Павел Рудајков

Епилог

књиге Историја као роман, Београд - Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средстава - Вукова задужбина, 1998, стр. 149-154.

Анализа српског историјског романа друге половине XX века омогућава закључак да је водећа тенденција његовог развоја - тенденција деканонизације. Дешава се помак, брисање оквира који су у блиској прошлости мање или више јасно раздвајали међусобно типове и подтипове романескног жанра и његове проблемско-тематске групе. Све чешће се појављују дела сложене приповедачке структуре, која са тачке гледишта особености садржине и форме стоје на пресеку варијанти романа, познатих из времена “класичне” традиције XIX и почетка XX века.

Српски историјски роман у прошлом столећу био је најтешње повезан са националном идејом, користио је уметничка и идеолошка достигнућа епске поезије, што је условљавало његов романтичарски и етнографски карактер. Историјски роман из друге половине XX века коренито мења оријентацију. Књижевност, као и духовна култура у целини, концентрише напоре на повезивању времена. Историјска проза тежи ка филозофичности. Формира се и утврђује нова жанровска варијанта - роман веза међу временима.

То, међутим, не значи да етнографизам нестаје у потпуности. Он прелази из категорије основних жанровских категорија у категорију факултативних, секундарних карактеристика. У природи постоји занимљива законитост: свака врста животињског или биљног света, пошто се појави и одигра своју улогу степеника у процесу еволуције врста, не ишчезава већ наставља да постоји упоредо са оним врстама које долазе да је замене (то правило, наравно, не важи без изузетака, али при том, ипак, остаје правило). Без обзира на сву сврсисходну законитост промена у природи, без обзира на вишу, ако је веровати Дарвину, логику смењивања једне врсте другом, без обзира на то што развој предвиђа ишчезавање старог и појаву новог - без обзира на све то, синхрона разноврсност животињског и биљног света заснива се на дијахроној разноврсности. када у оквирима једног историјског периода коегзистирају врсте, које су се појавиле и живеле у различитим епохама. Приближно исто се дешава и у области књижевности. Појављујући се и ишчезавајући, правци, стилови и школе, у ствари, остају у књижевној свакодневици, само у другој функцији. Импресионизам као правац давно је завршен. Импресионизам као елемент стила постоји, обогаћујући палету тематско-изражајних средстава савремене уметности речи.

У први план у српском историјском роману све одређеније и доследније избија људска личност са свом противуречношћу и сложеношћу њеног духовног света, индивидуалном психологијом и друштвеним односима. Усредсређеност на јунака као доминантна концептуална поставка условљава и измене у жанровској структури. У аутобиографској прози, која традиционално у српском књижевном процесу заузима једно од важних места, “аутопсихолошки” роман активно се шири, а у њему главну улогу нема тачност чињеничног стања већ прецизност психолошке слике (трилогија А. Вуча, Подземна река С. Куленовића). Мења се карактер “исповедне” прозе: исповест у великој мери постаје свођење рачуна, усмерено на кристализацију уникално непоновљивог, дубоко личног и универзално значајног искуства у једном или другом лику. Писци се све чешће окрећу епском приступу стварности. На пресеку таквог приступа и пораста, као и продубљивања интересовања за личност и њен унутрашњи свет јавља се “субјективна” епопеја - оригинална приповедачка форма у којој лирски елементи добијају функцију епских. У оквирима јединствене приповедачке структуре врши се стапање лирско-психолошких и епских елемената. Паралелно тече епизација лирског, што се конкретно манифестује и у томе што уобичајене форме оваплоћења традиционално лирске садржине стичу нови квалитет - јавља се, на пример, “епски” унутрашњи монолог (Царска војска Ћ. Сијарића).

Највиша достигнућа српског историјског романа везана су за уметничку анализу унутрашњег света јунака, индивидуалне и колективне психологије. Доминантна је тенденција продубљене интерпретације не само поступака лица, колико мотива који такве поступке условљавају. Тим пре што данас видимо да се у недрима те тенденције рађа и све јасније оцртава и тенденција супротног усмерења - “депсихологизација”, анализа карактера не путем продора у њихову свест и подсвест, већ детаљним описом спољашњих атрибута људског живота, почев од предмета и ствари које окружују човека у свакодневном животу (“ситуациона” проза, Врата утробе М. Ковача, Сумње у биографију Р. Братића). Српски роман од тренутка када се појавио био је традиционално усмерен на оно што се приказује, саопштава и описује. Српски историјски роман, сврставајући то “што” уз догађаје из протекле епохе, у односу на ауторову епоху, по правилу, се претварао било у допуну, било у илустрацију историјских извора. Поколење корифеја српске књижевности, коме припадају И. Андрић и М. Црњански, а по основним параметрима и размерама свог стваралаштва и М. Селимовић, коначно главну пажњу уметничке књижевности усмерава на оно што се уобичајено назива субјективном димензијом историјског процеса, тиме почиње начелно нова фаза развоја историјске романистике. Уметничка проза сада је основни и најважнији носилац историјских информација, оцена и прогноза. Изгубивши веру у концепције и схеме професионалних историчара које губе свој смисао и значај и које се огромном брзином мењају у зависности од промена у друштвено-политичкој и идеолошкој конјунктури, масовни читалац трага за њему толико неопходном везом са прошлошћу сопственог и других народа у делима уметничке литературе. Ова веза, која се успоставља уз помоћ уметничких ликова, а не историјски потврђених и проверених чињеница и података, пружа му ослонац у епохи глобалних катаклизми и криза.

Обраћање историји у периодима када је аутор разочаран у савремене догађаје карактеристично је за српску књижевност. У извесној фази стваралачкс сволуције и, свакако, у вези са неповољним околностима које су их окруживале латили су се уметничке анализе прошлости и њене везе са садашњошћу и “вечношћу” сви “јунаци” ове књиге: Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Милорад Павић, а и многи други писци.

Андрићево разочарање било је изазвано углавном атмосфером, која је створена фашистичком окупацијом Југославије: писац је покушао да том разочарењу супротстави веру у свој народ, реализовану у романима На Дрини ћуприја и Травничка хроника. Оба ова дела дубоко су оптимистична, а основу за оптимизам Андрић проналази у историјској свести свог народа. Оптимистичан је у својој суштини и цео низ дела српскнх аутора, у којима се оптимизам базира не на снази и издржљивости народа у оној варијанти у којој је та вера присутна код Андрића, већ на схватању реалне суштине епохе и процеса. који се одвијају у њеним оквирима (Време смрти Д. Ћосића и други).

За разлику од Андрића и Ћосића, Црњански и Селимовић су по својој суштини песимистични. Њихови романи су резултат дубоког разочарања у друштвене организације и људе. Оба писца се “скривају”, “беже” у историју од неутешног стања ствари у садашњости, трагају у прошлости за, ако не спасоносним решењем, оно бар за каквом-таквом утехом, у помоћ иризивају универзалне категорије и вредности људског живота. Што се тиче Павића, о његовим делима, а конкретно о роману Хазарски речник, не може да се каже ни да су оптимистична ни да нису. Иронија као доминантно расположење не предвиђа такве категорије као што су оптимизам и песимизам. Уметност епохе постмодернизма оријентисана је на моменталност: будућност не спада у сферу његовог интересовања. Од ње се, као и од савремености, писац скрива, користећи за то најразноврснија средства и методе.

Када је о Андрићу реч треба истаћи да је он у историју српске и светске културе ушао као аутор по форми оригиналних, а по садржини дубоких хроника из живота Босне, области где се Запад сусреће са Истоком. Писац тежи да опише човекову личност као субјект историјског процеса и водећу личност сваке хронике, који у извесном тренутку схвата људски живот овековечен у предањима и легендама и поновљен кроз њих, као највећу вредност живота.

Писац традиционалне оријентације по стваралачкој методи и основним карактеристикама приповедачког манира, Андрић је у многоме претекао своју епоху, дајући импулс развоју целог низа тенденција у историјском роману “модерног” усмерења, створивши при том чврсту везу класичне традиције и књижевности најновијег доба.

Аутор На Дрини ћуприје, Травничке хронике и Проклете авлије повратио је престиж делима заснованим на грађи из прошлости. Он није кренуо путем повратка формама, које је створио класични историјски роман XIX века, понудио је сопствени, по садржини и форми оригинални приступ догађајима протеклих епоха створивши историјски роман новог типа као прелазну форму од традиционалног ка “модерном” роману, заступљеном у српској прози друге половине XX века кроз имена М. Црњанског, М. Селимовића, Д. Ћосића, М. Павића и других.

Андрић се међу првима винуо у смеру стварања по обиму значајних приповедачких структура романескног типа од малих, релативно самосталних фрагмената који свој истински смисао добијају тек у размерама целине: новела, микроновела, историјских анегдота и уметнутих прича. Овакав начин показао се као веома продуктиван у историјској романистици најновијег доба не само у српској књижевности, већ и у књижевности других европских земаља.

Концентришући се на достизање максимално могуће пластичности у описима збивања и појава, тежећи да постигне конкретност и реалност казивања, Андрић у исто време допуњује овај конкретно-материјални ниво другим - нивоом “надматеријалним”, знаковним, он стално тражи и проналази у конкретном симболично, формира везу између свакодневице и вечности. Андрић је међу првима у својој националној књижевности на просценијум уметничких трагања извео проблем међувременских веза у његовој “личносној” димензији. Овај проблем је данас један од главних у српској књижевности.

Актуелизација филозофског принципа у историјском роману друге половине XX века условила је суштинске промене на нивоу приповедачке структуре. У свом апсолутном изразу историјски роман “филозофског” типа рађа роман-параболу на основама историјског материјала. Оригиналан пример за приповедачку структуру таквог типа, додатно обогаћен психолошким принципом, пружио је М. Селимовић у роману Дервиш и смрт.

Проблематика романа Дервиш и смрш блиска је егзистенцијалистичкој, и у том смислу М. Селимовића треба сматрати за једног од оснивача новог правца у развоју српске литературе. Трагање српских аутора за одговорима на замршена морално-етичка питања често се крећу кроз матицу егзистенцијалистичке филозофије, мада у многим случајевима, разрађујући егзистенцијалистичку проблематику, они нуде потпуно независна решења, ни мало налик на она која се међу егзистенцијалистима сматрају уобичајеним.

Други светски рат убрзао је кризу француског егзистенцијализма, али у Југославији су рат и каснија промена друштвено-политичке ситуације довела до актуелизације егзистенцијалне проблематике. Водећи уметници речи - Андрић, Селимовић, Црњански и Павић - а њиховим трагом и други, применили су неке од постулата егзистенцијализма за анализу нове животне ситуације, и то је омогућило да се на други начин сагледа живот већ обновљеног друштва, човека који и у условима социјалистичког поретка наставља да пати, да се кида између душе и тела. да болује “вечне” проблеме. У схватању те истине и јесте, очигледно. једна од лекција неуспелог покушаја изградње социјализма у његовој тоталитарно-бирократској верзији у Совјетском Савезу и земљама Источне Европе.

Важну улогу у том случају имале су и кризне појаве у животу југословенског друштва. Расположење које је захватило широке народне масе у време за Србе трагичне борбе са фашизмом и које је још појачано после њеног победоносног завршетка, као и за време промене друштвеног уређења. почело је да опада, и показало се да у новим условима, о којима се говорило искључиво са позитивне тачке гледишта, проблема није ништа мање него успеха и достигнућа. Данас ми слободно говоримо о отуђењу у социјалистичком и постсоцијалистичком друштву. Књижевност, бавећи се проблематиком коју је провоцирао сам живот. али која је у нечему и под утицајем теорије и праксе егзистенцијализма. припремала је друштвену свест за то, и управо у томе треба тражити значај таквих дела, као што је роман Дервиш и смрт.

Поред Андрићевог “митолошког” и Селимовићевог “параболичког” историзма у српској литератури друге половине века XIX појављује се образац ,,психолошког” историзма - роман М. Црњанског Сеобе. Изоштрено осећање за неправедност света и осуђеност човека на патњу као полазни концептуални ауторов став, који се код њега формирао као резултат душевне кризе због учешћа у Првом светском рату, нашло је плодно тле за настанак и развој у судбини Вука и Павла Исаковича, као и других Срба, обавезних да ратују за туђе и њима неразумљиве интересе аустријске империје. Збивања XVIII века по своме духу - суровом и непријатељском у односу према личности – показали су се као веома блиски човеку XX века. Црњански је веома деликатно осетио ову блискост, направио је аналогију између прошлости и садашњости, уводећи оно опште, што је имао среће да сагледа у различитим епохама, у ранг “вечних” и непролазних истина.

Црњански је продужио напоре српских писаца усмерене на стварање “националне” епопеје, користећи за то андрићевску традицију као идејно-уметничку основу. Урањајући у дубину векова, аутор Сеоба “штити” историју, док је други српски писац - М. Павић - у роману Хазарски речник “разара”, коначно претварајући историју од описа одређених “историјских” догађаја у потпуно хронолошки неуређену скупину полуреалних, полунереалних и легендарно-фантастичних фрагмената и епизода. Историја код Павића није стварност, већ сан.

Хазарски речник отвара начелно нову страницу постојања српског историјског романа, чије су основне особености условљене припадношћу дела књижевности постмодернизма. На позадини општих процеса који су добили у извесној мери условни али красноречиви назив “крај историје”, српски историјски роман наставља живот као самостална појава литерарног процеса и као саставни део романа у целини, обогаћујући и усавршавајући схватање улогс места и улоге личности у временском току, а такође и принципе и средства његовог оваплоћења у материјалу уметности речи.

*

...Хоће ли православни свет издржати одлучујући бој без милости и компромиса који му је наметнут? Хоће ли остати у породици европских народа некада славно и непобедиво племе Словена: Руса, Срба, Украјинаца и других, уз једнака права која и други имају? Обраћање неким од најсветлијих узора историјске романистике једног народа, доведеног одредбама такозваног “новог светског поретка” на границу преживљавања, показује његову неисцрпну снагу, неискорењиву жеђ за животом и тежњу за обнављањем, макар и ван историјске територије и у статусу народа-прогнаника из своје рођене земље.

Духовни принцип увек је био одлика православних Словена у поређењу са другим народима Европе и света. У историјским романима Андрића, Селимовића, Црњанског и Павића овај принцип нашао је сјајно и самобитно оваплоћење. Европа познаје и На Дрини ћуприју, и Травничку хронику, и Проклету авлију, и Дервиш и смрт, и Сеобе и Хазарски речник - али хоће ли то зауставити Европу у време када се трговци, некада истерани из храмова, враћају у њих на тај начин што купују целе градове и земље, у којима су ти храмови смештени?...