:: Projekat Rastko - Kijev -Lavov::

Герасим Данилович Смотрицький – украјински писац-полемичар, песник, педагог, научник. Један од идеолога културно-просветног покрета у Украјини, крајем 16. века. Отац истакнутог филолога Мелетија Смотрицког. Рођен је у селу Смотрич (садашња Хмељницка област у Украјини), у првој половини 16. века. Стекао је солидно образовање, користио се грчким, латинским и црквенословенским језиком. Радио је као општински писар у граду Камјанец. Био је познат по својој учености. Око 1576. године, по позиву кнеза Константина Острошког, долази у Острог, где је постао ректор новоосноване школе. Истовремено био је вођа научно-књижевног издавачког круга, којем је припадао оснивач прве украјинске штампарије Иван Федоров. Приређивао је прва острошка издања, међу којима су Азбука из 1578. и Библија из 1581. Према претпоставкама умро је 1594.

“Зри сія знаменія княжате славнаго...” – “Погледај та знамења кнеза нашег славног”

Први пут је објављено у књ.: Бібліа, сирЕч Книги Ветхаго и Новаго завЕта, по языку словенску...Острог, 1581. Песма је први пример штампане украјинске хералдичке поезије 16. века. Тумачећи симболе на породичном грбу славног украјинског кнежевског рода Острошких, аутор се обраћа кнезу Константину Острошком и православним читаоцима, којима је била намењена Библија. У традицији хиперболизације и глорификације, својствене хералдичкој поезији, кнез Константин се упоређује са римским императором Константином Великим (274-337), који је према легенди на небу угледао знамење – крст са натписом Хоц винце (овим ћеш победити). Тако песник алудира на улогу кнеза Острошког у борби за православну веру, против католичанства.

Дамјан Наливајко (?-1627)

Даміан Наливайко (Дем’ян) – пореклом из градске занатлијске породице. Образовање је стекао у Острошкој школи. Учествовао је у антипољском сељачко-козачком устанку 1594-1596. год. који је предводио његов брат Северин. Био је настојник цркве Св. Николе у Острогу, активни члан Острошког научно-књижевног круга. Учествовао је у Брестском антиунијатском сабору 1596. Сарађивао је у острошкој и дерманској штампарији. Био је уредник, преводилац, аутор предговора и поговора књига издатих у Дерману.

“Кресте, господствуяй днесь во всем мирЕ...” -“ Крсте, владај данас у сваком крају...”

Први пут је објављено у књ.: Октаик, сирЕч Осмогласник. Дермань, 1604.

Узорак је религиозно-медитативне лирике, писане “двострочним согласијем” – римованим силабичким стихом.

Из анонимних стихова 80- 90 година 16. века

Просјачка жалба Богу, као и песме из Киевско-михајловског зборника које се дају у овом избору, воде порекло од једног, за сада непознатог, полемичког песничког списа који је настао у процесу отпора украјинско-белоруског становништва против националног, конфесионалног и социјалног угњетавања у пољско-литванској држави. Претпоставља се да је овај комплекс полемичких песама настао у облику неколико поема сложеног жанровског састава – посланица, трактата, памфлета. Као и већина књижевних дела тог времена, поеме су могле да буду уоквирене обраћањима-предговорима и завршецима-поговорима.

У почетку поеме су без измена делили на краће текстове преписивачи, како би олакшали њихову рецепцију и тематаски их прилагодили оквирима, уобичајеним за полемичку књижевност тог доба. Временом, како је долазило до промена у политичким процесима и друштвеном животу, издвојене целине су још више уситњаване и мењане. Дело је било сувише популарно да би се потисло у заборав, али и сувише опасно у условима јачања антипољског отпора да би се сачувало у птвобитном облику.

Скарга нищих до Бога – Просјачка жалба Богу

Рукописни песнички спис 80-х, почетка 90-тих година 16. века. Први пут је објављен 1978. године у избору Украјинска поезија краја 14. – почетка 17. века (Кијев).

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Анонимне песме из Кијевско-михајловског зборника (прва половина 17. века)

До лЕнивых – Лењивцима; Осторожность од єреси_–Чување од јереси; О князю тмЕ – О кнезу таме

Наведене песме спадају у рукописни зборник, датиран почетком 17. века који је припадао библиотеци Кијевско-михајловског манастира. Први пут се објављују 1913. : С.А.Щеглова, Вирши праздничные и обличительные на ариан конца 16 – начала 17 в. (Спб)

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Лазар Баранович (1620-1693)

Лазар Баранович – песник, беседник, полемичар, епистолограф, организатор књижевних процеса, црквени и политички делатник. Питомац Кијевско-могиљанске академије и језуитских школа у Вилни и Калишу. Професор поетике и реторике на Кијевско-могиљанској академији. Од 1650. постаје њен ректор и игуман братског Богојавленског манастира. Од 1657. године постаје черниговски архиепископ. Вођа кијевско-черниговског научно-књижевног круга којем су припадали Инокентије Гизел, Јоаникиј Гаљатовски, Антоније Радивиловски, Варлам Јасински, Дмитро Туптало, Иван Величковски и други истакнути украјински књижевници тог времена. Основао је и издржавао штампарије (од 1674. у Новгороду-Сиверском, а од 1679. у Чернигову), у којима је за његовог живота објављено око педесет књига. Стварао је на црквенословенском, украјинском и пољском језику.

Године 1736. Гаврил Стефановић Венцловић преводи на народни српски језик збирку Барановичевих проповеди Мач духовни у три књиге. Две књиге се налазе у Архиву САНУ, Инв.бр.92 (267) и 93 (268). Трећа збирка се налазила у збирци Карловачке патријаршијске библиотеке. (М.Павић, Историја српске књижевности, т.2, Барок, Београд, 1991, стр. 204)

Скрізь на Україні видно лиш руїни – Широм Украјине све саме руине

Украјински превод са пољског припада В.И.Крекотњу. Оригинал се налази у збирци Лазара Барановича “Лутниа Аполлиноња...”, објављеној у Кијеву 1671, с.411

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

У миру нема миру – Без мира нема мира

Украјински превод са пољског припада В.И.Крекотњу. Оригинал се налази у збирци Лазара Барановича “Лутниа Аполлиноња...", објављеној у Кијеву 1671, с.414

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Меч землю рубнув, у крові потонув – Мач земљу резнув у крви огрезну

Украјински превод са пољског припада В.И.Крекотњу. Оригинал се налази у збирци Лазара Барановича “Лутниа Аполлиноња...”, објављеној у Кијеву 1671, с.409

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Иван Величковски (?-1701)

Іван Величковський – оригиналан представник украјинске барокне поезије. Припадао је кијевско-черниговском научно-књижевном кругу. Радио је у штампарији Лазара Барановича, касније је постао свештеник у Полтави. Аутор панегирика, епиграма, фигуралних песама (цармина фигурата), религиозно-филозофске и световне лирике.

Минути всіх общії -Минути свагда заједно

Песма је саставни део циклуса Минути који спада у рукописну збирку Зегар цілий і полузегарок (Часовник цео и получасовник). Оквирно време настанка збирке је период од 1670 до 1680. Циклус се заснива на игри речи – минути (инфинитив глагола и именица) које су у украјинском језику исто акцентују. Основна тема циклуса је популарна у барокној поезији медитација на тему пролазности и ефемерности људског живота.

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Ехо – Ехо

Песма улази у састав рукописне збирке Млеко од овці пастиру належноє (Млеко овце које пастиру припада). Оквирно време настанка збирке је период између 1670. и 1680. Песма је пример експеримента са гласовном организацијом стиха, где се римују два последња вокала сваког двостишја, образујући “ехо”. По својим формалним карактеристикама спада у тзв. курјозне песме (цармина цуриоса).

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Данило Братковски (друга пол. 17. века –1702)

Данило Братковський – украјински племић, син Богдана Братковског. За време владавине пољског краља Јана Казимижа био је секретар при амбасади у Москви. Касније много путује, саосећа са својим народом. Убеђен у неопходност активне борбе против угњетавања Украјинаца од стране пољског племства, придружује се козачком пуковнику Семену Палију који је предводио сељачко-козачки устанак од 1702. до 1704. године.

Ухапшен је док је носио прогласе у којима се народ позивао на устанак. Стрељан је према одлуци пољског војног суда 26. новембра 1702. године, на главном тргу украјинског града Луцка. Аутор је књиге епиграма на пољском језику Світ, розглянутий по частинах (Свет сагледан у деловима).

Усьому приходить кінець – Све има свој крај

Текст на украјинском припада В.И. Крекотњу. Оригинал се налази у књизи Сњиат по цзесци прзеyзранy, Краков, 1697, л.32

Піють півні – Петлови поју

Текст на украјинском припада В.И. Крекотњу. Оригинал се налази у књизи Сњиат по цзесци прзеyзранy, Краков, 1697, л.82

Теофан Прокопович (1677-1736)

Феофан Прокопович (световна имена Јелизар, Јелисеј) – истакнути украјински и руски писац, културно-друштвени и црквени делатник прве половине 18. века. Рођен је 1677. године, у Кијеву. Рано је остао без родитеља и одрастао под старатељством ујака. Године 1687. уписан је у Кијевско-могиљанску академију. Прекинувши студије, креће на путовање. Одређено време је живео у Лавову, после чега је три године студирао у Риму, у колегијуму Св. Атанасија. Ове студије такође прекида, те се враћа у Украјину. Године 1704. постаје професор Кијевско-могиљанске академије, где предаје поетику, реторику и филозофију. Од 1712. године постаје ректор Кијевске академије и игуман Братског манастира. Године 1716. Петар Велики позива Теофана Прокоповича у Петербург, где он помаже цару око реформе цркве. Постаје епископ псковски (од 1718.) и епископ новгородски (од 1720.), као и члан Светог синода. Умро је 1736. године.

Књижевно наслеђе Прокоповича је велико и разнолико. Писао је “слова” и беседе, био је аутор циклуса предавања из поетике, реторике, филозофије, математике, написао је драму Владимир и много песама на украјинском, руском и латинском језику. Беседништво и Буквар Прокоповича били су издати још за његовог живота. Током 18-19. века многа дела су издавана више пута. У првом издању беседа Прокоповича (Спб. т.1.-1760, т.2. -1781, т.3 –1785) поменуто је 22 његове песме. Све данас познате песме Прокоповича су први пут биле објављене у истраживању И.Чистовича Теофан Прокопович и његово време, издатом у Петербургу, 1868. године.

Плачет пастушок в долгом ненастьї – Плаче пастирче у невремену

Песма је настала 1730. године, када се Теофан Прокопович нашао у сложеној ситуацији, проузрокованој таласом реакционизма после смрти Петра Великог. Исте године руски песник А.Д.Кантемир пише одговор Теофану Прокоповичу – Песнь утешения на песнь пастуха Пимена, оплакивающего участь стада во время ненастья (Песма утехе на песму пастира Пимена који се јада над судбином стада у невремену), у којој је високо оценио друштвену и књижевну делатност Теофана Прокоповича.

Из анонимних сатирично-хумористичких стихова 18. века

“Отче Лісовський...” – “Оче Лисовски...”

Први пут песма је објављена у часопису Киевская старина, 1891. године, у чланку С.Моравског Федор Лисовски, 1709-1722. (Преглед унутрашње историје Малорусије прве половине 18. века).

Федор Лисовски – личност са почетка 18. века. Био је протопоп у граду Гадјач, а после је постао новгородско-сиверски сотник. Типичан је представник козачке административне управе 18. века. Песма је пронађена као пасквил, сачуван у судском досјеу Федора Лисовског.

Григориј Сковорода (1722-1794)

Григориј Савич Сковорода – најистакнутија личност културног и књижевног живота у Украјини 18. века. Рођен је 3.12. 1722. године, у градићу Чорнухи Лубенског пука (данашња Полтавска област), у породици козака Саве. Године 1734, по завршетку почетне четворогодишње школе, уписао је Кијевску академију, где је студирао до 1741. године. Студије прекида због одласка у Петербург, где је певао у саставу дворске капеле. Од 1744. наставља студије у Академији, а већ идуће године путује у саставу Токајске комисије генерала Вишневецког у Европу, где упознаје напредне мислиоце свог времена. По повратку из Европе, 1750. постаје професор поетике у Перејаславском колегијуму, где за потребе наставе пише курс из поетике. У јесен 1751. поново се враћа на Кијевску академију.

Као најбољег студента, њега су препоручили да буде породични учитељ спахије Томаре, на чијем имању Сковорода остаје од 1753. до 1759. године. Од 1759. до 1769. предавао је поетику, етику, синтаксиму и грчки језик у Харковском колегијуму. У овом периду пише збирку Басне харковске, у коју је ушло 30 басни. Сковорода се сматра аутором првих украјинских басни, иако су басне као жанр биле популарне и пре њега, у 17-18. веку. Више пута је одбијао високе црквене и световне чинове које су му нудили, остајући веран свом етичком систему. Услед неприхватања напредне концепције предавања коју је осмислио Сковорода, њега су отпустили с посла. Наредних 25 година свог живота Сковорода проводи као путујући филозоф, без сталног пребивалишта и запослења. Места, која је посећивао, претварао је у неку врсту покретног универзитета Украјине. У том периоду свог живота завршио је збирку песама Врт божанствених песама, као и велики број филозофских расправа, писаних у облику дијалога. Умро је Сковорода 9.11. 1794.г., у селу Ивањивка Харковске провинције. Према последњој жељи филозофа, на његовом гробу је уклесан натпис: “Свет ме је ловио, али није ухватио”.

Оригинална филозофска концепција Сковороде је настала под утицајем античке и средњовековне европске филозофије, националних просветитеља и народне мудрости. Полазећи од њих креирао је свој филозофски систем.

Значајна је улога Сковороде у формирању нове украјинске књижевности. Његова поезија и проза чини прелазну карику ка новој етапи развоја украјинске књижевности, прожетој хуманистичким и демократским тенденцијама.

Превођен је на српски језик и раније:

Песма X;XVIII (прев.Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979;

Врт песама. Одломци (прев.М.Николић). – Кораци, Крагујевац, 1982, XVII, 5-6, стр.331-333.

Всякому місту звичай, права – Сваки град – своје обележје носи

Песма под бројем 10 из збирке Врт божанствених песама. Тема песме је одређена мотивом – “зрном” из Књиге Исуса, сина Сираха, која се сматра неканонском, али је раније улазила у састав Библије: “Блажен муж који ће у мудрости почити и који разум свој поучава светињи”. У сажетом, афористичком изразу песник одсликава све универзалне пороке. Његова иронија и сатира усмерени су против порока савременика – господе, трговаца, чиновника. Сваки стих песме садржи у себи вишеслојни приказ целог комплекса појава и чињеница из живота украјинског друштва 18. века. Пороцима људским аутор супроствља свој етички идеал човека који се користи “светлошћу разума”. Песма је постала популарна у народу и ушла је у репертоар народних певача – кобзара.

Текст песме у овом избору даје се на савременом украјинском језику (превод Валерија Шевчука).

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Ой ти пташко-жовтобоко – Аој, птиче жутобоко...

Песма 18. из збирке Врт Божанствених песама. Тема песме је одређена “зрном” из Посланице апостола Јакова, IV-6 “Бог се супроставља охолима, а смиреним даје благодат”. Песма спада у један од првих примера пејзажне лирике у украјинској поезији.

Текст песме у овом избору даје се на савременом украјинском језику (превод Валерија Шевчука).

Овај превод је први пут објављен у Српском књижевном гласнику, Београд, 1993, 7-8, стр.35-43.

Иван Котљаревски (1769-1838)

Іван Петрович Котляревський – песник и аутор драмских комада, чије је стваралаштво обележило почетак новог доба у историји развоја украјинске књижевности. Рођен је у Полтави, 9. септембра 1769. године. Похађао је локалну богословску школу. Касније се окреће војној служби. У чину капетана учествовао је у ратним походима 1806-1807. године. После отставке је живео у Полтави, радио је као инспектор образовних установа за сиромашно племство. Активно је учествовао у културном животу Полтаве, написао је за Полтавско позориште драме Наталка Полтавка и Москаљ-чаробњак које су обележиле почетак новијег украјинског драмског стваралаштва. Од 1818. до 1821. године управник је Полтавског позоришта. Био је близак са појединим члановима декабристичког тајног друштва. Умро је 10. новембра 1838. године.

Превођен је на српски језик и раније:

Из “Енеиде”; Из “Наталке Полтавке”(прев.Р.Пајковића). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Уривок з поеми “Енеїда” – Одломак из поеме “Енеида”

Поема је бурлескна травестија познате епске поеме Енеида римског песника Вергилија (70-19. г. пре н.е.). У основи јуначке поеме Вергилија лежи мит о пореклу Римљана од Тројанаца. Мит је истицао божанско порекло императорске лозе Јулија којој је припадао император Октавијан Август, глорификован од стране Вергилија. Вергилије са китњастом помпезношћу описује путовање Енеја, сина тројанског цара Анхиза и богиње Венере, са остатком војске Тројанаца, наглашавајући важност чињенице да су управо они основали на обалама Тибра Римску државу.

Енеида Вергилија била је узор класичне књижевности током неколико векова, док је у новије време постала предмет бурлескног пародирања у европским књижевностима (Пресвучена Енеида италијанског писца Лалија из 1630; Пресвучени Вергилије француског песника Скарона из 648-1653; Енеида Вергилија или авантуре благочастивог хероја Енеја немачког писца Блумауера из 1784; Вергилијева Енеида, изврнута наопачке М.Осипова из 1791-1796; Крај Енеиде О.Котељницког из 1802-1808.)

Прва три дела Енеиде Котљаревског, насловљена Малоруска Енеида Котљаревског из три дела, су објављена у Петербургу 1798. и 1808. г. без знања и пристанка аутора. Очигледно је да Котљаревски према традицији рукописне украјинске књижевности 18. века није имао намеру да објављује своје дело. Поема је била веома распрострањена у рукописима. Прво пуно издање поеме је датирано 1842. годином. У поеми је описана Украјина 18. века, њено становништво, начин живота, обреди, чак и историја, што је обезбедило делу велики успех.

Овај превод је раније објављен у

“Чого ж вода каламутна...” – “Зашто је вода мутна...”

Једна од песама које је Котљаревски написао за своју драму Наталка Полтавка. Драма је била први пут изведена у Полтавском позоришту 1819. год. и постала је веома популарна. Први пут је објављена 1838. год. у Украјинском зборнику, али се и пре тога ширила у рукописима. Због велике популарности песме из ове драме су постале народне.

Левко Боровиковски (1808-1889)

Левко Іванович Боровиковський – један од првих украјинских песника романтизма. Допринео је развоју украјинске фолклористике, етнографије, филологије. Рођен је 22. фебруара 1808. године, у селу Мељушки Полтавске губерније. Потиче из породице добростојећег спахије, која води порекло од козачке лозе. По завршетку Полтавске гимназије уписао је Филозофски факултет Универзитета у Харкову. За време студија пише прве песме, преводи Пушкина и Мицкевича, бележи народне умотворине. После објављивања баладе Младица (1828) у петербуршком часопису Весник Европе, име песника постаје познато у књижевним круговима.

Двадесет пет година (1831-1856) Боровиковски је посветио педагошком позиву. Предавао је у више школа и гимназија широм Украјине. Упоредо је проучавао украјински фолклор, писао је песме, састављао речник украјинког језика. Последње године живота провео је на свом имању, где је сахрањен после смрти.

Романтичарска поезија Боровиковског била је нова појава у украјинској књижевности. Први пут уводи мотиве, везане за борбу украјинских козака за слободу (баладе Козак; Гајдамаки; Палиј). Популарише у украјинској поезији нов романтичарски жанр баладе. Познат је и као аутор басни.

Аккерманські степи -Акерманске степе

Препев истоимене песме Адама Мицкевича.

Амвросиј Метлински (1814-1870)

Амвросій Лукґянович Метлинський – познат је у украјинској књижевности као аутор збирке песама Мисли, песме и још понешто коју је објавио под псеудонимом Амвросиј Могила. Био је један од првих преводилаца романтичарске поезије и словенских народних песама. Преводио је са пољског, чешког, словачког, српског, немачког језика. Метлински је рођен 1814. године у селу Сари Полтавске губерније. Пореклом је из племићке породице која је припадала козачкој лози. Образовање је стекао у Полтавској гимназији и на Харковском универзитету. На универзитету у Харкову је стекао титулу доктора филолошких наука. Предавао је у Кијевском и Харковском универзитету од 1843. до 1858. године,

Прве песме пише почетком 30-х година. Интензивно користи фолклорно-историјске мотиве, служећи се при томе народнопесничком симболиком. На историјску тематику у његовим песмама се надовезује патос граћанске лирике. Песник диже свој глас у одбрану прогањане украјинске речи.

Умро је услед тешке болести плућа због које је последње године живота провео у Криму.

Микола Костомаров (1817-1885)

Микола Іванович Костомаров (песнички псеудоним – Иеремия Галка) – истакнути историчар, аутор бројних научних студија из историје Украјине и Русије, етнограф, фолклориста, књижевни критичар. Познат је и као песник-романтичар. Аутор је збирки песама Украјинске баладе (1839), Грана (1841) и трагедија Сава Чалиј (1838) и Перејаславска ноћ (1841).

Рођен је 16 маја 1817. године, у селу Јурасивка Вороњешке губерније. Потиче из спахијске породице. По завршетку Харковског универзитета ради као просветни радник. Касније постаје професор Кијевског универзитета. Један је од оснивача “Ћирило-методијевског братства” које је заговарало идеју словенске федерације на принципима националне једнакости. Аутор је програмског документа Друштва – Књиге постања украјинског народа. После уништења Друштва од стране руске тајне полиције 1847. године, Костомаров је ухапшен и заточен у Петропавловску тврђаву, у Петербургу, а после је прогнан на 10 година у Саратов. По повратку из Саратова, постаје професор Петербуршког универзитета, активно учествује у оснивању и организацији издавања украјинског часописа Основе (1861-1862).

Био је близак харковском кругу украјинских романтичара – Метлинским, Петренку, Гулаку-Артемовском, Корсуну. Под њиховим утицајем озбиљно проучава украјински фолклор и историју, што је оставило трага у његовој поезији.

Костомаров се није ограничио само фолклорно-историјским мотивима, све гласније у његовој поезији звуче патриотски мотиви, забринутост за будућност украјинског народа.

Од 1862. године Костомаров се у потпуности препушта научној делатности. Сањао је да се врати у Украјину, али су му власти забраниле. Умро је у Петербургу, где је и сахрањен.

Маркијан Шашкевич (1811-1843)

Маркіян Семенович Шашкевич – песник, организатор и вођа књижевне групе Руска тројица. Рођен је 6. новембра 1811. године, у селу Пидлисја, у Западној Украјини (садашња Лавовска област). Потиче из свештеничке породице. Студирао је у Лавовској богословији, похађао је предавања на Лавовском универзитету.

У време, када су аустријски и пољски колонизатори тврдили да не постоје галицијски Украјинци, ни њихов језик, организовао је групу ентузијаста који су заговарали увођење украјинског језика у школе, науку и књижевност.

Почетак западноукрајинског национално-културног препорода обележило је издавање алманаха Русалка Дњистроваја у Будиму, 1837. године, помогнуто од стране истакнутих слависта тог времена. Алманах је садржао преводе словенских народних песама (међу којима су преводи 6 српских лирских песама), као и песме чланова Руске тројице – М. Шашкевича, Ј. Головацког, И. Вагилевича. Песма Сећање Шашкевича из овог зборника истиче идеју-водиљу Руске тројице – уједињење украјинских територија.

Због цензуре у зборник нису ушле песме Шашкевича на историјску тематику О Наливајку; Хмељницког опсада Лавова; Болеслав Кривоусти под Галичем 1139. које су написане 1833-1834. године. Овим песмама песник позива сународнике да се угледају на славну јуначку прошлост својих предака и да пруже отпор освајачима.

Шашкевич је допринео и развоју пејзажне лирике украјинског романтизма.

После преране смрти песника (умро је навршивши 32 године) Руска тројица се распала.

Олександр Афанасјев-Чужбински (1816-1875)

Олександр Степанович Афанасьєв (књижевни псеудоним – Чужбинський) -романтичарски песник и писац, аутор научних расправа из историје, етнографије, филологије.

Рођен је 11. марта 1816. године, у селу Искивка Полтавске губерније. Потиче из спахијске породице. Завршио је лицеј у Њижину, који је похађао заједно са украјинским писцем Јевгеном Гребинком.

Прве песме је објавио 1841. године у књижевном алманаху Ласта, а 1855. године у Петербургу излази прва збирка песникове лирике Шта беше на срцу (име аутора није било наведено).

Један је од првих проучавалаца књижевног стваралаштва Шевченка. Неоспориву научну вредност представља његова двотомна студија из етнографије Путовање у Јужну Русију, настала као резултат теренских фолклорно-етнографских истраживања.

Име песника везује се за пејзажно-лирски и интимно-лирски правац украјинског романтизма. Основни мотиви његовог песничког опуса су усамљеност лирског јунака, тежња ка духовној слободи личности. Као и остали представници украјинског романтизма, остаје веран фолклорној традицији.

Виктор Забила (1808 -1869)

Віктор Миколайович Забіла – песник-романтичар. Рођен је 1808. године, на имању својих родитеља – добростојећих спахија, у Черниговској губернији. Завршио је Њижинску гимназију, касније се окренуо војној каријери.

Његова књижевна делатност почиње крајем 30-х, почетком 40-х година 19. века. Прве лирске песме инспирисане су личном драмом песника – несрећном љубављу према Љуби Билозерској, сестри списатељице Ане Барвинок, удате за истакнутог украјинског писца Пантелејмона Куљиша. Интимна исповест песника звучи у песмама Славуј, Скоро већ два лета мину; Чамац; Ветар завија низ поље..., као и многим другим, у којима доминирају мотиви несрећне љубави.

Песме Забиле су биле веома популарне, иако су се углавном могле наћи у рукописним збиркама. Неколико песама било је објављено у алманаху Ласта (1841) и Черниговским губернијским вестима (1857). После смрти песника, Иван Франко објављује 1906., у Лавову прву Забилину збирку песама Песма кроз сузе.

Посебно место у животу и стваралаштву Забиле заузима лично познанство са Шевченком. Шевченко је боравио код Забиле за време своје друге посете Украјини, а касније помиње песника у својој новели Капетаница као аутора дирљивих романси.

Тарас Шевченко (1814-1861)

Тарас Григорович Шевченко – најистакнутија личност историје украјинске културе.

генијални песник, писац прозних дела, сликар. Рођен је 9. марта 1814. године, у селу Моринци Кијевске губерније, у породици кмета. Рано остаје без мајке. Прво образовање је стекао код сеоског ђакона којем је служио. Са 16 година долази као слуга у дом спахије Енгелгардта, који је водио Шевченка са собом на путовања у Вилну и Петербург. Од 1832. године, пошто је спахија приметио његову надареност, учи се сликању у Петербургу код В.Ширјајева. Срећна околност погодује упознавању Шевченка у Петербургу са земљаком, сликаром Сошенком, који упознаје Шевченка са истакнутим руским сликаром Карлом Брјуловим. Брјулов је насликао портрет чувеног руског песника Василија Жуковског и за средства, добијена од продаје слика, откупио Шевченка от Енгелгардта, поклонивши му слободу. После ослобођења Шевченко уписује Петербуршку академију уметности, где студира у класи Брјулова (1838-1845). Испоставило се да упоредо са сликарским талентом, Шевченко поседује књижевни дар, те још будући студентом објављује своју прву збирку песама Кобзар (1840). Песме су привукле огромну пажњу свих образованих људи Петербурга. Песник постаје познат и у Украјини. Посебним издањем 1861. године излази романтичарска поема Шевченка Гајдамаки, инспирисана народним антипољским устанком “Кољијившчина” (1768). Шевченко постаје веома популаран, њега позивају у госте најпознатије петербуршке породице.

По завршетку Академије одлази у Украјину, где упознаје Костомарова, Куљиша и остале чланове Ћирило-методијевског братства. Као песник ужива поштовање украјинске господе. После уништења Братства 5.04.1847, ухапшен је као саучесник и прогнан у војску, у Оренбуршке степе уз забрану да пише и слика. Десет година прогонства није сломило вољу песника. У заробљеништву је, упркос забрани, створио најбоље песме и поеме, узоре украјинске филозофске, пејзажне и интимне лирике. Тек 1857. године излази на слободу, враћа се у Петербург и наставља књижевну делатност. Умире у 47. години живота, 10. марта 1861. године, изнурен тешким животом у прогонству. Према опоруци, сахрањен је на обали Дњепра, близу града Кањива.

Већина дела Шевченка нису била објављена за његовог живота. Осим Кобзара из 1840., 1844. излази Чигирински кобзар и Гајдамаки, а 1860. поновно допуњено издање Кобзара, у које су укључили поему Надничарка и Давидове псалме.

Сачуване су рукописне зборнике – Мала књига; Већа књига и Кобзар из 1857. године.

Шевченко је најпревођенији украјински песник. Први превод на српском језику – Одломак из поеме Неофити, објавио је у Вили 1868. године Стојан Новаковић (Вила, 4/1868, бр.12-13). У 19. веку Шевченка су такоће преводили: Владимир Николић (Завет;Рубац. – Вила, 4/1868, 14, 313-314); Ђура Јанковић (Песмица. – Зора, 1869, 155); Лара – Окица Глушчевић (Лете дани и ноћи одлећу. – Гусле, 2/1886, 17); Драгутин Илић (Пред освитом. – Бранково коло, 2, 1896, 1165; Иван Пидкова. – Босанска вила, 5/1890, 97) и др.

Избор из Шевченкових песама под насловом Кобзар је објављен на српском 1969. године (избор, прозни превод, редакција, напомене и предговор – Петар Митропан). Рад, Београд, 1969, 89 стр.

Поновљено издање 1980. године – Зрењанин, Градска библиотека “Жарко Зрењанин”.

Такође су преведене песме:

Три се пута...; Зар немам, мајко; Тече вода од јавора...(прев.Ј.Хрваћанин). – Ток, 1970, В, 1, стр.70;

Зарасли су пути; У долу; Подражавање српском; Гогољу; Неситим очима; Монашка химна; Муза; завештање (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Муза; Катерина; Ту, где Дњепар брежје своји; Мисао; Три се пута, ој широка; Вишњик малени пред кућом; Ој, имам, имам пламне очице; Да чизмице имам, мати; Утабала стазицу; Ој, сама сам, сама; Гогољу; Подражавање 11. псалму; Молитва; Зачарај ме, чаробниче; Зашто ми је тешко, зашто ми је мучно; Завет (прев.Л.Хајдуковић). – Хучи Дњепар широки, Београд, 1999.

"Реве та стогне Дніпр широкий...” – “Широки Дњепар стење, пати...” (1837)

Одломак из баладе Зачарана, која је први пут објављена у Кобзару 1840. године.

“Думи мої, думи мої...” – “Мисли моје, мисли моје...” 1840

Ова песма је отварала први Кобзар из 1840. године. Овде се даје у скраћеном облику.

Заповіт – Опорука (1845)

Песма је ушла у рукописну збирку Три лета (1843-1845). Први пут је објављена у иностранству у издању Нове песме Пушкина и Шевченка (1859). Наслов Опорука песма је добила од приређивача Кобзара из 1867. М.Костомарова и Г.Вашкевича. На текст песме су писали музику истакнути украјински композитори М.Лисенко, М.Вербицки. Најпопуларнија је музика Г.Гладкија.

"Мені тринадцятий минало...” – “Тек што ми тринаест замакло..." (1847)

Песма спада у рукописну Малу књигу. Песма је инспирисана успоменом на другарицу из детињства Оксану Коваленко.

"О люди! Люди небораки!” – “О, људи! Људи несрећници!" (1860)

Песник репродукује сцену коју је видео на улици, у Петербургу. После смрти удовице цара Николе И, на њен гроб, изложен у Петропавловској саборној цркви су доводили васпитанице сиротишта којима је патронирала покојница.

І мертвим, і живим... (уривок) – И мртвим, и живим... (одломак) 1845

У овом делу најизразитији је преокрет Шевченка од романтичарске традиције глорификације славне прошлости Украјине до реалистичког сагледавања свих грешака украјинског племства и козачког руководства, које су водиле пропадању украјинског друштва. Песма се одликује оштрим социјалним револтом и критиком постојећег устројства, заснованом на рапском раду кметова.

“Минають дні, минають ночі...” – “Пролазе дани, иду ноћи...” 1845

Подражаніє 11 Псалму – Подражање 11. псалма 1859

Сон (уривок з поеми) – Сан (одломак из поеме) 1844

Комедија, како ју је жанровски одредио аутор, представља виспрену карикатуру руског цара Николе И и његовог двора, начина управљања империјом и поданицима.

Степан Рудањски (1834-1873)

Степан Васильович Руданський – песник-романтичар. Рођен је 6. јануара 1834. године у селу Хомутинци (садашња Виницка област). Завршио је Медицинско-хируршку академију у Петербургу. Радио је као лекар. Аутор је балада, историјских поема, поеме-бајке Цар-Славуј (1857), космогонијске поеме Гусларове мисли. Створио је нови песнички жанр “спивомовке” (кратке хумористичке песме, инспирисане народним анегдотама, причама и изрекама). Превео је на украјински Слово о Игоревом походу, одломке из Краљедворског рукописа, Хомерову Илиаду, Вергилијеву Енеиду, делове Љермонтовљеве поеме Демон, Хајнеове Снове. За живота песника његова су дела веома мало објављивана. Први пут је збирка његових песама Спивомовке С.Руданског објављена у Кијеву после песникове смрти, 1880. године.

Иван Франко (1856-1916)

Іван Якович Франко – истакнути писац, научник, друштвени делатник. Рођен је 28. августа 1856. године, у селу Нагујевичи (аустријски део Галиције – данашња Лавовска област Украјине), у породици сеоског ковача. По завршетку гимназије у Дрогобичу студирао је на Лавовском универзитету. Одбранио је докторску дисертацију у Бечу, 1893. год. Иницијатор је и организатор радикално-демократских издања на украјинском језику Дзвин (Звоно), Громадски друг (Пријатељ друштва), Молот (Чекић). Био је више пута затваран због пропагирања радикалних идеја (1877, 1880, 1889). Од 1877. до 1882. пише значајна дела грађанске лирике која су ушла у збирку Са врхова и низова (1887). Уз тежњу ка дијалектичком одсликавању реалне стварноти, прву збирку је обележило увођење у дискурс украјинске поезије новог лирског јунака – интелектуалца-мислиоца који сагледава реалност кроз перспективу једне идеалистичке визије, приземљене до програмског манифеста нове генерације бораца за социјално и национално ослобођење народа. У збиркама Увело лишће (1896); Мој Измарагд (1898); Из дана туге (1900) доминирају мотиви филозофске и интимне лирике. Његов лирски јунак духовно еволуира до комлексне личности, обогаћене искуством моралног, естетског и духовног сазревања. Иако у збирци Семпер тиро (1906) Франко се критично одазива на рачун помодне занесености модернизмом, његова се дистанцираност према најновијим тенденцијама односи на неприхватање декадентне резигнације и индивидуализма. Уколико одредимо суштину модернизма као ширење идејно-тематских видика, ослобађање песничког израза и усклађивање уметности са духом времена, онда је Франко први модерни песник у украјинској поезији. Он не само доследно уводи нове теме и мотиве, већ и разграђује украјинску песничку форму коришћењем облика сонета, триолета, терцине, станце и др. Најзначајније поеме су Каинова смрт (1889); Сахрана (1899); Иван Вишенски (1900), Мојсије (1905). У њима наставља славну традицију европске филозофске поеме и трагедије краја 18. – почетка 19. века. Остајући доследан себи, песник решава проблем независности људског духа и универзалности оквира потраге за смислом разумног постојања полазећи од конкретне реалности своје епохе.

Најзначајнија прозна дела – Боа цонцристор (1878), Борислав се смеје (1882) и др. одликују се материјалистичким психологизмом, акцентовањем пажње на призорима борбе човека за опстанак у новим економским околностима. Стил нарације и тематика прозних дела обележени су утицајем натурализма.

Аутор је значајних драма Украдена срећа (1894), Учитељ, Мајстор Чирњак и др.

Као научник-слависта објављује бројне научно-критичне радове из историје и теорије књижевности, фолклора. Од 1898. године био је на челу Етнографске комисије Научног друштва “Тарас Шевченко” и члан уређивачког одбора Етнографског зборника. Преводи са више језика истакнута дела светске књижевности (између осталог, српске народне песме и приповетку Л.Лазаревића На бунару). Године 1905. изабран је за члана Прашке академије наука.

Упркос болести 1910. године пише темељну студију Преглед историје украјинске књижевности до 1890. године, преводи, објављује под насловом Старо и ново допуњени Мој Измарагд, као и избор из ране поезије у збирци Из доба моје младости (1911).

После трајне и исцрпљујуће болести преминуо је у Лавову 28. маја 1916. године.

Песме су превођене на српски и раније:

Не ћути, када се притворено смјеши...(прев.Р.Пајковић, Т.Дутина). – Одјек, Сарајево, 1975, XXVIII, 6, стр.22;

Химна; Грми; Не ћути; Декадент; На суду; Семпер идем; Дај мени; Сикстинска мадона; Не могу (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979;

Чиме живи песма; Крив нисам што ми у песму туга леже; Месече-кнеже; Песма генија ноћи; Парао гордо јастреб лазурни свод; Од тада трећа нас година срела; Триолет; Ја нисам, знај, варала тебе; Н.Н.; Главе без вида наш век проклињу; Каменоломци; Мојсије (пролог); Сикстинска Мадона; Зони Јузичинској; Семпер тиро (прев.Л.Хајдуковић). – Хучи Дњепар широки, Београд, 1999.

Сонет

Песма је ушла у збирку Семпер тиро (1906). Семпер тиро – је део сентенце Поета – семпер тиро (песник је увек ученик).

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

“Я не лукавила з тобою...” – “Ништа не тајих ја пред тобом...”

Песма из циклуса Картица љубави који је ушао у прву збирку Са врхова и низова

(1887).

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

Сікстинська мадонна – Сикстинска мадона

Песма из циклуса Слободни сонети који је ушао у прву збирку Са врхова и низова

(1887).

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

Чим пісня жива – Од чега песма живи?

Песма из циклуса Песник који је ушао у прву збирку Са врхова и низова

(1887).

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

Ідеалісти – Идеалисти

Песма из циклуса Мисли пролетера који је ушао у прву збирку Са врхова и низова

(1887).

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

“Колись в сонетах Данте і Петрарка...” – “Кад су у сонете Данте и Петрарка...”

Песма из циклуса Слободни сонети који је ушао у прву збирку Са врхова и низова

(1887).

*Овде се ради о познатим у немачкој књижевности Гехарнисцхте Сонетте Рикерта.

Рикерт Фридрих (1788-1866) – немачки песник и научник-оријенталиста, професор Берлинског универзитета.

Спенсер Едмунд (1552-1599) – енглески песник.

Авгије – према грчком миту цар који је имао велико стадо волова. Штале у којима су

били волови нису се чистиле 30 година и само је Херакле успео да их очисти.

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

“Чого являєшся мені у сні..” – “Што ми долазиш ту...”

Песма из збирке Увело лишће (1896), инспирисане личном драмом песника.

Први пут превод је објављен у избору: Књижевна реч, Београд, 1994, год.23, бр.437 (25. април), с.13

Модерне

Песма из циклуса Слободне песме који је ушао у збирку Старо и ново

(1911).

Павло Храбовски (1864-1902)

Павло Арсенович Грабовський – украјински песник и публициста. Рођен је 11. септембра 1864., у селу Пушкарне (данашња Сумска област). Похађао је Харковску богословију.

Био је учесник организације Чорний переділ (Црна међа). Због политичких убеђења је више пута затваран и прогањан у Сибир (Иркутск, Виљујск, Јакутск, Тобољск). Песник је умро у Тобољску 12. децембра 1902. године.

За живота Грабовског објављене су следеће збирке оригиналних песама и превода: Прољисок (1894), Дела Ивана Сурика (1894), Са туђе њиве (1895), Са севера (1896), Судба (1898), Кобза (1898). Осим мотива туге због несрећне судбине народа, призора тешког рада и позива на побуну против социјалног угњетавања, који су доминирали у тематски монотоној народњачкој лирици друге половине 19. века, у поезији Грабовског скрећу на себе пажњу примери неоромантичарске лирике. Враћање романтичарском поступку на позадини таласа ангажоване књижевности источноукрајинских песника представљало је први бојажљиви наговештај потраге за новим правцима развоја поезије.

Превођен је на српски и раније:

Дајте!; Пуста; Досада; Сироти; Овде и тамо (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Володимир Самијленко (1864-1925)

Володимир Іванович Самийленко (књижевни псеудоними – В.Сивенький, Іваненко, Полтавець, Смутний, Л.Сумний) рођен је 13. фебруара 1864. године, у селу Велики Сорочинци Полтавске губерније. Од 1885. до 1990. године студирао је на Кијевском универзитету. Аутор је лирских и сатиричних песама. За песниковог живота објављене су збирке Из поезије В.Самијленка (1890) и Украјини (1906). Предговор за збирку Украјини написао је Иван Франко. Представник је књижевности прелазног периода коју одликује синтеза старих народњачких традиција и нове културе стиха. Обогатио је украјинску књижевност сјајним узорима превођене речи. Преводио је дела Хомера, Дантеа, Бомаршеа, Беранжеа, Бајрона, Франса. После револуције емигрирао је. Вратио се у Украјину 1924. године. Умро је 12 августа 1925. године у селу Бојарка Кијевске области.

Лесја Украјинка (1871-1913)

Лариса Петрівна Косач (псеудоним Лесја Украјинка) – рођена је 25. фебруара 1871. године, у граду Звјагељ (данашњи Новоград-Волињски). Мајка песникиње била је позната списатељица Олена Пчилка, пореклом из породице декабриста Јакова Драгоманова. Ујак Лесје Украјинке – Михајло Драгоманов, истакнути научник и друштвени делатник, приморан да емигрира због политичких убеђења, имао је велики утицај на формирање песникиње. Одраставши у напредној интелектуалној средини, Лесја Украјинка је представљала пример европски оријентисане младе генерације украјинских писаца који су спојили љубав према свом народу и забринутост за његову судбину са тежњом да усмере националну културу ка развијеним европским уметничким токовима.

Због тешке болести (туберкулоза костију) била је спречена да похађа школу, али је добила систематско и опширно образовање код куће. Добро је владала страним језицима, проучавала је филозофску и историјску литературу.

Прву песму Нада написала је са 9 година (1880.) Са 13 година објављује у лавовском часопису Звезда песме Ђурђевак и Сапфо, које потписује псеудонимом Лесја Украјинка.

За живота песникиње објављене су три збирке На крилима песама (1893), Мисли и маште (1899) и Одзиви (1902). Прву збирку је високо оценио Иван Франко као најзначајнији домет савремене украјинске књижевности.

Песнички таленат Лесје Украјинске био је разнолик. Подједнако талентовано песникиња је писала песме, поеме, бајке, али најзначајнији њен домет су драмске поеме и драме које су приближиле украјинску књижевност новом европском дискурсу драме. У драмским поемама и драмама У катакомбама (1905), Касандра (1907), У честари (1909), Руфин и Присцила (1910), Адвокат Мартијан, Шумска песма (1911), Камени господар (1912), Оргија (1913) и др. (свега око 20, насталих у периоду од 1896. до 1913.) песникиња на различите начине варира основну тему коју чини проблем слободе човекове воље и њеног изазова ограничености, угњетавању и изолацији средине.

Преводила је дела Гогоља, Тургењева, Хајнеа, Хауптмана, Игоа, Бајрона, Мицкевича, Хомера и др.

Умрла је песникиња у 42. години живота – 1. августа 1913. године, у грузијском граду Сурами. Сахрањена је у Кијеву.

На српском је објављена збирка Ломикамен у преводу Д.Максимовић, М.Николић, Ј.Хрваћанин (припрема и предговор М.Николић), Београд, 1971.

Contra spem spero

Први пут песма је објављена у збирци На крилима песама (1893).

Eppur ti tradiro

Песма није објављивана за живота песникиње.

“За горою блискавиці...” – “Иза гора муње блеште...”

Песма није објављивана за живота песникиње.

Олександар Олесј (1878-1944)

Олександр Іванович Кандиба (псеудоним – Олександр Олесь) – рођен је 5. децембра 1878. године, у селу Билопиљја (данашња Сумска област). Завршио је Харковски ветерински факултет (1902). Прва збирка Са тугом се радост загрли (1907), која је објављена у Петербургу, обележила је почетак новог раздобља украјинске поезије, као и појаву првог украјинског песника-лиричара. Први пут украјинска интимна лирика није била спутана романтичарском тежњом да се имитира народно-песнички израз или народњачком тенденциозношћу која је избегавала субјективну лирику расположења. Украјински песнички дискурс био је попуњен новим лирским узором – романсом, преузетом из споменарске, студентске, интелигенцијске поезије која је била ван интересовања народњаштва. Олесј брани отворени естетизам својих песама и оријентацију на наивно и непосредно преношење утисака од природе, својствено неоромантизму, као и његову симболичност.

Друга збирка Песме изашла је у Петербургу, 1909. године. Године 1914. излазе збирке Дела и Драмски етиди.

После револуције песник емигрира. Збирке У туђини (1920) и Ком да поведам свој жал (1931) прожете су тугом за домовином.

Умро је 22. јула 1944. године у Прагу.

Превођен је на српски и раније:

Хризантеме; Три момента; Ха-ха (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Айстри – Лепе кате

Песма је ушла у први зборник. На текст песме композитор М.Лисенко је написао музику.

Микола Зеров (1890-1937)

Микола Костянтинович Зеров – истакнути песник и теоретичар књижевности, рођен је 26. априла 1890. године, у граду Зињкову код Полтаве. Дипломирао је на историјско-филолошком факултету Кијевског универзитета. Двадесетих година 20. века предаје историју украјинске књижевности на Кијевском универзитету, сарадник је Академије наука, уредник више књижевних издања.

Прве радове почео је да објављује 1912. у часопису Светлост. Први преводи угледали су светлост дана 1918. Од 1913. године био је сарадник у листу Рада (Савет). За песниковог живота објављено је две збирке песама и превода: Антологија античке поезије -преводи дела Катула, Вергилија, Хорација, Проперција, Овидија, Марцијала (1920) и збирка песама Каменови (1924).

Један је од најистакнутијих представника неокласицизма у украјинској књижевности. Његовим песмама својствена је истанчана једноставност, дубоко продирање у филозофију екзистенције и савршенство верзификације (већина песама је у облику сонета или александрине).

Рано је постао мета партијске званичне критике. Стога је његова поезија издата у иностранству после песникове смрти – збирка Соннетариум (Берхтесгаден, 1948), Цаталептон (Филаделфија, 1951), Цороллариум (преводи, рецензије и писма, Минхен, 1958).

Иако је живот Зерова изненада био угашен, стигао је да изда више научних радова из историје и теорије књижевности. Најзначајнији од њих су били уједињени у књизи Ка изворима (Кијев 1926., Лавов 1943). Привлачи пажњу и студија Од Куљиша ка Виниченку. Огледи из новије украјинске књижевности (Кијев, 1929).

Због “антипролетерских расположења” у поезији неокласичара званичне власти забрањују предавачку делатност Зерова. Пошто је била фабрикована оптужба против 28 украјинских културних делатника за тероризам (1934), Зеров је био ухапшен. После одговарајуће “обраде” у затвору органа државне безбедности потписао је признање о учешћу у контрареволуционарној националистичкој организацији. Након судске фарсе 1936. године прогнан је на Соловецка острва, где је стрељан заједно са другим украјинским песницима 3.11.1937. према одлуци преког суда.

Павло Тичина (1891-1967)

Павло Григорович Тичина – рођен је 27. јануара 1891. године, у селу Писки (данашња Черниговска област), у породици сеоског ђакона. Студирао је у Черниговској богословији. Надарен апсолутним слухом, певао је у богословском хору. После богословије уписује Кијевски комерцијални институт, а паралелно привремено ради у хору позоришта Садовског, као и у листу Рада (Савет). После 1923. године сели се у Харков, где постаје члан уредништва листа Червониј шљах (Црвени пут), активно учествује у културном животу.

Прва књига песама Сунчани кларинети је објављена 1918. године и наишла на поздраве критичара. Следеће збирке Уместо сонета и октава; Плуг (обе из 1920.) и Ветар из Украјине (1924) истакле су песника у прве редове украјинског књижевног препорода са почетка века.

У првим збиркама синтетисао је искуство нових европских уметничких праваца – симболизма и импресионизма са фолклорном традицијом, које је уобличио у најразноврсније песничке облике – од катрена, преко сонета до народнопесничког стиха и хексаметра. Песнички језички израз сазрева и варира од музичке оркестрације природе до надахнутог патоса вере у будућност слободног човека, од занесености симболима-зрацима до комплексне контрастности визије.

Од 1929. године Тичина је редовни члан Академије наука Украјине.

Збирка Чернигов (1931) обележила је прелом уметничке концепције песника у доба тоталитарног режима. Његова поезија после тридесетих представља мешавину отвореног подилажења режиму и напете неискрености изазване страхом од репресија (збирке Партија води (1934), Осећај јединствене породице (1938); Челик и нежност(1941)).

Најзначајније поеме Тичине Прометеј и Сковорода остале су недовршене,

Умро је 16. септембра 1967. године. После његове смрти основана је књижевна награда “Павло Тичина”.

Превођен је на српски и раније:

Чистила мајка кромпир (прев.Р.Пајковић). – Овдје, 1972, ИВ, 34, стр.11;

Из мог дневника 2; Плуг; Месија (прев. С.Рашковић). – Багдала, 1974, XVI, 178, стр.12;

Уместо сонета и октава (прев. С.Рашковић). – Багдала, 1976, XVIII, 202, стр.12-15;

О драга Ино...; Да ли знате, како липа шуми...; Када твоје очи гледам...; Вјетар с Украјине (прев. С.Рашковић). – Стварање, 1979, XXXИВ, 7, стр.1171-1174;

О, Ино, радости!; Отворите врата; И Бели, и Блок; Песницима нове формације; Читам душе; Ако не горим; Хтео бих; Дух народа; Револуционарна химна (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Ні Зевс, ні Пан... – Ни Зевс, ни Пан...

Песма из прве збирке Сунчани кларинети (1918) која садржи космогонијски мит о врховном начелу универзума. Централни симбол песме је издвојен као наслов прве књиге Тичине.

Вітер з України – Ветар из Украјине

Песма, по којој је добила наслов збирка песника (1924), посвећена је украјинском писцу Миколи Хвиљовију (1893-1933). Она је заправо представљала поетску илустрацију идеје Хвиљовија о “азијској ренесанси” на челу са Украјином, тј. о национално-културном препороду земаља и народа који су раније били угњетавани у саставу империја. Ова парола је изазвала бурну књижевну дискусију између представника различитих уметничких група и праваца.

Клим Пољишчук (1891-1937)

Клим Лаврінович Поліщук – писац и песник симболистичке оријентације, који је био репресован и стрељан на Соловецким отоцима 1937.

Рођен је 25. новембра 1891. године у граду Краснопољу (данашња Житомирска област). Није имао средстава да похађа школу. Као надарено дете скренуо је на себе пажњу учитеља који га је припремио за упис у сликраску школу при Петербуршкој академији уметности. Паралелно похађа предавања на Психонеуролошком институту. Због недостатка средстава враћа се у Житомир, где је добио место чиновника у управи. Почетком 1915. године прогнан је из Украјине због националистичких расположења, а 1916. је регрутован.

После 1918. године ради као уредник Украјинског гласа и Народне воље, а као писац припада групи Музагет. У Кијеву излазе збирке његових прича На прагу (1919), Сенке прошлости. Волињске легенде (1919).

После 1920. године емигрира у Западну Украјину, где објављује књиге Црвена визија (1921), Разапета душа; Весело у тужном (1922), Анђеоско писмо (1923) са контраверзном тематиком апсурдности грађанског рата.

После 1925. враћа се у совјетску Украјину. Плодни је сарадник у многим књижевним издањима. Ухапшен је 1928. године, после чега је прогнан и стрељан.

У поезији Полишчука осећа се утицај неоромантизма и симболизма, одакле он црпи мотиве резигнације и душевног немира, као и оригиналну и вишеслојну хармонију форме и садржаја, игру речи и боја.

Олекса Сљисаренко (1891-1937)

Олекса Андрійович Слісаренко – рођен је 28. марта 1891. године, на салашу Кањивцево Харковске губерније. Завршио је средњу пољопривредну школу и радио је као агроном до 1912. За време рата био је мобилисан. После рата враћа се у Кијев.

Прве радове је објавио 1911. год., у часопису Борозна (Бразда).

Припадао је групи украјинских симболиста, после улази у састав групе украјинских футуриста Аспанфут, касније Комункулт. Од 1945. био је члан ВАПЛИТЕа (Слободна академија пролетерске књижевности), а од 1929. био је један од организатора техничко-уметничке групе “А” која је заговарала синтезу рада уметника, техничара и научника.

Пре 1928. године објављује збирке песама На обали Констаљској (1918), Поеме (1923), Бајда (1928). Од 1928. године престаје да пише поезију и до 1935. године објављује пет томова прозе (Харков, 1932).

Године 1935. због фабриковане оптужбе за терористичку делатност прогнан је на Соловецка острва, где је стрељан 1937. године.

Јакив Савченко (1890 – 1937)

Яків Григорович Савченко – песник симболистичке оријентације. Рођен је 2. априла 1890 године, у селу Жабке Полтавске губерније. Студирао је у Кијевском универзитету. Радио је као сеоски учитељ.

Зачетник је украјинског симболизма. Прву песму објавио је са 13. година у лавовском часопису Илустрована Украјина. Припадао је књижевним групама Жовтењ (Октобар) и ВУСПП(Свеукрајински савез пролетерских писаца). Издао је две збирке песама – симболистичку Поезије т.1. (1918) која је заједно са збиркама Семенка, Тичине и Загула обележила победу украјинског модернизма, и футуристичку Земља. Поезије, т.2. (1921), испуњену бунтовним стиховима.

После друге збирке окреће се књижевној критици, нападајући украјинске неокласичаре Зерова, Косинку, Ивченка и др. Под притиском система Савченко доживљава слом и у духу соцреалистичке критике напада било какво одступање од идеолошког усмерења. Без обзира на додворавање режиму, 1935. је ухапшен и прогнан на Соловецка острва, где је стрељан 2.11.1937. године. Духовна смрт га је стигла много раније од смрти физичке.

Михајљ Семенко (1892-1937)

Михайло Васильович Семенко – зачетник украјинског футуризма, рођен је 31. децембра 1892. године, у селу Кибинци Полтавске губерније. Студирао је на Петербуршком психонеуролошком институту. За време И светског рата био је мобилисан у Владивосток, где остаје три године. Од 1924. до 1927. ради у управи Украјинске кинематографије.

Прве футуристичке песме пише на дан наступа у Петербуршком психонеуролошком институту Владимира Мајаковског. Касније се одликовао самосталношћу у потрази за новим изразом, где се служио ироничним ексцентризмом и карневалским маскама.

Пре 1936. године изашло је око тридесет песничких књига, међу којима су најзначајније Кверофутуризам (1914), Пјеро се прави важан; Пјеро воли (1918), Пјеро мртвокривуда; Друг Сунце (1919), Кобзар (1924), Сабрана дела у 3 тома (1929-1931)

Паралелно је разрађивао теорију футуризма. Био је оснивач и вођа групе украјинских футуриста Кверо (1914), Фламинго(1919), Ударна група песника-футуриста(1921), Аспанфут (1921). Уређивао је више футуристичких листова Гробарска кочија уметности, Семафор за будуђност, Бумеранг, Гонг Комункулта. Од 1927. године уређивао је часопис Млада генерација.

Ухапшен је 1937. године због наводног учешћа у “троцкистичко-авербаховском блоку”. Након полугодишњег затвореништва стрељан је у Кијеву 24.10.1937.

Інтерференція – Интерференција

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.49 (прев. М.Сибиновић).

Міський парк – Градски парк

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.49 (прев. М.Сибиновић).

Максим Риљски (1895-1964)

Максим Тадейович Рильський – истакнути песник, научник и преводилац. Рођен је 19. марта 1895. године, у Кијеву, у породици чувеног украјинског етнографа. После смрти оца (1902) одређено време је живео у породици очевог пријатеља, истакнутог украјинског композитора М.Лисенка. Још у детињству почео је да пише песме.

Студирао је на Медицинском, а касније на Историјско-филозофском факултету Кијевског универзитета. Од 1929. године се бави књижевношћу.

Објавио је више од сто књига. Дела Риљског су преведена на више језика. Објављивао је радове из области историје књижевности и уметности, фолклора, и етнографије. Међу бројним фолклористичким радовима Риљског посебно место заузимају монографије Српске епске песме (1947) и Јуначки епос украјинског народа (1955).

Као истакнути преводилац и познавалац језика, писао је радове из теорије превођења (монографија Уметнички превод са једног словенског језика на други (1958).

Риљски је био редовни члан Академије наука СССРа и Украјинске републике, директор Института историје уметности, фолклора и етнографије АНУ (данас Институт носи његово име), један од уредника украјинско-руског и руско-украјинског речника. Добитник је многих државних и књижевних награда.

У ранијем периоду свог књижевног стваралаштва припадао је групи неокласичара, што је послужило као повод за његово хапшење 1931. године (пола године касније пуштен је због недостатка доказа). Посебну пажњу у овом периоду привлаче збирке Риљског Под јесењим звездама (1918), у којој налазимо праве бисере украјинске пејзажне и психолошке лирике, и Плава даљина (1922), прожета неокласичарским естетизмом. Поезију Риљског, као и осталих неокласичара, тешко је поједноставити до принципа једне школе или правца – ради се о сложеном погледу на свет, у којем доминирају начела културе, уметности, лепоте, маштовитости и снажне имагинације.

Збирке периода 1925-1929. године прожете су патосом идеје сродности са народом, традиције културе као предуслова било каквог напретка (Кроз буру и снег; Тринаесто пролеће; Где се путеви састају; Јек и одјек).

У време Стаљинових репресија опада уметнички квалитет стваралаштва Риљског. Грађански и социјално-политички мотиви, против којих песник је раније протестовао у оквиру неокласичарске концепције уметности, звуче у његовој поезији тридесетих натегнуто и неискрено.

Својеврсни препород поезија Риљског доживљава за време рата 1941-1945. године и

средином педесетих. Збирке Руже и грожђе (1957), Далеки небосклони (1959), Голосијевска јесен (1959), У сенци шева (1961) представљају својеврсну синтезу најбољих домета песника.

Максим Риљски је умро након тешке болести 24. јула 1964. године.

Превођен је на српски језик и раније:

Запљускују влажну обалу...; Ластавице лете...; Прешернов дом (прев. Б.Китановић). – Сусрети, 1961, 2, стр. 188-190;

Бесана ноћ; Пут; Песниче; Епоху; Бетовен; Прешернов дом; Милоска Венера; Сикстинска мадона; Лепи лик (прев.Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Јевхен Малањук (1897-1968)

Євген Филимонович Маланюк – рођен је 20. јануара 1897. године у градићу Новоархангељск Кировоградске области. Средњошколско образовање је стекао у Јелисаветграду (данас Кировоград). Прве песме је написао као тринаестогодишњи гимназијалац. По завршетку гимназије 1914. године, уписује Политехнички институт у Петербургу, али почетак рата је спречио даље образовање у одабраној струци. По завршетку Војне школе у Кијеву, до почетка 1918. године је служио у царској војсци, а од пролећа исте године он се, као официр, бори за Независну Украјинску Народну Републику. После слома Петљурине украјинске армије, крајем 1920. нашао се у Пољској.

У пољском граду Каљишу са групом истомишљеника покренуо је књижевни часопис Веселка (Дуга). Књижевно стваралаштво Украјинаца у Пољској добило је снажну подршку. На страницама Веселке биле су објављене прве Малањукове песме.

У годинама студија хидротехнике на Украјинској привредној академији у чешком граду Подебради, где је отишао 1923. године, наставља да пише поезију. Године 1925. у Подебрадима објављује прву збирку песама Стилет и стилос, а наредне године и другу – Хербаријум, у којима доминирају мотиви носталгије за “изгубљеним рајем” и негодовања због слабости своје генерације. Током овог периода један је од иницијатора активности књижевног круга, познатог у историји украјинске културе као “прашка школа”.

Крајем треће деценије 20. века Малањук се враћа у Пољску. У Варшави, заједно са песником Јуријем Липом, окупља украјинске писце и формира грубу Танк која је имала своје присталице у Паризу, Кракову, Прагу и другим европски градовима. Године 1933. чланови овог удружења покрећу часопис Ми. У том периоду издаје збирке песама: Земља и метал (1930, Париз); Земаљска мадона (1934, Лавов); Поликратов прстен (1939, Лавов); Изабране песме (1943).

Пред крај рата, 1944. године, напушта Варшаву и, после краћег задржавања у Прагу, избегао је у Регензбург, који се налазио у тадашњој америчкој окупационој зони. Организује украјинске писце у Немачкој у Уметнички украјински покрет (1945).

Од 1949. године настањује се у Њујорку. Овде издаје збирке песама Власт, Последње пролеће, Август, као и Огледе из историје наше културе и два тома публицистичких радова под насловом Књига запажања. Малањукова поезија овог периода одише зрелошћу и смиреношћу која је плод прођеног животног пута, али и уметничке рефлексије.

Учествовао је у оснивању Удружења украјинских књижевника у Њујорку Реч (1957).

Умро је 16. фебруара 1968. године.

Постхумно је објављена збирка Прстен и штап (Минхен, 1972).

Превођен је на српски језик и раније:

Бојно поље; Стилет ил’ стилос? – не схватих; Двојако; А син пита; Камен; Суштанствено; Сонет; Портрет; Вечно; Јесен; Анђео смрти И; Анђео смрти II; Судба; Август; Акатист; Ваљало је сав живот бдењу дати (прев. Л.Хајдуковић). – Хучи Дњепар широки, Београд, 1999, стр.131-165.

Володимир Сосјура (1898-1965)

Володимир Миколайович Сосюра – рођен је 6. јануара 1898. године, у селу Дебаљцеве Доњецке области. Студирао је на Харковском комунистичком универзитету “Артем”. Прве песме је објавио 1917. године. У саставу Црвене Армије учествовао је у грађанском рату. Прва објављена збирка Песме (1921), као и прва Сосјурина поема Црвена зима (1921), инспирисана романтиком револуционарних превирања са почетка века, синтезом борбе и љубави, донеле су песнику велику популарност. Затим су угледале светлост дана збирке Црвена зима (1922), Јесење звезде (1924), Данас (1925), Када процветају акације (1928) и друге (укупно је објавио преко 60 збирака песама). Естетика индивидуалног у годинама унификације уметности, лиризам и опијеност животом у свим његовим облицима, одликовала је стваралачки поступак Сосјуре, мада је његовој поезији, уједно, својствена одређена монотоност стила, узрокована природом песниковог поетског мишљења.

В.Сосјура је умро 8. јануара 1965. године.

Добитник је књижевне награде “Тарас Шевченко” и других високих државних награда у области културе.

Превођен је на српски језик и раније:

Данас, Чекање, Љубави моја, Сећам се, Дечак (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Богдан-Игор Антонич (1909-1937)

Богдан-Ігор Антонич – рођен је 5. октобра 1909. године у селу Новица (украјински Карпати), у породици свештеника Васиља Кита, који је променио презиме пред само рођење сина-јединца.

Похађао је пољску гимназију у Сјаноку, где се украјински језик предавао за украјинску децу двапут недељно (део Украјине, у којем је рођен, до 1939. године је био у саставу Пољске). Године 1928. уписује Лавовски универзитет, где студира славистику. За време студија учествује у раду украјинистичког друштва. Дипломирао је као познати књижевник. Већ 1931. године излази прва збирка песника Поздрав животу. Године 1932. добија диплому магистра филологије. Објављује песме у часописима, ради као уредник омладинског часописа Даждбог. Другу збирку Три прстена објављије 1934. год., а ускоро затим и трећу – Књига Лава (1936).

Изненадна смрт је прекинула уметнички успон песника 6. јула 1937. године. После смрти Антонича објављене су збирке Зелено јеванђеље и Ротације (1939).

У историју украјинске и европске књижевности је ушао као модернистички песник истанчаног сензибилитета, окренут поетској концепцији природе као енергетског генератора универзума.

Превођен је на српски језик и раније:

Луистијан; Стрела; О бићима са зелене звезде; Пролеће; Зелена Вера; Ако је; Из зелених мисли једне шуме (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Микола Руденко (1920)

Микола Данилович Руденко – рођен је 19. децембра 1920. године, у селу Јуријивка Луганске области, у рударском крају. Студирао је на Филолошком факултету Кијевског универзитета. Студије је прекинуо рат. Био је рањен. Демобилисао се 1946. године. Радио је као уредник песничке едиције у издавачкој кући Радјански писјменик (Совјетски писац), а од 1947. до 1950. – као уредник књижевног часописа Дњипро.

Прве збирке, прожете патриотским патосом народа-победника објављује после рата – Из похода (1947), Непобедиво племе, Лењинграђани (1948), Песме (1949) и др. Педесетих година објављује два романа Ветар у лице (1955) и Последњи мач (1959).

Уздигао се до самог врха совјетске књижевне чиновничке хијерархије, а онда због формирања Украјинске групе подршке реализације Хелсиншког споразума и критике грешака државног руководства био је на двадесет година искључен из јавног живота – прво је подвргнут репресалијама, а после приморан на политичку емиграцију. За време робијања Руденка, у америчкој издавачкој кући Факел (Бакља) излази збирка Прозрење (1978), у којој песник преиспитује себе иронично се осврћући на прошлост. Песме, настале у године прогонства, репрезентују страницу такозване “поезије логорских свезака” у историји украјинске књижевности.

У године “перестројке” песнику је враћено совјетско држављанство, а почетком деведесетих година Руденко се вратио у Украјину. Збирка Песме, објављена у Украјини 1991. године садржи избор из његове поезије од шездесетих година до наших дана.

Лотос

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.50 (прев. М.Сибиновић).

Богдан Бојчук (1927)

Богдан Бојчук – украјински песник, представник “њујоршке” школе.

Рођен је 11. октобра 1927. године, у селу Бертники (данашње Љисове Тернопољске области). Од 1944. године живео је у Немачкој, у Ашафенбургу, где је завршио гимназију. Од 1949. године живи у Њујорку. Један је од иницијатора формирања њујоршког круга украјинских књижевника. Заједно са песником Богданом Рубчаком, професором на Илинојском универзитету, приредио је двотомну антологију савремене украјинске поезије на Западу Координате (1969.).

Био је књижевни уредник часописа на украјинском језику Хоризонт.

Прву збирку песама на украјинском језику – Време бола издао је 1957. године. Затим следе збирке Успомене љубави (1963), Песме за Мехико (1964), Путовање тела (1967), Путовање са учитељем (1976) и друге. Опробава се у писању драма Две драме (1968). Преводи украјинску поезију на енглески језик.

Прва збирка песника, која је изашла у Украјини – Трећа Јесен (1991), представља својеврсну компилацију нових песама и већ објављених у збиркама Успомене љубави (1963), Путовање тела (1967), Песме одабране и претпоследње (1983).

Бојчук је песник визуелног потеза који свој дијалог са читаоцем разлаже на полифонично присуство прошлости, садашњости и будућности у сваком тренутку постојања.

Дивися у лиця мертвих поетів – Гледај у лица мртвих песника...

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.55 (прев. М.Сибиновић).

Дмитро Павличко (1929)

Дмитро Васильович Павличко – песник, преводилац, друштвени и политички делатник. Рођен је 28. септембра 1929. година у селу Стопчатив (данашња Ивано-Франковска област), у породици сељака. Похађао је пољску гимназију у Коломији. Дипломирао је на Филолошком факултету Лавовског универзитета (1953). После студија, у оквиру последипломских студија, истражује стваралаштво Ивана Франка. Од 1954. године постаје члан Савеза писаца Украјине. Од 1957. до 1959. уређује песничку рубрику књижевног часописа Жовтењ (Октобар). По доласку у Кијев (1964) ради у филмској кући “Довженко”, затим у управи Савеза писаца. Од 1971. до 1978. био је уредник књижевног часописа за превођену књижевност Всесвит (Универзум). Данас је један од лидера Парламента (1990-1994), оснивач демократског покрета РУХ, као и демократске странке Украјине.

Прву књигу песама Љубав и мржња објавио је 1953. године. Затим следе Моја земља (1955), Црна нит (1958), Брак (1959), Дан (1960), На стражи (1961) и друге. Целокупни тираж збирке Истина зове (1958) био је уништен због опасности двосмислене интерпретације грађанске лирике Павличка. Посебну пажњу у погледу формирања уметничко-филозофске концепције песника привлачи збирка Гранослов.

Искреност песничке речи одликују касније збирке пејзажних слика Сонети подољске јесени (1973) и интимне лирике Тајна твог лица (1979).

Песник плодно преводи и објављује критичке огледе из књижевности.

Добитник је књижевне награде “Тарас Шевченко”.

На српском језику објављена је збирка песама Морам (прев.Р.Пајковић), Књижевна заједница “Петар Кочић”, Београд, 1979, 87 стр. (Библиотека песници света),

Преведене су и песме:

Сонет о подољској јесени; Лапавица (прев.М.Ковач). – Развитак, Београд, 1973, 6-9, стр.61;

Епоха (прев.Р.Пајковић, Тодор Дутина). – Одјек, Сарајево, 1975, XXVIII, 6, ст.22;

Бреза (прев. Р.Пајковић). – Стварање, 1975, XXX, 10, стр. 1415-1416;

Време; Мост; Дрва; Освенђим; Хлеб; Звезде; Дедал и Икар; Тамо, где тебе чеках; Морам; Ако ми не помогну песме...(прев.Р.Пајковић). – Развитак, Београд, 1975, ИВ, 4-5, стр.40-43;

Морам; Дрва; Освенћим; Дедал и Икар; Песме (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Лина Костенко (1930)

Ліна Василівна Костенко – рођена је 19. марта 1930 године у градићу Ржишчив Кијевске области, у породици школских професора. Од 1936. године је настањена у Кијеву, где је завршила школу. Студирала је на Кијевском педагошком факултету, али је касније прекинула започете студије и уписала је Московски литерарни институт “А.Горки”, где је дипломирала 1956. године. Ушла је у књижевност нешто раније од осталих припадника “генерације шездесетих”, тако да је постала њихов узор у потрази за новим поетским изразом.Прва збирка Земљани зраци објављена је 1957. године, годину дана касније је угледала светлост дана друга збирка Једра, а трећа Путовање срца – 1961. године. Након те збирке поезија Лине Костенко је забрањена због промена у друштвеном животу које су окончале кратак период постстаљинистичке “демократизације”. Тек 1977. објављена је следећа збирка песникиње На обалама вечите реке. У ову збирку, као и у збирку Непоновљивост (1980), ушле су песме настале за време изнуђеног петнаестогодишњег ћутања. Тако је њено стваралаштво вештачки подељено на два периода међу којима лежи јаз књижевног непостојања. Оба периода су везана у целину непоновљивом органском поетиком која издваја Л.Костенко. У њеној поезији доминирају теме дијалога појединца са сопственом савешћу, утканом у историјско сећање свог народа. Таква је тематика романа у стиху Марусја Чурај (1979, 1982), где је песникиња на оригинални начин интерпретовала популарни мотив украјинске народне песме која је легла у основу многих књижевних остварења – почев од периода романтизма.У драмским поемама Дума о три брата неазовска и Снег у Флоренцији, као и у поеми-балади Скитска одисеја, које су ушле у збирку Врт скулптура које не копне (1987) песникиња кроз историју трага за одговорима на актуелна питања свог времена. Таква “носталгија” за ватреним духовним путањама у времену јаких емоција и снажних личности намеће паралелу између остварења Лине Костенко и Лесје Украјинке.

На српском је објављена збирка Скитска баба (1981) у преводу Срђана Ђ. Рашковића (Багдала, Крушевац, 50 стр.)

Песме у овом избору узете су из збирке Изабрана дела (1989), где су ушле песме из збирака Звездани интеграл (1963) и Кнежје брдо (1972), које нису биле објављене на време из раније поменутих разлога, као и новије песме.

Песме Лине Костенко су превоћене на српски и раније:

На земљи има пјесника све више...; Посмијеси...; Очи који се рађају... (прев.С.Рашковић). – Багдала, 1974, XVI, 1978, стр.12-13;

збирка Скитска баба (прев., аутор избора и поговора С.Рашковић). – Багдала, Крушевац, 1981, 50 стр.

Богдан Рубчак (1935)

Богдан Рубчак је рођен 1935. године у граду Калуш данашње Ивано-Франковске области. За време другог светског рата емигрирао је са породицом на Запад.

Сада живи у Чикагу, где ради као професор компаративне књижевности на Илиноиском универзитету. Аутор је низа студија и чланака из историје и теорије књижевности.

Приредио је, заједно са Б.Бојчуком, антологију украјинске емигрантске књижевности Координате (1969).

Прву збирку Камени врт објавио је 1956. године. Припада тзв. њујоркшкој школи украјинских песника, чије је стваралаштво било подстакнуто украјинским препородом културног живота шездесетих година овог века. Затим су угледале светлост дана збирке Зракаста издаја (1960), Девојци без земље (1963), Лична Клио (1967), Марену давити (1980).

Већ са првом збирком обратио је на себе пажњу као песник формалних и садржајних иновација, који је, рушећи вековну традицију “епохалне” украјинске тематике, преферисао тзв. минимализам. Временом његов стваралачки експеримент све више бива потиснут од стране класичног квалитета који је нашао израз у строгој форми сонета.

У Украјини први пут објављује поезију 1991. – збирка Икарово крило која представља компилацију најбољих песникових остварења.

“Я вимагаю повних прав” – “Захтевам сва своја права”

Превод је објављен први пут у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр. 55, (прев. М.Сибиновић).

Борис Олијник (1935)

Борис Ілліч Олійник – рођен је 22. октобра 1935. године у селу Зачепиливка Полтавске области. Године 1953. дипломирао је на Факултету за новинарство Кијевског универзитета. Новинарску каријеру је започео у листу Молодј Украјине (Младост Украјине), а 1962. године излази из штампе прва збирка његових песама Кују челик ковачи. Затим су уследиле збирке Двадесети талас (1964), Избор (1965), Круг (1968), Одјек (1970), На линији тишине (1972), Покрет, Стојим на земљи (1973), Знајемо зашто живимо (1974), Брдо (1975), Истина (1976), Заклињање ватре (1978), Сива ласта (1979), У огледалу речи (1981), Судбина (1981), Дума о граду (поема, 1982), Поеме (1983), Мера (1984), двотомна Изабрана дела (1985), у којима песник балансира између идејно-тематске реторике и индивидуалног лирског израза.

Посебну пажњу скрећу на себе поеме Покрет, Судбина. Час, Повратни круг, Седам и Долазак у којима песник путем филозофско-моралних медитација на најразличитије теме – од стрељања ђака у Крагујевцу за време фашистичке окупације (Час) до Чернобиљске катастрофе (Седам), представља вечити дуализам добра и зла у унутрашњој потреби човека за моралном чистоћом.

Књижевно-критички огледи Ољијника сабрани су у књизи Планета поезија (1983).

Песник активно учествује у друштвено-политичком животу Украјине – председник је Комисије за културну сарадњу са иностранством у Парламенту Украјине.

Збирка На линији тишине изашла је 1998. године на српском (преводилац Б. Китановић).

На српском су такође објављене песме:

Реч, Није за децу (прев. Михајло Ковач, Развитак, Београд, 1973, 6-9, стр.63-64);

Говориле-мрмориле..., Длан (прев.Р.Пајковић, Стварање, 1975, XXX, 10, 1416-1417);

Сковорода и свет (прев. С.Рашковић, Домети, Сомбор, 1976, 8, стр.74);

Вечни круг (одломци, прев.Милан Николић, Кораци, Крагујевац, 1976, XИ, 9-10, стр.5-11);

Очи у очи (прев. С.Рашковић, Студент, 12.05.1976, XИ, стр.16);

Стенама, Школски час (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Пришестя – Долазак

Одломак из истоимене поеме. Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.52-53 (прев. М.Сибиновић).

Васиљ Симоненко (1935 – 1963)

Василь Андрійович Симоненко – рођен је 8. јануара 1935. године, у селу Бијивци Полтавске области.

Дипломирао је на Факултету за новинарство Кијевског универзитета “Тарас Шевченко” 1957. године. Радио је у дневним листовима Черкаска правда, Молодј Черкашчини.

Прву збирку песама Тишина и гром (1962) објавио је 1962. године. Остале збирке су угледале светлост дана после смрти песника: Цар Плачљивко и Голицај (1963), Путовање у земљу Наопако (1964), Земна тежа (1964), Вино од ружа (приче, 1965), Песме (1966).

Припадао је генерацији “песника шездесетих”. Препознатљив је према непоновљивом лиризму и исповесној интимности стиха.

Умро је 14. децембра 1963. године од последица тешке болести.

Превођен је на српски језик и раније:

Људи, Осећам (прев.Михајло Ковач). – Развитак, Београд, 1973, 6-9, стр.62.

Опијена (прев. Р.Пајковић, Т.Дутина). – Одјек, Сарајево, 1975, XXVIII, 6, стр.22;

Нови; Лабудови материнства; Људима; Сан; Кап у мору (прев.Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Микола Винхрановски (1936)

Микола Степанович Вінграновський – рођен је 7. септембра 1936. године, у селу Богопољ Миколајевске области. По завршетку школе, 1955. године, уписао је Кијевски институт за драмске уметности. Исте године био је одабран за класу истакнутог украјинског редитеља О.Довженка на Московском институту за филмску уметност. Још за време студија тумачио је главну улогу у филму О.Довженка Повест о ватреним годинама. Дипломирао је 1960. године. Од тада ради као редитељ у Кијевској филмској кући “О.Довженко”.

Од 1989. године био је председник украјинског ПЕН-клуба.

Припада генерацији “песника шездесетих”. Објавио је више од 30 књига песама и прозе. Прве песме је објавио у часопису Дњипро 1957. године, а прва збирка Атомски прелуди угледала је светлост дана 1962. године. Године 1967. изашла је збирка Сто песама. Збирка Песме (1971) представљала је компилацију двеју претходних збирки и неколико нових песама.

Песнички свет Винхрановског, представљен у првим збиркама, опонирао је својом усредсређеношћу на лепоту постојања безбојној идеологизованој поезији соцреализма. Песник остаје веран својој етици лепог и доброг и у време потискивања уметничког индивидуализма шездесетих (збирке Кијев, 1982; Уснама топлим и оком златним, 1984). Љубавна поезија Винхрановског је сабрана у збирци Ову жену ја волим (1990).

Као представник украјинке књижевности учествовао је у раду 54. конгреса Међународног ПЕН-клуба у Торонту 1989. године.

Винхрановски је познат и као аутор прозе. Посебну пажњу скреће на себе његов историјски роман Наливајко (1991).

Добитник је књижевних награда “Тарас Шевченко”, “Благовест”, и награде фондације Антоновича (САД).

Превођен је на српски језик и раније:

На сивоме небу; Стоје сухи кукурузи (прев.М.Ковач). – Развитак, Београд, 1973, 6-9, стр.69-70;

Погрешан; Пролећна фантазија; Љубљена (прев.Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

“Ходімо в сад...” – “Хајдемо у врт...”

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.51 (прев. М.Сибиновић).

“У синьому небі...” – “По плаветном небу...”

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.52 (прев. М.Сибиновић).

Иван Драч (1936)

Іван Федорович Драч – рођен је 17. октобра 1936. године у селу Тељиженци Кијевске области. Студирао је на Филолошком факултету Кијевског универзитета, а од 1961. године ради у уредништву листа Љитературна Украјина (Књижевна Украјина). Пошто је дипломирао на Вишим курсевима за сценаристе у Москви, радио је неколико година у Кијевској филмској студији “О.Довженко”. После обрачуна са украјинском кинематографијом од стране совјетског режима прелази у уредништво часописа Витчизна (Отаyбина). Средином 80-тих изабран је у управу Савеза писаца Украјине, после је постао њен председник. За време национално-државног препорода у Украјини 90-тих година био је оснивач и први председник највеће опозиционе странке РУХ (Народни покрет Украјине). Данас је активни учесник у друштвено-политичком животу земље, посланик у Парламенту Украјине, председник Друштва за везе са украјинском дијаспором “Украјина”, председник Федерације друштава за везе са иностранством, председник Украјинског светског координацијског савета, председник Конгреса украјинске интелигенције..

Један је од најистакнутијих песника “генерације шездесетих”. Прву збирку Сунцокрет је објавио 1962. године, после су изашле збирке Протуберанци срца (1965), Песме (1967), Балада свакодневнице (1967) у којима доминира метафоричност драматизма човековог постојања, растргнутог између бескрајног разума универзума и овоземаљске сумње. По петогодишњем ћутању излази збирка Ка изворима (1972), у којој хиперболизацију етичког максимализма из ранијег периода потискује алегорија. За време неповољног по културни живот периода стагнације седамдесетих пише збирке Корен и крошња (1974), Кијевско небо (1976), Сунчани феникс (1978), Сунце и реч (1979), Америчка свеска (1980), као и драмску поему Слово о учитељу (1977). Враћање идеалима младости, носталгија, еколошки мотиви доминирају у збиркама осамдестих Мач и марама (1981), Драмске поеме (1982), Кијевски стражар (1983), Тељиженци (1984). Двотомно издање изабраних дела песника је објављено 1986. године. Књижевно-критички огледи Драча ушли су у збирку Мач духовни (1983).

Аутор је многих сценарија према којима су снимљена истакнута филмска остварења. Преводи поезију.

Добитник је књижевне награде “Тарас Шевченко”.

Превођен је на српски језик и раније:

Жена и море; Лабуђа етида (прев.М.Ковач). – Развитак, Београд, 1973, 6-9, стр.67-68;

Балада о сунцокрету; Балада о ујка Гордију (прев. С.Рашковић). – Багдала, 1974, XVI, 178, стр.14;

Балада раширених дечјих очију; Сунчана етида (прев. Т.Дутина). – Стварање, 1975, XXX, 10, стр.1418-1419;

Самоћа (прев. Р.Пајковић, Т.Дутина). – Одјек, Сарајево, 1975, 6, стр.22;

Лабуђа етида; Балада о сунцокрету; Друм (прев.С.Рашковић). – Књижевне новине, 1978, XXX, стр.561;

Свијећа; Ненаписана поема; На очевом гробу (прев.Б.Шекуларац). – Одзиви, Бијело Поље, 1984, 51-52, стр.65-67;

Балада раширених дечјих очију; Небодер-гробље; Прошло; Јануарска балада; 1924 (прев. Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Лоша – Ждребе

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.50 (прев. М.Сибиновић).

Крила (новорічна казка) – Крила (новогодишња бајка)

Први пут превод је објављен у часопису Српски књижевни гласник, Београд, 1993, 7/8, стр.42 (прев. М.Сибиновић).

Лидија Куљбак (1936)

Лідія Андріївна Кульбак (Володіна) – рођена је 26. децембра 1936. године у селу Ивањивка Запорошке области. Дипломирала је на Кримском педагошком институту 1958. године. Радила је у уредништвима издавачких кућа Дњипро и Радјанскиј писјменик (Совјетски писац). Прву збирку Ја војника волим објавила је 1961. године. Затим су изашле друге збирке, међу којима су запаженије Празник срца (1973), Звезда (1981), Дивота шарена (1983), Скулптор на скелама (1984) и др.

Петро Осадчук (1937)

Петро Ілліч Осадчук – рођен је 2. децембра 1937. године, у селу Остривецј Ивано-Франковске области. Дипломирао је на Филолошком факултету Одеског универзитета 1960. године. Радио је као професор украјинског језика и књижевности у школи, затим као новинар, уредник у издавачким кућама Мајак (Светионик) и Молодј (Омладина). Објавио је више од 15 збирака поезије, међу којима су Ветрењача (1969), Биографија верности (1973), Закон сталних величина (1982), Бела каравела (1986), Линија живота (1987) и др.

Васиљ Стус (1938-1985)

Василь Стус – рођен је 6. јануара 1938. године, у селу Рахњивка Виницке области. По дипломирању на Филолошком факултету Доњецког универзитета радио је као професор у школи, касније као новинар. Од 1963. године, пошто је уписао последипломске студије Института за књижевност УАН, објављује у књижевним листовима и часописима своје песме, као и критику. Припадао је генерацији песника шездесетих. Због отвореног супростављања хапшењима украјинских интелектуалаца избачен је из Института, а након неколико година у потрази за послом и писања “за фиоку” ухапшен и осуђен 1972. године, заједно са другим истакнутим делатницима украјинске културе. После девет месеци проведених у Кијевском затвору осуђен је на петогодишњу робију у мордовским логорима. Од 1977. године прогнан је на робију у колимске логоре. После краткотрајне слободе 1979. године поново је осуђен на 15 година робије. Умро је 3. септембра 1985. године, у уралском логору због последица гладовања у самици. Сахрањен је у необележеном гробу на логорском гробљу, а 19. новембра 1989. године његови посмртни остаци су поново сахрањени у Кијеву.

За песниковог живота песме су објављиване само у иностранству – збирке Зимско дрвеће (Брисел, 1970), Свећа у огледалу (Сучаснистј, 1977). После смрти је објављена збирка Палимпсести (Сучаснистј, 1986), док је прва збирка Пут бола угледала светлост дана у Украјини тек 1990. године. Песме Стуса испуњене су дубоком филозофијом егзистенцијализма, одликују се идејном напетошћу која се рефлектује кроз многослојну поетску слику и кондензовани стих.

Од 1994. године у лавовској издавачкој кући Просвита покренуто је објављивање четворотомног издања сабраних дела В.Стуса, међу којима значајно место заузимају његови радови из историје књижевности, као и варијанте сачуваних песама песника.

Постхумно песнику је додељена књижевна награда “Тарас Шевченко”.

“Усевитончуваний крик...” – “ Свеистанчанија вика...”

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.51 (прев. М.Сибиновић).

Хана Свитлична (1939)

Ганна Павлівна Світлична – рођена је 20. априла 1939. године у граду Павлограду Дњепропетровске области. Са седам година је остала непокретна због тешке болести. Тек 1958. године је почела да се ситематски образује уз помоћ пријатеља-професора. Исте године је написала прве песме. Прва збирка песникиње Путеви непрођени пролетни изашла је 1961. године. Затим су угледале светлост дана збирке Златни сноп (1963), Сунчана пристаништа (1966), Сазревање (1969),

Боје (1970), Добро јутро (песме за децу, 1972), Летња берба(1973), Границе срца (1974), Данас и увек (1978), Оком срца (1980), У светлу крила (1982), Трнов свет (1985).

Збирка Летња берба преведена је на руски.

Чорнобильські ліси – Чорнобиљске шуме

Превод песме је први пут објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.54 (прев. М.Сибиновић).

Марија Влад (1940)

Марія Миколаївна Влад – рођена је 25. августа 1940. године, у селу Ростоки Ивано-Франковске области. Дипломирала је на Лавовском универзитету 1968. године. Радила је у листу Љитературана Украјина (Књижевна Украјина). Објавила је збирке Свирају у дромбуље ветрови (1971), Мајске мелодије (1975), Време буђења птица (1982) и др.

Роман Лубкивски (1941)

Роман Марґянович Лубківський – рођен је 10. августа 1941. године у селу Остривецј Тернопољске области. Дипломирао је на Филолошком факултету Лавовског универзитета. Радио је као уредник Лавовског издавачког завода (данашњи Камењар), био је заменик главног уредника књижевног часописа Жовтењ (Октобар), председник Лавовског огранка Савеза писаца Украјине. Прву збирку Зачуђени јелени објавио је 1965. године. Скренуо је на себе пажњу јавности као песник истанчаног лирског осећања. Објавио је такође збирке Олујно дрво (1967), Рамена (1969), Бакље (1975), Звездар (1977), Словачко лето (1986), Ризница (1987), Августовска јабука (1989).

Приредио је ауторске антологије песничких превода из словенских књижевности Словенско небо (1972) и Словенска Лира (1983).

Песме Лубкивског су превођене и раније:

Лав; Огањ (прев.Р.Пајковић). – Антологија украјинске поезије, Београд, 1979.

Из хронике једне недеље; Убога земљо богата...; На гробу Десанке Максимовић (прев.Љ.Поповић). – Песници Десанки (поводом 100-годишћњице рођења), Ваљево, 1998, стр. 69-72.

Оксана Сенатович (1941)

Оксана Павлівна Сенатович – рођена је 2. јануара 1941. године, у градићу Бережани Тернопољске области. Дипломирала је на Лавовском политехничком институту 1962. године. Радила је као инжињер и истовремено објављивала своје песме, књижевне преводе и прозу.

Прва збирка песама Стабло је објављена 1968. године, затим су угледале светлост дана збирке Дијапазон пролећа (1979), Плави глас (1984), бројне збирке песама за децу.

Године 1986. превела је са српског и објавила збирку песама Ј.Јовановића-Змаја Мали делија.

Хана Чубач (1941)

Ганна Танасівна Чубач – рођена је 6. јануара 1941. године, у селу Плоске Виницке области. Дипломирала је на Украјинском институту за штампарство 1968. године. Завршила је Виши књижевни курс Института за књижевност “Максим Горки”. Радила је као рачуновођа, у уредништвима листова Љитературна Украјина (Књижевна Украјина) и Дњипро.

Објавила је двадесет књига песама, међу којима су збирке Ждралица (1970), Купинове обале (1977), Лишће у бунару (1984), Лето без јесени (1986) и друге.

Х.Чубач је добитница књижевних награда “Павло Усенко” и “Марусја Чурај”.

Микола Воробјов (1941)

Микола Панасович Воробйов – рођен је 12. октобра 1941. године, у селу Мељникивка Черкаске области. Студирао је на Филозофском факултету Кијевског државног универзитета “Тарас Шевченко”.

Прве песме је објавио 1965. године. Затим је уследило скоро двадесетогодишње изнуђено ћутање. Збирке песника угледале су светлост дана тек у године “перестројке”: Подсети ме на растанку (1985), Месец шипка (1986), Купина хоризонта (1988), Шетња усамо (1990), Ливадски бунар (за децу, 1987).

Припада такозваној “кијевској школи” песника, који су ушли у украјинску књижевност крајем шездесетих – средином седамдесетих година и донели са собом нову естетику, супростављену званичној соцреалистичкој имитацији књижевности, са једне стране, и романтичарском декларативном модернизму “песника шездесетих”, са друге. Песме Воробјова одликују се разузданом метафориком и дубином интуитивне унутрашње аналогије са предметом спознаје.

“Ти не пријшла...” – “Ти ниси дошла...”

Превод песме је први пут објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.54 (прев. Љ.Поповић).

Данило Кононенко (1942)

Данило Кононенко – рођен је 1. јануара 1942. године у селу Ребедајливци Черкаске области. Прву збирку Извор објавио је 1972. године. Живи у Симферопољу.

Марија Павленко (1944)

Марія Григорівна Павленко – рођена је 17. јануара 1944. године, у селу Дмитривка Дњепропетровске области. Године 1970. дипломирала је на Кијевском политехничком институту. Радила је у индустријској производњи, касније – у уредништву новина. Објавила је збирке песама Азбука громова (1973), Бели свет (1985), Зечја хладовина (за децу 1979) и друге.

Јуриј Завхородни

Юрій Степанович Завгородній – рођен је у Дњепропетровској области. Дипломирао је на Дњепропетровском грађевинском институту и преко двадесет година радиоје на изградњи електроцентрала у Летонији и Републици Кома. У Кијев се вратио ради ликвидације последица чернобилске катастрофе.

Прве књижевне радове објавио је још за време студија, али постаје познат широј јавности тек по повратку у Украјину, када се у књижевној периодици често појављују његови радови.

Објавио је збирке песама Цури међу прстима песак (1993), Између јуче и сутра (1994), Време је за хаyилук (1995). Члан је Савеза писаца Украјине. Добитник је књижевне награде “В.Сосјура” (1993).

Преводи поезију са летонског језика.

Васиљ Холобородјко (1945)

Василь Голобородько – рођен је 1945. године, у селу Андрианопољ Луганске области. Један је од најистакнутијих песника “кијевске школе” који су ушли у украјинску књижевност крајем шездесетих – средином седамдесетих година. Прве песме Холобородјка, (циклус Златни ћупови крушака), објављене у часопису за књижевност Жовтењ (Октобар) 1965. године, скренуле су на себе пажњу свежином дубоко националног психологизма који се радикално разликовао од баналних покушаја стилизације народног. Од 1964. до 1965. године студирао је на Кијевском университету, затим је прешао на Доњецки универзитет, са којег је био отпуштен због поседовања “забрањене” монографије Ивана Дзјубе Русификација или интернационализам. Исте 1968. године је била уништена већ припремљена за штампу прва збирка песника Летећи прозорчић. Затим су уследиле године у потрази за послом које су резултирале добровољним повлачењем В.Холобородјка у неизвесност (вратио се у своје село). Без обзира на неповољну атмосферу у земљи и у средини, у којој је живео, песник наставља стваралачки рад, веран својој поетици и моралним принципима. Прва збирка Холобородјка Зелени дан угледала је светлост дана тек 1988. године. Затим су биле објављене збирке На лептировим крилима (1990), Калина о Божићу (1992) које су потврдиле мајсторство и уметнички потенцијал песника. Живот удаљен од градске сујете даје песмама Холобородјка печат дубоке оригиналности, меког лиризма и народности, која не проистиче толико из тематике, колико из начина сагледавања света и особености размишљања.

Превођен је на српски језик и раније:

Птица од злата; Крчаг на столу; Крушка; Туђа жена; Присутност; Пећ; Колекционар оловака у боји; У гостима код грузијске народне уметнице Јелене Ауведијани; Цвет који је процветао на води; Глава; Неспокојна; Тат; Лавиринт; Седми у смени; Коротич; Памјат; Осушени козаци; Панско рукаводавање (прев. С.Ђ.Рашковић). – Књижевна реч, 1979 (10.VII.1979), VIII, стр.126;

Златна птица; Цвет који је процветао на води рукаводавање (прев. С.Ђ.Рашковић). – Поља, 1976, XXI, 210-211, стр.25.

Један је од песника који су ушли у Антологију модерног светског песништва (избор Р.Ливаде).

Чаклун несамохіть – Чаробњак нехотице

Овај превод први пут је објављен у часопису Савременик плус, Београд, 1993, 3/4,

стр.54 (прев. Љ.Поповић).

“Цибатий дощ...” – “Дугоња пљусак...”

Овај превод први пут је објављен у часопису Савременик плус, Београд, 1993, 3/4,

стр.53 (прев. Љ.Поповић).

Терен цвіте вдруге – Трн цвета по други пут

Овај превод први пут је објављен у часопису Савременик плус, Београд, 1993, 3/4,

стр.53 (прев. Љ.Поповић).

На косовиці – На косидби

Овај превод први пут је објављен у часопису Савременик плус, Београд, 1993, 3/4,

стр.53 (прев. Љ.Поповић).

Надија Кирјан (1946)

Надія Кирґян – рођена је 1946. године. Дипломирала је на Грађевинском факултету Универзитета у Чељабинску, као и на Филолошком факултету Кијевског универзитета “Тарас Шевченко”. Крајем шездесетих година тежила је песницима “кијевске школе”

Објавила је песничке збирке Рођено (1987), Роде (1991) и др.

Прокрустові щасливці – Прокрустови срећници

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.58 (прев. М.Сибиновић).

Виктор Кордун (1946)

Віктор Максимович Кордун – рођен је 20. августа 1946. године, у селу Васјковичи Житомирске области. Године 1964. уписао је Филолошки факултет Кијевског универзитета “Тарас Шевченко”, а 1967. године је избачен из универзитета због идеолошко-политичке неподобности. Исте године је уписао Кијевски институт позоришне уметности “Карпенко-Кари”, одакле је такође убрзо отпуштен. Касније је положио испите за три године студија у једном року и дипломирао је на поменутом Институту 1972. године. Прве песме, које је објавио у књижевним новинама 1967. године, наишле су на веома позитивне одзиве правих познавалаца књижевности. Затим је објављивање његове поезије било забрањено све до 1983. године. Прва збирка песама Земља надахнута угледала је светлост дана 1984. године. После су објављене збирке Славија (1987), Грм поезије (1990), Солстициј (1992) и др.

Добитник је књижевне награде “Павло Тичина”.

Кордун је ушао у историју украјинске поезије као водећи песник генерације, која је дошла после шездесетих. Његов свет, непоновљиво друкчији и потпуно издвојен из реалности, пренеражава читаоца самодовољношћу и биолошко-духовном интегрисаношћу у универзум.

Песме Кордуна су преведене на многе језике света. Године 1996. на немачком изашла је збирка песама Криптограми.

Секретар је Савеза писаца Украјине од 1992. године.

Превођен је на српски језик и раније:

Славија (одломак из поеме); Негде је пала киша; Даљина пута (прев. М.Сибиновић). – Српски књижевни гласник, Београд, 1993, 7/8, стр.35-43.

Леонид Кисељов (1946-1968)

Леонід Кисельов – рођен је 21. септембра 1946. године, у Кијеву. Стварао је на украјинском и руском језику. Постхумно су објављене збирке Песме (1970) и Последња песма (1979).

Васиљ Моруха (1947)

Василь Васильович Моруха – рођен је 13. јуна 1947. године, у селу Сонцеве Доњецке области. Дипломирао је на Филолошком факултету Кијевског универзитета 1970. године. Радио је као главни уредник дечјег часописа Барвинок (Зимзелен).

Објавио је збирке песама Олујно грање (1969), Кључеви од тишине (1972), Портрет земље (1977), Пут изнад луга (1985), Одсјај трена (1986) и др.

Преводи страну књижевност на украјински језик.

Свитлана Жолоб (1947)

Світлана Костянтинівна Жолоб – рођена је 12. октобра 1947. године, у селу Михајљивка Черкаске области. Дипломирала је на Кијевском универзитету “Тарас Шевченко” 1970. године. Радила је у уредништву за поезију и драму издавачке куће Дњипро, затим и као главни уредник те реномиране куће.

Објавила је збирке песама Јарославна (1969), Сунчани брегови (1982), Дрво живота (1986) и др.

Преводи страну коњижевност на украјински језик.

Михајло Шевченко (1947)

Михайло Васильович Шевченко – рођен је 19. августа 1947. године, у селу Обтове Сумске области. Дипломирао је на Полтавском пољопривредном институту 1970. године. Радио је у уредништву листа Молодј Украјине (Омладина Украјине).

Објавио је збирке песама Мајско поље (1976), У родном крају (1979), Балада о љубави (1982), Дубоки пут (1984), Још сам жив (1990) и др.

Добитник је књижевне награде “Павло Усенко”.

Наталка Никулина (1947)

Наталія Петрівна Нікуліна – рођена је 7. јула 1947. године, у граду Макијивка Доњецке области. Дипломирала је на Филолошком факултету Дњепропетровског универзитета 1970. године. Затим је уписала последипломске студије и стекла научно звање кандидата филолошких наука.

Објавила је збирке Вишњин бљесак (1967), Спознаја (1981), Црвени грозд (1984) и др

Халина Паламарчук (1948)

Галина Олександрівна Паламарчук – рођена је 23. новембра 1948. године, у селу Онопријивка Черкаске области. Дипломирала је на Филолошком факултету Кијевског универзитета “Тарас Шевченко” 1972. године. Радила је као коректор у издавачкој кући Молодј (Омладина) и у часопису Ранок (Јутро).

Објавила је збирке песама Јул шумски јагода (1975), Сладке радости земље (1979), Калемљено дрво (1983) и др.

Микола Лукив (1949)

Микола Володимирович Луків – рођен је 6. јануара 1949 године, у селу Кумањивци Виницке области. Дипломирао је на Факултету за новинарство Кијевског универзитета “Тарас Шевченко” 1973. године. Радио је у уредништву листа Литературна Украјина (Књижевна Украјина), а после и као главни уредник реномиране издавачке куће Дњипро.

Објавио је збирке песама Река (1973), Пут (1976), Лет (1979), Пролећне кише (1981), Грм јесење калине (1985), Право на сећање (1987) и др.

Натаља Дзјубенко (1953)

Наталя Дзюбенко – рођена је 3. јуна 1953. године, у граду Миколајеву Лавовске области. Прву збирку Парабола о звезди објавила је 1984. године.

Тарас Федјук (1954)

Тарас Олексійович Федюк – рођен је 6. октобра 1954. године, у граду Анањев Одеске области. Дипломирао је на Филолошком факултету Одеског универзитета 1977. године. Радио је као просветни радник, затим као сарадник Одеског музеја књижевности.

Објавио је збирке песама Ждралови пред зору (1975), У два ока (1979), Два минута пажње (1983), И да оћутим нисам смео (1987) и др.

Игор Римарук (1958)

Ігор Миколайович Римарук – рођен је 4. јула 1958. године, у селу Мјакоти Хмељницке области. Дипломирао је на Факултету за новинарство Кијевског универзитета “Тарас Шевченко” 1979. године. Радио је у уредништву листа Вісті з України (Вести из Украјине), у издавачкој кући Молодь (Омладина), затим као главни уредник за поезију и драму у издавачкој кући Дњипро.

Објавио је збирке Висока вода (1984), Током снежних падавина (1988) и др.

Перший сніг – Први снег

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.56 (прев. Љ.Поповић).

“Погляд виткавши з нитки зеленої...” – “Поглед саткавши из нити зелене...”

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.56-57 (прев. Љ.Поповић).

Марија Матиос (1959)

Марія Василівна Матіос – рођена је 19. децембра 1959. године, у селу Ростоки Черњивецке области.

Дипломирала је на Филолошком факултету Черњивецког универзитета. Ради као уредник дневних новина у граду Черњивци.

Прву збирку песама “Од траве и лишћа” објавила је 1983. године. Члан је Савеза писаца Украјине.

Јуриј Андрухович (1960)

Юрій Ігорович Андрухович – рођен је 13. марта 1960. године, у граду Ивано-Франковску. Дипломирао је на Украјинском институту за штампарство 1982. године. Завршио је Виши књижевни курс на Институту за књижевност “Максим Горки”. Члан авангардних песничких група Бу-Ба-Бу (Бурлеск-Балаган-Буфонада) и Пси Светог Јура. Живи и ствара у Ивано-Франковску.

Објавио је збирке песама Небо и тргови (1985), Центар града (1989), Егзотичне птице и растиње (1991) и др.

Аутор популарних романа Рекреације, Московијада и др.

Добитник је књижевне награде “Сучаснистј “ (Савременост).

Дует

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.58 (прев. Љ.Поповић).

Ирина Мироненко (1960)

Ірина Дмитрівна Мироненко – рођена је 27. септембра 1960. године, у селу Нова Водолага Харковске области. Дипломирала је на Филолошком факултету Харковског универзитета 1983. године. Радила је у уредништву листа Харковског предузећа “Петровски”.

Прву збирку Женска игра објавила је 1984. године.

Иван Малкович (1961)

Іван Антонович Малкович – рођен је 10. маја 1961. године, у селу Нижњи Березив Ивано-Франковске области. Дипломирао је на Филолошком факултету Кијевског универзитета “Тарас Шевченко”. Радио је као уредник у издавачкој кући Веселка (Дуга), а затим као уредник у издавачкој кући Молодј (Омладина).

Објавио је збирке песама Бели камен (1984), Кључ (1988) и др.

Сваког дана ми се указују бродови...

Први пут превод је објављен у часопису Савременик плус, 1993, 3/4, стр.57 (прев. М.Сибиновић).

Васиљ Махно (1963)

Василь Махно – рођен је 1963. године. Објавио је четири књиге песама. Приредио је антологију Песници деведесетих. Члан је Асоциације украјинских писаца. Живи и ради у Тернопољу.

Борис Шчавурски (1963)

Борис Шчавурський – рођен је 1963. године. Издао је две збирке песама. Живи и ради

у Тернопољу.

// Аутори / Језик / Фолклор / Историја / Уметност / Преводи / O Украјини // [ Пројекат Растко - Кијев- Лавов\| Контакт \| Пројекат Растко - Београд ]

©1997-2006. Пројекат Растко и носиоци појединачних ауторских права.