Никола Грдинић

Емблеми у делу Joвaнa Рајића

Јован Рајић. Живот и дело, уредник Марта Фрајнд, Београд, 1997, стр. 233-242.

Јован Рајић је најплоднији и најзначајнији писац рускословенског периода у српској књижевности. Школовање je започео у Сремским Карловцима, наставио га je у протестантским и језуитским лицејима Средње Европе, да би га окончао у Кијевско-могилијанској академији. То значи да je стекао нетрадиционално теолошко образовање и широка знања из хуманистичких дисциплина, реторике, омилитике, барокне поетике. Тим путем Рајић je прихватио и емблематику, веома важан феномен барокне симболистике. Али, пре него што протумачим улогу емблема у Рајићевом делу потребно je објаснити шта je то емблем, jep то представља известан проблем, и указати на раширеност ове појаве у српској књижевности и култури.

Емблем je књижевно-ликовни жанр који je настао у доба високе ренесансе спајањем моде писања девиза са традицијом проучавања египатских хијероглифа. Обичај писања кратких исказа о ономе што се жели предузети у животу изнад породичних грбова продрло je у 16. веку из јужне Француске у Италију, где je већ раније била развијена пракса тумачења средњовековних бестијарија и египатских хијероглифа чије је значење као писма било заборављено. Сматрало се да хијероглифи садрже скривене поруке дубоког моралистичког значења чије се тумачење подузимало у посебним расправама. Генетска повезаност емблематике са хијероглификом огледа се у тематици и преузетим метафоричним односима. Од ње се битно разликује по томе што се у хијероглифици полази од конкретне слике којој се радом ума придаје пренесено значење, док се у емблему полази од апстрактног појма који се тумачи конкретном сликом. Осим тога, емблем има троделну структуру. Састоји се од натписа (devizza, motto, inscriptio), слике (pictura, icon, imago), и потписа (lemma, carmina, subscriptio). Натпис je садржавао какав апстрактан појам, слика je била конкретан предмет, а у трећем делу емблема кратком изреком, изреком и песмом, или само песмом (ређе прозом) објашњавао се однос између апстрактног појма и слике. Ово je било потребно jep слика није значила оно што je изгледало да значи, већ нешто друго. Однос између појма у натпису и слике по правилу je био метафоричан. Због тога je за разумевање односа између делова емблема неопходно познавање барокних теорија о метафори. Метафора je у томе времену схваћена у знатно ширем појмовном опсегу као инструмент сазнавања света, а не само као један троп међу другим тропима. Циљ je да се суштина предмета који се посматра прозре тако што he се у њему пронаћи скривене особине које га повезују са каквим удаљеним појмом или представом. Што су представе биле удаљеније и њихово повезивање неочекиваније, тим је ефекат био бољи. Тако грађени емблеми били су загонетни, што je од читаоца изискивало посебан напор да се домисли о њиховом значењу. Сматрало се да тако саопштена порука јаче делује на читаоца него да je исказана једноставним начином. Однос између натписа и слике кључни je теоријски проблем у проучавању овога жанра.

Прву књигу емблема саставио je Андреа Алћати и објавио je под насловом Emblematum libellus 1531. године. Ова књига невеликог обима извршила je огроман утицај: имала je преко 150 издања, била je превођена, проширивана новим емблемима, коментарисана. Из ње су преузимани емблеми у састављању других емблематских приручника. Време највеће распрострањености тако назване емблематске литературе било je у 17. и првој половини 18. века. Особит замах добила je у оквиру католичке противреформације, када је употребљавана као пропагандно средство, али је прешла границе једне конфесије - прихватили су je протестантски и православни теолози. Многобројне легенде, антички и хришћански митови, бајке, басне, књижевна дела добили су своју емблематску обраду, чиме се тематско подручје емблематике веома проширило. Аутори најпопуларнијих емблематских зборника били су Ото Вениус и Херман Хуго. Књижевна емблематика налазила се у зборнику Ота Вениуса Emblemata Horaciana (1607), у којој су емблеми настали на подлози стихова узетих из Хорација. По утицају и распрострањености значајнија je друга Вениусова књига Amorum emblemata (1608), у којој je обрађена тема љубави. Херман Хуго je у зборнику емблема Pia dezideria (1624) обрадио религиозну тематику. Књига je била веома популарна, до половине 18. века имала je преко 50 издања, од тога три на руском и два на пољском језику. У словенском свету многобројни зборници емблема налазили су се у библиотекама, манастирским и приватним, превођени су и прерађивани и, што je значајно, састављани су оригинални зборници. Код Руса најпознатији јесте монументални вишејезични зборник Symbola et emblemata selecta (1705). У пољској књижевности најзначајнији зборник емблема саставио je Збигњев Морштина, који je остао у рукопису. У Украјини штампана су два таква зборника, један на пољском језику као панегирик посвећен песнику Лазару Барановичу, а други je био Итика јерополитика. Ако je судити по броју издања, то je био најпопуларнији и најраспрострањенији зборник емблема на неком од словенских језика. Прво издање било je у Кијеву 1712. године. Затим су следила следећа издања: Петерсбург 1718, Кијев 1728, Петерсбург 1724, Москва 1730, Лвов 1760, Петерсбург 1764, Вијена 1774, Вајден 1790, последње je било у Москви 1796.[1] Овај зборник емблема и иначе je мало познат и слабо проучен, па отуда није необично што je српско издање Итике из 1774. године готово непознато у научним круговима изван наше земље. Српско издање садржи предговор кога нема у претходним, a његов аутор сматра се да je био Атанасије Димитријевић Секереш. Књигу je издао Павле Јулинац.[2] Итика je била позната српској средини и пре овога издања. Делимичан испис из кијевског издања из 1712. године налазио се у библиотеци манастира Кувеждина.[3] Књига није била заборављена ни у 19. веку. Шире изводе из српског издања дао je Аврам Мразовић у Руководству к словенскому красноречију (1821).[4] Из оваквих зборника емблематика се раширила у књижевност и друге уметности.

У књизи Милована Видаковића Маладој Товија (1825) као илустрација за насловну страну употребљена je слика из емблема који у Итици има натпис "Заповеди"[5]. Непознати аутор приказао je на иконостасу цркве у Ечки хришћанске врлине "Веру", "Надежду", "Воздержаније", и "Целомудрије" служећи се ликовним предлошцима из Итике[6] Није Итика била једини извор емблематских знања у српској средини 18. и прве половине 19. века. Јаков Орфелин je радећи илустрацију за насловну страну Историје (1794) Јована Рајића у средиште пирамиде поставио светиљку, симбол будности преузету из Iconologie Чезара Рипе.[7] Из емблематског фонда je Димитрије Бачевић посудио представу ждрала с каменом у канџама једне ноге на архијерејском столу у манастиру Крушедолу.[8] Страни уметници који су за потребе српске публике опремали књиге такође су употребљавали емблеме.[9] Арсеније Теодоровић je на портрету Доситеја Обрадовића употребио слику генија који сипа уље у лампу. Ова слика у емблематској традицији има раширену употребу а значи да вера не може без дела, као што лампа не може да гори без уља.[10] Са емблематског становишта посебно је занимљив панегирик 3ахарија Орфелина Поздрав Мојсеју Путнику (1757). Уз ноте и песме налазе се стихови који граде срце, крвоток, лавиринт, као ut pictura poesis са емблематским значењима.[11] Српској средини била je позната и хијероглифика. У оквиру наставе из реторике и поетике у првој српској латинистичкој школи, основаној у Сремским Карловцима почетком 18. века, предавала су се знања о симболу, емблему и хијероглифу.[12] Сва три знака препоручивала су се за употребу jep се помоћу њих са мало средстава може спознати истина. У библиотеци Саве Текелије налази се једна од најпознатијих књига из те области De symbolica aegiptorum sapientia ... Parisiis M. DCXVIII чији je аутор Никола Каузино.[13] О хијероглифици се писало и у новинама. Тако се у "Сербскија новини" од 14. III 1791. године могла прочитати и оваква вест о дипломатским преговорима руске царице:

Не давно неки посланик о аудиенции нас просјашт с ијероглифическим знаками нам разумети дал, да јего краљ наклоњен би бил посредствије между нами и турским двором нашему вернејшему пријатељу и сојузнику Цесару Леополду нашему сроднику уступити. Ми отвествовахом јему такожде равним образом, јако нам полну сицевих јероглифических знаков салу имети, когда сего посланика отпустихом.

На дну странице налази се напомена у којој се цитирани текст коментарише на следећи начин:

Ијероглифически знаки пресбитером греческим токмо древље познати биша, чрез которија знаки они духовни чин примити хотјаштим разнија науки предаваху, иби такови знаки иноје, а их толкованије иноје знаменоваше, по којему метафорическому начину онога краља посланик с jeja величеством императорицом росијском беседу водил, и она јему равним образом ответствовала.[14]

Циљ ове белешке био je да укаже на православне, тј. грчке изворе хијероглифске традиције. Овде се мислило на Физиолог, што je као тврдња било тачно jep je средњовековни бестијариј, што показује и поменута књига Николе Каузина, био уз египатске хијероглифе главни фонд симбола за моралистичке расправе.

Може се рећи да су емблематика и хијероглифика били познати у српској средини не само као појам или термин.[15] Знања о њима била су део институционалног образовања. Зборници емблема, у страним и домаћим издањима, или исписи из њих, постојали су у приватним и манастирским библиотекама. Имали су широку примену у сликарству, декоративној пластици, изради портрета, графичкој опреми књига и часописа. Коришћени су у позоришним представама и дипломатским преговорима. Књижевна дела, поезија, беседе, проповеди, били су их пуни, а публика тога времена разумевала je свако указивање на њих. Отуда није питање откуда емблематика у Рајићевим списима и да ли je његова публика за такав репертоар знакова уопште могла знати, већ какав je Рајићев однос према емблематској традицији и каква је улога емблема у његовом делу.

За значењима из емблематског фонда Јован Рајић посегао је у наслову књиге познате под скраћеним насловом Цветник (написана 1793, објављена 1802. године). Потпун наслов књиге гласи: "Цветник в двесте и двадесјат и четирје изабраних историјах насјаждениј и из источника илијевих напојениј, в њем же крини у долини добродетељеј посред терниј пороков растут и цватут в ползу и украшеније всех љубитељеј честности". У наслову се мешају речи са непренесеним и пренесеним значењем, једно је информација о физичком обиму књиге, врсти нарације и изворима, друго je метафорични исказ о садржају књиге. Зашто се у наслову именује крин и какво je његово значење разумљиво je из емблематске традиције. У српском издању Итике испод натписа "Воздержаније" налази се слика цвета који расте на стени. У потпису су стихови у којима се објашњава однос између појма и слике:

Честна женитба и нескверно ложе
Но аште жити кто чисте возможе
Ангелом равен јест он сеже вижу
Давест в терни подобен јест крину.[16]

Крин je знак врлине која одолева искушењима. Као што крин успева мада расте на стеновитој подлози међу трњем, тако и човек може уздржљивошћу, мада je окружен искушењима порока, постићи чистоту ума, срца и тела. Оваква емблематска обрада крина почива на исказу из Библије (Књига Сирахова, 39:14): "Миришите као мирис тамјанов, цветајте као кринови, ширите мирис и песму певајте, славите Господа за сва његова дела." У библијском контексту поређењем човека са крином показује се шта треба чинити: испуњавати моралне заповести, преносити их и примером ширити, тако славити Бога. Крин са значењем које je ближе библијском тексту, или емблематским обрадама библијског текста као у наведеном примеру, обичан је у српској књижевности 18. и прве половине 19. века[17]

Пример емблематске медитације налази се и у стиховима кратке похвалне песме упућене Мојсију Путнику. Ова песма сачувана у рукопису налази се испред Рајићевог рада о расколу источне и западне цркве Беспристраснаја историческаја повест из 1766. године. Стихови гласе:

... Благост твоју и милост ја сам признавају
Егда оних на всак час участник бивају.
Ктому что по природе и нравом пристало,
Мње благодареније в шчастии припало.
Чтос признаваја благост милост возносити
В сердце и на јазице онија носити.
А в знак благодарности хотја не блистајут
Дари сија принашу, понеже јављајут
Љубов, верност, Искреност, всју нелицемерну
Непритворну нелестну, но услугу верну.[18]

Значење стиха у коме се каже да се врлине носе на срцу и језику очигледно je метафорично. Срце je схваћено изван своје телесне функције, као духовно средиште човека. Други део стиха јесте пример метонимијске замене: говор je замењен језиком са којим је у логичкој вези по принципу суседства, као орган говора. Читав стих je симбол хришћанске искрености. У Итици испод натписа "Простота христјанска" насликано je срце са устима. Из срца излазе две шаке, лева je затворена и изнад ње пише да, десна je отворена и изнад ње пише не. Потпис садржи стихове који гласе:

Верно всем слово будет и пријатно
Просте речено не в ложи превратно
А от истовстве изволај толиком
Сопражи прежде серце с јазиком.[19]

Слика je метафора која се заснива на исказу из Библије (Лука, 6:45): "Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло; јер његова уста говоре оно чегаје срце пуно." Отуда када се жели приказати искреност, тада се срце слика са устима, или се каже да je срце на језику.[20] Значење отворене и затворене шаке на руци са потврдном и одречном речцом јесте да у човековој души не сме бити ничег двојственог, да се једно мисли и oceћa а друго каже и чини. Порекло ових знакова такође je библијско (Матеј, 5:37): "Дакле нека буде ваша реч: да, да; не, не; а више од тога ода зла je." О двоједушности у апокалипси каже се (От. Јованово, 3:15): "Знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ. Камо cpeћe да си хладан или врућ. Овако зато што си млак и ниси ни хладан ни врућ, избљуваћу те из својих уста." Лицемерје je страшна људска способност коју библијски писци оштро осуђују. Оба елемента слике у емблему, срце са устима и две отворене шаке с одричним и потврдним натписом, упућују на иста значења само се ослањају на различите исказе у Библији. У описаном емблему у Итици приказана су заједно, али се и одвојено емблематизирају. Тако у зборнику емблема Juana de Borie Empresas morales (Праг 1581) емблем бр. 23 има натпис Semper eadem ("Увек истим путем"), слика са једном отвореном и једном затвореном шаком у прозном потпису тумачи се у претходно описаном смислу.[21] Искреност, односно повезаност срца и ума, речи и дела у теолошким учењима израслим на библијском тексту сматрала се толико важном особином да се по њој најбоље видело да ли je неко хришћанин.

Емблематска указивања налазе се и у Трагедији (1798) Козачинског-Рајића. У петом одељку првог чина, на месту где Урош прети да ћe насилно узети престо јавља се "Совет благ", персонификација врлине, који га упозорава да je живот пролазан, због чега је бесмислено чинити зло. Стихови гласе:

Имаш доста кнеже, и без сего слави,
почто сие не возмеш от својеа глави
јако аште би тое не пребило тако
что јест жизн Мира сего, не видиш ли како
цветуште увјадајут, всјајаки даждевни
пузир, или аки дим, јако крини дневни,
аки сон изчезает: а и сие благо
царствовати на земли, також много злаго.[22]

Наведени одломак из драме садржи низ елемената из емблематске традиције у обради типично барокне теме о пролазности, трошности живота ("Vanitas"). То су цветови,[23] дим, киша, сан, пузир (водени мехур, балон). Сви ови знаци распрострањени су у ликовним уметностима и књижевности (њима треба додати и звук, који се на сликама представља музичким инструментом). Особито je пузир био омиљен мотив, имао je разноврсну и богату обраду. Сматрало се да удесније од осталих поменутих знакова објашњава идеју пролазности свега пocтoјeћeг. У српском издању Итике пузир се јавља у емблему чији je натпис Сујета. Слика представља девојчицу у краткој хаљини која стоји на брегу испод дрвета, у руци држи посуду, а у другој дуваљку из које излазе мехури од сапунице (пузири) и лете кроз ваздух. У потпису су стихови:

Краток живот нашт беден скропбен слезниј
Но добре жившим будет он полезниј
Суетним кратштиј јест и мало летни
Исчезнет јако пузир разноцветниј.[24]

Слика je метафора којом се објашњава натпис. Повезују се две удаљене представе, идеја о пролазности живота са дечијом игром, што указује на барокну теоријску основу стилског израза у Рајићевом делу. Пузир je, иначе, толико чест мотив да му je када се појави у каквом књижевном делу или на слици тешко одредити конкретан извор. И у емблематској литератури je чест. Као мехур представљани су континенти, државе. На једном емблему сам Бог дува кроз тршчицу мехур, а он je земаљска кугла.[25]

Тему пролазности свега постојећег Рајић је више пута обрађивао.[26] Најпознатији пример je његова антологијска песма "Кант о воспоминанију смерти" (написана 1766, први пут објављена 1790. године). Песма je занимљива по томе што има структуру емблема. Натпис: "воспоминаније смерти". Слику: у свакој строфи описује се смрт која захвата све сталеже, узрасте, образоване и необразоване. На крају je сентенциозни завршетак (lemma): чиста савест не боји се смрти. У тексту готово да нема пренесених значења, осим косе као традиционалног симбола смрти и метафоре "незрели плод" за младост. Смисао ове песме je да само спознавање пролазности живота, свест о смрти, може човека ослободити сујетних тежњи у животу и омогућити му да се понаша у складу са захтевима хришћанског морала. У овој песми Рајић je ближи библијском учењу него барокној емблематској обради ове теме. Уосталом, Pajић je у својим делима употребљавао превасходно оне емблеме који су настали на подлози библијског текста. То je повезано са његовом намером да употребом књиге свога читаоца просвети у смислу хришћанских врлина. У склопу таквих настојања конкретно, визуелно представљање апстрактних појмова или идеја, Јован Рајић је посебно ценио. О томе je писао: "Икони сут некиј учители простих људеј, такожде јако же и небеса називајутса књига јестества в неј же и прости читати могут и познавати силу и премудрост Вседержатеља."[27]Емблеме, хијероглифе, персонификације и симболе Рајић je употребљавао у својим списима и духовној поезији као погодно средство за моралну едукацију. Емблеми у његовом делу имају утилитарно-дидактичку функцију. Због евидентне намере да подучава и морално уздиже Paјић се може назвати рационалистом и просветитељем, барем у основном значењу те речи, мада се понекад у вези с његовим делом употребљава и као термин.[28]

Рајићев рационализам и просветитељска настојања огледају се у његовој барокној реторској култури, истицању значаја науке и подучавању верским истинама путем књиге. Тиме je Рајић раскинуо са националном теолошком традицијом која је почивала на исихастичким основама. Узроци оваквог заокрета разумљиви су из историјских околности. Од доласка у Аустрију крајем 17. века српска црква била je изложена агресивној католичкој пропаганди и унијаћењу, што није било само конфесионално питање. Одбрана вере схваћена je као одбрана националног идентитета. Због тога je црква била принуђена да се мења и прилагођава како би се одбранила. Тај циљ остварен је делимичним прихватањем елемената католичке теологије, латинског језика у званичној комуникацији, изграђивањем ефикасног образовног система и пропагандног наступа. Главни пут овакве модернизације српске цркве и њене теолошке мисли ишао je преко Москве и Кијева.[29] Украјински и руски професори основали су почетком 18. века словенско-латинске школе код Срба, a Кијевско-могилијанска академија, организована по моделу језуитских училишта, била je читаво једно столеће главни духовни универзитет српског свештенства. У тим школама нису се стицала само духовничка знања, вeћ и знања из природних наука (медицине, физике, астрономије), класичне филологије, философије.[30] Циљ оваквог учења био je да се утврди примат теологије и покаже божанствена природа самог знања, а не да се разум ослободи контроле религијског мишљења. Ово је потребно напоменути не само због тумачења идеолошких основа Рајићеве употребе емблема који су били средство његове модернизоване теолошке мисли, већ и због тога да би се указало на разлику између Рајића и Доситеја Обрадовића, који се такође назива рационалистом и просветитељем. Од свих наших писаца 18. века Доситеј je био најближи европском просветитељству какво познајемо из списа француских енциклопедиста. Његов кључни допринос био je у секуларизацији културе: након њега црква je ишла једним, а култура сопственим путем. Једно је Рајићева осавремењена теолошка мисао чијим циљевима je служила наука, а друго je одбацивање црквене традиције у целини, да би се на њено место поставио здрав разум. Ова разлика може се сагледати и у њиховом односу према знаковљу. Наиме, за писце епохе просвећености барокна симболистика била je нешто "тамно" и "мрачно", нешто што асоцира са предрасудама, а против чега се треба борити jep противуречи здравом разуму. Здрави разум инсистира на јасности и разумљивости, што je неспојиво са загонетним метафоричним односима појма и слике у емблему или хијероглифу. У пракси, на плану стилског израза, то je значило да ћe се пре него емблем, хијероглиф или симбол употребити алегорија. Да je Доситеј неповољно вредновао овакав стилски поступак разумљиво je из једног његовог коментара за текст који се само условно може назвати басном. Реч је о алегорији "Стара клисура и врапци", у којој je старо и назадно (а то je црква и црквено учење) представљено рушевинама и развалинама, а ново и напредно - фабрикама и болницама. У коментару се каже:

Ваља да сматрамо да се не чинимо слабии него што смо: то јест, богодани разум употребљавајмо како надлежи, онде гди можемо, и од општега человеческога, но здравога разума, ни у највећој науци не удаљавајмо се. Не само од стари времена, него и у данашњој ученој Европи, многи се наоде велике науке и честнога живота котори само за то што се почну удаљавати од здравога разума (кои, неотложно мора служити за оснивање свију человечески знања) упадају у оно што немци зову швермерај, а по нашки пареније и окретаније ума, и почну се амотамо мотати истражујући некакве чрезестествене јероглифическе и рабинске тајне (курзив Н.Г.). И когод неће у ниову, на јави, сновиденија и кривоглавице да пристане и у новиј тефтер да се запише, веле да je профан, то јест несвештен мирјанин.[31]

У цитираном одломку хијероглифика и кабала јасно се одређују као појаве супротне здравом разуму и природним законима. Мада емблематика и хијероглифика нису биле потпуно заборављене још ни у доба романтизма, појавом просветитељских тенденција започиње историјски процес са којим су овакве појаве постале споредне. Према томе анализа употребе емблема у делу Јована Рајића може нам бити и од некакве помоћи у пословима књижевноисторијске карактеризације његовог опуса.

Напомене

1. Подаци су наведени према Г. Михајловић, Српска библиографија XVIII века, Београд 1964, 117-118; Р. Buchwaid-Pelcowa, "Emblematyka na rusi kijowskiej w okresie baroku" Z pоlskich sludiow slowistycznych, seria VI, Warszawa, 1983, 47.
2. Г. Михајловић, нав. дело.
3. Види С. Петковић, "Збирка рукописа Манастира Кувеждина, Дивше, Шишатовца и Гргетега", у САНУ Споменик CI, Одељење друштвених наука, нова серија 3, Београд, 1951, 20. Види и напомену на дну наведене странице у којој се каже да je примерак Итике из 1774. постојао у библиотеци манастира Шишатовца.
4. Види А. Мразовић, Руководство к словенском красноречију, Будим, 1821, 69 и 72-75.
5. Копирана je само слика, изостављен je натпис и потпис. Уместо потписа из емблема наводе се Видаковићеви стихови из Товије.
6. Види Д. Медаковић, "Представе врлина у српској уметности XVIII века", у Путеви српског барока, Београд, 1971,131-137, посебно 136. У вези са темом емблематике православна црква у Ечки занимљиваје по још једном детаљу. У Библиотеци Матице српске налази се књига Emblemata physico-ethica hoc est naturae orum moderatricis picta praecepta, a Nicoloao Taurello .... editio secunda, Noribergae M.DCII. На корицама књиге налази се запис: "Поклон Светозара Теодоровића, пароха из Ечке".
7. "Светиљка у пирамиди представља Бодрост, један симбол из барокног репертоара Чезара Рипе, што одудара од општег тона у цртежу који je сав у духу археологије и неокласицизма тада још у зачетку" (П. Васић, "Цртежи Јакова Орфелина за Историју Јована Рајића", у Зборнику за ликовне уметносши, књ. 12, Нови Сад, 1976, 269). Iconologia Чезара Рипе садржала je персонификације апстрактних појмова које су биле једнозначне. Зборници емблема били су само извор који је у њеном састављању коришћен.
8. Д. Медаковић, нав. дело, 137—139.
9. Ibid, 140.
10. Овај мотив имао je разноврсну обраду у зборницима емблема. Види А. А. Морозов, "Симеон Полоцкий и проблемы восточно-славянского барокко" у Барокко в славянских культурах, Москва, 1982, 185-186, 190.
11. Види радове Радмиле Михаиловић "Захарија Орфелин, Поздрав Mojcejy Путнику. Тематика лавиринта", Зборник за ликовне уметности, кн.. 15, Нови Сад, 1979, 179-206; књ. 16, Нови Сад, 1980, 145-158. Такође и рад "Захарија Орфелин, Поздрав Mojcejy Путнику - Портрет Mojceja Путника, бачког епископа", Зборник за ликовне уметности, књ. 18, Нови Сад, 1982,71-101.
12. О томе види у моме раду "Морална симболика и емблематика украјинског порекла у српској књижевности 18. и прве половине 19. века", Зборник за славистику, бр. 24, Нови Сад, 1983, 43-50, посебно 45-46.
13. Састављач овога зборника језуитски свештеник Никола Каузино укључио je у књигу текстове Климента Александријског, Хораполона и Физиолог. То значи да су се у овој књизи могле пронаћи све релевантно информације о хијероглифици, односпо о оваквој традицији изучавања и употребе знакова. О књизи види и у раду A. Петровића "Философске, научне и окултне књиге на латинском и грчком језику у библиотеци Саве Текелије и Текелијанума" у ЗбМСзКиЈ, књ. ХХХVI, св. 2/1988, 290-291.
14. Сербскија новини в Виени 14. Марта 1791, стр. 7-8 (фототипско издање Матице српске, Нови Сад 1963).
15. Термин емблем A. Алћати употребљавао je да означи сва три његова дела: натпис, слику и потпис. Касније су емблемом називали само слику и потпис, а натпис се означавао термином симбол. Отуда су емблематски зборници називани још и књигама симбола и емблема. Код нас су оба израза била у употреби. Тако je наслов зборника емблема гласно Итика јерополитика или философија нравоучителнаја символами и приуподобљении изјаснена к настављенију и ползе jyним. Иста књига називала се још и зборником хијероглифике, што je разумљиво с обзиром на њихову генетску повезаност (в. С. Матић, "Итика јерополитика", ПКЈИФ, књ. 7, Београд, 1927, 231). Термин емблем употребљавао je Јован Рајић: "Јегда љубимаја и благочестива древност хоташе описати скробнаго убо, обаче постојанога крстоносца, то она представила јего во изрјадној емблеме (курзив Н.Г.) и иконе" (Цветник, 155). Слику у емблему Рајић је називао "образ", "икона" и "начертаније". У првој половини 19. века уз термин емблем употребљавају се и пуризми "изрезак" (1814) и "знак" (1841) - види В. Михајловић, Посрбице од Орфелина до Вука, Нови Сад, 1982, књ. I. Пуризми су настали због тежње да се сачува национална самобитност, тако што ћe се примити страна култура, али не и њене речи. Није тачно утврђено када je термин емблем замењен другачијим обликом исте речи - амблем. Наши речници примере његове употребе наводе из друге и треће деценије 20. века. Најранији пример употребе речи амблем пронашао сам уједном чланку Илије Огњановића објављеног у Jaвopy за 1890. годину (види моју обраду одреднице "Амблем" у Енциклопедији Новог Сада, Нови Сад, 1994, књ. II). Облик амблем у нашем језику настао је према изговору речи која се у француском језику пише "embleme". Према француском изговору ова реч се код нас и писала и изговарала у обе језичке варијанте, српској и хрватској. На разлику у значењу између старијег и новијег облика речи као да указује Лексикон страних речи и израза (Београд 1936-1937) Милана Вујаклије. У њему се реч "амблем" објашњава речима: "знак, знамење, обележје, симбол", а "емблем" - "уметнути рад, симбол, знамење". Тако се између ова два облика исте речи ипак успоставља, мада осетљива, разлика у значењу. Потреба за успостављањем разлике у значењу некако je очекивана и разумљива. Облик амблем ушао je у употребу у времену у коме су стара емблематска литература и емблематика уопште били већ заборављени, па je према томе употребљаван за означавање другачијих појава. Амблеми су се употребљавали као визуелни знаци за школе, фабрике, занатске радње, спортска друштва итд. По правилу су садржали слику која je градила сличност са предметом на који се односила. На пример, у раду М. Милошева "Збирка разних ознака и амблема у Вршачком музеју" (Рад Војвођанских музеја, бр. 9, Нови Сад, 1960, 283) каже се: "Овде приказани амблеми представљају ознаке једног или више заната уједињених у један еснаф. На њему су приказани алати или производ тога заната." Ако бисмо разлику измену емблема и амблема покушали да опишемо уз помоћ типологије знакова коју je израдио Чарлс Пирс, онда бисмо емблеме могли да одредимо као симболичке, а амблеме као иконичке или индексне знаке. Из тих разлога у раду се говори о емблемима у делу Јована Рајића, никако о амблемима.
16. Итика јерополитика, Виена, 1774, 195.
17. Тако наслов у првој половини 19. века веома популарног романа Милована Видаковића гласи: "Благовониј крин целомудренија љубве либо страдателнаја повест Велимира и Босиљки" (1811). Овде је "миришљави крин" употребљен у значењу чистоте предбрачне љубави. Примере налазимо и у поезији, као у песми Александра Андрића с насловом Риторнел (1841):

    Пребели крину!
    О благо деви невиног духа,
    Твом лицу равном, благо српском сину.

    Песма je први пут објављена на насловној страни "Српског народног листа" (Пешта, 1841, ч. 35, 237). Коначна, знатно побољшана верзија песме објављенаје у Стихотворенија (Београд, 1863, 107-108), одакле се наводе ови стихови. Риторнел je стални облик песме који се састоји од тростиха нерегулисаног броја. У првом стиху je име какве траве или цвета чије се симболично значење тумачи у друга два стиха. Крин се тумачи као симбол невиности.

18. Наведено према J. Тарнанидис, "Две редакције Повести Јована Рајића", ПЗКЈИФ, књ. XXXIV, св. 3-4, Београд, 1968, 287.
19. Итика јероpолитика, Виена, 1774, 115.
20. На пример у Рајићевој песми "Стихи на воскресеније" 1766:

    ...Сија вини радости бити ошчушчеју
    Зато сердце и јазик в привјет направљају
    Чајаније јазиков и душ посјетитељ...

    Или у песми "На воскресеније Христово 1768":

    ... Поздравише лице твоје сердцем неприправним
    умом, духом, језиком вси тебе желајем...

    Наведено према С. Матић, "Песме Јована Рајића", ПЗКЈИФ, књ. IV, Београд, 1924,231 и 234.

21. Види A. Henkel lind A. Schoene, Emblemata, handbuch zu sinnbildkunst des XVI. und XVII. Jahrhunderts, Stuttgarts 1967,1009.
22. Трагедија сиреч печалнаја повест о смерти Наследного царја сербского Уроша пјатаго..., Будим, 1798, 37. Упореди са реконструкциям текста Козачинског у књизи В. Ерчића Козачинскиј. Траедокомедија, Нови Сад - Београд, 1980, 483. Види и коментар на стр. 626, где се наводи могући предложак за ове стихове Козачинског.
23. Овај мотив има порекло у Библији (Књига о Јову, 14:1-2): "Човек рођен од жене кратка je века и пун немира. Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје."
24. Итика јерополитика, Виена, 1774, 279.
25. Д. Чижевски, К проблемам литературы барокко у славян, Litteraria XIII, Bratislava, 1971, 25-26.
26. Види Цветник, Будим 1802, 365-371. Песму "Смерт грозит грјешнику" објавио је из рукописа С. Матић у раду "Песме Јована Рајића", ПЗКЈИФ, књ. IV, Београд 1924, 227. О односу песме Кант о воспоминанију смерти и обради теме смрти у Цветнику, а у вези са емблематиком, писао je M. Павић у Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970, 370.
27. Ј. Рајић, Цветник, Будим, 1802, 341-342.
28. Види M. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Београд, 1970, 349-354, посебно 352 и 354; Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд, 198З, 180.
29. Упореди изнету тврдњу са следећим ставом из књиге A. Радовића, Светосавско просветно предање u просвећеност Доситеја Oбpaдoвићa (Врњачка Бања, 1994, 18-19): "Појави Доситеја већ претходи једна криза (која ћe припремити оно што јој следи) дотадањег језичког и културног наслеђа Српског народа. Долазак руских учитеља, увођење рускословенског језика у богослужење, замењивање иконописа дотадашњих богомаза, како су од времена Арсенија IV Шакабенте почели да називају иконописце византијско-српског стила, кијевским живописом, одјек реформи Петра Великог и његовог Духовног регуламента; уза све то и потреба прилагођавања новој средини културно надмоћнијој и развијенијој, њен притисак и одупирање њеном апсорбујућем дејству - све je то изазвало потресе и врења, која су формирала, између осталог и Доситејеву личност. Срби су у то време да би се заштитили од принудне унијатске пропаганде и германизације, тражили помоћ од једноверне и једноплемене Русије. Русија je, међутим, била и сама изложена снажном утицају две струје: латинској, која je деловала преко Кијева, а од времена Петра Великог и Теофана Прокоповича протестантској, чији je утицај долазио и ширио се преко Петрограда." Теолошки списи Јована Рајића још увек су неиздати и непроучени, али нема сумње о томе да he за њихово тумачење бити важан украјински и руски контекст. По мишљењу Јована Скерлића, које није потврђено или оповргнуто истраживањима, особит значај за Јована Рајића имали су теолошки списи Теофана Прокоповича (види Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Београд, 1966, 261-262). За разумевање односа руске модернизоване теолошке мисли у 18. веку и емблематике види студију В. Uhlenbruchen, "Emblematik und Ideologie. Zu einem emblematischen Text Simeon Polockijs", Slavische Barokliteratur, II, Muenchen, 1983, 115-127. На овај рад пажњу ми je скренуо немачки стручњак за емблематику Валтер Крол, са универзитета у Гетингену.
30. Види J.M. Стратий, В.Д. Литвинов, В.А. Андрушко, Описание курсов философии и риторики профессоров Киево-могилянской академии, 1982. Види и мој приказ ове књиге у Зборнику за славистику 29/1985, 202-204.
31. Доситеј Обрадовић, Езопове и прочих разних баснописцев... басне, Лајпциг, 1788, 236-237.