Projekat Rastko : Poljska : Istorija

Đorđe Živanović

Predgovor spisu
Konstantina Mihailovića
"Janičarove uspomene ili turska hronika"

Konstantin Mihailović iz Ostrovice

Život Konstantina Mihailovića

Ostrovica

Poreklo i lik Konstantina Mihailovića

Delo Konstantina Mihailovića

Na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao

O ovom izdanju

Napomene

Konstantin Mihailović iz Ostrovice

Život je bio veoma štedar prema Konstantinu Mihailoviću, Srbinu iz Ostrovice, i pružio mu mogućnost, ne uvek prijatnu, da okusi mnoge bede i iskušenja, da prođe kroz mnoge mene, da oseti mnoge životne krajnosti, da doživi što je malo ko mogao doživeti, sem valjda bogatstva i dostojanstava, a možda se potkraj života bar unekoliko i toga okrznuo, tako da bi se malo koji književnik u svetskoj književnosti mogao pohvaliti da je u tome pogledu bio bogatiji od ovog našeg zemljaka. Posle svih doživljaja i promena, koji su katkad bili veoma opasni, pravo je čudo što je uspeo sve to da preturi preko glave, da doživi ipak dosta duboku starost i da tada nekako pred svojom savešću načini konačni obračun, koji je evo dopro sve do nas. Obračun je to bio zato što je Konstantin Mihailović bio u više mahova prisiljen da menja gospodare i da se u više navrata bori za ono za šta nikako nije ocenao ni oduševljenje ni raspoloženje. U toj borbi između želja i neminovnosti, Konstantin Mihailov je uspeo da se održi i da njegov stav i njegova borba ipak budu časni, ma kako često osećao grižu savesti što postupa onako kako ga prilike prisiljavaju da postupa. To on u više mahova ponavlja, jer mu je bilo stalo da svoje postupke opravda neminovnošću. Zato kažemo da je njegovo delo ustvari njegov obračun sa savešću.

Konstantin Mihailović je živeo u XV veku, negde u poslednje tri četvrti njegove. To je bio vek velike prekretnice u životu balkanskih naroda. Možda je ova činjenica najviše doprinela da je njegov život bio tako raznovrstan i tako bogat najčudnijim unutrašnjim i spoljašnjim sukobima. On je ne samo svedok nego i aktivni učesnik u mnogim događajima koji se mogu smatrati za veoma značajne kako u istoriji srednjevekovne Srbije, tako i u istoriji čitave Evrope XV veka. On je borac pri zauzimanju Carigrada 1453, i to se on, hrišćanin, dobar Srbin, čak patriota, bori u vojsci jednog hrišćanskog despota, srpskog despota, koja je morala da pomaže Turcima pri osvajanju Carigrada, metropole hrišćanstva u Evropi. On se teši jedino time da njegova pomoć i pomoć njegove srpske pane ne bi mnogo doprinela pobedi turskoj da nije bilo drugih većih i jačih razloga. Uskoro posle toga, Konstantin Mihailović, raniji borac za turska osvajanja, pri propasti Srbije dopašće turskoga ropstva, pokušaće da ga se oslobodi, ali će mu nemilosrdna sila sabiti strah u kosti i uveriti ga da je besmisleno na taj način boriti se protiv tako velike sile kakva je turska. On je osetio i svoju ličnu ništavnost. A možda je uvideo i nešto što je bilo neka vrsta njegova otkrivši da ta sila nije slučajno postala tako velika, nego da u njoj ima nešto što se njemu više svidelo nego u njegovoj srpskoj zemlji do njene propasti. On je svedok svih razmirica i nesloga među srpskim velikašima. On zna da je to bilo najveće zlo. I da je zbog toga zla došlo do propasti Srbije. I ne samo Srbije nego i ostalih srpskih doskora samostalnih i slobodnih zemalja. A Turska je snažna i neustrašiva. Ali je snažna ne samo zato što je velika, nego zato što se u toj državi i osobito u turskoj vojsci ništa ne dobija po nekom nasleđu, već sve po ličnoj zasluzi. Nije li za Konstantina Mihailovića bilo otkriće kad je uvideo da u turskoj vojsci i sasvim sitan čovek, nepoznat i neznatan čovek, čak dojučerašnji rob, može da dospe do velike časti i do visokih funkcija u državnom i osobito u vojnom aparatu ako lično stekne zasluge? Zato se ne treba čuditi što ćemo i njega, dobrog Srbina, koju godinu pošto je dopao u tursko ropstvo, videti kao turskog vojnika, i to kakvog vojnika: elitnog, sultanskog janičara. A uskoro posle toga i kao janičarskog oficira. Svakako nižeg čina, ali tek oficira, čim je mogao da bude samostalni zapovednik jednoga grada, ma kako ovaj bio malen. Kao janičar bopiće se Konstantin Mihailović čak i u Bosni protiv Stevana Tomaševića 1463. godine. Zakrvaviće njegovo srce zbog toga, bol će mu obuzeti dušu, ali je tako moralo biti. On pokušava doduše bar donekle da pomogne svojoj braći i da ih obavesti o opasnosti koja im preti, ali oni ne veruju njegovim rečima. Kada međutim iste te godine Mađari upadoše u Bosnu i napadoše i na njegovu malenu tvrđavu, on se nikako ne misli predavati, iako je svestan da se bori na turskoj strani protiv hrišćana. On i tu borbu smatra za časnu borbu i tako je i završava. On sada brani svoju, tj. tursku vojničku čast. Tek kada se više nije moglo izdržati, kada se uverio da njegova odbrana ne može više imati nikakva smisla ni opravdanja, on polaže oružje, svestan da je svoju vojničku dužnost obavio časno do poslednjeg trenutka i do poslednje mogućnosti. On je srećan na kraju što se ponovo našao među hrišćanima, ali je još srećniji što to nije uspeo na kakav nečastan način, nego kao ispravan i pošten ratnik, pa makar i branilac polumeseca. Jer se sultanu zakleo na vernost. I ostao je veran toj svojoj zakletvi dokle god je to bilo moguće. Mađarsko ropstvo je izgleda brzo izbegao, a onda mu je savest naložila da napiše delo o Turskoj, o njenoj upravi i njenoj vojsci, da bi pokazao koliko je bilo pravilno i dobro rešenih pitanja u toj vojsci, ne samo zato da bi opravdao svoj udeo u njoj, nego i zato da bi je ponekad izneo kao uzor razjedinjenoj i rasparčanoj Evropi, koja je brzim koracima srljala ako ne u potpunu propast, a ono na svaki način u veoma teške poraze. I ne samo da je Konstantin Mihailović tada napisao delo o Turskoj, nego i o Srbiji, u željenoj svojoj otadžbini, i o sebi, ukoliko se i njegov život uklopio u zbivanja i krupnije događaje toga vremena.

Od Konstantina Mihailovića je ostalo samo jedno delo. I baš kao što je on imao raznovrstan i bogat život, kao što je on menjao gospodare i zemlje, a ipak ostao eckućnik i lutalica, tako je nekako i njegovo delo nastavilo avanturistički život svoga stvaraoca. Jer je i život ovoga dela sličan istinskoj avanturi kakvoga beskućnika i lutalice.

Delo Konstantina Mihailovića bilo je veoma popularno onda kada je postalo, a to je bilo potkraj XV veka, jer se u njemu govorilo o Turskoj. A Turska je u to vreme bila glavna opasnost koja je pretila Evropi. Nije onda nikakvo čudo što se ovo delo i tokom XVI i XVII veka mnogo prepisivalo i prevodilo. Iz tih vremena doprli su do nas tekstovi češki i poljski, različiti po obliku, različiti po mnogim pojedinostima, a ponekad i po čitavim poglavljima. Na jednome mestu našla se zabeleška da je postojao neki latinski tekst ovoga dela, a na drugom pak mestu imamo tvrdnju da je postojao i jedan tekst pisan ćirilicom. Svi ovi podaci svedoče o velikoj popularnosti Mihailovićeva dela, a osim toga povećavaju zabune i zablude oko osnovnog pitanja: na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao ovo svoje delo. Jer sve do današnjega dana čini nam se da se to ne zna pouzdano, i to zato što se - kao za pakost - originalni Mihailovićev rukopis nije sačuvao. Kad bi se međutim rešilo ovo pitanje, onda bi bilo rešeno i drugo, isto tako važno, a možda još i važnije od prvoga: kojoj književnosti delo Konstantina Mihailovića pripada. Kao što se vidi, ostalo je široko polje za nagađanja i pretpostavke. One nisu vezane samo za ova dva osnovna pitanja, nego i za treće, takođe vrlo važno: kakav je najverovatnije mogao izgledati originalni tekst Konstantina Mihailovića, jer se tekstovi koje imamo sačuvane ne slažu u svemu, neki su sa izvesnim očevidnim manjim i većim prepravkama i dopunama, a neki su verovatno dosta slobodne prerade, pa zato čovek treba i u tome pogledu biti veoma oprezan, jer mu se može desiti da upotrebi deo teksta koji ne odgovara najstarijim rukopisima Mihailovićeva dela.

Eto tako delo Konstantina Mihailovića nastavlja lutalački život svoga tvorca. Poljski istoričari književnosti uglavnom smatraju da je Konstantin Mihailović pisao na srpskom, pa zato njegovo delo ne unose u istorije poljske književnosti. Naši istoričari književnosti međutim primaju mišljenje nekih naših istoričara da je on pisao na poljskom, pa ga zato ne smatraju srpskim književnikom i ne unose u naše istorije književnosti. I ne spominju ga uopšte. Tako je Konstantin Mihailović do dana današnjeg ostao - beskućnik. Međutim, ma kako bilo definitivno rešeno pitanje jezika originala Mihailovićeva dela, mi smo dužni da ga bolje upoznamo i da ga unesemo u istorije naše književnosti, pa bilo kao srpskog književnika - ako bismo primili pretpostavku da je on pisao na srpskom - ili kao jednog od "naših na strani", kao jednog od onih naših ljudi koji su jednim svojim delom vezani za jednu drugu književnost. I u jednom i u drugom slučaju Konstantin Mihailović zaslužuje da se njime ozbiljnije i više pozabavimo. Ovo naše izdanje njegova dela na poljskom sa naporednim srpskim prevodom ima za cilj da ga približi našim čitaocima, a ne sumnjamo da će onda i studije o njemu postati bogatije i plodonosnije, te bismo se mogli nadati da će mnoga dosada nerazjašnjena pitanja s njim u vezi postati jasna. Ovaj naš predgovor treba da ukaže na niz problema vezanih za ime Konstantina Mihailovića i njegovo delo, na neka pitanja pak da pruži i nešto podrobnije a možda i tačnije odgovore. Podvlačimo da će nerešenih pitanja i posle ovoga ostati još uvek na pretek. Naša je želja da delo Konstantina Mihailovića privuče pažnju naših naučnih radnika ne bi li se na taj način rešila i ona pitanja koja dosad nisu mogla biti rešena. Jer on to svakako zaslužuje.

***

Konstantin Mihailović nije bio kod nas nepoznat. Još 1865. godine izišao je prevod njegova dela u Beogradu. Tada je naime Janko Šafarik preveo ovo delo na srpski sa češkog i štampao ga u Glasniku Srpskog učenog društva, knj. XVIII, str. 25-188, ca ovim dugačkim naslovom: "Mijaila Konstantinovića, Srbina iz Ostrvice, Istorija ili ljetopisi turski, spisani oko godine 1490", a unutra, u samome tekstu, naslov je glasio: "Turska istorija ili kronika, verno i istinito spisana od nekog Srbina ili Bošnjaka, zvanog Mijailo Konstantinov iz Ostrovice, kog su Turci negda zarobili i međ janičare dali". već po samoj stilizaciji vidi se da je ovo poslednje bilo pravi naslov dela.

Šta su sve Srbi mogli saznati iz ovoga prevoda i napomena uz njega?

Janko Šafarik je uz prevod dao i poveći obaveštajni, "objašnjavajući" predgovor u kojem je pokušao da predstavi srpskim čitaocima pisca ovoga dela.

Na prvi pogled već pada u oči da Šafarik Konstantina Mihailovića naziva ili Mijailo Konstantinović ili Mijajlo Konstantinov. Otkuda to dolazi? Ako pregledamo malo njegov predgovor, mnoge će nam stvari biti odmah jasne.

Šafarik je najpre ustvrdio da je ovaj naš pisac - zovimo ga mi i dalje Konstantinom Mihailovićem, a kasnije ćemo objasniti zašto to činimo - pisao svoje delo "izvorno u Poljskoj i na poljskom jeziku, no to je tako i ostalo u rukopisima sve do našeg vremena, ali je još u 16-tom veku na češki jezik prevedeno i u Češkoj napečateno bilo pod naslovom: "Historia neb kronuka turecka, od neuakeho Rbca neb Vosnjbka jmenem Michala Konstantuna z Ostrovice, nĕkdu od Turkuov zajateho a mezu Jencare daneho, wěrne a pgawě sepsana. A wudana od Alexandga Aujezdskeho w Lutomišli leta 1565".

Time je Šafarik rekao da je delo našega Konstantina Mihailovića prevodio sa spomenutog ranog češkog izdanja. Mi znamo međutim da je taj tekst dosta drukčiji nego ostali tekstovi, pa je zato uvek moralo biti nezgodno služiti se njime i pozivati se na njega kao na istorijski izvor. Ali to je drugo pitanje. Za taj češki tekst je Šafarik tvrdio isto tako da je ustvari prevod s poljskog. To svoje tvrđenje zasnovao je na literaturi koju je tada imao pri ruci. A evo koja je to bila literatura. To je bilo najpre jedno poljsko izdanje Mihailovićeva dela. To je prvo poljsko izdanje ovoga dela, štampano u Varšavi 1828. godine i nosilo je naslov Pamiętpiki Japczara Polaka. Šafarik se više puta poziva na ovo izdanje, ponekad iz njega navodi mesta kojih nema u njegovu češkom originalu. Jedino što nije rekao to je tvrdnja poljskog izdavača da je pisac ovoga dela bio "Janičar Poljak", kako u naslovu piše. Šafarik čak neće da navede ni ceo poljski naslov dela da se ne bi iz njega to videlo, nego kaže da naslov na poljskom glasi Pamiętpiki Japczara. Doduše, neko bi mogao pomisliti da je možda Šafarik imao drugo izdanje poljsko, u kojem je u naslovu načinjena popravka i ono "Polaka" izbačeno, ali po svemu izgleda da je on imao baš prvo izdanje. Šafarik tekst ovog poljskog izdanja smatra za Konstantinov original. Zbog toga nam je malo čudan jedan njegov postupak. On je jasno video da se tekst toga poljskog izdanja na više mesta znatno razlikuje od češkog teksta, koji on prevodi, pa ipak čitavo delo skroz prevodi prema češkom izdanju, ne unoseći čak ni one izmene koje je mogao učiniti prema poljskome tekstu, nego se na neke razlike poziva samo u predgovoru. To bismo mogli razumeti samo tako ako bismo pretpostavili da Šafarik poljski tekst nije ni imao u rukama, nego da je o njegovim osobinama govorio samo onoliko koliko je našao u jednom radu Josifa Jirečeka o Konstantinu Mihailoviću. Bio je to članak Josifa Jirečeka štampan u njegovu zborniku radova pod naslovom Rozpravu z oboru historie, filologie a literaturu, sveska prva, izdatom u Beču 1860. godine. Mi ćemo se kasnije duže zaustaviti na ovom Jirečekovom radu, jer je on značajan za proučavanje našega pisca, sada pak spominjemo samo ono što je upotrebio Šafarik za svoj predgovor i što je preneo srpskoj čitalačkoj publici. Šafarik je tu rekao da je Konstantin Mihailović, odnosno po njemu Mihailo Konstantinović, rodom iz rudničke Ostrovice, da je rođen oko 1430. godine, da je "od roditelja boljeg stanja". Onda dalje priča pojedinosti iz Mihailovićeva života koje je našao u samome delu. Na kraju će pretpostaviti, za Jirečekom, da je naš pisac boravio neko vreme u Češkoj i Moravskoj, a da je onda prešao u Poljsku, gde je dobio i plemićku titulu. Konstantinovo pričanje i Šafarik je, opet za Jirečekom, upoređivao s onim što je o Turskoj pisao Hamer u svojoj istoriji ove zemlje (Geschichte des Osmanischen Reiches), kao i nemački istoričar Engel (Šafarik ga naziva Engels) u svojoj istoriji Srbije. Najzad, prema Jirečeku će Šafarik spomenuti i podatke o drugim rukopisima Mihailovićeva dela, koji su pronađeni u Poljskoj i o kojima je bilo pisano u literaturi o tome predmetu.

Ta su i tolika znanja imali Srbi o Konstantinu Mihailoviću dugi niz godina. I zvali su ga za Šafarikom, odnosno za imenom piščevim u češkome tekstu, Mihailom Konstantinovićem. Rekli smo već da se u naslovu poljskoga izdanja od 1828. Mihailovićevo ime ne spominje.

Šafarikov prevod su uglavnom mogli upotrebljavati i upotrebljavali naši istoričari sve do najnovijih vremena. Zato će mnogi od njih sve do poslednjih godina da ga nazivaju tim pogrešnim imenom, sve do Vladimira Ćorovića, koji će ga pod tim imenom spominjati u svojoj Istoriji Jugoslavije (1933). Ovim. Mihailovićevim tekstom služiće se i Stevan Sremac onda kad je pisao neke od svojih pripovedaka u zbirci Iz knjiga starostavnih. Ko se odatle ne seća njegovih pripovedaka Zaboravljeni Obilići ili Smrt cara Lazara? U ove svoje pripovetke unosi Sremac čitave rečenice iz Mihailovićeva dela, što sam kaže, a te rečenice obično štampa drukčijim slogom da bi se razlikovale od njegova teksta.

Naši istoričari, stariji i noviji, bogato su se koristili delom Konstantina Mihailovića kao istorijskim izvorom. Ali se mi ne moramo na toj literaturi zadržavati. Nas zanima samo ono što je pisano o samom Mihailoviću. Ta se literatura tokom prošloga i našega veka dosta razvila i mi ne možemo ravnodušno proći pored rezultata njenih. O Mihailoviću su uglavnom pisali Poljaci, pokušaćemo u najkraćim crtama da prikažemo kako su se znanja o Konstantinu Mihailoviću razvijala od samih početaka pa sve do današnjih dana kroz studije i rasprave i šta bi se od svega toga moralo i danas primiti kao verovatno i ubedljivo. Ovaj pregled pokazane nam isto tako koji su glavni problemi ostali nerešeni u vezi s našim piscem i njegovim delom, kako se do tih problema došlo i kakvi su pokušaji činjeni da se oni reše.

Već po onome što je Šafarik u svome predgovoru uz prevod rekao vidi se da je Mihailovićevo delo prvi put štampano na češkom 1565.

On zatim spominje i poljsko izdanje od 1828, a zna da je to izdanje ponovljeno 1857. Osim toga, Šafarik spominje - kao što sam kaže: prema Jirečeku - da postoje još dva poljska rukopisa. Iz ovoga se vidi da je već tada bilo jasno da je Mihailovićevo delo u svoje vreme bilo veoma popularno, čim se tako često prepisivalo i prevodilo. Prema Jirečeku je Šafarik tvrdio da je češki tekst prevod s poljskog. A onda je rekao i to - opet prema Jirečeku - da je poljski naučnik "slavni Kuharski" (tj. Andžej Kuharski) tvrdio da je poljski tekst štampan 1828. prevod sa češkoga. već ovi navodi dovoljno ubedljivo svedoče koliko je teško bilo govoriti o pojedinim pitanjima u vezi s ovim delom. Mišljenja su bivala vrlo oprečna, a katkad i sasvim suprotna, pa je teško bilo u prvi mah zauzeti određen stav prema njima: kome poverovati pre, a šta odbaciti kao manje verovatno.

Spomenimo najpre da je delo Konstantina Mihailovića dosad štampano u nekoliko navrata. Prvo je izišlo već spomenuto češko izdanje od 1565. godine. Samo deo naslova u ovome izdanju će nam već mnoge stvari razjasniti i rasvetliti: "Hystorya neb kronuka Tureckb od nějakého Ráca neb Vosńáka, jménem Michala Konstantina z Ostrowice, někdy od Turkůw zagatého, a mezi Jenčaře daného, wěrně a prawě sepsana. Item tażenu proti Turku, a na konci také přidané gsau nektere wěci z knich o słavných činech Skanderbergka, kniżete Epirotského. Od Alex. Augezdského, impressoga w gedno sebráná a na mnohá mistech z stganu czesstinu spgawená. W Litomussii 1565". Iz samog ovog naslova vide se već na prvi pogled ove četiri stvari: 1. Konstantin Mihailović nazvan je tu pogrešno Mihal Konstantinović ili Konstantinov; 2. on je "Rac (tj. Srbin) ili Bošnjak"; 3. na kraju su dodate "neke stvari iz knjiga o slavnim delima Skenderbega, epirskoga kneza", i 4. sve je to "ujedno skupio i na mnogo mesta doterao u pogledu češkoga jezika" izdavač Aleksandar Oujezdski ili Oujezdecki. Osim svega ovoga, ovom češkom izdanju Mihailovićeva dela dodate su još nekolike druge stvari, koje su po sadržaju slične njegovu delu. Pored ostalih, nalaze se ovde i odlomci o turskoj carevini iz pera isto tako poznatog jugoslovenskog poznavaoca turskog pitanja Bartolomeja Đurđevića ili Georgijevića, koji je živeo nešto kasnije, o kojem se kod nas dosta pisalo i o kojem se dosta i zna. Naravno, mi se nemamo potrebe zaustavljati na svima ovim dodacima, jer za nas nemaju neki osobiti značaj. Ali ove pojedinosti govore da je češki izdavač bio dosta slobodan prema svome izvorniku, da je mnoge stvari menjao i dodavao, pa je onda očigledno da njegov tekst mora biti drukčiji od Mihailovićeva originala. Ili se bar na mnogim mestima mora od njega razlikovati. A to znači da se njegovu tekstu ne sme uvek verovati kao originalnom tekstu Konstantina Mihailovića. Ovaj češki tekst izdat je ponovo 1581. godine.

Prvo poljsko izdanje je ono koje spominje Šafarik, a koje smo i mi spomenuli, tj. iz 1828. godine. ono je imalo potpun naslov Pamiętniki Janczara Polaka przed rokiem 1500 papisape, tj. Uspomene janičara Poljaka napisane pre 1500. godine. Izdavač je bio A. Galenzovski (Gałęzowski) iz Varšave. Ovde je delo bilo izdato u dva naporedna teksta: jedno je bio tekst u originalnom pisanju, a drugo u savremenoj transkripciji. Kao što se iz toga vidi, izdavač je imao ambicije da pruži naučno izdanje ovoga teksta. Ovo izdanje je još dvaput kasnije ponovljeno, i to 1857. i 1868, oba puta u Sanoku. Oba puta je i naslov promenjen utoliko što je iz njega izbačeno ono "Polaka", jep se po samome tekstu jasno videlo, a to su isticali i oni koji su pisali o prvom izdanju, da ovaj pisac-janičar nije bio Poljak nego Srbin. Dodajmo još i to da u ovom prvom poljskom izdanju, upravo u rukopisu prema kojem je ovaj tekst štampan, nije bilo uopšte navedeno nigde ime pisca ovoga dela. On je figurisao prosto samo kao "Janičar", a izdavač mu je dodao još i ono "Janičar Poljak".

Kao izdanja nećemo spominjati ona dela u kojima su štampani samo pojedini odeljci iz dela Konstantina Mihailovića, jep je bilo i takvih slučajeva.

Najzad 1912. godine dobili smo izdanje poljskog filologa Jana Losja. On je pregledao sve rukopise dela Konstantina Mihailovića o kojima je mogao saznati po literaturi ili po ličnom ispitivanju i traganju, uporedio ih je, odredio starinu pojedinih prepisa i načinio izdanje najstarijeg i najpotpunijeg poljskog prepisa, dodajući mu sve varijante ili odstupanja iz drugih prepisa ili tekstova uopšte. Njegovo ispitivanje je pokazalo da se tekstovi međusobno dosta razlikuju, a starina nekog prepisa ne pokazuje sigurno da je taj tekst morao biti najbliži originalu, jep je sve moglo zavisiti od pažljivosti prepisivača. Tekstovi su štampani u cavremenoj transkripciji. Ovo izdanje mi sada preštampavamo bez ikakvih izmena i dodajemo mu potpuni i doslovni srpski prevod.

***

Znanja o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu možemo pratiti od vremena kada se pojavilo prvo izdanje ovoga dela. To znači od polovine XVI veka.

Češki izdavač Mihailovićeva dela, kao što smo videli, nije znao čak ni pravo ime našega pisca. To međutim nije bila njegova krivica nego onoga prepisa odnosno prevoda prema kojem je on svoj tekst izdavao. Te su se stvari tek mnogo kasnije bolje razjasnile u prilično bogatoj literaturi o ovome predmetu. I pored toga što je vremenski bio najbliži našem piscu, češki izdavač nam nije skoro ništa o njemu mogao peći. Sve što je imao da kaže stavio je u naslov, a ostalo su čitaoci sami mogli pročitati u samome tekstu. Iz onoga pak što izdavač piše vidi se da je ovo delo već u XVI veku kolalo u više prepisa, da su ti prepisi katkad proširivani i prerađivani, zato je i on morao da pravi neku vrstu izbora i "ispravaka", bar što se tiče češkoga jezika, kako on sam kaže. Koliko bismo mi danas bili srećniji da ovaj izdavač nije bio ovako "pažljiv", pa da nam je dao prosto onaj tekst koji je imao pri ruci, onakav kakav je bio, bez ikakvih izmena i dopuna! Ali to je pusta želja naša.

O Konstantinu Mihailoviću počelo se pisati mnogo više i stvarnije tek u prvoj polovini XIX veka i tek to možemo smatrati kao pravi početak naučnog interesovanja kako za njega lično tako i za njegovo delo.

Kao da nije ni postojalo češko izdanje od 1565. godine, pa ni ono drugo iz 1581, u Varšavi izlazi 1828. novo izdanje Mihailovićeva dela. ono je sasvim drukčije izgledalo nego ona ranija češka. Izdavač je poljski očigledno imao nameru da njegovo izdanje bude naučno, da izazove interesovanje kao naučno dostignuće. Rekli smo već da je stoga štampao rukopis u originalnom pisanju i u savremenoj poljskoj transkripciji. Izdavač A. Galenzovski, koji je svakako pisao sve beleške i predgovor uz svoje izdanje, nije znao za staro češko izdanje. On je ovaj tekst štampao kao novootkriveni stari poljski rukopis, ne pretpostavljajući da postoji još čitav niz drugih prepisa i prevoda ovoga istog dela. On je u predgovoru ispričao šta je imao da kaže o ovome rukopisu koji izdaje. Taj rukopis je - veli on - nedavno nađen u berdičevskom manastiru, "nikada ne objavljivan, dragocen po svome sadržaju", koji dobija još veću vrednost stoga što je postao pre 1500. godine, a po svoj prilici još za vlade Kazimira Jagjelovića (1445-1492). To je po njemu jedan od najstarijih spomenika poljskoga jezika. Pisac ovoga dela je Poljak. Galenzovski Konstantinu Mihailoviću ne zna ime, jer njegov rukopis toga podatka nema. Taj "Poljak" je bio u turskoj službi onda kad su ovi zauzeli Carigrad. "Neke pojedinosti o njemu naći će čitalac u samome delu; ko je on bio, gde je živeo pošto se izvukao iz turskog ropstva, kada je i za koga pisao ove uspomene ne može se s pouzdanog ću utvrditi". Skoro je teško poverovati, ali je istina, da ovaj izdavač piše predgovor delu koje izdaje, a ne poznaje sadržaj toga dela. Jer da ga je pročitao, ne bi mogao reći za Konstantina Mihailovića da je bio Poljak, kad ovaj na više mesta vrlo podrobno priča svoje doživljaje i govori o svome poreklu. Sve ovo prosto ne bi bilo razumljivo ako ne bismo čitav ovaj postupak shvatili kao namerni manevar. Pretpostavljamo da je Galenzovski poznavao pojedinosti o Konstantinu Mihailoviću, ali ga je namerno nazvao Poljakom ne bi li time s jedne strane opravdao izdavanje ovoga rukopisa, a s druge strane pak da bi jače zainteresovao poljski čitalački svet za ovo delo. Svakako će Poljak pre uzeti da čita pričanja jednoga Poljaka koji se našao u turskom ropstvu, nego nekakvoga Srbina, dosta dalekog po zemlji, a možda i po ostalim svojim osobinama i sklonostima - tako je mogao razmišljati Galenzovski. Ako tako shvatimo njegov postupak, onda bi on imao neko opravdanje. Nekakvo, ali svakako ne potpuno niti sasvim ubedljivo.

Ova tvrdnja Galenzovskog i njegovo izdanje zaveli su mnoge. Velika je šteta što je njima podlegao najveći Poljak XIX veka Adam Mickjevič. I to ne u kakvom manje važnom spisu ili uzgredno, nego u svojim pariskim predavanjima, onima koja je držao u Francuskom koležu četrdesetih godina prošlog veka. Ona su već tih godina štampana i to na tri jezika: na poljskom, nemačkom i francuskom. Ne smetnimo s uma da su zato ova Mickjevičeva predavanja bila vrlo dugo izvor obaveštenja o Slovenima kod mnogih ljudi koji su vladali nekim od ova tri jezika.

Dvaput se Mickjevič koristio tekstom Konstantina Mihailovića u izdanju Galenzovskog i oba puta je imao prilike da se osvrne i na ličnost pisca ovoga dela. Prvi put je to učinio u XVI predavanju od 19. februara 1841. godine. Bilo mu je to potrebno onda kad je počeo da izlaže srpsku istoriju. Naravno, on tu istoriju priča uglavnom prema našim narodnim pesmama. Tako će ispričati i sve ono što narodna pesma govori o Kosovskom boju, uz obaveznu priču o svađi pre boja između Miloša i Vuka Brankovića i o izdajstvu Vukovu. Toga međutim kod našega Konstantina Mihailovića nema. Ali je Konstantinovu tekstu Mickjevič pribegao onda kad je hteo da ispriča smrt kneza Lazara, koje u narodnoj pesmi nema onako lepo i puno ispričane kao kod Konstantina Mihailovića. Zato Mickjevič i kaže da istoričari na različite načine predstavljaju Lazarevu smrt, ali svakako najviše vere treba pokloniti onome što priča o tome "poljski hroničar poznat pod imenom Janičar Poljak, koji je kao janičar bio verovatno očevidac onoga što se zbilo". I onda Mickjevič priča iz Konstantina Mihailovića onu scenu koja se veoma svidela i Stevanu Sremcu pa je uzeo za predmet jedne svoje pripovetke. Morao je Mickjevič tada veoma ovlašno čitati tekst Galenzovskog kad je pisca čije je delo pisano negde potkraj XV veka, kako tvrdi izdavač Galenzovski i u naslovu a i u predgovoru, mogao predstaviti kao očevica Lazareve pogibije, a Konstantin Mihailović mogao se roditi tek pedesetak godina posle ovoga događaja.

Drugi put je Mickjevič zatražio veću pomoć od Mihailovićeva dela, pa je tada imao prilike da se još više zaustavi i na piscu. To je učinio u XXVII i XXVIII predavanju od 7. i 11. maja 1841. godine. Kad je hteo da predstavi sukobljavanje poljskih i turskih interesa u južnim krajevima poljskim i poljsko-turske borbe iz XV veka, on se ponovo obratio za pomoć delu našega janičara. Prosto je neverovatno da ni Mickjevič nije u delu pročitao ko je bio Konstantin Mihailović, a govori baš o njegovu učešću pri zauzimanju Carigrada. Jasno tu čitamo u Mihailovićevu delu zašto je poslat na Carigrad, pod čijom komandom i kakvu je ulogu imao srpski odred u kojem je on bio. Mickjevič čak navodi završnu rečenicu iz toga odeljka u kojoj se Konstantin teši kako je srpska pomoć Turcima bila tako neznatna da po njoj nikad ne bi ovi zauzeli Carigrad. Još manje pažnje pokloniće Mickjevič onome mestu kad Mihailović priča o susretu sa izaslanicima Stevana Tomaševića. Tu Konstantin jasno kaže da su to bosanski izaslanici. I razvija se o tome čitava priča, poznata iz Konstantinova dela, koju Mickjevič prepričava. Ali ove izaslanike - ne znamo zašto - pretvara u Albance. Puno je i drugih pojedinosti Mickjevič pročitao u delu Konstantina Mihailovića i preneo ih svojim slušaocima u Francuskom koležu, a posle ih i štampao u tim svojim predavanjima. Osnovna želja Konstantinova bila je - veli tu Mickjevič - da upozna Tursku, da upozna slabe strane ove zemlje, da prouči tursku politiku i da Evropljanima pokaže kakva su sredstva najpogodnija za borbu protiv turske vojne sile. I onda Mickjevič daje kratak sadržaj Mihailovićeva dela: prvo su tu dati osnovi turske religije, zajedno sa svima praznovericama vezanim za tu religiju, onda istorija turskoga naroda i države, pa vojnička i politička organizacija. Prepričavajući sve ovo iz Mihailovićeva dela, Mickjevič veli da su Turci u vojničkoj organizaciji nadmašili Evropljane. Osobito hvali janičarsku organizaciju i kaže za nju da je najsavršenija od svih drugih. "Janičari nemaju otadžbine niti ičega što bi ih vezivalo za zemlju". Janičar (tj. Konstantin Mihailović nam daje - veli dalje Mickjevič - dragocene pojedinosti o sastavu turske vojske, o turskim vojničkim činovima, o rodovima oružja kojima se Turci služe. Zatim otkriva slabe strane te čitave organizacije i pokazuje kako bi se Turci mogli pobediti. Mickjevič onda uzdiže vrednost Mihailovićeva dela veoma visoko, stavljajući ga iznad dela Marka Pola ili slavnoga Tamerlanova sekretara Šildbergera. "Ne znam da li postoji prostije i korisnije delo od Janičarovog" - zaključuje Mickjevič svoja izlaganja o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu. Sve misli iznete u ovom delu - dodaje na kraju - potpuno su nove ako se uporede sa tada usvojenim načelima. Ali su opomene ovoga jadnoga janičara ostale bez odjeka.

Za Konstantina Mihailovića, upravo za toga nepoznatoga "Janičara Poljaka", Mickjevič uvek ima najlepše reči. To je, veli, neki Poljak kome se ne zna ni ime ni život. On je neobrazovan čovek, ne zna dobro ni istoriju ni geografiju. Za potvrdu ovoga navodi on neke Mihailovićeve geografske greške. Ali to ništa ne smeta, ni drugi u to vreme verovatno nisu bolje poznavali ove stvari. Inače o njemu Mickjevič misli da je sitan šljahtić, vojnik, čovek vezan za veru svojih praotaca, ali nije fanatik.

Za nas je još uvek neverovatno da Mickjevič nije opazio, čitajući delo Konstantina Mihailovića, da je ovaj Srbin, kad to izbija skoro iz svake glave gde on govori o Srbiji i o događajima u kojima i sam učestvuje. Mickjevič međutim sve to nije opazio. Najzanimljivije je iz njegovih predavanja ono mesto kad govori o istorijskim memoarima (predavanje XXVIII od 11. maja 1841). Mickjevič to predavanje počinje tvrdnjom kako osim Francuza jedino Poljaci imaju istorijske memoare. Rusi ih nemaju. U Poljskoj sitna šljahta počinje da neguje ovaj književni rod i savršeniji primerak ove književne vrste. Onda upoređuje hroničare i pisce memoara. I hvali druge na račun prvih. Na završetku daje ovakvu misao: "Oni (tj. pisci memoara) imaju velike stilske vrline, pišu ubedljivo, jasno, ponekad privlačno; velika je sličnost između njihova stila i stila srpskih pesnika. Srbi su pisali za seljake; pisci poljskih memoara su pisali za sitnu šljahtu; njihova dela, čitana po kućama, često prepisivana, retko su dospevala do biblioteka, a učeni ljudi su ih potcenjivali". I onda kao primer takvog stila Mickjevič daje čitav odeljak iz dela Konstantina Mihailovića u kojem ovaj opisuje bitku kod Varne.

Što Mickjevič Konstantina Mihailovića trpa u sitnu šljahtu, nama je sasvim razumljivo. On je uopšte smatrao da će budućnost poljsku poneti ovaj društveni sloj. I sam je vodio poreklo iz njega. To pokazuje pri tom da mu je Konstantinov tekst bio prirastao za srce. A što je Konstantina Mihailovića upoređivao sa srpskim pesnicima, to znači sa srpskim narodnim pesnicima, prosto je izvanredno. Mickjevič je Mihailovićevo delo čitao kao da ga je pisao Poljak. Poznajući pak dobro srpsku narodnu pesmu, zaključio je da taj stil mnogo podseća na ovu pesmu. već ta jedna njegova tvrdnja dovoljna je da mu oprostimo što nije do kraja pažljivo čitao Mihailovićevo delo. Iako nije ni pomišljao šta je po narodnosti pisac-janičar, Mickjevič je na osnovu svoga suptilnog poznavanja pesničkih stilova zaključio da je Mihailovićev stil sličan stilu srpske narodne poezije. A nije ni pomišljao da su ova dva stila imala isti izvor, da su veoma bliski. Ovaj zaključak svakako služi Mickjeviču na čast. Sve pak njegove greške možemo mu oprostiti, jedno stoga što je on kao profesor bio više pesnik nego pravi profesor, a zatim i stoga što je za pripremanje svojih predavanja vrlo teško dolazio do razbacanoga i siromašnoga materijala. Ako kadgod nije uspeo pažljivo da pročita svu potrebnu literaturu o predmetu, moramo mu oprostiti, hitnja je tu igrala ogromnu ulogu.

Zaustavili smo se duže na Mickjevičevu mišljenju o Konstantinu Mihailoviću zato što je u prvoj polovini XIX veka Mickjevič bio veoma popularan kao profesor, jer su njegova predavanja, štampana na tri jezika, dospela do najudaljenijih krajeva sveta i imala mnogo čitalaca i poštovalaca. Mickjevičevo mišljenje je zato moralo biti veoma široko poznato.

Mnogo je manje široke popularnosti imalo ono što su tokom prve polovine XIX veka pisali poljski istoričari i istoričari književnosti o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu. Bile su to katkad sasvim kratke beleške, a još češće kratka reagovanja na ono što je pre njih bilo napisano i dopunjavanja ranijih mišljenja. Kako su pak ta mišljenja i tvrdnje bili veoma različiti, često oprečni i suprotni, i ta reagovanja su bila bogatija. Tako je Konstantin Mihailović postajao poznat kroz polemiku o njemu i njegovu delu. Spomenućemo bar najvažnije pisce iz tih prvi je njen spomenuti Andžej Kuharski ustvrdio ono što je morao videti svako ko je pažljivije čitao delo Konstantina Mihailovića, naime da je pisac toga dela bio Srbin a ne Poljak. Još nešto je ustvrdio Kuharski što je imalo još veću važnost za nauku: on je rekao da je tekst koji je 1828. izdao Galenzovski bio prevod sa češkog.^[1] Naoko suprotno mišljenje imao je pak bibliograf poljski Adam Joher. Njemu se čini da je češki tekst, onaj koji je izdao 1565. Oujezdecki, prevod s poljskog. On smatra da je ovaj izdavač Mihailovićeva dela, za svoga boravka u Kenigzbergu, mogao tamo naći kakav poljski tekst ovoga dela i preveo ga na češki.^[2]

Ova dva mišljenja izgledaju suprotna, međutim ne tiču se iste stvari. Dok je Kuharski govorio o jednom poljskom tekstu, Joher je govorio o sasvim drukčijem češkom tekstu. Kasnije će se pokazati da doista najverovatnije tako i izgledaju ovi tekstovi: češki je verovatno prevod s poljskog, a spomenuti poljski je prevod s nekog češkog, naravno drukčijeg nego što je onaj s kojeg je Oujezdecki načinio svoje izdanje.

Dve kratke vesti štampane u dva poljska časopisa četrdesetih godina govorile su samo toliko da su pronađena dva nova poljska rukopisa spomenutoga dela, i to jedan u Kurnjiku a drugi u Viljnu.^[3]

Ni prvi poljski istoričari književnosti nisu dali mnogo bolja obaveštenja o Konstantinu Mihailoviću. Tako će Mihal Višnjevski u svojoj velikoj istoriji poljske književnosti, u IV knjizi, progovoriti i o delu našega Konstantina.^[4] On je ustvari ponovio tvrdnju Galenzovskog da je delo pisano za vladavine Kazimira Jagjelovića, da je pisac "Slovak iz raške zemlje", i da se u tome delu "ne nalazi ništa o Poljskoj". On se mnogo više zadržao na opisu novog rukopisa ovoga dela koji se nalazio u biblioteci u Kurnjiku, o čemu je već bila izišla kratka beleška u listu Tugodnik Literacki.

Pišući povodom istorije poljske književnosti Višnjevskoga, poljski istoričar prava i istoričar književnosti Vaclav Maćejovski imao je prilike da pruži neke nove i veoma smele pretpostavke o Konstantinu Mihailoviću.^[5] I neke nove tvrdnje. Neke od njih jesu smele, ali i proizvoljne. Vredi ih spomenuti makar samo zato da se vidi koliko je bilo lutanja, ali ne bez izvesnog razloga i opravdanja. Maćejovski je takođe rekao da je Konstantin Mihailović bio Slovak, da je poreklo vodio iz "raške zemlje", da je rodom bio iz Ostrovice, a ta Ostrovica je po njemu u Bosni. Morao je on negde pročitati da je i u Bosni postojala neka Ostrovica, što mi takođe znamo, ali ne bismo ni na koji način Konstantina vezivali za tu Ostrovicu. Maćejovskom je i to sve bilo malo, pa je načinio jednu još smeliju pretpostavku: po njemu je Konstantin bio poreklom iz neke poljske porodice "odavno nastanjene s one strane Karpata", pa kad se ovaj bivši Poljak vratio u svoju nekadašnju otadžbinu, tj. u Poljsku, napisao je svoje memoare na poljskom jeziku. Tako će Maćejovski govoriti o Konstantinu Mihailoviću 1843. godine. Kasnije će mnoga svoja mišljenja tada izneta sasvim izmeniti.

Od starijih pisaca poljskih jedini je valjda Vladislav Trembicki postupio pravilno rešavajući veliku raspravu o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu.^[6] On je imao pri ruci dosad najstariji i najbolji poljski rukopis Konstantinova dela (što je kasnije pouzdano utvrđeno), pa je tak rukopis upoređivao s varšavskim izdanjem Galenzovskog iz 1828. godine. Upoređujući ova dva teksta, on je došao do zaključka da se oni u mnogome razlikuju i da su svakako oba ta teksta prevodi, nezavisni jedan od drugoga, s nekog južnoslovenskog ili pak grčkog originala. Da je Konstantin Mihailović morao pisati na jednom od ta dva jezika i da je takav tekst morao negde postojati tvrdila je Trembickom zabeleška na kra j u toga njegovog rukopisa, gde je bilo zapisano da je taj tekst prvobitno bio pisan "ruskim pismom" (literą ruską). A grčki tekst je pretpostavio po tome što je u svome poljskom tekstu našao dosta reči napisanih grčkim pismenima, pa je tu čak i završna reč bila napisana grčki. Kako je pak na kraju ovoga rukopisa bilo još zapisano da je ovo delo bilo napisano 1400. godine, što je očigledna greška, jer je svakako trebalo da piše 1500, Trembicki zaključuje da je do te greške moglo doći samo usled toga što poljski prevodilac nije umeo da pročita pravilno cifru napisanu ćirilovskim pismenima. Dodajmo sa svoje strane, da ovaj zapis na kraju ovoga rukopisa još uvek zadaje velike muke svima ispitivačima dela Konstantina Mihailovića.

Tako su se već na samome početku stvari veoma zaplele.

Još nešto valja spomenuti kad je reč o Trembickom. On je doista učinio značajan korak napred u proučavanju dela Konstantina Mihailovića i to najviše zato što je upoređivao dva različita teksta i pomoću razlika između njih pokušao da dođe do izvesnih zaključaka. Tim povodom je međutim učinio i jednu opasku koju niko od kasnijih naučnika koji su se bavili delom Konstantina Mihailovića nije prihvatio. Samo u rukopisu berdičevskom, onom prema kojem je načinjeno varšavsko izdanje iz 1828, nalazi se u odeljku o osvajanju Carigrada i ova rečenica: "među kojima sam i ja bio". Trembickom se ova rečenica učinila kao umetak neke kasnije ličnosti, pa ga je to podstaklo da ustvrdi kako Konstantin Mihailović uopšte nije učestvovao pri osvajanju Carigrada 1453. Međutim, mi možemo odmah sa svoje strane dodati na ovo još jednu činjenicu, koju su uglavnom primili skoro svi oni koji su kasnije pisali o Konstantinu: ako čak i primimo pretpostavku da je ona rečenica kasniji umetak, ipak je čitavo pričanje Konstantinovo o osvajanju Carigrada takvo da je zaista teško posumnjati u tvrdnju da je pri tome bio i on lično. U to se može uveriti svaki pažljivi čitalac ovoga dela. Doduše, i Trembicki zna da Konstantin Mihailović u tome odeljku sve priča u 1. licu množine, što po našem mišljenju pokazuje da je i on u toj borbi učestvovao, ali ovaj smatra da je Konstantin tim načinom pričanja samo hteo da pokaže svoju nacionalnu solidarnost s onim Srbima koji su se borili na Carigradu. Međutim, i na to bi se moglo odgovoriti Konstantinovim tekstom: u njemu se uvek jasno vidi kad on učestvuje u zbivanju, kad nešto priča po ličnom viđenju ili iskustvu, a kad nešto priča opet samo po čuvenju.

Čitajući pažljivo čitav tekst Konstantina Mihailovića, Trembicki je prvi rekao da ovaj nikada nije bio musliman, jer govori uvek kao hrišćanin.

Još jednom se i Vaclav Maćejovski zadržao na Konstantinu Mihailoviću. Bilo je to u njegovoj istoriji poljske književnosti^[7]. On je sada, pročitavši pažljivije Mihailovićevo delo, ispričao njegov život. Onda je dao nekoliko novih pretpostavaka, koje su obogatile još više čitavu riznicu hipoteza o našem piscu. On sada prima da je Konstantin Mihailović Srbin i da je svoje delo pisao na srpskom, a da su češki i poljski tekstovi samo prevodi. Ali pošto je pročitao jednu staru belešku o jednom dotad nepoznatom rukopisu Konstantinova dela na kojem je pisalo da je to samo poljski prevod s latinskog, Maćejovski svojim ranijim pretpostavkama dodaje još jednu, tj. da je ovo delo moglo biti u originalu pisano na latinskom, zatim da je delo napisano verovatno između 1490. i 1497, i to zbog toga što se u njemu Matija Korvin spominje kao već mrtav, a poljski kralj Jan Olbraht kao živ.

Biće da je ipak od svih onih koji su tokom XIX veka pisali o Konstantinu Mihailoviću s najviše pažnje donosio sudove češki istoričar Josif Jireček. On je u zborniku radova Rozpravy z oboru historie, filologie a literaturu, izdatom u Beču 1860. godine, u prvoj svesci, i to u prvome radu pod naslovom Paměti turécki Mich. Konstantinoviće z Ostrovice podvrgao pažljivoj analizi mnoge pojedinosti iz dela Konstantina Mihailovića. On će dati čitav niz tvrdnji i pretpostavaka koje su kasnije ili potvrđivane novim dokazima ili podvrgavane sumnji. Spomenimo neke od tih njegovih tvrdnji. On će najpre pretpostaviti da se Konstantin Mihailović morao roditi negde oko 1430. godine, čim je mogao kao vojnik učestvovati pri osvajanju Carigrada 1453. Zatim priča život Mihailovićev prema onome što se nalazi u samome delu. Jedna pojedinost je, čini nam se, važna, pa ćemo se malo na njoj zaustaviti. Jireček često Mihailovićeve činjenice proverava onim što su o sličnim pitanjima rekli nemački istoričari Hamer i Engel, što je preneo i Janko Šafarik u svoj predgovor prevodu Mihailovićeva dela na srpski. Tako će u svoje pričanje o životu Mihailovićevu uneti prema ovim nemačkim istoričarima i podatak kako su Turci 1454. zauzeli Smederevo i Ostrovicu. I Jireček se malo čudi što Mihailović ne spominje u svome delu ovo zauzimanje Ostrovice. Nama se čini međutim sasvim jasno zašto je to tako, o čemu ćemo imati prilike da progovorimo koju reč više malo kasnije. Jireček je uveren, kao i Trembicki pre njega, da Mihailović nije menjao veru. Što se pak tiče poslednjih godina Mihailovićeva života, Jireček ima neke pretpostavke koje su često osporavane. On tvrdi da Mihailović nije ostao dugo u Mađarskoj. Možda je izvesno vreme proveo u Češkoj i Moravskoj, a na kraju se nastanio u Poljskoj, u kojoj je primljen u viteški red. To Jireček zaključuje po češkom tekstu štampanom 1565, gde se to izrikom tvrdi u naslovu XLII glave. To isto pokazuje i Šafarikov srpski prevod. Taj podatak imaju međutim samo još dva poljska teksta, a ostali ga nemaju. Za Jirečeka je naravno naš janičar Mihailo Konstantinović. Jireček je rekao i svoje mišljenje o jeziku Mihailovićeva originala. On se ne slaže s Kuharskim da je poljski tekst prevod s češkog, već tvrdi - posle pažljive jezičke analize češkog teksta - da je taj tekst morao biti prevod s poljskog. On nalazi u češkome tekstu neke polonizme koji nisu mogli nastati samo kao obično ukrštanje uticaja češkog jezika na poljski i poljskog na češki u XV veku, nego takve koji su mogli nastati samo ako se uzme da je češki tekst bio prevod s poljskoga. Vreme postanka dela stavlja između 1490. i 1516. godine. Najzad on tvrdi da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao za poljsku šljahtu, jer su samo njoj mogle biti upućene reči u kojima Mihailović preporučuje viteštvu i plemstvu da biraju sebi za kralja pre mudrog i veštog čoveka nego samo snažnog.

To bi bile glavne stvari koje su napisane tokom XIX veka o Konstantinu Mihailoviću. Nećemo se zaustavljati na mnogim sitnijim i manje značajnim pomenima njegova dela u nekim delima i istorijama književnosti. Bilo bi to nepotrebno nagomilavanje materijala bez većeg značaja.

Pravo proučavanje dela Konstantina Mihajlovića počelo je od onog vremena kada smo zaslugom krakovskog filologa i profesora univerziteta Jana Losja dobili naučno izdanje Mihailovićeva dela pripremljeno na osnovu svih dotadašnjih poznatih tekstova. On je proučio sve tekstove, o svakome od njih dao svoje mišljenje, odredio starost tih pojedinih tekstova i ustanovio njihov međusobni odnos. On je ta svoja mišljenja najpre izneo u odvojenoj studiji, najvećoj i najtemeljitijoj od svega što je do danas napisano o Mihailoviću, a onda je glavne misli dao i u predgovoru kritičkom izdanju Mihailovićeva dela. Pošto sami nismo bili u Mogućnosti da pregledamo sve rukopise ovoga dela kojima se on služio, a to nije bilo ni potrebno, dajemo samo snimke najvažnijeg, a opis svih rukopisa daćemo prema izlaganju profesora Jana Losja. Njegova mišljenja o rukopisima, i pored izvesnih izraženih sumnji, zaslužuju, po našem dubokom uverenju, puno poverenje. Tek iz tog opisa rukopisa, stručnog i savesnog, moći će se razumeti mnoge stvari koje su bile predmet nepotrebnih neslaganja i polemika. Istovremeno moramo reći da ćemo upotrebiti za pojedine rukopise iste oznake koje se nalaze i u opisu Jana Losja, Koga bi pak zanimalo da pročita još podrobniji opis tih rukopisa, upućujemo ga na studiju prof. Losja Pamiętniki Janczara (Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału filologicznego T. LI Akademii Umiejętoości w Krakowie.

Delo Konstantina Mihailovića poznato nam je po dvanaest tekstova, od kojih ima devet poljskih i tri češka. Zna se da je postojao i jedan tekst pisan Ćirilicom, ali se ne zna na kojem je on bio jeziku. Postoji i tvrdnja da je postojao neki latinski tekst, ali se ni o tome ništa ne može reći više nego samo onoliko koliko je jedan prepisivač napisao uz jedan drugi tekst ovoga dela. Ali o svemu tome Vigaene se iz pregleda.

1. Z. - Rukopis biblioteke Zamojskih u Varšavi. To je najstariji i najpotpuniji poljski prepis dela Konstantina Mihailovića. Sudeći po vodenim znacima na hartiji i načinu pisanja postao je negde oko polovine XVI veka. Tada je postao bar prvi deo, dok su ostali delovi postali tek u drugoj polovini toga veka. To je onaj rukopis koji je upoređivao Vladislav Trembicki s tekstom štampanim 1828. godine, o čemu smo već govorili. Ovaj rukopis ima 77 strana, a pisalo ga je šest ruku, i to prva od 1-3 strane, druga od 4-31, treća 32-35, 38-40, 43-47, četvrta 36-37, peta 41-43, šesta 48-77. treća, četvrta i peta ruka morale su raditi istovremeno, jer su radile naizmenično. Svaki od ovih prepisivača imao je drukčiji pravopis a i grafiku drukčiju. To se može videti na našim priloženim snimcima. Inače ovaj tekst ima dosta srbizama. Nekih ima i u drugim rukopisima, ali su neki karakteristični baš za ovaj rukopis. Tu osobito valja spomenuti gubljenje glasa h u nekim imenima. Ali o tome će biti govora kasnije. Iz ovog rukopisa saznajemo da se pisac zove Konstantin sin Mihaila Konstantinovića, da je Srbin i da je rodom iz Ostrovice. Inače ovaj rukopis i mi preštampavamo u celini i dodajemo mu odstupanja koja se nalaze u drugim rukopisima. Na prvim trima stranama ovoga rukopisa, tj. na onima koje je pisao prvi prepisivač, nalaze se na marginama latinske beleške koje daju sadržaj teksta: Machometistae multivarii. Quique Mosis libros tepept. Festum eorum ieiupium. Jeiunium peomeniorum. Elemosina. Aliud festum. Festum septimale. Circumcisio. Opinio Machmetistarum de Christianis. To je prvi prepisivač dodavao kratak sadržaj teksta na latinskom. Inače tekst je podeljen na 49 glava i jedini od svih na početku poslednje glave ima obraćanje ugarskom i poljskom kralju Olbrahtu da se organizuju za borbu protiv Turaka. Ovaj tekst je najpotpuniji od svih drugih tekstova, tako da će na vrlo malo mesta biti potrebno da se dopunjava prema drugim tekstovima. Ali se ne može reći da su prepisivači bili uvek mnogo pažljivi. Oni će ponekad pri prepisivanju praviti prosto neverovatne pogreške, jer su katkad suviše mehanički shvatili svoj posao. Poslednji prepisivač napisao je na kraju: "Ova hronika pisana je najpre ruskim pismom godine 1400. od rođenja božjega". Godina je svakako pogrešna, u to nema nikakve sumnje. Da li je pak to došlo kao slučajna omaška u prepisivanju, pa je prepisivač napisao 1400. mesto 1500, ili je pak drugi razlog po sredi, teško je reći. Prema pretpostavci J. Losja mogla bi ta godina biti obeležena slovima, i ćiriliskim ili grčkim, pa prepisivač nije umeo tačno da ih pročita, a kako nije mnogo razmišljao o sadržini dela, napisao je sasvim pogrešnu godinu. Da je samo malo razmislio o onome što je prepisao na početku poslednje glave, gde se pisac opana poljskom kralju Olbrahtu, morao bi se dosetiti da to nije moglo biti 1400, nego 1500. godine. Što se tiče pak onoga podatka o "ruskom pismu", on će zadati najviše muka ne samo J. Losju, nego i svima onima koji su kasnije pisali o Konstantinu Mihailoviću. Je li tu u pitanju neki srpski tekst, ili poljski tekst pisan ćirilskim slovima, takođe nije lako odgovoriti. Nije li i tu nepažljivi prepisivač načinio kakvu tešku grešku, a mi moramo oko nje da se mučimo? - Za ovaj rukopis karakteristične su nekolike reči napisane grčkim pismenima. One se u rukopisu dosta teško mogu pročitati, jer ih je prepisivač, očevidno ne znajući dovoljno grčki, morao prosto precrtavati sa teksta s kojeg je prepisivao. Ove reči napisane grčkim slovima znače ili turska zvanja ili su pak lična imena. Da prepisivač nije znao grčki svedoči i beleška posle završne reči. Ona glasi Τελλος. Prepisivač nije znao šta znači na grčkom ta reč, a nije bio siguran da je prvo slovo u njoj dobro prepisao, pa je zato dodao sa strane: "Finis może Σελλος" (tj. Finis možda...). - Pošto je za vreme poslednjega rata biblioteka Zamojskih potpuno uništena, mnogi su verovali da je i ovaj rukopis u njoj propao. Međutim, on je ca drugim nekim dragocenijim stvarima bio sklonjen i sačuvao se. Danas se nalazi u odeljenju rukopisa Narodne biblioteke u Varšavi.

2. K. - Rukopis koji se čuva u biblioteci Vladislava Zamojskog u Kurnjiku. On je nešto mlađi od rukopisa Z, ali je ipak postao u XVI veku. U njemu se na početku nalaze "Vojni članci" Florijana Zebžidovskoga, pa tek onda dolazi tekst dela Konstantina Mihailovića. Napisano je tu da je pisac Konstantin sin Mihaila Konstantinovića "z Ostrowice Reta" (tj. Srbina iz Ostrovice). Pričanje počinje od prvog odeljka, predgovor je ispušten. Nedostaju tu i neki drugi odeljci. Tako će biti ispuštena 44. glava (O martolosima), a pričanje se prekida u sredini 46. glave, što odgovara 47. glavi rukopisa Z, s rečima: "A povrh toga onih koji se svake godine dobrovoljno poturče nije mali broj". Može se reći da su tekstovi Z i K uglavnom bliski. Odstupanja su najčešće sitna, tiču se obično odstupanja pri prepisivanju i sva je prilika da su oba prepisa načinjena prema nekom trećem rukopisu. To se može tvrditi po tome što su i mnoge greške prenete i u jedan i u drugi prepis. Ima pak nekoliko mesta gde su u rukopisu Z ispuštene izvesne reči, a mogu se dopuniti prema K. Takvih mesta ima osobito u početnim glavama, i to u 3, 4, 5, 15 i dr. Uglavnom pak uzevši, tekst Z je mnogo potpuniji i daje bolju opštu sliku teksta s kojeg su prepisivani. I mnogo više mesta je takvih na kojima se tekst K može dopuniti i ispraviti tekstom Z. Sve to videće se u samome štampanome tekstu našem.

3. M. - Rukopis Češkoga muzeja u Pragu, na češkom. Pisan je u prvoj polovini XVI veka, predstavlja drugi deo jednog većeg rukopisa, čiji prvi deo nema nikakve veze s delom Konstantina Mihailovića. Na samome početku, kada se govori o delu i imenu pisca, kaže se da je Konstantin Mihailović bio slavan na sultanskome dvoru po poznavanju turskoga jezika i da J e bio "isto tako na dvoru francuskoga kralja nazivan Karlo". U naslovu je dat i kratak sadržaj čitavoga dela. Rukopis je pisala jedna ruka. Nedostaje mu list na kojem je kraj 28. i početak 29. glave, kao i list s početkom 42. glave. S obzirom na način pisanja, ovaj tekst je nešto stariji od svih poljskih tekstova, pa je u njemu isto tako manje mesta koja bi bila unakažena lošim prenošenjem pri prepisivanju. Mi sa svoje strane možemo dodati još i to da ovaj rukopis najbolje prenosi osobna imena, što će se videti iz našeg štampanog teksta s varijantama. Inače i ovaj tekst predstavlja svakako prvobitnu redakciju dela Konstantina Mihailovića, čak nešto ispravniju nego tekstovi Z i K. Na nekim mestima se tek pomoću ovoga rukopisa mogu dopuniti ili ispraviti iskvarena mesta u rukopisima Z i K. - Prema nekim osobinama ovoga rukopisa još je Josif Jireček tvrdio da je ovaj češki tekst prevod s poljskoga, jer u tekstu ima polonizama koji se ne mogu drukčije objasniti. Navedimo neke od njih. Zadržani su oblici poljskih zbirnih imenica na -stwo, kojih češki jezik u tome značenju nema: żydowstwo, tifutlarstwo, państwo, rycerstwo u značenju: Jevreji, gospoda, vitezovi, srpsko ime Vuk preneto je iz poljskog kao Wilk, a ne kao češko Vlk, isto tako i prezime Wilkowic, zatim ovaj češki tekst ima oblike Grekowie i grecka ziemia, što su čisto poljski nazivi, dok bi češki bili: Řekove i řecká. Primeri su sasvim ubedljivi.

4. W. - Rukopis pisan u XVII veku, nalazi se u muzeju u Viljnu. Ovaj poveći rukopis sadrži delo Stanislava Laskija "Knjige o ratnoj pripravnosti", i to prvu i drugu, a onda kao Tpenu knjigu ima rukopis dela Konstantina Mihailovića. Navodeći naslov Mihailovićeva dela prepisivač je napisao da je to delo prevod s latinskog jezika. Tekst je međutim istovetan s tekstovima Z i K, pa je ova napomena verovatno bila neosnovana prepisivačeva pretpostavka ili namerna obmana. To nije celo Mihailovićevo delo, nego samo 13 glava, i to na početku su glave koje odgovaraju glavama od 38-48 našega teksta, a poslednje su dve glave ustvari glave 36 i 37 ovoga teksta. Ceo ovaj rukopis, zajedno sa tim delom Mihailovićeva dela, štampan je u Viljnu 1864. godine pod naslovom Stanisława Łaskiego, wojewody sieradzkiego. Prace naukowe i dyplomatuczne. Izdavač je bio J. Zavacki.

Ova četiri pregledana teksta predstavljaju uglavnom prvobitnu ili stariju redakciju teksta Konstantina Mihailovića, i to u Z i M u celini.

5. H. - Češki hroničar Vaclav Hajek iz Libočana u svojoj češkoj hronici štampanoj 1541. godine prepričava čitave odeljke iz dela Konstantina Mihailovića. Prema tome, u Češkoj je delo Mihailovićevo moralo biti poznato već u prvoj polovini XVI veka, čim ga je jedan istoričar upotrebio kao istorijski izvor. On se na različite načine koristio delom našeg janičara: jednom ga je prosto prepisivao, drugi put ga je prepričavao i skraćivao, a treći put ga je čak proširivao prema nekim delima kojima nije uđeno u trag. On neće nigde spomenuti ime Mihailovićevo, čak ni onda kad prema njemu daje stvari koje ovaj priča u prvom licu. Inače se Hajek koristio uglavnom onim glavama u kojima Konstantin Mihailović priča istorijska zbivanja, a to su glave od 20-35.

6. C. - To je rukopis biblioteke Čartoriskih. Nastao je u XVI veku i pisale su ga dve ruke. Po ovome tekstu štampano je delo Konstantina Mihailovića 1828. godine u Varšavi, i 1875. i 1868. u Sanoku. Iz ovog izdanja Mihailovićeva dela naveo je Janko Šafarik u svome predgovoru srpskome prevodu neka mesta kojih nije bilo u njegovom češkom originalu, smatrajući da je ovaj poljski tekst Konstantinov original. To je veoma defektan rukopis. Pisale su ga dve ruke, ima 308 strana teksta. Mnoge glave nisu čitave očuvane, i to 3, 4, 17, 28, 29, 34, 40, 41, a rukopis se završava odmah na početku 47. glave. Rukopis je štampan takav defektan. Osim toga, ovaj rukopis je nemarno prepisivan, te se mnoga mesta iz njega ne mogu razumeti ako se ne uporede s drugim tekstovima. Prepisivači nisu bili mnogo pažljivi. Pa ipak i ovaj rukopis na nekolikim mestima pomaže da se bolje shvati smisao kad u tekstovima Z i K nije dovoljno jasan. Koja cu sve to mesta videće se iz samog štampanog teksta. - Ovaj rukopis po svojim osobinama predstavlja neku sasvim drukčiju redakciju teksta Konstantina Mihailovića nego oni o kojima je bilo govora dosad. U njemu se nalazi veliki broj čistih čehizama, kao što cu: Uhrzu - poljski bi bilo Węgrzu, uherski - poljski bi bilo węgierski, tesarzow - poljski cieśli, Wajce mesto Jajce, Klicz - poljski Klucz itd. Ovi i ovakvi primeri nisu mogli doći u poljski tekst drukčije već. neposredno iz češkog jezika, odnosno iz češkog originala. To bi značilo da je ovaj poljski tekst prevod sa češkoga. s kojeg i kakvog češkog teksta - teško je reći, ali je i takav češki tekst morao postojati. Ovaj rukopis ima najviše sličnosti sa češkim starijim rukopisom M, što bi svedočilo da su oba ova rukopisa postala od jednog prvobitnog teksta, ali M kao prepis, a s kao prevod. Osim drugih osobina, ovaj tekst ima dosta i kasnijih umetaka, koji se ne nalaze ni u jednom ranijem tekstu, pa se po tome dosta razlikuje i od teksta M. Tako, na primer, kad Konstantin Mihailović priča o opsedanju Carigrada, on to govori na taj način da se iz njegova teksta vidi da je i on pri toj opsadi bio. U ovom rukopisu međutim nalazimo na tome mestu i ovakvu rečenicu: "među kojima (tj. opsadnicima) sam i ja bio". Takvo mesto je i ono iz XXXI glave kad Konstantin priča kako su se prosuli zlatnici i kako su ih janičari skupljali, pa nastavlja: "I ja sam se tu bio našao, ali suviše kasno..." Ovo se mesto nalazi i u rukopisu M, te je dosta verovatno da je moglo biti i u prvobitnome originalu. Zatim u XXXVII glavi čitamo na jednome mestu i ove reči: "Bajazit je postao car, koji je još za mojega vremena vladao". Ovo je očevidna besmislica, jer je Bajazit postao car 1481, a Konstantin Mihailović je zarobljen od Mađara 1463, pa to svakako nije moglo biti u prvobitnom Konstantinovu tekstu. Sem ako se ono "za mojega vremena" ne shvati kao vreme Konstantinova boravka u Turskoj, nego kao vladavina uopšte za njegova života, tj. i u ono vreme kad on više nije bio u Turskoj. Ovaj rukopis ima još jedan poveći umetak o vlaškom vojvodi Bogdanu Jednookom, ali to za nas nema nekog neposrednog značaja.

7. S. - To je takozvani rukopis Smoguleckih i nalazio se u Publičnoj biblioteci u Petrogradu. To je veliki rukopis, ali dosta oštećen. Pisalo ga je nekoliko ruku u XVI veku. U ovome rukopisu nalazi se samo jedan deo dela Konstantina Mihailovića, od str. 226-248, i to završni deo. Ime piščevo nije navedeno na tome kratkom izvatku. Inače tekst odgovara tačno glavama 39, 38, 40, 42, 43, 44, 46 i 45. Red koji smo dali odgovara onome redu koji je dat građi u ovome rukopisu. Već iz toga izlazi da je to ne običan prepis, nego prerada, katkada vrlo slobodna. Tako je jedan čitav deo samo sadržaj glava 40, 42, 43, 44 i 46. Treba reći da ovaj rukopis u odeljku u kojem se govori o turskom jurišu, a to je završni deo, ima nekih dodataka kojih nema u drugim rukopisima. Prema nekim sitnim crtama iće da je ovaj tekst najbliži tekstovima P i A, o kojima će dalje biti govora.

8. P. - Takođe rukopis nekadašnje Publične biblioteke u Petrogradu. Pisala ga je jedna ruka krajem XVI veka. Ima 57 listova. Pored dela Konstantina Mihailovića ima i dodatak Hronika o vlaškoj zemlji, koji se nalazi na listovima 48-54. Nekoliko strana, od 40- 47, veoma je oštećeno vlagom, tako da se jedva mogu čitati. A poneki delovi su potpuno zabrljani. Delo Konstantinovo se naglo prekida, pa se posle vlaške hronike ponovo na stranama 54-57 nalazi odeljak ovoga dela koji odgovara glavi 33. Pisac je ovde Mihailo Konstantinović, a rukopis je pripadao Mikolaju Bžeskom, dvorskom sekretaru, koji je 1566. godine bio poslanik u Carigradu. Tekst predstavlja istu redakciju dela Konstantina Mihailovića kao i onaj s kojeg je načinjen češki prevod štampan 1565. Što se tiče rasporeda glava, on ne mora da je potekao od prepisivača, nego od onoga ko je mnogo kasnije taj rukopis povezivao. U odnosu na tekstove Z i K ovaj tekst ima dosta dodataka, kasnijih umetaka, a ponekad i neku vrstu objašnjenja, od kojih su znatnija odstupanja u glavama 2, 3, 7, 19, 23, 24, 26 i 42. Najzad tu postoji predgovor kojeg nema u ranijim tekstovima, a drukčiji je i završetak 41. i 42. glave. Sada se i ovaj rukopis nalazi u varšavskoj Narodnoj biblioteci (Viblioteka Narodowa).

9. A. - Rukopis Gradskog arhiva u Krakovu. Pisan je svakako u prvoj polovini XVII veka. Tekst odgovara rukopisu R, ima isti dodatak vlaške hronike i na isti način prenosi skoro sve što se nalazi u rukopisu R. I ovde je ime pisca Mihailo Konstantinović. Ali ovaj rukopis ima i neke poveće dodatke kojih nema ni u jednome drugom rukopisu. Tako je naveden u njemu veliki govor sultana Mehmeda 1463. protiv Skenderbega (glava 36), zatim se tu nalazi čitav novi odeljak o turskom pripremanju za napad, pa onda neke stvari koje bi predstavljale u neku ruku nastavak Konstantinova dela, gde se govori o vladanju Selima I, zatim popis vojske Sulejmana II kad je krenuo na Mađarsku u ponedeljak 29. aprila 1566, i najzad tu je opis turskih juriša na Siget 1566. Osim svega toga ima u ovome tekstu i nekih beležaka o Mikolaju Bžeskom, onome koji je bio vlasnik teksta R. Zato se tu nalaze i njegova pričanja o nekim događajima u Turskoj i Vlaškoj.

10. L. - Češki tekst koji je štampan u Litomišlju 1565, a s kojeg je prevodio J. Šafarik. Ovaj češki tekst je svakako prevod s poljskog, kako je skoro nepobitno utvrđeno, i to s nekog teksta koji je bio veoma sličan tekstovima koje nalazimo u rukopisima P i A. Nekolike pak crte približavaju ovaj tekst rukopisima M i S. Od svih tekstova međutim ovaj kao da ima najviše izmena u odnosu na one najstarije tekstove poljske. Tekst s kojeg je taj tekst prevođen svakako je bio neka proširenija redakcija od one s koje su činjeni prvi prepisi. Izgleda međutim da je i češki prevodilac bio prilično slobodan prema svome izvorniku, te ga je čas skraćivao i menjao, a čas opet proširivao. Tako će biti dosta umetaka u glavama 2, 7, 9, 17, 19, 23, 24 i 41, kao što će biti sitnijih i u drugim glavama. Tih umetaka ima i povećih. Tako je na kraju 5. glave (u češkom tekstu je to 6. glava) dodata turska molitva, koje nema ni u jednom drugom tekstu. U poljskim opet rukopisima 4. glava završava se hrišćanskom molitvom, koje ovde nema. Velike umetke nalazimo i u 21. glavi, kao i u 33, gde je sasvim s druge strane unet čitav odeljak o Skenderbegu. O Skenderbegu je dat poveći dodatak i na kraju knjige. Razlikuje se u ovome tekstu i glava 41 (kod češkoga prevodioca 42) od starijih poljskih tekstova. Zato je pak tekst glave 47 (ovde 48) jedino ovde i u M dat ispravno, sudeći po smislu. Iz ovoga se može zaključiti da su se Česi dvaput poslužili poljskim tekstom Mihailovićeva dela: jedanput kad su prevodili prema prvobitnoj redakciji ovoga dela, i tada je nastao tekst M, i drugi put kada su prevodili prema raširenoj redakciji poljskoj ovoga dela i kad su davali i svoje umetke i dodatke. Sva odstupanja ovoga teksta od starije redakcije mogu čitaoci našega izdanja i prevoda da zapaze ako ovaj prevod uporede s prevodom Janka Šafarika štampanim u Glasniku SUD XVIII, 1865.

11. N. - I to je rukopis nekadašnje Publične biblioteke u Petrogradu. Pisan je u prvoj polovini XVII veka i ima 136 listova. U njemu se nalaze razni spisi, uglavnom o Turskoj, kao što su političko-statistički opis Turske za vreme Ahmeda I i opis vojske, flote i naoružanja turskog, što je pisao Aini Ali, sekretar Divana, a na listovima 54v-126v nalazi se prerada dela Konstantina Mihailovića sa mnogim dodacima koje je napisao nepoznati poljski politički agent u Turskoj. Tekst s kojeg je ovaj prepis načinjen morao je biti završen 1629. godine. U odnosu na prvobitni Konstantinov tekst pisac ove prerade bio je dosta slobodan: on je tekst menjao, kako stilski tako i u svima onim slučajevima kada je mislio da može ispraviti Mihailovićeve poglede. Njega nisu interesovala čisto verska pitanja o Turcima, pa je zato izbacio prvih sedam glava, a kasnije je mnoge pojedinosti unosio sa drugih strana. U ovom rukopisu nema glava 15-17, u kojima se govori o istoriji Srbije. Ta građa svakako nije interesovala prepisivača ovoga rukopisa. Čitav tekst je sabijen u 26 odeljaka, a na kraju je prepisivač ca svoje strane dodao čitavu novu glavu o tome kako sultan prima strane poslanike, a osobito poljske. Mnoge glave imaju naročite izdvojene dodatke, koji dopunjavaju tekst Konstantina Mihailovića ili ga ponegde objašnjavaju. U tim dodacima uopšte ima vrlo mnogo zanimljivih podataka, ali oni ne doprinose mnogo boljem rasvetljavanju osnovnog teksta dela Konstantina Mihailovića.

12. J. - Najzad, poslednji rukopis poljski pripada Jagjelonskoj biblioteci u Krakovu. Pisan je u XVII veku. Tu ima više različitih stvari, a između ostalih i dve glave iz dela Konstantina Mihailovića, i to 9 i 2 po prvobitnome tekstu. Ali i to malo teksta pokazuje da je ovaj rukopis načinjen sa iste redakcije dela Konstantina Mihailovića s koje je načinjen i rukopis N. Prepisivač se oslanjao na one dopune koje je našao u proširenoj redakciji već ranije spomenutoga poljskog političkog izaslanika u Turskoj. Ovaj je svakako po povratku iz Turske, gde je boravio između 1600. i 1629, hteo da dopuni i proširi delo Konstantina Mihailovića svim onim što je sam znao o Turskoj i tako je nastala redakcija sa koje su prepisani poljski tekstovi N i J.

13. D. - Ovo bi bio rukopis pisan ćirilicom, nekada čuvan u Derečinjskoj biblioteci kneževa Sapjeha. O ovome se rukopisu zna samo ono što je 1864. godine napisao M. Malinovski u predgovoru knjizi "Stanisława Łaskiego Prace naukowe..." gde se, kao što smo već rekli, nalazio deo Mihailovićeva dela, i to rukopis W, o kojem smo već govorili. Evo šta tu kaže Malinovski o delu Konstantina Mihailovića: "Da je gornji "Letopis", prema domišljanju učenoga Jana Bartoševiča, morao biti pisan srpski dokazuje rukopis pisan ćirilicom, koji je u Derečinjskoj biblioteci kneževa Sapjeha pre 1831. godine pregledao profesor viljnjanske gimnazije Jan Zakševski i načinio iz njega znatan ispis, koji sam imao u rukama i mogao se uveriti da su prepisivačeva tvrđenja istinita". To je sve što se o tome rukopisu može reći. Je li taj rukopis bio na srpskom, na ruskom, ili ukrajinskom, ne može se odgovoriti, jer oni koji su o njemu nešto znali to eto nisu rekli. Ipak je malo verovatno, bar prema svemu što je dosad bilo poznato o rukopisima ovoga dela, da je to bio srpski tekst, a još manje bi se moglo verovati da je baš to bio Konstantinov original. Ali ako bi se taj rukopis našao, možda bi i mnoga druga pitanja u vezi s ovim delom bila bolje razjašnjena. Zasad nam ostaju samo nagađanja. I to bespredmetna.

Kad već govorimo o rukopisima dela Konstantina Mihailovića, moramo se zaustaviti i na jednoj pretpostavci, koja je jedno vreme mogla da zavede nekoga u zabunu, a razjasnio je jedan naš istoričar. U svojoj raspravi "Kallimach i znajomość państwa tureckiego w Polsce około początku XVI w." poljski profesor Franjćišek Bujak napisao je čitav članak i o delu našega Konstantina Mihailovića, gde je dao i jednu napomenu po kojoj bi u vatikanskoj biblioteci trebalo da se čuva jedan rukopis Konstantinova dela.^[8] Ova napomena mogla je biti utoliko verovatnija što je i na jednome rukopisu bila tvrdnja da je ovo delo prvobitno bilo pisano na latinskom jeziku (rukopis W). Naš istoričar i akademik prof. Nikola Radojčić zainteresovao se za ovu stvar i dao je da mu se snime tri strane ovoga rukopisa: prva, jedna iz sredine i poslednja. Tekst koji se tu našao ne liči nikako na Konstantinov, sem ako nije kakva suviše slobodna prerada. Toliko je mogao da zaključi prof. Radojčić na osnovu snimaka^[9].

Iz svega ovoga što se reklo o raznim dosadašnjim rukopisima ili štampanim tekstovima dela Konstantina Mihailovića može se zaključiti uglavnom ovo: tokom XVI veka po Poljskoj i Češkoj kolale su dve redakcije ovoga dela, jedna je bila svakako prvobitna, dakle onakva kako je verovatno sam Konstantin Mihailović svoje delo napisao, a druga je bila nešto proširena, sa koje su svakako postali rukopisi P i A, kao i onaj poljski tekst s kojeg je načinjen češki prevod štampan 1565. godine. Kao što se već po samom broju rukopisa Mihailovićeva dela vidi, interesovanje za njega bilo je i tokom XVII veka veoma živo. Prema svemu što dosadašnji rukopisi i sačuvani tekstovi pokazuju, moglo bi se pretpostaviti - ovo je pretpostavka Jana Losja, koja nam izgleda sasvim prihvatljiva - da su rukopisi morali nastajati ovim redom i ovakvim putem:

U ovoj tabeli Jana Losja može biti sumnje samo po pitanju prvobitnog i poslednjeg teksta D, jer se ne može sasvim ubedljivo i nesumnjivo dokazati na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao svoje delo, kao što se ne može pouzdano reći na kojem je jeziku bio pisan tekst D o kojem je bilo reči. Ostalo međutim ostaje kao verovatno.

Pri izdavanju dela Konstantina Mihailovića postupak prof. Jana Losja bio je, čini nam se, sasvim pravilan: on je štampao najpre skroz tekst Z, jep je to najstariji i najpotpuniji od svih poljskih tekstova, a uz ovaj tekst je dao sitnije varijante ostalih tekstova. Manje dopune stavljao je u sam tekst, varijante je štampao ispod teksta, a ukoliko su se pojedini tekstovi na nekim mestima mnogo razlikovali od teksta Z, on je te odeljke štampao u drugom delu knjige odvojeno, najpre tekstove iz XVI veka, a onda one iz XVII. Na kraju je dao i potpun tekst N. Ovaj tekst je - kao što smo već rekli - prerada Mihailovićeva dela, ali prerada koja je vrlo jasno i dobro pisana, pa se čovek katkad može zapitati nije li ta kasna prerada rađena prema nekom nama danas nepoznatom tekstu koji je bio ispravniji od svih ovih koje mi danas imamo. Ovaj rukopis zatim ima posle skoro svake glave dodatke koje je pisao neki nepoznati poljski politički agent u Turskoj u XVII veku. Jasno je da ti dodaci nisu Mihailovićevi, ali oni često govore o njemu ili o njegovu tekstu, objašnjavaju ga ili dopunjuju, a nisu mnogo veliki, te je poljski izdavač Mihailovićeva dela smatrao da je dobro štampati i njih. Oni će biti korisni kako za poznavanje Konstantina Mihailovića, tako i za turske studije uopšte. Zato i mi prenosimo tekst poljskog izdavača od početka do kraja, bez ikakvih izmena.

Posao i udeo prof. Jana Losja u rasvetljavanju pitanja vezanih za ime Konstantina Mihailovića i njegovo delo nisu međutim završeni izdavanjem samoga dela. Pored izdanja on je napisao i studiju koju smo već više puta spominjali.^[10] Tu je dao pregled literature i opis rukopisa, a onda je dao svoja mišljenja i o nekim drugim pitanjima, kojima ćemo se i mi morati pozabaviti ovom prilikom. On je govorio tu o ličnosti Konstantina Mihailovića, o jeziku na kojem je ovaj pisao svoje delo i najzad je dao sud o istorijskoj i književnoj vrednosti Konstantinova dela. Najpre je u pregledu Konstantinova života izračunao na osnovu različitih činjenica iz dela nekolike važne godine do kojih se može doći samo posrednim putem. Tako je utvrdio - tačnije nego što je to učinio ranije Josif Jireček - da je Konstantin Mihailović morao biti rođen najkasnije 1435, jep je već 1453. bio vojnik i učestvovao pri osvajanju Carigrada. Rođen je inače u Ostrovici "u blizini Novoga Brda", a u napomeni čitamo i ovo: "Novo Brdo leži na sever od Ostrovice, u istoj turskoj pokrajini nedaleko od granice Srbije".^[11] Za prelazak Konstantinov iz Mađarske u Poljsku on određuje najkasnije 1468. godinu, a kao vreme pisanja dela određuje granične godine 1496. i 1501. Što se tiče jezika originala Konstantinova, mišljenje je prof. J. Losja da je ovaj svoje delo pisao na poljskom, a da je upotrebljavao ćirilovs΀ºʀ€€° ili grčka pismena. Pošto je do pisanja svoga dela Konstantin proveo u Poljskoj oko trideset godina, mogao je poljski jezik sasvim dobro naučiti da bi na njemu pisao delo upućeno poljskome kralju.

Ova tvrđenja J. Losja, naoko veoma ubedljiva, izazvala su izvesna suprotna mišljenja, tako da se nekih svojih tvrdnji kasnije i on sam odrekao.

Najpre je o ovom pitanju progovorio Vatroslav Jagić u omanjoj kritici štampanoj u časopisu Archiv fьr slavische Philologie. On smatra da beleška na kraju rukopisa Z, u kojoj piše da je ovo delo bilo najpre pisano "literą ruską" (tj. ruskim pismom), nije dovoljno objašnjena. Ali je pitanje doista teško. Isto tako ni on ne veruje da bi onaj ćirilovski rukopis D, o kojem se zna samo po literaturi, mogao biti Konstantinov original. Najmanje mu je pak ubedljiva pretpostavka J. Losja da je Konstantin mogao pisati na poljskom jeziku ali ćirilovskim ili grčkim pismenima. Kad je Konstantin, prema mišljenju J. Losja, - veli dalje Jagali - proveo u Poljskoj pre pisanja svoga dela oko trideset godina, i kad je za to vreme naučio dobro poljski, teško je zamisliti da ne bi uspeo da nauči i latinicu. I zaključak je: "Also - non omnia liquent!".^[12]

Drugi se osvrnuo na pisanje Jana Losja češki istoričar Čenjek Zibrt. On je napisao najpre poveći članak povodom rasprave J. Losja i štampao ga u Časopisu Češkog muzeja.^[13] On je u ovom svom članku pod naslovom Michala Konstantina z Ostrovic Historia neb Kronika Turecka 1565, 1581 uglavnom prepričao neke podatke koje je našao u raspravi J. Losja, a onda je dao opis čeških tekstova, kao i njihovo poređenje. On tako upoređuje rukopis Češkoga muzeja (mi smo ga s beležili ca M) ca tekstom češkoga hroničara Vaclava Hajeka iz Libočana, koji je - kao što smo već rekli - upotrebio neke glave iz dela Konstantina Mihailović za svoju Češku hroniku. Na kraju je Zibrt prikazao raspravu Josifa Jirečeka o Mihailoviću, pa onda J. Losja i dao njihove glavne rezultate. Zanimljivo je napomenuti da Zibrt čita i prepričava rad J. Losja, gde se Konstantin Mihailović već u naslovu naziva ovim imenom, a on mu i dalje daje pogrešno ime sa češkog štampanog teksta (rukopis M ima u naslovu isto tako pravilno navedeno ime našega pisca) i ispraviće se tek drugom prilikom, pošto mu na to skrene pažnju Konstantin Jireček.

To je sve Zibrt pisao povodom studije J. Losja. Ponovo će se međutim vratiti našem Konstantinu Mihailoviću onda kad je izišlo i njegovo delo u izdanju J. Losja. On je mnogo iznenađen izdanjem, jer mu tekstovi pokazuju mnogo jasnije nego što je to mogao pretpostaviti kolika je sličnost između najstarijeg poljskog i najstarijeg češkog rukopisa, pa mu već ovlašno upoređenje tekstova izaziva sumnju u pravilno izdvajanje bohemizama u poljskim tekstovima, kao i polonizama u češkim. Smatra da studijom J. Losja i izdanjem dela Konstantina Mihailovića nisu još rešena osnovna pitanja koja se tiču ovoga pisca. Zato na kraju izražava želju da neki pozvani znalac još jednom vrlo pažljivo prostudira poljski i češki tekst i da ustanovi šta su doista u poljskim tekstovima čehizmi, a šta su u češkim tekstovima polonizmi. Iz njegove sumnje moglo bi se naslutiti da ne veruje tvrdnji J. Jirečeka i J. Losja da su češki tekstovi prevodi s poljskog.^[14]

Najoštriji je u svojim kritikama bio Aleksandar Brikner. On je napisao dve kritike, u kojima je izneo uglavnom iste svoje poglede na delo Konstantina Mihailovića. On se ne slaže sa mnogim pretpostavkama J. Losja. Najpre mu smeta sam naslov, jer misli da nije dobro nazvati Mihailovićevo delo Pamiętniki Janczara, pošto ovaj nije više bio janičar kad je delo pisao, nego "eks-janičar", a da bi se unutrašnji naslov dela Czasów popisanie lepo mogao prevesti sa "wremennik", tj. hronika. Po njemu je delo moralo biti pisano srpski, što potvrđuje i beleška na kraju rukopisa Z. On smatra da Konstantin Mihailović nikad nije ni nogom kročio u Poljsku, pa zato o Poljskoj jedva da po štošta zna. Brikner naročito zaključuje to iz činjenice što Konstantin ne zna da su se kod Varne borili Poljaci, a mogao je u Poljskoj u svoje vreme još naći ljude koji su učestvovali u toj bici, da je on u Poljskoj uopšte živeo. Zatim smatra da Konstantin nije znao protiv koga se to poljski kralj Olbraht borio kad je pretrpeo znatne gubitke u ljudstvu: on je mislio da se to poljski kralj borio protiv Turaka za odbranu hrišćana, a stvar nije tako stajala. Misli da nisu srbizmi one reči koje kao takve nalazi kod J. Losja. Reči napisane grčkim pismenima u rukopisu Z smatra za "pisarsku zabavu". Inače hvali izdanje i smatra da nije bilo potrebno posvećivati mu toliko filološke pažljivosti, nego pre dati jedan lako čitljiv tekst.^[15]

Tako u prvoj kritici.

U drugoj kritici A. Brikner će uglavnom potvrditi još jedanput svoje ranije zamerke, malo će ih proširiti, a neke dodati. On, najpre, smatra da je pisac one prerade iz XVII veka, koju mi označavamo ca N, bio poljski agent u istočnim zemljama Samuel Otvinovski, koji je čak preveo poznato delo persiskog pesnika Saadija Đulistan. Opet potvrđuje svoju raniju misao da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, pa zamera i Japanu što je primio ovu pretpostavku J. Losja. Odlučno tvrdi da je Konstantin pisao "crkvenim jezikom". Najzad smatra da je opis bitke kod Nikopolja, koji se nalazi u XVII glavi rukopisa P i A, ustvari početak priče o Kraljeviću Marku, kojega Konstantin naziva "bugarski knez".^[16]

Briknerove oštro pisane kritike toliko su uticale na Jana Losja da je i on sam tri godine kasnije, izdajući veliku hrestomatiju Przegląd językowych zabytków (1915) napisao da je Konstantin Mihailovićevo je delo pisao na crkvenoslovenskom jeziku.^[17]

Još jednom se Aleksandar Brikner pozabavio delom našega Konstantina Mihailovića. I tada najiscrpnije i najpotpunije. Doduše, osnovne njegove misli ostale su iste koje je izneo i u već spomenutim dvema kritikama, ali je sada imao prilike da se pozabavi i sam više samim delom, a ne samo onim što je bilo sporno u čitavom tom kompleksu pitanja. A ponegde će ranija mišljenja donekle da ispravi. To je učinio 1923. štampajući poveći članak o Konstantinu Mihailoviću pod naslovom Wremennik serbskoturecki.^[18] Pun je ovaj članak lepih zapažanja i misli o značaju dela, o sadržaju njegovu, o izvorima, o načinu kako je Konstantin Mihailovićevo je delo pisao, i naročito o vezi između Konstantinova dela i srpske narodne tradicije. Ti odeljci su svakako najlepše i najživlje što je u čitavoj literaturi o Konstantinu napisano. Naravno, morao se dotaći tu i pitanja koja je pokretao i ranije. On i ovde tvrdi da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, da je svoje delo pisao na srpskom, i to na prostom narodnom jeziku bez primesa crkvenoslovenskoga, i da ga je pisao ćirilicom. Kasnije je ovo delo sigurno neki Slovak preveo na češki, a tek onda je postao i poljski prevod. Inače Konstantin je verovatno živeo među ugarskim Srbima. Sve ovo potvrđuje Brikner velikim brojem srbizama u češkom i poljskom tekstu, koje navodi i tumači.

Ovo Briknerovo mišljenje uglavnom je ovladalo u poljskoj književnoj istoriografiji. Naravno, sa malim izuzecima, ili pak s malim izmenama. Zbog toga mnogi istoričari poljske književnosti neće Konstantina Mihailovića uopšte uzimati u obzir, a ko o njemu kaže koju reč, onda to učini samo zato da bi pokazao koliki je značaj imalo ovo delo u poljskoj književnosti kao prevod. Tako će Ignaci Hšanovski u svojoj popularnoj i veoma poznatoj Historii literatury Niepodległej Polski reći da je Konstantin delo svoje pisao na crkvenoslovenskom. To isto će ponoviti, ali s mnogo više uverenosti u jednoj kritici, kad je imao da pobije mišljenje jednoga istoričara književnosti koji je u jednoj priručnoj čitanci i belešci o Konstantinu Mihailoviću rekao da je delo Pamiętniki Janczara bilo napisano na poljskom. "Pogrešno je tvrđenje - veli Hšanovski - da su Pamiętniki Janczara bili napisani bez sumnje poljski: naprotiv, ne podleže ni najmanjoj sumnji da su bili napisani crkvenoslovenski".^[19]

Tako će i osnovna knjiga svakog istoričara poljske književnosti, bio-bibliografsko delo Gabrijela Korbuta Literatura polska dati o Konstantinu Mihailoviću ovakva obaveštenja: on se nastanio u Mađarskoj po zarobljavanju od strane Mađara, pa je tu verovatno i umro; delo je svoje pisao na srpskom. Onda će dati i ovakvu napomenu: "Ranije se pogrešno mislilo da je Konstantin Mihailović neko vreme živeo u Poljskoj i da je svoju "Hroniku" pisao na poljskom, a češki tekst je smatran za prevod s poljskog."^[20]

Osnovne Briknerove tvrdnje prihvatio je i razvio Branislav Ćirlić u članku Próba nowego spojzrenia na "Pamiętniki Janczara" ^[21] To je poslednji rad koji je napisan o Konstantinu Mihailoviću u Poljskoj. Ćirlić je razvio najpre Briknerovu misao da Konstantin nikada nije živeo u Poljskoj. Zato je dao sebi truda da uskladi poglede ugarskih Srba i Konstantina Mihailovića na osnovu literature koju je pregledao i time da objasni bliže poljskim čitaocima sve one činjenice koje su ostajale nepoznate, a bilo je potrebno da se znaju da bi se razumeo stav Konstantinov, kao i stav ugarskih Srba prema svim onim pitanjima koja je pokrenuo Konstantin u svome delu. O jeziku Konstantinova originala Ćirlić ne raspravlja, on prima Briknerovo mišljenje da je Konstantin pisao na prostom srpskom jeziku. U dvema stvarima Ćirlić se ne slaže s Briknerom. Ćirlić ne prima Briknerovo mišljenje da je Konstantin bio "sitan čovek", već smatra da je još u mladosti morao dobiti izvesno obrazovanje. Drugo pitanje se tiče mogućnog Konstantinovog putovanja u Francusku. Brikner se oštro podsmehuje pretpostavci J. Losja da je Konstantin mogao putovati u Francusku. Ćirlić ovu pretpostavku prima i nalazi čak istorijsko opravdanje za taj put, opet dobro dokumentuje tu svoju tvrdnju i ubedljivo razlaže čitavo pitanje. Kad je ustvrdio da je Konstantin Mihailović pisao svoje delo na srpskom jeziku, Ćirilice pokazati da je time ovo delo moglo imati dovoljno čitalaca, jer je srpski jezik u to vreme bio u vrlo širokoj upotrebi u Evropi. Ćirlić je učinio još jednu veoma korisnu stvar. On je uporedio rukopis A ca onim što je iz toga rukopisa našao štampano u izdanju J. Losja. I našao je dosta grešaka. Doduše, moramo odmah peći da je većima tih grešaka više grafička. Za nas je važno da je čitanje J. Lojsa bilo ispravno pri transkribovanju osnovnog teksta Z. A to će moći proveriti i naši čitaoci po onim stranama toga rukopisa koje dajemo fotografisane u prilogu.

Tako je u osnovnim crtama izgledao predstavljen Konstantin Mihailović u poljskoj naučnoj literaturi.

Kod nas je mnogo manje bilo interesovanje za njega kao ličnost i za njegovo delo. Posle onoga što je o njemu napisao Janko Šafarik u predgovoru svome prevodu, možda je najpopularnije bilo ono što je kasnije napisao Konstantin Jireček u svojoj Istoriji Srba. Kako je ovo delo bilo među Srbima široko poznato i u izdanju na nemačkom jeziku, a još više i naročito otkad se pojavio prevod prof. Jovana Radonića, njegovo je mišljenje postalo skoro opšte i zato ga moramo ovde na prvome mestu spomenuti. Jireček je Konstantinu Mihailoviću posvetio svega nekoliko rečenica u svome delu, ali je svaka od njih značajna i mi se na tim njegovim tvrdnjama moramo zadržati. On kaže da je Konstantin Mihailović morao biti grčkog porekla, da je rođen u rudničkoj Ostrovici oko 1438. godine, da je na kraju života boravio u Poljskoj i da je svoje delo "diktovao poljski", a reči pisane grčkim pismenima u tekstu da je dopisivao on lično.^[22] Nećemo se sada zaustavljati na svima ovim njegovim tvrdnjama, to ćemo učiniti onda kad budemo govorili o pojedinim od ovih pitanja.

Prof. Nikola Radojčić je rekao nekoliko lepih reči o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu u jednom omanjem članku, i poželeo da se o njemu naši ljudi pozabave ozbiljnije.^[23] Prof. Jovan Radonić je napisao o Konstantinu obaveštajnu belešku u svome izdanju građe o Skenderbegu, oslanjajući se uglavnom na mišljenja J. Losja.^[24] Mi smo u jednoj raspravi pokušali da dokažemo da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao na poljskom jeziku. Tvrdili smo to na osnovu jedne fonetske osobine koja se provlači kroz poljski tekst.^[25]

Bilo je kod nas više i drugih uzgrednih spomena Konstantina Mihailovića, ali nije bilo rasprava njemu posvećenih, pa se zato na svemu tome ne mislimo ovom prilikom zadržavati.

Posle svega ovoga ostaje nam da i mi sa svoje strane predstavimo Konstantina Mihailovića našem čitalačkom i naučnom svetu, dodajući s vremena na vreme one svoje sitne priloge tumačenju pojedinih činjenica ili tvrdnji koje smatramo da će ca više ubedljivosti razjasniti neka pitanja vezana za ime i delo ovog nesrećnog srpskog književnika XV veka.

Život Konstantina Mihailovića

O životu Konstantina Mihailovića iz Ostrovice nemamo mnogo podataka. Pa ipak njegovo delo, koje je istovremeno neka vrsta njegove ispovesti, poslužiće nam i pomoći da rasvetlimo bar glavne momente iz života ove zanimljive ličnosti.

Najpre treba da se zaustavimo na njegovu imenu.

Već smo rekli da je delo Konstantina Mihailovića prvi put štampano na češkom jeziku 1565. godine. Na tome izdanju ime piščevo je ispalo uopšte i ostalo samo ime njegova oca, pa mesto da stoji da je ovo delo "od Konstantina sina Mihaila Konstantinovića", ostalo je samo "od Mihaila Konstantinovića", upravo "od Mihaila Konstantina". Moramo reći da tu grešku verovatno nije načinio češki prevodilac, nego je on mogao naći tako napisano na redakciji Mihailovićeva dela s koje je prevodio na češki. Da to može biti tačno svedoče nam poljski rukopisi P i A. Ni u njima nema pravog Konstantinovog imena, nego je zapisano samo ime i prezime njegova oca.

Kako je međutim ovo prvo izdanje Mihailovićeva dela moralo biti veoma popularno, a najrasprostranjenije već samim tim što je bilo štampano, nije nikakvo čudo što je Konstantin Mihailović najviše po tome izdanju bio poznat, pa je zato i njegovo pravo ime dugo ostalo nepoznato svima onima koji su se njegovim delom služili uglavnom preko ovog češkog prevoda. Da pakost bude veća, drugo izdanje Mihailovićeva dela, upravo prvo poljsko, nije uopšte imalo u naslovu nikakva imena. Rukopis s prema kojem je načinjeno poljsko izdanje iz 1828. nema nigde spomenuta piščeva imena. Zato se greška stvorena češkim izdanjem nije mogla ispraviti ni prvim poljskim izdanjem. Istaknimo da je poljski izdavač Galenzovski, ponesen poljskim patriotizmom, u naslovu napisao da je ovaj janičar bio Poljak, mada se iz teksta sasvim jasno moglo videti šta je Konstantin Mihailović bio po narodnosti.

Kad je 1865. Janko Šafarik preveo delo Konstantina Mihailovića sa češkoga na srpski, ni on nije mogao o imenu pisca da kaže ništa više nego ono što je našao u naslovu češkoga prevoda. On je doduše imao pri ruci i poljsko izdanje iz 1828. godine, njime se čak poslužio u dva-tri navrata u svome predgovoru, ali kako je taj tekst i inače vrlo slab - kao što smo ranije pokazali - nije mu mogao ni u ovoj stvari ništa pomoći. Tako je Konstantin Mihailović ušao i u srpsku književnost i istoriju kao Mihailo Konstantinović, pa nije nikakvo čudo što se vrlo često, sve do najnovijih vremena, spominje kod nas pod tim imenom. Tako je i kod Vladimira Ćorovića u njegovoj Istoriji Jugoslavije (1933, str. 250).

Tek posle izdanja Jana Losja iz 1912. videlo se prema najstarijim rukopisima Z i M, kao i prema rukopisima P, W i J, da je pravo ime našega pisca bilo Konstantin Mihailović, odnosno Konstantin sin Mihaila Konstantinovića.

Prvi podatak koji imamo o životu Konstantina Mihailovića nalazimo u XXVI glavi njegova dela. Sultan Mehmed, to je bio slavni Mehmed Osvajač, - priča tu Konstantin - zatražio je od despota Đurđa Brankovića da mu prema jednome ranijem ugovoru pošalje 1500 konjanika, jer hoće da krene na Karamaniju. Despot šalje ovaj odred pod komandom vojvode Jakše Brežičića, rodonačelnika onih Jakšića koji su kasnije dugo živeli u Ugarskoj. Mihailović kaže da je ovaj Jakša bio poočim onih Jakšića. To je onaj Jakša koji je 1452. bio u Dubrovniku kao despotov poslanik, a kojega različito nazivaju: Berščić ili Brežičić. Po Mihailoviću bi pre bio Brežičić, mada i u njegovu delu, u raznim rukopisima različito je navedeno prezime ove ličnosti. Mi se ovde oslanjamo na rukopis M, u kojem su imena najbolje prenesena. Zato verujemo da je i ovo dobro preneto. Kad su stigli međutim u Tursku, ovi srpski vojnici budu poslati na Carigrad, na svoje veliko iznenađenje i čuđenje. To je sve dakle bilo 1453. Po načinu opisivanja borbe za Carigrad jasno je da je i Konstantin bio u ovoj vojsci. To izlazi iz stilizacije rečenica. U rukopisu s čak je i napisano: "među ovima (tj. vojnicima) sam i ja bio", ali je ovo po pretpostavci Josifa Jirečeka kasniji umetak. To međutim ništa ne menja stvar. Konstantin Mihailović je dakle tada učestvovao pri napadu na Carigrad kao vojnik. Ako pretpostavimo da tada nije mogao imati manje od 18 godina, izlazilo bi da je morao biti rođen najkasnije oko 1435. Posle ove godine svakako ne, a pre nje bi mogao biti. Ali mnogo ranije isto tako nije mogao biti rođen zbog jednog drugog podatka koji ćemo nešto kasnije spomenuti. Prema tome teško bi se mogla braniti tvrdnja Konstantina Jirečeka da je naš Konstantin Mihailović rođen tek oko 1438,^[26] jer bi onda značilo da je išao na Carigrad kao dečak od 15 godina, što je skoro sasvim neverovatno.

Ovo prvo ratovanje Konstantinovo bilo je i prva njegova teška unutrašnja borba. Svi su ovi vojnici naime videli da su obmanuti kad su poslati na Carigrad. Zato su se počeli nositi mišlju da se vrate, jer nisu hteli da se bore protiv istočnog centra hrišćanstva, protiv slavne vizantijske prestonice. Ali im je rečeno da bi to bilo vrlo opasno, jer je već izdata bila zapovest da budu uništeni ako bi se pobunili. I oni su se pokorili. Jedina im je uteha bila što su vrlo malu ili možda nikakvu ulogu imali u tome boju. Bili su postavljeni kraj Jadranske kapije i tu su ostali. Onda je sultan osam nedelja tukao iz dana u dan zidine iz velikih topova. Kad je na jednome mestu načinio prolom, tu su navalili svom silom janičari i prodrli u grad, sekući sve pred sobom. Najzad je i poslednji vizantijski car opkoljen i ubijen. Sebi i svojima za utehu Konstantin svoj opis pohoda na Carigrad završava rečima: "pa ipak po našoj pomoći nikad (tj. Carigrad) ne bi bio osvojen".

Posle pada Carigrada Konstantin Mihailović se vratio nazad i ostao u Novom Brdu. Tu je proveo svakako cledeću godinu kada su Turci napali Srbe, odneli nekoliko pobeda, ali ih skupo platili. Naročito su Turci mnogo pričali o bici kod Trepanje, jer vele otkad pamte nisu videli da se tako malo ljudi tako junački bori protiv toliko velike sile kakva je bila sultanska. Tada je i Nikola Skobaljić pobeđen i nabijen na kolac. A posle svega ovoga - priča dalje Konstantin Mihailović u sledećoj, XXVII glavi - sultan je došao pod Novo Brdo i opkolio ga. Stanovništvu je obećao da će svakoga ostaviti na miru, da neće uzimati devojke ni dečake. A kad se grad predao, on je zatvorio kapije, ostavio samo jedan prolaz slobodan i počeo je da propušta kroz njega sve ljude i da ih izdvaja u grupe: na jednu stranu dečake, na drugu devojke, na treću žene, na četvrtu muškarce, a najviđenije ljude je naredio odmah da pobiju. Onda je izabrao 320 dečaka i 704 devojke. Devojke je razdao svojim vojnicima, dečake poveo sa sobom da mu postanu janičari, a ostale pustio slobodno u varoš. Među ovim mladićima bio je zarobljen tada i naš Konstantin sa dva svoja brata. Odatle su ih s pratnjom poslali u Anadoliju. Put je bio mučan. Kad god su prolazili kroz kakve planine ili šume, mladići su tražili priliku da pobegnu. Da bi to učinili trebalo je pobiti Turke pratioce, "ali ipak to nismo učinili, jer smo bili mladi" - veli Konstantin. U tekstovima P i A čitamo tu misao ovako iskazanu: "ali nismo bili tako smeli, jer smo bili mladi". Zbog ovog mesta i ove Konstantinove tvrdnje rekli smo da nije mogao biti rođen mnogo pre 1435, ako i dopustimo da je nešto malo ranije i mogao, jer je i ove, 1455, bio još uvek mlad. Zato ne mislimo da je opravdana pretpostavka Josifa Jirečeka, koju je preneo i Janko Šafarik, da je Konstantin rođen oko 1430. godine. Doduše, možda se spomenuto mesto ne bi moralo odnositi baš i na Konstantina lično, već na čitavu grupu kao celinu, jer je u njoj velika većina bila veoma mlada. U njoj je sigurno bilo mladića i dečaka mlađih od Konstantina. Za jednog njegovog brata to možemo reći pouzdano, jer će Konstantin nešto kasnije u svome delu (u glavi XXXIV) spomenuti da je njegov mlađi brat bio čuvar neke carske zgrade. Iz toga bismo mogli zaključiti da je bar jedan od spomenuta dva brata Konstantinova bio mlađi od njega.

Pa ipak se Konstantin odlučio da beži. To je učinio kad su prolazili kroz selo Samokovo. On pobeže tada sa devetnaest drugova. Među tim njegovim drugovima nisu bila i njegova bpana. Svakako ih kao mlađe nije hteo uvlačiti u ovako opasnu avanturu. Bekstvo ne uspe. Turci ih pohvataše, povezaše za konje i vukoše ih sve do grupe ostalih zarobljenih mladića "da je čudo kako su u nama dušu ostavili" - priča Konstantin. Onda dadoše za ove begunce reč da više neće bežati oni ostali mladići, a za Konstantina zajemčiše i njegova dva brata, te pohvatane begunce sprovodnici najzad pustiše i mirno odvedoše preko mora. Ništa nam Konstantin ne priča gde je zadržan i je li što i koliko učio. Viće da tada nije ni znao tačno gde se baš nalazi, jer u geografiji nije bio mnogo jak - kako će se kasnije po drugim nekim pojedinostima videti. Ali nam je zato ispričao jedan strašan doživljaj koji je opet vezan za ovu njegovu grupu.

Kad je sultan osvojio dobar deo Srbije, vratio se u Jedrene. Mora biti da su mu tada doveli i pokazali ovu grupu srpskih mladića i dečaka. On od njih bira osmoricu sebi za komornike. Konstantin nije među tim izabranima. Jednoga dana ovi se mladići dogovoriše da ubiju sultana, "Ako ovog turskog psa ubijemo, čitavo hrišćanstvo će biti oslobođeno, a ako nas pohvataju, onda ćemo biti pred bogom mučenici" - rekli su oni tada kao zavet. Kad je došlo njihovo veče, bili su spremni da izvrše svoju nameru, ali se nađe među njima izdajica, Dimitrije Tomašić. Sultanova osveta bila je strašna. Pitao ih je prvo ko ih je podgovorio da ovakvo delo smisle, a oni odgovoriše da ih je na to nagnala velika žalost i tuga za pobijenim roditeljima i prijateljima. Sultan naredi da im se vežu pod kolena vrela pečena jaja da bi im se žile zgrčile i ukočile. A kad nešto kasnije vide da od njih više nema ništa, izdade naredbu da ih pogube. "A neki od nas, uzevši njihova tela u noći, sahranili smo ih kraj pustog manastira koji se zove Ne vidi sunce". Konstantin će na kraju ispričati i sudbinu onog izdajnika. Sultan ga je učinio velikim gospodinom, ali ga napade teška bolest sušica, od koje se osuši i umre.

Ovu epizodu iz dela Konstantina Mihailovića uzeo je Stevan Sremac za predmet svoje poznate priče Zaboravljeni Obilići.

Posvedočila se tvrdnja Konstantinova savremenika vizantijskog istoričara Kritovula da "Srbija ima krasno stanovništvo i osobito ratobornu omladinu".

Konstantin ne priča dalje šta je radio u Maloj Aziji. Ali kako mi znamo da se tamo pripremao za janičara, možemo pretpostaviti da je morao proći određeni put za to, kako nam je on sam ispričao na drugom jednom mestu govoreći o tome kako se pripremaju janičari (glava XXXIX). Kad god carska vojska - priča Konstantin na tome mestu - prodre u koju stranu zemlju i tamo dođe do većeg broja zarobljenika, odmah za vojskom ide carski pisar i upisuje sve dečake za janičare, pošto za svakog da pet zlatnika onome od koga dečaka uzima. Onda ovu decu vode u Malu Aziju gde ih vaspitavaju. Takvih mladića biva oko 2.000. Ako se pak iz neprijateljskih zemalja ne bi nakupilo dovoljno takve dece, onda tu decu skupljaju od hrišćana svojih podanika. Tek broj mora uvek da bude potpun. Oni mladini koji se skupljaju u samoj turskoj zemlji mogu kasnije po svojoj smrti sve što imaju ostaviti kome oni hoće. Oni pak mladići koji su iz neprijateljskih zemalja ne mogu po svojoj smrti nikome ništa ostaviti, nego sve ostaje sultanu. Izuzetak je samo onda ako neko od njih stekne tolike zasluge da postane slobodan. Takav onda dobija ista prava kao i oni prvi. I Konstantin je postao takav slobodnjak posle teške bitke u Vlaškoj, o čemu će biti govora malo kasnije. Sultan ne miana ništa za onu decu koju šalje u Anadoliju, nego se o njima staraju oni ljudi kojima su ta deca data. Ti se ljudi moraju o ovoj deci starati, moraju ih vaspitavati i gajiti, a posle ih upućuju onamo kuda im se naredi. A evo kuda se oni šalju, čemu se poučavaju. Biće da su ti dečaci po kućama dok ne odrastu do izvesnog uzrasta kad su sposobni za vojne vežbe. Prema želji svakoga takvog mladića vrši se to dalje poučavanje: jedni se uče da se bore sabljom na konjima, i njih sultan snabdeva; drugi odlaze na galije, gde se vežbaju za borbu na vodi; Treći svakako uče veštinu pešačkog ratovanja, jer su janičari uglavnom pešaci. Onda sultan bira od ovih mladića najbolje, uzima k sebi i povišava im platu. A od onih drugih kad neko doraste, šalje se u gradove za stražu. Kao što se vidi iz ovih kratkih Konstantinovih obaveštenja, janičari se specijalizuju za posebne vidove borbe. Janičar za svoje greške ne može biti novčano kažnjen, već samo može platiti glavom.

O ulozi janičara uopšte, a i o sebi u tome, Konstantin Mihailović je više puta ispričao dosta pojedinosti. Izgleda da nije olako obavljao te svoje dužnosti. To će nam osobito dobro pokazati jedno mesto iz njegova dela. Pričajući kako janičari osvajaju gradove, on je to tako živo predstavio da bi zaista teško bilo pretpostaviti da nije i on sam imao više puta priliku da oseti svu strahotu jednoga takvog juriša na gradske zidove. Prvo će reći kakve se pripreme vrše za juriš. Kad se topovskom vatrom načini na nekom mestu prolom, janičari se približe tome mestu i čekaju svanuće. Onda najpre topovi zaspu to mesto iz svih oruđa. Posle toga janičari brzo jure s lestvicama na zidove, jer branilaca tada ne može biti na zidovima. Ali kad vide janičare na zidovima, okreću se i tuku ih sa svih strana. Janičari se međutim pužu uz lestvice, gurajući jedan drugog napred. A uza sve to s bokova lete gusto strele i pucaju puške, diže se huka od bubnjeva i ljudske vike. I to tako traje najviše jedan sat ili dva. Posle toga sve mora da oslabi ako se ne uspe pri prvom naletu, jer neki bivaju izranjavljeni, neki pobijeni, a svi su premoreni. To nije neka opšta slika, to je isečak iz života jednog janičara, to je nešto što je naš Konstantin morao više puta doživeti u svojoj janičarskoj karijeri.

Konstantin ne postaje odmah janičar, kako je to pretpostavio jedan njegov biograf.^[27] Ali on je već iduće godine vojnik turske vojske i prati pohode sultanove. Samo ne znamo u kakvome svojstvu. Čim je tako brzo postao vojnik, znači da nije ni bio u Maloj Aziji u kakvoj porodici na vaspitavanju, nego je odmah poslat na izučavanje vojne veštine, ukoliko je on već izranije nije poznavao. To kažemo zbog toga što će on već 1456. godine biti u turskoj vojsci pri opsadi Beograda. On sve zna šta se tu odigralo. On zna kako je sultan želeo da preveze prvo svoju vojsku preko Dunava i da je ukopa s druge strane da ne bi Mađari mogli dobijati pojačanja za borbe na Beogradu. Ali su ga od toga odgovorili. I sultan se posle mnogo kajao zbog toga, jer su onda Mađari lako mogli da dovode pojačanja i da odbrane Beograd. Zatim Konstantin zna kako je poginuo Karadža-paša, pa kako su janičari pre vremena napali na zidine gradske i kako su otud odbijeni, pa kako je izgorela velika oprema topovska i mnoge druge pojedinosti. Pričajući kako su Turci bezuspešno jurišali na Beograd, Konstantin će reći i ovo: "A posle toga smo videli janičare kako beže iz grada" (glava XXIX). Da je i on tada bio janičar, svakako bi na drugi način ispričao ovo, a ne bi samo rekao: "videli smo janičare..."

Posle opsade Beograda Konstantin putuje sa sultanskom vojskom na Peloponez. I priča sa pojedinostima kako je tekao rat na Peloponezu. Ali ni tu ne vidimo u kakvom je svojstvu učestvovao, jer stalno govori o turskoj vojsci uopšte i o sultanu. Tek poneka rečenica nam pokazuje da je i on učesnik u tome pohodu. "A kad smo već bili nedaleko od Soluna..."', "A kad smo došli do grada koji zovu Livadija...", "Onda smo išli na jednoga poganičkoga kneza..." - eto tako izgledaju rečenice Konstantinove koje nam svedoče da je i on učesnik čitavog ovog ratovanja. Ovaj rat je trajao tri godine, od 1458-1460.

Najteži pohod sultana Mehmeda II bio je svakako onaj na Trapezunt iz 1459. Konstantin ga priča sa mnogo zanimljivih i živih pojedinosti. Vidi se da je u njemu i on bio jače angažovan. Teren težak, čas planinski, čas močvaran, a baš u vreme ovoga pohoda padaju velike kiše. Kola nisu mogla ići s tovarom, nego se sve moralo pretovariti na kamile i tako se kretalo dalje. Išlo se "s planine na planinu" - kako kaže Konstantin. Za težinu ovoga pohoda karakteristična je scena s kamilom što se srušila pod teretom sanduka s dukatima. Janičari koji su bili blizu isukanih sabalja su čuvali ovo blago dok ne dođe blagajnik. I sva se vojska morala zaustaviti da bi se rasuto blago pokupilo. Kad sultan ču šta je bilo, naredi da se puste vojnici da skupe novac za sebe, iia ko šta dograbi. Konstantin veli da su se dobro okoristili oni koji su bili blizu. "I ja sam se tu desio, ali kasno; već su svi zlatnici bili gde su imali da budu, samo je crna zemlja ostala, jer su ljudi skupljali kaki su mogli s travom i blatom, otimajući jedan drugome", - veli na kraju naš Konstantin.

Po jednoj rečenici vidimo da je on tada janičar. I to iz sultanske najbliže pratnje.

Teren je bio vrlo težak, veli Konstantin, te je kamile trebalo spuštati niz strminu uz ljudsku pomoć. Sultan zamoli (Konstantin upotrebljava baš glagol zamoliti) janičare da ovaj posao obave. "I morali smo s velikom mukom ići gore i celu noć smo se mučili s kamilama dok ih nismo preveli" - priča Konstantin ovo sve u XXXI glavi. Posle toga janičari biše bogato obdareni od sultana.

Posle osvajanja Trapezunta vrati se sultan u Jedrene. Još na samome putu stigoše mu vesti preko glasnika od Ali-bega da je pobedio hrišćane i da je uhvatio Mihaila Silađija. Samo toliko kaže Konstantin. A to je bio pad Srbije 1459. godine.

Pohod na tatarskog kana Uzun-Hasana Konstantin nije mnogo teško podneo. On priča o tome mnoge pojedinosti, ali to su stvari koje je mogao i slušati, koje je mogao videti izdalje, ali to nisu stvari koje je on sam doživljavao na svojoj koži onako kako smo to videli u dva-tri maha ranije, i kako ćemo opaziti u nekim kasnijim slučajevima. Vojska je kretala sve do Eufrata. I tu Konstantin o ovoj reci govori nešto što je čudno po neznanju: "To je velika i široka reka, kao Dunav, teče na sever i uliva se u Crno More". s jedne planine su, veli, videli neku drugu visoku planinu, koja se zove Babil, a iza nje je varoš Vavilonija i u njoj se nalazi kula prelomljena na tri dela. To je dakle bilo sve od legende koja je u ovo vreme kolala u Konstantinovoj okolini.

Izgleda da je za Konstantina veoma težak bio pohod na Vlašku.

Kad je sultan saznao kakve je sve nedaće pričinio Turcima vlaški vojvoda Vlad, krenuo je na Vlašku. Vojska je stigla do Dunava, ali se dalje nije moglo. Valjalo je prebroditi branjenu reku i osigurati mostobran. I opet su janičari bili ti koji su imali da povuku najviše. Sultan se njima obpana. Oni mu obećavaju da će se noću prebaciti čamcima i da će poneti teret prebacivanja na svojim plećima. U prvoj grupi nalazi se i Konstantin. Posle prelaze i drugi. Kad su se uredili, krenuli su lagano napred. A neprijatelji su ih pustili sasvim blizu, i onda osuli paljbu iz topova. Dvesta pedeset ljudi su im pobili najednom. A sultan je bio na drugoj obali i nije mogao da im pomogne, ali se bojao da će izgubiti sve janičare. Tada su se oni morali urediti, ukopati dobro topove i zaštititi se, pa tek onda su počeli da se brane na život i smrt. I odbranili se. Posle je došla pomoć, neprijatelj se povukao, a sultan se i sam prebacio preko Dunava i bogato nagradio sve janičare. Osim toga što je dao velike novčane nagrade, sve one janičare koji nisu bili slobodni učinio je slobodnima, tj. da mogu svoje imanje ostavljati po smrti onome kome oni hoće - kako nas o svemu obaveštava sam Konstantin. Ali se s tim nije završio ovaj pohod. Vlaški vojvoda je noću iznenada napadao Turke pri noćištima i pričinjavao im velike štete i nanosio velike gubitke u ljudstvu.

Konstantin posle priča kako su se Turci krenuli na Mitilenu, a posle toga na albanske knezove. I sultan je pokoravao jednog po jednog vrlo lako zbog toga što je jedan mirno posmatrao dok je drugi pokoravan. Samo se Skenderbeg odupro uspešno sultanu, jer je na carskome dvoru upoznao tursku ratnu veštinu i naučio kako joj se treba odupirati. To je Konstantinova pouka i svima onima kojima piše svoje delo kao pouku kako treba da se pripremaju da bi mogli Turcima dati otpor. Po načinu opisivanja svih ovih pohoda posle Vlaške izgleda kao da Konstantin nije u njima ni učestvovao, ili je možda u njima on lično bio na zaklonitijem mestu, a ne uvek u prvoj borbenoj liniji i u najvećem okršaju.

Najteži pohod za Konstantina bio je onaj na Bosnu 1463.

U Jedrenu su bili - priča Konstantin - izaslanici bosanskoga kralja Stevana Tomaševića (Konstantin ga uvek zove pogrešno Tomaš). Oni su došli ića načine primirje. Sultan za to vreme skuplja vojsku, a ove izaslanike zadržava bez odgovora. Jednoga dana dogodi se Konstantinu da ode da obiđe svoga mlađega brata. On je bio čuvar zgrade gde je bila dvorska blagajna. "Pa kako mu je teško bilo samome, poslao je po mene da dođem k njemu" - priča dalje Konstantin. I dok su oni tako razgovarali, nailaze u tu zgradu dva carska savetnika. Konstantin nije imao vremena da iziđe, nego se sakrije među sanduke. I tada čuje njihov razgovor iz kojeg razabere da se sultan sprema da napadne Bosnu. Ali mora da je iznenadi, jer se boji da u bosanskim planinama ne prođe loše. Čim je sve ovo saznao, Konstantin pokušava o svemu da obavesti bosanske izaslanike. Oni mu ne veruju. Naročito jedan, mlađi. "Ovo vam izistinski kažem da to dobro pamtite i da se sećate ovih mojih reči, jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi" - kaže izrikom Konstantin. Ove poslednje reči doduše ne nalaze se u svima rukopisima, ali se nalaze u P i A, koji imaju dobro prenesen tekst u drugim slučajevima, pa im možemo verovati i na ovome mestu.

Ne daje nam Konstantin izuzetno mnogo pojedinosti o vojevanju u Bosni. Kao da on nije bio suviše angažovan. Ali saznajemo iz njegova teksta ipak sve ono što je zanimljivo za te događaje. Vidimo kako je osvojen Bobovac, tu Konstantin sreće one izaslanike i porcena ih na svoje reči. "Ali je već bilo kasno". Potom vidimo kako osvaja sultan Jajce i Ključ i kako izmamljuje, hvata i ubija bosanskoga kralja.

Pošto je osvojio čitavu Bosnu, sultan ostavi u gradovima manje posade, a on se s vojskom vrati u Jedrene. Tada i Konstantin ostade u Bosni kao zapovednik male tvrđave Zvečaj na Vrbasu. Dobio je pedeset janičara i platu za pola godine, a drugih Turaka za pomoć još trideset. Čim se turska vojska povuče iz Bosne, ovamo navali već iste godine u jesen Matija Korvin iz Mađarske, zauze čitavu Bosnu, a Jajce i Zvečaj ne uspe odmah da zauzme, nego ih samo opsede. Zidovi grada Zvečaja bili su slabi da se odupru navali.

Pa ipak se ovaj grad držao dosta dugo. Što bi preko dana topovi porušili, to su Konstantinovi ljudi preko noći popravljali. I tako j s Zvečaj uspeo da se održi sve dok nije palo Jajce, pa otuda dovedeno pojačanje. Tada su se opsađeni branioci morali pokoriti. Mađari su ih sve pokupili i poveli sa sobom u Mađarsku. Pričanje o ovom svom doživljaju završiće Konstantin ovim rečima: "A ja sam hvalio boga što sam se časno vratio iz tamnice među hrišćane". On se borio znači sasvim pošteno dokle god je mogao, a pokorio se tek kad je uvideo da drugog izlaza nema.

Posle ovoga događaja Konstantin Mihailović u svome delu ništa više ne govori o sebi neposredno. Možda bi se ipak ponešto još moglo naslutiti ili zaključiti iz njegova pričanja. Ili različitim domišljanjima. Krenimo sada tim putem.

Jedino što možemo tvrditi kao sasvim sigurno to je da je Konstantin Mihailović posle zarobljavanja od strane Mađara morao stići do Budima. Kralj Matija se ca pohoda u Bosnu vratio - kako kaže Josif Jireček - kao rimski trijumfator. To je bilo veliko slavlje. Vodio je ca sobom 500 turskih robova. Oni su bili njegovi živi trofeji. Na svečanostima ti robovi su verovatno vodani kroz varoš, a možda i kroz varoši, pokazivani svetu. Svakako ne nagizdani i nakinđureni, već onako kako obično izgleda roblje. Jedan od tih živih trofeja je i naš Konstantin. I možda je na čelu povorke, jer je posle zapovednika Jajca, Jusufa Harambaše, on najvažnija ličnost. On jest da je rekao da se spasao "iz tamnice" onda kad su ga Mađari zarobili, ali je on ipak rob, a to nikad nije ni lako niti može biti prijatno. Jer se ne treba zavaravati. Mađari sigurno nisu milovali i mazili te turske zarobljenike koji su se onako uporno branili u opsednutim gradovima, i koji su im tom svojom odbranom sigurno pričinili makar i najmanje gubitke. Moralo je tu biti ponižavanja svake vrste, a možda čak i mučenja. Možda to nije potrajalo dugo, ali je bilo bar za prvo vreme. Mi tu tražimo klice Konstantinovu neraspoloženju prema Mađarima. Mogli bismo reći i jaču reč, jer nije tu bilo samo neraspoloženje, nego i otvorena mržnja. I to mržnja koja će se ispoljavati na svakome mestu u delu koje naš Konstantin piše čitavih trideset godina kasnije. Čim spomene Janka Hunjadija ili Matiju Korvina, njegova sina, Konstantin odmah nađe neku oštru reč za njih, odmah će ih predstaviti u nepovoljnoj svetlosti. A mi po istoriji u mnogo slučajeva možemo kao sigurno reći da istina nije na toj strani. Ali Konstantin tako uvek postupa.

Kad je s takvim raspoloženjem došao u Mađarsku, u tu hrišćansku "slobodu", kad je u takvom nezavidnom obliku bio prikazan Mađarima, svakako da mu se nikako nije srce kidalo da baš tu ostane do kraja života. To možemo reći kao sasvim sigurno. I zato se moramo zaustaviti na nekim tvrdnjama koje smo ranije samo spominjali, a sad je baš trenutak da ih malo pretresemo.

Kad smo prikazivali literaturu o Konstantinu Mihailoviću, zaustavili smo se na ponavljanim tvrdnjama Aleksandra Briknera da Konstantin nikad nije nogom kročio na poljsko tle. Iz toga se onda izvode još dva zaključka: niti je Konstantin svoje delo pisao za Poljsku, niti ga je pisao poljski. A mi ne bismo želeli nijednu od ovih pretpostavki da primimo olako. Mislimo da se o svima njima može i mora još ponešto peći. Brikner je ova svoja mišljenja izneo u dvema kritikama na studiju i izdanje Jana Losja, a posle i u svome radu Wremennik serbskoturecki Po njemu je naš Konstantin po prelasku u Mađarsku tu ostao, tu pisao svoje delo i tu i umro. Da Konstantin nije živeo nikada u Poljskoj govori činjenica da on uopšte ne poznaje Poljsku niti poljske prilike, o Poljskoj nigde i ne piše, a kad što kaže, kaže naopako. To mišljenje su primili i mnogi drugi poljski istoričari i istoričari književnosti, a najviše ga je popularisao Gabrijel Korbut u svome delu Literatura polska (1929).^[29] Najzad, najviše je razvio i obrazložio ovu Briknerovu misao Branislav Ćirić 1952. godine u članku Próba nowego spojrzenia pa "Pamiętniki Janczara".^[30] Ćirić je dao puno istorijskog materijala koji je imao da pokaže kod koga se Konstantin mogao zadržati u Mađarskoj i za koga je pisao svoje delo, odnosno po čijoj želji ili po čijem nalogu. On tu priča istoriju poslednjih Brankovići i za njihove interese i za njihov uticaj vezuje postanak dela Konstantinova, a za ovu porodicu vezuje i život Konstantinov u Mađarskoj.

Mi se ca čitavom tom pretpostavkom ne možemo složiti. Mi znamo dobro šta su Brankovići značili u južnoj Ugarskoj u drugoj polovini XV veka, znamo da su imali velika i bogata imanja i dobre privilegije. Šta više, ne bismo spomenuli samo njih kad već govorimo o Srbima u Ugarskoj. Bilo je i drugih poznatijih srpskih porodica onde. Svi su oni sasvim lepo mogli prihvatiti jednog ovakvog janičara, zarobljenika, u osnovi dobrog Srbina. I ne mislimo ni da je prošlo bez pomoći Konstantinu sa te strane. Mi smatramo da su ovi ugarski Srbi odigrali značajnu ulogu u Konstantinovu životu, ali ipak ne mislimo da je Konstantin ostao stalno u Mađarskoj i da je tu pisao svoje delo. Evo samo jednog razloga za tu našu tvrdnju. Razloga koji je teško pobiti ma kakvim drugim razlozima.

Konstantin Mihailović ni na jednom mestu u svome delu ne spominje ugarske Brankoviće ni jednom rečcom, ali zato spominje Jakšiće. I mi bismo već po samoj toj činjenici njegov život u Mađarskoj vezali za ovu porodicu. On o Jakšićima kaže doslovce ovo u XXVI glavi: "Despot je otpravio (tj. u Tursku) jednoga vojvodu Jakšu Brežičića, poočima onih JaKiimna koji su u Ugarskoj bili..." Ova jedna rečenica mnogo govori o ovome pitanju. I to u više pravaca. Najpre, po ovoj misli vidi se da Konstantin dobro poznaje Jakšiće, podvlačimo Jakšiće a ne samo Jakšu. On je u Jakšinu odredu bio kad je vođena borba za Carigrad, o tome smo već govorili. Ali je on odmah posle toga odveden u Tursku i nije mogao više znati šta se zbilo sa decom Jakšinom. To je mogao saznati tek onda kad se našao u Mađarskoj, u blizini Jakšića, možda čak kod njih u Rutm, te je tu saznao i to da su oni baš Jakšini potomci, sinovi i unuci. Prema tome je jasno da je Konstantin tek u Mađarskoj mogao upoznati Jakšiće. I da ih je tu upoznao. Da je pak svoje delo pisao u Mađarskoj, za tamošnje Srbe, zar bi mogao za njih napisati da je despot poslao "jednoga vojvodu Jakšu Brežičića"? On bi njima to sasvim drukčije morao peći, jep oni znaju svi tako poznatu porodicu, pa svakako i njihova rodonačelnika Jakšu. Ovako je međutim Konstantin mogao navedenu misao napisati samo ako je pisao negde daleko od Srba u Mađarskoj, i ako je pisao za nekoga ko ne zna ni ko je Jakša, ni ko su Jakšići.

Zatim, dalji deo one Konstantinove rečenice daje nam još neke podatke. Ne uzimamo u obzir onaj podatak "poočima". U poljskom tekstu doista tako stoji. Je li pak Jakša bio otac Stefana i Dmitra Jakšića, kako se smatra, ili je Konstantin znao nešto više i bolje od ostalih, to ne možemo reći, jep to pitanje nije niko pokrenuo ko je o Jakšićima pisao. A može se pretpostaviti da je kod Konstantina i omaška. Ali to je pitanje u koje mi nećemo ulaziti, neka se njime pozabave drugi, pozvaniji. Drugi deo one misli glasi: "poočima onih Jakšića koji su u Ugarskoj bili". Iz ovoga se jasno vidi da to nisu neki tada bliski Jakšići, nego "oni koji su u Ugarskoj bili". Znači da toga trenutka kad je Konstantin ovo pisao niti se nalazio u njihovoj blizini, niti je uopšte znao da ih još ima negde. Da je Konstantin pri pisanju svoga dela živeo u Mađarskoj, onda bi on rekao o njima nešto bliže, a nikako ne bi rekao da su "bili". Oni međutim tada ne samo da su u Mađarskoj "bili", u prošlosti, nego su bili i tada kad je Konstantin svoje delo pisao. Mi znamo da su bpana Stevan i Dmitar Jakšić posle pada Srbije prešli sa povećim brojem svojih ratnika u Mađarsku i da su 1464. dobili od kralja Matije Korvina nađlačko vlastelinstvo i još neka dobra oko Moriša. Kasnije, za ratne zasluge dobila su bpana Jakšići još i druge gradove i spahiluke širom čitave Mađarske. Stefan Jakšić umro je 1489, a Dmitar 1486. Stefan je imao sinove Dmitra, Stefana i Marka, jedna od triju njegovih Kćepi bila je udata za despota Jovana Brankovića, Dmitar Jakšić je ostavio četiri sina: Jovana, Dmitra, Petra i Đorđa. Poslednji muški potomak Jakšića umro je 1543. A krajem XV veka njih je puno po čitavoj Mađarskoj i vrlo su poznati. Da je dakle Konstantin Mihailović za vreme pisanja svoga dela živeo u Mađarskoj, zar bi mogao krajem XV veka da napiše da su Jakšići u Ugarskoj "bili?" Oni bi onda za njega bili ličnosti bliske i sasvim dobro poznate, pa bi za njih morao reći da "žive": da "su", a ne onako u prošlom vremenu.

Mislimo da ova jedna navedena misao Konstantina Mihailovića sasvim jasno i, nadamo se, ubedljivo govori da on nije živeo u Mađarskoj za vreme pisanja svoga dela. Prema tome, ne bi se mogla primiti Briknerova pretpostavka, razvijena kasnije od Ćirića, da je Konstantin čitav svoj vek proveo u Mađarskoj.

Kad je s onakvim raspoloženjem došao u Mađarsku, upravo doveden tamo, Konstantin je, po našem mišljenju, odmah morao tražiti načina i mogućnocti da napusti ovu zemlju. Kako da je napusti, to nije važno, legalno ili bekstvom, takođe nije važno. Zbog toga što od svih poznatih Srba u Ugarskoj Konstantin spominje samo Jakšiće, mi pretpostavljamo da je preko njih uspeo prvo da se iskopa iz zatvora, jep verovatno kao zarobljenik nije mogao živeti slobodan, a onda je - opet preko njih, odnosno pomoću njih - uspeo da napusti Mađarsku. Mi bismo pre pretpostavili da je iz Mađarske pobegao nego da je legalno otišao. Jep je obično poslednja uspomena najsnažnija. A Konstantin je pokazivao javno neraspoloženje prema Mađarima, znači da mu poslednje uspomene iz života kod njih nisu bile ružičaste.

Još jedna stvar ozbiljno govori protiv pretpostavke da je Konstantin čitav svoj život proveo u Mađarskoj. Međutim, poslednji branilac ove hipoteze, Branislav Ćirlić, i to upotrebljava da bi dokazao baš ono protiv čega ta stvar najrečitije govori.

Kako objasniti stav Konstantina Mihailovića prema Mađarima, ako se zamisli da je on u Mađarskoj živeo? Konstantin se uvek naježi kad god spomene Janka Hunjadija ili njegova sina Matiju Korvina. Da li takav njegov stav odgovara stavu ugarskih Srba prema ovim ličnostima u to vreme? Mi štošta o tome možemo reći. Negde baš na tome terenu, nekako u to vreme, morale su postati verovatno naše narodne pesme dugoga stiha, bugarštice, u kojima je Janko vrlo često sretana ličnost. On je slavni Sibinjanin Janko iz tih naših pesama. Ugarski Srbi u svojoj tradiciji želeli su čak da povežu nekako Janka sa srpskom nemanjićkom dinastijom, pa je ta tradicija stvorila legendu kako je Janko sin Stevana Lazarevića i neke Sibinjske devojke (osma pesma Bogišićeve zbirke: Despot Stjepan Lazarević u Srbinjka djevojka, roditelji Sibinjanin Janka). I u drugim nekim pesmama Janko je jedan od najvećih junaka. I dok s jedne strane veličaju i slave Janka, te iste pesme grde despota Đurđa Brankovića. On se uvek loše pokazuje u odnosu s Jankom. Setimo se makar samo nekih od tih pesama, opet iz Bogišićeva zbornika, kao što su br. 9 Kad je Janko vojvoda udarao Đurđa despota buzdohanom, ili br. 10 Kad je Đurađ despot stavio Janka vojevodu u tamnicu. Sve se to međutim nikako ne slaže sa stavom Konstantina Mihailovića. On ne može da smisli Janka, a i Matiju grdi što ratuje protiv hrišćana a ne upotrebljava te svoje sile za borbu protiv Turaka. Sa druge strane opet Konstantin uvek hvali despota Đurđa, brani ga čak i onda kad ga je, po našim istorijskim znanjima, teško braniti. On ga brani i pravda. I hvali njegovu mudrost. Ćirlić i ovo neslaganje narodne tradicije ugarskih Srba i Konstantinov stav tumači duhovito. Ali ne ubedljivo. On naime tvrdi kako su Konstantinu Brankovići, kod kojih on živi, poručili da napiše delo o Turskoj, a kako je trebalo predstaviti despota Đurđa u lepoj svetlosti, morao je grditi Janka. Moramo priznati, pored sveg priznanja za učinjen napor, nas poslednji branilac pretpostavke o mestu boravka Konstantina Mihailovića u poslednjim godinama nikako nije ubedio. Mi stvar zamišljamo sasvim drukčije.

Srbi su u Ugarskoj, bez svake sumnje, u Janku gledali glavnog borca protiv Turaka. To je opravdano i razumljivo. Zato su ga onako uzdizali u svojim pesmama. Srpski velikaši u Ugarskoj, zajedno sa svojim ljudima, stiču priznanja kao odlični borci protiv Turaka. To su poznate stvari. Među tim Srbima verovatno živi neko vreme naš Konstantin posle oslobađanja iz tamnice, tako možemo pretpostaviti. Ali to je bilo još šezdesetih godina XV veka. On međutim mrzi Matiju Korvina iz razumljiva razloga: to je bio kralj koji ga je zarobio, protiv kojega se borio. I od kojega je morao doživeti i poniženja dok je dovođen u Budim. A prema Janku je bio neraspoložen kao što je morao biti i svaki drugi turski vojnik. Time je izražena njegova mržnja prema glavnom turskom neprijatelju. Zar nije Konstantin za sve vreme svoga janičarovanja ocenao zajedno sa svojim drugovima strah od tog glavnog severnog protivnika? Ne treba se zavaravati preteranom svešću Konstantinovom: on ume da se održi na visini, da razlikuje šta su hrišćani a šta Turci, šta su interesi jednih a šta drugih, ali ovde je bila u pitanju njegova koža. I zbog toga svakako nije mogao da se oslobodi ni toga ličnog momenta. A k tome je došla j om jedna vrlo važna stvar: Janko se nije slagao s despotom Đurđem Brankovićem u mnogim stvarima. A Konstantin je voleo despota. Voleo ga je ne samo kao Srbina, nego kao svoga poslednjeg srpskog gospodara, dodajmo: omiljenog gospodara, jer je Konstantin ca teritorije despota Đurđa. Konstantin je u takvoj uspomeni morao poneti despota iz Srbije kad su ga Turci poterali u Anadoliju. Takav je despot morao izgledati u narodnoj tradiciji Konstantinova kraja. Onda je razumljivo što će ove dve ličnosti na taj način i predstaviti Konstantin u svome delu koje će napisati krajem XV veka. Ako tako stvari shvatimo, sve će biti razumljivo i jasno. Ali ako zamislimo da je Konstantin do kraja života ostao među ugarskim Srbima, ništa se ne može ovim činjenicama objasniti. Rekosmo da su Srbi u Ugarskoj u Janku videli svoga glavnog branioca pred Turcima ispred kojih su pobegli. Pa zar na tome terenu, među tim Srbima da piše Konstantin Mihailović onakve gnusne stvari o nedelima Jankovim? Ne, nikako ne. Konstantin Mihailović - po našem dubokom uverenju - nije mogao živeti među ugarskim Srbima kad je pisao svoje delo, i nije ga pisao za njih.

Da je Konstantin ceo svoj život proveo u Mađarskoj, možda bi i on, kao i ostali ugarski Srbi, osetio ponos što Matija Korvin postiže tolike pobede. Konstantin se međutim ne slaže s politikom Matijinom. Da navedemo samo dva karakteristična mesta iz njegova dela. U glavi XXVIII Konstantin će zažaliti što Matija ratuje protiv hrišćana, a ne protiv Turaka. Da je, veli, samo polovinu troškova koje je imao u borbi protiv hrišćana upotrebio za borbu protiv Turaka, oterao bi sve Turke preko mora i stekao bi sebi slavno ime, jer bi ga hrišćani na vjeki spominjali, a Turci bi drhtali pred njim. A ovako je ostavio za sobom lošu uspomenu. Ili drugo jedno mesto iz poslednje, XLIX glave. Hrišćani bi morali da budu složni, veli Konstantin. "A ne kao kralj Matija, koji je ostavio poganike, a rat vodio protiv hrišćana. A očevidno su bili tome uzrok sveti otac papa Pavle Drugi i car rimski (Fridrih, obojica slavnoga spomena), jer su doveli do toga da Matija vodi borbu protiv Čeha, pa kad ove nije mogao pobediti i pokoriti, okrenuo se na austrijsku zemlju protiv rimskoga cara".

Drugi navod pokazuje da Konstantin nije živeo u Mađarskoj onda kad je Matija poveo rat protiv Češke, a to je bilo 1468. i 1469, već je bio ili u Češkoj ili u Poljskoj. Biće da je tada već bio u Poljskoj, jer se njegovi pogledi poklapaju sa pogledima onih koji su tada vladali u Poljskoj. Mislimo tu najpre na poljskoga kralja Kazimira Jagjelovića (1447-1492). On je razbio vlast krupne vlastele i oslonio se na srednju šljahtu i građanstvo. Time je stvorio veliki autoritet svome imenu. U borbi za jačanje svoje vlasti i jačanje Poljske on je bio veoma smeo. Nije prezao čak ni od toga da se usprotivi papi i da sam počne postavljati biskupe. Zbog toga je papa morao da ga prokune. Ali kako se kralj Kazimir na to nije ni osvrtao, papa je morao stidljivo da povlači prokletstvo. Takvu je politiku vodio Kazimir i sa susedima. Kako je papa stalno podbadao Matiju Korvina, svoga miljenika, da napadne na češkog kralja Jiržija Pođebradskog, oglašujući ga za jeretika, Kazimir je ostao u najboljem prijateljstvu s Češkom.

Iz toga sasvim jasno izlazi da je Konstantin, piiiuući onako protiv Matije Korvina i napadajući papu kako ga podbada protiv Češke, ustvari izražavao poljsko zvanično državno mišljenje. A možda i široko narodno. Jer je novo vreme bilo na pomolu u Poljskoj. Krajem XV veka je uzdrmao uveliko duhove u ovoj zemlji talentovani politički pisac Jan Ostrorug (1436-1501) svojim delom Monumentum pro Reipublicae ordinatione kad je zatražio da se skrešu papina prava u Poljskoj, da ne treba slati papi novac, jer on nema nikakve veze s Poljskom. Poljska ima svoga gospodara, a to je kralj. Taj kralj treba da bude nezavisniji od pape, ne treba više da mu se klanja i ispoveda i da ga sluša, kao što se ranije bilo uobičajilo. I da sveštenstvo počne poljskom narodu govoriti poljski. Glas ovoga političkog pisca nije bio nikako usamljen u Poljskoj ovoga doba.

Nije li onda naš Konstantin Mihailović svojim pisanjem bio potpuno "na liniji" opšte poljske politike i poljskih shvatanja u to doba kad je onako pisao o papi, onako grdio velikaše i njihova preterana prava u nekim slučajevima, a uzdizao centralnu kraljevsku vlast? Takav njegov stav potpuno odgovara javnom mnjenju u Poljskoj, ali ne odgovara javnom mnjenju u Mađarskoj.

Naše dosadašnje izlaganje pokazalo je da je Konstantin Mihailović ostao koju godinu u Mađarskoj, a da je onda, i to najkasnije 1468, prešao u Poljsku. Možda se neko vreme zadržao i u Češkoj, kako je pretpostavio još Josif Jireček.

U rukopisu M ima jedan podatak koji se ne nalazi ni u kojem drugom tekstu. Kako je međutim ovaj rukopis veoma tačan kad su u pitanju podaci i imena, možda bi se i tome podatku moglo poverovati. Tu naime stoji, na samome početku teksta, posle onog "Počinje..." čitav niz Konstantinovih karakteristika, kako je bio uzet u janičare, kako je bio poznat na dvoru sultana Mehmeda po znanju turskoga jezika, da je bio nehaja zvečajski, "a na dvoru kralja francuskoga opet nazivan Karlo". Ovaj bi podatak govorio da je Konstantin bio i u Francuskoj. Možda već 1464. kao delegat češkoga kralja Jiržija Pođebradskoga, kada je krenula čitava grupa ljudi da nagovori Francuze da pomognu opšti rat protiv Turaka. Ali to nije baš verovatno. Mnogo bi više opravdanja imala pretpostavka da je to bilo za vlade francuskoga kralja Šarla VIII (1483-1498) i to u vezi s poznatim francuskim pripremama da povedu krstaški rat protiv Turaka, od čega na kraju ništa nije bilo.

Konstantin Mihailović je dakle došao u Poljsku za vlade Kazimira Jagjelovića (1447-1492). Svoje delo međutim upućuje Kazimirovu sinu Janu Olbrahtu (1492-1501), pa moramo pretpostaviti da u Poljskoj živi i za ovog drugog poljskog kralja. To pokazuju dva mesta u njegovu delu kada spominje poljskoga kralja. Prvi put će ga spomenuti u XVIII glavi, i to ovim rečima: "...jer nema tih koji bi veru branili i rasprostranjivali osim poljskoga kralja Olbrahta, koji je u ovo vreme znatne gubitke pretrpeo u ljudima svoje države, i to svakako što se starao o svojim bližnjima (rođacima) i braneći hrišćane protiv poganika za mir i slobodu hrišćansku". Drugi put će se setiti Konstantin kralja Olbrahta u poslednjoj glavi: "Ugarski kralj Vladislav i poljski kralj Olbraht jesu dva brata koja leže pod jednim srcem, od jedne krvi potekli. Imajući tako veliku silu, bilo bi zaista božja kazna i veliko i nečuveno čudo kad se ne bi osmelili da napadnu turskoga cara i da se ne osvete za takvo prolivanje hrišćanske krvi i za uništenje naroda, a osobito njihovih predaka".

Da se najpre pozabavimo sadržajem prve beleške. Kad je to bilo "ovo vreme"? I na šta se odnose te Konstantinove reči?

Jan Olbraht je načinio jedan ozbiljan pohod protiv Turaka i on se završio neuspehom. Biće da je tad "pretrpeo znatne gubitke". Zbog svega ovoga se međutim Aleksandar Brikner žestoko podsmehnuo našem Konstantinu kako nije ni toliko poznavao poljsku istoriju da je jedan pohod protiv hrišćana krstio kao pohod protiv Turaka. Stvar međutim ipak nije tako stajala i biće da je naš Konstantin bolje poznavao poljsku istoriju svoga vremena nego Brikner, koji ga je tako ošinuo.

Stvar je izgledala ovako.

U ranom srednjem veku na terenima koji su se na jugu graničili s Rusijom i Poljskom prostirala se tatarska Zlatna horda. Ali ona se počela raspadati u manje hanate tokom XV veka. I kako su se Tatari lagano povlačili s tih terena, tako su se Turci sve više širili ka severu. To širenje u oblasti Crnoga Mora imalo je tri glavne tačke, koje su i za Poljsku bile od velikog značaja: đenovljanska kolonija Kafa (današnja Feodosija) na severnoj obali Crnoga Mora, grad na ušću Dunava Kilija i grad na ušću reke Dnjestra Akerman, ili kako ga često nazivaju stari istoričari Beograd. Turci su se najzad i dočepali ove tri važne tačke. Godine 1475. Mehmed II zauzeo je Kafu, a njegov naslednik i sin Bajazit II zauzeo je Kiliju i Akerman 1484. To su bili moldavski gradovi, ali kako je Moldavija bila u vazalnom položaju prema Poljskoj, i Poljska je time bila pogođena. I ne samo zato. Poljska je time najviše pogođena ekonomski: ona je imala vrlo žive trgovačke veze s ova dva crnomorska pristaništa. Poljska nije želela da se zaleti u avanturu protiv Turske zbog ovih pristaništa, pa je zato stalno pokušavala da održi s njima dobre odnose, a kao rezervna odbrana bila joj je Moldavija. Dugo se takvo stanje održavalo, i pored opasnosti koja je Poljskoj pretila sa te strane. Najzad se na rešenje toga teškog spornog pitanja odlučio Jan Olbraht. On se malo bojao da Moldavija ne izneveri u odsutnom trenutku, pa se spremao da na moldavski presto dovede svoga mlađeg brata Zigmunta. Tako je Olbraht krenuo na jug 1497. godine. A moldavski knez Stefan Veliki, saznavši za poljski plan, okrene se Turcima i suprotstavi se s vojskom Janu Olbrahtu. Poljska vojska tada opsede moldavsku prestonicu Sučavu, ali ne uspe da je zauzme. Tako Olbraht bi prisiljen da napusti opsadu i da se vrati nazad u Poljsku. Ali ne stiže spokojno nazad, jer u sukobu kod Kozmina pretrpe ozbiljne gubitke. Tako se završio ovaj neuspeli moldavski pohod, koji je jasno pokazao da- je Poljska vojnički slaba i da se ne može laćati takvih ozbiljnijih pothvata^[31].

Svemu ovome nije potreban nikakav komentar. Možemo samo potvrditi da je Olbraht doista nameravao da otme turske crnomorske gradove, a da do njih nije ni došao. Prema tome, ovaj pohod je bio uperen protiv Turske, mada do toga nije došlo. Za nas je važna još jedna činjenica. Konstantin je u onoj svojoj rečenici iz XVIII glave mislio dakle na ovaj moldavski pohod Jana Olbrahta, koji je bio 1497. godine. Znači da je svoje delo morao pisati posle te godine, možda čak potstaknut porazom poljskim, ne bi li malo podigao duh za borbu protiv Turaka.

Još nešto možemo zaključiti iz ona dva navoda, naročito iz drugog. Rekli smo da se u poslednjoj glavi Konstantin obraća neposredno poljskome kralju Janu Olbrahtu. Kako je pak ovaj umro 1501, znači da je Konstantin svoje delo morao napisati u vremenu od 1497. i 1501.

Dodajmo još nešto što bi pokazalo da je Konstantin itekako dobro poznavao poljske prilike.

Rekli smo već na osnovu najnovije istorijske literature - da je krajem XV veka za Poljsku najvažnije bilo da reši pitanje Kilije i Akermana. Konstantin to vrlo dobro zna i u dva maha se zaustavlja baš na tome pitanju, i to na različite načine. Kad je Mehmed II napao Vlašku i otud morao da se vrati skoro bez pobede, o čemu Konstantin priča u XXXIII glavi, posle teških gubitaka, rekao je po Konstantinu ove reči: "Dokle Kiliju i Beograd (tj. Akerman) drže Vlasi, a Mađari raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti".

Konstantin je tursku istoriju ispričao uglavnom samo do onog vremena do kojeg je on u njoj živeo. Samo je malo reči upotrebio da spomene dva-tri najvažnija događaja iz turske istorije druge polovine XV veka. Između tih događaja najviše pažnje posvetio je baš zauzimanju Kilije i Akermana od strane Bajazita II. Time je pokazao koliku je važnost imala ta stvar za Poljsku.

Je li još posle pisanja svoga dela Konstantin Mihailović živeo i koliko ne možemo reći. Zato možemo slobodno reći da se naša znanja o njemu završavaju krajem XV veka, ili još tačnije godinom 1501.

Ostrovica

Svi rukopisi dela Konstantina Mihailovića koji imaju zabeleženo njegovo ime, beleže uz ime uvek i podatak da je on iz Ostrovice. Znamo li sve što treba da znamo kad nam je rečeno samo toliko? Svakako da ne.

Po današnjem imeniku mesta na teritoriji Jugoslavije imamo nekoliko Ostrovica. Naravno, za nas dolaze u obzir samo one koje se nalaze na teritoriji sa koje je po našim pretpostavkama Konstantin mogao biti. A još važnije je da to mesto bude potvrđeno u našim istorijskim spomenicima iz onog vremena, ili bar približno iz onog vremena kad je Konstantin živeo. Kako po Konstantinovu pričanju znamo da je zarobljen u Novom Brdu, što je jedini podatak koji nas vezuje za jedno određeno mesto, njegovu Ostrovicu bismo morali tražiti negde kraj Novog Brda, ili bar negde na putevima koji su imali jake veze s Novim Brdom. Međutim, o Konstantinovoj Ostrovici nije se uvek tako mislilo.

U Srednjem veku postojala je jedna slavna i dobro poznata Ostrovica. To je ona Vojislavljeva rudnička Ostrovica poznata po njegovoj pesmi Pećina na Rudniku :

Još Josif Jireček je vezivao našega Konstantina za ovu Ostrovicu. On zna da je ova Ostrovica u XV veku smatrana za "ključ srpskoga despotstva".^[32] Za Jirečekom je i Janko Šafarik tvrdio da je Konstantin bio iz ove Ostrovice, "jedne od najznamenitijih gorskih tvrdinja naše Srbije, koje razvaline na vrhu daleko viđene rudničke Ostrovice još i danas dovode u udivljenje gledaoca svojom nepristupnom visinom", koja je u XV veku bila "jedna od najvažnijih tvrdinja u srpskoj državi".^[33] I tako redom sve do Konstantina Jirečeka,^[34] koji će verovatno i Čenjeku Zibrtu skrenuti pažnju da će to biti ta Ostrovica.^[35]

Mi ne mislimo da je ta pretpostavka lako prihvatljiva.

Konstantin Mihailović je očigledno došao u Novo Brdo iz te svoje Ostrovice. Ako nije došao baš on, mogli su doći njegovi roditelji. Ali na svaki način mogli su se doseliti odnekud iz pravca kretanja svih Srba u to vreme. Znamo pak da se pravac tih kretanja poklapao sa pravcem nadiranja Turaka na Balkanskom Poluostrvu. Prema tome, Konstantin je u Novo Brdo mogao doći - ako ćemo ići za tom logikom - iz krajeva koji su se nalazili južno, jugoistočno ili jugozapadno od Novoga Brda, jer se naš narod u to vreme selio u tome pravcu. Međutim Ostrovica, ova rudnička Ostrovica, daleko je na sever od Novoga Brda. Zato možemo skoro kao sigurno tvrditi da se Konstantin ne bi u to vreme mogao preseliti iz rudničke Ostrovice u Novo Brdo.

Doduše, možda bi se i mogla učiniti neka pretpostavka po kojoj bi Konstantin mogao doći i iz ove Ostrovice, ali unapred priznajemo da bi bila suviše nategnuta. Ako bismo naime pretpostavili da su Konstantinovi roditelji bili rudari, onda su oni mogli iz naselja s Rudnika krenuti na jug tražeći veću zaradu i bolje uslove rada. To se moglo desiti početkom XV veka kada je Novo Brdo došlo pod česte udare turskih napada, pa su mnogi strani rudari napustili ovo slavno rudarsko mesto srednjevekovne Srbije, te je bilo potrebno na njihova mesta tražiti radnu snagu iz Srbije. Uostalom, Novo Brdo je tada bilo mesto koje je i inače moglo privući svakoga svojim bogatstvom i značajem.

Možda bi se mogla učiniti još jedna pretpostavka o dolasku Konstantina Mihailovića u Novo Brdo iz rudničke Ostrovice. Naime, kad je despot Đurađ Smederevac poslao onu grupu srpskih konjanika u Tursku 1453, tada je Konstantin mogao poći iz Ostrovice, pa se pri povratku zaustavio u Novom Brdu i tu ostao. Samo onda ne znamo kako bismo objasnili prisustvo njegova dva mlađa brata u Novom Brdu, jer oni svakako nisu išli na Carigrad s Konstantinom.

Još jedna činjenica bi govorila dosta ubedljivo protiv svih ovih pretpostavaka. Turci su rudničku Ostrovicu zauzeli iste godine kad i Smederevo, tj. 1454. Konstantin je tada još slobodno živeo u Novom Brdu. Teško je zamisliti da onda ne bi spomenuo jedan tako značajan događaj vezan za Ostrovicu, da je ta Ostrovica bila doista njegova Ostrovica. On međutim to zauzimanje Ostrovice uopšte ne spominje.

Jedna pojedinost nas goni da ovu Ostrovicu Konstantina Mihailovića tražimo negde mnogo bliže Novome Brdu. Kad je Dubrovčanin Mihailo Lukarević, trgovac novobrdski iz XV veka, beležio svoje dužnike u knjigu dugovanja, zabeležio je između ostalih i nekoga Radonju Pripčevića i nekoga Bogoja (samo toliko!) iz Ostrovice. Jednom je ovo ime zabeležio Ostruvyza, drugi put Ostruuza, ali je jasno da su oba imena upotrebljena za ime Ostrovica.^[36] Ovaj naoko beznačajan podatak može nam potvrditi da je ta Ostrovica morala biti negde sasvim blizu Novog Brda, čim je ovome trgovcu novobrdskom bilo dovoljno da uz imena svojih dužnika - kod jednog čak bez prezimena - napiše samo da su iz Ostrovice, i ništa više. Iz ovoga moramo isto tako zaključiti da je u to vreme u Novome Brdu bilo poviše ljudi iz ove Ostrovice. Mislimo da sve ovo govori jasno za to da Konstantinova Ostrovica svakako nije bila ona udaljena rudnička, nego da je morala u to vreme postojati i neka druga Ostrovica, vrlo dobro poznata u Novom Brdu i bliska ovom rudarskom i trgovačkom centru. I mi bismo tu Ostrovicu oglasili za rodno mesto Konstantina Mihailovića.

Po tvrđenju Jana Losja Konstantinova Ostrovica je mesto "koje se sada (tj. 1912) nalazi u granicama turskoga carstva na jugoistok od Kosova Polja, na istočnim padinama Karadaga ili Crne Gore". Ovo mesto po njemu nije daleko od Novoga Brda. U napomeni će čak reći da se Novo Brdo nalazi severno od Ostrovice.^[37] Kako je do ovog mesta poljski naučnik došao ne možemo reći, jer izvor nije dao. Pretpostavljamo da znamo na koju to on Ostrovicu misli. I nije samo on vezivao Konstantina za ovu Ostrovicu.

Ta Ostrovica je ona koja je bila u zemlji sevastokratora Dejana, a koju su carica Jevdokija i sin joj Konstantin Dejanović spomenuli 1379. godine u povelji kojom daruju neka sela manastiru Hilandaru. Kaže se tu da je ta Ostrovica granično mesto selu Viljski: "Selo Viljska i međa mu od Crnoga Vrha, ta na crkvišta, ta na obe Ostrovice, ter na Skrke..."^[38]

Ova Ostrovica postoji i danas. Kad se od Preševa krene na jugozapad uz Kurbalisku Reku, na nekih 7 km udaljenosti dolazi se do dve čuke.

Jedna je viša, ima 1164 m visine, nalazi se na južnoj strani i oštrog je vrha. Naziva se i na našim sadašnjim kartama Ostrovica. s druge, severne strane nalazi se drugo uzvišenje, na kojem se i danas nalazi zaselak Ostrovica.^[39] Biće da su to bile te "obe Ostrovice". Jovan Mišković veli da je turska vojska pri polasku na Kosovo prošla preko ove, preševske Ostrovice.^[40]

Po svemu sudeći ova Ostrovica je u Srednjem veku bila utvrđena i služila je kao zaštita na padinama Skopske Crne Gore. To je moralo biti i prometno mesto. Tuda su vojske prolazile, borbe se vodile. Tuda je prolazio važan drum Novo Brdo - Skoplje. Od Novog Brda je udaljena nekih 60-70 km.

Pa ipak, i pored svega ovoga, izgleda nam da ni ova Ostrovica nije rodno mesto Konstantina Mihailovića. A evo zašto to mislimo.

Kao što ćemo malo kasnije pokazati, delo Konstantina Mihailovića je puno narodskoga pričanja i legendi, njegova istorija Nemanjića i svega što je za njih vezano više je narodno predanje o njima nego kakvo pravo istorijsko znanje jednog istoričara. Narodna tradicija je ostavila dubok trag u duši ovog Srbina. I on sve to što je znao o srpskoj prošlosti svakako nije mogao steći u Novom Brdu, koje je bilo skoro međunarodni centar, bezbojan, trgovački, sav u računici i realnosti. To je sve Konstantin mogao poneti samo iz svoga rodnoga kraja, iz svoga rodnoga doma, znači iz svoje Ostrovice, koju nije zaboravio da stavi uz svoje ime. U njoj se moralo mnogo pričati o nekadašnjoj srpskoj slavi, od Nemanjića pa sve do poslednjih Brankovića. Centralno mesto u toj tradiciji zauzima Kosovo, nepresušno vrelo bezbrojnih legendi i priča vezanih kako za slavu i veličinu, tako i za poraz i patnje, ustvari najviše za duhovnu veličinu čitavog jednog naroda. Konstantin je svom svojom dušom vezan za tu Srbiju, za Kosovo, za Nemanjiće, za kneza Lazara i njegove naslednike, za Brankoviće, Vuka, Đurđa i kasnije, za taj deo slavnog srpskog Srednjeg veka, koji se u njemu nije ugasio ni posle više od četrdeset godina lutanja i potucanja po svetu, teških iskušenja i borbi. Za vreme svih tih lutanja i promena ova tradicija je ostala u Konstantinovu sećanju snažna, ni za dlaku nije oslabila, nego se još pojačavala i pomalo idealizovala. To je razumljivo. A da li je takvu tradiciju mogao poneti Konstantin iz one Ostrovice koju maločas spomenusmo? Čini nam se da nije.

Ostrovica koju maločas spomenusmo nalazi se, kao što već rekosmo, u oblasti koja je nešto pre vremena Konstantina Mihailovića bila država sevastokratora Dejana, zeta Stevana Dečanskog, muža Dušanove sestre Teodore (Jevdokije), a kasnije Dejanovih sinova Konstantina i Dragaša. Njihovu zemlju naš Konstantin spominje, čak više puta. Prvi put taj kraj spominje u XV glavi i to onda kad priča kako je car Uroš saznao o opsadi Jedrena i krenuo da napadne Turke i da spase ovaj grad. "A kad je došao u Konstantinovu zemlju, zaustavio se na polju zvanom Žegligovo". I sada Konstantin Mihailović razvija čitavu priču: Uroš u snu vidi anđela kako mu prilazi, uzima iz njegovih ruku mač i predaje ga Turcima. Čim car vide ovakav san, zadrža vojsku toga dana na tome polju i zatraži nekog pustinjaka da mu objasni san. Pustinjak ne htede verno da objasni san da ne bi cara uplašio. Samo mu reče da će se greh oca njegova ispuniti tek na četvrtom kolenu. Uroš onda polazi na Jedrene. Tada ga izdaju dva velikaša (misli se svakako na Vukašina i Uglješu, ali njihova imena Konstantin ne spominje), u vojsci nije bilo nikakva reda, te Turci napadnu Uroša, pobede ga i ubiju.

Nije li čitava ova legenda ispričana kao nešto daleko, nešto što se pričalo u tom Žegligovu, ali je to moralo biti daleko od Konstantinove porodične tradicije? Konstantin čak ne spominje nijedno ime vezano za Žegligovo i krajeve kroz koje je car Uroš prolazio. Sve je nekako bezlično. A preševska Ostrovica je na samoj granici Žegligova, u njoj cu morale biti mnogo bogatije priče i legende iz srpske prošlosti nego što je ova vrlo siromašna o Urošu. Da je Konstantin bio iz ove Ostrovice, morao bi bar nešto ispričati što je vezano za istoriju toga kraja, bar nešto što je vezano za život i vojevanja gospodara toga kraja.

Drugi put naš Konstantin spominje zemlju Konstantina Dejanovića iz onog vremena kada ovoga više nije bilo među živima, jer je poginuo na Rovinama u Vlaškoj zajedno s Kraljevićem Markom 1395. godine. Naravno, naš Konstantin ne spominje uopšte ni Konstantina Dejanovića niti Kraljevića Marka, ali zna za "Konstantinovu zemlju". Kad priča kako Je Mehmed II krenuo 1454. godine na Srbiju, Konstantin Mihailović kaže kako je ovaj tada došao "u zemlju Konstantinovu, na jedno polje koje zovu Žegligovo, na granici raške zemlje" (gl. XXVII). Šta posle Konstantin priča ne zanima nas trenutno. Ali pogledajmo malo izbliže samo ovu misao. Tu se spominje jedna zemlja koja je poznata samo po čuvenju, ali nije bliska. Ona se doduše "na granici raške zemlje", ali ona nije u njegovoj "raškoj zemlji". Pogotovu još kad kaže "jedno polje koje zovu Žegligovo". Tako se ne piše o nečemu što je čoveku sasvim blisko. Tako Konstantin neće govoriti ni o Novom Brdu, ni o Kosovu, niti o bilo kojem mestu koje se nalazi na teritoriji "raške zemlje", a koje je njemu blisko.

Kada narodna tradicija govori o svim onim srpskim velikim i malim kraljevima i kraljićima koji se takoreći odmetnuše od centralne carske vlasti posle Dušanove smrti, ona će grditi sve one koji cu bili dalji od same carske porodice, a hvaliće one koji cu bili bliski. Tako je simpatije poneo knez Lazar, a tako i Konstantin Dejanović, poznati "beg Kostadin" iz naro΀´̀€½e poezije. Ne treba zaboraviti da se Teodora, Dejanova žena, posle smrti cara Uroša potpisuje sa "carica Jevdokija", jer je ona - mislila je - najbliža carskoj kruni, ona je nemanjićka krv, pa zato ima najveća prava na ovu titulu. Očekivali bismo da i naš Konstantin Mihailović zauzme sličan stav prema različitim ličnostima posle propasti srpskoga carstva. On će u mnogim slučajevima takav stav i zauzeti. Ali o Dejanovićima nema nikakvoga stava. Oni cu mu daleki. On poznaje odlično Lazara i Branković ne, ali o Dejanovićima kao da ništa nije ni slušao. Zar bi bilo moguće pretpostaviti da Konstantin Mihailović živi u Ostrovici, u onoj preševskoj Ostrovici, jer je svoju Ostrovicu verovatno i on zapamtio dobro iz mladosti, inače je ne bi vezivao onako za svoje ime, takoreći kraj samog Žegligova, u Konstantinovoj zemlji, da cu njegovi roditelji živeli još za života ako ne despota Jovana Dragaša (umro oko 1378), a ono bar za Konstantina Dejanovića (poginuo 1395), pa ipak da tu zemlju naziva uvek samo "Konstantinovom zemljom", a ne spominje ni jednom rečcom toga slavnoga Konstantina, poznatog narodnoj tradiciji, tako bliskog Nemanjićima? Mi znamo da je uspomena na Konstantina Dejanovića u njegovoj zemlji bila vrlo jaka, po njegovu se imenu dosta dugo nazivala, a i nekim mestima cu data imena po njegovu imenu (naziv za Ćustendil je postao tako). Narodna tradicija ga je sačuvala takođe u dobroj uspomeni. I zar da o takvoj ličnosti, o takvom svom gospodaru porodica našega Konstantina ne sačuva nikakvu uspomenu koju bi nam i on preneo u svoje delo? U Konstantinovu delu nigde ni traga tome.

C druge pak strane, Konstantin Mihailović ne zaboravlja ništa što se tiče kneza Lazara, Vuka Brankovića, Kosova uopšte i kasnijih Brankovićima. Ima doduše u Konstantina jedno mesto koje bi se moglo i drukčije tumačiti: "A nevernici, nagledavši se bitke, ostali cu kao izdajice, ali im to nije koristilo, jer ih je potom sultan sve redom pobio govoreći: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, isto biste to i meni učinili"" (glava XVI). To se međutim nije odnosilo na Vuka Brankovića, kako bi se u prvi mah moglo pomisliti i kako ga je kasnije narodna tradicija ocrnila, jer nešto dalje, odmah u sledećoj glavi, Konstantin sasvim spokojno govori kako je Bajazit uzeo Lazarovu kćer, a zemlju dao despotu Stevanu "s ove strane Morave sve do Dunava", a "gospodinu Vuku dao je zemlju zvanu Sitnicu; ovaj je imao drugu despotovu sestru Mapu. Ovaj Vuk je imao sina po imenu Đurđa..." itd. Kasnije će Konstantin Mihailović lepo govoriti i o despotu Đurđu Brankoviću. A za Dejanovića ne reče čak ni to da je sestrić cara Dušana. Ne možemo pretpostaviti da to ne bi znao da je bio ca terena Konstantinova. I da to ne bi negde, bar uzgred, spomenuo.

Sve ove pojedinosti koje navedosmo nagone nas da dođemo do izvesnih zaključaka.

Najpre, Konstantinovo rodno mesto svakako nije rudnička Ostrovica. Zatim, ne izgleda nam verovatno da bi to mogla biti ni ona preševska Ostrovica. Ostaje nam još jedino da pretpostavimo koja bi to Ostrovica mogla biti, ili bar gde bi se mogla nalaziti. Koja bi to Ostrovica mogla biti teško nam je zasad odgovoriti, jer u našim srednjevekovnim spomenicima, koliko je nama poznato, nema nijedne spomenute koja bi mogla doći u obzir. Ostaje nam jedino da pretpostavimo gde je ta Konstantinova Ostrovica, bar najverovatnije, mogla da bude. Iz onoga što smo rekli o Konstantinovoj tradiciji moglo bi se zaključiti da je ta Ostrovica bila negde sasvim blizu Novog Brda. To zaključujemo i po imenima one dvojice Lukarevićevih dužnika, za koje je bilo dovoljno da se naznači da su iz Ostrovice. Baš kao što je i Konstantin smatrao da je dovoljno ako napiše da je iz Ostrovice. A nije pomišljao kolike će nam teškoće možda stvoriti danas kad hoćemo da utvrdimo koja je to Ostrovica. Osim toga, ta Konstantinova Ostrovica morala je biti ca terena južno ili jugozapadno od Novog Brda, jer se u tim pravcima prostirala zemlja Brankovića, a mi ne sumnjamo da je Konstantinova Ostrovica morala biti negde na terenu Brankovićeve države. Ko zna nije li takvo mesto nekad postojalo, pa mi danas ne možemo da ga identifikujemo, ili je možda postojalo pod tim imenom, a posle promenilo ime i mi ne možemo da pronađemo koje je to mesto.

Najzad, dopustićemo sebi jednu sasvim nesmelu pretpostavku.

Ima jedan lokalitet ovoga imena koji bi potpuno odgovarao čitavoj našoj pretpostavci. Daničić spominje u svome Rječniku iz književnih starina srpskih jednu Ostrovicu koja je bila negde u blizini Nerodimlje i Sirinića, upravo na granici dveju oblasti, a to bi baš bio slavni carski kra j srpski iz Srednjega veka. Ta Ostrovica se spominje u hrisovulji cara Dušana, verovatno iz 1348. godine, kojom daje dobra i povlastice manastiru svetih arhanđela Mihaila i Gavrila. To mesto u ovoj hrisovulji glasi:

Selo M'šoutišta i cь crkvami Svetomь Bogorodicomь i Svetыmь Sumєonomь, sь zemlomь i cь vinogradы, i cь vokiıєmь, i črьnicami, i sь mlinы, i cь Črĕvoglaždemь, i cь Topličanы, i sь planinomь, a mєgıa mou otь Nerodimlıє i otь Sirinikь, i otь Selca, planina Grьmovata i Bolovanь cь Visєticami ou Octrьvice, i otь Ostrьovicou ou Lĕšєvou Roudinou do mєgıє Bousin'ske.^[41]

Iz ovoga teksta ne vidimo jasno je li to bilo ime samo za neko brdo, ili je postojalo i naselje toga imena. Na tu je Ostrovicu svakako mislio i Nikola Krstić kad je u svome Boju pod Beogradom g. 1456. rekao da je turska vojska zauzela u julu 1456. godine Ostrovicu posle Toplice, pa kaže da će to biti "Ostrovica što beše blizu Nerodimlje".^[42]

Možda će novi izvori dati više podataka. Bilo kako mu drago, nama se čini da pitanje Konstantinove Ostrovice ne možemo nikako smatrati za rešeno.

Poreklo i lik Konstantina Mihailovića

O poreklu Konstantina Mihailovića ne možemo reći mnogo, ali ponešto se ipak može napabirčiti iz samog teksta njegova dela. Način na koji on izvesne stvari predstavlja pokazuje u izvesnoj meri i njegovu klasnu pripadnost.

Konstantin Jireček je, sudeći po imenima Konstantin i Mihailo, rekao da se ta imena u srednjevekovnoj Srbiji nisu davala ni srpskoj vlasteli ni seljacima, pa je zato smatrao da je naš Konstantin Mihailović bio grčkog porekla.^[43] Moramo odmah reći da se mi s ovakvom pretpostavkom nikako ne možemo složiti. Možda je Konstantin po nekoj dalekoj porodičnoj liniji i bio grčkog porekla, u šta mi veoma sumnjamo. Ko bi to mogao pokazati i dokazati, na osnovu čega i čega radi? Ova tvrdnja nam izgleda sasvim neopravdana, pa i nepotrebna kad je reč baš o našem Konstantinu. Ali ipak moramo i o tome reći koju. Poznato je da se na svakom koraku u srpskim srednjevekovnim dokumentima sreću ova dva imena. To ne treba dokazivati. Nije li čitav niz naših veoma viđenih ljudi u Srednjem veku nosio ova imena? Zatim, poznato je isto tako i to da su imena u srednjevekovnoj Srbiji davana dosta proizvoljno. Znamo da su katkad deca dobijala srpska imena, a roditelji su imali strana, kao što je bilo dosta i obrnutih slučajeva, tj. da roditelji imaju čista srpska imena a deca strana, a dešavalo se isto tako da jedan brat ima srpsko ime a drugi strano. O tome je već jednom Stanoje Stanojević iskazao vrlo odlučno mišljenje zasnivajući ga na imenima spomenutim samo u jednoj povelji: "Lična imena u našim srednjevekovnim spomenicima ne mogu se ni u kom slučaju uzeti kao podaci na osnovu kojih se može pouzdano obeležiti narodnost dotične osobe".^[44] Najzad, da je Konstantin čak i bio grčkog porekla, za nas neće imati nikakve važnosti to, nego samo kako se on nacionalno ocenao. A on je to vrlo, vrlo jasno pokazao na više mesta u svome delu. Doduše, istini za volju, on u nekoliko navrata govori o Grčkoj i Grcima, i uvek pohvalno, upravo sa simpatijama, u jednom rukopisu ima nekoliko reči napisanih grčkim pismenima. Ali sve to daleko zaostaje za onim žarom s kojim on govori o Srbiji, Srbima i svemu što je srpsko. On Grke samo brani kao hrišćane, a nikako na taj način da bi se iz toga moglo zaključivati o nekakvog njegovom osobitom interesovanju za njih.

Konstantin Mihailović nigde ne spominje svoje roditelje. I to ih ne spominje čak ni onda kad bismo na svaki način očekivali da to učini.

Opisujući kako su Turci zauzeli Novo Brdo 1455. godine, Konstantin nam priča ovo. Zauzevši grad, Turci su naredili svima domaćinima da iziđu iz grada sa čitavim porodicama. Car je lično na jedinoj slobodnoj kapiji izdvajao na jednu stranu mušku decu i mladež, na drugu mlado ženskinje, a na Tpenu stariji svet i malu decu. Onda je naredio da se najviđeniji ljudi pobiju, a ostale je pustio da se vrate nazad u grad, pošto je odabrao dečake i mladiće, kao i devojke i mlade žene, koje je poveo sa sobom. Pričajući ovu scenu sa svim pojedinostima, Konstantin ni jednom rečcom ne spominje svoje roditelje. Da su bili viđeniji ljudi, svakako bi mu otac bio pogubljen. A tada Konstantin verovatno ne bi propustio da to spomene. Nije to stvar preko koje bi se lako prešlo. Ne spominje ni roditelje, ni sestre. A spomenuo bi ih verovatno i da su samo bili u opasnosti, da su se nalazili među onim izdvojenim svetom. Napisao bi makar to kako su ga Turci odvojili od roditelja. On međutim ništa o tome ne govori. Ne možemo pretpostaviti da je to učinio zato što nije smatrao za potrebno da to spomene. On nije takav čovek. Mi znamo da on oceća vrlo nežno za svoju braću, kao i oni za njega. Kad pokušava da beži, on neće u tu opasnu avanturu da uvlači i dva svoja mlađa brata. Ali kad treba da se za njega zajemči, njegova dva brata su odmah tu da se založe za svoga starijega brata. A kako će svoju nežnost Konstantin pokazati u XXXIV glavi, kad kaže kako je njegov mlađi brat bio čuvar dvorskoga blaga, pa mu bilo teško samome i poslao po svoga brata Konstantina da mu olakša samoću. "A ja sam bez odugovlačenja pošao k njemu" - kaže Konstantin. Iz toga se jasno vidi da on nije čovek koji bi olako prešao preko nevolja i nezgoda svojih najbližih a da to ne spomene. Kao što je spomenuo svoja dva brata, i na tome mestu i kasnije. Najverovatnije je zato da Konstantinovi roditelji tada nisu živeli u Novom Brdu. Ili ih uopšte nije bilo više u životu, što nam je najverovatnije. Doduše, možda su živeli u svojoj Ostrovici, odvojeni od sinova, ali nam ni to ne izgleda verovatno, jer pretpostavljamo da bi ih Konstantin i tada na bilo koji način spomenuo. Bar bi iskazao svoju brigu za njima. A kod Konstantina nema ni reči iz koje bi se to moglo videti. Zato smatramo da je Konstantin živeo u Novom Brdu samo sa svoja dva brata onda kad su ih Turci zarobili i odveli u Anadoliju.

Čime se mogao Konstantin baviti u Novom Brdu bez roditelja, a ca svoja dva mlađa brata?

Konstantinovi roditelji su bili iz Ostrovice. To je sigurno. Šta su oni mogli biti u to j svojoj Ostrovici? Kad bismo znali koja je to Ostrovica, možda bismo nešto lakše odgovorili i na ovo pitanje. Ali na svaki način nije bila kakvo utvrđeno mesto. Zato bismo mogli pretpostaviti da su Konstantinovi roditelji mogli biti zemljoradnici, možda čak ne slobodni, ili kakve sitne zanatlije, seoske, sokaljnici. Takvi su često imali veze s Novim Brdom, upravo s trgovcima u Novom Brdu, kao što su ona dvojica koje spominje kao svoje dužnike Dubrovčanin Mihailo Lukarević. Ako pretpostavimo da su se još Konstantinovi roditelji preselili u Novo Bado, onda je to moglo biti najranije početkom XV veka, Život je tada u okolini Novog Brda postajao sve nesigurniji, seljenja su morala biti sve češća, napuštanja zemlje sve učestalija, bežalo se u utvrđena mesta da bi se zaštitilo od turskih iznenadnih upada i porobljavanja. To preseljenje je moralo biti za našeg Konstantina skorašnje, čim je i u njegovoj uspomeni ostalo da je iz Ostrovice. Sigurno je pamtio i život u njoj. Taj život je morao biti lakši i prijatniji od onog u Novom Brdu, čim za svoje ime vezuje Ostrovicu kao mesto iz kojeg nosi svakako najprijatnije uspomene. I kojim se diči. Ako pretpostavimo da su se još roditelji Konstantinovi doselili u Novo Brdo, onda za vreme zauzima ovoga grada od strane Turaka 1455. godine nisu više bili u životu. Možda bi pak verovatnije bilo pretpostaviti da su oni ostali u svojoj Ostrovici, da su tu usled turskih napada nastradali, a Konstantin sa svojom bpanom, iako još slabašnom, krenuo "u pečalbu", jer je bio prisiljen da sam traži i zarađuje sebi i svojoj bpani hleb. I zaustavio se, naravno, u tadašnjem centru trgovine i privrednog života u Srbiji, u Novom Brdu. Najpre, to je tada najčuveniji rudnik, "zlatno i srebrno brdo" - kako veli naš Konstantin. Puno je bilo stranaca koji su računali kolike je ogromne koristi imao od njega despot Đurađ Branković. Zatim, to je vanredno utvrđen grad, pa ga je teško bilo uznemirivati i osvojiti. Ali su ipak u XV veku i za Novo Brdo nastajali teški dani, za njega možda teži nego za druga mesta u Srbiji. Baš zbog tih njegovih bogatstava. Jer to je privlačilo mnogo tadašnjeg najopasnijeg protivnika i suseda Srbije i ubrzo njenog porobljivača. To je lepo izrazio grčki istoričar Kritovul kad je hteo da objasni šta je sve Turke i osobito Mehmeda II privuklo da napadaju Srbiju. "Međutim, drugi razlozi gonili su Mehmeda da napadne Srbiju, koja, zbog svog zgodnog položaja, pruža važnu bazu za provale u Ugarsku i Vlašku. Sem toga, Srbija je zemlja bogata. Ona ima u unutrašnjosti mnogo lepe varoši, a na obalama reka jake tvrđave, te bi sultan, imajući Srbiju, postao gospodar rečnih prelaza. No sultana je više svega gonilo na rat bogatstvo Srbije u hrani, stoci, pitomim i divljim životinjama, ali naročito bogatstvo u zlatu i srebru, koji onde, takoreći, teku potocima. Sem toga, Srbija ima krasno stanovništvo i osobito ratobornu omladinu".^[45] Turci počinju žestoko da napadaju Srbiju, a osobito taj izvor u kojem zlato i srebro "teku potocima" - Novo Brdo. Prvi put je napadnuto Novo Brdo 1412. godine. Turci ga opsedaju, tuku i povlače se bez uspeha. Godine 1439. čitava Srbija pada u turske ruke. Novo Brdo se brani sve do 1441, a tada se pokorava i ono. Najgora je za ovaj grad izgleda bila godina 1444. Turci ga tada "porobiše" i "posekoše". Onda ga i požar ošteti. Sve ove promene morale su se odraziti i na sastavu njegova stanovništva. Mnogi stranci, koji su bili glavni rudari, napuštaju ga verovatno već tada. Međutim, želja je bila despotova, a i turska, da rad u rudniku ne slabi, nego da se i pojačava. Ratna psihoza i stalno iščekivanje opasnosti prisiljavaju zainteresovane da što više izvuku iz rudnika. Kime se mogla popunjavati smanjena radna snaga usled napuštanja stranaca? Svakako onim okolnim srpskim stanovništvom, koje iz istih razloga napušta svoja ognjišta, svoju ili iznajmljenu zemlju i traži bržu zaradu i sigurnije sklonište.

Tako se verovatno Konstantin Mihailović našao u Novom Brdu. I sigurno je radnik u rudniku. Možda su njegova dva brata, kao mlađi, obavljala neki drugi, lakši posao.

Ranije smo već rekli da je Konstantin učestvovao pri turskom napadu na Carigrad 1453. godine. Despot Đurađ je po ugovoru poslao 1500 konjanika, među kojima je bila i jedna četa rudara iz Novoga Brda, kako saznajemo sa druge strane.^[46] Konstantin je sigurno bio baš u toj četi. Ovoj pretpostavci govori u prilog i realan opis kod Konstantina kako je u Carigradu koncentričnom vatrom, svakako i miniranjem, probijen na jednome mestu odbrambeni zid, "pa je kroz taj prolom grunula janičarska vojska u centar grada i načinila tamo pokolj. Možda je Konstantin i kasnije nastavio i svoj minerski posao, jer uvek kad govori o turskim napadima, on osobito ističe kako su Turci vešto rušili odbrambene zidove. Više puta Konstantin govori i o tome kako sultan nije uvek sa sobom vozio topove, nego ih je lio onde gde mu je bilo potrebno. Nije li ovo obaveštenje vezano bar donekle za livački posao koji je Konstantinu takođe mogao biti dobro poznat iz njegove rudarske prakse?

Konstantin Mihailović je inače bio sitan čovek, čovek iz naroda. To smo pretpostavili i onda kad smo govorili o njegovim roditeljima. Još jedan podatak govorio bi o tome.

Ispričali smo već onu scenu iz Konstantinova dela gde on priča kako je sultan od onih mladića iz Novog Brda, među kojima je i on bio, izabrao osmoricu sebi za komornike. Morali su to biti i po poreklu, a svakako i po odeći najbolji mladić iz ove grupe. Konstantin nije među njima. A kad sultan otkrije njihovu zaveru i zapita ih ko ih je podgovorio da se reše na takav čin, oni odgovoriše: "Ništa drugo nego velika žalost naša za našim roditeljima i za našim milim prijateljima". Svakako ne za živima nego pobijenima. Znači da su odabrani bili boljega roda, pa su im roditelje i prijatelje Turci pri osvajanju grada pobili, kao što je Konstantin ispričao. Zato su oni imali koga da svete i za kim da žale. Konstantin nije od tih i takvih.

Da Konstantin Mihailović nije bio nikakvog višeg roda vrlo jasno pokazuje njegovo delo. On će kao takav sitan čovek, onako kao i čitava naša narodna tradicija iz kasnijih vremena, braniti sve okrunjene glave, a biće protiv samovolje velikaša i plemstva, cmatpajući da je to najveće zlo u svima zemljama. Zato neće povlađivati ni onima koji su nasleđem došli do veličine, nego će hvaliti turski način dolaženja do visokih položaja samo po ličnim zaslugama i vrlinama. Čitalac prosto ocena njegovo uživanje kad u XXXVIII glavi priča kako sultan drži sve u svojim rukama: on ne priznaje nikakve veličine, on zemlju deli prema ličnim zaslugama i uslugama pojedinaca, ali je zato i oduzima od onih koji je ne zaslužuju i daje zaslužnijima. Zato su svi velikaši u Turskoj veoma zavisni od sultana i povezani su za njega. To Konstantin priča kao prekor poljskom plemstvu što je suviše silno na svojim velikim naslednim imanjima, pa kralj ne može nikako da ih sve okupi za borbu protiv Turaka. Sultan pak začas pokupi sve svoje podanike za borbu protiv hrišćana. I ako se evropski svet ne bi probudio i osvestio, budućnost mu ne bi bila ružičasta. Tako Konstantin razmišlja i ističe kao ugled tursku jednodušnost i slogu kad su velike stvari u pitanju. Valja reći, doduše, da su se ovi pogledi Konstantinovi poklapali sa pogledima mnogih veoma naprednih ljudi poljskih u to vreme, o čemu smo već spomenuli ranije. Pa je takve poglede imao i poljski kralj Kazimir Jagjelović (1447-1492), za čije vladavine Konstantin živi u Poljskoj, a nije mogao da se dovoljno oslobodi uticaja visokog plemstva njegov sin Jan Olbraht (1492-1501), za kojega Konstantin piše svoje delo.

Konstantinovi politički pogledi se često poklapaju s pogledima naročito Kazimira Jagjelovića. Pogledajmo samo početak XXIII glave. Kralj Vladislav neće da održi ugovor načinjen s Muratom. Konstantin se ne slaže s ovakvim postupanjem kralja Vladislava. Doduše, on to čini i zato da bi opravdao držanje despota Đurđa Brankovića, koji se takođe ne slaže s postupkom kralja Vladislava. Ali Konstantin na tome mestu ipak ne krivi samoga kralja Vladislava. On zadire mnogo dublje i daje žestoku kritiku svih jada i pokora što su se dešavali oko kralja, i to sve gleda očima jednog narodskog čoveka, bistrog i razboritog, realnog i poštenog, ponekad možda malo naivnog, ali uvek rodoljubivog. Ko nagovara Vladislava da pogazi ugovor? Tu su papa i kardinali, kao i najviša svetovna gospoda. Oni ga podbadaju na nečasno delo, a nisu ni voljni ni sposobni da mu pomognu. "I tako su zvezdoznanci, gledajući planete, i vitezovi, pijući vino, i Janko... uverili kralja da će ga sreća pratiti u borbi protiv Turaka". Čim su se našli zajedno s Jankom zvezdoznanci i vitezovi, jasno je da i o njima Konstantin ima vrlo rđavo mišljenje, jer Janka ne može nikako da smisli: čim ga spomene, odmah poleti neka grdnja. Koliko je u ovoj jednoj Konstantinovoj rečenici oštre kritike i podsmeha! On kritikuje najpre one koji veruju da će im zvezdoznanci pokazati da li će pobediti ili ne, a ne njihova dobro opremljena i valjano uvežbana vojska. A kakvi su ti vitezovi, slava i dika tih naroda koji bi se imali suprotstaviti velikoj turskoj sili? - Piju vino! Žešća kritika doista nije mogla biti iskazana. On ih izvanredno karakteriše sa ciglo dve reči. I takve vitezove i zvezdoznance kao savetnike postavlja Konstantin nasuprot turskim realnim pripremama za ratovanje, gde se ne čitaju zvezde niti se pije vino, već se ozbiljno, predano i smišljeno sprema.

Nešto slično reći će Konstantin i u XVIII glavi. Tu on grdi papu što "spokojno sedi, ništa o tome (tj. o ratu protiv Turaka) ne misleći, a isto tako i rimski kralj u nemačkim zemljama sa svojim vitezovima piruje. ..." I ovde, po Konstantinu, evropski vitezovi ne čine ono što bi trebalo da čine, pa svakako neće biti sposobni ni da izvrše ona dela koja se od njih očekuju.

Svoje poglede pokazaće Konstantin i onda kad priča u IX glavi o sukobu Otmana i Karavide. Otman je čovek prost, grub, neuglađen, ali sjajan radnik. Karavida se podsmeva njemu i njegovu odelu. I naredi da ga poliju pomijama. Naš Konstantin prosto uživa kad priča kako se Otman surovo sveti uobraženoj gospođi Karavidi. On je sav na strani Otmanovoj.

Čini nam se da Konstantin Mihailović ne bi mogao ovako pisati da je u njegovom vaspitanju iz detinjstva bilo kakve plemićke tradicije i poštovanja plemićke samostalnosti i nezavisnosti od vladara. On je međutim uvek na strani snažnog vladara-ujedinitelja, a protiv svih plemića razjedinitelja narodnih. Ako je takav na onim mestima kad savetuje evropski svet kako se mora udruživati i slagati za borbu protiv Turaka, to bi se moglo shvatiti i kao namerna tendencija njegova spisa. U tome pogledu njegovo delo bi imalo isti osnovni ton kao i čitava tadašnja slična takozvana publicistička literatura u drugim književnostima. Ali Konstantin ovakav stav ima i onda kad priča pojedinosti iz srpske istorije, pa i iz istorije drugih naroda koje su Turci pokoravali. On osionost i slavoljubivost velikaša smatra za glavno zlo i neposrednu pomoć turskome širenju. Tako će Konstantin zažaliti zbog nesloge srpske na Kosovu, tako će zažaliti kad u XXVII glavi priča kako su Turci govorili da bi sultan zlo prošao u borbi sa Srbima samo da su oni bili zajedno i složni, tako će govoriti Konstantin onda kad prikazuje osvajanje pojedinih albanskih pokrajina, kao i na mnogim drugim mestima i u drugim prilikama.

Još nešto bismo morali reći o Konstantinu Mihailoviću što je važno za razumevanje njegova dela i njegovih pogleda u njemu.

Mi mislimo da Konstantin Mihailović za svoga života u Srbiji nije imao prilike da uči čitanje i pisanje. On je neka znanja mogao imati, ali su ona bila vrlo oskudna. Evo za to samo jedne male potvrde. Kad ga Turci povedu u Malu Aziju posle zarobljavanja, provode ga kroz mnoga mesta i krajeve, to je veoma dug put, za Konstantinove pojmove put preko sveta, a on neće umeti da spomene ni jedno mesto, ni jednu pokrajinu kroz koje je provođen. Kasnije će se njegova znanja mnogo izmeniti. Pretpostavljamo da je čitanje i pisanje počeo da uči tek kad je otišao u Tursku. Tada je i svoja druga znanja počeo proširivati. Pre no što je postao janičar verovatno je prošao kroz nekakvu vrstu škole. Morao je da stekne izvesna specijalna vojna znanja, to je sigurno. A u okviru tih svakako i neka opšta. Naravno znanja za običnog borca ili nekog nižeg zapovednika. Setimo se samo kako na jednome mestu preporučuje da se napadaju kamile, da bi one izazvale pometnju među borcima. To jeste pošten i iskren savet, ali savet jednog običnog borca koji vidi samo onoliko koliko je pred njegovim očima. Uopšte, o tim znanjima Konstantinovim veoma rečito svedoči njegovo delo, način na koji on stvari izlaže. Znanja koja je tada stekao iz ostalih oblasti ljudskih tekovina ne mislimo da su bila ni velika ni sasvim tačna. I tursku istoriju je poznavao više tradicionalno nego tačno, naučno. Uostalom, znamo da ni turski istoričari, Konstantinovi savremenici, nisu drukčije pisali tursku istoriju. Zbog toga je naš istoričar Jovan Radonić napisao da Konstantinove uspomene "pokazuju dobro poznavanje turskih prilika, osobito unutrašnjih. Ali Mihailo (tj. Konstantin Mihailović je prost, neuk, bez imalo ocenaja za kritičnost. Njegovo prikazivanje, dobrim delom, počiva na pričanju i skaskama, no ipak mestimično ima veoma zanimljivih detalja..." Konstantin tako priča i stariju srpsku istoriju. Tu će biti puno istorijskih netačnosti, ali će to biti tačno kao slika narodne tradicije u to vreme. već smo spomenuli da po njemu Eufrat teče na sever i uliva se u Crno More, car Uroš je poginuo od Turaka na Jedrenu, toplički vojvoda pogubljen je s knezom Lazarom i sl. Ali to je sve sitno prema onome što Konstantin daje. On je u Turskoj dosta stvari naučio. On sigurno u Turskoj uči grčki, te kasnije mnoge turske reči i lična imena transkribuje grčkim pismenima. Ko zna nije li mu grčki bio čak nastavni jezik, jer mi znamo da je grčki u Turskoj imao široku upotrebu. Ipak je Konstantin Mihailović najviše naučio svakako u Poljskoj. Ako primimo pretpostavku da je on u Poljsku prešao ako 1468. godine, onda je do pisanja svoga dela proveo u ovoj zemlji oko trideset godina. I to godina pune zrelosti, a verovatno i predanog rada i usavršavanja. Zato će biti razumljivo što će njegovo delo biti toliko vezano za poljske prilike i poljski život, za poljsku politiku i poljske političke polede. ono je pisano za Poljsku i Poljake, upućeno je poljskome kralju a što priča u njemu puno o drugim narodima, to je samo zato da bi dao dobre i ubedljive primere, i da bi ukazao na uglede.

Spomenimo još jednu pojedinost o Konstantinu Mihailoviću.

Po svemu sudeći, Konstantin je za sve vreme dok je boravio u Turskoj, i to kao janičar, ostao u svojoj veri. To bi bar izlazilo iz teksta njegova. On na više mesta, to čak nije potrebno ni navoditi, govori o hrišćanima u prvom licu množine, tako da time u hrišćane uključuje i sebe. Tako će govoriti ne samo onda kad priča stvari iz kasnijeg svog života, nego će tako govoriti na više mesta i onda kad govori o svome životu u Turskoj. Kad god spomene nešto vezano za tursku veru, on će reći da je to "njihova" vera, dok odmah posle toga stavlja tome nasuprot "našu", hrišćansku. Doduše, on o tome ništa nigde ne govori izrikom, tako da bi se moglo pretpostaviti da je prešao u islam, pa se kasnije ponovo vratio u hrišćanstvo. Samo zar ne bi on tada i to spomenuo u delu kao jedan podatak više kako je teško podneo to svoje tursko "robovanje"? Taj obavezni prelazak srpske dece u islam ne spominje Konstantin ni onda kad govori uopšte o tome kako su hrišćanska deca pripremana za janičare. Kao da mu to nije bilo važno. Bilo kako bilo, Konstantin u svome delu uvek istupa kao hrišćanin. Po rukopisima P i A on to čak izrikom i kaže (gl. XXXIV).

Odnos Konstantina Mihailovića prema Turskoj i Turcima je veoma realan. On poziva na borbu protiv Turaka, on će za njih katkad reći da su "neverni psi", da su prevrtljivci, da ne održavaju reč, ali iz svake njegove misli proizlazi i njegovo divljenje za sve ono što je u turskom uređenju po njegovu mišljenju dobro i bolje nego u ostalim zemljama tadašnje Evrope. On se u svome delu ustvari bori protiv nepromišljenog potcenjivanja turske vojske. Zato će pokušati da ih predstavi u što boljoj svetlosti, naročito u organizacionom pogledu.

Pogledajmo samo jednu stvar: kako on upoređuje tursko i evropsko naoružanje. Prosto čovek da ne poveruje svojim očima: on se Evropljanima podsmeva i uzdiže visoko tursko naoružanje i turski duh u borbi (glava XLI). Kad se spremate za borbu s Turcima, - veli tu Konstantin - morate se lako naoružavati, da biste lako oružjem mogli rukovati. Jer su u tom pogledu Turci daleko iznad nas. "Ako ga goniš, tada će ti uteći, a ako on tebe goni, onda mu nećeš umaći". Turci su zbog lakog naoružanja uvek hitri, "a mi smo zbog teških konja i teškog naoružanja uvek lenji, jer kad mnogo imaš na glavi, težak ti je duh, uz to ne čuješ i ne vidiš dobro na sve strane, a zbog teškog oružja ne vladaš rukama niti samim sobom". Kad naš ratnik - produžava Konstantin svoja zapažanja - padne s konja, propao je, jer nema ko da mu pomogne da ponovo uzjaše; on sam bez pomoći ne može to učiniti.

Ne hvali Konstantin samo tursko naoružanje i način ratovanja, nego i njihovu pravičnost. Ona je katkad čudna i surova, ali je prilagođena njihovu životu i njihovim običajima. Takvih mesta ima puno rasutih po čitavom delu. Ali naročito XLVI glava ima dosta pojedinosti posvećenih tome. Za našeg Konstantina je veoma karakteristično što hvali tursku pravičnost prema sitnom svetu, prema sirotinji. Uopšte, po Konstantinu kod Turaka ne sme sirotinji da se čini ni šteta ni nepravda, i to ni turskoj ni hrišćanskoj. Na to sam sultan vrlo mnogo pazi. To je tako u Turskoj još iz najdavnijih vremena.

Konstantin je, iako sitan i priprost čovek, veoma širok u gledanju na prošlost i savremenost. Njegovo gledanje na zbivanja mnogo potsećaju na poglede naših narodnih pevača. Zato je delo Konstantina Mihailovića značajno za bolje razumevanje i tumačenje mnogih stvari iz naše narodne poezije. Ali je Konstantin pre svega prožet srpskim rodoljubljem. I to dubokim, plemenitim rodoljubljem. Zato on, baš kao i naš narodni pevač, više uznosi duhovnu veličinu nego fizičku snagu. Za njega Dušan nije vladar kojim bi se mogao podičiti. Njegovu pažnju više privlači Dečanski, vladar mučenik, oslepljen od oca, udavljen od sina. Dečanski, po Konstantinu, dolazi s vojskom u bugarsku zemlju, ali ne napada bugarskog cara, nego njih dvojica pregovaraju kako da urede mirnim putem svoje odnose. I na mestu svojih pregovora zidaju obojica crkve. Dušan dolazi da ovaj susret dva bogobojažljiva i plemenita vladara pretvori u krvav obračun, da ubije bugarskoga cara i da zbog toga dođe u sukob sa svojim ocem. Konstantin Dušana ne prikazuje kao velikog osvajača i ratnika, nego kao velikog grešnika koji zbog svojih greha mnogo mora da ispašta. Valjda će zbog ove duhovne veličine i predanosti delu srpskoga napretka i opštega dobra Konstantin hvaliti iznad svih drugih kneza Lazara. Ukratko, Konstantin neće nikako da se divi sirovoj sili, on traži uvek više vrline i kvalitete. Ta crta je veoma snažna kod Konstantina i provejava kroz čitavo njegovo delo. Po tome svom merilu češće on i turske sultane. On ih često grdi, gnuša se na njihova nedela, ali kad treba da pokaže njihovu veličinu, onda na prvom mestu ističe njihovu pravdoljubivost, njihovu pravičnost i osobito njihovu želju da se nikada sitnom i nezaštićenom svetu ne čini nikakva nepravda. Kad se neko od silnih ne bi ovoga pridržavao, sultan je umeo najsurovijim kaznama da održi ovaj princip svoje vladavine. U tome je bila - po Konstantinu - najveća snaga turskoga uređenja. Pišu za svoje delo u Poljskoj i za Poljake, Konstantin kao da je priželjkivao da se i u ovoj zemlji odomaći pravičnost ove vrste. Jer u Poljskoj toga vremena toga nije bilo, mada je Kazimir Jagjelović pokušavao da u tome pogledu učini najviše što se može.

Posle čistog, vatrenog i snažnog srpskog rodoljublja, kod Konstantina možemo zapaziti i naročitu ljubav prema hrišćanima uopšte. Kad treba da pomaže Turcima u borbi protiv Vizantije, on je očajan. I pokazuje da to nije samo njegova misao, jer bi se onda moglo misliti da je on kasnije nadovezao tu misao na raniji svoj doživljaj, nego kaže da su svi Srbi koji su bili tada s njim želeli da se vrate, i da nije bilo opasne pretnje, sigurno bi to i učinili. Isto tako će Konstantina zaboleti srce što Matija Korvin napada Čehe, što uopšte ratuje protiv hrišćana i na to rasipa svoje snage, mesto da se udruži sa ostalim svojim hrišćanskim susedima za borbu protiv Turaka. Zbog toga napada i austrijskog cara, zbog toga napada i papu.

Prema svemu ovome jasno je da je Konstantin Mihailović, iako sitan i neuk čovek, imao vrlo širok pogled na evropsku situaciju toga vremena, i zrelo procenjivao stvari, dok tadašnji evropski vodeći krugovi nisu dovoljno realno ocenjivali tursku vojnu silu. Budućnost je pokazala da je Konstantin bio u pravu što je tako mislio. Njegove reči danas zvuče kao zloslutni glas evropske savesti, glas koji niko nažalost nije hteo da posluša, glas kojem se nije dovoljno verovalo.

Delo Konstantina Mihailovića

Kao što smo već rekli, Konstantin Mihailović je negde između 1497. i 1501. napisao jedino svoje književno delo, koje je sačuvano u raznim prepisima sve do naših dana. To svoje delo pisao je on u Poljskoj, kao što smo takođe pokazali, i svakako ga je uputio poljskom kralju Janu Olbrahtu. Ako mu ga i nije baš neposredno uputio, on ga je za njega napisao. Pravi naslov ovoga dela nemamo. U poljskoj nauci se uobičajilo, i to prema kasnije napisanom naslovu na rukopisu Z, a možda još više prema prvom poljskom izdanju iz 1828, da se ovo delo naziva Pamiętniki Janczara, tj. Janičarove uspomene ili Janičarovi memoari. Drugi isto tako poznat naslov Konstantinova dela je Turska hronika, ili tačnije Turska istorija ili hronika, kako je ovo delo nazvano u najstarijem, prvom uopšte i prvom češkom izdanju iz 1565. godine. Taj je naslov odomaćen i kod nas po prevodu Janka Šafarika iz 1865. godine. Rukopis Z nam međutim daje najtačniji naslov, dosta dug i skoro neprevodljiv, uz to malo čudan što se poljskog jezika tiče: Czasów popisanie o tureckich sprawach. Dve cu tu osnovne misli, obe iskazane sa više reči. Mi smo taj naslov doslovno preveli sa Opisivanje događaja koji se tiču turskog pitanja. Možda bi se nešto slobodnije ono "czasuw popisanie", tj. opisivanje vremena, moglo kod nas prevesti sa "letopis", a drugi deo bi se slobodnije i skraćeno mogao nazvati samo "turski". Onda bi slobodan i vrlo skraćen prevod ovog naslova bio Turski letopis ili kao što je uobičajeno Turska hronika. Zato smo i mi u svome naslovu dali sve ove varijante, pa naravno i onaj doslovni prevod naslova iz rukopisa Z.

Delo Konstantina Mihailovića međutim nisu ni "uspomene", odnosno "memoari", niti je pak to hronika. Da cu to uspomene, onda bi piščeva ličnost bila uvek centar oko kojeg se sve okrene. To međutim nije tako kod Konstantina. Da je pak ovo delo hronika ili letopis, onda bi glavno morala da bude istorija turskoga carstva. Konstantin Mihailović međutim ne daje ni jedno ni drugo, nego nešto treće. Njegovo delo bismo možda mogli nazvati "memoarom o turskom pitanju", kako ga je nazvao i prof. F. Bujak u već spomenutoj raspravi. Iz toga naziva bi izlazilo da je delo Konstantina Mihailovića političkoga sadržaja. Tako i jest. Kratak pregled sadržine čitavog dela pokazane nam najbolje kako to delo izgleda, kakav je cilj pred sobom imao njegov pisac i kako je taj cilj izveo do kra ja.

Čitavo delo ima, prema najstarijim i najboljim rukopisima Z i M, predgovor i 49. glava. U prvim odeljcima svoga dela Konstantin Mihailović prikazuje uglavnom koji cu sve muslimanski narodi, kakva je njihova vera, kakvi cu njihovi praznici, kakve cu verske organizacije i običaji vezani za razne obrede i verovanja (I - VII). Jednu glavu pocvećuje turskoj pravičnosti i načinu izigravanja date reči (VIII), a od IX glave počinje istorija turske države, odnosno turskih sultana. Pričanje će početi od Osmana ili Otmana, osnivača turske carske dinastije, pa će doći sve do vremena kad cu se Turci umešali u vizantijsku istoriju, pozvani od Kantakuzena. Ovaj deo turske istorije pričan je više prema legendama nego prema pravim istorijskim izvorima. To cu glave IX - XIV. s pojavom Turaka u Evropi dolaze oni u dodir i sa srpskim državama na Balkanu. Zato će Konstantin sada da priča i srpsku istoriju, onoliko i onako kako mu je potrebno i koliko je on mogao da ispriča. U XV glavi počinje pričanje srpske istorije od Milutina. Sve nevolje koje cu zadesile Srbiju bile cu "zbog grehova naših". Zato je spomenuo one najteže stvari iz srpske istorije: oslepljenje Stevana Dečanskog, borbu Dečanskog i Dušana, smrt Dečanskog (po Konstantinu je Dušan zadavio Dečanskog u ložnici), smrt i pokajanje Dušanovo, smrt Uroševu i raspadanje srpskoga carstva. Cledeće glave cu ispunjene vladavinom kneza Lazara, i to uglavnom opisom Kosovskog boja, smrti Lazareve i Miloševe, zat΀¸m v̀€»adavinom Stevana Lazarevića (XVI - XVII). Kako se posle ovoga turska sila okrenula na drugu stranu i na druga osvajanja, Konstantin Mihailović na kratko vreme napušta pričanje srpske istorije i nastavlja opisivanje turskih ratova na drugim stranama (XVIII - XIX). Slediće glave biće pocvećene despotu Đurđu Brankoviću, mađarskom kralju Vladislavu, Janku Hunjadiju i bici kod Varne (XX - XXIV). Od XXV glave priča Konstantin Mihailović tursku istoriju za vlade Mehmeda II Osvajača (1451-1481). U tim glavama dao je on i sve one podatke iz svoga života koje smo već spomenuli ppičajući njegov život. Tu je najpre osvajanje Carigrada 1453, pri čemu i Konstantin učestvuje na turskoj strani, onda turska osvajanja iz sledećih godina i osvojenje Novoga Brda, 1455, o čemu Konstantin priča široko, sa svima pojedinostima, onda o borbama koje cu vodili despot Đurađ Branković i Janko Hunjadi, pa o borbi za Beograd (XXV - XXIX). Cledeće glave cu pocvećene turskim vojevanjima u Moreji, Trapezuntu, na Eufratu, u Vlaškoj i najzad turskom osvajanju Bosne 1463. godine (XXX - XXXIV). Sa mnogo pojedinosti i vanredno živo ispričane cu glave od XXVI - XXXIV, jer je tu Konstantin Mihailović opisao događaje i borbe u kojima je i sam učestvovao kao turski vojnik, kasnije kao janičar i oficir, i najzad kako je zarobljen od Mađara. Cledeće tri glave imaju još nekoliko sitnijih podataka iz turske istorije, to je ono što je Konstantin saznao kad je aen bio u Poljskoj, ali tu počinje ustvari prikazivanje turskoga života, političke i vojne organizacije u Turskoj. Tu su osobito značajne dve glave, XL i XLI, u kojima Konstantin Mihailović prikazuje kako se Turci pripremaju za bitku i kako napadaju, a onda kako bi trebalo njih napadati da bi u tome bilo uspeha. Još jedna je glava takva, i to XLV, u kojoj nam je prikazano kako izgleda turski juriš, sa svima pripremama i izvršenjima. Pošto je u sledećim glavama na taj način pokazao uopšte kako izgleda turska vojna sila, Konstantin Mihailović će se u poslednjoj, XLIX glavi obratiti mađarskom kralju Vladislavu i poljskom kralju Janu Olbrahtu, dvojici bpaće, da se slože i da pokušaju načiniti savez za napad na Tursku.

Ovako izložen sadržaj dela pokazuje istovremeno kompoziciju a i cilj Konstantina Mihailovića: on je želeo da prikaže kako je izgledala turska sila, u prošlosti i tada, i kako se najuspešnije može ratovati protiv nje. To je sve imalo da posluži poljskome kralju kao obaveštenje i podstrek za borbu protiv opasnog suseda, koji je već uveliko kucao na vrata Evrope. Po posveti u poslednjoj glavi jasno je da je delo bilo upućeno poljskome kralju Olbrahtu i zato smo rekli da je ono imalo politički karakter i da je bilo ustvari memoar o turskom pitanju upućen poljskome kralju. Konstantin Mihailović je dakle svoje delo pisao pobuđen situacijom u Poljskoj i susednim zemljama. Svestan da je turska opasnost ipak najbliža Poljskoj i Mađarskoj, on se obpana kraljevima baš ovih dveju zemalja. Prema tome, Konstantin Mihailović. nije imao nameru da piše istorijsko delo, nego političko, publicističko. Što je ono ispalo i istorijski zanimljivo, razlog je taj što je on mnogo proživeo, mnogo video, mnogo saznao, što je bio savremenik veoma značajnih zbivanja u Evropi, pa je ono što je u svome životu video i saznao bilo od najšireg značaja i interesa. Prema svemu ovome, cilj Konstantina Mihailovića bio je da što bolje prikaže tursko državno i osobito vojno uređenje, jer se - kako on kaže - samo onaj može uspešno boriti protiv Turaka ko ih dobro poznaje. Tu je misao iskazao Konstantin pišući o Skenderbegu (glava XV), a to je bila njegova osnovna misao i pri pisanju čitavoga ovoga dela.

Još je Konstantin Jireček sasvim tačno rekao za delo Konstantina Mihailovića: "Po svoj prilici da su i priče Mihaila Konstantinovića (tj. Konstantina Mihailovića) iz Ostrovice, iz XV veka, o starijoj srpskoj istoriji sastavljene najviše po pesmama koje je on slušao u mladosti".^[47] Zaista, istorija koju priča Konstantin Mihailović u svome delu nije prava nego legendarna istorija, onakva kakva je živela u narodnoj tradiciji. Takav je on onda kad priča srpsku istoriju, takav je i kad priča tursku. On je i u Turskoj bio u prilici da sluša kako se prepričavaju legende o turskoj prošlosti mnogo češće i mnogo više nego prava istorijska zbivanja.

Daleko bi nas odvelo kad bismo uzeli da ispitujemo vezu između teksta Konstantina Mihailovića i onoga što znamo kao istorijski tačno. To bi mogao biti predmet za jedan odvojeni rad, što bi se moglo poželeti. Mi ćemo to ostaviti sada po strani. Možemo reći sada samo toliko da je delo Konstantina Mihailovića veoma značajno i za ispitivanje naše narodne tradicije. Ono predstavlja u mnogim stvarima stanje narodne tradicije u jednom datom trenutku. Iako je Konstantin Mihailović svoje delo pisao poslednjih godina XV veka, tradicija narodna koju nalazimo u njegovu delu vremenski je vezana najkasnije za polovinu ovoga veka, odnosno ona je iz vremena pre 1455, jer je posle toga Konstantin mogao da sluša samo priče o turskoj istoriji, a iz srpske samo što se moglo prepričavati i na turskoj strani, tj. samo ono što se zbilo između Srba i Turaka. Da se bolje oceni kako izgleda narodna tradicija iz čitavog Konstantinovog pričanja spomenimo bar neke stvari.

Uzmimo najpre priču o smrti cara Uroša. Ljuba Kovačević u radu I opet kralj Vukašin nije ubio cara Uroša^[48] kaže i ovo: "Ne treba dokazivati da celo Konstantinovićevo (tj. Mihailovićevo) kazivanje nije ništa drugo do narodna tradicija o Urošu i Vukašinu otprilike iz sredine XV veka..." Evo kako izgleda ta Konstantinova priča. Car Uroš je vrlo slab. Od njega se odliću mnogi velikaši. Zbog toga njihovog izdajstva, a i zbog njegove slabe vladavine - to Konstantin ne krije - Turci ga pobeđuju kod Jedrena i ubijaju. Ali ni izdajnici neće dobro proći. Oni će uskoro skupo platiti takvo svoje držanje, jer sultan ipak ne voli izdajstvo nikakve vrste, pa ni ove. Konstantin time hoće donekle da uzdigne i sultanovu pravičnost. "Posle su ona dva brata, koji su bili protiv svoga gospodara, bili bogato obdareni od turskoga cara po njihovoj zasluzi, jer je dao da im se glave odseku" - tako završava ovu priču Konstantin Mihailović. Iz ovoga se vidi da narodna tradicija iz Konstantinova vremena i iz njegova kraja nije još otišla tako daleko da priča kako su Vukašin i Uglješa ubili cara Uroša, nego da su ga samo izdali. Jedino što je narodna tradicija u svemu tome izmenila to je činjenica da su oni pobijeni posle cara, a mi znamo da su oni izginuli pre njega. Narodna tradicija Konstantinova vremena već je odvajanje Mrnjavčevića od cara Uroša kaznila njihovom smrću, ali još nije unela i onaj kasniji elemenat kao da su oni lično i ubili cara.

Druga stvar na kojoj hoćemo da se zaustavimo biće priča o Kosovskom boju. Konstantin govori o nekima koji su "gledali kroz prste" dok je knez Lazar vodio odsudni boj. Ti koji su "gledali kroz prste" svakako su Konstantin Dejanović i Marko Kraljević. Mi znamo međutim da oni nisu samo "gledali kroz prste" nego su čak i aktivno učestvovali u borbi protiv Lazara. Možda je to bila kakva sasvim mala, više simbolična pomoć, ali znamo da je bilo. Tradicija Konstantinova vremena i Konstantinova kraja međutim to ne zamera ovoj dvojici. Nego im samo prebacuje što su bili pasivni. Time im umanjuje grehe. Ali valjda zbog toga ni rečcom ne spominje kasnije najslavnijeg junaka naše narodne poezije Marka Kraljevića. Nije on još bio stekao ne samo onakvo mesto kakvo će dobiti kasnije, nego nije još dobio nikakvo. Tu ne mislimo samo vremenski, nego možda više teritorijalno, tj. mi mislimo da je Marko možda i u to vreme bio poznatiji u nekom drugom srpskom kraju, ali svakako ne u Konstantinovu kraju, a to je zemlja kneza Lazara i Brankovića. Konstantinova tradicija i u ovome slučaju kažnjava izdajnike. "A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer je posle kratkog vremena, birajući jednog po jednog, car sve dao poubijati, govoreći: "Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni učinili" ".

Mi znamo kako se kosovska legenda razvijala i kako je kasnije opevana u našoj narodnoj poeziji. Znamo da je vrlo rano spomenut "oblagani junak", a kasnije će doći svađa Vukove i Miloševe žene, da dođe i do njihove uzajamne svađe zbog toga. Ali se Miloševo ime dosta kasno spominje. Konstantin Mihailović ga ima, i to dva puta, oba puta sa imenom i prezimenom. A ništa od čitave legende. To znači da u Konstantinovu kraju, dosta vremena posle Konstantina Filozofa, ne vidimo čak ni tragove kosovske legende. Tu se samo priča o Miloševu podvigu, pogubljenje kneza Lazara je dobilo sasvim drugi oblik, pratilac mu je ličnost koje nema nigde u našoj narodnoj poeziji kasnijeg vremena, a to je toplički vojvoda Krajmir. Iz svega ovoga mogli bismo zaključiti da je legenda o oblaganom junaku postala negde dalje od Kosova, možda u severnoj Srbiji, možda u Resavi i njenoj okolini. Konstantin Mihailović međutim ne spominje ništa od toga, a on je sav vezan za Kosovo. Kod Konstantina je Miloš čist heroj, pravi heroj. U vezi s tim jedna dosta smela pretpostavka: nije li legenda o oblaganom junaku imala vezu s prezimenom Miloševim, koje je doista moglo poslužiti nekome za podsmeh, pa se pretpostavilo da je zbog takvog podsmeha mogao on i krenuti da izvrši svoje poslednje herojsko delo. Kod Konstantina Mihailovića sve oko Kosova ima karakter sasvim blizak istinskom istorijskom zbivanju. Nema nekih istorijskih krivaca, koji će poneti greh na duši za poraz. Ima samo dostojanstven odgovor kneza Lazara Bajazitu, dostojan ovakvog junaka iz narodne tradicije: "Da sam to ranije znao (tj. da je Murat poginuo), morao bi i ti na trećim nosilima ležati". I onda začetak legende o Lazarovu privoljevanju carstvu nebeskome: "Ali je sam gospod bog tako odredio zbog grehova naših. Neka bude volja božja!".

Inače Konstantin Mihailović zna puno pojedinosti. Srbi koji su bili kraj Bajazita izmolili su telo Lazarevo, odneli ga u manastir Ravanicu i tamo ga sahranili, a kasnije je on proglašen za sveca. Konstantin spominje svod podignut na četiri stuba, olovom pokriven, na mestu gde je Murat poginuo. Taj znak "i danas stoji" - kaže Konstantin. Sve su to značajne stvari. Tek na osnovu njih i sličnih moći će se ispitivati naša narodna tradicija, a preko nje poreklo naših narodnih pesama, poreklo motiva o pojedinim događajima, kao i način kako su neki motivi prenošeni. A još najpre gde se i kad koji motiv rodio, kojim se putem koja priča razvijala i kretala. Možda će to u nabiti put da dođemo do svega onoga što se nalazi još narodnoj epskoj poeziji.

Konstantin Mihailović ne priča ovako samo događaje iz prošlosti. On katkad i događaje koje je sam doživeo priča kao da nam daje kakvu tek sačinjenu pesmu o nekom od tih događaja. Ne kažemo to slučajno. Moralo je oko njega biti puno takvih pesama, svejedno da li turskih među Turcima, ili srpskih među onim Srbima koji su kao i on bili tada u turskoj vojsci. Rečit dokaz je za to njegova priča o turskom napadu na Beograd u glavi XXIX. Nikad tako ne bi pisao istoričar, nikad tako ne bi pričao neko svoj doživljaj. Jer je Konstantin lično učestvovao u toj bici. Nama se čini kao da je Konstantin Mihailović tu prosto stavio na papir neku pesmu koja se možda rodila i živela u turskoj vojsci onda kad se ona tužna vraćala od Beograda. Jer to pričanje ima naročitu kompoziciju, kompoziciju jedne narodne pesme. Video sultan - priča tu Konstantin Mihailović - hrišćansku neslogu pa krenuo na Beograd. Hteo je da pošalje jedan odred svoje vojske da mu osigura drugu dunavsku obalu, ali ga od toga odgovorili njegovi prvi doglavnici, smatrajući da to nije potrebno. Mađari međutim ovo iskorišćavaju i ne dopuste da se Beogradu priđe sa svih strana, te time i održe grad u svojim rukama. To je bila prva žalost sultanova, veli Konstantin. Druga njegova žalost je bila što mu je glavni zapovednik u vojsci slučajno poginuo za vreme bombardovanja grada. Posle toga dolazi treća žalost, pa četvrta. Najzad najveća sultanova žalost bila je što mu bog nije dao da osvoji Beograd. Ovako kratko prepričano, možda sve ovo ne govori dovoljno ubedljivo u prilog onome što hoćemo da kažemo. Ali ako se pročita čitav tekst ove glave, videće se da je to sve ispričano kao neka pesma o napadu na Beograd ispevana možda pri povratku od Beograda. Način pričanja zvuči potpuno kao kakva pesma. I ono ređanje sultanovih žalosti navodi nas da se setimo one narodne pesme Tri najveće tuge, koja ima i ovakve stihove: "Prva mi je tuga na srdašcu mome", onda: "Druga mi je tuga na srdašcu mome" i najzad: "treća mi je tuga...".

I još nešto. Mnogi opisi događaja koje je Konstantin Mihailović dao u svome delu verovatno su živeli u njemu u stihovanom obliku. Onako kako je to bilo kod turskih istoričara i hroničara njegova vremena. Mi u to ne sumnjamo. Jer imamo dovoljno razloga da u to verujemo. Ti stihovi su se kod Konstantina izgubili kad je on počeo pisati svoje delo, jer pretpostavljamo da ga je tada prenosio sa svoga maternjeg srpskog jezika na poljski, pa bi značilo da ga je tada prenosio i sa svoga bar delimično stihovanoga pričanja u prozno. Ipak mu je i za vreme tog i takvog pisanja u ušima morao zvučati njegov tipičan stih. A taj stih je bio deseterac. Možda je bilo i kojeg drugog, jer se to po proznom poljskom tekstu ne može uvek lako i sigurno ustanoviti, ali za deseterac ćemo navesti jedan vrlo rečit i ubedljiv primer. Time će se nešto pomeriti vreme i zemljište postanka našega deseterca, što nije nikako bez važnosti za ispitivanje naše narodne poezije. Doduše, mi smo imali nešto potvrda za rani postanak deseterca kod nas. Znamo da je još mađarski pesnik Sebastijan Tinodi (1505-1556) hvalio "srpski način" pevanja epskih pesama, a taj "srpski način" je ustvari pevanje u desetercu, kako nas uverava Svetislav Stefanović.^[49] Evo sada nam Konstantin Mihailović daje dokaza da je deseterac postojao i u njegovu kraju, i to svakako u prvoj polovini XV veka. Mi se ovom prilikom nećemo zaustavljati na mnogim desetosložnim rečenicama, koje bismo mogli tumačiti kao deseterce, a koje uvek mogu biti sumnjive kao dokaz za postojanje deseterca, jer se takve rečenice svuda mogu napi na pretek, nego ćemo uzeti samo jedan deseterac iz dela Konstantina Mihailovića koji je naročit i pokazuje mnoge karakteristične osobine. ripigaajući na jednome mestu u XLII glavi kako izgledaju turski brzi konjanici, Konstantin kaže da svaki od njih ima dva konja, i to: "jeden wiedzie, a na drugiem jedzie". Ovaj navedeni poljski tekst je čist naš deseterac. I to još sa unutrašnjim rimovanjem. Cezura posle četvrtog sloga takođe je tu. Sve je dakle u najboljem redu. I još nešto više. Ovaj deseterac ima nešto što nas potseća na čest običaj mnogih naših narodnih pevača da po svaku cenu načine deseterac, da katkad do deseterca dolaze čak po cenu kakvog odstupanja od gramatičke pravilnosti. To je tako običan i čest običaj da ga ne bi trebalo ovde naročito dokazivati i prikazivati. Tako se desilo i u ovome stihu koji smo maločas naveli, odnosno u onoj poljskoj rečenici. Piscu je u ušima na ovome mestu zazvučao njegov zavičajni deseterac i on ga je načinio po cenu malog gramatičkog unakaženja teksta. On je naime napisao "jeden wiedzie...", a morao je napisati "jednego wiedzie". Ali onda ne bi bilo deseterca. On je pak više voleo da načini gramatičku grešku i da dobije lep i čist deseterac, nego da izgubi ovaj deseterac radi gramatičke pravilnosti. Dodajmo još i to da ovu rečenicu nalazimo ovako napisanu samo u najstarijem poljskom rukopisu, jer su kasniji "pažljiviji" prepisivači ispravili ovu očevidnu gramatičku grešku, ali su uništili Konstantinov deseterac.

Dodajmo još nešto, kad je već reč o ovome desetercu. Prepis Z, kao najstariji, ima samo ovaj jedan ovakav deseterac, mislimo ovako čist i ubedljiv. Možda je u ranijim prepisima bilo sličnih ili običnijih deseteraca još mnogo više, pa su ih kasniji prepisivači svojom intervencijom zbrisali, kao što je i ovaj zbrisan u kasnijim prepisima. To možemo slobodno pretpostaviti na osnovu svega onoga što znamo o prepisima Konstantinova dela i o postupcima njegovih prepisivača.

Kasnije ćemo se još jednom vratiti na ovaj deseterac, jer će nam poslužiti kao dokaz za jedno drugo pitanje.

Po svemu što smo dosad rekli o delu Konstantina Mihailovića mogao bi se steći nepotpun utisak o njemu. Zato svoje izlaganje moramo dopuniti još nekim zapažanjima.

Konstantin Mihailović nije istoričar. To je jasno. Ali je on zato ipak vrlo važan i veoma pouzdan kao istorijski izvor za ono što je izbliza video i doživeo. A tih stvari je dosta u njegovu delu. Kad govori pak o događajima koji su se desili dalje od njega, on neće biti uvek pouzdan. Iz toga se jasno vidi da on nije za pisanje svoga dela pribegavao nikakvim istorijskim izvorima. Evo za to tvrđenje samo jedan dokaz, a u njegovu delu mogu se naći još mnogi Drugi.

Konstantin je napustio Tursku za Mehmeda II. Saznao je kasnije da je na turski presto došao Mehmedov sin Bajazit II (1481-1512). Za njega će na jednome mestu pravilno reći: "kturuż pipie papuje", tj. koji sada vlada. To je tačno. Ali kad je trebalo da spomene samo dva događaja koji su se desili tih poslednjih godina u Turskoj, u vreme kad on nije tamo bio, a koji su imali veliki značaj za Poljsku, on će načiniti grešku. Naime, on je znao da je Bajazit zauzeo Kiliju i Akerman, što je bilo 1484. godine. Ali on Bajazitu pripisuje i zauzimanje Kafe (Feodosije). Ovu varoš je međutim mnogo ranije, još 1475, zauzeo Mehmed II.

Takvih primera gde Konstantin Mihailović nije pouzdan kad prepričava stvari koje su se dogodile daleko od njega, vremenski i prostorno, mogli bismo navesti poviše. Ali je to nepotrebno. Mogao bi se na taj način o Konstantinu steći pogrešan utisak da on nije pouzdan. On je međutim veoma tačan i skoro uvek pouzdan kad govori o stvarima i događajima kao očevidac. A tih je stvari u njegovu delu daleko više nego onih prvih.

Sve ovo što smo rekli o delu Konstantina Mihailovića potvrđuje još jednom našu raniju pretpostavku da on nije u Srbiji ništa učio. Da je ma šta učio, onda bi to učenje u njegovu delu moralo da pređe u crkvene pohvale, kojih je puno u našoj srednjevekovnoj književnosti, tako da se pismeni svetovnjaci skoro uopšte ne razlikuju od crkvenih pisaca. Kod Konstantina Mihailovića međutim nema nigde ni najmanjeg traga crkvenoga načina pisanja, on je u svakome svome rediću čist svetovnjak. Ovo ističemo naročito zato da bismo pobili tvrdnju velikog broja poljskih istoričara književnosti da je Konstantin Mihailović pisao svoje delo na crkvenoslovenskom jeziku. Nema kod njega ni traga od toga stila, od toga gledanja na zbivanja i stvari, od toga načina pisanja. Da je Konstantin već u Srbiji stekao kakvo školsko obrazovanje, kako bi hteli da dokažu neki pisci,^[50] on bi pisao kao njegovi školovani savremenici u Srbiji, ili bar skoro savremenici, kao što su Konstantin Filozof, Grigorije Camblak i drugi naši srednjevekovni pisci, a on ne piše kao oni, on je beskrajno daleko od njih, nigde jedne dodirne tačke između njega i njih. On izgleda čitave stotine godina mlađi od njih. I to svakako njemu služi na čast više nego njima.

Rekli smo već da je Konstantin Mihailović sitan čovek, čovek iz naroda, pravi predstavnik širokih narodnih masa srpskih. Zato nam se čini da je delo njegovo, zasnovano na narodnoj tradiciji, najbolji dokaz da naša narodna poezija, kao izraz te narodne tradicije, nije nikako feudalnog porekla, kako bi hteli da dokažu neki istoričari književnosti, naši i strani, nego je nikla u najširim narodnim masama, onim nepismenim, seljačkim masama.

Mi smo dosad već u više mahova, prepričavajući pojedine scene ili opise iz Konstantinova dela, imali prilike da pokažemo s koliko je on živosti i plastičnosti umeo ponekad da prikaže neke pojedinosti iz života, svog i zajedničkog. Neka su od tih mesta u tome pogledu prava mala remek dela u svojoj vrsti. Mi smo već spominjali opis pogubljenja kneza Lazara, pa opis turskog pohoda na Trapezunt, pa opis ratovanja u Vlaškoj, a iznad svega opis pohoda na Bosnu i Konstantinovu poslednju borbu u turskoj vojsci, borbu za Zvečaj. To su čitava poglavlja koja prosto plene čitaoca svojom književnom snagom i jezgrovitošću opisa. Ali to nije jedino i nije sve što u književnom pogledu uzdiže vrednost dela Konstantina Mihailovića. Konstantin vrlo često, u kakvoj sasvim kratkoj slici ili poređenju, ume da bude izvanredno živ i pravi pesnik. Takvih mesta ima rasutih vrlo mnogo širom čitavog njegovog dela. Podsetićemo samo na onu divnu sliku kako se janičari otimaju o zlatnike, pa posle njih samo crna zemlja ostala; ili na onu u kojoj se kaže kako izgleda zemlja kroz koju prođu naročiti turski odredi organizovani za upade u tuđe zemlje, za pljačkanja i porobljavanja, ili na onu kako austrijski car piruje, zvezdoznanci čitaju zvezde, a vitezovi piju vino; ili na one izvanredne slike o turskom razmnožavanju, koje se upoređuje s morem i s morskom vodom. To su katkad čisto pesničke slike i poređenja. Na svakom koraku iz Konstantinova teksta prozbori pesnik, dubok i sposoban da vidi i viđeno lepo da kaže. Po tim pesničkim osobinama delo Konstantina Mihailovića ima izvanrednu i nesvakidašnju književnu vrednost.

Na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao

Jedno od najtežih i nesumnjivo najvažnije pitanje u vezi s Konstantinom Mihailovićem svakako je odrediti na kojem je jeziku on pisao svoje delo. već smo rekli da Konstantinova rukopisa nema sačuvanog. Ono što imamo i čime su se i ranije naučnici služili i jedino mogli služiti jesu samo prepisi i prevodi. Ali koje su prepisi a koje prevodi takođe nije bilo lako odrediti. Jer je teško reći čemu treba više verovati a čemu malje, čemu potpuno verovati, a čemu možda uopšte ne poklanjati nimalo vere. Iz toga pak proizlazi još jedan važan problem: dokle god se ne nađe Konstantinov original, - a tome se malo možemo nadati, - ili dok se pouzdano ne ustanovi na kojem je jeziku on pisao, nećemo znati kojoj književnosti Konstantinovo delo pripada.

Tekstovi koje imamo daju mogućnosti za mnoge pretpostavke. Sačuvane imamo poljske i češke tekstove, a po literaturi se zna da je postojao jedan tekst pisan i ćirilicom, a na jednom rukopisu zapisano je da je taj tekst prevođen s latinskog. U tekstu Z imamo dosta turskih reči napisanih grčkim pismenima. Kao što se vidi iz ovih napomena velike su mogućnocti za pretpostavke o jeziku originala: poljski, češki, srpski, ruski, latinski i grčki. Pretpostavljati da je jezik originala bio neki van ovih spomenutih nije potrebno, a za to nema ni dovoljno osnova. I ovo je suviše. Mada se definitivno ne može ništa odlučno odgovoriti o ovome pitanju, ipak moramo dati bar osnovne pretpostavke koje bi nas vodile najbližem rešenju ovog vrlo zamršenog pitanja. Da je Konstantinovo delo bilo manje popularno, da su se ljudi manje interesovali za njega i da ga nisu tako mnogo puta prepisivali i prevodili, svakako bi bilo lakše rešiti ovaj problem, ovako smo osuđeni na lutanja i pretpostavke.

Za one prve koji su imali posla s delom Konstantina Mihailovića pitanje jezika originala svakako je bilo sasvim sporedno. Tako češkom izdavaču Mihailovićeva dela u XVI veku nije ni padalo na pamet da njegov češki tekst nije original. A možda ga ovo pitanje nije uopšte ni zanimalo. Zato nije smatrao za potrebno da uz svoje izdanje kaže bilo šta što bi se ticalo jezika originala. Rukovođen valjda sličnim pobudama, a možda i iz neznanja, ni prvi izdavač poljskog teksta 1828. nije sumnjao u to da njegov tekst može biti kakav prepis ili prevod. Još više, on je - kao što smo već rekli - Konstantina Mihailovića oglasio za Poljaka i to stavio u naslov svoga izdanja.

Tek od četrdesetih godina prošloga veka nalazimo u naučnoj literaturi, poljskoj i češkoj, glasove i o ovom pitanju. I ono postaje najvažnije za mnoge ispitivače. Ali ukoliko su se naučnici više zanimali za ovo pitanje, i ukoliko su se pojavljivali i pronalazili sve novi i novi rukopisi Mihailovićeva dela, utoliko je pitanje postajalo komplikovanije. To je sasvim razumljivo. Tako je poljski slavista A. Kuharski na osnovu analize teksta utvrdio da je poljski tekst izdat 1828. u Varšavi prevod s češkoga. Ovo njegovo mišljenje doduše nije usvojio češki naučnik Josif Jireček, ali je zato za češki tekst izdat 1565. utvrdio kao sigurno, opet na osnovu pažljive jezičke analize teksta, da je taj češki tekst prevod s poljskog. Kada je Vladislav Trembicki našao rukopis Z i uporedio ga s tekstom izdatim 1828, ustanovio je da se ta dva teksta dosta razlikuju. Naročito se iznenadio što je u rukopisu Z našao dosta reči napisanih grčkim pismenima. s jedne strane ta stvar, a s druge mnogi srbizmi koje je nesumnjivo utvrdio u tekstu, pobudili su ga da iznese svoje mišljenje: Konstantin Mihailović je pisao ili srpski ili grčki.

Daleko bi nas odvelo da navodimo literaturu o ovom predmetu. Neke od tih stvari smo već istakli govoreći uopšte o literaturi o Konstantinu Mihailoviću. Zato ćemo sada istaći samo glavne stvari, odnosno poslednje pretpostavke koje su doprle do naših vremena.

Možemo reći da se još od J. Jirečeka više ne postavlja pitanje češkog jezika kao jezika originala. A on je pisao još 1860. Ostalo je uglavnom da se odredi je li jezik originala Konstantinova bio poljski ili srpski, odnosno crkvenoslovenski, kako neki tvrde. Mi smo već rekli da ta poslednja kombinacija ne dolazi u obzir, jer Konstantin Mihailović nije imao školskog obrazovanja da bi mogao znati našu srednjevekovnu književnost i da bi mogao pisati jezikom kakvim je ta naša književnost pisana.

Pravo proučavanje Konstantina Mihailovića omogućeno je tek 1912. kada smo zaslugom Jana Losja dobili novo izdanje njegova dela. Ovaj poljski naučnik je imao sve rukopise i na osnovu njih dao novo izdanje. U studiji izdatoj iste godine on je izneo svoje mišljenje i o pitanju jezika originala. I evo njegova zaključka. Konstantin Mihailović je svoje delo pisao za Poljake i u Poljskoj, to se vidi iz sadržine njegove, zato je morao pisati ili latinski ili poljski. Pošto latinski verovatno nije tako dobro znao da bi na tom jeziku mogao i pisati, on je svakako pisao na poljskom. Što ima mnogo srbizama u njegovu tekstu, to je razumljivo: kao Srbin unosio je u svoj poljski tekst reči iz svog maternjeg jezika. Što na kraju rukopisa Z piše da je ovo delo bilo prvobitno napisano "literą ruską" (ruskim pismom), to bi značilo da je Konstantin Mihailović pisao na poljskom ali ćirilskim pismenima. Odnosno ćirilskim ili grčkim, jer se u rukopisu Z nalaze mnoge reči napisane grčkim pismenima.

Već smo pokazali sa koliko je oštrih reči ove pretpostavke Jana Losja pobio A. Brikner, dokazujući, opet na osnovu srbizama u poljskome tekstu, da su ovi tekstovi samo prevodi sa srpskog, kao što su i češki. Zanimljivo je reći da se i kod J. Losja posle ovoga vidi odricanje od svega što je ranije tvrdio, jer će 1915. reći da je Konstantin Mihailović svoje delo napisao "možda na crkvenom jeziku, jer Srbi u to vreme drukčije nisu pisali, a nemamo dokaza da je Konstantin znao latinski ili poljski".^[51]

Pored ostalih A. Brikner izvodi i srbizme ove vrste: Dracz mesto Durazzo, Mara mesto Maria, Drenopol mesto Adrianopol i dr. i kaže da oni jasno pokazuju da je Konstantin pisao na srpskom, pa prevodilac prenosio ta imena u poljski tekst. Takvih i sličnih srbizama ima puno kod Briknera. Neki bi se ipak morali tek ispitivati.

Mi ne mislimo da se na osnovu ovakvih srbizama može rešavati pitanje jezika originala. Zar nije mogućno pretpostaviti da je Konstantin pisao na poljskom pa ne znajući poljske nazive za ova mesta i poljsko narodno ime napisao mesto njih srpska imena? Zato se mi na ove i ovakve primere ne bismo hteli oslanjati. Mi ćemo potražiti neke sasvim druge i drukčije dokaze i pokušaćemo da objasnimo svoju pretpostavku o pitanju jezika Konstantinova originala.

Mi mislimo da je Konstantin Mihailović pisao na poljskom.

U studiji J. Losja pored ostalih srbizama spomenuta su dva koje mi mislimo sada da upotrebimo i da pojavu koja se ogleda u njima potvrdimo i drugim, isto tako dosta ubedljivim i rečitim primerima. Ta dva primera kod J. Losja su Mial mesto Michal i Usmiasan mesto Usmihasan, odnosno Uzunhasan. U ovim dvema rečima ogleda se gubljenje glasa h, a to je osobina srpskoga jezika, po tvrđenju J. Losja. U delu Konstantina Mihailovića međutim ovo nisu jedini primeri u kojima se ogleda gubljenje glasa h, već ih ima mnogo više i to veoma raznolikih. Nekad su to primeri u kojima se pokazuje gubljenje, a u drugima se pokazuje kolebanje u pisanju. što takođe može pokazivati da se h u Konstantinovu jeziku gubilo. Navodimo neke takve pri mere: Siloadmiał mesto Siłoadmichał (glava 28, dva puta u glavi 31); Usmiasan mesto Usmihasan, odnosno Uzunhasan (tri puta u glavi 32, jedanput u tekstu K); ojnu mesto hojnu (glava 42); ufu mesto hufu (glava 41, 42); ufnica mesto hufnica (glava 33); aftowanu mesto haftowanu (gl. 23); neambar i nehambar (gl. 7); Karaassar mesto Karahisar (gl. 32). Ako tome dodamo i nekoliko primera iz isto tako starih tekstova P i A, primera u kojima se mešaju reči s h i bez njega, slika će biti potpunija. Evo i njih: Haladun mesto Aladun (glava 11), Silohad mesto Siload (gl. 28), Husmihasan mesto Usmihasan (gl. 32), Hotman mesto Otman (kraj predgovora), Herakliusz i Erakliusz (gl. VII).

Kao što se vidi, navedeni primeri su vrlo raznovrsni. Zato će biti potrebno da kažemo koju o njima.

Tu su najpre reči uf, aftowanu mesto huf, haftowanu. Ove dve reči moramo izdvojiti zbog toga što njih srećemo i kod drugih poljskih ^[pisaca Konstantinova vremena. Tako smo ih našli u Institutu za književna ispitivanja Poljske akademije nauka u građi za Rečnik poljskog jezika XVI veka. Ima prvi primer poljski hroničar Marić Bjeljski, ima ga i Lukaš Gurnjicki. Kod Bjeljskog smo našli čak i reč nasło bez h, tj. asio. Isto tako možemo reći da se na krajnjem jugu Poljske, na Pothalju, i danas u nekim slučajevima može čuti veoma slab izgovor glasa h, a može se i sasvim gubiti.^[52] Pa ipak primeri koje smo naveli iz dela Konstantina Mihailovića pokazuju mnogo širu osobinu, osobinu koja nije vezana samo za neke reči, nego veoma široku. Srećemo je u ličnim imenima. I to je jedno poljsko, odnosno isto kao i poljsko, drugo je tursko: Michał, Hasan. Nalazimo je u jednom turskom imenu grada: Karahisar, kao i u jednoj turskoj reči koju Konstantin prenosi u svoj tekst: nehambar. Onda dolaze primeri: huf, haftowanu, hufhica, hojnu. To cu sve primeri koji se nalaze u rukopisu Z, a u kasnijim rukopisima cu prepisivači znali da cu to pogrešno napisane reči i ispravljali cu ih. U tome ispravljanju bili cu naročito "pažljivi" prepisivači rukopisa P i A, jer cu pored ispravaka u slučajevima kada je to bilo razumljivo, počeli da pišu ponekad h i onde gde toga h nije bilo i gde nije trebalo da se piše. Taj jedan podatak nam govori da cu oni morali na mnogo mesta ubaciti h gde ga u Konstantinovu prvobitnom tekstu nije bilo, čim cu ga uneli i onde gde ga nije trebalo unositi. Tako smo dobili primere: Haladun, Silohad, Husmihasan, Hotman.

Iz svega ovoga mogli bismo zaključiti najpre ovo: u Konstantinovu tekstu, u nekim imenima, poljskim i turskim, kao i u nekim poljskim rečima, zapažamo da se gubi suglasnik h. Kako je do toga došlo i kako bismo to mogli objasniti? Čini nam se da bi objašnjenje moglo biti samo jedno.

Konstantin Mihailović u svome maternjem jeziku verovatno nije izgovarao glas h, ili ga je izgovarao tako slabo da ga je pri pisanju mogao ispuštati. Tako je u mladosti naučio svoj jezik. Doduše, u tome ima jedna mala teškoća, koja međutim ne mora da se shvati kao istinska teškoća. Naime, mi nemamo dokaza da se još u to vreme gubilo h u našim govorima. Dosad je bilo primljeno da se h u našim govorima počelo gubiti tokom XVI veka. Za to imamo dokaza u našim pisanim spomenicima. Za ranije vreme nema. Mi možemo netm samo to da je dosta razumljivo što pisani spomenici ne daju dokaza i o ranijem gubljenju ovoga glasa. Došlo je otuda što cu pisani spomenici nastali ipak ispod pera pismenih ljudi, "školovanih", onih koji cu znali kako se piše, a nisu dopuštali sebi verovatno da pišu onako kako se govorilo, te njihovo pisanje nije uvek moralo pokazivati osobine prostog narodnog govora. Ti pismeni ljudi cu imali neko jezičko obrazovanje, pa cu naučeno mogli pisati h u svojim tekstovima još dugo posle njegovog gubljenja u narodnim govorima. Ako bi se dakle usvojila naša pretpostavka, Konstantinov slučaj bi govorio da se h u nekim našim govorima počelo gubiti još u prvoj polovini XV veka. Otišavši posle u Tursku, Konstantin je i turske reči izgovarao kao svoje, tj. s veoma slabim suglasnikom h ili bez njega. Za ovu pretpostavku govorili bi primeri kao što cu Usmiasan i neambar. Kad je pak prešao u Poljsku, on je i poljske reči izgovarao na svoj način, tj. opet bez h. To je sasvim razumljivo i često se čuje kod prostijih ljudi kad nauče da govore koji strani jezik. Konstantin je sigurno znao dobro da govori poljski, u to ne treba sumnjati. Ali je u njegovu izgovoru morala ostati fonetska osobina njegovog maternjeg jezika: slab izgovor suglasnika h ili njegovo potpuno gubljenje. Dodajmo da on nije ocećao razliku između ch i h, jep tu razliku nisu ocećali tada ni Poljaci. I danas cu to samo dva grafička znaka za jedan glas. Tako onda treba protumačiti sve one ostale primere. Kad je Konstantin seo da piše, na poljskom naravno, on je svakako znao poljski način pisanja, mada to baš nije bilo obično, jep cu Poljaci do toga vremena prozne stvari pisali uglavnom na latinskom. Ali Konstantin piše delo za široke narodne mase poljske, on je svestan namene svoga dela, i zato ga piše jezikom razumljivim i pristupačnim za te mase. A to je poljski. Ali onaj njegov način poljskog izgovora prokrada se mestimično i u sam njegov pisani tekst. To se ređe događa, on zna gde treba pisati h, baš kao što i mi sada znamo, ali ga ponekad ponese izgovor i on se zaboravi. Tako će tipično poljske reči, koje smo naveli, napisati u više mahova bez suglasnika h. Tako će Michał postati Miał, huf postaće uf, haftowanu postaće aftowanu, hojnu poctaće ojnu itd.

Možda je u Konstantinovu originalu bilo mnogo više ovakvih primera, pa cu ih kasniji prepisivači ispravili, onako kako cu postupili i s primerima koje smo mi naveli, ali cu se oni ipak sačuvali u najstarijim prepisima. Pre za delo prepisivača trebalo bi primiti i one primere iz rukopisa P i A u kojima nalazimo h i onde gde ne bi trebalo da bude.

Iz svega ovoga izlazio bi zaključak da je Konstantin morao pisati na poljskom. Da je on pisao na srpskom, pa da cu poljski tekstovi samo prevodi, ne bi se mogla u čisto poljskim rečima odraziti fonetska osobina srpskog jezika. To se moglo desiti samo ako pretpostavimo da je Srbin ca svojim fonetskim govornim osobinama pisao na poljskom. Mi smo ovo mišljenje jednom već izneli dosta davno.^[53]

Još jedna stvar bi govorila da je Konstantin Mihailović pisao na poljskom.

U rukopisu Z ima nekoliko reči napisanih grčkim pismenima. To cu sve turske reči koje znače ili kakva zvanja ili cu pak to lična imena. Nema nikakve sumnje da je te reči pisao na taj način sam Konstantin. I to bi se moglo objasniti na ovaj način. Kad je otišao u Tursku, on je sigurno učio da piše turske reči grčkim pismenima, a svakako je tada naučio i grčki jezik. Takvo pisanje turskih reči je bilo sigurno lakše svima njegovim drugovima a i njemu nego da su se služili arapskim načinom pisanja. Zato smo sigurni da je u ovom svom tekstu neke turske reči napisao grčkim pismenima lično on. Postoji čak pretpostavka - zasnovana baš na ovim rečima - da je možda Konstantin pisao svoje čitavo delo na poljskom ali grčkim pismenima.^[54] Još je Jagić izrazio sumnju u ovu mogućnost, kao što smo već pokazali. Nama ta pretpostavka izgleda neverovatnom iz ovog razloga. Da je tako bilo, onda bi kasniji prepisivač prepisivao Konstantinovo delo, odnosno transkribovao bi ga latinicom u potpunosti, ne bi imao razloga da s΀°m΀¾ n΀µ΀ºoliko turskih reči ostavi u grčkoj transkripciji, i to ne slučajnih reči, nego baš nekoliko reči koje znače službenička i vojnička zvanja, kao i tri lična imena. Jasno je da je to bio neki sistem. Mi mislimo da je Konstantin za svoga pripremnog rada, "školovanja", u Turskoj turska imena i zvanja naučio da piše grčkim pismenima. Pa se to pokazalo i u ovom njegovom tekstu. Među tim rečima ima osobito jedna na kojoj želimo da se zaustavimo. U 36. glavi Konstantin govori kako je car nešto naredio "τηυρειησματωβη". Iz kasnijeg teksta vidimo da se ta ličnost po zanimanju naziva θετρειησματ je u prvom slučaju ustvari poljski nastavak -ωβη za dativ singulara. Već po pretpostavci J. Losja taj i takav nastavak nije mogao da dopiše poljski prepisivač, jer on nije bio nikako vičan grčkom pisanju. Vidi se to po tome što je grčka slova loše prepisivao, očevidno ih je precrtavao. To sve najbolje pokazuje završna reč Τελλος. On nije znao šta ta reč znači, a nije bio siguran da je dobro pročitao prvo slovo, pa je na margini dodao: "Finis, možda Σελλος?". Znači da je reč θετρειησματ s poljskim nastavkom -ωβη) bila tako napisana i u tekstu s kojeg je ovaj prepisivač prepisivao. Da li je to mogao biti srpski tekst? Svakako da ne. Da je bio tekst srpski i u njemu grčkim pismenima napisana ona turska reč, dativ singulara ne bi mogao imati onaj nastavak. Znači da je onaj dativ singulara napisan grčkim pismenima bio sastavni deo poljskoga teksta. A to bi takođe govorilo da je Konstantin pisao na poljskom i da su nama poznati poljski tekstovi samo prepisi, a ne i prevodi sa srpskog.

Za ovu našu tvrdnju govorio bi i onaj već spominjani deseterac: "jeden wiedzie, a na drugiem jedzie".

Kako je mogao postati ovaj deseterac u poljskome tekstu? Mi ne mislimo da ga je Poljak mogao napisati, jer on ne bi sebi dopustio da načini onu već spominjanu gramatičku grešku, koju su kasniji prepisivači ispravljali, nego bi mesto "jeden wiedzie" napisao "jednego wiedzie". Međutim, ako primimo pretpostavku da je Konstantin svoje delo pisao na poljskom, onda bi i ovo bilo razumljivo i moglo bi se ovako objasniti. Konstantin je ocenao u ušima ritam našega deseterca. Možda je mnoge stvari iz svoga dela on ranije prepričavao, odnosno recitovao ili možda guslao u desetercima. Kad je pak to isto pisao na poljskom, njega je poneo deseterac toliko da je načinio čak i gramatičku grešku. Prema tome, takav deseterac mogao je pačiniti samo Srbin pišući poljski, a nikako Poljak prevodeći bilo kakav tekst sa srpskog na poljski.

To su naši razlozi za tvrdnju da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao na poljskom. Mi možemo zažaliti što nam činjenice nameću takvo mišljenje, ali ne mislimo da je i time ma šta izgubljeno, jer je to samo jedna istina više o Konstantinu Mihailoviću.

O ovom izdanju

Kada nam je pre dvadeset i nekoliko godina profesor Stanoje Stanojević preporučio da prevedemo delo Konstantina Mihailovića, rekao nam je i kako da postupimo pri prevođenju, tj. da ne pravimo običan prevod, jer je svaki prevod i tumačenje, nego da damo prevod koji će biti po mogućnosti čist prenos reči, dakle do najdaljih mogućih granica doslovan prevod, koji bi poslužio najviše tome da naši istoričari, uz pomoć tog našeg prevoda, mogu sami da čitaju i analizuju Konstantinov tekst. Zato se ovaj naš prevod ne sme čitati kao običan i samostalan prevod, nego samo kao pomoć pri čitanju teksta originala. Mi smo se starali da naš prevod da sliku originalnog teksta, da se tekstualne nepovezanosti u originalu vide i u prevodu, da se besmislice u originalnom tekstu (jer i njih ima) odbiju i u našem prevodu. To se nije uvek moglo postići, ali se ipak u najviše slučajeva postiglo.

Što se tiče poljskog teksta, tu smo dali potpuno bez ikakvih izmena tekst koji se i kako se nalazi u izdanju Jana Losja. I varijante su date onako kako su kod njega štampane. Kao što će čitaoci odmah i sami zapaziti, te varijante su u većini slučajeva ortografske prirode. Tada smo ih ostavljali da čitalac pomoću njih vidi kakav je bio način pisanja pojedinih prepisivača. Druge su varijante one koje menjaju smisao osnovnog teksta. Kad god je bilo moguće, prevodili smo tada odvojeno i varijante. One su katkad takve da se tek pomoću njih može uhvatiti pravi i pravilan smisao neke rečenice. Nadamo se da će neke napomene biti korisne čitaocima pre no što pristupe čitanju samoga teksta i prevoda.

Mada je najstariji poljski rukopis Z najpotpuniji i u svakom pogledu najbolji, u njemu ponekad iznenađuju neka mesta koja pokazuju skoro potpunu nepažnju ili neukost prepisivača. Oni katkad prepisuju tekst tako da on gubi skoro svaki smisao. Pri prevođenju starali smo se da ta mesta takva i ostanu, tj. kao besmislice, jer bismo inače mogli netačno predstaviti same tekstove. Neka takva karakteristična mesta moramo ovde navesti i istaći, da bi se shvatilo u kojem pravcu ta pogrešna prepisivanja idu. I kako bi se ovim našim prevodom trebalo služiti.

Dajemo samo pregršt takvih primera.

Na kraju XXI glave čitamo ovakav tekst:

"A tedu też wszytkie w więzienie Cesarskie przypuszczono" (tj. A tada su svi isto tako u carsku Tamnicu pušteni), što nema nikakva smisla. U tekstovima KPA međutim mesto onog "w więzienie" stoji "więźnie". I smisao se menja ovako: "A tada su isto tako svi carski sužnji pušteni".

U glavi XXII, u pretposlednjem pasusu stoji: "co się nam nigdu nie stawało od paszych przodków" (tj. što nam se nikada nije dešavalo od naših predaka) - što nema nikakva smisla. Po tekstu K vidimo da bi tu trebalo da bude mesto "naših" "vaših", što bi imalo mnogo više smisla, a još najbolje će odgovarati situaciji ono što čitamo u tekstovima P i A, gde je napisano "od tvojih".

U prvom pasusu XXXII glave stoji ovo: "wstąpił sam Cesarz pa pierwszą jedną nogą" (tj. stao je sam car na prvu jednom nogom). U K tu čitamo "napierwszej" (tj. najpre), što takođe ne odgovara mnogo čitavoj misli, a zato u tekstovima P i A imamo na tome mestu "na jego piersi" (tj. na njegove grudi), što je jedino pravilno i sasvim razumljivo. - Pretposlednji pasus XXXVI glave počinje po Z ovako: "A w tem żałował Cesarz jednego Greka" (tj. i u tome je požalio car jednoga Grka), što nema smisla. Međutim, tekstovi KPAW imaju na tome mestu glagol "zawołał" (tj. pozvao je), što jedino može biti tačno. - U prvom pasusu XXXIX glave stoji ovo: "jeno sama dwa w ipem gniazdu" (tj. i to samo ova dvojica u drugom gnezdu), što prema kontekstu očevidno nema smisla. Tekstovi KPAW imaju na tome mestu: "w jednym gmachu" (tj. u jednoj zgradi). - U prvoj rečenici poslednjeg pasusa XLV glave tekst Z ima i ovo mesto: "a działa z inemi potrzebami od morza odciągnąć" (tj. a topove s ostalim priborom da odvuku od mora), što nema nikakva smisla prema ostalom tekstu. Objašnjenje nam daju međutim tekstovi K i A koji na tome mestu imaju "od muru" (od zida) umesto "od morza", a tekst W "od muruw" (od zidova), što je ponajbolje. - U VII glavi Z ima i ovo mesto: "Michał burzącu dusze" (tj. Mihailo što ruši duše). Tekstovi pak KPA imaju na tome mestu "biorący" (tj. što odnosi), što je svakako tačno. - Glava XXI završava se ovom rečenicom: "A tak się ta szczęsna fila dokonała" (tj. i tako se ovaj srećni trenutak završio). Tekstovi KPA imaju na tome mestu "bitwa" (tj. bitka, boj), a L i M imaju "wojna" (tj. rat), što jedino može imati smisla, a nikako ona "fila" (tj. trenutak) iz teksta Z. - U prvom pasusu XXI glave čitamo i ovu rečenicu: "kazał zasię nazad wozu kopać" (tj. naredio je da se kola nazad kopaju). U tekstu K imamo na tome mestu ne glagol "kopać", nego glagol "cofać" (tj. povlačiti, vraćati), a u tekstovima P i A imamo "nawrucić" (tj. okrenuti), što sve ima smisla, dok "kopać" iz Z nema nikakvoga. - Sitnijih omašaka ima puno. Neke od njih je lako opaziti, ali neke mogu da budu i smetnja dobrome razumevanju teksta. Tako će skoro sasvim obično biti kad mesto "ten" (tj. ovaj) stoji "tam" (tj. tamo), ili mesto "chora" (tj. bolesna) stoji "chowa" (tj. čuva), ili "jedno" (tj. samo) mesto "jezdne" (tj. konjanike), ili "cesarzow" (tj. careva) mesto "czasuw" (tj. vremena), "nic nie wiedząc" (tj. ne znajući ništa) mesto "nic nie wiedział" (tj. ništa nije znao), "doświadczając" (tj. iskušavajući) mesto "do Zweczaju" (tj. u Zvečaj), "pułtorem przumierzu" (tj. primirju i po) mesto "po wturem przumierzu" (po drugom primirju), "zakoliarz" (što ne znači ništa) mesto "za kołacz" (tj. za kolač, za nagradu).

Katkad su teškoće mnogo veće. Tako se dešavalo da je za jednu rečenicu trebalo jednoj reči tražiti pravi oblik u jednim rukopisima, a za drugu u drugim da bismo kako tako uhvatili pravi smisao bar po varijantama. Evo samo jednog primera za to. U XXXIX glavi, oko sredine drugog pasusa, nalazi se ovakva rečenica: "wwiązawszy gdzie się zachowa". Ovo ni na koji način ne bi moglo da se razume, pa ni prevede. Tekstovi PAW mesto prve reči imaju "wująwszu" (tj. izuzevši). Ali ni to nije dovoljno da se tekst dobro razume. Međutim tekst W ima mesto "gdzie" (tj. gde) - "gdy" (tj. kada). I tek tako kombinovan tekst može dati neki smisao. To bi se onda moglo rekonstruisati kao "wyjąwszy gdy się zachowa" što bi se prevelo ca: "osim ako se ponese (pokaže)".

Da su prepisivači teksta Z svoj posao obavljali sa vrlo malo pažnje svedoče naročito njihove transkripcije imena. Čini nam se da je mnogo veći broj imena napisan rđavo nego dobro. Zato je za svako ime u tekstu Z potrebno tražiti pravi oblik u drugim tekstovima. Samo kad su imena u pitanju, tu je teško reći koga treba kriviti: prepisivače teksta Z ili možda onog prepisivača sa čijeg su prepisa oni prepisivali? A na to je teško odgovoriti. Jedno je ipak važno i sigurno: prvobitni Konstantinov tekst nije bio tako rđav u tome pogledu da bi se moglo pretpostaviti da su to njegove greške. A evo zašto tako mislimo. Češki tekst M, kao što je pokazalo ispitivanje J. Losja, stariji je od teksta Z. A u njemu su imena skoro potpuno dobro prenošena. Na ovo skrećemo pažnju i svima onima koji se budu služili ovim tekstovima Konstantinova dela.

***

Iako smo uvereni da je Konstantin Mihailović ovo svoje delo pisao na poljskom jeziku, ono ima višestruku važnost za nas. Najpre kao istorijski izvor. To je nesumnjivo i jasno. Onda kao presek naše narodne tradicije u jednom određenom trenutku. Zatim kao književna tvorevina jednog od "naših na strani". Mi o tim piscima takođe moramo voditi računa. Pogotovu kad su u pitanju ovako stari periodi naše književnosti, koja nema na pretek književnih dela, i još kad je u pitanju ovako značajno književno delo. Najzad, za nas je delo Konstantina Mihailovića važno i po jezičkom materijalu koji nam pruža. Pokazali smo već nešto toga materijala kad smo govorili o gubljenju glasa h. Taj materijal bi nam mogao poslužiti za sigurnije određivanje starosti ove pojave u našem jeziku. A to je važno. Takvog materijala nemamo mnogo na drugim mestima. Ili ga imamo vrlo malo. Možda bi se u Konstantinovu delu našlo ponešto i za pitanje rečnika našeg narodnog jezika. A još više za sintaksu našega jezika XV veka. Konstantin je, pišući na poljskom, mislio na srpskom na prostom srpskom jeziku, pa je već gotove srpske rečenice prenosio na poljski. Tako se bar nama čini. Tu bismo se onda sreli sa srpskom narodnom rečenicom, koje nekamo kod naših pisaca toga vremena ili je imamo vrlo retko, zato što su pisali naučenim veštačkim jezikom, koji je svakako imao takvu i sintaksu. Time bi Konstantinov tekst dobio ulogu i pri proučavanju sintakse našeg jezika. U to ne sumnjamo. Ali sve to pokazaće - nadajmo se - kasnije studije. Delo Konstantina Mihailovića treba tek proučavati, ono to u svakom pogledu zaslužuje, pa će se onda videti šta nam sve može pružiti.

Napomene

[1] Gazeta Poranna 1840, br. 32 (dodatak).

[2] Jocher Adam, Obraz bibliograficzno-historyczny literatury i nauk w Polsce III, 263.

[3] Tygodnik Literacki 1840, br. 8; Orędownik 1841, br. 43.

[4] Wisznievski M., Historya literatury polskiej, IV, 1842.

[5] Orędownik Naukowy 1843, br. 16, str. 128.

[6] Trębicki Wladyslaw, Uwagi pad wydaniem warszawskim Pamiętników Janczara. Biblioteka Warszawska 1845, III, 229-296.

[7] Maciejowski W., Piśmiennictwo polskie od czasów najdawniejszuch aż do roku 1830. 1851, I, 362.

[8] Rozprawy Wydziału historyczno-filozoficznego PAU, XL, 1900, 282-6, kao i u knjizi Studja geografczno-historyczne, 1925, 129-134.

[9] Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 1933, XIII. 203-205.

[10] Pamiętniki Janczara (Kronika Turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału Filologicznego PAU. 1912, LI, 1-72.

[11] Nav. delo, str. 51.

[12] Archiv für slavische Philologie 1913, XXXIV, 279-281.

[13] Časopis Muzea Královstvi Českého 1912, LXXXVII 424-454.

[14] Časopis Muzea Královstvi Českého 1912, LXXXVII 424-454.

[15] Pamiętnik Literacki 1913, XII, 351-354.

[16] Kwartalnik Historyczny 1913, 365-370.

[17] Przegląd językowuch zabytków staropolskich do r. 1543. Kraków 1915, 300 - 301.

[18] Slavia 1923-4, II, 310-326.

[19] Slavia 1922, I, 144.

[20] Korbut G., Literatura polska, 1929, I, 104.

[21] Pamiętnik Literacki 1952, XLIII, zaseban otisak, str. 1-31.

[22] Istorija Srba, 1952, II, 376.

[23] Prilozi za književnost, 1933, XIII, 203-205.

[24] Radonić J., Đurađ Kastriot Skenderbeg i Arbanija u XV veku. Spomenik SAN XCV, 1942, 234-235.

[25] Na kom je jeziku Konstantin iz Ostrovice pisao svoju hroniku. Prilozi za književnost 1934, XIV, 174-180.

[26] Istorija Srba, 1952, II, 376.

[27] Łoś Jan, Pamiętniki Janczara. Rozprawy 1912, LI, 55.

[28] Slavia 1923-4, II, 310-326.

[29] Litertura polska I, 104.

[30] Pamiętnik Literacki 1952, XLIII, zaseban otisak, str. 1-31.

[31] Historia Polski. Pod redakcją T. Manteufla. Warszawa 1958. 1-2, 190-192.

[32] Jireček J., Rozprawy z oboru historie, filologie a literaturu. Ročnik prvni. 1860, str. l.

[33] Glasnik SUD, 1865, XVIII (I), str. 30.

[34] Istorija Srba 1952, II, 376.

[35] Časopis Muzea Královstvi Českého 1913, LXXXVII, 204.

[36] Dinić Mihailo, Iz Dubrovačkog arhiva. Izdanje SAN. 1957, I, 88.

[37] Łoś J., Pamiętniki Janczara. Rozprawy LI, 51.

[38] Miklošich Fr., Monumenta serbica, 1858, str. 144.

[39] Hadži-Vasiljević Jovan, Dragaš i Konstantin Dejanovići i njihova država. Beograd 1902, str. 46.

[40] Mišković Jovan, Kosovska bitka, s kartom i planovima. Beograd 1890.

[41] Glasnik DSS, 1862, XV, 278.

[42] Glasnik SUD, 1866, XIX, 13.

[43] Istorija Srba, 1952, II, 376.

[44] Stanojević Ctanoje, Lična imena i narodnost u Srbiji Srednjega veka. Južnoslovenski filolog, 1928/9, VIII, 151-154.

[45] Radonić Jovan, Kritovul, vizantijski istorik. Glas SAN 88, 1930, 74.

[46] Jorga N., Gecschichte des osmanischen Reiches. II, 30. Isto tako i kod Jirečeka u Istoriji Srba, I, 378.

[47] Istorija Srba, 1952, II, 297.

[48] Godišnjica Nikole Čupića 1884, VI, 234.

[49] Nekoji podaci iz mađarske literature za datiranje naše narodne poezije, Prilozi proučavanju narodne poezije, 1937, IV, 27-35.

[50] Ćirlić Vr., nav. delo, str. 20-21.

[51] Przegląd językowych zabytków staropolskich do r. 1543. Kraków 1915, 300-301.

[52] Urbańczyk Stanisław, Zarys dialektologii polskiej. Warszawa 1953, 22.

[53] Prilozi za književnost 1934, XIV, 174-180.

[54] Łoś J., nav. delo, 63.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt