Lucija Hajnec
Književnost narodnog preporoda Lužičkih Srba
Sama formulacija teme ovoga referata objašnjava šta želim da ograničim svojim izlaganjem. Narodni preporod je široki istorijski, društveni i sociološki problem. Želim ovde da se koncentrišem samo na jednu vrstu narodnog kulturnog života - upravo na književnost i da pratim proces preporoda u njoj. Pri tome treba razmotriti razne aspekte, koje ipak ovako ukratko ne mogu sve analizirati. Pre svega, književnost preporoda ima svoj društveni aspekt - književnost ne živi izvan društva - vezana je za ono što čini društvenu bazu. Na primer, veoma je značajan i zanimljiv aspekat koji se ovde u celini informativno analizira, aspekt unutrašnjeg preporoda same srpske književnosti - njeno bogatstvo i unutrašnja raščlanjenost (razvoj vrsta i rodova, njihova struktura, estetska funkcija književnosti i dr.). Sledeći značajan, veoma kompleksan aspekt, koji je usko vezan s onim aspektom kao i sa idejno-sadržajnim aspektom, jeste funkcija slovenstva u preporodnom procesu lužičkosrpske književnosti. (Narodni karakter i svetovnost lužičkosrpskog preporoda). Za Lužičke Srbe književnost je imala nesrazmerno veliki značaj, možda donekle veći, nego kod onih naroda koji su svoje životne interese mogli i politički i filozofski zastupati i reprezentovati. Lužički Srbi, koji su bili politički i pravno obespravljeni, mogli su sami sebe jedino u narodnoj kulturi donekle realizovati.
Imanentni deo duhovno-kulturnog preporoda lužičkosrpskog naroda čini književnost čiji se razvoj može u punoj meri staviti u prvu polovinu 19. veka. Ova književnost imala je tada važan udeo pri obrazovanju progresivnih ideja socijalnog i političkog pokreta. Ona se stvarala na prosvetiteljskim idejama, koje su u formi nemačkog jozefinskog prosvetiteljstva, uticala na lužičkosrpski narodni preporod, kao i filozofsko-književni pokret romantizma. Kao kod Čeha i Slovaka, romantizam je i kod Srba pod uticajem samog narodnog preporoda. Književnost narodnog preporoda karakteriše opšti značaj specifičnosti srpskog romantizma isto onako kao što važi za češku i slovačku književnost. Jedan od glavnih zadataka romantizma - pesnički otkriti suštinu jednog naroda - u lužičkosrpskoj književnosti nalazi svoj puni izraz kao i kod zapadnih slovenskih književnosti. Povezanost sa životnim uslovima radnog naroda u njegovoj borbi protiv socijalnog i nacionalnog ugnjetavanja, potpomaže u umetničkoj književnosti njen narodni karakter i njen blizak odnos prema folkloru. Lirsko-epska pesma, balada, basna, kratka priča i bajka bili su žanrovi u kojima je lužičkosrpska književnost tada mogla najbolje izraziti osećanja i misli naroda - na drugoj strani najuspešnije delovati na to osećanje i mišljenje. Svako subjektivno shvatanje sveta u lužičkosrpskoj književnosti poklapa se sa zahtevom za oslobođenje srpskog čoveka od feudalnog ugnjetavanja i za njegovo ljudsko dostojanstvo. Čovek - narod - Srbin predstavlja nerazdvojnu celinu. U lužičkosrpskoj književnosti preporoda takva čista blizina subjektivizma i individualizma ne može se naći kao važna specifičnost romantizma. Vezano je to sa srpskim društvom, socijalnom i političkom stvarnošću koja je okružavala srpskog pisca, pesnika. U lužičkosrpskoj književnosti pokazalo se sve do 60-tih godina 19. veka da pesnik svoja subjektivna osećanja i misli poistovećuje sa osećanjem i mišljenjem prostog naroda, polazeći od realnosti njegovog života. (Tako sa Čišinskim, poslednjih četvrt veka, počinje prelaz na nove perspektive književnosti, njen razvoj koji se otvorio posle narodnog i socijalnog oslobođenja i celokupne emancipacije. Mislim kad srpski narod bude dostigao takav društveni razvoj, srpski pisac, srpski pesnik moći će na veoma različite načine reagovati na okolinu koja ga okružuje.) Narodni karakter se kao izrazito stvaralački princip u lužičkosrpskoj književnosti zaista čuvao. Običaji i navike srpskog naroda, motivi, teme i žanrovi narodne poezije našli su novi izraz u umetničkoj pesmi i baladi, u basni i književnoj bajci, u pripovetki. Upotreba narodnog jezika, na jednoj strani, istakla je specifičnost ovog stvaralačkog procesa, na drugoj strani upotreba srpskog jezika time je bila potpomognuta.
Književni pokret se samo retko javlja u čistom obliku. Češće deluju dva ili više književnih tokova jedan pored drugog ili zajedno. Doba prosvetiteljstva lužičkosrpskoj književnosti donela je prve vrlo značajne početke koje uglavnom predstavljaju Jurij Mjen i njegov sin Rudolf, ali se tada nije pojavilo književno delo koje bi moglo svedočiti o originalnim umetničkim principima lužičkosrpske prosvetiteljske književnosti i njenom kontinuiranom razvoju.
Ideja prosvetiteljstva u potrebi za moralnom i socijalnom ravnopravnosti ljudi, didaktički patos, ponekad pojačane uzvišenosti i monumentalnost - slike prijateljstva, ljubavi i prirode, davne prošlosti - versko mišljenje pod uticajem pijetizma, bile su one komponente koje su u doba preporoda, prema umetničkim principima romantizma i zajedno s njima, delovale u književnom stvaranju. U delima vodećih srpskih pesnika toga vremena - Handrija Zejlera i Jana Radiserba-Vjele - kao i u skromnoj meri kod drugih, romantične osobine su se dodirivale i oplođavale ranim oblicima realističke metode. Ovde ćemo kao primer navesti dva važna faktora: orijentacija na suštinska pitanja socijalnih pojava u životu srpskog naroda i narodni karakter, u smislu pristrasnosti prema ugnjetavanom radnom narodu.
Srpsku književnost narodnog preporoda, njena nastojanja i rezultate, doprinos životu i opstanku srpskog naroda, na prvom mestu reprezentuje pesništvo Handrija Zejlera (1804 - 1872). Njegovo umetničko delo je jedno od najvećih dostignuća književnosti Lužičkih Srba.
Handrij Zejler nije toliko teoretski i filozofski razmišljao o umetnosti kao kasnije Čišinski, ali je on rano - od samog početka - znao i shvatio da je potrebno književnošću delovati na narod radi njegovog društvenog opstanka. Potreba za razvojem narodne književnosti, za njega je bila vezana s potrebom za njen narodni karakter. Estetske norme svoje poezije Zejler usmerava, bez sumnje u velikoj meri, prema narodnoj umetnosti, a narodna pesma pesniku je bila model. Handrij Zejler je odlično vladao metodom prerade oblika i sadržaja narodne poezije. Proučavanje narodnih pesama, priča, bajki našlo je u pesnikovom obimnom delu neposredan izraz u njegovoj socijalno-kritičkoj i političkoj lirici, kao i lirici o prirodi, u basnama i satirično-didaktičkim pesmama, u njegovim šaljivim spevovima, epigramima i baladama. Narodna pesma je Zejlera učila jednostavnoj dikciji, jednostavnom melodijskom ritmu, prostoj pesničkoj strukturi i prostom naivnom humoru. U mnogim Zejlerovim pesmama nalazimo karakteristične stilske osobenosti narodne poezije (stalni epiteti, metafore, alegorije, deminutivi, poslovični izrazi).
Struktura stiha njegovih pesama i ritam vrlo često ukazuju na blizinu narodne poezije. Pesme i stihovi Zejlerovi odlikuju se visokom muzikalnošću pesnik je iznad svega voleo narodno pevanje, i za mnoge svoje pesme sam je sastavio melodiju. Tako je neke njegove pesme narod prihvatio kao svoje. Ali je mnogo više muzička umetnost Karla Avgusta Kocora unela u narod mnoge Zejlerove pesme.
Lirika u Zejlerovom stihu, sve do novije lužičkosrpske poezije, ima svoju tradiciju. Zato se s tim u vezi s pravom sećamo reči Adolfa Černog: "Zejler je u pravom smislu reči otac srpske poezije u kojoj je vladao skoro ceo vek" (Istorija poezije Lužičkih Srba, Budišin, 1910).
Zejler je stvarao originalnu umetničku poeziju u kojoj se odražava realni život srpskog naroda, zemljoradnika, zanatlija, i time potvrdio pristrasnost prema radnom narodu za njegovu socijalnu i narodnu slobodu, za koju se srpski narod borio.
Zejlerovo originalno pesništvo iz studentskih dana u Lajpcigu prihvatilo je, pored prostih ljubavnih pesama, pesmama o prirodi i šaljivih, mnoge druge društvene pesme, sonete i elegije u latinskom metru.
Gesla prijateljstvo, ljubav, bratstvo nije se javljalo u modifikovanom anakreontskom obliku, već više kao izraz velike, iskrene potrebe za zajedništvom i slogom sa osećanjem i mišljenjem svih mladih Srba.
Sa osnivanjem "Nedeljnih novina" 1842. godine (Zejler je 6 godina bio odgovorni urednik), Zejleru se u dobroj meri pružila mogućnost da vaspitno deluje na srpski narod. Objavljivao je pesme koje slave seljaka oslobođenog od ropskog ugnjetavanja, njegov rad na polju, žetvi i u raznim godišnjim dobima. On je svesno povezao lirsku sliku sa osudom feudalnih i drugih socijalnih nepravdi. "Hvalom seljaka" nije prenebregao osudu, bedu i siromaštvo kravara, pastira, služavki, seoskih slugu i kočijaša. Tokom 15 godina Zejler je ispevao svoje cikluse "Godišnja doba": "Proleće - Predleto - Leto ili Žetva - Jesen i Zima. Prva tri dela su završetak Zejlerovog stvaranja, poslednja dva pesnik je ostavio u fragmentima. Kasnije se pobrinuo Kocor za njihovu dopunu umetničkim pesmama J. E. Vjelana, K. A. Fidlera, J. A. Smolera i J. Bartka. Iz zajedničkog stvaralačkog dela Zejlera i Kocora nastala su, pored "Godišnjih doba" i dva veća dela, npr. "Jakub i Kata".
U "Godišnjim dobima" pesnik opeva život naroda u njegovoj suštini. To nisu pesme tipa engleskog pesnika Džemsa Tomsona koje je Jozef Hajdn komponovao u malom oratorijumu "Die Jahreszeiten". Ovaj tekst nije bio Zejleru nepoznat, ali je on stvorio sasvim originalne pesme. Srpski pesnik opisuje prirodu i istovremeno joj daje čovečnost u uzajamnom odnosu sa životom srpskog naroda. Umetnički značaj Zejlerovog pesničkog opisa prirode zasniva se na tome da je priroda slika predela isprepletana njegovim osećanjima i konfliktima realne okoline. Povezanost s prirodom pokazala se kao naročiti izraz Zejlerove ljubavi za srpsku domovinu. Pored "Godišnjih doba", Zejlerova bogata riznica basni jeste izuzetan umetnički dokument socijalnog i narodnog preporoda Srba i društvenog angažovanja pesnika. Pevanjem basana bavili su se u svetskoj književnosti već slavni pisci, pre nego je Zejler napisao svoje basne. Ezop, La Fonten, Gelert, Lihtvar, i Lesing spadali su u obaveznu literaturu njegovih gimnazijskih dana. Ali kada su krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina izišli prvi srpski prevodi iz bogate riznice ruskog pesnika Krilova, Zejler je već bio najveći deo svojih basni napisao. Napisao je preko 200, nešto u vezanom a nešto u nevezanom stihu, prve već u Lajpcigu za vreme školovanja, poslednje skoro na kraju života. Pri izboru motiva i pri pisanju pouka Zejler se ponekad sretao s Ezopom i La Fontenom, ali se nije zadovoljavao s manje ili više originalnom, sličnom obradom, on je pre prihvatio osnovnu, opštu misao i pretvorio je svojim pesničkim intenzitetom i originalnošću, što je poticalo iz mudrosti naroda i iz narodnog pesništva. Zejlerove basne uperene su uglavnom na istorijsko-društvena zbivanja i promene kod kuće, u srpskoj realnosti, i spadaju u arsenal srpskog naroda u njegovoj borbi protiv privilegija feudalaca i ostataka ugnjetavanja i iskorišćavanja u vreme poznog feudalizma, one bude i učvršćuju samouverenost srpskog seljaštva, koje je iz Zejlerovih basni sticalo svest o svojim pravima, da sme nastaviti putem od siromaštva do ljudskog dostojanstva. Ono što je Zejlera gonilo da se angažuje u društvenom radu i da basnama stane na stranu naroda, dolazi otud što je većinu svojih basni napisao između 1847. i 1850, pre svega 1848. Tada su nastale npr. ove poznate basne: "Veći si i veće imaš pravo", "Priznanje", "Buba-mara" i druge. Basna odslikava Zejlerove životne poglede i iskustva, njegov demokratski duh kao i njegovu nemoć da sazna dosledno i potpuno istorijsku suštinu celog društvenog razvoja. Njegova čvrsta namera da poukama i vaspitavanjem deluje u narodu i da ustane protiv moralnih mana kao što je krađa, pijanstvo, prošnja i drugo - čije je korenove Zejler video baš u socijalnoj bedi - pokrenulo ga je da na tu temu napiše neke basne didaktično-prosvetiteljskog i pijetističkog karaktera. Ne treba zaboraviti da te basne nisu umetnički tako savršene, kao što su one političko-društvene iza kojih je pesnik stajao celom svojom ličnošću. Blizak didaktičnim basnama jeste i humorističko-satirični ciklus "Hans pouka", upućen kao pouka seljaku. Pesnik stavlja pred narod ogledalo, njegov nevaljalac Hans je prijatelj i brat seoskih radnika. Ovaj seoski momak izgleda glupi Hans koji sve što radi, radi naopako i rđavo. Ali takvu budalu Zejler šiba prutom humora i ironije. Sa Hansom on cilja ne toliko na glupaka, već više na samu glupost. Da je sam Zejler pridavao veliki značaj svojim basnama, svedoči činjenica da je 1855. izdao zbirku od 60 basni pod naslovom "Srpske pesme, svom mnogo voljenom narodu daje na korišćenje i zabavu". To je bila jedina zbirka koja je izišla za njegovog života.
U okviru prikazivanja Zejlerove stvaralačke metode, zanimljivo je i pitanje književne korelacije - odjek nemačke i slovenske umetničke poezije na njega. Ona se bazira na unutrašnjoj srodnosti i uopšte na svojstvenosti pojedinih pesnika. Kao što je poezija velikih nemačkih i slovenskih pesnika proizilazila iz životnih uslova njihovih naroda, poezija ovog srpskog pesnika najjače je povezana sa životnim uslovima srpskog naroda toga vremena. On se svesno orijentisao na to da stvori srpsku književnost svojim samostalnim intencijama. Razume se da Zejler nije bio u živom kontaktu s prethodnim ili paralelnim zbivanjima u drugim književnostima, imun od spoljnih uticaja. On to nije mogao - a nije ni hteo - da bude. Ali njegova lična iskustva i doživljaji, usred realnosti života Srba, te uticaje su u velikoj meri paralizovali. Ako kod Zejlera nalazimo sličnosti s nemačkim pesnicama, onda su to pesnici oslobodilačkih ratova - Vilhelm Miler, Ernest Moric Arnt - i oni koji su poznati kao predstavnici nemačkog romantizma - Ludvik Uland, Jozef Ajhendorf, Ludvik Ahim fon Arnim i Klemans Brentano. Sam Zejler nije se izražavao o svojoj lektiri, ali je sigurno da je nemačku književnost čitao. Najlepše delove narodne lirike Ulanda i Ajhendorfa, koje su se odlikovale toplim odnosom prema domovini i prirodi, nisu mogli ostati nepoznati Zejleru, i sigurno su mu se sviđali. Ova lirika je sasvim odgovarala njegovim etičkim i estetskim nazorima, ipak su se primeri nemačke narodne pesme, čije su blago A. Arnim i K. Brentano u zbirci "Des Knaben Wunderhorn" otkrili i Zejleru. A Eduard Merike? S njim se Zejler kao i sa Ajhendorfom sreo pri stvaranju realističkih slika vezanih za narodnu poeziju. Prema Geteu, koji se pokazao kao prijatelj značajnih slovenskih savremenika i više puta izrazio uverenje o naprednoj ulozi narodnih pokreta slovenskih naroda, moralo je Zejlera privući. Snaga misli i njihova jezičko-umetnička formulacija u Geteovoj lirici, kao npr. u pesmama "Heidenroslein", "Das Stranschen" ili u spevu "Mignon" na Zejlera je ostavio utisak. Za njega je duhovni susret s tim nemačkim pesnicima, izgleda to neobično - susret s nemačkom narodnom poezijom. Geteovu "Heidenr-slein" i Ulandovu baladu "Der Wirtin Tochterlein" npr. Zejler je preveo kao pesme "na narodnu", ne navodeći pesnike.
Na osnovu Zejlerovih ličnih prijateljskih veza sa slovenskim savremenicima, kao i na osnovu živog odnosa njegovih srpskih vršnjaka-preporoditelja, sa Slovenima, može se suditi da se Zejler interesovao za slovenski folklor, ali i za književni rad slovenskih prijatelja. Po preporuci praških prijatelja Zejler se upoznao sa Milutinovićem. Iz Karadžićeve zbirke u nemačkom prevodu i sam je prevodio. Sreznjevski koji je boravio krajem tridesetih godina u Lužici, slavljen je u Zejlerovoj pesmi. Prijateljske kontakte imao je i sa Čelakovskim koji je radio na svojoj čuvenoj zbirci Slovanské národni pésnê (1822-1827), na slovenskim poslovicama - Mudroslovi národu slovanského v prislovich (1852), sa Poljakom Andrejem Kuharskim, sa Františekom Palackim. U rukopisnim "Srpskim novinama" Zejler je objavio svoj prevod Kolarovog epigrama:
Kao što se u talasima gube dva usamljena čuna,
tako tužno, devojko, Slavija gleda na vas!
Kao što je na samom početku svog pesničkog rada dvadesetih godina, tako je Handrij Zejler i u kasnijim decenijama bio primer umetničkog književnog stvaranja kod Srba. Stvorena je Zejlerova pesnička škola. Pošto je Zejler 1825. počeo svoje studije u Lajpcigu, pod njegovim vođstvom okupljali su se srpski đaci koje je sjedinjavao aktivni rad na negovanju srpskog jezika. U toj družini javili su se pojedini pokušaji - pisale su se elegije i balade - pre svega Hendrih Avgust Kriger i Karlo Benjamin Hatas.
U vreme seljačko-demokratske revolucije 1848, pojavili su se pored Zejlera novi pisci i pesnici, koji su bili zagrejani za ideje društvenog napretka, pisali su pesme i pripovetke pune narodnog patosa. Bila je to grupa sitnoseljačkih revolucionarno-demokratskih učitelja - Jan Radiserb-Vjela, Bohuvjer Mučink, Jan Bartko, Jan Melda - neki od njih bili su đaci Praške Serbovke (Mihal Haška "Marija ili vuk u kraljevskoj šumi" - prva srpska ljubavna novela) kao i autori iz naroda, koji su naročito u "Nedeljnim novinama" objavljivali svoje pesme. Jan Radiserb-Vjela, Zejlerov dobar prijatelj, ušao je u javnost opširnim pesničkim delom i kao dalja originalna pesnička ličnost srpske književnosti 19. veka, zapažen posle Zejlera i Čišinskog, Radiserb je prvi prozni pisac preporoda. Kao narodni pesnik on je simbol i kraj određene epohe u lužičkosrpskoj književnosti u svim njenim oblicima pre svega u baladama i u kratkoj prozi - priča, anegdota i dr. Izuzimajući njegove tri istorijske pripovetke (Napad kod Bukeca, Bitka kod Budišina, Jan Manja) proza Vjele ispoljila je baladičan karakter. Njegove pripovetke imaju skromnu, nekomplikovanu strukturu. Njemu je na prvom mestu bilo stalo da prikaže razne doživljaje, slučajeve, zapažanja. Trudio se da svoj književni zadatak formuliše širokom tipičnom zakonitošću. Njegova konsekventna orijentisanost na neke slojeve zemljoradnika bila je presudna za njegovu umetničku originalnost. Narodna balada, bajka, narodna pripovetka, nalaze kod njega novu umetničku konkretizaciju. Romantičarski elemenat postaje originalni kontrapunkt njegove realističke socijalno-kritičke poezije. Posvećuje je srpskom porobljenom narodu, kočijašima, služavkama. Čišinski je veoma cenio Radiserbovo književno stvaranje. To se može videti iz njegovog članka koji je objavio u "Letopisu Matice serbske".
Radiserb-Vjela nije bio veliki teoretičar, ali su ga nesumnjivo veoma interesovali estetski problemi u srpskoj poeziji i prozi, što se odražava u svim njegovim kritičkim napomenama i razmišljanjima. Visoko je cenio poeziju Čišinskog, ali je mislio da je običan radni čovek ne može razumeti, i da će Čišinski biti dostupniji budućim, obrazovanijim generacijama (funkcionalna diferencijacija književnosti u delu Čišinskog). Razvijajući se u progresivnom toku romantizma, Radiserb stoji sa svojim delom -pre svega svojim istorijskim pripovetkama - na pragu epohe kritičkog realizma u lužičkosrpskoj književnosti. Interesovanje za istorijsku tematiku je karakteristična crta srpske književnosti romantizma.
Razvoj književnosti 50. i 60-tih godina je karakterisan daljim produbljivanjem i učvršćivanjem srpske tradicije i kontinuiteta, što je počelo sa Zejlerom. Oduševljenje idejama narodnog pokreta i kulturnog života oko 1848. unosili su najznačajniji predstavnici nove generacije (Hornjik, Dučman, J. B. Pjeh). Ideja Jana Kolara o slovenskoj književnoj uzajamnosti naročito se negovala. Mihal Hornjik je svoje poglede o značaju recepcije drugih književnih tvorevina, najpre slovenskih, definisao 1865. u "Lužičanu" kao širenje i bogaćenje srpske književnosti, a nju je video kao deo obimne slovenske književnosti. Pored originalnih umetničkih dela, nastali su novi prevodi iz slovenskih književnosti kao i folklora. Na kraju da napomenem da tih godina, posmatrajući celokupan proces razvoja književnosti u 19, veku, sem Jana Česle, nije se razvila ni jedna tako izrazita pesnička ličnost kao Zejler i Radiserb-Vjela. Učvršćivanje i produbljivanje književne tradicije i kontinuiteta značilo je za ovu generaciju isti prisan odnos prema lužičkosrpskoj narodnoj poeziji, kao što su je negovali Zejler i Vjela. Iz drugih književnosti odabirano je najpre ono što je strukturi srpske književnosti odgovaralo - poezija - kratka proza - malo dramskih dela ali roman nikako. Jan Česla koji je u vremenskom periodu i u okviru poezije 19. veka posle Zejlera, Vjele i Čišinskog, zaslužuje najviše pažnje. On se formirao pod duhovnim životom češke sredine. Česla je u Pragu studirao i kasnije ostao tamo kao lekar. To ne znači da nije bio u duhovnom kontaktu sa svojom srpskom domovinom, sudbinom Srba u prošlosti i sadašnjosti. Narodno patriotsko osećanje i svest mladog Česle bila je pokrenuta i aktivirana borbom češkog naroda i njegove demokratsko-revolucionarne inteligencije za slobodu i ravnopravnost za vreme apsolutističke vlade habzburške monarhije i A. Baha. To se odražava u patriotskim Česlinim pesmama, u istorijskoj romantičnoj poemi, prvoj te vrste u lužičkosrpskoj poeziji, "Kralj Pribislav" i u lirsko-epskoj pesmi "Kralj Srba". Česla je 1864. napisao u kratkoj autobiografiji: "Ovde u Pragu, slovenski duh ovih godina probuđen za novi mlad život, u meni je silno probudio zapaljenu iskru srpskog duha."
Pod uticajem Zejlerove lirike i nove češke, koju su negovali Kolar - Halek - Erben - Neruda - Pfleger Moravski, Česla je već u prvim tvorevinama postigao pesničku originalnost. Najviše čista subjektivna lirika, kakvu je Halek opevao u zbirci "Večernje pesme" i Neruda u "Grobnom cveću", Česli je za svoju ljubavnu i prirodnjačku liriku dao najjači podstrek. Iako ne tako neposredno, i u takvoj meri kao njegovi savremenici, Česla je prihvatio svojom pesničkom dušom liriku Hajnriha Hajnea. U njegovim pesničkim ciklusima "Venčić jesenjeg cveća", "Prolećno cveće", "Šipci", "Venčić najdražoj" zvuči ljubavna lirika Hajnea. Način subjektivno-refleksivnog pripovedanja Česle znači novinu u lužičkosrpskoj književnosti. Na polju balade on se orijentisao potpuno na tradiciju narodne poezije. Ako se Česla svojim umetničko-stvaralačkim delom opredelio za ideje i umetničke forme svoje književne okoline - to nije bilo epigonstvo. Poznavanje nemačke i slovenske poezije i prisan odnos prema srpskoj narodnoj kulturi, bili su pesnikova živa duhovna stvarnost.
Jan Česla je u razvojnom procesu književnog preporoda doprineo da se temelj na
kome se moderna lužičkosrpska književnost poslednjih desetina 19. veka kritičkog
realizma počela razvijati i ostala plodna.
Prevela sa lužičkosrpskog Nadežda Obradović
|
