизност квадрата од 78 карата коју има “Замак”. Она у суштини представља архиву грађе, нагомилане током сталног раслојавања тумачења сликарских алегорија, расположења, идеолошких намера, стилских поставки. Грађа се отимала, претварала се у опсесију, и како каже сам писац, он је одлучио да књигу штампа да би је се ослободио. Павић је кренуо помало друкчијим путем и успео је уз помоћ другачијег шпила да створи роман. Код Калвина јунаци, изгубивши на чаробан начин моћ говора, причају о својим судбинама користећи карте, тако да су приче често директно везане за тарот-иконографију (кључ Обешени најчешће се јавља у причама о незахвалном јунаку и девојци која га спашава). Карте или дочаравају лик приповедача, или помажу да одгонтнемо његово занимање, или да заронимо у његове опсесије. Итало Калвино често објашњава значење појединих карата (Снага - неки тужан сусрет, Свештеница - прорицање будућности, Звезда - психа, дуса); та тумачења се обично слажу са Павићевим или општеприхваћеним у тароту, а понекад служе као илустрације порука јунака: Обешени, например, значи поруку Орланда “Свет се чита наопачке. Све је јасно”. Јер, каже И. Калвино, карте значе свашта, све зависи од тумача.

Италијански писац гради универзалне приче, уз помоћ карата препричава најпознатије митове и легенде, дела светске књижевности - све може да стане у те карте, које представљају део заједничке судбине. Зато карте претходника често буде успомене код Калвинових јунака, зато свако ко покушава да извуче своју карту за властиту причу види да је она већ уграђена у туђу, тако да се постиже ефекат укрштених судбина. Појединачна прича испадне заједничка, испадне универзална, што потпуно одговара постмодернистичкој тврдњи да су већ све приче испричане.

Милорад Павић гради од карата роман, сам прича “романцу” о својим јунацима. Код њега свака карта, осим тога што носи познато традиционално значење, представља датост, којој свака гатара придодаје нешто своје - везана је за конкретног јунака приче - Луда је прича о Софронију Опујићу, Цар - о Харалампију Опујићу, Правда - о освети младог Тенецког. У свако поглавље писац уплиће назив карте као апстрактни појам или пак уноси опис пејзажа који подсећа на слику на карти (Месечина). За разлику од И. Калвина који тврди да ниједан шпил тарота нема на XIII аркани натпис Смрт, нити Павић-сликар, нити Павић-писац не избегавају да именују ову карту, и у овом случају стварајући своја правила игре.

Занимљиво је упоредити начин на који писци уводе у своју причу Ђавола. И. Калвино тврди да је ђаво једини који уме да цени све што је укрштено и дволично, и зато можда ни код Павића он нема изразито негативну улогу. За оба дела карактеристично је и суседство реалног и чудесног, “бескрајност” прича (приче о Фаусту и Персифалу код Калвина и прича о Опујићу код Павића).

У многим Калвиновим причама јавља се Град, у којем се види све и где се праве избори, град који контрастира са шумом - најчешћом “декорацијом” за приче о разбојницима, тајанственим сусретима, непознатим и туђим пределима. Цариград код Павића има вишефункционалну улогу, јер писац покушава да споји у њему и апстрактни град могућности, и Цариград српске традиције, и свој властити, грађен павићевском традицијом Цариград.

Вечите приче из дела И. Калвина можемо срести и на страницама “Последње љубави у Цариграду”: прича о Едипу и Јокасти јавља се у епизоди о Растини Калоперовић и њеном сину Арсенију (који, за разлику од митског јунака, жели да убије свог правог оца, Харалампија Опујића, али то не чини). Трансформација мита и традиције, карактеристична за литерарни поступак српског писца, присутна је и у овом његовом делу.

У “Последњој љубави у Цариграду” национална традиција чврсто се преплиће са властитом, Павићевом традицијом. Као пример може да послужи “Илијада” коју чита Авксентије Папила и којој се касније чуди старији Опујић. У украјинском преводу она је дата у стиховима ( у хекзаметру ју је изузетно лепо препевао Иван Лучук), мада у оригиналу јавља се у прозном облику. Та чињеница (прозна организација текста “Илијаде” код Павића) била је подстицајна за размишљање о уметничкој функцији тог фрагмента. Читалац Павићевих дела брзо ће препознати причу о инорогу из “Коња Светог Марка” која у приповеци има једноставнији облик и испричана је на нижем стилском нивоу. Ако пак се сетимо љубави писца према стваралаштву Гаврила Стефановића Венцловића, онда ћемо у “Илијади” препознати ритам Венцловићеве прозе: причу “Инорог” из “Сребног мејдана”. У “Последњој љубави у Цариграду” Павић скоро цитира славног беседника, сачувавши ритам његове прозе и свечани тон (зато његова “Илијада” не сме да изгуби прозни облик), мада целу причу преусмерава. Док код Венцловића инорог чини воду не само слатком, већ и лековитом, код Павића се пажња усредсређује на једном новом моменту: вода се замути, а кад се разбистри, у њој се може видети будућност. Ко савлада жеђ, видеће је као на длану. (Иначе савладавање жеђи, у том броју жеђи знања, чини чест елеменат у наративној слици Павићевих романа).

Као и “Сеобе” М.Црњанског, “Последња љубав у Цариграду” јесте роман о судбини једног национа. Харалампије Опујић подсећа на вечитог ратника Вука Исаковича. Софроније Опујић са својом “малом глади која завија као бол под срцем, или неким малим болом, који се буди као глад у души”, са сталним тражењем свог идентитета подсећа на Павла Исаковича, који жуди увек за немогућим ( било да је реч о његовој умрлој жени, о Црногорки зелених очију и трепавица боје пепла, или далекој Русији где ће сви пронаћи срећу). Сам почетак романа (Луда), са описом живота и навика млађег Опујића, кореспондира са страницама романа М.Црњанског посвећеним опису српских официра који такође ратују за туђе интересе, воле лепе коњаничке одоре, и сигурно су кадри, чудаци за остали свет, као и Опујић, усред зиме спавати под колима да не би из кола дизали своју кују са накотом руског хрта. Павићеви јунаци су мало префињенији, образованији од својих претходника (М. Црњански вели да се не може од једног официра очекивати да за Хорација зна, а овде се чита баш Хорације), што опет не смета Харалампију Опујићу да наивно преупитује ордонанса, идентификујући причу из “Илијаде” са стварним животом.

Прича из “Сеоба” о сасвим “питомом” вампиру Аркадију, која приказује догађај без вела тајновитости и мистике, као несто што чини део слике света ондашњих људи, слична је причи о повампиреном Харалампију Опујићу, који ни сам није свестан своје промењене природе док се не деси последња љубав у Цариграду...

“Има сеоба. Смрти нема!” Вечито тражење идентитета, властитог места у свету које резултира сталним путовањима, једна је од главних компонента у духовном портрету јунака романа српских писаца. Одговор опсенара на Софронијево питање о могућности испуњавања жеља јесте нека врста одговора на трагичну судбину снова јунака “Сеоба: “Бог кад хоће некога да казни, обдари га у исти мах и испуњењем жеље и великом несрећом”[6].

Трагизам потуцања по туђим земљама, ратовања за туђина добија код Павића једну додатну димензију. Док Црњајнски сагледава коб својих Срба у универзалној перспективи, дајући јој при томе историјски оквир, Павић говори о располућености националне свести својих јунака. За једне од њих, реч “наши” значи Французе, за друге пак - Аустријанце. Срби ратују између себе, доказују се у рату и ривалству са другим Србима. Није узалуд “лепа приповечица” карловачког шерета о опклади двојице Срба преплетена са причом о двобоју између Авксентија Папиле и капетана Опујића. И као епитаф Папили звуче речи: “Је ли, зашто смо ми Срби ове жабе гутали? “[7]

Занимљив и захвалан предмет за истраживање јесте и традиционална симболика света код Срба чије елементе налазимо и у “Последњој љубави у Цариграду”, што би могло бити посебна и изузетно подстицајна тема.

Ништа мање занимљива за анализу јесте властита пишчева традиција коју Павић гради сваким својим новим делом. Ради се не само о аутоцитатности и прихваћеној и разрађеној постмодернистичкој тези о препричавању старих прича. Пре је реч о посебном књижевном свету са својом сопственом историјом и митологијом, инспирисаним стварним светом и стварним догађајима, неки од којих имају за писца нарочиту важност и зато заузимају повлашћено место у његовим делима. Користећи различите облике приповедања, писац је доследан у свом враћању неким сталним темама које су везане за његово животно и интелектуално искуство. То су, на пример, размишљања о генерацијама победника и њихових синова, о идиоритмицима и општежитељима, о улози музике, језика и традиције које налазимо и у “Последњој љубави у Цариграду”.

Узајамно прожимање свих споменутих традиција могуће је пратити следећи пут главног јунака романа Софронија Опујића. Прилаз делу одређен је пишчевим коментаром да тарот “мистичну снагу и езотеричну мудрост досезује кроз 21 иницијацију “Луда”, симбол оне карте која је у исти мах нулта, средишња и последња карта “Велике тајне” Тарота”[8]. Дакле, карта број 1 за писца је Луда ( Песник) - Софроније Опујић који трага за идентитетом (“Бог је Онај Који Јесте, а ја сам онај који нисам”[9]), жели немогуће, и, губећи велику глад испод срца, губи духовни ослонац; постајући обичан човек, губи љубав и свемир у себи. Његова се несрећна судбина донекле да наслутити по опасци о куји руског хрта којој јунак уступа топло место у колима, што опет иде у прилог тези о својеврсној “затворености” пишчевог књижевног свемира. У овом лику укрштавају се многе теме карактеристичне за стваралаштво познатог српског писца, и протагониста “Последње љубави у Цариграду” сам по себи може да буде тема посебног реферата о односу рационалног и ирационалног, духовног и чулног, о женском и мушком начелу и њиховој митологизацији код Павића, о цивилизацијским вредностима Срба, о утицају византијске, грчке баштине на развој српске културе. Унутрашња подељеност Опујића умешеног од две крви, српске и грчке, проузрокује и посебну слику света који он види разроко.

Ово је роман укрштених судбина породица Опујића, Тенецких, Калоперовића. Јунаци се крећу у условном, мада тачно одређеном географском и историјском простору. Датуми који обележавају преокрете у судбини јунака никако нису случајни. Прича о завађеним породицама почиње 1797. године, када је пала Венецијска република (датум пада једне царевине, добро познат читаоцима Павићевих дела). Датуми великих Наполеонових пораза поклапају се са датумима преокрета у судбини јунака. Одређен је и правац кретања Опујића - то је најчешће северо-запад (правац, који води у непознато), а то вуче за собом јос једну посебну тему о симболици страна света у роману. Избор места радње такође није случајан - нити Трст, где се налази породично гнездо Опујића, нити Земун Тенецких. Није безначајна ни улога Дунава - реке, која се улива у море будућности. У већини случајева градови, где вољом писца бораве јунаци, везани су за победе и поразе Наполеонове војске. Посебно место заузима Цариград, иначе повлашћен у стваралаштву Павића, град, где се судбоносно срећу јунаци његових дела, град славних коња Светог Марка, град о којем је писао Венцловић, Цариград, добро познат и у српској народној традицији[10]. Уз све то, уз одређеност простора и времена, читалац осећа да се налази у паралелном, фиктивном простору који је пре свега услован. Доприноси том утиску и то да се јунаци крећу у скоро безљудним пределима - као да на свету не постоје други људи, људи чије судбине немају утицај на животне приче главних јунака романа па су стога неважне. Не постоје епизодични ликови који би дочаравали атмосферу времена, има места само за оне, чије се судбине укрштају у судбинском квадрату.

Кроз приче својих јунака Павић говори о поразу и победи - теми, изузетно често присутној у српској књижевности краја XX века. Јерисена заљубљује се у Харалампија Опујића кад он постаје губитник : победа, тврди писац, нема деце, она има само очеве, док је у случају пораза - обрнуто, опет преиспитујући на такав начин вредност историјских догађаја у животу народа. Мада његови јунаци крећу се углавном европским ратиштима или траже своју судбину у Цариграду, писац се стално враћа на судбину Срба, на њихово место у свету, на етнопосихолошке особине које су умногоме одредиле њихов историјски пут. Приказујући Србе као народ војника, писац кроз причу официра Опујића предочи суштину ратничког погледа на свет: “...Људи се деле на оне који убијају и оне који мрзе. Ми, војници, ми смо онај недаровити сој који убија, обична фукара према оним даровитим моћницима који умеју да мрзе. Човека можеш научити да се служи сабљом брже него виљушком. А мржња је ствар која се учи поколењима. То је дар... Дар опаснији од сваке сабље”[11].Ово размишлање о одсутству дара мржње код ратника и о улози оних који њима владају није лишено национално-историјског обележја, и зато Опујић-отац очекује од сина питање кад ће се Срби спасти несреће, за које је већ спремио одговор: “Када не буде српског ковчега да се неће у чамац преобразити, ни шљиве у Сербији за које се неће чамац везивати”[12]. И поред све своје универзалности, експеримената са формом и начином читања, лудистичке нијансе, нових функција којима писац обогаћује жанр романа, “Последња љубав у Цариграду” не губи своју дубоку повезаност са српском књижевном традицијом и везана је истовремено за најактуелније догађаје садашњости. Карте тарот не само оживљавају прошлост, не само проричу будућност својим читаоцима, већ “служе наопакој изградњи прошлости”.

Анђео Ваге, сматра И. Калвино, бди над равнотежама. У роману М. Павића “Последња љубав у Цариграду” постигнута је равнотежа између европске и националне традиције, између класичног и модерног начина приповедања. Дело, које као и други пишчеви романи даје одговор на нека суштинска питања његова живота, у исти мах постаје универзално, дајући одговоре и на суштинска питања живота његових читаоца, на суштинска питања развоја модерне књижевности.

1. Калвино И. Замак укрштених судбина, Београд, 1997, стр. 96.
2. Исто, стр. 19.
3. Павић М. Последња љубав у Цариграду. Београд, 1997. - стр. 6.
4. Калвино И. Аутор о овој књизи // Калвино И. Замак укрштених судбина.Београд, 1997, стр. 113.
5. Исто, стр. 114.
6. Павић М. Последња љубав у Цариграду, Београд, 1997, стр. 19.
7. Исто, стр. 81.
8. Исто, стр. 6.
9. Исто, стр. 11.
10. Вид., например: Раденковић Љ. Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш, 1996.
11. Павић М. Последња љубав у Цариграду, Београд, 1997, стр. 164.
12. Исто, стр. 165.