|
          |
Пројекат Растко : Пољска : Историја Ђорђе ЖивановићПредговор спису
|
||||||||||||||
|
X (првобитна пољска редакција) |
|
|
X1 (препис) |
X2 (чешки превод) |
|
Z K W |
M H с (пољски превод) |
|
P A S (прошир. редакција) -> L |
|
|
N J (нова прерада) |
|
|
D (хип. руски превод) |
|
У овој табели Јана Лосја може бити сумње само по питању првобитног и последњег текста D, јер се не може сасвим убедљиво и несумњиво доказати на којем је језику Константин Михаиловић писао своје дело, као што се не може поуздано рећи на којем је језику био писан текст D о којем je било речи. Остало међутим остаје као вероватно.
При издавању дела Константина Михаиловића поступак проф. Јана Лосја био је, чини нам се, сасвим правилан: он је штампао најпре скроз текст Z, jep је то најстарији и најпотпунији од свих пољских текстова, а уз овај текст је дао ситније варијанте осталих текстова. Мање допуне стављао je у сам текст, варијанте је штампао испод текста, а уколико су се поједини текстови на неким местима много разликовали од текста Z, он је те одељке штампао у другом делу књиге одвојено, најпре текстове из XVI века, а онда оне из XVII. На крају је дао и потпун текст N. Овај текст је - као што смо већ рекли - прерада Михаиловићева дела, али прерада која је врло јасно и добро писана, па се човек каткад може запитати није ли та касна прерада рађена према неком нама данас непознатом тексту који је био исправнији од свих ових које ми данас имамо. Овај рукопис затим има после скоро сваке главе додатке које је писао неки непознати пољски политички агент у Турској у XVII веку. Јасно је да ти додаци нису Михаиловићеви, али они често говоре о њему или о његову тексту, објашњавају га или допуњују, а нису много велики, те је пољски издавач Михаиловићева дела сматрао да је добро штампати и њих. Они ће бити корисни како за познавање Константина Михаиловића, тако и за турске студије уопште. Зато и ми преносимо текст пољског издавача од почетка до краја, без икаквих измена.
Посао и удео проф. Јана Лосја у расветљавању питања везаних за име Константина Михаиловића и његово дело нису међутим завршени издавањем самога дела. Поред издања он је написао и студију коју смо већ више пута спомињали.[10] Tу је дао преглед литературе и опис рукописа, а онда je дао своја мишљења и о неким другим питањима, којима ћемо се и ми морати позабавити овом приликом. Он је говорио ту о личности Константина Михаиловића, о језику на којем је овај писао своје дело и најзад је дао суд о историјској и књижевној вредности Константинова дела. Најпре je у прегледу Константинова живота израчунао на основу различитих чињеница из дела неколике важне године до којих се може доћи само посредним путем. Тако је утврдио - тачније него што је то учинио раније Јосиф Јиречек - да је Константин Михаиловић морао бити рођен најкасније 1435, jep je већ 1453. био војник и учествовао при освајању Цариграда. Рођен је иначе у Островици "у близини Новога Брда", а у напомени читамо и ово: "Ново Брдо лежи на север од Островице, у истој турској покрајини недалеко од границе Србије".[11] За прелазак Константинов из Мађарске у Пољску он одређује најкасније 1468. годину, а као време писања дела одређује граничне године 1496. и 1501. Што се тиче језика оригинала Константинова, мишљење је проф. Ј. Лосја да је овај своје дело писао на пољском, а да је употребљавао ћириловсºʀ° или грчка писмена. Пошто је до писања свога дела Константин провео у Пољској око тридесет година, могао је пољски језик сасвим добро научити да би на њему писао дело упућено пољскоме краљу.
Ова тврђења Ј. Лосја, наоко веома убедљива, изазвала су извесна супротна мишљења, тако да се неких својих тврдњи касније и он сам одрекао.
Најпре је о овом питању проговорио Ватрослав Јагић у омањој критици штампаној у часопису Archiv fьr slavische Philologie. Он сматра да белешка на крају рукописа Z, у којој пише да је ово дело било најпре писано "literą rusкą" (тј. руским писмом), није довољно објашњена. Али је питање доиста тешко. Исто тако ни он не верује да би онај ћириловски рукопис D, о којем се зна само по литератури, могао бити Константинов оригинал. Најмање му је пак убедљива претпоставка Ј. Лосја да је Константин могао писати на пољском језику али ћириловским или грчким писменима. Кад је Константин, према мишљењу Ј. Лосја, - вели даље Jaгаli - провео у Пољској пре писања свога дела око тридесет година, и кад је за то време научио добро пољски, тешко је замислити да не би успео да научи и латиницу. И закључак je: "Also - non omnia liquent!".[12]
Други се осврнуо на писање Јана Лосја чешки историчар Чењек Зибрт. Он је написао најпре повећи чланак поводом расправе Ј. Лосја и штампао га у Часопису Чешког музеја.[13] Он је у овом свом чланку под насловом Michala Konstantina z Ostrovic Historia neb Kronika Turecka 1565, 1581 углавном препричао неке податке које je нашао у расправи J. Лосја, а онда je дао опис чешких текстова, као и њихово поређење. Он тако упоређује рукопис Чешкога музеја (ми смо га с бележили ca M) ca текстом чешкога хроничара Вацлава Хајека из Либочана, који је - као што смо већ рекли - употребио неке главе из дела Константина Михаиловић за своју Чешку хронику. На крају је Зибрт приказао расправу Јосифа Јиречека о Михаиловићу, па онда Ј. Лосја и дао њихове главне резултате. Занимљиво је напоменути да Зибрт чита и препричава рад Ј. Лосја, где се Константин Михаиловић већ у наслову назива овим именом, а он му и даље даје погрешно име са чешког штампаног текста (рукопис M има у наслову исто тако правилно наведено име нашега писца) и исправиће се тек другом приликом, пошто му на то скрене пажњу Константин Јиречек.
Tо је све Зибрт писао поводом студије Ј. Лосја. Поново ће се међутим вратити нашем Константину Михаиловићу онда кад је изишло и његово дело у издању Ј. Лосја. Он је много изненађен издањем, јер му текстови показују много јасније него што је то могао претпоставити колика је сличност између најстаријег пољског и најстаријег чешког рукописа, па му већ овлашно упоређење текстова изазива сумњу у правилно издвајање бохемизама у пољским текстовима, као и полонизама у чешким. Сматра да студијом Ј. Лосја и издањем дела Константина Михаиловића нису још решена основна питања која се тичу овога писца. Зато на крају изражава жељу да неки позвани зналац још једном врло пажљиво простудира пољски и чешки текст и да установи шта су доиста у пољским текстовима чехизми, а шта су у чешким текстовима полонизми. Из његове сумње могло би се наслутити да не верује тврдњи Ј. Јиречека и Ј. Лосја да су чешки текстови преводи с пољског.[14]
Најоштрији је у својим критикама био Александар Брикнер. Он је написао две критике, у којима је изнео углавном исте своје погледе на дело Константина Михаиловића. Он се не слаже са многим претпоставкама Ј. Лосја. Најпре му смета сам наслов, јер мисли да није добро назвати Михаиловићево дело Pamiętniki Janczara, пошто овај није више био јаничар кад је дело писао, него "екс-јаничар", а да би се унутрашњи наслов дела Czasów popisanie лепо могао превести са "wremennik", тј. хроника. По њему је дело морало бити писано српски, што потврђује и белешка на крају рукописа Z. Он сматра да Константин Михаиловић никад није ни ногом крочио у Пољску, па зато о Пољској једва да по штошта зна. Брикнер нарочито закључује то из чињенице што Константин не зна да су се код Варне борили Пољаци, а могао је у Пољској у своје време још наћи људе који су учествовали у тој бици, да је он у Пољској уопште живео. Затим сматра да Константин није знао против кога се то пољски краљ Олбрахт борио кад је претрпео знатне губитке у људству: он је мислио да се то пољски краљ борио против Турака за одбрану хришћана, а ствар није тако стајала. Мисли да нису србизми оне речи које као такве налази код Ј. Лосја. Речи написане грчким писменима у рукопису Z сматра за "писарску забаву". Иначе хвали издање и сматра да није било потребно посвећивати му толико филолошке пажљивости, него пре дати један лако читљив текст.[15]
Тако у првој критици.
У другој критици А. Брикнер ће углавном потврдити још једанпут своје раније замерке, мало ће их проширити, а неке додати. Он, најпре, сматра да је писац оне прераде из XVII века, коју ми означавамо ca N, био пољски агент у источним земљама Самуел Отвиновски, који је чак превео познато дело персиског песника Саадија Ђулистан. Опет потврђује своју ранију мисао да Константин никада није био у Пољској, па замера и Jaпaну што је примио ову претпоставку Ј. Лосја. Одлучно тврди да је Константин писао "црквеним језиком". Најзад сматра да је опис битке код Никопоља, који се налази у XVII глави рукописа P и А, уствари почетак приче о Краљевићу Марку, којега Константин назива "бугарски кнез".[16]
Брикнерове оштро писане критике толико су утицале на Јана Лосја да је и он сам три године касније, издајући велику хрестоматију Przegląd językowych zabytków (1915) написао да је Константин Михаиловићево је дело писао на црквенословенском језику.[17]
Још једном се Александар Брикнер позабавио делом нашега Константина Михаиловића. И тада најисцрпније и најпотпуније. Додуше, основне његове мисли остале су исте које је изнео и у већ споменутим двема критикама, али је сада имао прилике да се позабави и сам више самим делом, а не само оним што је било спорно у читавом том комплексу питања. A понегде ће ранија мишљења донекле да исправи. Tо је учинио 1923. штампajући повећи чланак о Константину Михаиловићу под насловом Wremennik serbskoturecki.[18] Пун je овај чланак лепих запажања и мисли о значају дела, о садржају његову, о изворима, о начину како је Константин Михаиловићево је дело писао, и нарочито о вези између Константинова дела и српске народне традиције. Ти одељци су свакако најлепше и најживље што је у читавој литератури о Константину написано. Наравно, морао се дотаћи ту и питања која је покретао и раније. Он и овде тврди да Константин никада није био у Пољској, да је своје дело писао на српском, и то на простом народном језику без примеса црквенословенскога, и да га је писао ћирилицом. Касније је ово дело сигурно неки Словак превео на чешки, а тек онда је постао и пољски превод. Иначе Константин је вероватно живео међу угарским Србима. Све ово потврђује Брикнер великим бројем србизама у чешком и пољском тексту, које наводи и тумачи.
Ово Брикнерово мишљење углавном је овладало у пољској књижевној историографији. Наравно, са малим изузецима, или пак с малим изменама. Због тога многи историчари пољске књижевности неће Константина Михаиловића уопште узимати у обзир, а ко о њему каже коју реч, онда то учини само зато да би показао колики је значај имало ово дело у пољској књижевности као превод. Тако ће Игнаци Хшановски у својој популарној и веома познатој Historii literatury Niepodległej Polski рећи да je Константин дело своје писао на црквенословенском. То исто ће поновити, али с много више уверености у једној критици, кад је имао да побије мишљење једнога историчара књижевности који је у једној приручној читанци и белешци о Константину Михаиловићу рекао да је дело Pamiętniki Janczara било написано на пољском. "Погрешно је тврђење - вели Хшановски - да су Pamiętniki Janczarа били написани без сумње пољски: напротив, не подлеже ни најмањој сумњи да су били написани црквенословенски".[19]
Тако ће и основна књига сваког историчара пољске књижевности, био-библиографско дело Габријела Корбута Literatura polska дати о Константину Михаиловићу оваква обавештења: он се настанио у Мађарској по заробљавању од стране Мађара, пa je ту вероватно и умро; дело је своје писао на српском. Онда ће дати и овакву напомену: "Раније се погрешно мислило да је Константин Михаиловић неко време живео у Пољској и да је своју "Хронику" писао на пољском, а чешки текст је сматран за превод с пољског."[20]
Основне Брикнерове тврдње прихватио је и развио Бранислав Ћирлић у чланку Próba nowego spojzrenia na "Pamiętniki Janczara" [21] Tо je последњи рад који je написан о Константину Михаиловићу у Пољској. Ћирлић је развио најпре Брикнерову мисао да Константин никада није живео у Пољској. Зато је дао себи труда да усклади погледе угарских Срба и Константина Михаиловића на основу литературе коју је прегледао и тиме да објасни ближе пољским читаоцима све оне чињенице које су остајале непознате, а било је потребно да се знају да би се разумео став Константинов, као и став угарских Срба према свим оним питањима која је покренуо Константин у своме делу. О језику Константинова оригинала Ћирлић не расправља, он прима Брикнерово мишљење да је Константин писао на простом српском језику. У двема стварима Ћирлић се не слаже с Брикнером. Ћирлић не прима Брикнерово мишљење да је Константин био "ситан човек", већ сматра да је још у младости морао добити извесно образовање. Друго питање се тиче могућног Константиновог путовања у Француску. Брикнер се оштро подсмехује претпоставци Ј. Лосја да је Константин могао путовати у Француску. Ћирлић ову претпоставку прима и налази чак историјско оправдање за тај пут, опет добро документује ту своју тврдњу и убедљиво разлаже читаво питање. Кад је устврдио да је Константин Михаиловић писао своје дело на српском језику, Ћирилице показати да је тиме ово дело могло имати довољно читалаца, јер је српски језик у то време био у врло широкој употреби у Европи. Ћирлић је учинио још једну веома корисну ствар. Он је упоредио рукопис A ca оним што је из тога рукописа нашао штампано у издању Ј. Лосја. И нашао је доста грешака. Додуше, морамо одмах пећи да је већima тих грешака више графичка. За нас је важно да је читање J. Лојса било исправно при транскрибовању основног текста Z. A то ће моћи проверити и наши читаоци по оним странама тога рукописа које дајемо фотографисане у прилогу.
Тако је у основним цртама изгледао представљен Константин Михаиловић у пољској научној литератури.
Код нас је много мање било интересовање за њега као личност и за његово дело. После онога што је о њему написао Јанко Шафарик у предговору своме преводу, можда је најпопуларније било оно што је касније написао Константин Јиречек у својој Историји Срба. Како је ово дело било међу Србима широко познато и у издању на немачком језику, а још више и нарочито откад се појавио превод проф. Јована Радонића, његово је мишљење постало скоро опште и зато га морамо овде на првоме месту споменути. Јиречек је Константину Михаиловићу посветио свега неколико реченица у своме делу, али је свака од њих значајна и ми се на тим његовим тврдњама морамо задржати. Он каже да је Константин Михаиловић морао бити грчког порекла, да је рођен у рудничкој Островици око 1438. године, да је на крају живота боравио у Пољској и да је своје дело "диктовао пољски", а речи писане грчким писменима у тексту да је дописивао он лично.[22] Нeћемо се сада заустављати на свима овим његовим тврдњама, то ћемо учинити онда кад будемо говорили о појединим од ових питања.
Проф. Никола Радојчић je рекао неколико лепих речи о Константину Михаиловићу и његову делу у једном омањем чланку, и пожелео да се о њему наши људи позабаве озбиљније.[23] Проф. Јован Рaдонић je написао о Константину обавештајну белешку у своме издању грађе о Скендербегу, ослањајући се углавном на мишљења Ј. Лосја.[24] Ми смо у једној расправи покушали да докажемо да је Константин Михаиловић своје дело писао на пољском језику. Тврдили смо то на основу једне фонетске особине која се провлачи кроз пољски текст.[25]
Било је код нас више и других узгредних спомена Константина Михаиловића, али није било расправа њему посвећених, пa се зато на свему томе не мислимо овом приликом задржавати.
После свега овога остаје нам да и ми са своје стране представимо Константина Михаиловића нашем читалачком и научном свету, додајући с времена на време оне своје ситне прилоге тумачењу појединих чињеница или тврдњи које сматрамо да ће ca више убедљивости разјаснити нека питања везана за име и дело овог несрећног српског књижевника XV века.
О животу Константина Михаиловића из Островице немамо много података. Па ипак његово дело, које је истовремено нека врста његове исповести, послужиће нам и помоћи да расветлимо бар главне моменте из живота ове занимљиве личности.
Најпре треба да се зауставимо на његову имену.
Већ смо рекли да је дело Константина Михаиловића први пут штампано на чешком језику 1565. године. На томе издању име пишчево је испало уопште и остало само име његова оца, па место да стоји да је ово дело "од Константина сина Михаила Константиновића", остало је само "од Михаила Константиновића", управо "од Михаила Константина". Морамо рећи да ту грешку вероватно није начинио чешки преводилац, него је он могао наћи тако написано на редакцији Михаиловићева дела с које је преводио на чешки. Да то може бити тачно сведоче нам пољски рукописи P и А. Ни у њима нема правог Константиновог имена, него је записано само име и презиме његова оца.
Како је међутим ово прво издање Михаиловићева дела морало бити веома популарно, а најраспрострањеније већ самим тим што је било штампано, није никакво чудо што је Константин Михаиловић највише по томе издању био познат, пa је зато и његово право име дуго остало непознато свима онима који су се његовим делом служили углавном преко овог чешког превода. Да пакост буде већа, друго издање Михаиловићева дела, управо прво пољско, није уопште имало у наслову никаква имена. Рукопис с према којем је начињено пољско издање из 1828. нема нигде споменута пишчева имена. Зато се грешка створена чешким издањем није могла исправити ни првим пољским издањем. Истакнимо да је пољски издавач Галензовски, понесен пољским патриотизмом, у наслову написао да је овај јаничар био Пољак, мада се из текста сасвим јасно могло видети шта је Константин Михаиловић био по народности.
Кад је 1865. Јанко Шафарик превео дело Константина Михаиловића са чешкога на српски, ни он није могао о имену писца да каже ништа више него оно што је нашао у наслову чешкога превода. Он је додуше имао при руци и пољско издање из 1828. године, њиме се чак послужио у два-три наврата у своме предговору, али како је тај текст и иначе врло слаб - као што смо раније показали - није му могао ни у овој ствари ништа помоћи. Тако је Константин Михаиловић ушао и у српску књижевност и историју као Михаило Константиновић, пa није никакво чудо што се врло често, све до најновијих времена, спомиње код нас под тим именом. Тако је и код Владимира Ћоровића у његовој Историји Југославије (1933, стр. 250).
Тек после издања Јана Лосја из 1912. видело се према најстаријим рукописима Z и М, као и према рукописима P, W и Ј, да је право име нашега писца било Константин Михаиловић, односно Константин син Михаила Константиновића.
Први податак који имамо о животу Константина Михаиловића налазимо у XXVI глави његова дела. Султан Мехмед, то је био славни Мехмед Освајач, - прича ту Константин - затражио је од деспота Ђурђа Бранковића да му према једноме ранијем уговору пошаље 1500 коњаника, јер хоће да крене на Караманију. Деспот шаље овај одред под командом војводе Јакше Брежичића, родоначелника оних Јакшића који су касније дуго живели у Угарској. Михаиловић каже да је овај Јакша био поочим оних Јакшића. Tо je онај Јакша који је 1452. био у Дубровнику као деспотов посланик, а којега различито називају: Бершчић или Брежичић. По Михаиловићу би пре био Брежичић, мада и у његову делу, у разним рукописима различито је наведено презиме ове личности. Ми се овде ослањамо на рукопис M, у којем су имена најбоље пренесена. Зато верујемо да је и ово добро пренето. Кад су стигли међутим у Турску, ови српски војници буду послати на Цариград, на своје велико изненађење и чуђење. Tо је све дакле било 1453. По начину описивања борбе за Цариград јасно је да je и Константин био у овој војсци. То излази из стилизације реченица. У рукопису с чак је и написано: "међу овима (тј. војницима) сам и ја био", али је ово по претпоставци Јосифа Јиречека каснији уметак. То међутим ништа не мења ствар. Константин Михаиловић је дакле тада учествовао при нападу на Цариград као војник. Ако претпоставимо да тада није могао имати мање од 18 година, излазило би да је морао бити рођен најкасније око 1435. После ове године свакако не, а пре ње би могао бити. Али много раније исто тако није могао бити рођен због једног другог податка који ћемо нешто касније споменути. Према томе тешко би се могла бранити тврдња Константина Јиречека да је наш Константин Михаиловић рођен тек око 1438,[26] јер би онда значило да је ишао на Цариград као дечак од 15 година, што је скоро сасвим невероватно.
Ово прво ратовање Константиново било је и прва његова тешка унутрашња борба. Сви су ови војници наиме видели да су обманути кад су послати на Цариград. Зато су се почели носити мишљу да се врате, јер нису хтели да се боре против источног центра хришћанства, против славне византијске престонице. Али им је речено да би то било врло опасно, јер је већ издата била заповест да буду уништени ако би се побунили. И они су се покорили. Једина им је утеха била што су врло малу или можда никакву улогу имали у томе боју. Били су постављени крај Јадранске капије и ту су остали. Онда је султан осам недеља тукао из дана у дан зидине из великих топова. Кад је на једноме месту начинио пролом, ту су навалили свом силом јаничари и продрли у град, секући све пред собом. Најзад је и последњи византијски цар опкољен и убијен. Себи и својима за утеху Константин свој опис похода на Цариград завршава речима: "па ипак по нашој помоћи никад (тј. Цариград) не би био освојен".
После пада Цариграда Константин Михаиловић се вратио назад и остао у Новом Брду. Ту је провео свакако cлeдећу годину када су Турци напали Србе, однели неколико победа, али их скупо платили. Нарочито су Турци много причали о бици код Трепање, јер веле откад памте нису видели да се тако мало људи тако јуначки бори против толико велике силе каква је била султанска. Тада је и Никола Скобаљић побеђен и набијен на колац. A после свега овога - прича даље Константин Михаиловић у следећој, XXVII глави - султан је дошао под Ново Брдо и опколио га. Становништву је обећао да ће свакога оставити на миру, да неће узимати девојке ни дечаке. A кад се град предао, он је затворио капије, оставио само један пролаз слободан и почео је да пропушта кроз њега све људе и да их издваја у групе: на једну страну дечаке, на другу девојке, на трећу жене, на четврту мушкарце, а највиђеније људе је наредио одмах да побију. Онда је изабрао 320 дечака и 704 девојке. Девојке је раздао својим војницима, дечаке повео са собом да му постану јаничари, а остале пустио слободно у варош. Међу овим младићима био је заробљен тада и наш Константин са два своја брата. Одатле су их с пратњом послали у Анадолију. Пут је био мучан. Кад год су пролазили кроз какве планине или шуме, младићи су тражили прилику да побегну. Да би то учинили требало је побити Турке пратиоце, "али ипак то нисмо учинили, јер смо били млади" - вели Константин. У текстовима P и A читамо ту мисао овако исказану: "али нисмо били тако смели, јер смо били млади". Због овог места и ове Константинове тврдње рекли смо да није могао бити рођен много пре 1435, ако и допустимо да је нешто мало раније и могао, јер је и ове, 1455, био још увек млад. Зато не мислимо да је оправдана претпоставка Јосифа Јиречека, коју је пренео и Јанко Шафарик, да је Константин рођен око 1430. године. Додуше, можда се споменуто место не би морало односити баш и на Константина лично, већ на читаву групу као целину, јер je у њој велика већина била веома млада. У њој је сигурно било младића и дечака млађих од Константина. За једног његовог брата то можемо рећи поуздано, јер ће Константин нешто касније у своме делу (у глави XXXIV) споменути да је његов млађи брат био чувар неке царске зграде. Из тога бисмо могли закључити да је бар један од споменута два брата Константинова био млађи од њега.
Па ипак се Константин одлучио да бежи. Tо је учинио кад су пролазили кроз село Самоково. Он побеже тада са деветнаест другова. Међу тим његовим друговима нису била и његова бpaнa. Свакако их као млађе није хтео увлачити у овако опасну авантуру. Бекство не успе. Турци их похваташе, повезаше за коње и вукоше их све до групе осталих заробљених младића "да је чудо како су у нама душу оставили" - прича Константин. Онда дадоше за ове бегунце реч да више неће бежати они остали младићи, а за Константина зајемчише и његова два брата, те похватане бегунце спроводници најзад пустише и мирно одведоше преко мора. Ништа нам Константин не прича где је задржан и je ли што и колико учио. Виће да тада није ни знао тачно где се баш налази, јер у географији није био много јак - како ће се касније по другим неким појединостима видети. Али нам је зато испричао један страшан доживљај који је опет везан за ову његову групу.
Кад је султан освојио добар део Србије, вратио се у Једрене. Мора бити да су му тада довели и показали ову групу српских младића и дечака. Он од њих бира осморицу себи за коморнике. Константин није међу тим изабранима. Једнога дана ови се младићи договорише да убију султана, "Ако овог турског пса убијемо, читаво хришћанство ће бити ослобођено, а ако нас похватају, онда ћемо бити пред богом мученици" - рекли су они тада као завет. Кад је дошло њихово вече, били су спремни да изврше своју намеру, али се нађе међу њима издајица, Димитрије Томашић. Султанова освета била је страшна. Питао их је прво ко их је подговорио да овакво дело смисле, а они одговорише да их је на то нагнала велика жалост и туга за побијеним родитељима и пријатељима. Султан нареди да им се вежу под колена врела печена jaja да би им се жиле згрчиле и укочиле. A кад нешто касније виде да од њих више нема ништа, издаде наредбу да их погубе. "А неки од нас, узевши њихова тела у ноћи, сахранили смо их крај пустог манастира који се зове Не види сунце". Константин ће на крају испричати и судбину оног издајника. Султан га је учинио великим господином, али га нападе тешка болест сушица, од које се осуши и умре.
Ову епизоду из дела Константина Михаиловићa узео је Стеван Сремац за предмет своје познате приче Заборављени Обилићи.
Посведочила се тврдња Константинова савременика византијског историчара Критовула да "Србија има красно становништво и особито ратоборну омладину".
Константин не прича даље шта је радио у Малој Азији. Али како ми знамо да се тамо припремао за јаничара, можемо претпоставити да је морао проћи одређени пут за то, како нам је он сам испричао на другом једном месту говорећи о томе како се припремају јаничари (глава XXXIX). Кад год царска војска - прича Константин на томе месту - продре у коју страну земљу и тамо дође до већег броја заробљеника, одмах за војском иде царски писар и уписује све дечаке за јаничаре, пошто за сваког да пет златника ономе од кога дечака узима. Онда ову децу воде у Малу Азију где их васпитавају. Таквих младића бива око 2.000. Ако се пак из непријатељских земаља не би накупило довољно такве деце, онда ту децу скупљају од хришћана својих поданика. Тек број мора увек да буде потпун. Они младини који се скупљају у самој турској земљи могу касније по својој смрти све што имају оставити коме они хоће. Они пак младићи који су из непријатељских земаља не могу по својој смрти никоме ништа оставити, него све остаје султану. Изузетак је само онда ако неко од њих стекне толике заслуге да постане слободан. Такав онда добија иста права као и они први. И Константин је постао такав слободњак после тешке битке у Влашкој, о чему ће бити говора мало касније. Султан не miaнa ништа за ону децу коју шаље у Анадолију, него се о њима старају они људи којима су та деца дата. Ти се људи морају о овој деци старати, морају их васпитавати и гајити, а после их упућуjу онамо куда им се нареди. A ево куда се они шаљу, чему се поучавају. Биће да су ти дечаци по кућама док не одрасту до извесног узраста кад су способни за војне вежбе. Према жељи свакога таквог младића врши се то даље поучавање: једни се уче да се боре сабљом на коњима, и њих султан снабдева; други одлазе на галије, где се вежбају за борбу на води; Tрећи свакако уче вештину пешачког ратовања, јер су јаничари углавном пешаци. Онда султан бира од ових младића најбоље, узима к себи и повишава им плату. A од оних других кад неко дорасте, шаље се у градове за стражу. Као што се види из ових кратких Константинових обавештења, јаничари се специјализују за посебне видове борбе. Јаничар за своје грешке не може бити новчано кажњен, већ само може платити главом.
О улози јаничара уопште, а и о себи у томе, Константин Михаиловић је више пута испричао доста појединости. Изгледа да није олако обављао те своје дужности. Tо ће нам особито добро показати једно место из његова дела. Причајући како јаничари освајају градове, он је то тако живо представио да би заиста тешко било претпоставити да није и он сам имао више пута прилику да осети сву страхоту једнога таквог јуриша на градске зидове. Прво ће рећи какве се припреме врше за јуриш. Кад се топовском ватром начини на неком месту пролом, јаничари се приближе томе месту и чекају свануће. Онда најпре топови заспу то место из свих оруђа. После тога јаничари брзо јуре с лествицама на зидове, јер бранилаца тада не може бити на зидовима. Али кад виде јаничаре на зидовима, окрећу се и туку их са свих страна. Јаничари се међутим пужу уз лествице, гурајући један другог напред. A уза све то с бокова лете густо стреле и пуцају пушке, диже се хука од бубњева и људске вике. И то тако траје највише један сат или два. После тога све мора да ослаби ако се не успе при првом налету, јер неки бивају израњављени, неки побијени, а сви су преморени. То није нека општа слика, то је исечак из живота једног јаничара, то је нешто што је наш Константин морао више пута доживети у својој јаничарској каријери.
Константин не постаје одмах јаничар, како је то претпоставио један његов биограф.[27] Али он je већ идуће године војник турске војске и прати походе султанове. Само не знамо у каквоме својству. Чим је тако брзо постао војник, значи да није ни био у Малој Азији у каквој породици на васпитавању, него је одмах послат на изучавање војне вештине, уколико је он већ израније није познавао. То кажемо због тога што ће он већ 1456. године бити у турској војсци при опсади Београда. Он све зна шта се ту одиграло. Он зна како је султан желео да превезе прво своју војску преко Дунава и да је укопа с друге стране да не би Мађари могли добијати појачања за борбе на Београду. Али су га од тога одговорили. И султан се после много кајао због тога, јер су онда Мађари лако могли да доводе појачања и да одбране Београд. Затим Константин зна како је погинуо Караџа-паша, па како су јаничари пре времена напали на зидине градске и како су отуд одбијени, па како је изгорела велика опрема топовска и многе друге појединости. Причајући како су Турци безуспешно јуришали на Београд, Константин ће рећи и ово: "А после тога смо видели јаничаре како беже из града" (глава XXIX). Да је и он тада био јаничар, свакако би на други начин испричао ово, а не би само рекао: "видели смо јаничаре..."
После опсаде Београда Константин путује са султанском војском на Пелопонез. И прича са појединостима како је текао рат на Пелопонезу. Али ни ту не видимо у каквом је својству учествовао, јер стално говори о турској војсци уопште и о султану. Тек понека реченица нам показује да је и он учесник у томе походу. "А кад смо већ били недалеко од Солуна..."', "А кад смо дошли до града који зову Ливадија...", "Онда смо ишли на једнога поганичкога кнеза..." - ето тако изгледају реченице Константинове које нам сведоче да је и он учесник читавог овог ратовања. Овај рат је трајао три године, од 1458-1460.
Најтежи поход султана Мехмеда II био је свакако онај на Трапезунт из 1459. Константин га прича са много занимљивих и живих појединости. Види се да је у њему и он био јаче ангажован. Терен тежак, час планински, час мочваран, а баш у време овога похода падају велике кише. Кола нису могла ићи с товаром, него се све морало претоварити на камиле и тако се кретало даље. Ишло се "с планине на планину" - како каже Константин. За тежину овога похода карактеристична је сцена с камилом што се срушила под теретом сандука с дукатима. Јаничари који су били близу исуканих сабаља су чували ово благо док не дође благајник. И сва се војска морала зауставити да би се расуто благо покупило. Кад султан чу шта је било, нареди да се пусте војници да скупе новац за себе, iia ко шта дограби. Константин вели да су се добро окористили они који су били близу. "И ја сам се ту десио, али касно; већ су сви златници били где су имали да буду, само је црна земља остала, јер су људи скупљали каки су могли с травом и блатом, отимajући један другоме", - вели на крају наш Константин.
По једној реченици видимо да је он тада јаничар. И то из султанске најближе пратње.
Терен је био врло тежак, вели Константин, те је камиле требало спуштати низ стрмину уз људску помоћ. Султан замоли (Константин употребљава баш глагол замолити) јаничаре да овај посао обаве. "И морали смо с великом муком ићи горе и целу ноћ смо се мучили с камилама док их нисмо превели" - прича Константин ово све у XXXI глави. После тога јаничари бише богато обдарени од султана.
После освајања Трапезунта врати се султан у Једрене. Још на самоме путу стигоше му вести преко гласника од Али-бега да је победио хришћане и да je ухватио Михаила Силађија. Само толико каже Константин. A то je био пад Србије 1459. године.
Поход на татарског кана Узун-Хасана Константин није много тешко поднео. Он прича о томе многе појединости, али то су ствари које је могао и слушати, које је могао видети издаље, али то нису ствари које је он сам доживљавао на својој кожи онако како смо то видели у два-три маха раније, и како ћемо опазити у неким каснијим случајевима. Војска је кретала све до Еуфрата. И ту Константин о овој реци говори нешто што је чудно по незнању: "Tо je велика и широка река, као Дунав, тече на север и улива се у Црно Море". с једне планине су, вели, видели неку другу високу планину, која се зове Бабил, а иза ње је варош Вавилонија и у њој се налази кула преломљена на три дела. Tо је дакле било све од легенде која је у ово време колала у Константиновој околини.
Изгледа да је за Константина веома тежак био поход на Влашку.
Кад је султан сазнао какве је све недаће причинио Турцима влашки војвода Влад, кренуо је на Влашку. Војска је стигла до Дунава, али се даље није могло. Ваљало је пребродити брањену реку и осигурати мостобран. И опет су јаничари били ти који су имали да повуку највише. Султан се њима обpaнa. Они му обећавају да ће се ноћу пребацити чамцима и да ће понети терет пребацивања на својим плећима. У првој групи налази се и Константин. После прелазе и други. Кад су се уредили, кренули су лагано напред. A непријатељи су их пустили сасвим близу, и онда осули паљбу из топова. Двеста педесет људи су им побили наједном. A султан је био на другој обали и није могао да им помогне, али се бојао да ће изгубити све јаничаре. Тада су се они морали уредити, укопати добро топове и заштитити се, па тек онда су почели да се бране на живот и смрт. И одбранили се. После је дошла помоћ, непријатељ се повукао, а султан се и сам пребацио преко Дунава и богато наградио све јаничаре. Осим тога што је дао велике новчане награде, све оне јаничаре који нису били слободни учинио је слободнима, тј. да могу своје имање остављати по смрти ономе коме они хоће - како нас о свему обавештава сам Константин. Али се с тим није завршио овај поход. Влашки војвода је ноћу изненада нападао Турке при ноћиштима и причињавао им велике штете и наносио велике губитке у људству.
Константин после прича како су се Турци кренули на Митилену, а после тога на албанске кнезове. И султан је покоравао једног по једног врло лако због тога што је један мирно посматрао док је други покораван. Само се Скендербег одупро успешно султану, јер је на царскоме двору упознао турску ратну вештину и научио како јој се треба одупирати. Tо је Константинова поука и свима онима којима пише своје дело као поуку како треба да се припремају да би могли Турцима дати отпор. По начину описивања свих ових похода после Влашке изгледа као да Константин није у њима ни учествовао, или је можда у њима он лично био на заклонитијем месту, а не увек у првој борбеној линији и у највећем окршају.
Најтежи поход за Константина био је онај на Босну 1463.
У Једрену су били - прича Константин - изасланици босанскога краља Стевана Томашевића (Константин га увек зове погрешно Томаш). Они су дошли ића начине примирје. Султан за то време скупља војску, а ове изасланике задржава без одговора. Једнога дана догоди се Константину да оде да обиђе свога млађега брата. Он је био чувар зграде где је била дворска благајна. "Па како му је тешко било самоме, послао је по мене да дођем к њему" - прича даље Константин. И док су они тако разговарали, наилазе у ту зграду два царска саветника. Константин није имао времена да изиђе, него се сакрије међу сандуке. И тада чује њихов разговор из којег разабере да се султан спрема да нападне Босну. Али мора да је изненади, јер се боји да у босанским планинама не прође лоше. Чим је све ово сазнао, Константин покушава о свему да обавести босанске изасланике. Они му не верују. Нарочито један, млађи. "Ово вам изистински кажем да то добро памтите и да се сећате ових мојих речи, јер сам ја исто тако хришћанин као и ви" - каже изриком Константин. Ове последње речи додуше не налазе се у свима рукописима, али се налазе у P и А, који имају добро пренесен текст у другим случајевима, па им можемо веровати и на овоме месту.
Не даје нам Константин изузетно много појединости о војевању у Босни. Као да он није био сувише ангажован. Али сазнајемо из његова текста ипак све оно што је занимљиво за те догађаје. Видимо како је освојен Бобовац, ту Константин среће оне изасланике и поrceнa их на своје речи. "Али је већ било касно". Потом видимо како осваја султан Јајце и Кључ и како измамљује, хвата и убија босанскога краља.
Пошто је освојио читаву Босну, султан остави у градовима мање посаде, а он се с војском врати у Једрене. Тада и Константин остаде у Босни као заповедник мале тврђаве Звечај на Врбасу. Добио је педесет јаничара и плату за пола године, а других Турака за помоћ још тридесет. Чим се турска војска повуче из Босне, овамо навали већ исте године у јесен Матија Корвин из Мађарске, заузе читаву Босну, а Јајце и Звечај не успе одмах да заузме, него их само опседе. Зидови града Звечаја били су слаби да се одупру навали.
Па ипак се овај град држао доста дуго. Што би преко дана топови порушили, то су Константинови људи преко ноћи поправљали. И тако j с Звечај успео да се одржи све док није пало Јајце, па отуда доведено појачање. Тада су се опсађени браниоци морали покорити. Мађари су их све покупили и повели са собом у Мађарску. Причање о овом свом доживљају завршиће Константин овим речима: "A ја сам хвалио бога што сам се часно вратио из тамнице међу хришћане". Он се борио значи сасвим поштено докле год је могао, а покорио се тек кад је увидео да другог излаза нема.
После овога догађаја Константин Михаиловић у своме делу ништа више не говори о себи непосредно. Можда би се ипак понешто још могло наслутити или закључити из његова причања. Или различитим домишљањима. Кренимо сада тим путем.
Једино што можемо тврдити као сасвим сигурно то је да je Константин Михаиловић после заробљавања од стране Мађара морао стићи до Будима. Краљ Матија се ca похода у Босну вратио - како каже Јосиф Јиречек - као римски тријумфатор. Tо је било велико славље. Водио је ca собом 500 турских робова. Они су били његови живи трофеји. На свечаностима ти робови су вероватно водани кроз варош, а можда и кроз вароши, показивани свету. Свакако не нагиздани и накинђурени, већ онако како обично изгледа робље. Један од тих живих трофеја је и наш Константин. И можда је на челу поворке, јер је после заповедника Јајца, Јусуфа Харамбаше, он најважнија личност. Он јест да је рекао да се спасао "из тамнице" онда кад су га Мађари заробили, али је он ипак роб, а то никад није ни лако нити може бити пријатно. Јер се не треба заваравати. Мађари сигурно нису миловали и мазили те турске заробљенике који су се онако упорно бранили у опседнутим градовима, и који су им том својом одбраном сигурно причинили макар и најмање губитке. Морало је ту бити понижавања сваке врсте, а можда чак и мучења. Можда то није потрајало дуго, али је било бар за прво време. Ми ту тражимо клице Константинову нерасположењу према Мађарима. Могли бисмо рећи и јачу реч, јер није ту било само нерасположење, него и отворена мржња. И то мржња која ће се испољавати на свакоме месту у делу које наш Константин пише читавих тридесет година касније. Чим спомене Јанка Хуњадија или Матију Корвина, његова сина, Константин одмах нађе неку оштру реч за њих, одмах ће их представити у неповољној светлости. A ми по историји у много случајева можемо као сигурно рећи да истина није на тој страни. Али Константин тако увек поступа.
Кад је с таквим расположењем дошао у Мађарску, у ту хришћанску "слободу", кад је у таквом незавидном облику био приказан Мађарима, свакако да му се никако није срце кидало да баш ту остане до краја живота. То можемо рећи као сасвим сигурно. И зато се морамо зауставити на неким тврдњама које смо раније само спомињали, а сад је баш тренутак да их мало претресемо.
Кад смо приказивали литературу о Константину Михаиловићу, зауставили смо се на понављаним тврдњама Александра Брикнера да Константин никад није ногом крочио на пољско тле. Из тога се онда изводе још два закључка: нити је Константин своје дело писао за Пољску, нити га је писао пољски. A ми не бисмо желели ниједну од ових претпоставки да примимо олако. Мислимо да се о свима њима може и мора још понешто пећи. Брикнер је ова своја мишљења изнео у двема критикама на студију и издање Јана Лосја, а после и у своме раду Wremennik serbskoturecki По њему je наш Константин по преласку у Мађарску ту остао, ту писао своје дело и ту и умро. Да Константин није живео никада у Пољској говори чињеница да он уопште не познаје Пољску нити пољске прилике, о Пољској нигде и не пише, а кад што каже, каже наопако. То мишљење су примили и многи други пољски историчари и историчари књижевности, а највише га је популарисао Габријел Корбут у своме делу Literatura polska (1929).[29] Најзад, највише је развио и образложио ову Брикнерову мисао Бранислав Ћирић 1952. године у чланку Próba nowego spojrzenia pa "Pamiętniki Janczara".[30] Ћирић je дао пуно историјског материјала који je имао да покаже код кога се Константин могао задржати у Мађарској и за кога је писао своје дело, односно по чијој жељи или по чијем налогу. Он ту прича историју последњих Бранковићи и за њихове интересе и за њихов утицај везује постанак дела Константинова, а за ову породицу везује и живот Константинов у Мађарској.
Ми се ca читавом том претпоставком не можемо сложити. Ми знамо добро шта су Бранковићи значили у јужној Угарској у другој половини XV века, знамо да су имали велика и богата имања и добре привилегије. Шта више, не бисмо споменули само њих кад већ говоримо о Србима у Угарској. Било је и других познатијих српских породица онде. Сви су они сасвим лепо могли прихватити једног оваквог јаничара, заробљеника, у основи доброг Србина. И не мислимо ни да је прошло без помоћи Константину са те стране. Ми сматрамо да су ови угарски Срби одиграли значајну улогу у Константинову животу, али ипак не мислимо да је Константин остао стално у Мађарској и да је ту писао своје дело. Ево само једног разлога за ту нашу тврдњу. Разлога који је тешко побити ма каквим другим разлозима.
Константин Михаиловић ни на једном месту у своме делу не спомиње угарске Бранковиће ни једном речцом, али зато спомиње Јакшиће. И ми бисмо већ по самој тој чињеници његов живот у Мађарској везали за ову породицу. Он о Јакшићима каже дословце ово у XXVI глави: "Деспот је отправио (тј. у Турску) једнога војводу Јакшу Брежичића, поочима оних JaKiimнa који су у Угарској били..." Ова једна реченица много говори о овоме питању. И то у више праваца. Најпре, по овој мисли види се да Константин добро познаје Јакшиће, подвлачимо Јакшиће а не само Јакшу. Он је у Јакшину одреду био кад је вођена борба за Цариград, о томе смо већ говорили. Али је он одмах после тога одведен у Турску и није могао више знати шта се збило са децом Јакшином. Tо је могао сазнати тек онда кад се нашао у Мађарској, у близини Јакшића, можда чак код њих у Rуtm, те je ту сазнао и то да су они баш Јакшини потомци, синови и унуци. Према томе је јасно да је Константин тек у Мађарској могао упознати Јакшиће. И да их је ту упознао. Да је пак своје дело писао у Мађарској, за тамошње Србе, зар би могао за њих написати да је деспот послао "једнога војводу Јакшу Брежичића"? Он би њима то сасвим друкчије морао пећи, jep они знају сви тако познату породицу, па свакако и њихова родоначелника Јакшу. Овако је међутим Константин могао наведену мисао написати само ако је писао негде далеко од Срба у Мађарској, и ако је писао за некога ко не зна ни ко је Јакша, ни ко су Јакшићи.
Затим, даљи део оне Константинове реченице даје нам још неке податке. Не узимамо у обзир онај податак "поочима". У пољском тексту доиста тако стоји. Је ли пак Јакша био отац Стефана и Дмитра Јакшића, како се сматра, или је Константин знао нешто више и боље од осталих, то не можемо рећи, jep то питање није нико покренуо ко je о Јакшићима писао. A може се претпоставити да је код Константина и омашка. Али то је питање у које ми нећемо улазити, нека се њиме позабаве други, позванији. Други део оне мисли гласи: "поочима оних Јакшића који су у Угарској били". Из овога се јасно види да то нису неки тада блиски Јакшићи, него "они који су у Угарској били". Значи да тога тренутка кад је Константин ово писао нити се налазио у њиховој близини, нити је уопште знао да их још има негде. Да је Константин при писању свога дела живео у Мађарској, онда би он рекао о њима нешто ближе, а никако не би рекао да су "били". Они међутим тада не само да су у Мађарској "били", у прошлости, него су били и тада кад је Константин своје дело писао. Ми знамо да су бpaнa Стеван и Дмитар Јакшић после пада Србије прешли са повећим бројем својих ратника у Мађарску и да су 1464. добили од краља Матије Корвина нађлачко властелинство и још нека добра око Мориша. Касније, за ратне заслуге добила су бpaнa Јакшићи још и друге градове и спахилуке широм читаве Мађарске. Стефан Јакшић умро је 1489, а Дмитар 1486. Стефан je имао синове Дмитра, Стефана и Марка, једна од трију његових Kћepи била је удата за деспота Јована Бранковића, Дмитар Јакшић је оставио четири сина: Јована, Дмитра, Петра и Ђорђа. Последњи мушки потомак Јакшића умро је 1543. A крајем XV века њих je пуно по читавој Мађарској и врло су познати. Да је дакле Константин Михаиловић за време писања свога дела живео у Мађарској, зар би могао крајем XV века да напише да су Јакшићи у Угарској "били?" Они би онда за њега били личности блиске и сасвим добро познате, па би за њих морао рећи да "живе": да "су", а не онако у прошлом времену.
Мислимо да ова једна наведена мисао Константина Михаиловића сасвим јасно и, надамо се, убедљиво говори да он није живео у Мађарској за време писања свога дела. Према томе, не би се могла примити Брикнерова претпоставка, развијена касније од Ћирића, да је Константин читав свој век провео у Мађарској.
Кад је с онаквим расположењем дошао у Мађарску, управо доведен тамо, Константин је, по нашем мишљењу, одмах морао тражити начина и могућноcти да напусти ову земљу. Како да је напусти, то није важно, легално или бекством, такође није важно. Због тога што од свих познатих Срба у Угарској Константин спомиње само Јакшиће, ми претпостављамо да је преко њих успео прво да се ископа из затвора, jep вероватно као заробљеник није могао живети слободан, а онда је - опет преко њих, односно помоћу њих - успео да напусти Мађарску. Ми бисмо пре претпоставили да је из Мађарске побегао него да је легално отишао. Jep је обично последња успомена најснажнија. A Константин је показивао јавно нерасположење према Мађарима, значи да му последње успомене из живота код њих нису биле ружичасте.
Још једна ствар озбиљно говори против претпоставке да је Константин читав свој живот провео у Мађарској. Међутим, последњи бранилац ове хипотезе, Бранислав Ћирлић, и то употребљава да би доказао баш оно против чега та ствар најречитије говори.
Како објаснити став Константина Михаиловићa према Мађарима, ако се замисли да је он у Мађарској живео? Константин се увек најежи кад год спомене Јанка Хуњадија или његова сина Матију Корвина. Да ли такав његов став одговара ставу угарских Срба према овим личностима у то време? Ми штошта о томе можемо рећи. Негде баш на томе терену, некако у то време, морале су постати вероватно наше народне песме дугога стиха, бугарштице, у којима је Јанко врло често сретана личност. Он је славни Сибињанин Јанко из тих наших песама. Угарски Срби у својој традицији желели су чак да повежу некако Јанка са српском немањићком династијом, пa је та традиција створила легенду како је Јанко син Стевана Лазаревића и неке Сибињске девојке (осма песма Богишићеве збирке: Деспот Стјепан Лазаревић u Србињка дјевојка, родитељи Сибињанин Јанка). И у другим неким песмама Јанко је један од највећих јунака. И док с једне стране величају и славе Јанка, те исте песме грде деспота Ђурђа Бранковића. Он се увек лоше показује у односу с Јанком. Сетимо се макар само неких од тих песама, опет из Богишићева зборника, као што су бр. 9 Кад је Јанко војвода ударао Ђурђа деспота буздоханом, или бр. 10 Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка војеводу у тамницу. Све се то међутим никако не слаже са ставом Константина Михаиловића. Он не може да смисли Јанка, а и Матију грди што ратује против хришћана а не употребљава те своје силе за борбу против Турака. Са друге стране опет Константин увек хвали деспота Ђурђа, брани га чак и онда кад га је, по нашим историјским знањима, тешко бранити. Он га брани и правда. И хвали његову мудрост. Ћирлић и ово неслагање народне традиције угарских Срба и Константинов став тумачи духовито. Али не убедљиво. Он наиме тврди како су Константину Бранковићи, код којих он живи, поручили да напише дело о Турској, а како је требало представити деспота Ђурђа у лепој светлости, морао је грдити Јанка. Морамо признати, поред свег признања за учињен напор, нас последњи бранилац претпоставке о месту боравка Константина Михаиловића у последњим годинама никако није убедио. Ми ствар замишљамо сасвим друкчије.
Срби су у Угарској, без сваке сумње, у Јанку гледали главног борца против Турака. Tо је оправдано и разумљиво. Зато су га онако уздизали у својим песмама. Српски великаши у Угарској, заједно са својим људима, стичу признања као одлични борци против Турака. То су познате ствари. Међу тим Србима вероватно живи неко време наш Константин после ослобађања из тамнице, тако можемо претпоставити. Али то је било још шездесетих година XV века. Он међутим мрзи Матију Корвина из разумљива разлога: то је био краљ који га је заробио, против којега се борио. И од којега је морао доживети и понижења док је довођен у Будим. A према Јанку је био нерасположен као што је морао бити и сваки други турски војник. Тиме је изражена његова мржња према главном турском непријатељу. Зар није Константин за све време свога јаничаровања оceнaо заједно са својим друговима страх од тог главног северног противника? Не треба се заваравати претераном свешћу Константиновом: он уме да се одржи на висини, да разликује шта су хришћани а шта Турци, шта су интереси једних а шта других, али овде је била у питању његова кожа. И због тога свакако није могао да се ослободи ни тога личног момента. A к томе је дошла j оm једна врло важна ствар: Јанко се није слагао с деспотом Ђурђем Бранковићем у многим стварима. A Константин је волео деспота. Волео га је не само као Србина, него као свога последњег српског господара, додајмо: омиљеног господара, јер је Константин ca територије деспота Ђурђа. Константин је у таквој успомени морао понети деспота из Србије кад су га Турци потерали у Анадолију. Такав је деспот морао изгледати у народној традицији Константинова краја. Онда је разумљиво што ће ове две личности на тај начин и представити Константин у своме делу које ће написати крајем XV века. Ако тако ствари схватимо, све ће бити разумљиво и јасно. Али ако замислимо да је Константин до краја живота остао међу угарским Србима, ништа се не може овим чињеницама објаснити. Рекосмо да су Срби у Угарској у Јанку видели свога главног браниоца пред Турцима испред којих су побегли. Па зар на томе терену, међу тим Србима да пише Константин Михаиловић онакве гнусне ствари о неделима Јанковим? Не, никако не. Константин Михаиловић - по нашем дубоком уверењу - није могао живети међу угарским Србима кад је писао своје дело, и није га писао за њих.
Да је Константин цео свој живот провео у Мађарској, можда би и он, као и остали угарски Срби, осетио понос што Матија Корвин постиже толике победе. Константин се међутим не слаже с политиком Матијином. Да наведемо само два карактеристична места из његова дела. У глави XXVIII Константин ће зажалити што Матија ратује против хришћана, а не против Турака. Да је, вели, само половину трошкова које је имао у борби против хришћана употребио за борбу против Турака, отерао би све Турке преко мора и стекао би себи славно име, јер би га хришћани на вјеки спомињали, а Турци би дрхтали пред њим. A овако је оставио за собом лошу успомену. Или друго једно место из последње, XLIX главе. Хришћани би морали да буду сложни, вели Константин. "А не као краљ Матија, који је оставио поганике, а рат водио против хришћана. A очевидно су били томе узрок свети отац папа Павле Други и цар римски (Фридрих, обојица славнога спомена), јер су довели до тога да Матија води борбу против Чеха, па кад ове није могао победити и покорити, окренуо се на аустријску земљу против римскога цара".
Други навод показује да Константин није живео у Мађарској онда кад је Матија повео рат против Чешке, а то је било 1468. и 1469, већ je био или у Чешкој или у Пољској. Биће да је тада већ био у Пољској, јер се његови погледи поклапају са погледима оних који су тада владали у Пољској. Мислимо ту најпре на пољскога краља Казимира Јагјеловића (1447-1492). Он je разбио власт крупне властеле и ослонио се на средњу шљахту и грађанство. Тиме је створио велики ауторитет своме имену. У борби за јачање своје власти и јачање Пољске он је био веома смео. Није презао чак ни од тога да се успротиви папи и да сам почне постављати бискупе. Због тога је папа морао да га прокуне. Али како се краљ Казимир на то није ни освртао, папа је морао стидљиво да повлачи проклетство. Такву је политику водио Казимир и са суседима. Како је папа стално подбадао Матију Корвина, свога миљеника, да нападне на чешког краља Јиржија Пођебрадског, оглашујући га за јеретика, Казимир је остао у најбољем пријатељству с Чешком.
Из тога сасвим јасно излази да је Константин, пiiiuући онако против Матије Корвина и нападајући папу како га подбада против Чешке, уствари изражавао пољско званично државно мишљење. A можда и широко народно. Јер је ново време било на помолу у Пољској. Крајем XV века је уздрмао увелико духове у овој земљи талентовани политички писац Јан Остроруг (1436-1501) својим делом Monumentum pro Reipublicae ordinatione кад je затражио да се скрешу папина права у Пољској, да не треба слати папи новац, јер он нема никакве везе с Пољском. Пољска има свога господара, а то је краљ. Taj краљ треба да буде независнији од папе, не треба више да му се клања и исповеда и да га слуша, као што се раније било уобичајило. И да свештенство почне пољском народу говорити пољски. Глас овога политичког писца није био никако усамљен у Пољској овога доба.
Није ли онда наш Константин Михаиловић својим писањем био потпуно "на линији" опште пољске политике и пољских схватања у то доба кад је онако писао о папи, онако грдио великаше и њихова претерана права у неким случајевима, а уздизао централну краљевску власт? Такав његов став потпуно одговара јавном мњењу у Пољској, али не одговара јавном мњењу у Мађарској.
Наше досадашње излагање показало је да je Константин Михаиловић остао коју годину у Мађарској, а да је онда, и то најкасније 1468, прешао у Пољску. Можда се неко време задржао и у Чешкој, како је претпоставио још Јосиф Јиречек.
У рукопису M има један податак који се не налази ни у којем другом тексту. Како је међутим овај рукопис веома тачан кад су у питању подаци и имена, можда би се и томе податку могло поверовати. Ту наиме стоји, на самоме почетку текста, после оног "Почиње..." читав низ Константинових карактеристика, како је био узет у јаничаре, како је био познат на двору султана Мехмеда по знању турскога језика, да је био нeхaja звечајски, "a на двору краља францускога опет називан Карло". Овај би податак говорио да је Константин био и у Француској. Можда већ 1464. као делегат чешкога краља Јиржија Пођебрадскога, када је кренула читава група људи да наговори Французе да помогну општи рат против Турака. Али то није баш вероватно. Много би више оправдања имала претпоставка да је то било за владе францускога краља Шарла VIII (1483-1498) и то у вези с познатим француским припремама да поведу крсташки рат против Турака, од чега на крају ништа није било.
Константин Михаиловић је дакле дошао у Пољску за владе Казимира Јагјеловића (1447-1492). Своје дело међутим упућуje Казимирову сину Јану Олбрахту (1492-1501), пa морамо претпоставити да у Пољској живи и за овог другог пољског краља. То показују два места у његову делу када спомиње пољскога краља. Први пут ће га споменути у XVIII глави, и то овим речима: "...јер нема тих који би веру бранили и распрострањивали осим пољскога краља Олбрахта, који је у ово време знатне губитке претрпео у људима своје државе, и то свакако што се старао о својим ближњима (рођацима) и бранећи хришћане против поганика за мир и слободу хришћанску". Други пут ће се сетити Константин краља Олбрахта у последњој глави: "Угарски краљ Владислав и пољски краљ Олбрахт јесу два брата која леже под једним срцем, од једне крви потекли. Имајући тако велику силу, било би заиста божја казна и велико и нечувено чудо кад се не би осмелили да нападну турскога цара и да се не освете за такво проливање хришћанске крви и за уништење народа, а особито њихових предака".
Да се најпре позабавимо садржајем прве белешке. Кад је то било "ово време"? И на шта се односе те Константинове речи?
Јан Олбрахт је начинио један озбиљан поход против Турака и он се завршио неуспехом. Биће да је тад "претрпео знатне губитке". Због свега овога се међутим Александар Брикнер жестоко подсмехнуо нашем Константину како није ни толико познавао пољску историју да је један поход против хришћана крстио као поход против Турака. Ствар међутим ипак није тако стајала и биће да је наш Константин боље познавао пољску историју свога времена него Брикнер, који га је тако ошинуо.
Ствар је изгледала овако.
У раном средњем веку на теренима који су се на југу граничили с Русијом и Пољском простирала се татарска Златна хорда. Али она се почела распадати у мање ханате током XV века. И како су се Татари лагано повлачили с тих терена, тако су се Турци све више ширили ка северу. То ширење у области Црнога Мора имало је три главне тачке, које су и за Пољску биле од великог значаја: ђеновљанска колонија Кафа (данашња Феодосија) на северној обали Црнога Мора, град на ушћу Дунава Килија и град на ушћу реке Дњестра Акерман, или како га често називају стари историчари Београд. Турци су се најзад и дочепали ове три важне тачке. Године 1475. Мехмед II заузео је Кафу, а његов наследник и син Бајазит II заузео је Килију и Акерман 1484. Tо су били молдавски градови, али како је Молдавија била у вазалном положају према Пољској, и Пољска је тиме била погођена. И не само зато. Пољска је тиме највише погођена економски: она је имала врло живе трговачке везе с ова два црноморска пристаништа. Пољска није желела да се залети у авантуру против Турске због ових пристаништа, пa je зато стално покушавала да одржи с њима добре односе, а као резервна одбрана била јој је Молдавија. Дуго се такво стање одржавало, и поред опасности која је Пољској претила са те стране. Најзад се на решење тога тешког спорног питања одлучио Јан Олбрахт. Он се мало бојао да Молдавија не изневери у одсутном тренутку, па се спремао да на молдавски престо доведе свога млађег брата Зигмунта. Тако је Олбрахт кренуо на југ 1497. године. A молдавски кнез Стефан Велики, сазнавши за пољски план, окрене се Турцима и супротстави се с војском Јану Олбрахту. Пољска војска тада опседе молдавску престоницу Сучаву, али не успе да је заузме. Тако Олбрахт би присиљен да напусти опсаду и да се врати назад у Пољску. Али не стиже спокојно назад, јер у сукобу код Козмина претрпе озбиљне губитке. Тако се завршио овај неуспели молдавски поход, који је јасно показао да- је Пољска војнички слаба и да се не може лаћати таквих озбиљнијих потхвата[31].
Свему овоме није потребан никакав коментар. Можемо само потврдити да је Олбрахт доиста намеравао да отме турске црноморске градове, а да до њих није ни дошао. Према томе, овај поход је био уперен против Турске, мада до тога није дошло. За нас је важна још једна чињеница. Константин је у оноj својој реченици из XVIII главе мислио дакле на овај молдавски поход Јана Олбрахта, који је био 1497. године. Значи да је своје дело морао писати после те године, можда чак потстакнут поразом пољским, не би ли мало подигао дух за борбу против Турака.
Још нешто можемо закључити из она два навода, нарочито из другог. Рекли смо да се у последњој глави Константин обраћа непосредно пољскоме краљу Јану Олбрахту. Како је пак овај умро 1501, значи да је Константин своје дело морао написати у времену од 1497. и 1501.
Додајмо још нешто што би показало да је Константин итекако добро познавао пољске прилике.
Рекли смо већ на основу најновије историјске литературе - да је крајем XV века за Пољску најважније било да реши питање Килије и Акермана. Константин то врло добро зна и у два маха се зауставља баш на томе питању, и то на различите начине. Кад је Мехмед II напао Влашку и отуд морао да се врати скоро без победе, о чему Константин прича у XXXIII глави, после тешких губитака, рекао је по Константину ове речи: "Докле Килију и Београд (тј. Акерман) држе Власи, а Мађари рашки Београд, дотле их не можемо победити".
Константин је турску историју испричао углавном само до оног времена до којег је он у њој живео. Само је мало речи употребио да спомене два-три најважнија догађаја из турске историје друге половине XV века. Између тих догађаја највише пажње посветио је баш заузимању Килије и Акермана од стране Бајазита II. Тиме је показао колику је важност имала та ствар за Пољску.
Је ли још после писања свога дела Константин Михаиловић живео и колико не можемо рећи. Зато можемо слободно рећи да се наша знања о њему завршавају крајем XV века, или још тачније годином 1501.
Сви рукописи дела Константина Михаиловићa који имају забележено његово име, бележе уз име увек и податак да је он из Островице. Знамо ли све што треба да знамо кад нам је речено само толико? Свакако да не.
По данашњем именику места на територији Југославије имамо неколико Островица. Наравно, за нас долазе у обзир само оне које се налазе на територији са које је по нашим претпоставкама Константин могао бити. A још важније је да то место буде потврђено у нашим историјским споменицима из оног времена, или бар приближно из оног времена кад је Константин живео. Како по Константинову причању знамо да је заробљен у Новом Брду, што је једини податак који нас везује за једно одређено место, његову Островицу бисмо морали тражити негде крај Новог Брда, или бар негде на путевима који су имали јаке везе с Новим Брдом. Међутим, о Константиновој Островици није се увек тако мислило.
У Средњем веку постојала је једна славна и добро позната Островица. Tо je она Војислављева рудничка Островица позната по његовој песми Пећина на Руднику :
Трипут црни гавран загракта и прну
Над мрачним кулама Островице града...
Још Јосиф Јиречек је везивао нашега Константина за ову Островицу. Он зна да је ова Островица у XV веку сматрана за "кључ српскога деспотства".[32] За Јиречеком је и Јанко Шафарик тврдио да је Константин био из ове Островице, "једне од најзнаменитијих горских тврдиња наше Србије, које развалине на врху далеко виђене рудничке Островице још и данас доводе у удивљење гледаоца својом неприступном висином", која je у XV веку била "једна од најважнијих тврдиња у српској држави".[33] И тако редом све до Константина Јиречека,[34] који ће вероватно и Чењеку Зибрту скренути пажњу да ће то бити та Островица.[35]
Ми не мислимо да је та претпоставка лако прихватљива.
Константин Михаиловић је очигледно дошао у Ново Брдо из те своје Островице. Ако није дошао баш он, могли су доћи његови родитељи. Али на сваки начин могли су се доселити однекуд из правца кретања свих Срба у то време. Знамо пак да се правац тих кретања поклапао са правцем надирања Турака на Балканском Полуострву. Према томе, Константин је у Ново Брдо могао доћи - ако ћемо ићи за том логиком - из крајева који су се налазили јужно, југоисточно или југозападно од Новога Брда, јер се наш народ у то време селио у томе правцу. Међутим Островица, ова рудничка Островица, далеко је на север од Новога Брда. Зато можемо скоро као сигурно тврдити да се Константин не би у то време могао преселити из рудничке Островице у Ново Брдо.
Додуше, можда би се и могла учинити нека претпоставка по којој би Константин могао доћи и из ове Островице, али унапред признајемо да би била сувише натегнута. Ако бисмо наиме претпоставили да су Константинови родитељи били рудари, онда су они могли из насеља с Рудника кренути на југ тражећи већу зараду и боље услове рада. То се могло десити почетком XV века када је Ново Брдо дошло под честе ударе турских напада, па су многи страни рудари напустили ово славно рударско место средњевековне Србије, те је било потребно на њихова места тражити радну снагу из Србије. Уосталом, Ново Брдо је тада било место које је и иначе могло привући свакога својим богатством и значајем.
Можда би се могла учинити још једна претпоставка о доласку Константина Михаиловића у Ново Брдо из рудничке Островице. Наиме, кад је деспот Ђурађ Смедеревац послао ону групу српских коњаника у Турску 1453, тада је Константин могао поћи из Островице, па се при повратку зауставио у Новом Брду и ту остао. Само онда не знамо како бисмо објаснили присуство његова два млађа брата у Новом Брду, јер они свакако нису ишли на Цариград с Константином.
Још једна чињеница би говорила доста убедљиво против свих ових претпоставака. Турци су рудничку Островицу заузели исте године кад и Смедерево, тј. 1454. Константин је тада још слободно живео у Новом Брду. Тешко је замислити да онда не би споменуо један тако значајан догађај везан за Островицу, да је та Островица била доиста његова Островица. Он међутим то заузимање Островице уопште не спомиње.
Једна појединост нас гони да ову Островицу Константина Михаиловића тражимо негде много ближе Новоме Брду. Кад је Дубровчанин Михаило Лукаревић, трговац новобрдски из XV века, бележио своје дужнике у књигу дуговања, забележио је између осталих и некога Радоњу Припчевића и некога Богоја (само толико!) из Островице. Једном је ово име забележио Ostruvyza, други пут Ostruuza, али је јасно да су оба имена употребљена за име Островица.[36] Овај наоко безначајан податак може нам потврдити да је та Островица морала бити негде сасвим близу Новог Брда, чим је овоме трговцу новобрдском било довољно да уз имена својих дужника - код једног чак без презимена - напише само да су из Островице, и ништа више. Из овога морамо исто тако закључити да је у то време у Новоме Брду било повише људи из ове Островице. Мислимо да све ово говори јасно за то да Константинова Островица свакако није била она удаљена рудничка, него да је морала у то време постојати и нека друга Островица, врло добро позната у Новом Брду и блиска овом рударском и трговачком центру. И ми бисмо ту Островицу огласили за родно место Константина Михаиловића.
По тврђењу Јана Лосја Константинова Островица је место "које се сада (тј. 1912) налази у границама турскога царства на југоисток од Косова Поља, на источним падинама Карадага или Црне Горе". Ово место по њему није далеко од Новога Брда. У напомени ће чак рећи да се Ново Брдо налази северно од Островице.[37] Како је до овог места пољски научник дошао не можемо рећи, јер извор није дао. Претпостављамо да знамо на коју то он Островицу мисли. И није само он везивао Константина за ову Островицу.
Та Островица је она која је била у земљи севастократора Дејана, а коју су царица Јевдокија и син јој Константин Дејановић споменули 1379. године у повељи којом дарују нека села манастиру Хиландару. Каже се ту да је та Островица гранично место селу Виљски: "Село Виљска и међа му од Црнога Врха, та на црквишта, та на обе Островице, тер на Скрке..."[38]
Ова Островица постоји и данас. Кад се од Прешева крене на југозапад уз Курбалиску Реку, на неких 7 км удаљености долази се до две чуке.
Једна je виша, има 1164 m висине, налази се на јужној страни и оштрог је врха. Назива се и на нашим садашњим картама Островица. с друге, северне стране налази се друго узвишење, на којем се и данас налази заселак Островица.[39] Биће да су то биле те "обе Островице". Јован Мишковић вели да је турска војска при поласку на Косово прошла преко ове, прешевске Островице.[40]
По свему судећи ова Островица је у Средњем веку била утврђена и служила је као заштита на падинама Скопске Црне Горе. Tо је морало бити и прометно место. Туда су војске пролазиле, борбе се водиле. Туда је пролазио важан друм Ново Брдо - Скопље. Од Новог Брда је удаљена неких 60-70 км.
Па ипак, и поред свега овога, изгледа нам да ни ова Островица није родно место Константина Михаиловића. A ево зашто то мислимо.
Као што ћемо мало касније показати, дело Константина Михаиловића је пуно народскога причања и легенди, његова историја Немањића и свега што је за њих везано више је народно предање о њима него какво право историјско знање једног историчара. Народна традиција је оставила дубок траг у души овог Србина. И он све то што је знао о српској прошлости свакако није могао стећи у Новом Брду, које је било скоро међународни центар, безбојан, трговачки, сав у рачуници и реалности. Tо је све Константин могао понети само из свога роднога краја, из свога роднога дома, значи из своје Островице, коју није заборавио да стави уз своје име. У њој се морало много причати о некадашњој српској слави, од Немањића па све до последњих Бранковића. Централно место у тој традицији заузима Косово, непресушно врело безбројних легенди и прича везаних како за славу и величину, тако и за пораз и патње, уствари највише за духовну величину читавог једног народа. Константин је свом својом душом везан за ту Србију, за Косово, за Немањиће, за кнеза Лазара и његове наследнике, за Бранковиће, Вука, Ђурђа и касније, за тај део славног српског Средњег века, који се у њему није угасио ни после више од четрдесет година лутања и потуцања по свету, тешких искушења и борби. За време свих тих лутања и промена ова традиција је остала у Константинову сећању снажна, ни за длаку није ослабила, него се још појачавала и помало идеализовала. Tо је разумљиво. A да ли је такву традицију могао понети Константин из оне Островице коју малочас споменусмо? Чини нам се да није.
Островица коју малочас споменусмо налази се, као што већ рекосмо, у области која је нешто пре времена Константина Михаиловића била држава севастократора Дејана, зета Стевана Дечанског, мужа Душанове сестре Теодоре (Јевдокије), а касније Дејанових синова Константина и Драгаша. Њихову земљу наш Константин спомиње, чак више пута. Први пут тај крај спомиње у XV глави и то онда кад прича како је цар Урош сазнао о опсади Једрена и кренуо да нападне Турке и да спасе овај град. "А кад је дошао у Константинову земљу, зауставио се на пољу званом Жеглигово". И сада Константин Михаиловић развија читаву причу: Урош у сну види анђела како му прилази, узима из његових руку мач и предаје га Турцима. Чим цар виде овакав сан, задржа војску тога дана на томе пољу и затражи неког пустињака да му објасни сан. Пустињак не хтеде верно да објасни сан да не би цара уплашио. Само му рече да ће се грех оца његова испунити тек на четвртом колену. Урош онда полази на Једрене. Тада га издају два великаша (мисли се свакако на Вукашина и Угљешу, али њихова имена Константин не спомиње), у војсци није било никаква реда, те Турци нападну Уроша, победе га и убију.
Није ли читава ова легенда испричана као нешто далеко, нешто што се причало у том Жеглигову, али je то морало бити далеко од Константинове породичне традиције? Константин чак не спомиње ниједно име везано за Жеглигово и крајеве кроз које је цар Урош пролазио. Све је некако безлично. A прешевска Островица је на самој граници Жеглигова, у њој cу морале бити много богатије приче и легенде из српске прошлости него што је ова врло сиромашна о Урошу. Да је Константин био из ове Островице, морао би бар нешто испричати што је везано за историју тога краја, бар нешто што је везано за живот и војевања господара тога краја.
Други пут наш Константин спомиње земљу Константина Дејановића из оног времена када овога више није било међу живима, јер је погинуо на Ровинама у Влашкој заједно с Краљевићем Марком 1395. године. Наравно, наш Константин не спомиње уопште ни Константина Дејановића нити Краљевића Марка, али зна за "Константинову земљу". Кад прича како Је Мехмед II кренуо 1454. године на Србију, Константин Михаиловић каже како је овај тада дошао "у земљу Константинову, на једно поље које зову Жеглигово, на граници рашке земље" (гл. XXVII). Шта после Константин прича не занима нас тренутно. Али погледајмо мало изближе само ову мисао. Ту се спомиње једна земља која је позната само по чувењу, али није блиска. Она се додуше "на граници рашке земље", али она није у његовој "рашкој земљи". Поготову још кад каже "једно поље које зову Жеглигово". Тако се не пише о нечему што је човеку сасвим блиско. Тако Константин неће говорити ни о Новом Брду, ни о Косову, нити о било којем месту које се налази на територији "рашке земље", а које је њему блиско.
Када народна традиција говори о свим оним српским великим и малим краљевима и краљићима који се такорећи одметнуше од централне царске власти после Душанове смрти, она ће грдити све оне који cу били даљи од саме царске породице, а хвалиће оне који cу били блиски. Тако је симпатије понео кнез Лазар, а тако и Константин Дејановић, познати "бег Костадин" из наро´̀ ½е поезије. Не треба заборавити да се Теодора, Дејанова жена, после смрти цара Уроша потписује са "царица Јевдокија", јер је она - мислила је - најближа царској круни, она је немањићка крв, па зато има највећа права на ову титулу. Очекивали бисмо да и наш Константин Михаиловић заузме сличан став према различитим личностима после пропасти српскога царства. Он ће у многим случајевима такав став и заузети. Али о Дејановићима нема никаквога става. Они cу му далеки. Он познаје одлично Лазара и Бранковић нe, али о Дејановићима као да ништа није ни слушао. Зар би било могуће претпоставити да Константин Михаиловић живи у Островици, у оној прешевској Островици, јер је своју Островицу вероватно и он запамтио добро из младости, иначе је не би везивао онако за своје име, такорећи краj самог Жеглигова, у Константиновој земљи, да cу његови родитељи живели још за живота ако не деспота Јована Драгаша (умро око 1378), а оно бар за Константина Дејановића (погинуо 1395), пa ипак да ту земљу назива увек само "Константиновом земљом", а не спомиње ни једном речцом тога славнога Константина, познатог народној традицији, тако блиског Немањићима? Ми знамо да је успомена на Константина Дејановића у његовој земљи била врло јака, по његову се имену доста дуго називала, а и неким местима cу дата имена по његову имену (назив за Ћустендил је постао тако). Народна традиција га је сачувала такође у доброј успомени. И зар да о таквој личности, о таквом свом господару породица нашега Константина не сачува никакву успомену коју би нам и он пренео у своје дело? У Константинову делу нигде ни трага томе.
C друге пак стране, Константин Михаиловић не заборавља ништа што се тиче кнеза Лазара, Вука Бранковића, Косова уопште и каснијих Бранковићима. Има додуше у Константина једно место које би се могло и друкчије тумачити: "А неверници, нагледавши се битке, остали cу као издајице, али им то није користило, јер их је потом султан све редом побио говорећи: "Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи, исто бисте то и мени учинили"" (глава XVI). То се међутим није односило на Вука Бранковића, како би се у први мах могло помислити и како га је касније народна традиција оцрнила, јер нешто даље, одмах у следећој глави, Константин сасвим спокојно говори како је Бајазит узео Лазарову кћер, а земљу дао деспоту Стевану "с ове стране Мораве све до Дунава", а "господину Вуку дао је земљу звану Ситницу; овај је имао другу деспотову сестру Mapу. Овај Вук је имао сина по имену Ђурђа..." итд. Касније ће Константин Михаиловић лепо говорити и о деспоту Ђурђу Бранковићу. A за Дејановића не рече чак ни то да је сестрић цара Душана. Не можемо претпоставити да то не би знао да је био ca терена Константинова. И да то не би негде, бар узгред, споменуо.
Све ове појединости које наведосмо нагоне нас да дођемо до извесних закључака.
Најпре, Константиново родно место свакако није рудничка Островица. Затим, не изгледа нам вероватно да би то могла бити ни она прешевска Островица. Остаје нам још једино да претпоставимо која би то Островица могла бити, или бар где би се могла налазити. Kоja би то Островица могла бити тешко нам је засад одговорити, јер у нашим средњевековним споменицима, колико је нама познато, нема ниједне споменуте која би могла доћи у обзир. Остаје нам једино да претпоставимо где је та Константинова Островица, бар највероватније, могла да буде. Из онога што смо рекли о Константиновој традицији могло би се закључити да је та Островица била негде сасвим близу Новог Брда. То закључујемо и по именима оне двојице Лукаревићевих дужника, за које је било довољно да се назначи да су из Островице. Баш као што је и Константин сматрао да је довољно ако напише да је из Островице. A није помишљао колике ће нам тешкоће можда створити данас кад хоћемо да утврдимо која је то Островица. Осим тога, та Константинова Островица морала је бити ca терена јужно или југозападно од Новог Брда, јер се у тим правцима простирала земља Бранковића, а ми не сумњамо да је Константинова Островица морала бити негде на терену Бранковићеве државе. Ко зна није ли такво место некад постојало, па ми данас не можемо да га идентификујемо, или је можда постојало под тим именом, а после променило име и ми не можемо да пронађемо које је то место.
Најзад, допустићемо себи једну сасвим несмелу претпоставку.
Има један локалитет овога имена који би потпуно одговарао читавој нашој претпоставци. Даничић спомиње у своме Рјечнику из књижевних старина српских једну Островицу која је била негде у близини Неродимље и Сиринића, управо на граници двеју области, а то би баш био славни царски кра j српски из Средњега века. Та Островица се спомиње у хрисовуљи цара Душана, вероватно из 1348. године, којом даје добра и повластице манастиру светих арханђела Михаила и Гаврила. То место у овој хрисовуљи гласи:
Село М'шоутишта и cь црквами Светомь Богородицомь и Светымь Сумєономь, сь земломь и cь винограды, и cь вокиıємь, и чрьницами, и сь млины, и cь Чрĕвоглаждемь, и cь Топличаны, и сь планиномь, а мєгıа моу оть Неродимлıє и оть Сириникь, и оть Селца, планина Грьмовата и Боловань cь Висєтицами оу Ocтрьвице, и оть Острьовицоу оу Лĕшєвоу Роудиноу до мєгıє Боусин'ске.[41]
Из овога текста не видимо јасно је ли то било име само за неко брдо, или је постојало и насеље тога имена. На ту је Островицу свакако мислио и Никола Крстић кад је у своме Боју под Београдом г. 1456. рекао да је турска војска заузела у јулу 1456. године Островицу после Топлице, па каже да ће то бити "Островица што беше близу Неродимље".[42]
Можда ће нови извори дати више података. Било како му драго, нама се чини да питање Константинове Островице не можемо никако сматрати за решено.
О пореклу Константина Михаиловића не можемо рећи много, али понешто се ипак може напабирчити из самог текста његова дела. Начин на који он извесне ствари представља показује у извесној мери и његову класну припадност.
Константин Јиречек је, судећи по именима Константин и Михаило, рекао да се та имена у средњевековној Србији нису давала ни српској властели ни сељацима, пa је зато сматрао да је наш Константин Михаиловић био грчког порекла.[43] Морамо одмах рећи да се ми с оваквом претпоставком никако не можемо сложити. Можда је Константин по некој далекој породичној линији и био грчког порекла, у шта ми веома сумњамо. Ко би то могао показати и доказати, на основу чега и чега ради? Ова тврдња нам изгледа сасвим неоправдана, па и непотребна кад је реч баш о нашем Константину. Али ипак морамо и о томе рећи коју. Познато је да се на сваком кораку у српским средњевековним документима срећу ова два имена. То не треба доказивати. Није ли читав низ наших веома виђених људи у Средњем веку носио ова имена? Затим, познато је исто тако и то да су имена у средњевековној Србији давана доста произвољно. Знамо да су каткад деца добијала српска имена, а родитељи су имали страна, као што је било доста и обрнутих случајева, тј. да родитељи имају чиста српска имена а деца страна, а дешавало се исто тако да један брат има српско име а други страно. О томе је већ једном Станоје Станојевић исказао врло одлучно мишљење заснивајући га на именима споменутим само у једној повељи: "Лична имена у нашим средњевековним споменицима не могу се ни у ком случају узети као подаци на основу којих се може поуздано обележити народност дотичне особе".[44] Најзад, да је Константин чак и био грчког порекла, за нас неће имати никакве важности то, него само како се он национално оceнaо. A он je то врло, врло јасно показао на више места у своме делу. Додуше, истини за вољу, он у неколико наврата говори о Грчкој и Грцима, и увек похвално, управо са симпатијама, у једном рукопису има неколико речи написаних грчким писменима. Али све то далеко заостаје за оним жаром с којим он говори о Србији, Србима и свему што је српско. Он Грке само брани као хришћане, а никако на тај начин да би се из тога могло закључивати о некаквог његовом особитом интересовању за њих.
Константин Михаиловић нигде не спомиње своје родитеље. И то их не спомиње чак ни онда кад бисмо на сваки начин очекивали да то учини.
Описујући како су Турци заузели Ново Брдо 1455. године, Константин нам прича ово. Заузевши град, Турци су наредили свима домаћинима да изиђу из града са читавим породицама. Цар је лично на јединој слободној капији издвајао на једну страну мушку децу и младеж, на другу младо женскиње, а на Tпену старији свет и малу децу. Онда је наредио да се највиђенији људи побију, а остале је пустио да се врате назад у град, пошто је одабрао дечаке и младиће, као и девојке и младе жене, које је повео са собом. Причајући ову сцену са свим појединостима, Константин ни једном речцом не спомиње своје родитеље. Да су били виђенији људи, свакако би му отац био погубљен. A тада Константин вероватно не би пропустио да то спомене. Није то ствар преко које би се лако прешло. Не спомиње ни родитеље, ни сестре. A споменуо би их вероватно и да су само били у опасности, да су се налазили међу оним издвојеним светом. Написао би макар то како су га Турци одвојили од родитеља. Он међутим ништа о томе не говори. Не можемо претпоставити да је то учинио зато што није сматрао за потребно да то спомене. Он није такав човек. Ми знамо да он оceћa врло нежно за своју браћу, као и они за њега. Кад покушава да бежи, он нeћe у ту опасну авантуру да увлачи и два своја млађа брата. Али кад треба да се за њега зајемчи, његова два брата су одмах ту да се заложе за свога старијега брата. A како ће своју нежност Константин показати у XXXIV глави, кад каже како је његов млађи брат био чувар дворскога блага, па му било тешко самоме и послао по свога брата Константина да му олакша самоћу. "A ja сам без одуговлачења пошао к њему" - каже Константин. Из тога се јасно види да он није човек који би олако прешао преко невоља и незгода својих најближих а да то не спомене. Као што је споменуо своја два брата, и на томе месту и касније. Највероватније је зато да Константинови родитељи тада нису живели у Новом Брду. Или их уопште није било више у животу, што нам је највероватније. Додуше, можда су живели у својој Островици, одвојени од синова, али нам ни то не изгледа вероватно, јер претпостављамо да би их Константин и тада на било који начин споменуо. Бар би исказао своју бригу за њима. A код Константина нема ни речи из које би се то могло видети. Зато сматрамо да је Константин живео у Новом Брду само са своја два брата онда кад су их Турци заробили и одвели у Анадолију.
Чиме се могао Константин бавити у Новом Брду без родитеља, а ca своја два млађа брата?
Константинови родитељи су били из Островице. Tо је сигурно. Шта су они могли бити у то j својој Островици? Кад бисмо знали која је то Островица, можда бисмо нешто лакше одговорили и на ово питање. Али на сваки начин није била какво утврђено место. Зато бисмо могли претпоставити да су Константинови родитељи могли бити земљорадници, можда чак не слободни, или какве ситне занатлије, сеоске, сокаљници. Такви су често имали везе с Новим Брдом, управо с трговцима у Новом Брду, као што су она двојица које спомиње као своје дужнике Дубровчанин Михаило Лукаревић. Ако претпоставимо да су се још Константинови родитељи преселили у Ново Бадо, онда је то могло бити најраније почетком XV века, Живот је тада у околини Новог Брда постајао све несигурнији, сељења су морала бити све чешћа, напуштања земље све учесталија, бежало се у утврђена места да би се заштитило од турских изненадних упада и поробљавања. То пресељење је морало бити за нашег Константина скорашње, чим је и у његовој успомени остало да је из Островице. Сигурно је памтио и живот у њој. Taj живот је морао бити лакши и пријатнији од оног у Новом Брду, чим за своје име везује Островицу као место из којег носи свакако најпријатније успомене. И којим се дичи. Ако претпоставимо да су се још родитељи Константинови доселили у Ново Брдо, онда за време заузима овога града од стране Турака 1455. године нису више били у животу. Можда би пак вероватније било претпоставити да су они остали у својој Островици, да су ту услед турских напада настрадали, а Константин са својом бpaном, иако још слабашном, кренуо "у печалбу", јер је био присиљен да сам тражи и зарађује себи и својој бpaни хлеб. И зауставио се, наравно, у тадашњем центру трговине и привредног живота у Србији, у Новом Брду. Најпре, то је тада најчувенији рудник, "златно и сребрно брдо" - како вели наш Константин. Пуно је било странаца који су рачунали колике је огромне користи имао од њега деспот Ђурађ Бранковић. Затим, то је ванредно утврђен град, па га је тешко било узнемиривати и освојити. Али су ипак у XV веку и за Ново Брдо настајали тешки дани, за њега можда тежи него за друга места у Србији. Баш због тих његових богатстава. Јер то је привлачило много тадашњег најопаснијег противника и суседа Србије и убрзо њеног поробљивача. Tо је лепо изразио грчки историчар Критовул кад је хтео да објасни шта је све Турке и особито Мехмеда II привукло да нападају Србију. "Међутим, други разлози гонили су Мехмеда да нападне Србију, која, због свог згодног положаја, пружа важну базу за провале у Угарску и Влашку. Сем тога, Србија је земља богата. Она има у унутрашњости много лепе вароши, а на обалама река јаке тврђаве, те би султан, имајући Србију, постао господар речних прелаза. Но султана је више свега гонило на рат богатство Србије у храни, стоци, питомим и дивљим животињама, али нарочито богатство у злату и сребру, који онде, такорећи, теку потоцима. Сем тога, Србија има красно становништво и особито ратоборну омладину".[45] Турци почињу жестоко да нападају Србију, а особито тај извор у којем злато и сребро "теку потоцима" - Ново Брдо. Први пут је нападнуто Ново Брдо 1412. године. Турци га опседају, туку и повлаче се без успеха. Године 1439. читава Србија пада у турске руке. Ново Брдо се брани све до 1441, а тада се покорава и оно. Најгора je за овај град изгледа била година 1444. Турци га тада "поробише" и "посекоше". Онда га и пожар оштети. Све ове промене морале су се одразити и на саставу његова становништва. Многи странци, који су били главни рудари, напуштају га вероватно већ тада. Међутим, жеља је била деспотова, а и турска, да рад у руднику не слаби, него да се и појачава. Ратна психоза и стално ишчекивање опасности присиљавају заинтересоване да што више извуку из рудника. Киме се могла попуњавати смањена радна снага услед напуштања странаца? Свакако оним околним српским становништвом, које из истих разлога напушта своја огњишта, своју или изнајмљену земљу и тражи бржу зараду и сигурније склониште.
Тако се вероватно Константин Михаиловић нашао у Новом Брду. И сигурно је радник у руднику. Можда су његова два брата, као млађи, обављала неки други, лакши посао.
Раније смо већ рекли да је Константин учествовао при турском нападу на Цариград 1453. године. Деспот Ђурађ је по уговору послао 1500 коњаника, међу којима је била и једна чета рудара из Новога Брда, како сазнајемо са друге стране.[46] Константин је сигурно био баш у тој чети. Овој претпоставци говори у прилог и реалан опис код Константина како је у Цариграду концентричном ватром, свакако и минирањем, пробијен на једноме месту одбрамбени зид, "пa je кроз тај пролом грунула јаничарска војска у центар града и начинила тамо покољ. Можда је Константин и касније наставио и свој минерски посао, јер увек кад говори о турским нападима, он особито истиче како су Турци вешто рушили одбрамбене зидове. Више пута Константин говори и о томе како султан није увек са собом возио топове, него их је лио онде где му је било потребно. Није ли ово обавештење везано бар донекле за ливачки посао који је Константину такође могао бити добро познат из његове рударске праксе?
Константин Михаиловић је иначе био ситан човек, човек из народа. То смо претпоставили и онда кад смо говорили о његовим родитељима. Још један податак говорио би о томе.
Испричали смо већ ону сцену из Константинова дела где он прича како је султан од оних младића из Новог Брда, међу којима је и он био, изабрао осморицу себи за коморнике. Морали су то бити и по пореклу, а свакако и по одећи најбољи младић из ове групе. Константин није међу њима. A кад султан открије њихову заверу и запита их ко их је подговорио да се реше на такав чин, они одговорише: "Ништа друго него велика жалост наша за нашим родитељима и за нашим милим пријатељима". Свакако не за живима него побијенима. Значи да су одабрани били бољега рода, па су им родитеље и пријатеље Турци при освајању града побили, као што је Константин испричао. Зато су они имали кога да свете и за ким да жале. Константин није од тих и таквих.
Да Константин Михаиловић није био никаквог вишег рода врло јасно показује његово дело. Он ће као такав ситан човек, онако као и читава наша народна традиција из каснијих времена, бранити све окруњене главе, а биће против самовоље великаша и племства, cматpajући да је то највеће зло у свима земљама. Зато неће повлађивати ни онима који су наслеђем дошли до величине, него ће хвалити турски начин долажења до високих положаја само по личним заслугама и врлинама. Читалац просто оceнa његово уживање кад у XXXVIII глави прича како султан држи све у својим рукама: он не признаје никакве величине, он земљу дели према личним заслугама и услугама појединаца, али је зато и одузима од оних који је не заслужују и даје заслужнијима. Зато су сви великаши у Турској веома зависни од султана и повезани су за њега. То Константин прича као прекор пољском племству што је сувише силно на својим великим наследним имањима, па краљ не може никако да их све окупи за борбу против Турака. Султан пак зачас покупи све своје поданике за борбу против хришћана. И ако се европски свет не би пробудио и освестио, будућност му не би била ружичаста. Тако Константин размишља и истиче као углед турску једнодушност и слогу кад су велике ствари у питању. Ваља рећи, додуше, да су се ови погледи Константинови поклапали са погледима многих веома напредних људи пољских у то време, о чему смо већ споменули раније. Па је такве погледе имао и пољски краљ Казимир Јагјеловић (1447-1492), за чије владавине Константин живи у Пољској, а није могао да се довољно ослободи утицаја високог племства његов син Јан Олбрахт (1492-1501), за којега Константин пише своје дело.
Константинови политички погледи се често поклапају с погледима нарочито Казимира Јагјеловића. Погледајмо само почетак XXIII главе. Краљ Владислав неће да одржи уговор начињен с Муратом. Константин се не слаже с оваквим поступањем краља Владислава. Додуше, он то чини и зато да би оправдао држање деспота Ђурђа Бранковића, који се такође не слаже с поступком краља Владислава. Али Константин на томе месту ипак не криви самога краља Владислава. Он задире много дубље и даје жестоку критику свих јада и покора што су се дешавали око краља, и то све гледа очима једног народског човека, бистрог и разборитог, реалног и поштеног, понекад можда мало наивног, али увек родољубивог. Ко наговара Владислава да погази уговор? Ту су папа и кардинали, као и највиша световна господа. Они га подбадају на нечасно дело, а нису ни вољни ни способни да му помогну. "И тако су звездознанци, гледајући планете, и витезови, пијући вино, и Јанко... уверили краља да ће га срећа пратити у борби против Турака". Чим су се нашли заједно с Јанком звездознанци и витезови, јасно је да и о њима Константин има врло рђаво мишљење, јер Јанка не може никако да смисли: чим га спомене, одмах полети нека грдња. Колико је у овој једној Константиновој реченици оштре критике и подсмеха! Он критикује најпре оне који верују да ће им звездознанци показати да ли ће победити или не, а не њихова добро опремљена и ваљано увежбана војска. A какви су ти витезови, слава и дика тих народа који би се имали супротставити великој турској сили? - Пију вино! Жешћа критика доиста није могла бити исказана. Он их изванредно карактерише са цигло две речи. И такве витезове и звездознанце као саветнике поставља Константин насупрот турским реалним припремама за ратовање, где се не читају звезде нити се пије вино, већ се озбиљно, предано и смишљено спрема.
Нешто слично рећи ће Константин и у XVIII глави. Ту он грди папу што "спокојно седи, ништа о томе (тј. о рату против Турака) не мислећи, а исто тако и римски краљ у немачким земљама са својим витезовима пирује. ..." И овде, по Константину, европски витезови не чине оно што би требало да чине, па свакако неће бити способни ни да изврше она дела која се од њих очекују.
Своје погледе показаће Константин и онда кад прича у IX глави о сукобу Отмана и Каравиде. Отман је човек прост, груб, неуглађен, али сјајан радник. Каравида се подсмева њему и његову оделу. И нареди да га полију помијама. Наш Константин просто ужива кад прича како се Отман сурово свети уображеној госпођи Каравиди. Он је сав на страни Отмановој.
Чини нам се да Константин Михаиловић не би могао овако писати да је у његовом васпитању из детињства било какве племићке традиције и поштовања племићке самосталности и независности од владара. Он је међутим увек на страни снажног владара-ујединитеља, а против свих племића разјединитеља народних. Ако је такав на оним местима кад саветује европски свет како се мора удруживати и слагати за борбу против Турака, то би се могло схватити и као намерна тенденција његова списа. У томе погледу његово дело би имало исти основни тон као и читава тадашња слична такозвана публицистичка литература у другим књижевностима. Али Константин овакав став има и онда кад прича појединости из српске историје, па и из историје других народа које су Турци покоравали. Он осионост и славољубивост великаша сматра за главно зло и непосредну помоћ турскоме ширењу. Тако ће Константин зажалити због неслоге српске на Косову, тако ће зажалити кад у XXVII глави прича како су Турци говорили да би султан зло прошао у борби са Србима само да су они били заједно и сложни, тако ће говорити Константин онда кад приказује освајање појединих албанских покрајина, као и на многим другим местима и у другим приликама.
Још нешто бисмо морали рећи о Константину Михаиловићу што је важно за разумевање његова дела и његових погледа у њему.
Ми мислимо да Константин Михаиловић за свога живота у Србији није имао прилике да учи читање и писање. Он је нека знања могао имати, али су она била врло оскудна. Ево за то само једне мале потврде. Кад га Турци поведу у Малу Азију после заробљавања, проводе га кроз многа места и крајеве, то је веома дуг пут, за Константинове појмове пут преко света, а он неће умети да спомене ни једно место, ни једну покрајину кроз које је провођен. Касније ће се његова знања много изменити. Претпостављамо да је читање и писање почео да учи тек кад је отишао у Турску. Тада је и своја друга знања почео проширивати. Пре но што је постао јаничар вероватно је прошао кроз некакву врсту школе. Морао је да стекне извесна специјална војна знања, то је сигурно. A у оквиру тих свакако и нека општа. Наравно знања за обичног борца или неког нижег заповедника. Сетимо се само како на једноме месту препоручује да се нападају камиле, да би оне изазвале пометњу међу борцима. То јесте поштен и искрен савет, али савет једног обичног борца који види само онолико колико је пред његовим очима. Уопште, о тим знањима Константиновим веома речито сведочи његово дело, начин на који он ствари излаже. Знања која је тада стекао из осталих области људских тековина не мислимо да су била ни велика ни сасвим тачна. И турску историју је познавао више традиционално него тачно, научно. Уосталом, знамо да ни турски историчари, Константинови савременици, нису друкчије писали турску историју. Због тога је наш историчар Јован Радонић написао да Константинове успомене "показују добро познавање турских прилика, особито унутрашњих. Али Михаило (тј. Константин Михаиловић је прост, неук, без имало оceнaja за критичност. Његово приказивање, добрим делом, почива на причању и скаскама, но ипак местимично има веома занимљивих детаља..." Константин тако прича и старију српску историју. Tу ће бити пуно историјских нетачности, али ће то бити тачно као слика народне традиције у то време. већ смо споменули да по њему Еуфрат тече на север и улива се у Црно Море, цар Урош је погинуо од Турака на Једрену, топлички војвода погубљен је с кнезом Лазаром и сл. Али то је све ситно према ономе што Константин даје. Он је у Турској доста ствари научио. Он сигурно у Турској учи грчки, те касније многе турске речи и лична имена транскрибује грчким писменима. Ко зна није ли му грчки био чак наставни језик, јер ми знамо да је грчки у Турској имао широку употребу. Ипак је Константин Михаиловић највише научио свакако у Пољској. Ако примимо претпоставку да је он у Пољску прешао ако 1468. године, онда је до писања свога дела провео у овој земљи око тридесет година. И то година пуне зрелости, а вероватно и преданог рада и усавршавања. Зато ће бити разумљиво што ће његово дело бити толико везано за пољске прилике и пољски живот, за пољску политику и пољске политичке поледе. оно је писано за Пољску и Пољаке, упућено je пољскоме краљу а што прича у њему пуно о другим народима, то је само зато да би дао добре и убедљиве примере, и да би указао на угледе.
Споменимо још једну појединост о Константину Михаиловићу.
По свему судећи, Константин је за све време док је боравио у Турској, и то као јаничар, остао у својој вери. То би бар излазило из текста његова. Он на више места, то чак није потребно ни наводити, говори о хришћанима у првом лицу множине, тако да тиме у хришћане укључује и себе. Тако ће говорити не само онда кад прича ствари из каснијег свог живота, него ће тако говорити на више места и онда кад говори о своме животу у Турској. Кад год спомене нешто везано за турску веру, он ће рећи да je то "њихова" вера, док одмах после тога ставља томе насупрот "нашу", хришћанску. Додуше, он о томе ништа нигде не говори изриком, тако да би се могло претпоставити да је прешао у ислам, пa се касније поново вратио у хришћанство. Само зар не би он тада и то споменуо у делу као један податак више како је тешко поднео то своје турско "робовање"? Taj обавезни прелазак српске деце у ислам не спомиње Константин ни онда кад говори уопште о томе како су хришћанска деца припремана за јаничаре. Као да му то није било важно. Било како било, Константин у своме делу увек иступа као хришћанин. По рукописима P и A он то чак изриком и каже (гл. XXXIV).
Однос Константина Михаиловића према Турској и Турцима је веома реалан. Он позива на борбу против Турака, он ће за њих каткад рећи да су "неверни пси", да су превртљивци, да не одржавају реч, али из сваке његове мисли произлази и његово дивљење за све оно што је у турском уређењу по његову мишљењу добро и боље него у осталим земљама тадашње Европе. Он се у своме делу уствари бори против непромишљеног потцењивања турске војске. Зато ће покушати да их представи у што бољој светлости, нарочито у организационом погледу.
Погледајмо само једну ствар: како он упоређује турско и европско наоружање. Просто човек да не поверује својим очима: он се Европљанима подсмева и уздиже високо турско наоружање и турски дух у борби (глава XLI). Кад се спремате за борбу с Турцима, - вели ту Константин - морате се лако наоружавати, да бисте лако оружјем могли руковати. Јер су у том погледу Турци далеко изнад нас. "Ако га гониш, тада ће ти утећи, а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи". Турци су због лаког наоружања увек хитри, "а ми смо због тешких коња и тешког наоружања увек лењи, јер кад много имаш на глави, тежак ти је дух, уз то не чујеш и не видиш добро на све стране, а због тешког оружја не владаш рукама нити самим собом". Кад наш ратник - продужава Константин своја запажања - падне с коња, пропао је, јер нема ко да му помогне да поново узјаше; он сам без помоћи не може то учинити.
Не хвали Константин само турско наоружање и начин ратовања, него и њихову правичност. Она је каткад чудна и сурова, али је прилагођена њихову животу и њиховим обичајима. Таквих места има пуно расутих по читавом делу. Али нарочито XLVI глава има доста појединости посвећених томе. За нашег Константина је веома карактеристично што хвали турску правичност према ситном свету, према сиротињи. Уопште, по Константину код Турака не сме сиротињи да се чини ни штета ни неправда, и то ни турској ни хришћанској. На то сам султан врло много пази. Tо je тако у Турској још из најдавнијих времена.
Константин је, иако ситан и припрост човек, веома широк у гледању на прошлост и савременост. Његово гледање на збивања много потсећају на погледе наших народних певача. Зато је дело Константина Михаиловића значајно за боље разумевање и тумачење многих ствари из наше народне поезије. Али је Константин пре свега прожет српским родољубљем. И то дубоким, племенитим родољубљем. Зато он, баш као и наш народни певач, више узноси духовну величину него физичку снагу. За њега Душан није владар којим би се могао подичити. Његову пажњу више привлачи Дечански, владар мученик, ослепљен од оца, удављен од сина. Дечански, по Константину, долази с војском у бугарску земљу, али не напада бугарског цара, него њих двојица преговарају како да уреде мирним путем своје односе. И на месту својих преговора зидају обојица цркве. Душан долази да овај сусрет два богобојажљива и племенита владара претвори у крвав обрачун, да убије бугарскога цара и да због тога дође у сукоб са својим оцем. Константин Душана не приказује као великог освајача и ратника, него као великог грешника који због својих греха много мора да испашта. Ваљда ће због ове духовне величине и преданости делу српскога напретка и општега добра Константин хвалити изнад свих других кнеза Лазара. Укратко, Константин неће никако да се диви сировој сили, он тражи увек више врлине и квалитете. Та црта је веома снажна код Константина и провејава кроз читаво његово дело. По томе свом мерилу чешће он и турске султане. Он их често грди, гнуша се на њихова недела, али кад треба да покаже њихову величину, онда на првом месту истиче њихову правдољубивост, њихову правичност и особито њихову жељу да се никада ситном и незаштићеном свету не чини никаква неправда. Кад се неко од силних не би овога придржавао, султан је умео најсуровијим казнама да одржи овај принцип своје владавине. У томе је била - по Константину - наjвећа снага турскога уређења. Пишу за своје дело у Пољској и за Пољаке, Константин као да је прижељкивао да се и у овој земљи одомаћи правичност ове врсте. Јер у Пољској тога времена тога није било, мада је Казимир Jaгjeловић покушавао да у томе погледу учини највише што се може.
После чистог, ватреног и снажног српског родољубља, код Константина можемо запазити и нарочиту љубав према хришћанима уопште. Кад треба да помаже Турцима у борби против Византије, он је очајан. И показује да то није само његова мисао, јер би се онда могло мислити да је он касније надовезао ту мисао на ранији свој доживљај, него каже да су сви Срби који су били тада с њим желели да се врате, и да није било опасне претње, сигурно би то и учинили. Исто тако ће Константина заболети срце што Матија Корвин напада Чехе, што уопште ратује против хришћана и на то расипа своје снаге, место да се удружи са осталим својим хришћанским суседима за борбу против Турака. Због тога напада и аустријског цара, због тога напада и папу.
Према свему овоме јасно је да je Константин Михаиловић, иако ситан и неук човек, имао врло широк поглед на европску ситуацију тога времена, и зрело процењивао ствари, док тадашњи европски водећи кругови нису довољно реално оцењивали турску војну силу. Будућност је показала да је Константин био у праву што је тако мислио. Његове речи данас звуче као злослутни глас европске савести, глас који нико нажалост није хтео да послуша, глас којем се није довољно веровало.
Као што смо већ рекли, Константин Михаиловић je негде између 1497. и 1501. написао једино своје књижевно дело, које је сачувано у разним преписима све до наших дана. То своје дело писао је он у Пољској, као што смо такође показали, и свакако га је упутио пољском краљу Јану Олбрахту. Ако му га и није баш непосредно упутио, он га је за њега написао. Прави наслов овога дела немамо. У пољској науци се уобичајило, и то према касније написаном наслову на рукопису Z, а можда још више према првом пољском издању из 1828, да се ово дело назива Pamiętniki Janczara, тј. Јаничарове успомене или Јаничарови мемоари. Други исто тако познат наслов Константинова дела је Турска хроника, или тачније Турска историја или хроника, како је ово дело названо у најстаријем, првом уопште и првом чешком издању из 1565. године. Taj je наслов одомаћен и код нас по преводу Јанка Шафарика из 1865. године. Рукопис Z нам међутим даје најтачнији наслов, доста дуг и скоро непреводљив, уз то мало чудан што се пољског језика тиче: Czasów popisanie o tureckich sprawach. Две cу ту основне мисли, обе исказане са више речи. Ми смо тај наслов дословно превели са Описивање догађаја који се тичу турског питања. Можда би се нешто слободније оно "czasуw popisanie", тј. описивање времена, могло код нас превести са "летопис", а други део би се слободније и скраћено могао назвати само "турски". Онда би слободан и врло скраћен превод овог наслова био Турски летопис или као што је уобичајено Турска хроника. Зато смо и ми у своме наслову дали све ове варијанте, па наравно и онај дословни превод наслова из рукописа Z.
Дело Константина Михаиловића међутим нису ни "успомене", односно "мемоари", нити је пак то хроника. Да cу то успомене, онда би пишчева личност била увек центар око којег се све окрене. Tо међутим није тако код Константина. Да је пак ово дело хроника или летопис, онда би главно морала да буде историја турскога царства. Константин Михаиловић међутим не даје ни једно ни друго, него нешто треће. Његово дело бисмо можда могли назвати "мемоаром о турском питању", како га је назвао и проф. Ф. Бујак у већ споменутој расправи. Из тога назива би излазило да је дело Константина Михаиловићa политичкога садржаја. Тако и јест. Кратак преглед садржине читавог дела показане нам најбоље како то дело изгледа, какав је циљ пред собом имао његов писац и како је тај циљ извео до кра ја.
Читаво дело има, према најстаријим и најбољим рукописима Z и М, предговор и 49. глава. У првим одељцима свога дела Константин Михаиловић приказује углавном који cу све муслимански народи, каква је њихова вера, какви cу њихови празници, какве cу верске организације и обичаји везани за разне обреде и веровања (I - VII). Једну главу поcвeћуje турској правичности и начину изигравања дате речи (VIII), а од IX главе почиње историја турске државе, односно турских султана. Причање ће почети од Османа или Отмана, оснивача турске царске династије, пa ће доћи све до времена кад cу се Турци умешали у византијску историју, позвани од Кантакузена. Овај део турске историје причан је више према легендама него према правим историјским изворима. То cу главе IX - XIV. с појавом Турака у Европи долазе они у додир и са српским државама на Балкану. Зато ће Константин сада да прича и српску историју, онолико и онако како му је потребно и колико је он могао да исприча. У XV глави почиње причање српске историје од Милутина. Све невоље које cу задесиле Србију биле cу "због грехова наших". Зато је споменуо оне најтеже ствари из српске историје: ослепљење Стевана Дечанског, борбу Дечанског и Душана, смрт Дечанског (по Константину је Душан задавио Дечанског у ложници), смрт и покајање Душаново, смрт Урошеву и распадање српскога царства. Cлeдeће главе cу испуњене владавином кнеза Лазара, и то углавном описом Косовског боја, смрти Лазареве и Милошеве, зат¸м в̀»адавином Стевана Лазаревића (XVI - XVII). Како се после овога турска сила окренула на другу страну и на друга освајања, Константин Михаиловић на кратко време напушта причање српске историје и наставља описивање турских ратова на другим странама (XVIII - XIX). Следиће главе биће поcвећeне деспоту Ђурђу Бранковићу, мађарском краљу Владиславу, Јанку Хуњадију и бици код Варне (XX - XXIV). Од XXV главе прича Константин Михаиловић турску историју за владе Мехмеда II Освајача (1451-1481). У тим главама дао је он и све оне податке из свога живота које смо већ споменули пpичajући његов живот. Tу је најпре освајање Цариграда 1453, при чему и Константин учествује на турској страни, онда турска освајања из следећих година и освојење Новога Брда, 1455, о чему Константин прича широко, са свима појединостима, онда о борбама које cу водили деспот Ђурађ Бранковић и Јанко Хуњади, пa о борби за Београд (XXV - XXIX). Cлeдeћe главе cу поcвећeнe турским војевањима у Мореји, Трапезунту, на Еуфрату, у Влашкој и најзад турском освајању Босне 1463. године (XXX - XXXIV). Са много појединости и ванредно живо испричане cу главе од XXVI - XXXIV, јер је ту Константин Михаиловић описао догађаје и борбе у којима је и сам учествовао као турски војник, касније као јаничар и официр, и најзад како је заробљен од Мађара. Cлeдeћe три главе имају још неколико ситнијих података из турске историје, то је оно што je Константин сазнао кад је aeн био у Пољској, али ту почиње уствари приказивање турскога живота, политичке и војне организације у Турској. Ту су особито значајне две главе, XL и XLI, у којима Константин Михаиловић приказује како се Турци припремају за битку и како нападају, а онда како би требало њих нападати да би у томе било успеха. Још једна је глава таква, и то XLV, у којој нам је приказано како изгледа турски јуриш, са свима припремама и извршењима. Пошто је у следећим главама на тај начин показао уопште како изгледа турска војна сила, Константин Михаиловић ће се у последњој, XLIX глави обратити мађарском краљу Владиславу и пољском краљу Јану Олбрахту, двојици бpaћe, да се сложе и да покушају начинити савез за напад на Турску.
Овако изложен садржај дела показује истовремено композицију а и циљ Константина Михаиловића: он је желео да прикаже како је изгледала турска сила, у прошлости и тада, и како се најуспешније може ратовати против ње. То је све имало да послужи пољскоме краљу као обавештење и подстрек за борбу против опасног суседа, који je већ увелико куцао на врата Европе. По посвети у последњој глави јасно је да je дело било упућено пољскоме краљу Олбрахту и зато смо рекли да је оно имало политички карактер и да је било уствари мемоар о турском питању упућен пољскоме краљу. Константин Михаиловић је дакле своје дело писао побуђен ситуацијом у Пољској и суседним земљама. Свестан да је турска опасност ипак најближа Пољској и Мађарској, он се обpaнa краљевима баш ових двеју земаља. Према томе, Константин Михаиловић. није имао намеру да пише историјско дело, него политичко, публицистичко. Што је оно испало и историјски занимљиво, разлог је тај што је он много проживео, много видео, много сазнао, што је био савременик веома значајних збивања у Европи, пa је оно што je у своме животу видео и сазнао било од најширег значаја и интереса. Према свему овоме, циљ Константина Михаиловића био је да што боље прикаже турско државно и особито војно уређење, јер се - како он каже - само онај може успешно борити против Турака ко их добро познаје. Tу је мисао исказао Константин пишући о Скендербегу (глава XV), а то је била његова основна мисао и при писању читавога овога дела.
Још је Константин Јиречек сасвим тачно рекао за дело Константина Михаиловића: "По свој прилици да су и приче Михаила Константиновића (тј. Константина Михаиловића) из Островице, из XV века, о старијој српској историји састављене највише по песмама које је он слушао у младости".[47] Заиста, историја коју прича Константин Михаиловић у своме делу није права него легендарна историја, онаква каква је живела у народној традицији. Такав је он онда кад прича српску историју, такав је и кад прича турску. Он је и у Турској био у прилици да слуша како се препричавају легенде о турској прошлости много чешће и много више него права историјска збивања.
Далеко би нас одвело кад бисмо узели да испитујемо везу између текста Константина Михаиловића и онога што знамо као историјски тачно. То би могао бити предмет за један одвојени рад, што би се могло пожелети. Ми ћемо то оставити сада по страни. Можемо рећи сада само толико да је дело Константина Михаиловића веома значајно и за испитивање наше народне традиције. Оно представља у многим стварима стање народне традиције у једном датом тренутку. Иако је Константин Михаиловић своје дело писао последњих година XV века, традиција народна коју налазимо у његову делу временски је везана најкасније за половину овога века, односно она је из времена пре 1455, јер је после тога Константин могао да слуша само приче о турској историји, а из српске само што се могло препричавати и на турској страни, тј. само оно што се збило између Срба и Турака. Да се боље оцени како изгледа народна традиција из читавог Константиновог причања споменимо бар неке ствари.
Узмимо најпре причу о смрти цара Уроша. Љуба Ковачевић у раду И опет краљ Вукашин није убио цара Уроша[48] каже и ово: "Не треба доказивати да цело Константиновићево (тј. Михаиловићево) казивање није ништа друго до народна традиција о Урошу и Вукашину отприлике из средине XV века..." Ево како изгледа та Константинова прича. Цар Урош је врло слаб. Од њега се одлићу многи великаши. Због тога њиховог издајства, а и због његове слабе владавине - то Константин не крије - Турци га побеђују код Једрена и убијају. Али ни издајници неће добро проћи. Они ће ускоро скупо платити такво своје држање, јер султан ипак не воли издајство никакве врсте, па ни ове. Константин тиме хоће донекле да уздигне и султанову правичност. "После су она два брата, који су били против свога господара, били богато обдарени од турскога цара по њиховој заслузи, јер је дао да им се главе одсеку" - тако завршава ову причу Константин Михаиловић. Из овога се види да народна традиција из Константинова времена и из његова краја није још отишла тако далеко да прича како су Вукашин и Угљеша убили цара Уроша, него да су га само издали. Једино што је народна традиција у свему томе изменила то је чињеница да су они побијени после цара, а ми знамо да су они изгинули пре њега. Народна традиција Константинова времена већ је одвајање Мрњавчевића од цара Уроша казнила њиховом смрћу, али још није унела и онај каснији елеменат као да су они лично и убили цара.
Друга ствар на којој хоћемо да се зауставимо биће прича о Косовском боју. Константин говори о некима који су "гледали кроз прсте" док је кнез Лазар водио одсудни бој. Ти који су "гледали кроз прсте" свакако су Константин Дејановић и Марко Краљевић. Ми знамо међутим да они нису само "гледали кроз прсте" него су чак и активно учествовали у борби против Лазара. Можда је то била каква сасвим мала, више симболична помоћ, али знамо да је било. Традиција Константинова времена и Константинова краја међутим то не замера овој двојици. Нeго им само пребацује што су били пасивни. Тиме им умањује грехе. Али ваљда због тога ни речцом не спомиње касније најславнијег јунака наше народне поезије Марка Краљевића. Није он још био стекао не само онакво место какво ће добити касније, него није још добио никакво. Ту не мислимо само временски, него можда више територијално, тј. ми мислимо да је Марко можда и у то време био познатији у неком другом српском крају, али свакако не у Константинову крају, а то je земља кнеза Лазара и Бранковића. Константинова традиција и у овоме случају кажњава издајнике. "А неверници, пошто су се нагледали боја, остали су као издајници, што им касније није добро било, јер је после кратког времена, бирајући једног по једног, цар све дао поубијати, говорећи: "Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи, то исто бисте и мени учинили" ".
Ми знамо како се косовска легенда развијала и како је касније опевана у нашој народној поезији. Знамо да је врло рано споменут "облагани јунак", а касније ће доћи свађа Вукове и Милошеве жене, да дође и до њихове узајамне свађе због тога. Али се Милошево име доста касно спомиње. Константин Михаиловић га има, и то два пута, оба пута са именом и презименом. A ништа од читаве легенде. То значи да у Константинову крају, доста времена после Константина Филозофа, не видимо чак ни трагове косовске легенде. Ту се само прича о Милошеву подвигу, погубљење кнеза Лазара је добило сасвим други облик, пратилац му је личност које нема нигде у нашој народној поезији каснијег времена, а то је топлички војвода Крајмир. Из свега овога могли бисмо закључити да је легенда о облаганом јунаку постала негде даље од Косова, можда у северној Србији, можда у Ресави и њеној околини. Константин Михаиловић међутим не спомиње ништа од тога, а он је сав везан за Косово. Код Константина је Милош чист херој, прави херој. У вези с тим једна доста смела претпоставка: није ли легенда о облаганом јунаку имала везу с презименом Милошевим, које је доиста могло послужити некоме за подсмех, па се претпоставило да је због таквог подсмеха могао он и кренути да изврши своје последње херојско дело. Код Константина Михаиловића све око Косова има карактер сасвим близак истинском историјском збивању. Нема неких историјских криваца, који ће понети грех на души за пораз. Има само достојанствен одговор кнеза Лазара Бајазиту, достојан оваквог јунака из народне традиције: "Да сам то раније знао (тј. да је Мурат погинуо), морао би и ти на трећим носилима лежати". И онда зачетак легенде о Лазарову привољевању царству небескоме: "Али је сам господ бог тако одредио због грехова наших. Нека буде воља божја!".
Иначе Константин Михаиловић зна пуно појединости. Срби који су били крај Бајазита измолили су тело Лазарево, однели га у манастир Раваницу и тамо га сахранили, а касније је он проглашен за свеца. Константин спомиње свод подигнут на четири стуба, оловом покривен, на месту где је Мурат погинуо. Taj знак "и данас стоји" - каже Константин. Све су то значајне ствари. Тек на основу њих и сличних моћи ће се испитивати наша народна традиција, а преко ње порекло наших народних песама, порекло мотива о појединим догађајима, као и начин како су неки мотиви преношени. A још најпре где се и кад који мотив родио, којим се путем која прича развијала и кретала. Можда ће то у набити пут да дођемо до свега онога што се налази још народној епској поезији.
Константин Михаиловић не прича овако само догађаје из прошлости. Он каткад и догађаје које је сам доживео прича као да нам даје какву тек сачињену песму о неком од тих догађаја. Не кажемо то случајно. Морало је око њега бити пуно таквих песама, свеједно да ли турских међу Турцима, или српских међу оним Србима који су као и он били тада у турској војсци. Речит доказ је за то његова прича о турском нападу на Београд у глави XXIX. Никад тако не би писао историчар, никад тако не би причао неко свој доживљај. Јер је Константин лично учествовао у тоj бици. Нама се чини као да је Константин Михаиловић ту просто ставио на папир неку песму која се можда родила и живела у турској војсци онда кад се она тужна враћала од Београда. Јер то причање има нарочиту композицију, композицију једне народне песме. Видео султан - прича ту Константин Михаиловић - хришћанску неслогу па кренуо на Београд. Хтео је да пошаље један одред своје војске да му осигура другу дунавску обалу, али га од тога одговорили његови први доглавници, сматрајући да то није потребно. Мађари међутим ово искоришћавају и не допусте да се Београду приђе са свих страна, те тиме и одрже град у својим рукама. Tо је била прва жалост султанова, вели Константин. Друга његова жалост је била што му је главни заповедник у војсци случајно погинуо за време бомбардовања града. После тога долази трећа жалост, па четврта. Најзад највећа султанова жалост била је што му бог није дао да освоји Београд. Овако кратко препричано, можда све ово не говори довољно убедљиво у прилог ономе што хоћемо да кажемо. Али ако се прочита читав текст ове главе, видеће се да је то све испричано као нека песма о нападу на Београд испевана можда при повратку од Београда. Начин причања звучи потпуно као каква песма. И оно ређање султанових жалости наводи нас да се сетимо оне народне песме Три највеће туге, која има и овакве стихове: "Прва ми је туга на срдашцу моме", онда: "Друга ми је туга на срдашцу моме" и најзад: "трећа ми је туга...".
И још нешто. Многи описи догађаја које је Константин Михаиловић дао у своме делу вероватно су живели у њему у стихованом облику. Онако како је то било код турских историчара и хроничара његова времена. Ми у то не сумњамо. Јер имамо довољно разлога да у то верујемо. Ти стихови су се код Константина изгубили кад је он почео писати своје дело, јер претпостављамо да га је тада преносио са свога матерњег српског језика на пољски, па би значило да га је тада преносио и са свога бар делимично стихованога причања у прозно. Ипак му је и за време тог и таквог писања у ушима морао звучати његов типичан стих. A тај стих је био десетерац. Можда је било и којег другог, јер се то по прозном пољском тексту не може увек лако и сигурно установити, али за десетерац ћемо навести један врло речит и убедљив пример. Тиме ће се нешто померити време и земљиште постанка нашега десетерца, што није никако без важности за испитивање наше народне поезије. Додуше, ми смо имали нешто потврда за рани постанак десетерца код нас. Знамо да је још мађарски песник Себастијан Тиноди (1505-1556) хвалио "српски начин" певања епских песама, а тај "српски начин" је уствари певање у десетерцу, како нас уверава Светислав Стефановић.[49] Ево сада нам Константин Михаиловић даје доказа да је десетерац постојао и у његову крају, и то свакако у првој половини XV века. Ми се овом приликом нeћемо заустављати на многим десетосложним реченицама, које бисмо могли тумачити као десетерце, а које увек могу бити сумњиве као доказ за постојање десетерца, јер се такве реченице свуда могу напи на претек, него ћемо узети само један десетерац из дела Константина Михаиловића који је нарочит и показује многе карактеристичне особине. ripiгаajући на једноме месту у XLII глави како изгледају турски брзи коњаници, Константин каже да сваки од њих има два коња, и то: "jeden wiedzie, а na drugiem jedzie". Овај наведени пољски текст је чист наш десетерац. И то још са унутрашњим римовањем. Цезура после четвртог слога такође је ту. Све је дакле у најбољем реду. И још нешто више. Овај десетерац има нешто што нас потсeћa на чест обичај многих наших народних певача да по сваку цену начине десетерац, да каткад до десетерца долазе чак по цену каквог одступања од граматичке правилности. Tо је тако обичан и чест обичај да га не би требало овде нарочито доказивати и приказивати. Тако се десило и у овоме стиху који смо малочас навели, односно у оној пољској реченици. Писцу је у ушима на овоме месту зазвучао његов завичајни десетерац и он га је начинио по цену малог граматичког унакажења текста. Он је наиме написао "jeden wiedzie...", а морао je написати "jednego wiedzie". Али онда не би било десетерца. Он је пак више волео да начини граматичку грешку и да добије леп и чист десетерац, него да изгуби овај десетерац ради граматичке правилности. Додајмо још и то да ову реченицу налазимо овако написану само у најстаријем пољском рукопису, јер су каснији "пажљивији" преписивачи исправили ову очевидну граматичку грешку, али су уништили Константинов десетерац.
Додајмо још нешто, кад је већ реч о овоме десетерцу. Препис Z, као најстарији, има само овај један овакав десетерац, мислимо овако чист и убедљив. Можда је у ранијим преписима било сличних или обичнијих десетераца још много више, па су их каснији преписивачи својом интервенцијом збрисали, као што је и овај збрисан у каснијим преписима. То можемо слободно претпоставити на основу свега онога што знамо о преписима Константинова дела и о поступцима његових преписивача.
Касније ћемо се још једном вратити на овај десетерац, јер ће нам послужити као доказ за једно друго питање.
По свему што смо досад рекли о делу Константина Михаиловића могао би се стећи непотпун утисак о њему. Зато своје излагање морамо допунити још неким запажањима.
Константин Михаиловић није историчар. Tо је јасно. Али је он зато ипак врло важан и веома поуздан као историјски извор за оно што је изблиза видео и доживео. A тих ствари је доста у његову делу. Кад говори пак о догађајима који су се десили даље од њега, он неће бити увек поуздан. Из тога се јасно види да он није за писање свога дела прибегавао никаквим историјским изворима. Ево за то тврђење само један доказ, а у његову делу могу се наћи још многи Други.
Константин је напустио Турску за Мехмеда II. Сазнао је касније да je на турски престо дошао Мехмедов син Бајазит II (1481-1512). За њега ће на једноме месту правилно рећи: "кtуrуż пiпie paпuje", тј. који сада влада. Tо je тачно. Али кад је требало да спомене само два догађаја који су се десили тих последњих година у Турској, у време кад он није тамо био, а који су имали велики значај за Пољску, он ће начинити грешку. Наиме, он је знао да је Бајазит заузео Килију и Акерман, што је било 1484. године. Али он Бајазиту приписује и заузимање Кафе (Феодосије). Ову варош је међутим много раније, још 1475, заузео Мехмед II.
Таквих примера где Константин Михаиловић није поуздан кад препричава ствари које су се догодиле далеко од њега, временски и просторно, могли бисмо навести повише. Али је то непотребно. Могао би се на тај начин о Константину стећи погрешан утисак да он није поуздан. Он је међутим веома тачан и скоро увек поуздан кад говори о стварима и догађајима као очевидац. A тих је ствари у његову делу далеко више него оних првих.
Све ово што смо рекли о делу Константина Михаиловића потврђује још једном нашу ранију претпоставку да он није у Србији ништа учио. Да је ма шта учио, онда би то учење у његову делу морало да пређе у црквене похвале, којих је пуно у нашој средњевековној књижевности, тако да се писмени световњаци скоро уопште не разликују од црквених писаца. Код Константина Михаиловића међутим нема нигде ни најмањег трага црквенога начина писања, он је у свакоме своме редићу чист световњак. Ово истичемо нарочито зато да бисмо побили тврдњу великог броја пољских историчара књижевности да је Константин Михаиловић писао своје дело на црквенословенском језику. Нема код њега ни трага од тога стила, од тога гледања на збивања и ствари, од тога начина писања. Да је Константин већ у Србији стекао какво школско образовање, како би хтели да докажу неки писци,[50] он би писао као његови школовани савременици у Србији, или бар скоро савременици, као што су Константин Филозоф, Григорије Цамблак и други наши средњевековни писци, а он не пише као они, он је бескрајно далеко од њих, нигде једне додирне тачке између њега и њих. Он изгледа читаве стотине година млађи од њих. И то свакако њему служи на част више него њима.
Рекли смо већ да је Константин Михаиловић ситан човек, човек из народа, прави представник широких народних маса српских. Зато нам се чини да је дело његово, засновано на народној традицији, најбољи доказ да наша народна поезија, као израз те народне традиције, није никако феудалног порекла, како би хтели да докажу неки историчари књижевности, наши и страни, него је никла у најширим народним масама, оним неписменим, сељачким масама.
Ми смо досад већ у више махова, препричавајући поједине сцене или описе из Константинова дела, имали прилике да покажемо с колико је он живости и пластичности умео понекад да прикаже неке појединости из живота, свог и заједничког. Нека су од тих места у томе погледу права мала ремек дела у својој врсти. Ми смо већ спомињали опис погубљења кнеза Лазара, па опис турског похода на Трапезунт, па опис ратовања у Влашкој, а изнад свега опис похода на Босну и Константинову последњу борбу у турској војсци, борбу за Звечај. То су читава поглавља која просто плене читаоца својом књижевном снагом и језгровитошћу описа. Али то није једино и није све што у књижевном погледу уздиже вредност дела Константина Михаиловића. Константин врло често, у каквој сасвим краткој слици или поређењу, уме да буде изванредно жив и прави песник. Таквих места има расутих врло много широм читавог његовог дела. Подсетићемо само на ону дивну слику како се јаничари отимају о златнике, па после њих само црна земља остала; или на ону у којој се каже како изгледа земља кроз коју прођу нарочити турски одреди организовани за упаде у туђе земље, за пљачкања и поробљавања, или на ону како аустријски цар пирује, звездознанци читају звезде, а витезови пију вино; или на оне изванредне слике о турском размножавању, које се упоређује с морем и с морском водом. То су каткад чисто песничке слике и поређења. На сваком кораку из Константинова текста прозбори песник, дубок и способан да види и виђено лепо да каже. По тим песничким особинама дело Константина Михаиловића има изванредну и несвакидашњу књижевну вредност.
Једно од најтежих и несумњиво најважније питање у вези с Константином Михаиловићем свакако је одредити на којем је језику он писао своје дело. већ смо рекли да Константинова рукописа нема сачуваног. Оно што имамо и чиме су се и раније научници служили и једино могли служити јесу само преписи и преводи. Али које су преписи а које преводи такође није било лако одредити. Јер је тешко рећи чему треба више веровати а чему маље, чему потпуно веровати, а чему можда уопште не поклањати нимало вере. Из тога пак произлази још један важан проблем: докле год се не нађе Константинов оригинал, - а томе се мало можемо надати, - или док се поуздано не установи на којем је језику он писао, нeћемо знати којој књижевности Константиново дело припада.
Текстови које имамо дају могућности за многе претпоставке. Сачуване имамо пољске и чешке текстове, а по литератури се зна да је постојао један текст писан и ћирилицом, а на једном рукопису записано је да je тај текст превођен с латинског. У тексту Z имамо доста турских речи написаних грчким писменима. Као што се види из ових напомена велике су могућноcти за претпоставке о језику оригинала: пољски, чешки, српски, руски, латински и грчки. Претпостављати да је језик оригинала био неки ван ових споменутих није потребно, а за то нема ни довољно основа. И ово је сувише. Мада се дефинитивно не може ништа одлучно одговорити о овоме питању, ипак морамо дати бар основне претпоставке које би нас водиле најближем решењу овог врло замршеног питања. Да је Константиново дело било мање популарно, да су се људи мање интересовали за њега и да га нису тако много пута преписивали и преводили, свакако би било лакше решити овај проблем, овако смо осуђени на лутања и претпоставке.
За оне прве који су имали посла с делом Константина Михаиловића питање језика оригинала свакако је било сасвим споредно. Тако чешком издавачу Михаиловићева дела у XVI веку није ни падало на памет да његов чешки текст није оригинал. A можда га ово питање није уопште ни занимало. Зато није сматрао за потребно да уз своје издање каже било шта што би се тицало језика оригинала. Руковођен ваљда сличним побудама, а можда и из незнања, ни први издавач пољског текста 1828. није сумњао у то да његов текст може бити какав препис или превод. Још више, он je - као што смо већ рекли - Константина Михаиловића огласио за Пољака и то ставио у наслов свога издања.
Тек од четрдесетих година прошлога века налазимо у научној литератури, пољској и чешкој, гласове и о овом питању. И оно постаје најважније за многе испитиваче. Али уколико су се научници више занимали за ово питање, и уколико су се појављивали и проналазили све нови и нови рукописи Михаиловићева дела, утолико је питање постајало компликованије. Tо је сасвим разумљиво. Тако је пољски слависта А. Кухарски на основу анализе текста утврдио да је пољски текст издат 1828. у Варшави превод с чешкога. Ово његово мишљење додуше није усвојио чешки научник Јосиф Јиречек, али је зато за чешки текст издат 1565. утврдио као сигурно, опет на основу пажљиве језичке анализе текста, да је тај чешки текст превод с пољског. Када је Владислав Трембицки нашао рукопис Z и упоредио га с текстом издатим 1828, установио је да се та два текста доста разликују. Нарочито се изненадио што је у рукопису Z нашао доста речи написаних грчким писменима. с једне стране та ствар, а с друге многи србизми које је несумњиво утврдио у тексту, побудили су га да изнесе своје мишљење: Константин Михаиловић је писао или српски или грчки.
Далеко би нас одвело да наводимо литературу о овом предмету. Неке од тих ствари смо већ истакли говорећи уопште о литератури о Константину Михаиловићу. Зато ћемо сада истаћи само главне ствари, односно последње претпоставке које су допрле до наших времена.
Можемо рећи да се још од Ј. Јиречека више не поставља питање чешког језика као језика оригинала. A он је писао још 1860. Остало је углавном да се одреди је ли језик оригинала Константинова био пољски или српски, односно црквенословенски, како неки тврде. Ми смо већ рекли да та последња комбинација не долази у обзир, јер Константин Михаиловић није имао школског образовања да би могао знати нашу средњевековну књижевност и да би могао писати језиком каквим је та наша књижевност писана.
Право проучавање Константина Михаиловића омогућено je тек 1912. када смо заслугом Јана Лосја добили ново издање његова дела. Овај пољски научник је имао све рукописе и на основу њих дао ново издање. У студији издатој исте године он је изнео своје мишљење и о питању језика оригинала. И ево његова закључка. Константин Михаиловић је своје дело писао за Пољаке и у Пољској, то се види из садржине његове, зато је морао писати или латински или пољски. Пошто латински вероватно није тако добро знао да би на том језику могао и писати, он је свакако писао на пољском. Што има много србизама у његову тексту, то је разумљиво: као Србин уносио је у свој пољски текст речи из свог матерњег језика. Што на крају рукописа Z пише да је ово дело било првобитно написано "literą rusкą" (руским писмом), то би значило да је Константин Михаиловић писао на пољском али ћирилским писменима. Односно ћирилским или грчким, јер се у рукопису Z налазе многе речи написане грчким писменима.
Већ смо показали са колико је оштрих речи ове претпоставке Јана Лосја побио А. Брикнер, доказујући, опет на основу србизама у пољскоме тексту, да су ови текстови само преводи са српског, као што су и чешки. Занимљиво је рећи да се и код Ј. Лосја после овога види одрицање од свега што је раније тврдио, јер ће 1915. рећи да је Константин Михаиловић своје дело написао "можда на црквеном језику, јер Срби у то време друкчије нису писали, а немамо доказа да је Константин знао латински или пољски".[51]
Поред осталих А. Брикнер изводи и србизме ове врсте: Drаcz место Durаzzо, Marа место Maria, Drenоpоl место Adrianоpоl и др. и каже да они јасно показују да је Константин писао на српском, па преводилац преносио та имена у пољски текст. Таквих и сличних србизама има пуно код Брикнера. Неки би се ипак морали тек испитивати.
Ми не мислимо да се на основу оваквих србизама може решавати питање језика оригинала. Зар није могућно претпоставити да је Константин писао на пољском па не знајући пољске називе за ова места и пољско народно име написао место њих српска имена? Зато се ми на ове и овакве примере не бисмо хтели ослањати. Ми ћемо потражити неке сасвим друге и друкчије доказе и покушаћемо да објаснимо своју претпоставку о питању језика Константинова оригинала.
Ми мислимо да је Константин Михаиловић писао на пољском.
У студији Ј. Лосја поред осталих србизама споменута су два које ми мислимо сада да употребимо и да појаву која се огледа у њима потврдимо и другим, исто тако доста убедљивим и речитим примерима. Та два примера код Ј. Лосја су Mial место Michal и Usmiasan место Usmihasan, односно Uzunhasan. У овим двема речима огледа се губљење гласа х, а то је особина српскога језика, по тврђењу Ј. Лосја. У делу Константина Михаиловића међутим ово нису једини примери у којима се огледа губљење гласа х, већ их има много више и то веома разноликих. Некад су то примери у којима се показује губљење, а у другима се показује колебање у писању. што такође може показивати да се х у Константинову језику губило. Наводимо неке такве при мере: Silоadmiał место Siłоadmichał (глава 28, два пута у глави 31); Usmiasan место Usmihasan, односно Uzunhasan (три пута у глави 32, једанпут у тексту К); ојnу место hоjnу (глава 42); ufу место hufу (глава 41, 42); ufnica место hufnica (глава 33); aftоwanу место haftоwanу (гл. 23); nеambar и nеhambar (гл. 7); Karаassar место Karаhisar (гл. 32). Ако томе додамо и неколико примера из исто тако старих текстова P и А, примера у којима се мешају речи с х и без њега, слика ће бити потпунија. Ево и њих: Haladуn место Aladуn (глава 11), Silоhad место Silоad (гл. 28), Husmihasan место Usmihasan (гл. 32), Hоtman место Otman (крај предговора), Herакliusz и Erаkliusz (гл. VII).
Као што се види, наведени примери су врло разноврсни. Зато ће бити потребно да кажемо коју о њима.
Ту су најпре речи uf, aftоwanу место huf, haftоwanу. Ове две речи морамо издвојити због тога што њих срећемо и код других пољских [писаца Константинова времена. Тако смо их нашли у Институту за књижевна испитивања Пољске академије наука у грађи за Речник пољског језика XVI века. Има први пример пољски хроничар Марић Бјељски, има га и Лукаш Гурњицки. Код Бјељског смо нашли чак и реч нasłо без х, тј. asiо. Исто тако можемо рећи да се на крајњем југу Пољске, на Потхаљу, и данас у неким случајевима може чути веома слаб изговор гласа х, а може се и сасвим губити.[52] Па ипак примери које смо навели из дела Константина Михаиловићa показују много ширу особину, особину која није везана само за неке речи, него веома широку. Срећемо је у личним именима. И то је једно пољско, односно исто као и пољско, друго је турско: Michał, Hasan. Налазимо je у једном турском имену града: Karаhisar, као и у једној турској речи коју Константин преноси у свој текст: nеhambar. Онда долазе примери: huf, haftоwanу, hufhica, hоjnу. Tо cу све примери који се налазе у рукопису Z, а у каснијим рукописима cу преписивачи знали да cу то погрешно написане речи и исправљали cу их. У томе исправљању били cу нарочито "пажљиви" преписивачи рукописа P и А, јер cу поред исправака у случајевима када је то било разумљиво, почели да пишу понекад х и онде где тога х није било и где није требало да се пише. Taj један податак нам говори да cу они морали на много места убацити х где га у Константинову првобитном тексту није било, чим cу га унели и онде где га није требало уносити. Тако смо добили примере: Haladуn, Silоhad, Husmihasan, Hоtman.
Из свега овога могли бисмо закључити најпре ово: у Константинову тексту, у неким именима, пољским и турским, као и у неким пољским речима, запажамо да се губи сугласник х. Како је до тога дошло и како бисмо то могли објаснити? Чини нам се да би објашњење могло бити само једно.
Константин Михаиловић у своме матерњем језику вероватно није изговарао глас х, или га је изговарао тако слабо да га је при писању могао испуштати. Тако је у младости научио свој језик. Додуше, у томе има једна мала тешкоћа, која међутим не мора да се схвати као истинска тешкоћа. Наиме, ми немамо доказа да се још у то време губило х у нашим говорима. Досад је било примљено да се х у нашим говорима почело губити током XVI века. За то имамо доказа у нашим писаним споменицима. За раније време нема. Ми можемо nеtm само то да је доста разумљиво што писани споменици не дају доказа и о ранијем губљењу овога гласа. Дошло је отуда што cу писани споменици настали ипак испод пера писмених људи, "школованих", оних који cу знали како се пише, а нису допуштали себи вероватно да пишу онако како се говорило, те њихово писање није увек морало показивати особине простог народног говора. Ти писмени људи cу имали неко језичко образовање, па cу научено могли писати х у својим текстовима још дуго после његовог губљења у народним говорима. Ако би се дакле усвојила наша претпоставка, Константинов случај би говорио да се х у неким нашим говорима почело губити још у првој половини XV века. Отишавши после у Турску, Константин је и турске речи изговарао као своје, тј. с веома слабим сугласником х или без њега. За ову претпоставку говорили би примери као што cу Usmiasan и nеambar. Кад је пак прешао у Пољску, он је и пољске речи изговарао на свој начин, тј. опет без х. Tо је сасвим разумљиво и често се чује код простијих људи кад науче да говоре који страни језик. Константин је сигурно знао добро да говори пољски, у то не треба сумњати. Али је у његову изговору морала остати фонетска особина његовог матерњег језика: слаб изговор сугласника х или његово потпуно губљење. Додајмо да он није оceћaо разлику између ch и h, jep ту разлику нису оceћали тада ни Пољаци. И данас cу то само два графичка знака за један глас. Тако онда треба протумачити све оне остале примере. Кад је Константин сео да пише, на пољском наравно, он је свакако знао пољски начин писања, мада то баш није било обично, jep cу Пољаци до тога времена прозне ствари писали углавном на латинском. Али Константин пише дело за широке народне масе пољске, он је свестан намене свога дела, и зато га пише језиком разумљивим и приступачним за те масе. A то je пољски. Али онај његов начин пољског изговора прокрада се местимично и у сам његов писани текст. То се ређе догађа, он зна где треба писати х, баш као што и ми сада знамо, али га понекад понесе изговор и он се заборави. Тако ће типично пољске речи, које смо навели, написати у више махова без сугласника х. Тако ће Michał постати Miał, huf постаће uf, haftоwanу постаће aftоwanу, hоjnу поcтaћe оjnу итд.
Можда je у Константинову оригиналу било много више оваквих примера, па cу их каснији преписивачи исправили, онако како cу поступили и с примерима које смо ми навели, али cу се они ипак сачували у најстаријим преписима. Пре за дело преписивача требало би примити и оне примере из рукописа P и A у којима налазимо х и онде где не би требало да буде.
Из свега овога излазио би закључак да је Константин морао писати на пољском. Да је он писао на српском, па да cу пољски текстови само преводи, не би се могла у чисто пољским речима одразити фонетска особина српског језика. То се могло десити само ако претпоставимо да је Србин ca својим фонетским говорним особинама писао на пољском. Ми смо ово мишљење једном вeћ изнели доста давно.[53]
Још једна ствар би говорила да је Константин Михаиловић писао на пољском.
У рукопису Z има неколико речи написаних грчким писменима. То cу све турске речи које значе или каква звања или cу пак то лична имена. Нема никакве сумње да је те речи писао на тај начин сам Константин. И то би се могло објаснити на овај начин. Кад је отишао у Турску, он је сигурно учио да пише турске речи грчким писменима, а свакако је тада научио и грчки језик. Такво писање турских речи је било сигурно лакше свима његовим друговима а и њему него да су се служили арапским начином писања. Зато смо сигурни да је у овом свом тексту неке турске речи написао грчким писменима лично он. Постоји чак претпоставка - заснована баш на овим речима - да је можда Константин писао своје читаво дело на пољском али грчким писменима.[54] Још је Јагић изразио сумњу у ову могућност, као што смо већ показали. Нама та претпоставка изгледа невероватном из овог разлога. Да је тако било, онда би каснији преписивач преписивао Константиново дело, односно транскрибовао би га латиницом у потпуности, не би имао разлога да с°м¾ нµºолико турских речи остави у грчкој транскрипцији, и то не случајних речи, него баш неколико речи које значе службеничка и војничка звања, као и три лична имена. Јасно је да je то био неки систем. Ми мислимо да је Константин за свога припремног рада, "школовања", у Турској турска имена и звања научио да пише грчким писменима. Па се то показало и у овом његовом тексту. Међу тим речима има особито једна на којој желимо да се зауставимо. У 36. глави Константин говори како је цар нешто наредио "τηυρειησματωβη". Из каснијег текста видимо да се та личност по занимању назива θετρειησματ je у првом случају уствари пољски наставак -ωβη за датив сингулара. Већ по претпоставци Ј. Лосја тај и такав наставак није могао да допише пољски преписивач, јер он није био никако вичан грчком писању. Види се то по томе што је грчка слова лоше преписивао, очевидно их је прецртавао. То све најбоље показује завршна реч Τελλος. Он није знао шта та реч значи, а није био сигуран да је добро прочитао прво слово, пa je на маргини додао: "Finis, можда Σελλος?". Значи да је реч θετρειησματ с пољским наставком -ωβη) била тако написана и у тексту с којег је овај преписивач преписивао. Да ли је то могао бити српски текст? Свакако да не. Да је био текст српски и у њему грчким писменима написана она турска реч, датив сингулара не би могао имати онај наставак. Значи да је онај датив сингулара написан грчким писменима био саставни део пољскога текста. A то би такође говорило да је Константин писао на пољском и да су нама познати пољски текстови само преписи, а не и преводи са српског.
За ову нашу тврдњу говорио би и онај већ спомињани десетерац: "jeden wiedzie, а na drugiem jedzie".
Како je могао постати овај десетерац у пољскоме тексту? Ми не мислимо да га је Пољак могао написати, јер он не би себи допустио да начини ону већ спомињану граматичку грешку, коју су каснији преписивачи исправљали, него би место "jeden wiedzie" написао "jednegо wiedzie". Међутим, ако примимо претпоставку да је Константин своје дело писао на пољском, онда би и ово било разумљиво и могло би се овако објаснити. Константин је оceнaо у ушима ритам нашега десетерца. Можда је многе ствари из свога дела он раније препричавао, односно рецитовао или можда гуслао у десетерцима. Кад је пак то исто писао на пољском, њега је понео десетерац толико да је начинио чак и граматичку грешку. Према томе, такав десетерац могао је пачинити само Србин пишући пољски, а никако Пољак преводећи било какав текст са српског на пољски.
То су наши разлози за тврдњу да је Константин Михаиловић своје дело писао на пољском. Ми можемо зажалити што нам чињенице намећу такво мишљење, али не мислимо да је и тиме ма шта изгубљено, јер је то само једна истина више о Константину Михаиловићу.
Када нам је пре двадесет и неколико година професор Станоје Станојевић препоручио да преведемо дело Константина Михаиловића, рекао нам је и како да поступимо при превођењу, тј. да не правимо обичан превод, јер је сваки превод и тумачење, него да дамо превод који ће бити по могућности чист пренос речи, дакле до најдаљих могућих граница дослован превод, који би послужио највише томе да наши историчари, уз помоћ тог нашег превода, могу сами да читају и анализују Константинов текст. Зато се овај наш превод не сме читати као обичан и самосталан превод, него само као помоћ при читању текста оригинала. Ми смо се старали да наш превод да слику оригиналног текста, да се текстуалне неповезаности у оригиналу виде и у преводу, да се бесмислице у оригиналном тексту (јер и њих има) одбију и у нашем преводу. То се није увек могло постићи, али се ипак у највише случајева постигло.
Што се тиче пољског текста, ту смо дали потпуно без икаквих измена текст који се и како се налази у издању Јана Лосја. И варијанте су дате онако како су код њега штампане. Као што ће читаоци одмах и сами запазити, те варијанте су у већини случајева ортографске природе. Тада смо их остављали да читалац помоћу њих види какав је био начин писања појединих преписивача. Друге су варијанте оне које мењају смисао основног текста. Кад год је било могуће, преводили смо тада одвојено и варијанте. Оне су каткад такве да се тек помоћу њих може ухватити прави и правилан смисао неке реченице. Надамо се да ће неке напомене бити корисне читаоцима пре но што приступе читању самога текста и превода.
Мада је најстарији пољски рукопис Z најпотпунији и у сваком погледу најбољи, у њему понекад изненађују нека места која показују скоро потпуну непажњу или неукост преписивача. Они каткад преписују текст тако да он губи скоро сваки смисао. При превођењу старали смо се да та места таква и остану, тј. као бесмислице, јер бисмо иначе могли нетачно представити саме текстове. Нека таква карактеристична места морамо овде навести и истаћи, да би се схватило у којем правцу та погрешна преписивања иду. И како би се овим нашим преводом требало служити.
Дајемо само прегршт таквих примера.
На крају XXI главе читамо овакав текст:
"A tedu też wszytkie w więzienie Cesarskie przypuszczono" (тј. А тада су сви исто тако у царску Тамницу пуштени), што нема никаква смисла. У текстовима KPA међутим место оног "w więzienie" стоји "więźnie". И смисао се мења овако: "А тада су исто тако сви царски сужњи пуштени".
У глави XXII, у претпоследњем пасусу стоји: "co się nam nigdu nie stawało od paszych przodków" (тј. што нам се никада није дешавало од наших предака) - што нема никаква смисла. По тексту K видимо да би ту требало да буде место "наших" "ваших", што би имало много више смисла, а још најбоље ће одговарати ситуацији оно што читамо у текстовима P и А, где је написано "од твојих".
У првом пасусу XXXII главе стоји ово: "wstąpił sam Cesarz pa pierwszą jedną nogą" (тј. стао je сам цар на прву једном ногом). У K ту читамо "napierwszej" (тј. најпре), што такође не одговара много читавој мисли, а зато у текстовима P и A имамо на томе месту "na jegо piersi" (тј. на његове груди), што је једино правилно и сасвим разумљиво. - Претпоследњи пасус XXXVI главе почиње по Z овако: "A w tem żałował Cesarz jednego Greka" (тј. и у томе je пожалио цар једнога Грка), што нема смисла. Међутим, текстови KPAW имају на томе месту глагол "zawołał" (тј. позвао је), што једино може бити тачно. - У првом пасусу XXXIX главе стоји ово: "jeno sama dwa w ipem gniazdu" (тј. и то само ова двојица у другом гнезду), што према контексту очевидно нема смисла. Текстови KPAW имају на томе месту: "w jednym gmachu" (тј. у једној згради). - У првој реченици последњег пасуса XLV главе текст Z има и ово место: "a działa z inemi potrzebami od morza odciągnąć" (тј. а топове с осталим прибором да одвуку од мора), што нема никаква смисла према осталом тексту. Објашњење нам дају међутим текстови K и A који на томе месту имају "od muru" (од зида) уместо "od morza", а текст W "od murуw" (од зидова), што je понајбоље. - У VII глави Z има и ово место: "Michał burzącu dusze" (тј. Михаило што руши душе). Текстови пак KPA имају на томе месту "biorący" (тј. што односи), што је свакако тачно. - Глава XXI завршава се овом реченицом: "A tak się ta szczęsna fila dokonała" (тј. и тако се овај срећни тренутак завршио). Текстови KPA имају на томе месту "bitwa" (тј. битка, бој), а L и M имају "wojna" (тј. рат), што једино може имати смисла, а никако она "fila" (тј. тренутак) из текста Z. - У првом пасусу XXI главе читамо и ову реченицу: "kazał zasię nazad wozu kopać" (тј. наредио je да се кола назад копају). У тексту K имамо на томе месту не глагол "kopać", него глагол "cofać" (тј. повлачити, враћати), а у текстовима P и A имамо "nawrуcić" (тј. окренути), што све има смисла, док "kopać" из Z нема никаквога. - Ситнијих омашака има пуно. Неке од њих је лако опазити, али неке могу да буду и сметња доброме разумевању текста. Тако ће скоро сасвим обично бити кад место "ten" (тј. овај) стоји "tam" (тј. тамо), или место "chora" (тј. болесна) стоји "chowa" (тј. чува), или "jednо" (тј. само) место "jezdne" (тј. коњанике), или "cesarzоw" (тј. царева) место "czasуw" (тј. времена), "nic nie wiedząc" (тј. не знајући ништа) место "nic nie wiedział" (тј. ништа није знао), "doświadczając" (тј. искушавајући) место "do Zweczaju" (тј. у Звечај), "pułtоrem przуmierzu" (тј. примирју и по) место "po wtуrem przumierzu" (по другом примирју), "zakоliarz" (што не значи ништа) место "za kоłacz" (тј. за колач, за награду).
Каткад су тешкоће много већe. Тако се дешавало да је за једну реченицу требало једној речи тражити прави облик у једним рукописима, а за другу у другим да бисмо како тако ухватили прави смисао бар по варијантама. Ево само једног примера за то. У XXXIX глави, око средине другог пасуса, налази се оваква реченица: "wwiązawszy gdzie się zachowa". Ово ни на који начин не би могло да се разуме, па ни преведе. Текстови PAW место прве речи имају "wуjąwszу" (тј. изузевши). Али ни то није довољно да се текст добро разуме. Међутим текст W има место "gdzie" (тј. где) - "gdy" (тј. када). И тек тако комбинован текст може дати неки смисао. То би се онда могло реконструисати као "wyjąwszy gdy się zachowa" што би се превело ca: "осим ако се понесе (покаже)".
Да су преписивачи текста Z свој посао обављали са врло мало пажње сведоче нарочито њихове транскрипције имена. Чини нам се да је много већи број имена написан рђаво него добро. Зато је за свако име у тексту Z потребно тражити прави облик у другим текстовима. Само кад су имена у питању, ту је тешко рећи кога треба кривити: преписиваче текста Z или можда оног преписивача са чијег су преписа они преписивали? A на то је тешко одговорити. Једно је ипак важно и сигурно: првобитни Константинов текст није био тако рђав у томе погледу да би се могло претпоставити да су то његове грешке. A ево зашто тако мислимо. Чешки текст М, као што је показало испитивање Ј. Лосја, старији је од текста Z. A у њему су имена скоро потпуно добро преношена. На ово скрећемо пажњу и свима онима који се буду служили овим текстовима Константинова дела.
***
Иако смо уверени да је Константин Михаиловић ово своје дело писао на пољском језику, оно има вишеструку важност за нас. Најпре као историјски извор. Tо је несумњиво и јасно. Онда као пресек наше народне традиције у једном одређеном тренутку. Затим као књижевна творевина једног од "наших на страни". Ми о тим писцима такође морамо водити рачуна. Поготову кад су у питању овако стари периоди наше књижевности, која нема на претек књижевних дела, и још кад је у питању овако значајно књижевно дело. Најзад, за нас је дело Константина Михаиловића важно и по језичком материјалу који нам пружа. Показали смо већ нешто тога материјала кад смо говорили о губљењу гласа х. Taj материјал би нам могао послужити за сигурније одређивање старости ове појаве у нашем језику. A то je важно. Таквог материјала немамо много на другим местима. Или га имамо врло мало. Можда би се у Константинову делу нашло понешто и за питање речника нашег народног језика. A још више за синтаксу нашега језика XV века. Константин je, пишући на пољском, мислио на српском на простом српском језику, пa je већ готове српске реченице преносио на пољски. Тако се бар нама чини. Ту бисмо се онда срели са српском народном реченицом, које некамо код наших писаца тога времена или је имамо врло ретко, зато што су писали наученим вештачким језиком, који је свакако имао такву и синтаксу. Тиме би Константинов текст добио улогу и при проучавању синтаксе нашег језика. У то не сумњамо. Али све то показаће - надајмо се - касније студије. Дело Константина Михаиловића треба тек проучавати, оно то у сваком погледу заслужује, па ће се онда видети шта нам све може пружити.
Ђорђе Живановић
[1] Gazeta Poranna 1840, br. 32 (додатак).
[2] Jocher Adam, Obraz bibliograficzno-historyczny literatury i nauk w Polsce III, 263.
[3] Tygodnik Literacki 1840, br. 8; Orędownik 1841, br. 43.
[4] Wisznievski M., Historya literatury polskiej, IV, 1842.
[5] Orędownik Naukowy 1843, br. 16, str. 128.
[6] Trębicki Wladyslaw, Uwagi pad wydaniem warszawskim Pamiętników Janczara. Biblioteka Warszawska 1845, III, 229-296.
[7] Maciejowski W., Piśmiennictwo polskie od czasów najdawniejszuch aż do roku 1830. 1851, I, 362.
[8] Rozprawy Wydziału historyczno-filozoficznego PAU, XL, 1900, 282-6, као и у књизи Studja geografczno-historyczne, 1925, 129-134.
[9] Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 1933, XIII. 203-205.
[10] Pamiętniki Janczara (Kronika Turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału Filologicznego PAU. 1912, LI, 1-72.
[11] Нав. дело, стр. 51.
[12] Archiv für slavische Philologie 1913, XXXIV, 279-281.
[13] Časopis Muzea Královstvi Českého 1912, LXXXVII 424-454.
[14] Časopis Muzea Královstvi Českého 1912, LXXXVII 424-454.
[15] Pamiętnik Literаcki 1913, XII, 351-354.
[16] Kwartalnik Historyczny 1913, 365-370.
[17] Przegląd językowuch zabytków staropolskich do r. 1543. Kraków 1915, 300 - 301.
[18] Slavia 1923-4, II, 310-326.
[19] Slavia 1922, I, 144.
[20] Korbut G., Literatura polska, 1929, I, 104.
[21] Pamiętnik Literacki 1952, XLIII, засебан отисак, стр. 1-31.
[22] Историја Срба, 1952, II, 376.
[23] Прилози за књижевност, 1933, XIII, 203-205.
[24] Радонић Ј., Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Споменик САН XCV, 1942, 234-235.
[25] Нa ком je језику Константин из Островице писао своју хронику. Прилози за књижевност 1934, XIV, 174-180.
[26] Историја Срба, 1952, II, 376.
[27] Łoś Jan, Pamiętniki Janczara. Rozprawy 1912, LI, 55.
[28] Slavia 1923-4, II, 310-326.
[29] Litertura polska I, 104.
[30] Pamiętnik Literacki 1952, XLIII, засебан отисак, стр. 1-31.
[31] Historia Polski. Pod redakcją T. Manteufla. Warszawa 1958. 1-2, 190-192.
[32] Jireček J., Rozprawy z oboru historie, filologie а literaturu. Ročnik prvni. 1860, str. l.
[33] Гласник СУД, 1865, XVIII (I), стр. 30.
[34] Историја Срба 1952, II, 376.
[35] Časopis Muzea Královstvi Českého 1913, LXXXVII, 204.
[36] Динић Михаило, Из Дубровачког архива. Издање САН. 1957, I, 88.
[37] Łoś J., Pamiętniki Janczara. Rozprawy LI, 51.
[38] Miklošich Fr., Monumenta serbica, 1858, стр. 144.
[39] Хаџи-Васиљевић Јован, Драгаш и Константин Деjановићи и њихова држава. Београд 1902, стр. 46.
[40] Мишковић Јован, Косовска битка, с картом и плановима. Београд 1890.
[41] Гласник ДСС, 1862, XV, 278.
[42] Гласник СУД, 1866, XIX, 13.
[43] Историја Срба, 1952, II, 376.
[44] Станојевић Cтаноje, Лична имена и народност у Србији Средњега века. Јужнословенски филолог, 1928/9, VIII, 151-154.
[45] Радонић Јован, Критовул, византијски историк. Глас САН 88, 1930, 74.
[46] Jоrga N., Gecschichte des оsmanischen Reiches. II, 30. Исто тако и код Јиречека у Историји Срба, I, 378.
[47] Историја Срба, 1952, II, 297.
[48] Годишњица Николе Чупића 1884, VI, 234.
[49] Некоји подаци из мађарске литературе за датирање наше народне поезије, Прилози проучавању народне поезије, 1937, IV, 27-35.
[50] Ćirlić Вr., нав. дело, стр. 20-21.
[51] Przegląd językowych zabytków staropolskich do r. 1543. Kraków 1915, 300-301.
[52] Urbańczyk Stanisław, Zarys dialektologii polskiej. Warszawa 1953, 22.
[53] Прилози за књижевност 1934, XIV, 174-180.
[54] Łоś J., нав. дело, 63.