O Poljskoj misliti duši je drago - Isidore Sekulić razmišljanja o drugima

Referat pročitan na međunarodnom naučnom skupu "Srbi i drugi", održanom 27-31. jula 2000. godine u Novom Sadu u organizaciji Centra za srpski jezik i kulturu Azbukum u Novom Sadu

«Bog je to dobro smislio i stvorio svet od različitih ljudi. To je bila mudra i dalekosežna ideja. Različiti su ljudi mnogo zanimljiviji od onih istovetnih. Teško je tačno reći po čemu se to ljudi razlikuju od istovetnih, ali moraju postojati duboke razlike, jer inače bi ta podela bila besmislena i manje očigledna» [Zlato Topčić Bogomiljske legende].

Slika 'stranoga', motiv 'drugačijega' ili suprotstavljanje 'svoj'-'tuđi' jedna je od značajnih niti u svakoj kulturi. Otuda je i za srpsku kulturu XX veka ovo pitanje ključno, a naročito kao tema intenzivnih i širokih promišljanja u poslednjoj, toliko složenoj deceniji. To je po svoj prilici tako zbog vezivnog i pograničnog karaktera ove kulture, zbog toga što se razvija na prostoru izloženom snažnim uticajima Istoka i Zapada, zbog njenih istorijskih uslovljenosti i nužnosti odbrane vlastitoga identiteta. Često 'drugi' i pokušaj njegove karakterizacije posredno služi boljem definisanju sopstvenog identiteta. Stoga je način tretiranja i karakterisanja 'tuđega' u datoj kulturi - projekcija načina stvaranja predstave o sopstvenoj grupi i kulturi. Prividno posmatramo druge kulture, ali nas zapravo vodi želja da potvrdimo sebe same. Izgradnja identiteta (kako nacionalnog, grupnog, tako i individualnog) u poređenju sa drugim sastoji se s jedne strane u želji za izdvajanjem od neizdiferenciranog okruženja, a sa druge pak u uobličavanju svesti - kroz različitost drugoga - o sopstvenoj posebnosti . [Uporedi: Z. Benedyktynowicz, Portrety "obcego". Od stereotypu do symbolu, Kraków 2000]

Važno je međutim obogaćivanje kroz poređenje sa različitošću drugih, ali tako da ta različitost ne bude povod eliminaciji ili asimilaciji. Izgrađivanje identiteta temelji se, dakle, pre na dijalogu koji povezujući obe strane pretpostavlja njihovu izrazitu posebnost kao i neminovnu ali plodnu i inspirativnu distancu.

II

Srpska književnost se u XX veku, posebno u njegovoj prvoj polovini, više puta suočavala sa problemom svoga identiteta. U tom smislu neprestano se vraćalo pitanje evropskog karaktera srpske nacionalne kulture. Razdoblje modernizma je, da podsetimo, bilo vreme nagloga otvaranja prema tada najnovijim evropskim strujanjima. Antun Barac je u svojoj knjizi Jugoslovenska književnost (1954), pisanoj za inostrane studente, načinio kovanicu "zaokret prema Evropi" koja je postala omiljena lozinka u raspravama o razvoju književnosti na kraju XIX i početku XX veka. Slično gledište zastupaju i savremeni istoričari književnosti, poput Jovana Deretića u njegovoj Istoriji srpske književnosti (1983). Međutim, kao reakcija na događaje iz I svetskog rata, u književnosti između ratova, a naročito početkom dvadesetih godina u vreme ekspresionističkog bunta, javlja se sasvim suprotna ideja. Reč je o ideji "balkanizacije Evrope", koju afirmiše program i ideologija zenitizma:

Mi nećemo da smo Evropejci. Mi smo Balkanci - Istočnici. Stvaramo balkansku umetnost (da) balkansku kulturu. Hoćemo balkanizaciju Evrope. (...) Posle svega toga [Prvi svetski rat - M.K.], nemoguće je da mi pevamo svilene sonete, nemoguće je da mi propovedamo salonsku estetiku. Za sva naša poniženja i stradanja ja optužujem Evropu i mrzim je - tu naduvenu žabu krstaču, tu odvratnu kurvu Evropu. (...) Svi ste vi Evropejci jednaki prema nama... Vi svi nas smatrate varvarima, koji vašoj evropskoj kulturi nismo dorasli. A ja sam uveren, da ćemo baš mi varvari: Srbi i Rusi u prvom redu, da ćemo mi izvršiti revoluciju u oblasti poezije i umetnosti, u oblasti kulture za novo čovečanstvo... I Zapad će doskora morati pasti pod naš varvarski uticaj u mnogo vidnijem i jasnijem opsegu nego dosada. ["Zenit" broj 41, maj 1926. - Citat prema: A. Naumow, Zenityzm. Historia i program ideowo-artystyczny ruchu (1920-1927) [u:] Literatury słowiańskie w okresie awangardowego przełomu, priredio Zdzisław Niedziela, Kraków 1979, s. 37.]

Danas je pitanje odnosa prema Evropi i dalje nerešen, gorući problem, što se s jedne strane ispoljava u političkoj frazeologiji koja se koristi u samoj Srbiji, a sa druge strane u načinu na koji se o njoj govori u inostranstvu. Čini se da je to široko polje na kojem se mogu ogledati srpski neofilolozi iscrpno proučavajući percepciju Srba, njihove zemlje i kulture u inostranstvu i prateći (katkada stereotipnu) predstavu o Srbima koja se vekovima uobličavala u svesti drugih naroda. Kao zanimljiv primer takve imagološke refleksije mogla bi poslužiti disertacija beogradske nederlandistkinje Jelice Novaković-Lopušine Srbi i jugoistočna Evropa u nizozemskim izvorima do 1918. izdata 1999. godine u Beogradu ili knjiga beogradskog poloniste Petra Bunjaka Pregled poljsko-srpskih književnih veza (do II svetskog rata) koja se pojavila u štampi isto 1999. godine.

Kada su dvadesetih godina zenitisti govorili: "Zatvori vrata Zapadna - Severna - Centralna Evropo. Dolaze Barbari! Zatvori ali mi ćemo ipak ući." [Isto, s. 39.] - bilo je jasno da se u tako formulisanom stavu prema Evropi krije pokušaj definisanja sopstvenog identiteta, zasnovan, međutim, na jasno izraženom neprijateljstvu. Kada devedesetih godina Balašević peva: "Putuj Evropo, / Nemoj više čekati na nas... / Ne pitaj mnogo, / Dospećeš i ti na rđav glas, / Putuj, planeto, / Super smo se družili... / Nama je lepo, / Taman kako smo zaslužili..." [Đ. Balašević, Dodir svile: pesme koje su otpevale svoje, Zrenjanin 1997, s. 115-116.], isto je tako jasno da Evropa (nezavisno od njenog humora kojim se autor služi a takođe konkretnog značenja kojim se ispunjava taj termin - a čini mi se da u ovoj pesmi Evropa je pozitivna, vrednosna kategorija i simbol neke propuštene šanse i pogrešno izabranog puta) još uvek izaziva ambivalentna osećanja. U oba slučaja Evropa je nužna kao osnovni orijentir u procesu definisanja vlastite posebnosti. Ovo pitanje je, dakle, sve vreme otvoreno, a Srbi očigledno imaju stalnu potrebu da odrede svoj odnos s jedne strane prema kulturi Evrope, a sa druge - prema kulturi Balkana. DRUGI i GRANICA to su dva pojma oko kojih su Srbi nastojali da grade svoj identitet.

Da problem još uvek podstiče na refleksiju - vidi se i iz samog naziva današnje konferencije. Zapažamo čak da se ova dva stava - evropeizacije i balkanizacije srpske književnosti svode na generalnu temu ovog skupa: SRBI i DRUGI (ili odnos Srba prema drugima i drugih prema Srbima).

III

U kontekstu ovog problema stvaralaštvo Isidore Sekulić (a pre svega njena esejistika) u srpskoj kulturi egzistira kao poseban fenomen. Isidorina duboka ukorenjenost u srpskoj kulturi s jedne starne i njena žeđ za putovanjem i upoznavanjem stranih kultura s druge - dali su interesantnu kombinaciju svojevrsnog patriotizma i kosmopolitizma, koji se međusobno nalaze u neprestanom konstruktivnom dijalogu. Isidorinu pažnju privlačio je odnos: 'mi' - 'drugi' i pitanje srodnosti i razlika između kulture Srba i kultura drugih naroda, ali rešenje tog problema tražila je na poseban način.

U srpskoj književnosti - kako zapaža čuveni poljski slavista Jan Vježbicki - upravo Isidora Sekulić nije imala nikakvih kompleksa prema Evropi: "... spadala je među prve koji granicu između otadžbine i sveta nije smatrala ogradom oko izolovane zavičajnosti. A sloboda s kojom je započinjala razgovor o velikim ličnostima svetske misli i kulture imala je u sebi očaravajuću jednostavnost (...). Provincijalka po rođenju i afinitetu, bila je istovremeno prva velika Evropljanka srpske književnosti, građanka sveta duha, slobodna od onih kočnica i ograničenja koja su od srpskog pisca pravila roba svoga mesta na zemlji. Od nje počinje u Srbiji književnost bez provincijalnih kompleksa u odnosu na Evropu, ona je udarila temelj neposrednom učešću te književnosti u svetskim duhovnim zbivanjima." [Jan Wierzbicki, Mądra pani Isidora [u:] istog autora, Pożegnanie z Jugosławią, Warszawa 1992, s. 33.]

Vježbicki je imao na umu pre svega esejistiku Isidore Sekulić, i to ne samo njeno tematsko bogatstvo i unutrašnju raznovrsnost, već i neobično otvoren odnos prema stranim književnostima i jezicima, prema drugim narodima, malim i velikim. Isidoru su zato često definisali kao 'kosmopolitu' (kao, na primer, njen glavni kritičar Jovan Skerlić, što je u njegovim ustima poprimalo krajnje negativne konotacije), suprotstavljajući joj 'nacionalne' stvaraoce. To je stvorilo izvesnu ne uvek zdravu auru oko njenog dela i stvaralačkog habitusa.

S druge strane, čini se da je Isidori pošlo za rukom da na kreativan nacin spoji dva, reklo bi se, izolovana stava u koherentnu celinu (kosmopolitizam i nacionalizam - oba u pozitivnom smislu). Ni do danas još nisu do kraja priznate vrednosti onoga što je takvim svojim stavom unela u srpsku kulturu: negujući nacionalnu notu, Isidora je bila u isto vreme otvorena i prema evropskim vrednostima sa svim pozitivnim posledicama koje su otuda proisticale. Spoljni izraz toga bilo je kultivisanje - kako u životu, tako i u stvaralaštvu - ljubavi prema lutanjima i putovanjima.

Klaudio Magris razlikuje danas dva osnovna modela odiseje. S jedne strane, u skladu sa tradicionalnim i klasičnim uzorom, od Homera do Džojsa, odiseja je putovanje koje opisuje krug. Ostvaruje je pojedinac koji kreće u svet da bi se potom ipak vratio u Itaku, kući, obogaćen, izmenjen pod uticajem iskustava koja mu je donelo samo putovanje i ojačan u sopstvenom identitetu. Na taj način, dakle, stiče dublji identitet, gradeći solidne i sigurne granice vlastite ličnosti, niti opsesivno zatvorene prema svetu, niti asimilovane u haosu. Drugi tip odiseje jeste linearna odiseja (kakvu je, na primer, opisao Muzil), kada se pojedinac ne vraća kući, gubi usput prvobitni identitet i, radikalno menjajući vlastiti lik, postaje neko sasvim drugi. [Claudio Magris, "Przegląd polityczny", broj 2, Gdańsk 2000, str. 87-88.] Negujući onaj prvi, kružni model odiseje, Isidora Sekulić je izvršila individualnu i neponovljivu sintezu srpskog i evropskog. Valja, međutim, jasno istaći: njen kosmopolitizam nije bio odricanje ili negacija veze sa otadžbinom. Pružajući i približavajući srpskoj kulturi vrhunce svetske književnosti ili filozofije, Isidora ju je obogaćivala i znatno proširivala njene horizonte. Na to je skrenuo pažnju Slavko Leovac: "Isidora Sekulić je služila svom narodu na najbolji mogući način, služila je kulturno, nimalo ograničeno. (...) Služila je s težnjom da razume druge, da bude u izvesnom srodstvu s drugim narodima i njihovim kulturama." . [ S. Leovac, Književno delo Isidore Sekulić, Beograd 1986, s. 269.]

Sama spisateljica napisala je još 1912 godine u svom eseju Kulturni nacionalizam: "Ne samo iz rođenog iskustva i narodne tradicije, nego iz nauke i filozofije celoga sveta treba crpeti ideju-silu, ideju-simbol i ideju-kult našeg nacionalizma" . [I. Sekulić, Kulturni nacionalizam (1912-1913) [u:] Sabrana dela Isidore Sekulić, knjiga X, priredio Ž. Stojković, Beograd 1977, s. 295-297.]

Nacionalizam, pravi, kulturni nacionalizam nije "zagrađivanje" i "mržnja na sve nenaše"; nasuprot tome, to je "vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebičnost u najlepšem obliku" . [Isto, s. 296]

Pri kraju svog života napisala je još jedan tekst pod indikativnim naslovom Kulturni dodiri sreća su ljudi (1951), u kome je pre svega naglasila koliko je važan dijalog kultura. Ona oseća

"radost što može posredno ili neposredno da komunicira s drugima i da misaono uživa u kulturi drugih naroda. Inače, u raznim prilikama, usputno, upozorila je na potrebu da kulturni ljudi odlaze u svet i da izvorno upoznaju strane kulture. I to ne samo zato da bi postali znalci određenih kultura, da bi mogli biti njihovi tumači i prevodioci tih dela na svoje jezike, nego da bi razvijali vrednosti kulture svog naroda i vezali ga u veliku porodicu kulturnog čovečanstva". [S. Leovac, isto, s. 269.]

Isidora Sekulić je imala izuzetnu sposobnost da stvaralački asocira različite teme u različitim kulturama i da ih poveže u jednu duhovnu celinu. Potpuno je iskoristila taj dar ne samo u originalnom stvaralaštvu, već pre svega u kritici i esejima. Taj stav intelektualne i kulturne otvorenosti pokazala je u jednom obliku koji teoretski i umetnički manifestuje njen način mišljenja i pristupa drugima. Spisateljica je uvela stručni termin "izohimene". Taj pojam (od grčkog: isos = ravan, isti, cheimon = zima) preuzela je iz geografije; tako se zovu modre linije koje na zemljopisnoj karti povezuju sve tačke sa istom srednjom zimskom temperaturom.

"Izohimena od 0, recimo, počinje negde ispod Špicbergena, a gubi se na južnom Kavkazu. Ona dakle, kao simbolična grafika znači: da ima vrlo određenih veza između jako rastavljenih tačaka; da mnoga vrlo karakteristična pojava nije jedinstvena pojava; da mnogi jug nije pravi jug; da nad mnogim severom ima još sever" . [I. Sekulić, Izohimene u književnostima [u:] Sabrana dela Isidore Sekulić, knjiga IX, Novi Sad 1966, s. 224-234.]

Čak i korišćenje stručnog geografskog termina svedoči neposredno o autorkinoj programskoj otvorenosti. Ali Isidoru ne interesuje geografsko nego simbolično značenje ovog termina. Njime je označila zamišljene linije koje spajaju srodne književne pojave iz različitih epoha, a ponekad i veoma udaljenih sredina (pa tako i književnosti). To je bila njena ideja od 1924. godine, kada je u eseju Izohimene u književnostima pisala:

"Modre geografske izohimene simbolične su i za život književnosti. Ko dugi niz godina gleda u kartu svakodnevnih literarnih naslaga, u konfiguracije i prirode literarnih kontinenata, reka struja, ostrva i ostrvaca, taj u mreži i ukrštaju decenija, nacija, škola, grupa i pojedinaca, odista vidi modre crtice jedne skrivene grafike književnog života, vidi diskretne, ali stroge vezivače svega srodnog i zavisnog, diskretne ali skeptične revizore svega mladog i novog...(...) Znamo da između najraznovrsnijih oblasti umetnosti ima opštosti i veze (...)". [Isto, s. 224.]

Traženje ovih zajedničkih tačaka na kulturnoj mapi svih pojava, ovih "izohimena" koje je simbolički razumela kao postojeće određene veze između jako udaljenih fenomena. Čini mi se da je ona od početka svog esejističkog stvaralaštva tražila skrivene linije koje vežu na jedan slobodan ali čvrst način srpsku kulturu sa onim što vredi u evropskom pa i svetskom kontekstu. Godinama je pisala svoje eseje i kritike da otkrije plave "izohimene" na mapi kulturnih kontakata: pisala je o ruskoj, engleskoj, francuskoj, nemačkoj kulturi, o skandinavskim književnostima, o antičkim piscima, o italijanskoj i drugim kulturama i književnostima. Pisala je mnogo i o domaćim piscima da bi procenila sve najbitnije i najinteresantnije pojave srpskog podneblja - da bi našla neke tajne, skrivene veze i relacije između svoje i drugih književnosti i kultura.

Esej O Poljskoj misliti duši je drago. U susret poljskom oktobru odličan je primer da se pokaže Isidorin metod traženja kulturnih izohimena a istovremeno je i primer pristupa temi SRBI I DRUGI. U eseju ovi DRUGI su Poljaci kao narod i Poljska kao hrabra, ali napaćena zemlja sa tragičnom istorijom. Ovde Isidora hoće da približi Srbima drugi slovenski narod, o kojem piše: "Poljaci dolaze među najkulturnije Slovene. I tu su borbeno istrajni i neumorni i nesalomljivi." .[I. Sekulić, O Poljskoj misliti duši je drago [u:] Analitički trenutci i teme. Sabrana dela, knjiga IX, Novi Sad 1966, s. 399-402.] Ona slobodno i prirodno prelazi granice svog zavičaja i ulazi u probleme DRUGIH. Iako su u podnaslovu eseja izričito najavljeni oktobarski događaji u Poljskoj iz 1956. godine (protest poljskih radnika protiv komunističke vlasti), čitaočevo očekivanje je iznevereno: o njima nema ni traga. Obrnuto, ovde imamo kratak ali veoma tačan pregled istorije Poljske: od X veka, preko podele Poljske krajem XVIII stoleća, do ustanka protiv Rusije 1830, velike emigracije Poljaka, januarskog ustanka 1864 - jednom rečju, najosetljivijih tačaka poljske istorije. A uz to Isidora daje komentar koji ocenjuje stav evropskih država prema Poljskoj tokom istorijskog procesa: "Bezmalo cela Evropa teškim je nepravdama vređala poljski narod. (...) Oduzimanje Ustava Poljskoj; komadanje Poljske - a Engleska i Francuska žale Poljsku sa simpatijama".

Vidimo da i ona sa svoje srpske tačke gledišta, otvorena prema svetu, analizira 'poljsko pitanje' razmatrajući sve u evropskom kontekstu - dakle dosta široko. U drugom delu eseja piše o čuvenim Poljacima o njihovoj "kulturnoj svetskosti", ali isto tako sve posmatra široko - u nacionalnom, ali u evropskom kontekstu: o Koperniku (o koga se otimaju Nemci), o Šopenu ("francuske krvi, ali roditelji Poljaci, jezik poljski, srce i duša poljska, koji se zaleteo da da nešto celom svetu"), dalje govori o Mariji Sklodovskoj - gospođi Kiri, čuvenoj u svetu po pronalascima u oblasti hemije, o Džozefu Konradu, kome su svi i zaboravili poljsko ime, a ceo svet ga zna kao engleskog pisca, o Mickjeviču koji je "veliki pesnik poznat u svetu; predavač u visokoj školi u Parizu; ali je pre svega potucalo svetu i narodnom poslu, i umire u Carigradu..." .

Isidora Sekulić kao majstor male forme, malog žanra koristi se formulom Albera Kamija o eseju i feljtonu: "jedna ideja, dva primera, tri kartice". Baš nepoznati širokoj čitalačkoj publici njen esej o Poljskoj primer je vrlo gustog pasusa, u kojem četiri stranice teksta (samo dve kartice) sadrže dosta informacija, mnogo ličnog komentara, malo asocijacija i upadica, cak i nekoliko zanesenih ocena (koje mogu biti opravdane samo okolnostima u kojim je ovaj tekst bio štampan - poljski Oktobar '56). Evo primera:

"Da, davala je ta mala zemlja od vatre, srca i uma, davala na sve strane a nije primala, sem priznanja za borbenost, niotkuda ništa" .

IV

Taj kratki tekst o Poljskoj pokazuje ne samo osobine Isidorinog eseja, već isto tako način građenja njenog diskursa. Govorili smo već da Sekulić zanima tema dijaloga između svetova, civilizacija, stoleća, naroda - malih i velikih, poznatih i nepoznatih. Nju zanimaju relacije i veze, prekoračenje granica, interesovanje za druge, a ne potpuno istorijska perspektiva. Čini se da se Isidora Sekulić nije slagala sa mišljenjem da se duh jednog vremena otkriva u efemernim fenomenima aktuelnog života. Ona je pored aktuelnog, koje brzo prolazi, tražila suštinsko, koje ostaje i traje. Zato - pišući povodom poljskog oktobra - nije ni rekla ništa o aktuelnim zbivanjima, nego je pokušavala da pokaže suštinsko u Poljacima, da pokaže "duh naroda" u celini. A s druge strane nije uopšte bila strog i surov stražar granica srpstva. Više je želela da - kao Odisej - otputuje u druge zemlje, kulture (čak u simboličnom smislu iz perspektive svoje radne sobe) samo s tom namerom da se vrati u zavičaj svoje kulture drugačija, obogaćena, dopunjena.

Diskurs koji je Isidora Sekulić inicirala još u doba modernizma podrazumevao je formiranje sopstvenog individualnog i nacionalnog identiteta na bogatijoj i raznorodnijoj osnovi. Ključna reč koja objašnjava tip Isidorinog razmišljanja o stvarnosti jeste 'izohimena'. Svojom esejistikom - tragajući za paralelama, dodirnim tačkama, vezama na liniji 'mi'-'drugi' - Isidora je uvodila u oblast srpske književnosti novi tip diskursa. On se nije upuštao u jalove raspre o evropejstvu ili balkanstvu srpske književnosti i svoje je mesto nalazio izvan pitanja o istorizmu i antiistorizmu. Bio je nacionalan, ali ne protiv drugih, niti za druge, već je njegov prevashodni zadatak bio da širi i obogaćuje horizonte sopstvene kulture kroz intimni dijalog sa drugima. Sledeći misao da radi uobličavanja svoga identiteta u svetu treba prelaziti granice, izlaziti izvan sopstvenoga kruga, iznova otkrivati druge i uključiti ih u vlastitu stvarnost - Isidora je pre svega zapodevala svojevrstan intelektualni dijalog sa drugim kulturama. To joj je omogućilo da i dalje ostane u svojoj kulturi, ali da u njoj ostane znatno dublje i bez kompleksa. Najčešće kako svesna izolacija u odnosu na druge, tako i ignorisanje drugih (nedostatak znanja o njima i kontakta sa njima) rađa ksenofobiju, po pravilu obojenu prezirom prema onome što je DRUGAČIJE. Isidora Sekulić je u celokupnom svom stvaralaštvu nastojala da otkrije nepoznato i učini ga poznatim, pa tako i razumljivim, te je celokupan njen stvaralački habitus podrazumevao neobično zreli metod izgradnje srpskog identiteta. Kratak esej o Poljskoj dobar je primer pravljenja spone između kultura i naroda, a takođe je i način da se otkrije DRUGI i razume u njegovoj, ali i vlastitoj posebnosti.