Milutin Đuričković
O lužičko-srpskoj književnosti za decu i mlade
Izvor: Detinjstvo, br. 2-3, Novi Sad, 1999.
Književnost Lužičkih Srba u poslednjih nekoliko godina sve je raznovrsnija i bogatija, kako za decu tako i za odrasle, bez obzira što se stvara u senci grandiozne nemačke literature. Književnost ovog malobrojnog slovenskog naroda poznata je u dobroj meri našim čitaocima, zahvaljujući prvenstveno njenim prevodiocima i promoterima, kao što su: dr Nada Đorđević, dr Mićo Cvijetić, Nikola Jeremić, Dragan Simin, Vladimir Janković, Milutin Đuričković itd.
Izdavačka kuća Domovina iz Budišina (na nemačkom Bautzen) predstavlja glavni kulturni i izdavački stožer Lužičkih Srba, a bavi se izdavanjem knjiga, časopisa, novina, kalendara, muzičkih kaseta, kataloga i sl. Mnogi pisci, umetnici različitih profila i vokacija, okupljeni su oko ove kuće, koja čini glavno kulturno uporište i prepoznatljivo etničko obeležje u ovom delu nemačke države. Pored mesečnog časopisa za kulturu i društvena pitanja Rozhlad (Pregled), ova kuća izdaje i nedeljne novine Serbske nowiny, kao i list za decu Plomjo (Plamičak), čiji je glavni i odgovorni urednik poznati pesnik Beno Budar.
Počeci lužičko-srpske književnosti za decu i mlade vezuju se za romantizam, preciznije za sredinu 19. veka, kada dolazi do buđenja nacionalne svesti i veličanja rodoljubivih sadržaja. Prvi tekstovi za najmlađe bile su bajke, koje su se zasnivale na folkloru i usmenoj tradiciji. Taj uticaj narodnog stvaralaštva imao je velik vaspitno-obrazovni značaj. Poznate su bajke Tri pjerscewe (Tri praseta), Njebojazny Jan (Neustrašivi Jan), Wodny muz (Vodeni muz), Lutki (Lutke), Pomocliwy kubolcik (Domišljati patuljak), Zabijanje kokota (Ukopavanje pevca), itd.
Lužičko-srpska književnost za decu i mlade (Dzecaca literatura) pretrpela je, dakle, veliki uticaj narodnih bajki, starih mitova, predanja i legendi, koje su se prenosile s kolena na koleno. Mnogi su pisci koristili iste motive i likove iz bajki, dajući im u svojim delima nove oblike i drugačija značenja. Najpoznatija bajkovita ličnost nesumnjivo je dobri čarobnjak Krabat, koji se kao lik javlja kod mnogih savremenih pisaca. On je, zapravo, mitološka ličnost, oličenje dobra, pravde i istine. Kao likove iz bajki, takođe, treba spomenuti Glupog Petra, Pana Hibšika, Jana i Hanku, Tateja i Mateja, Loleka i Boleka, Vodenjaka i medveda, Sunčicu, Sprevnika, Kosmodeja, Jana, Jurija i druge.
I epsko i lirsko narodno pesništvo imalo je, isto tako, vidnog uticaja na književnost za decu i mlade. Ono je tematsko-motivski veoma bogato i raznovrsno, osmišljeno starim predanjima, običajima, verovanjima, obredima i govornim tvorevinama. Bajke Lužičkih Srba stvarane su na donjosrpskom i gornjosrpskom jeziku, odnosno narečju Lužičana i Milčana. Kroz narodne bajke, pesme, priče i izreke sačuvan je jezički kolorit Lužičkih Srba, koji su uprkos brojnim pritiscima i asimilacijama uspeli da do današnjeg dana očuvaju maternji jezik.
Posle Hitlerovog fašizma i raznih poteškoća u Drugom svetskom ratu, ovaj mali slovenski narod u Nemačkoj kuburio je sa mnogim problemima političke i nacionalne prirode. No, i pored toga pobedila je volja za jedinstvom i slogom, te očuvanjem vlastitog etničkog obeležja. Mnogi kulturni poslenici beležili su narodne pripovetke, priče, pesme, poslovice i zagonetke, otimajući ih od zaborava i nemara. Tako je sačuvano ogromno usmeno blago, zahvaljujući radu Smolera, Markusa, Hornika, Šulenberga i drugih. Pojavljuje se i knjiga Jana Meškanca "Srpske narodne bajke" sa prigodnim ilustracijama, kao i zbirke, zbornici, prevodi...
Izdavačka kuća Domowina počela je od 1980. godine sa izdavanjem serijala slikovnica Serbska bajka (Lužičko-srpska bajka) u finoj tehničkoj opremi i sa višekolornim ilustracijama (crtežima). Najveći uticaj narodnih bajki pretrpeli su: Jurij Kravza, Marja Kubašec, Jan Vornar i mnogi drugi. Posle Drugog svetskog rata književnost za decu i mlade počinje da se oslobađa tradicionalnih okvira i donosi nove teme i motive, nove ideje i značenja, naročito u proznim oblicima. Najveće domete postigli su Jurij Brezan, Mercin Novak, Handza Bjensova, Ingrid Naglova, Angela Strahova, Jan Hempl i drugi. Skoro svake godine objavi se po nekoliko knjiga iz originalne i prevodne literature za najmlađe. U prozama Kita Lorenca, Madlene Nasticine i Gerata Hendriha ovaploćeni su, takođe, prizvuci bajkovitog i čudesnog, mitološkog i fantastičnog.
Jan Vornar (1934-1999) ubraja se među najistaknutije lužičko-srpske književnike za decu i mlade. Završio je studije fiskulture i slavistike u Lajpcigu. Pisao je prozu i drame. Dobitnik je uglednih književnih i nacionalnih nagrada, kao što su: Čižinski i Domovina. Objavio je desetak knjiga, od kojih se izdvajaju: Capla i Hapla (1971), Opijum (1964), Gvozdeni prsten (1985), Pokradeno sunce (1975), Pred nebeskim vratima (1988) i Halo, ovde stonoga (1998). On je prevođen na naš jezik, a prilozi su mu objavljivani u Zmaju, Koracima, Letopisu Matice srpske, Jedinstvu, Leskovčaninu itd. Prevođen je na nekoliko jezika i zastupljen u mnogim antologijama. Njegova poslednja knjiga za decu Halo, ovde stonoga doživela je lep prijem kod dece, kao i prethodna izdanja za najmlađe Violina od jorgovana, Petlovo perje i Neću da ćutim.
Beno Budar (1946) završio je studije slavistike u Lajpcigu. Piše poeziju i drame. Dobitnik je nekoliko uglednih priznanja. Bio je gost na Oktobarskim susretima pisaca u Beogradu 1998. godine. Zastupljen je u mnogim antologijama i prevođen na više jezika. Od objavljenih knjiga izdvajaju se Mikus i Dajkus (Meni malo i Dajmalo), Zabranjeno spavanje u maju, Na uskršnjem jahanju, Kauboj Tom ili avanture iz džepa. Književna kritika dobro je prihvatila njegovo stvaralaštvo za decu i mlade. Afirmaciju je postigao i bajkom Ja, mačak Stan, koja je prevođena i na mnoge evropske jezike.
Madlena Nastičina (1950) završila je studije pedagogije u Budišinu. Piše isključivo prozu za decu i odrasle. Istakla se knjigama Hanka w kraju bajkow (Hanka na kraju bajke) i Priče vodenog muza. Knjige su joj objavljene 1979. i 1986. godine, a izazvale su i pažnju čitalačke javnosti.
Angela Stahova (1948) završila je studije žurnalistike u Lajpcigu, gde danas živi i radi. Piše isključivo prozu i drame za decu i odrasle. Dobitnica je nagrade "Čižinski" i "Domovina". Afirmaciju dečijeg pisca stekla je prozama Sobotu wjecor doma (1978), Subotom uveče kući, Halo, Kazek (1974), Pan Hibšik (1985) i druge. Njen stil naracije odlikuje se jednostavnošću, originalnim pristupom i razigranom maštovitošću.
Hanza Bjensova (1919) dugo godina bila je urednik lista za decu Plomjo. Živi i radi u gradu Budišinu. Piše prozu, drame i bavi se prevodilaštvom. Njen opus je veoma bogat i raznorodan. Dobitnica je nekoliko poznatih književnih nagrada, zlatnih medalja i društvenih priznanja za kulturno i umetničko pregalaštvo. Najviše pažnje privukla je proznim ostvarenjima Jan i Barbel (1982) i Kosmodej (1986). U ovim delima i te kako je prisutan uticaj narodnih bajki, usmenih predanja i starih legendi Lužičkih Srba. Njene su priče osmišljene novim ruhom, krcate su simbolima i jezičkim koloritom. Jedan je od veterana dečije literature u svom narodu.
Jurij Brezan (1916) je nesumnjivo najveći lužičko-srpski pisac, živi klasik, autor desetine knjiga, prevoda, poezije, proze i drame. Bogata je njegova životna i umetnička priča. Posle ratne emigracije u Pragu, vraća se u Lužicu kao omladinski rukovodilac, kao kulturni delatnik i brigadir. Dobitnik je najvećih nemačkih i lužičko-srpskih nagrada za svoje delo i životni rad. bio je i potpredsednik Saveza pisaca Zapadne Nemačke. Prvu knjigu objavio je daleke 1949. godine. Deci je posvetio poseban deo svog opusa, naročito se izdvajaju naslovi: Crni mlin (1968), Stara lisica (1952). To je savremena bajka vezana za današnje vreme i visoko je ocenjena na Sajmu knjiga u Lajpcigu 1976. godine. Prevođen je i naš jezik, te zastupljen u mnogim antologijama i izborima nacionalne literature. Priče su mu dramatizovane, adaptirane za televiziju, a eseji više puta objavljivani.
Gerat Hendrih (1932) radio je kao dramaturg. Živi i radi u Budišinu. Piše prozu, filmske scenarije, i bavi se prevođenjem. Istakao se u stvaralaštvu za odrasle, a za decu je napisao poznato delo Kito huslickar (1970) - Kito violinista, koja govori o detetu koji je voleo muziku. Tu se varira motiv knjige, nove literature, a ne uticaj usmene bajke. Na ovo ostvarenje koncipirana je i baletska izvedba.
Jurij Koh (1936) rođen je u Horki. Studije žurnalistike završio je u Lajpcigu. Radio je kao urednik novina, reporter, a posle kao slobodan umetnik. Živi i stvara u Koćebuzu. Piše prozu, drame i eseje. Ubraja se u velikane lužičko-srpske književnosti danas. Za svoje bogato stvaralaštvo dobio je najveća priznanja i nacionalne nagrade, kao što su: Čižinski i Domovina. Za decu je napisao, uz ostalo, prozu Lepa devojka, koja ima motive iz narodnih bajki i starih verovanja. Njegovi književni prilozi objavljivani su i u mnogim jugoslovenskim književnim časopisima i listovima.
Jurij Kravza (1934) završio je studije biologije i hemije na Visokoj pedagoškoj skoli u Potsdamu. Bio je lektor u izdavačkoj kući Domovina. Sada je slobodan umetnik u Budišinu. Piše prozu, drame i eseje. Nagrađivan je i prevođen na više jezika. Prvu knjigu objavio je 1961. godine. Istakao se u književnosti za decu prozom Petr z luclaneho hrodu (Petar iz smolastog grada, 1984). I kod njega je očigledan uticaj narodnih bajki i starih nacionalnih mitoloških verovanja.
Mjercin Novak - Njehornski završio je akademiju u Lajpcigu i Drezdenu. Bio je pomoćnik urednika i učesnik Drugog svetskog rata. Jedan od prvih modernista kod Lužičkih Srba. Pisao je poeziju, prozu i bavio se prevodilaštvom. Bio je slikar i publicista. Proputovao je našom zemljom i tim povodom napisao lepe knjige sećanja i putopisa W carstwje Dusana Sulneho (1936), U carstvu Dušana Silnoga i Mjez Wardarom a Jadranom (Između Vardara i Jadrana) (1968). Poznavao je naš jezik i bio veliki saradnik jugoslovenskih književnika. Koristio je motive iz narodnih bajki, posebno u prozi za decu Mister Krabat (Majstor Krabat, 1954). Aktivno je radio i pisao sve do svoje smrti.
Kito Lorenc (1938) takođe se ubraja u žive klasike lužičko-srpske književnosti za decu i odrasle. Završio je studije slavistike. Radio je kao asistent u Sorapskom institutu, kao dramaturg, te na kraju kao slobodan umetnik. Dobitnik je mnogih nagrada, od kojih se naročito izdvaja "Hajneova nagrada" 1974. godine. Piše na lužičko-srpskom i nemačkom jeziku. Posetio je festivale poezije u Strugi i u Beogradu. Dugo je uređivao ediciju Lužičko-srpska poezija pri Domovini. Prevođen je na mnoge svetske jezike. Bavi se i prevodilaštvom. Istakao se knjigama Slike našeg kraja (1967) i Ključevi i putevi (1971). Njegovo delo broji preko 700 strana. Za decu pisao kratke priče i igrokaze.
Krešćan Kravc (1938) završio je studije žurnalistike. Radio je kao reporter i urednik Plomja, kao lektor i sekretar Saveza lužičko-srpskih pisaca. Dobitnik je više poznatih književnih nagrada. Piše isključivo prozu i drame. Prvu knjigu izdao je 1971. godine pod nazivom Beloruske impresije. Za najmlađe je napisao nekoliko knjiga Raz, dwaz, tri (Jedan, dva, tri, 1978), Malko i njegov pas Lui (1985), Jutro bez uskršnjih jaja i druge. Naracija mu je lišena svega suvišnog, rečenica je sažeta i pristupačna. Kravc je boravio nekoliko puta u našoj zemlji i napisao knjigu putopisa o bosanskom ratu Jonu je konc scerpliwosce (Sada je kraj strpljenju, 1997).
Jeva Marja Čornakec je mlada spisateljica i glavni urednik društvenog časopisa Rozhlad (Pregled). Piše publicistiku i prozu za decu. Objavila je naučno-fantastični roman Mateja u četvrtoj dimenziji, koji govori o putovanjima jednog svemirca kroz prostor i vreme. Roman je nevelikog obima, sastavljen od više nenaslovljenih idejno-tematskih celina, sa odgovarajućim višekolornim ilustracijama.
Vorsa Solcina debitovala je prošle godine prvom knjigom priča za decu K wobjedu snehowe kulki (Za ručak grudve snega), koja je imala nekoliko kritičkih prikaza u našoj štampi. Radi se o kratkim pričama sa ilustracijama Stefana Langa. Knjiga ima 32 strane i obuhvata desetak raznovrsnih priča, od kojih se izdvajaju naslovi: Meto i Meto (o doživljajima dva istoimena dečaka), Srna je bila na putu, Majsko cveće, Žaba će poboljšati koncert, Miško Kublink gleda televiziju i druge. Priče imaju nenametljivu vaspitnu ulogu i po svom sadržaju veoma su zanimljive i podsticajne. Vorsa Solcin je na dobrom putu da izgradi vlastitu fizionomiju izražavanja i originalan svet detinjstva.
Kao sve priznatije lužičko-srpske pisce i pesnike za decu i mlade svakako treba spomenuti Mjerku Mjetowu (Izlet do raja), Eriku Janowu, Marju Brezanovu, Moniku Dirlihovu itd. Naravno, ovaj sažet pregled o razvoju lužičko-srpske književnosti za decu, kao i broj dečijih pisaca, ni u kom slučaju nije definitivan i sveobuhvatan, jer su zbog objektivnog nedostatka materijala izostala još neka imena i značajna izdanja za najmlađu čitalačku publiku. U svakom slučaju, u prilici smo da i pored toga potpunije sagledamo specifičnosti i žanrovsku strukturu književnosti za decu na lužičko-srpskom jeziku, koja se i danas neguje sa nesmanjenim intenzitetom i kvalitetom.
Lužičko-srpska književnost za decu i mlade predstavlja jedinstvenu misaonu, umetničku, jezičku i fenomenološku celinu, sa bogatom tradicijom i tragovima folklora. Ona je sve prevođenija u svetu, a naročito na slovenske jezike: češki, poljski, ruski, srpski, makedonski, slovenački...
