Јуриј Пелешенко

Јован Рајић и украјинско песништво осамнаестог века

Јован Рајић. Живот и дело, уредник Марта Фрајнд, Београд, 1997, стр. 269-274.

Истакнути српски црквени и културни радник, песник, прозаик и историчар Јован Рајић био је повезан са украјинском културом великим делом свог стваралаштва, а са Украјином - неколиким годинама свог живота (1753-1756)[1] које је провео у зидовима Кијево-Могиљанске духовне академије, у првој високој школи код православних Словена.

Овај чланак има за циљ да истражи неке утицаје украјинског песништва XVIII века на Јована Рајића, и такође да укаже на неке заједничке црте, које су карактеристичне за српског песника и за украјинско барокно песништво, без обзира да ли ове везе имају генетички или типолошки карактер. Нешто у овој области већ су истражили Властимир Ерчић[2] и Милорад Павић,[3] али специјалног општег рада, који би био посвећен украјинско-српским књижевним везама барокног доба, још нема. Међутим, утицај украјинског барокног песништва на српско био је доста значајан, и у знатној мери се одразио у стваралаштву Јована Рајића.

Нови барокни версификацијски систем силабичке поезије на старом књижевном (боље рећи - књижном) украјинском језику био је разрађен још крајем XVI и у првој половини XVII века, преузевши много елемената из пољске версификације и украјинског народног песништва.[4] Овај систем силабичке версификације прихватили су и српски песници, који су брзо овладали новом песничком техником уз помоћ сродног језика. Истовремено, српски песници користили су особито у другој половини XVII века, многе елементе старог књижевног украјинског језика, славеноруског (“мова слов'яно-руська”) и тадашњег руског књижевног језика.

Тако се у XVIII веку у српској књижевности распространио рускославенски језик. Овај књижевни језик у песништву коегзистира са славеносрпским и народним језицима. Занимљиво је да се иста појава дешава и у украјинској књижевности овог доба. У XVIII веку, у Украјини коегзистирају стари књижевни украјински језик (створен на основи црквенословенског и народног језика са елементима пољског и латинског), затим језик који је близак руском (славеноруски) и народни украјински језик. (Карактеристично је да је Рајић своје проповеди писао на народном језику, а друга своја дела - осим неких песама - на рускословенском.)

У XVII веку украјински назив “вірш” замењујс код Срба термин “стих” грчког порекла.[5]

Године 1733. у Србију долази васпитаник Кијево-Могиљанске духовне академије Украјинац Михаил Козачински. У његовој школи ђаци су учили рускославенски језик и подстицани су да пишу “вирши” на овом јсзику; од Козачинског је научио да пише силабичке стихове на рускославенском језику и Јован Рајић.[6](Забележимо да украјински лексички елементи код Рајића нису бројни.)[7]

Јован Рајић писао је неке своје песме у такозваном пољском тринаестерцу, који је дошао Србима из украјинског песништва. На пример, тринаестерцем са преломом на мссту цезуре /7:6/ Рајић се користи у песмама о ускршњим данима, у допуни Траедокомедије Козачинског о Урошу Петом, а исто и у поеми Бој змаја с орлови. Рајић је примењивао и четрнаестерац, који је био грађен на комбинацији осмерца и шестерца. Овај стих био је карактеристичан за драмско песништво и дошао је из Украјине у првој половини XVIII века.

Сада погледајмо на жанровску структуру песама Јована Рајића. Сви ти жанрови у којима је стварао српски песник били су распрострањени у украјинском песништву ХVII-ХVIII века.

Јован Рајић писао је песме у којима је плакао над судбином свог народа. На пример, у песми “Серблија разграблена и опустошена ридајет пред Господом” он пише:

Посла на мја меч и глад, зуби звереј љутих,
напоји мја водоју из потоков мутних.
В достојаније твоје јазици придоша
и всју свјатињу твоју вдруг опровегоша.
Трупија рабов твојих лежат побијених
в брашно птицам небесним, в смраде повержених.
Крови их полијаша јако воду зелну
а мене в плен ведоша јако рабу бедну.[8]

А украјински песник XVII века Лазар Баранович у свом пољском стиху пише о Украјини:

Iak lodz na wodzie walami sie chwieie,
Coz z Ukraina nasza biedna dzieie,
Y gorzey ieszcze, lodz plynie na wodzie,
A Ukraina we krwi, ze w niezgodzie.
Panie, Ty wiatry, Ty wladniesz wodami,
Spraw niechay cicho bedzie miedzy nami.[9]

Око 1763. године Рајић је прерадио песму Козачинског “Приславна Сербије” и назвао је “Прискрбна грлице”. У овој песми он је извео персонификовани лик Србије. Осим тога, песник је урадио и напомену: “Сербљија исходјашти в Кесарију појет пјесн сију.” Ево једне строфе:

Прискорбна горлице! Кто мја одгоњајет,
здје жит возбрањајет?
Одвештај на сије!
- Хишчни копци и јастреби,
спадајушчи и огреби
тии одгоњајут. [10]

А у песми украјинског хетмана и песника Ивана Мазепе Украјина се показује као галеб (укр.: “чайка”):

Ой горе, горе
Чайці небозі,
Щ вивела чаїняток
При битій дорозі![11]

Персонификовани лик Украјине, осим тога, налази се у песми-дијалогу Семена Дивовича “Разговор Великороссии с Малоросиею”[12] (то јест Русији са Украјином).

Поему Рајићеву Бој змаја с орлови Властимир Ерчић карактерише као “..поему... о рату Русије и Аустрије против Турске и о ослобођењу Београда”.[13] Овде је у лику змаја иступала Турска, а у ликовима орлова Аустрија и Русија. Познато је да су се у овом рату борили такви “орлови” као што су Срби, Хрвати и Украјинци. Али се о овим “орловима” у Рајићевом делу говори само успут. О Србима, на пример, аутор пише као о “орлићима”, који целу годину дана чувају Београд у чамцима; они носе пропаст султану; они иду испред царске војске. У поеми се помињу Шабац, Кладово, Смедерево, Тиса, Морава. Украјинци сс помињу на местима где Рајић говори о Дњепру, Дњестру, Црном мору, козацима и тако даље.

Успутне али сталне напомене за ове народе, који су такође ратовали с Турском, нису случајне. Како прикрито, али јасно рећи о некој појави научио је Рајић од својих учитеља, од професора Кијево-Могиљанске академије,[14] који су у својим предавањима учили да прави писац мора да буде “лисац” и “политичар”. Он мора да мајсторски води читаоца према некој мисли не изражавајући је директно.

Скренимо пажњу на још неке особине Рајићеве поеме. Мухамед је ту представљен као доста комичан човек:

Тврдоглави Мухамед
савста не слуша
нег у срцу горак јед
са жучом окуша.
Јед то био аспидов,
а жуч скорпијина,
који он је изнесао
из адских дублина.[15]

Слична описивања негативних ликова - непријатеља хришћана, и врло сличне мотиве видимо у украјинским сатиричним песмама XVIII века:

Бог посила кару
На Ірода-нечупару
За дитячу невинну кров.
...........
У пекло попався,
Між чортів убрався
Та й хлище гарячу смолу;
Пальці кусає
Та проклинає
Ту, що родився, пору.[16]

Поема Бој змаја с орлови има завршетак који представља дијалог Мухамеда са одјеком (ехом):

“... Што се мени то чини
велика неправда?”0
Опет Ехо шушуће:
“Нијe, нeго правда!”
“Ја сам досад бич био
и страх свима давао”
-Ехо њему говори:
“Ал сад теби јао!”
“Ја сам многим црн комад
метуо у торбу.”
Ехо шушкав цвркуће:
“Сад твоју утробу...”

Слични стихови (то јест “ехо”, на украјинском језику: “луна”, “відгук”) били су карактеристични за украјинско барокно песништво. На пример, Иван Величковскиј у збирци Млеко (1691) писао је:

- Что плачеши Адаме: земного ли края?
-Рая.
- Чему в онь не внійдеши, боиш ли ся браны!?
- Раны.
- Не можеши ли внійти внутр єго побідно?
- Бідно.
- Или возбранен тебі вход єст херувими?
-Ими.

Рајић је писао и акростихове. У својој Истории разных славенских народов оставио је шифровану поруку која је садржавала име Јована Рајића. Писање акростихова било је веома популарно међу украјинским песницима XVIII века. Сада имамо око стотине имена различитих украјинских песника XVIII века који су се бавили техником акростиха.

Јован Рајић је писао и певане песме, такозване “кантове”. То су: “Кант о чудном стројенији Божіи” (1760), “Пјесн тријумфалнаја воскресшу Христу” (1760), “Кант о воспоминанију смерти” (1766).

Кант као жанр био је доста популаран код Украјинаца од краја XVI века. Занимљиво је да својом темом, мислима о пролазности људског живота, Рајићев “Кант о воспоминанију смерти” има нешто слично са “псальмом” (духовним кантом) Димитрија Туптала и са песмом “Всякому городу нрав и права” Григорија Сковороде:

Јован Рајић:

Војин, храбри и пресилни
бједен стојит и умилни,
оружје поверг
и на земљу лег
нечувствени.
За смерт'ју ступат,
мир сеј остављат
принужден.

Димитриј Туптало:

Взирай з прилежанієм, тлінний чоловіче,
Яко вік твій проходить, і смерть недаліче,
Готовяся по всяк час, ридай со сльозами
Яко смерть тя похитить з твоєми ділами.[20]

Јован Рајић:

Никто јеја (смрти. - Ј.П.) гроз избјежит,
зане всјем нам смерт предлежит;
савјест чистаја,
правда свјатаја,
не бојит сја,
она једина
јест невредима
от стрел јеја.[21]

Григориј Сковорода:

Смерте страшна, замашная косо!
Ты! не щадиш и царских волосов
Ты не глядиш, гдЕ мужик, а гдЕ царь, -
Все жереш так, как солому пожар.
Кто ж на єя плюет острую сталь?
Тот, чія совЕсть, как чистый хрусталь...[22]

Последња строфа Рајићевог канта и песме Сковороде врло зближава заједничка идеја и једног и другог писца о томе да само чиста савест није потчињена пролазности и само она једина може да победи смрт.

Из Украјине у Србију дошао је и вертеп, за који је Јован Рајић сам писао текст, а његови ђаци носили су вертеп и певали су песме врло сличне овима које су изводиле њихове украјинске колеге:

Рајићеви ученици:

Ни смислити ни изрећи ја засад не знадем
Што је овај свети праздник док лепше прознадем.
Али знадсм да је Христос родио се данас
Да узможе пролијати крвцу своју за нас.
Њему слава, а вам радост да буде во вјеки,
Њему појте, и ликујте са сви человјеки. [23]

Украјински вертеп:

Возстаньте, пастиріє, і бдіте зіло,
Возстаньте і радуйтесь, яко се приспіло
Рождество Спасово, миру пророками предріченно,
Которий вже родився от діви совершенно,
Возстаньте і славіте його повсюди
Да узнають о нем окрестнії люди.[24]

Јован Рајић је створио и самоепитаф. У њемује он оставио празнине које би имале бити попуњене после његове смрти. Епитаф самоме себи написао је и Григориј Сковорода.

Дакле, истакнути српски песник Јован Рајић схватио је традиције украјинског барокног песништва XVII-XVIII века и створио је оригинална песничка дела, која су ушла у златни фонд српске књижевности.

Истовремено треба да нагласим да сличност неких појава код Јована Рајића и украјинских песника овог доба не говори обавезно о неком непосредном утицају, већ често само о истоветности тенденција развоја српског и украјинског барокног песништва.

Напомене

1. Радојчић Никола, “Јован Рајић”. У књ.: Од барока до класицизма. Београд, 1966, стр. 200-201.
2. Ерчић Властимир, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, Нови Сад -Београд, 1980.
3. Павић Милорад, Историја српске књижевности барокног доба, Београд, 1970.
4. Сулима М. М., Українське віршування кінця XVI - початку XVII ст., Київ, 1985; Качуровський Ігор, Нарис компаративної метрики, Мюнхен, 1985, стр. 62-69.
5. Павић Милорад, нав. дело, стр. 145.
6. Исто, стр. 147.
7. Желєзняк I. М, “М. Козачинський і літературна мова сербів другої половини XVIII ст.” У књ.: З історії української та інших слов'янських мов. (Збірник статей). Київ, 1965, стр. 166.
8. Цитат узет: Павић Милорад, нав. дело, стр. 163.
9. Lazarz Baranowich, Lutnia Apollinowa, Kijow, 1671. стр. 413.
10. Рајић Јован, “Прискорбна горлице”. У књ.: Лесковац Младен. Антологија старе српске поезије, Нови Сад - Београд, 1964, стр. 52.
11. Мазепа Иван, “Пісня”. У књ.: Мазепа, Київ, 1993, стр. 220.
12. Дівович Сємен, “Разговор Великороссии с Малороссиею”. У књ.: Укрїннська література XVIII ст. (Вступна стаття, упорядкування і примітки О. В. Мишанича). Київ, 1983, стр. 384-414.
13. Эрчич Властимир, “О поэме Йована Раича Бой змея с орлами”. У кн.: Русско-сербские литературные связи XVIII - начала XIX вв., Москва, 1989, стр. 58-59.
14. Исто; Маслюк В. П., Латиномовні поетики і риторики XVII - першої половини XVIII ст. та їх роль у розвитку теорії літератури на України, Київ, 1983.
15. Рајић Јован, Бој змаја с орлови, Беч, 1791.
16. Різдвяна вірша”. У књ.: Українська література XVIII ст., Київ, 1983, стр. 152-153.
17. Рајић Јован, нав. дело.
18. Величковський Иван, Твори, Київ, 1972, стр. 72.
19. Рајић Јован, “Кант о воспоминанију смерти”. У књ.: Лесковац Младен, нав. дело, стр. 50-51.
20. Димитрій Туптало, “Взирай з прилежанієм, тлінний чоловіче”. У књ.: Український кант ХVII-ХVIII століть, Київ, 1990, стр. 114.
21. Рајић Јован, “Кант о воспоминанију смерти”, нав. дело, стр. 50-51.
22. Сковорода Григорій, Повне зібрання творів; У 2 т. - Т. 1. Київ, 1973, стр. 67.
23. Цитат узет: Павић Милорад, нав. дело, стр. 278.
24. “Вертеп” У књ.: Українська література XVIII ст., Київ, 1983, стр. 416-417.