Postojanje i opstanak manastira bili
su neposredno vezani za posedovanje materijalnih sredstava koji bi materijalno
osigurali njegovo dobro delovanje. To je bio razlog što su od osnivanja
manastira razni ktitori ili, pak, srpski despoti brinuli da manastirima
takva sredstva i obezbede. U tom smislu manastiri Kusić, Zlatica i Bazjaš
dobili su u svom vlasništvu "... oraće zemlje, livade, vinograde i šume."1
Nešto kasnije Bazjaški manastir je povećao površinu obradivog zemljišta
preko raznih donacija koje su bile delo imućnijih porodica, ili pak, kupovinom
odgovarajućeg zemljišta kada bi manastir materijalno ojačao.
Pored opskrbe manastira oraćom zemljom,
srpski despoti su im obezbedili i druge neke privilegije i prava s namerom
da im se olakša funkcionisanje: oslobađanje, na određeno vreme, plaćanja
poreza. Nije na odmet pomenuti i pravo koje su imali manastiri da prikupljaju
milostinju, onda kada se manastir nalazio u velikim teškoćama, pošto se
na ovim prostorima često vodili ratovi, a manastiri su bili izloženi rušenju
i paljenju.
Iako su Turci za vreme svoje vladavine
na ovim prostorima ostavili manastire na miru u zamenu plaćanja odgovarajućih
dažbina, te zahvaljujući činjenici što je pravoslavlje oživelo u Turskoj
zaslugom Srba koji su stupili u tursku službu i već zauzeli visoke položaje.
"Tako je Sokolović proširio Srpsku Patrijaršiju do granice Turske Carevine
na severu,"2 moralo se više raditi na materijalnom obezbeđenju klisurskih
manastira, pogotovo onog u Bazjašu koji je bio podignut u jednoj veoma
siromašnoj zoni.
Prelaskom Banata 1718. godine pod vlast
Austrijske Carevine, nova vlast je nametnula nove zahteve manasti-rima.
Naime, tražilo im se da dokumentima dokazuju svoje vlasništvo nad posedima,
što je bilo gotovo nemoguće kada se zna da je često takva dokumentacija
nestajala u poža-rima. Iznetu konstataciju potvrđuje i Ilarion Zeremski:
"No pored toga imali su ti manastiri u više puta neprilika sa vlastima.
U više maha tražila je vlast od pojedinih bratstva da dokažu svoje pravo
na nepokretno imanje koje su uživali, što je ove, razume se, dovodilo u
nepriliku pošto su sve listine poispropadale u dugotrajnim ratovima, kada
kaluđeri nisu uvek bili u stanju ni da život svoj spasu. Pa ipak su ovi
u glavnom našli puta i načina da svoja imanja spasu pozivajući se na privilegije
date čitavom srpskom narodu kao i na starije ljude iz okoline."3
Manastirske brige su se stalno umnožavale
i povećavale. Nakon pretrpljenih paljenja i razaranja, naročito u ratnim
sukobima iz 1716. i 1738. godine, Bazjaški manastir se našao u bezizlaznom
položaju kada je bio primoran da dokazuje pravo vlasništva na zemlju iako
je dokumentacija izgorela zajedno sa manastirskom zgradom a kaluđeri su
jedva uspeli da spasu svoj život i ne postanu tursko roblje. To se može
videti i u Popisu crkava vršačke i karansebeške Eparhije od 15.01.1757.
godine u kome je o manastiru u Bazjašu zabeleženo "Hram Voznesenja Gospodnja,
iže bila Dunava reki obrjataetse, inogda metoh bil pod patrijaršijom serbskom
pekskom, nine že i gruntome sovsjemi oskuden, prnjavora 4 doma."4
Kada je sprovedeno u delo ujedinjavanje
manastira Kusića, Zlatice i Bazjaša, Bazjaški manastir je 1775. godine
predao Srpsko-rumunskom puku br. 2 "598 kat. jutara i 151 hv. sa
8 porodica prnjavoraca a zauzvrat dobio u Zlatici 137 kat. jutara i 268
hv."5
Na žalost i Zlatički manastir je izgubio
izvesnu površinu zemlje kada je ovo naselje ušlo u sastav Vojne granice
što potvrđuje i Vikentije Quština:"... a zemlju što je zaostala ovom Manastiru
Zlatici, koja se sastojala od 588 jutara tako su sada umanjili, da ovaj
manastir ima samo 240 jutara od kojih je prinuđen da godišnje i porez (porciju)
plaća... slično je i sva šuma od ovog manastira oduzeta..."6
Uzimajući u obzir gorenavedene činjenice
lako se može ustanoviti da se ova tri manastira nalazila u nezavidnom položaju.
Vojne graničarske vlasti neposredno su uticale da se materijalno stanje
manastira pogorša još i više, što se jasno može konstatovati na priloženom
tabelarnom pregledu stanja triju manastira: Kusića, Zlatice i Bazjaša s
jedne strane i Manastira Bezdina i Sv. Đurđa.
1. Prihodi i rashodi
Manastiri
Bezdin Zlatica, Sv.Đurađ
Kusić i
Bazjaš
Prihodi - poljoprivredni
prihodi 1774 5800.25 2632.0
2889.0
- davanja u novcu 1059.34 60.0
6170
- davanja u naturi 375.26 118.0
1352.30
- manastirske globe 212.13 15.0
243.40
- Ukupno 7447.38 2825.0 5102.10
Bilans - Aktiva i pasiva +184.11 +77
+28.1
Debito i
krediti - poljoprivredni kredit i
manastirski dugovi 200
- -
Opravke i - manastira - 1440 1538.10
održavanje - crkva - - 272.30
2. Manastirski klir
Manastiri
Bezdin Zlatica, Sv.Đurađ
Kusić i
Bazjaš
1. arhimandriti 1 - -
2. igumani 1 1 1
3. vikari - 1 1
4. jeromonasi 7 6 5
5. đakoni 2 - -
6. kaluđeri 1 - 1
Ukupno 12 8 8
Na raspolaganju za premeštanje u
druga mesta - - -
Maksimalni broj (neophodan) 12 12 12
Za dovođenje iz drugih mesta - 4 4
3. Zemljišni posed
Manastiri
Bezdin Zlatica, Sv.Đurađ
Kusić i
Bazjaš
Močvare - u jutrima 326 - 10
- u hvatima 595 - 1361
Jezera - u jutrima 517 92 458
- u hvatima 50 1380 1050
Ukupno
zemljišnog -u jutrima 2797 865 1098
poseda - u hvatima 1424 717 1355
Generalni - za odela i održavanje
rashodi kaluđera 1771-1774
4920.9 4797.9 4797.9
manastira - dodatak za arhimandrita
i igumana 100f 100f 100f
- za održavanje zgrade
i poslužitelja 1771-1774 3432.20
3202.20 3203.20
- ukupna suma za
izdražavanje osim vina,
rakije, pasulj, voće itd
8452.29 8099.29 8099.29
- dodatni troškovi
za 1774 7263.27 2825.0
5074.0
4. Stoke
Manastiri
Bezdin Zlatica, Sv.Đurađ
Kusić i
Bazjaš
1. Konji 86 4 9
2. volovi 27 10 15
3. ždrebad 21 3 9
4. krave 37 2 9
5. telad 31 1 4
6. ovce 479 - -
7. koze 61 - -
8. svinje 183 12 23
9. košnice s pčelama 67 30 110
Zemljište - oranice - u jutrima 670
249 251
-u hvatima 137 777 1117
- pašnjaci - u jutrima 635 46
148
- u hvatima 1100 1255 1047
- vinogradi - u jutrima 7 16
-
- u hvatima 800 1361 -
- placevi - u jutrima - 13 58
- u hvatima - 202 950
- šume - u jutrima 640 446 170
- u hvatima 1482 542 569
Iz priloženih tabelarnih pregleda lako
je ustano-viti da je pokretna i nepokretna imovina ujedinjenih manastira
Zlatice, Kusića i Bazjaša bila neuporedivo siromašnija od Bezdinske, čak
i one koju je imao Manastir Sv. Đurađ, iako je izvršeno ujedinjenje ova
tri manastira ali ne s ciljem njihovog jačanja već naprotiv njihovog lakšeg
osiromašenja. U jednoj "cirkulari" koju je episkop Joan Georgijević 6.
oktobra 1772. uputio igumanu Pajsiju Andrejeviću stoji zabeleženo i ovo:
"... sva preseljena braća imaju se nazivati samo braćom manastira Zlatice,
kao što će se i imanje oba ona manastira nazivati samo imanjem zlatičkim..."7
Imovno stanje tri sjedinjena manastira
se nalazilo u stalnom opadanju i posle 1772. godine. Na tome je vešto radila
austrijska administracija. Ona je 1812. godine izglasala i donela akt na
štetu pravoslavnoh klisurskih manastira: "U leto 1812. godine Dvorski ratni
savet donosi akt po kome sve njive, livade, vinogradi i bašte koje trenutno
uživaju porodice na širem području Vojnog komuniteta Bele Crkve imaju se
uknjižiti kao njihova večita i slobodna svojina.8 Ovim činom izašlo se
u susret siromašnim porodicama prnjavoraca, ali su time materijalno oslabljeni
klisurski manastiri, što je i bio trajni interes habsburške imperije.
Ali o tom aktu Dvorskog ratnog saveta
nisu znali ni prnjavorci niti manastirska administracija pa se i posle
1812. godine radilo po starom: manastiri su i dalje plaćali porez na zemlju,
a prnjavorci su na ime desetka tu zemlju obrađivali. Na osnovu ugovora
(kontrakta)* iz 1850. godine može se zaključiti neupućenost obeju strana
u primeni odredbe iz 1812. godine. Godine 1850. čini se novi "kontrakt"
pošto je onaj stari iz 1800. istekao, pošto je njegova važnost trajanja
samo 50 godina. Evo izgleda takvog "kontrakta". Inače čitavu njegovu sadržanju
možete konsultovati u Prilogu 1.
Kontrakt je zaključen u Bazjašu 1 septembra
1850. godine.
Jedan od oblika smanjenja površine
manastirskog imanja bila je i uzurpacija koju su sprovodili prnjavorci
pogotovo kada je krajem 19. veka među njih došao neki Rumun, inače obrazovan
i načitan čovek koji je dobro poznavao sadržinu akta iz 1812. godine. On
je prnjavorcima govorio da zemlja koju oni obrađuju ovim aktom pripada
njima.+
Od tada prnjavorci Zlatičkog manastira
nisu više poštovali kontrakt čiji su potpisnici bili 1850. godine te su
pokušavali da samovlasno prisvoje zamljište koje su samo obrađivali i da
ga uknjiže u gruntovnice na svoja imena što je manastirska uprava Zlatice
strogo odbijala i često se obraćala sudskoj instanci zahtevajući poštovanje
vlasništva nad zemljom koja joj je pripadala.
Akcije samovlasnog prisvajanja zemljišta
dostigle su svoj vrhunac 1909. godine: "... prilikom novog katastarskog
snimanja zemlje u poreskoj opštini Zlatica pokušali 1909. godine "silom"
da upišu na svoje ime ono manastirsko zemljište koje uživaju."9
Jedino odvažnom intervencijom igumana
Save Vlahovića sprečilo je nasilno preuzimanje manastirskog imanja, i onako
izdesetkovanog. U istom pravcu svrsis-hodno je delovao i Srpski Pravoslavni
narodni Crkveni Saborski odbor u Karlovcima koji se 28. decembra 1911.
godineobraća jednim dopisom Upravi Manastira Zlatice: "Uprava man. Zlatice
dopisom svojim od 14/27. avgusta 1911. br. 75 izveštava, da su prilikom
novoga katastralnoga snimanja zemlje u poreznoj općini Zlatici tamošnji
manastirski prnjavorci hteli silom da popišu na svoje ime ono manastrisko
zemljište, koje oni uživaju, no da je na intervenciju rečene manastriske
uprave to osujećeno, te je to uparničeno manastirsko zemljište ostalo u
katastaru i na dalje upisano na imenu manastira Zlatice. Odluka: Gornji
se izveštaj uzima na znanje i uprava se manastira Zlatice i na dalje upućuje,
da to isto ne propusti učiniti i kod eventualnoga sastanka novih gruntovnih
uložaka na osnovu toga novoga katastralnoga operata: o odluci se ovoj ima
obavestiti uprava manastira Zlatice i srpski Crkveni mernik."10
Drugi uzročnik smanjenju površine manastirske
zemlje nalazi se, svakako, i u čestom izlivanju reke Nere iz svoga korita
što je dovodilo do odrona obala i terena u blizini same reke. Tako se u
jednom napisu od 6. juna 1914. godine izveštava da je "reka Nera od manastirskog
zemljišta takozvanog "Pokraj Nere" od 6 jutara koje Janko Stojanov pod
zakup drži veći deo odronula i da preti opasnost da će svih tih 6 jutara
odronuti."11
U razdoblju od ujedinjenja manastira
Zlatice, Kusića i Bazjaša pa sve do kraja 19. veka na jednom tabelarnom
pregledu možemo videti kako se površina manastirskog zemljišta smanjivala.
Godine
1775* 1802** 1880***
Oranica 249,777 153,100 178,455
vinogradi 16,136 2,100 24,120
voćnjaci - 11,166 5,250
šume 446,542 - 6,120
bašte - - -
livade - 1,400 24
pašnjaci 46,125 - 75,839
neproduktivno 92,138 - 62
Kako se iz tabelarnog pregleda može
primetiti, najveći deo manastirskog poseda su bile plodne oranice, nešto
manje sačinjavali su vinogradi.
Položaj Bazjaškog manastira se izmenio
posle 1900. godine. Početak novog stoleća doneo je osamostaljenje ovog
manastira. Upravu Bazjaškog manastira je preuzeo iguman Josif Popović.
Po svim izgledima Zlatički i Bazjaški manastiri su tada podelili i zemljišne
posede što se može primetiti i na nacrtu iz 1911. godine.
Posle prvog svetskog rata usledilo
je ustanovljenje nove granične linije između Kraljevine Jugoslavije u Kraljevine
Rumunije te su manastiri Kusić, Zlatica i Bazjaš administrativno pripali
Rumuniji. Pošto je 1921. Rumunija izvršila agrarnu reformu manastirski
zemljišni posedi našli se sticajem okolnosti pod dejstvom zakona za agrarnu
reformu. Tom prilikom su manastiru Zlatici oduzeta 42 jutra zemlje pa je
manastiru, od ukupno 72 jutra koje je imao pre reforme, ostalo samo 30
jutara.12 (Vidi prilog 4).
Zemljišni posedi Bazjaškog manastira
nisu podlegli odredbama zakona agrarne reforme, te mu je i dalje ostalo
u vlasništvu 3 jutra i 929 hvata imetka u zemlji koliko je imao i pre agrarne
reforme.
Agrarna reforma iz 1945. godine (posle
II svetskog rata) bila je još drastičnija, što je osetio i Zlatički manastir.
Iz zapisnika od 10. septembra 1949. godine saznajemo da je sveštenik Kiril
Sekulić predao u vidu donacije manastirsku zemlju.
Zlatički manastir je zadržao samo 7
jutara i 1600 hv.
Po svoj prilici Kiril Sekulić je bio
na lukav način prisiljen da učini takve ustupke pošto se manastirskoj upravi
naložilo da strogo poštuje "poljoprivredne kampanje". Trebalo je striktno
na vreme posejati useve i isto tako na vreme ubrati letinu. Svako odugovlačenje
prolećne i jesenje "kampanje" nosilo je za sobom i odgovarajuće kaznene
mere.
Dobro je poznato da su se za vreme
komunističkog režima na meti udara prevashodno našli manastiri i crkve.
Nastojalo se da se po svaku cenu unište za svagda verske ustanove. Uništavanjem
duhovnog života želela se nametnuti samo jedna ideologija. Da bi ostvarili
svoje mračne i retrogradne misli, komunisti su pribegavali najraznovrsnijim
podlim sredstvima ne bi li narod odvojili od crkve i manastira. U tom smislu
nisu prezali ni od zabrane pohađanja verskih ustanova. Na verske praznike
gonili su narod da izlazi na rad, gotovo svaka nedelja bila je "radna".
Čini nam se indikativna u tom pravcu uputnica koju je 1949. godine uputio
Eparhijskom administrativnom odboru u Temišvaru jeromonah Kiril Sekulić
iz Zlatičkog manastira: "Potpisani ima čast izvestiti sl. naslov radi daljeg
postupka da su po naređenju vojne pogranične vlasti seljani iz sela Prnjavora
kao i iz Zlatice posekli 2 katastarska lanca bagremove šume (728 komada)
i ista drva knez Sretko Boćereg razdelio nešto žandarmima, babici i još
nekim siromašnim udovicama a ostalu veću količinu prnjavorci razvukli.
Umoljava se slavni naslov da se za istu stvar zainteresuje kod Šumarskog
ureda u Novoj Moldavi."
Posle 1950. godine stanje verskih ustanova
se znatno pogoršalo. Pogoršanje je uzrokovano početkom tzv. procesa
kooperativizacije na selu a što je značilo bespravno oduzimanje zemljišnih
poseda manastira i crkava i njihovo "poklanjanje" raznim "kolektivnim gazdinstvima"
bez ikakvog obeštećenja ili odobrenja. Tako su svi manastiri i crkve ostali
bez zemlje i na velikim mukama. Takvo stanje je trajalo sve do 1990. godine,
kada je nakon propadanja komunističkog uređenja, nova uspostavljena vlast
donela zakon da se manastirima i crkvama imaju vratiti imanja koja su imala
pre tzv. kolektivizacije. U početnoj fazi vraćalo se po 5 hektara a sada
se površina povećala na 50 hektara koji mogu postati vlasništvo manastira.
Radi boljeg korišćenja poljoprivrednih
proizvoda koji su ubirani sa manastirskog imanja ali i radi pronalaženja
novih izvora materijalnog jačanja manastira, traženi su novi dotad neviđeni
izlazi jer doznajemo da 1771. godine "Vodenice nikakve ne nahoditsja."13
Sve do polovine 19. veka klisurski
manastiri su za svoje potrebe bili prisiljeni da koriste postojeće vodenice:
jedna na Neri a druga na Jarugi pošto svojih nisu imali. Imajući to u vidu,
iguman Lukijan Jeremić zajedno sa manastirskim odborom i uz neposrednu
pomoć vernika, podigli su dve nove vodenice na reci Neri, tokom 1872. i
1873. godine.
U izvore prihode treba svakako uključiti
i mana-stirske gostionice i krčme. Naime, manastirska admini-stracija je
gradila kao svoja vlasništva razne gostionice i krčme i davala ih je u
zakup i za to primala izvesnu količinu para po unapred ustanovljenom dogovoru.
Da bi korist ovakvih ugostiteljskih objekata bila još efikasnija u njima
se koristili proizvodi (povrće) a i piće koje je proizvedeno na manastirskoj
zemlji.
Jednu takvu gostionicu imao je Bazjaški
manastir. Pravo za njezino funkcionisanje obezbedio je u periodu 1868-1873.
godine iguman Lukijan Jeremić.14
Za vreme svoga upravljanja manastirima
Zlatice, Bazjaša i Kusića, iguman je u Bazjašu zasadio vinograd na
jedan i po jutro zemljišta svojim parama, a u Zlatici drugih 14 i po jutara
manastirskim parama. Kupio je i opravio veliku količinu buradi malih i
velikih.15
Bazjaška gostionica i krčma su veoma
dobro radile sve do 1880. godine "...tako je cvetala da je bilo u njoj
uvek gostiju ... tada je bio valjan zakupnik, koji je i valjanu kuhinju
imao i dobro piće točio."16
Bazjaški manastir je u ovom naselju
imao i svoj dućan i mesarnicu sa stanom koje je pod zakupom držao Brandšteter.17
Posle 1900. godine krčmu su u zakupu
držali: Imre Gulješ (1902. godine. Plaćao 18 kruna), N. Šmid (1903. plaćao
30 kruna) Vencel Mojžiš (od 1904. do 1909. godine)
Krčma zajedno sa dvorištem merila je
167 hvata i nalazila se u neposrednoj blizini zgrade Bazjaškog manastira
a na zemljišnoj karti imala je topografski broj 3340.18
U manastriskim vinogradima nalazila
se jedna malena kuća koju je manastirska administracija obično iznajmljivala
porodicama sa manjim prihodima. Kućica je nosila topografski broj 3338
i nalazila se u vinogradu od 45 hvata.
Krčme i gostionice nije gradio jedino
Bazjaški manastir. Slično je učinio i Manastir Zlatica. Ali budući da je
manastir podugnut na mesto slabo prohodno (šuma) ta je ubrzo prestala sa
radom. Podignuta je 1881. godine. Sličnu krčmu je izgradio i Manastir Kusić
za 4005 forinti.20
Uzani pojas dunavske obale omogućavao
je Bazjaškom manastiru da na toj zemlji, za svoje potrebe uzgaja razno
povrće. Manastir je imao dve takve bašte: jednu od 435 hvata upisanu na
mapi i imala broj 3339 i drugu od 337 hvata pod brojem 3341. I ove bašte
kako se to može ustanoviti na mapi bile su blizu zgrade manastira i konaka.
Budući da je Bazjaški manastir smešten
u neposrednoj blizini Dunava, ribarenje je bilo jedno od važnih zanimanja
prnjavoraca. Oni su i za potrebe manastira često obezbeđivali ribu koju
su hvatali po Dunavu i Neri. Manastiri iz Klisure i Poljadije su imali
uređene i svoje ribnjake.21
U popisu banatskih manastira iz 1775.
godine ukazuje se da tri klisurska manastira Kusić, Bazjaš i Zlatica su
raspolagala ribnjakom od 92 jutra i 1380 hvata. Najveća površina tog ribnjaka
nalazila se u Bazjaškom manastiru, na mestu nazvanom "Rit". Uprava manastira
je ulovljenu ribu upotrebljavala samo za lične potrebe i nije dozvoljavala
da manastiri ribu komercijalizuju.22
Izvor manastirskih prihoda bila su
i raznorazna davanja vernika. Ovo je naročito važilo za Bazjaški manastir
čija je sveta ikona Bogorodica Trojeručica Hilandarska privlačila
kao magnet veliki broj vernika. Klisurci su oduvek smatrali ovu svetu ikonu
čudotvornom: "Naši pravoslavni hrišćani iz celog Banata imaju veliko pobožno
poštovanje prema ovom manastiru Bazjašu i prema ikoni Bogomatere koja se
ovde nalazi, i od njihovog dolaženja dobija milosrđe i snabdeva se ovaj
manastir Zlatica jer inače, pošti su mu oduzeti zemlja i šuma, ne bi mogao
opstati.."23
Drugi izvor prihoda bilo je donatorstvo
i dobro-činstvo koje su činili imućniji ljudi što su Bazjaški manastir
obilazili. Oni sa posebnim zaslugama sticali su pravo sahrane u manastirskom
dvorištu. Neki takvi krstovi i danas se još nalaze razasuti po dvorištu
Bazjaškog manastira. Donacije su po pravilu bile u novcu i raznim crkvenim
utvarama, svešteničke odežde, bogo-službene knjige, ikone i druge potrebne
stvari za obrede bogosluženja. Imena poznatih darodavaca beležena su na
posebne tablice postavljene na vidna mesta. Jedna takva tablica sadrži
imena mnogih darodavaca a koju donosimo u Prilogu 4 na kraju ove knjige.
Imajući na umu da su klisurski manastiri
siromašni po svojim materijalnim mogućnostima, uvek im je dobro-došla svaka
pomoć ma sa koje strane dolazila. Pomoć su prevashodno slali bolje stojeći
manastiri, ili, pak, Zajednica manastirskih fondova. Tako, na primer, 1890.
godine, ujedinjeni klisurski manastiri su primili pomoć u vrednosti od
500 forinti od Manastira Vojlovice.
Iako je u pismu igumana Save
Vlaovića upućenog 1. jula 1901. godine upravi manastira Vojlovice ispoljeno
izvesno nezadovoljstvo zbog primljene svote, on ipak ne može da prenebregne
"pripomoć" od 66 forinti koju je primio od "prečasne uprave manastira Vojlovice.24
Godine 1911. uprava Zlatičkog manastira
se pismenim putem obraća Srpskom pravoslavnom narodno-crkvenom Saborskom
odboru s molbom u kojoj traži izvesna dodatna objašnjenja pošto u proračunu
manastira Zlatice za 1911. godinu nije predviđena i pomoć koju je manastir
primio od manastira Vojlovice a ta je pripomoć bila u vrednosti od 1600
kruna. Tu pripomoć im je Saborski odbor oduzeo. Saborski odbor je blagovremeno
odgovorio: "..manastir ima sada veću svotu na raspoloženju nego pre, kada
je dobivao od manastira Vojlovice godišnju pripomoć ali ne samo za sebe
nego u glavnom za manastir Bazjaš, koji je bio filijala manastira Zlatice
a imao je vrlo malene prihode, kada se počeo sam izdržavati."25
Iako je posle 1900. godine Bazjaški
manastir dobio autonomiju, oskudno materijalno stanje primoralo ga je da
1914. godine zatraži svoje priključenje manastiru Zlatici. Uprava manastira
Zlatice je dobila odgovor u kome je informisana "...da je visokopreosvećeni
Gospodin Miron episkop pakrački kao zamenik patrijarha blagoizvolio svojim
visokim potpisom od 11. juna 1914. br. 2875/prez, eh. 1914., manastiru
Bazjašu do nadležnega rešenja pitanja o njegovom adfiliranju odobriti za
1914. god. pripomoć od 800 kruna usljed čega je uputio knjigovodstvo i
blagajnicu srp. crkv. narod. Fondova i zaklada da igumanu toga manastira
Josifu Popoviću polugodišnji iznos gornje pripomoći od 400 kruna na teret
privremenog računa man. višaka od 1914. god. na uobičajen način isplati."26
Godine 1920. iz Zajedničkih manastirskih
fondova u S. Karlovcima, preko Temišvara primljeno svega 22.900 kruna za
Upravu manastira Zlatice.27
Troškovi Bazjaškog manastira su često
prevazilazili ostvarene godišnje prihode. Manastirske uprave se dovijale
na sve moguće načine ne bi li obezbedile trajanje Bazjaškog manastira dobro
poznavajući njegov veliki značaj za duhovni život Klisuraca i Poljadijaca.
To se najbolje može videti iz jednog
izveštaja bazjaškog igumana Josifa Popovića koji je ubeležen u Blagajnički
dnevnik za 1903. godinu.
a/ Prihodi
R.Broj Prihod za 1903. Kruna filera
1. Od tasova i celivanih ikona
46 14
2. Od milostinje 14 80
3. Od sveća i kandila 27 39
4. Od zvonoglašenja 16 40
5. Od birta arindu za god.1903
360 -
6. Od stana u vinogradu 8 -
7. Od zemlje i bašte 44 -
Suma za celu godinu 516 73
8. Iguman Josif Popović uzajmio
na god. 146 24
Svega 662 97
b/Rashodi
1. Na crkvu 70 92
2. Ma vinograd i voćnjak 37 -
3. Na krčmu 31 22
4. Na kuću i kujnu 82 32
5. Na platu služitelja 240 -
6. Za kuću potrebnih 128 02
7. Na kancelariji 10 -
8. Za tiskarije 1 60
9. Za opštinski trošak 53 77
10. Nepredviđeni troškovi 8 12
Ceo rashod za god. 1903. 662 97
Danas Bazjaški manastir nema nekakvih
prihoda koji bi mu omogućili samostalno funkcionisanje. Bez prim-lje-nih
subvencija je nezamisliv opstanak Bazjaškog manastira. Povremene akcije
koje se u ovom manastiru organizuju, pogotovo veličanstvena akcija povodom
Preobraženja, ne mogu da podmire sve potrebne troškove koje bi ovaj manastir
imao kada bi se u njemu redovno održavala bogosluženja i kada bi se u njemu
ponovo javilo bratstvo i zaživeo monaški život. Nadamo se da će se za sve
takve potrebe pronaći adekvatna rešenja a da budućnost pripada ovom značajnom
leglu naše kulturne prošlosti i našeg bogatog duhovnog života.
Izvori
Glava V: Ekonomija manastira Bazjaš
1. Dimitrije Janković, Šematizam za
1898. godinu str. 82-83
2. Stefan Mihalxić, Pravoslavna crkva
na desnoj strani Dunava od 1300. do 1690. godine, Duhovna straža, III godište,
br. 4, IV četvrt, Sombor 1930. str. 262
3. I. Zeremski, Srpski manastiri u
Banatu, njihov postanak, proš-lost i odnašaj prema Rumunima, Sremski Karlovci
1907. godine, str.80
4. I.D. Suciu, R. Constantinescu, Documente
privitorare la Istoria Mitropoliei Banatului, Timişoara 1990, vol. I, pag.222
5. I.D. Suciu, R. Constantinescu, op.
cit. pag.348
6. Vikentije Quština, Kratka povest
o opštežiteljnom manastiru Zlatici... (Prema Stevan Bugarski, Srpsko pravoslavlje
u Rumuniji, 1995. str. 209)
7. R. Grujić, Prilošci istoriji srpskih
banatskih manastira u drugoj polovini XVIII veka, Bogoslovski glasnik,
Sremski Karlovci, knj. IX, 1906. str. 394.
8. Ozen Radosavljević, Manastir Zlatica,
Bela Crkva, 1997. god. str. 69
9. Ozren Radosavljević, navedeno delo
str. 70
10. Parohijska arhiva manastira Zlatice,
Akta administrativna, 1911., br. inv.60,
11. Parohijska arhiva manastira Bazjaša
1914. br. inv. 74
12. Slobodan Kostić, Šematizam za 1924.
godinu str. 82
13. Radomir Grujić, Prilošci..., str.
103
14. Ivan Janković, Poreklo i najstarija
prošlost manastira Zlatice, Bazjaša i Kusića, Bilten, Srpski pravoslavni
vikarijat, Temišvar, br. 3., god. I, 1972, str. 9
15. Isto
16. Izveštaj o stanju srpskih pravoslavnih
crkvenih dobara... str. 69
17. Isto
18. Parohijska arhiva manastira Bazjaša,
Nacrt zemljišta
19. Izveštaj o stanju srpskih pravoslavnih
crkvenih dobara strana 69
20. Isto
21. R. Grujić, Prilošci... str. 103
22. Ozren Radosavljević, nav. delo
str. 79
23. V. Ljuština, nav. delo str. 215
24. Parohijska arhiva manastira Bazjaša,
Akta administrativna, br. inv. 17 i 13 (1901-1902)
25. Parohijska arhiva manastira Bazjaša
br. inv. 60/1911
26. Parohijska arhiva manastira Bazjaša,
inv. br. 131/1914
27. Ivan Janković, Letopis manastira
Zlatice, Bilten br. 41-48, god, XI-XII, Temišvar, 1982-1983, str. 38
