Projekat Rastko : Poljska

Gordana Jovanović

Polonističke studije u Srbiji i
"Gramatika poljskog jezika" Radovana Košutića

Radovan Košutić i razvoj jugoslovenske slavistike. Slavistički zbornik, knj. I. Beograd, 1986.

[Napomena tehničkog urednika: o˛ je nazalno o]

Izučavanje poljskog jezika u okviru slavističkih studija ima u Srbiji dugu tradiciju. Poljski jezik prvi je počeo predavati na beogradskom Liceju (kasnije Velikoj školi) Đura Daničić. u okviru svojih predavanja iz srpskog jezika i slovenske filologije. Međutim, sistematsko izučavanje poljskog jezika počinje 1895. g. kad je Radovan Košutić postao profesor Velike škole i počeo držati predavanja iz ruskog, poljskog i češkog jezika.^[1] Te godine osniva se i Katedra za slovenske jezike i književnosti (današnji Odsek za slavistiku). Zasluga što su se počeli izučavati i drugi slovenski jezici, a ne samo ruski, pripada Stojanu Novakoviću, tadašnjem ministru prosvete i profesoru Velike škole. Njemu, čoveku obrazovanom, kulturnom, širokih vidika, bilo je stalo do širih slavističkih studija, do ravnopravnog izučavanja svih slovenskih jezika. Ovu svoju zamisao pokušao je ostvariti kad po drugi put, 1880. g., postaje ministar prosvete. Imao je nameru da na Daničićevo mesto dovede profesora berlinskog univerziteta Vatroslava Jagića. Bio je prilično obazriv nudeći Jagiću ovo mesto, jer se nadao da će se Đura Daničić ipak vratiti u Beograd. (Daničić po drugi put odlazi u Zagreb 1877. g.)^[2] Jagić nije prihvatio ovaj poziv. Posle Daničićeve smrti S. Novaković ga poziva opet, ali i ovaj put bezuspešno. Onda S. Novaković pokušava da u Beograd dovede Poljaka Jana Boduena de Kurtenea koji od 1875. g. drži Katedru za slovensku filologiju na Kazanskom univerzitetu.^[3] Na žalost, Savet Velike škole prihvata da de Kurtene dobije samo Katedru za ruski jezik, koja je ostala upražnjena posle odlaska! Platona Kulakovskog, uz napomenu da nije potrebno osnivati novu katedru za slovenske jezike. Po svoj prilici je ovakav negativan stav prema izučavanju i drugih slovenskih jezika nametnula nekolicina profesora Velike škole, koji su bili predstavnici Liberalne stranke i rusofili po ubeđenju.^[4] De Kurtene je 1883. g. bio izabran za profesora ruskog jezika, ali u Beograd nije došao. Zašto – ni do danas nije jasno. Tako će beogradska Velika škola ostati bez šire organizovanih slavističkih studija sve do dolaska Radovana Košutića 1894. g. Prof. Košutić najpre objavljuje Gramatiku poljskog jezika (1898. g.) i za to dobija počasni doktorat Jagjelonskog univerziteta u Krakovu 1900. g.; godine 1901. objavljuje Poljske primere uz koje štampa i rečnik.^[5]

Posle drugog svetskog rata nastavu iz poljskog jezika obavljaju Krešimir Georgijević i Kiril Taranovski, a od 1955. g. Đorđe Živanović. Poljsku književnost predaje prof. Živanović i pok. prof. Stojan Subotin.

Na sadašnjoj Katedri za poljski jezik i književnost, koja postoji u okviru Odseka za slavistiku, poljski jezik se izučava kao glavni predmet i kao sporedni (četiri semestra za rusiste). Prof. Gordana Jovanović drži predavanja iz fonetike i fonologije poljskog jezika i iz morfologije i istorijske gramatike; Mirjana Kostić, asistent, drži vežbe iz savremenog jezika i iz istorijske gramatike; vežbe iz poljskog jezika vodi lektor Vera Mitrinović i kontraktualni lektor iz Poljske; nastavu iz književnosti vodi Miroslav Topić, viši lektor-predavač a asistent za književnost je Petak Bunjak.

O Gramatici poljskog jezika Radovana Košutića vredi govoriti ne samo zato što je za nju dobio visoko priznanje, počasni doktorat Jagjelonskog univerziteta, nego i zato što je to prva gramatika poljskog jezika u nas. Naravno da za iscrpniju analizu ove gramatike treba i više prostora i više vremena pa ću stoga govoriti samo o nekim pitanjima, a način na koji ću to učiniti može izgledati suviše kritičan i netolerantan, neprigodan za priliku kad se obeležava godišnjica cenjenog profesora i naučnika Radovana Košutića. Moja kritičnost nema za cilj da umanji vrednost tako značajnog rada kakav je Gramatika poljskog jezika, nego da pokaže koliko je za stotinak godina polonistička lingvistika napredovala i kakve je sve inovacije pretrpeo poljski književni jezik.

U Predgovoru autor kaže da je Gramatika namenjena slušaocima Velike škole, a da se prilikom njene izrade služio Gramatikom poljskog jezika A. A. Krinjskog iz 1897. g. i Gramatikom V. Neringa iz 1881. g. Gramatika se sastoji od Pristupa (Uvoda) i četiri dela. U Pristupu daje veoma sažetu informaciju o poljskom jeziku, njegovim dijalektima kao i o dijalekatskoj osnovici poljskog književnog jezika, za koju u konačnom zaključku kaže da je malopoljska (str. XV). A kako se danas gleda na ovo pitanje? I dalje se vode sporovi među naučnicima o dijalekatskoj osnovici poljskog književnog jezika. Kako pristalice malopoljske,. tako i pristalice velikopoljske teorije imaju svoje pro i kontra argumente. ^[6] Najbliže je istini da se poljski književni jezik konstituisao na dvema dijalekatskim osnovama – malopoljskoj i velikopoljskoj – tačnije rečeno, stvorena je najpre jedna naddijalekatska baza koja je poslužila kao osnov za razvoj poljskog književnog jezika kao polivalentnog i funkcionalnog u svim vidovima ljudske delatnosti.

U delu Glasovi (str. 1–32) R. Košutić se bavi artikulacionom stranom glasova, daje opis njihovog izgovora i grafičke likove.

Iz vokalskog sistema spomenuću samo Košutićevu definiciju izgovora nazala. Za nazal prednjeg reda ę on kaže da se izgovara kao francusko in i obeležava ga kao eⁿ: ręka (reⁿ-ka); ispred usnenih suglasnika izgovara se kao e^m; tępić (te^m-pić), a zakraj reči daje izgovor sa redukovanim nazalnim elementom (str. 2). Sličnu definiciju daje i za nazal zadnjeg reda ą, naime da se izgovara kao francusko bon i obeležava ga sa oⁿ; izgovor tipa o^m je ispred labijala: trąba (tro^m-ba); na kraju reči nazalni elemenat je redukovan čak i kod obrazovanih ljudi dok se u dijalektima izgovara čist vokal o (str. 1).

Savremena poljska fonetika i fonologija uglavnom prihvataju asinhroni izgovor nazala, odn. diftonški karakter njihove artikulacije.^[7] Izgovaraju se kao sekvenca samoglasnik + nazalni sonant, mada je zahvaljujući normi i grafiji sačuvana razlika između sekvenci koje predstavljaju samoglasnik + nazalni sonant tipa: konsul (ko˛sul)i grafičkog lika glasa koji predstavlja nazalnu fonemu tipa: kąsać (ko˛sać). Neki fonolozi interpretiraju nazalne foneme isključivo kao asinhrone, bifonematske, ^[8] što bi značilo da poljski jezik u stvari nema nazale, pogotovu ako se uzme u obzir da se svi samoglasnici u spoju sa n a ispred frikativa kao i samoglasnik + m ispred f i v realizuju kao nazalni samoglasnici: instynkt (įstyŋkt), szansa (šąsa) itd. Neki, ipak, naznačavaju da se nazali mogu izgovarati ispred frikativa. ^[9] Bilo je i naučnika (Milevski, Štiber) ^[10] koji su zastupali mišljenje da poljski jezik ima samo jedan nazal ą, s obzirom na to da se ę denazalizuje na kraju reči, pa su ga tretirali kao potencijalnu fonemu. U okviru konsonantskog sistema reći ću najpre nešto o palatalnim labijalima p’, b’, v’, f’, m’. Košutić ih unosi u inventar poljskih glasova (str. 15) i naglašava da su svi tvrdi suglasnici prešli u meke ispred e (<e, ě, ь) i i; saglasno ovome zakonu i tvrdi labijali u ovoj poziciji prešli su u meke (str. 16).Savremena poljska fonologija drugačije gleda na palatalne labijale. Mada ih neki lingvisti^[11] ubrajaju u posebne foneme, ipak većina fonologa smatra da su meki labijali samo pozicione varijante tvrdih ispred (i) i (j), odnosno da opozicija palatalni: nepalatalni labijal nije funkcionalna u savremenom poljskom fonološkom sistemu. ^[12] Za palatalizovane labijale karakterističan je asinhroni izgovor – interpretiraju se kao sekvence tvrdi labijal + (j) ^[13] i to pre svega ispred o, u, e, ę, o˛, dok je ispred i izgovor sinhron. ^[14] Imaju, osim toga, i znatna distribuciona ograničenja – pojavljuju se samo ispred samoglasnika.

Za fonemu ł Košutić. kaže da se izgovara kao rusko lъ, što znači dentalno (str. 2). Savremena poljska fonologija ovakvo ł ubraja u periferijske podsisteme; naime, takav izgovor karakterističan je za Poljake koji potiču sa graničnih istočnih terena, a zahteva se i u scenskom govoru, mada se i otuda povlači.^[15] Savremena situacija je takva da je na najvećem delu poljske jezičke teritorije ł prešlo u w, pa neki fonolozi dentalno ł uopšte ne uzimaju u obzir.^[16]

Fonema v (str. 2) veoma je uopšteno definisana, naime da se poljsko v izgovara kao naše v u rečima wilk (viljk(?!)), wola (vo-1ja(?!)), a da se iza „muklih" izgovara kao f: czwartek (čfartek). Izostala je veoma važna distinkcija između našeg i poljskog v – u poljskom jeziku v se ponaša kao tipičan suglasnik i ulazi u korelaciju sa f, mada se u poznanjskom govoru čuva zvučno v posle bezvučnog suglasnika: twój (tvui) a ne tfui, iako su i u ovom govoru moguće različite realizacije – zvučne i bezvučne. U srpskohrvatskom jeziku v je sonant.

Fonemu h Košutić daje u oba grafička lika h i ch ističući (str. 2) da se h izgovara kao češko (!) h: herbata (her-ba-ta), a dase ch izgovara kao naše h: chart! (hart). Bezvučni frikativ h u centralnom poljskom fonološkom sistemu ima primarno mesto (dach, schnąć): može stajati u svim pozicijama u reči: u inicijalnom, medijalnom i finalnom položaju, kako u poljskim rečima tako i u pozajmicama (chumor), ali ne može stajati neposredno ispred i i j, kao ni u susedstvu zvučnih frikativa, afrikata i ploziva. Ispred i i j izgovara se palatalno h’ kome većina fonologa priznaje samo pozicionu a ne fonološku vrednost. Kad je reč o zvučnom frikativu γ u centralnom poljskom fonološkom sistemu on je samo poziciona varijanta^[17] koja se javlja u sandhiju: ruγ_vyzvolλńčy, dok na istočnim poljskim terenima postoji sistem sa γ tipa: Boγdan (ort. Bohdan), boγater (ort. bohater). Palatalno γ’ poziciono se javlja ispred i i j tipa: γ’istor’jä, γ’imaläjė ^[18] (ort. historia, Himalaje).

U delu pod naslovom Oblici (str. 32–168) daje podelu i deklinaciju imenica, zamenica, prideva i konjugaciju glagola. Imenice deli na pet vrsta (sa podvrstama): 1) imenice muškog roda na suglasnik, deminutivi na -o, -i i množina imenica muškog roda na -a, -o; 2) imenice srednjeg roda na -o, -e i množina imenica na -um (iz latinskog jezika); 3) imenice ženskog roda na -a, -i, imenice muškog roda na -a i prezimena na -o u jednini; 4) imenice ženskog roda na suglasnik; 5) imenice srednjeg roda na -ę

Može se reći da deklinacija imenica predstavlja solidno obrađenu partiju ove gramatike. Veoma su korisni istorijski podaci i komentari prilikom objašnjavanja pojedinih oblika ili fleksivnih nastavaka. Naravno, mnogi padeški oblici (odn. njihovi fleksivni nastavci) tretiraju se sada kao arhaični, npr. imenice muškog roda na mek ili funkcionalno mek suglasnik u gen. pl., prema Košutiću, mogu imati nastavke -i ili -ów; obywateli – obywatelów, słuchaczy – słuchaczów. Nastavak -ów kod ovoga tipa imenica tretira se kao arhaičan i povlači se iz upotrebe.^[19]

Imenice muškog roda mekih osnova na suglasnik tipa: paw, gołąb imaju fonološki uslovljene alternacije w:w’,b:b’, jer se palatalni labijali nisu sačuvali u finalnoj poziciji, dakle imamo: paw – pawia, gołąb – gołębia itd.^[20] Saglasno tome u nom. sg. palatalnosti nema niti se označava; to je izgovorna i ortografska norma. Košutić u komentaru (str. 36) kaže da prema oblicima kosih padeža neki i u nom. označavaju palatalnost labijala. Ovakav manir je apsolutno van književne norme pa se u savremenim poljskim gramatikama ne spominje ni kao mogućnost.

Među imenicama koje označavaju lica muškog roda mekih osnova na -a, imenice sędzia, hrabia, burgrabia i margrabia čine poseban paradigmatski tip. U jednini se mogu menjati po pridevskoj promeni: sędzia, sędziego, sędziemu (fakultativno u loc. sędzim),s tim što se u voc. i instr. sačuvala imenička promena: sędzio, sędzią; ako se menjaju po imeničkoj promeni onda oblici glase: sędzia, sędzi, sędzi itd. Poljska akademska gramatika podvlači^[21] da je savremena tendencija u jeziku da se ove imenice menjaju po imeničkoj promeni. Košutić. daje samo pridevski tip promene (osim voc. i instr.) i kaže da se od imeničke promene sačuvao samo voc. i instr. jednine.

U obradi lične zamenice on, ono, ona; oni, one pozivanje na istorijski (dijahroni) momenat bilo je apsolutno suvišno i nepotrebno. Obrađujući ovu zamenicu Košutić rekonstruiše nom. sg.. i pl. u liku (ji), (je), (ja); (ji), (ja), (je). Ovi oblici se ne javljaju u savremenom poljskom jeziku i davno su zamenjeni oblicima on, ono, ona; oni, one. Dao ih je po svoj prilici zbog zameničko-predloških konstrukcija tila: z nim <sъn-jim; w niej<wъn-jej itd.

Kod glagola Košutić je primenio Leskinovu podelu: 1) -e/-o; 2) -ne/-no; 3) -je/-jo; 4) -i/-jo; 5) atematski glagoli. Objašnjavajući pojedine glagolske oblike poziva se na istoriju poljskog jezika, na praslovenski i staroslovenski jezik. Košutićev istoricizam i u ovom slučaju je često suvišan. Navodi, na primer, glagol cząć (str. 121, nap. 2), ali kaže da se upotrebljava samo u prefiksalnim formacijama tipa: po-cząć ’početi’; daje takođe glagol jąć ’uhvatiti’, koji je sasvim arhaičan – .sačuvao se u dijalektima i to samo oblici prošastog participa jął, jęła... U Akademijinoj Gramatici poljskog jezika ovi glagoli su sasvim ispravno ubrojani u klasu glagola sa osnovom na nazal tipa: dąć – dm-ą, odn. -cząć, -cznie (npr. zacząć, zacznie), -jąć, -jmie (npr. pojąć, pojmie),^[22] što znači da su dati samo njihovi prefiksalni likovi. Isti je slučaj i sa glagolom źrzeć ’gledati’ (str. 145) koji se takođe u savremenom jeziku javlja u prefiksalnim likovima: ujrzeć itd. I glagoli kwiść, rość (str. 119) u poljskom jeziku odavno imaju status arhaizama; umesto ovih infinitiva upotrebljavaju se infinitivni oblici (a saglasno njima i odgovarajući paradigmatski) kwitnąć, rosnąć.

Gramatika poljskog jezika Radovana Košutića prvi je poduhvat te vrste u nas pa stoga zaslužuje i počasno mesto u našoj nauci o poljskom jeziku. Vreme koje je proteklo od njenog izlaženja donelo je i nove poglede na jezičku materiju i nove prilaze obradi gramatičkog sistema poljskog jezika. I sam poljski književni jezik, njegova norma i ortografija, izmenili su se od tog vremena. Stoga je ova gramatika i dragoceno svedočanstvo o poljskom jeziku kraja XIX veka, nastalo van granica Poljske.

^[1] Đ. Živanović, Pokušaj osnivanja Katedre za slovenske jezike i književnosti na Velikoj školi u Beogradu, Anali Filološkog fakulteta, sv. 10, Beograd 1970, str. 115.

^[2] Nav. delo, str. 131.

^[3] Nav. delo, str. 141.

^[4] Nav. delo, str. 151–152.

^[5] Đ. Živanović, Sto godina slavistike u Srbiji, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 7, Beograd 1977, str. 11.

^[6] Z. Klemensiewicz, Historia języka polskiego, I, Warszawa 1961, str. 80–95.

^[7] I. Savicka, Kontrastivna fonologija srpskohrvatskog i poljskog jezika, I, Zbornik za filologiju i lingvistiku, XXIV/2, Novi Sad 1981,str. 31; B. Wierzchowska, Fonetyka i fonologia języka polskiego, Ossolineum 1980, str. 79, 92.

^[8] I. Savicka, Kontrastivna fonologija..., str. 31; Encyklopedia wiedzy o języku polskim, Ossolineum, 1978, str. 293. (Autor odrednice „Samogłoski nosowe“ je istaknuti poljski lingvista R. Laskovski).

^[9] Encyklopedia wiedzy..., str. 293.

^[10] I. Savicka, Kontrastivna fonologija ..., str. 31.

^[11] Zdz. Stieber, Historyczna i współczesna fonologia języka polskiego, Warszawa 1966, str. 108.

^[12] I. Savicka, Kontrastivna fonologija srpskohrvatskog i poljskog jezika, II, Zbornik za filologiju i lingvistiku, XXV/!, Novi Sad 1982,str. 26–27; Encyklopedia wiedzy... (R. Laskowski), str. 344.

^[13] I. Savicka, Kontrastivna fonologija..., str. 43.

^[14] B. Wierzchowska, Fonetyka i fonologia..., str. 94.

^[15] I. Savicka, Kontrastivna fonologija..., str. 45.

^[16] Nav. delo, str. 45.

^[17] Nav. delo. str. 9.

^[18] B. Wierzchowska, Fonetyka i fonologia..., str. 111, 114.

^[19] Gramatyka współczesnego języka polskiego, Morfologia, Warszawa 1984, str. 249.

^[20] Nav. delo, str. 251.

^[21] Nav. delo, str. 239.

^[22] Nav. delo, str. 191.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt