|
Kraj puta između Vjelećina i Votoševca nalazilo se vrelo koje se nijedne zime nije zamrzavalo. Svake večeri je na to vrelo dolazila šumska vila da se vode napije. Utolivši žeđ, ona bi se opet vraćala u svoju šumu, gde je na velikom kamenu spavala.
Jednom je kroz šumu prolazila devojka. Ide ona, osvrće se i gle – u šumskom zelenilu sedi žena. Zapita žena devojku bi li htela da je očešlja. Devojka pristane. Začuđujuće brzo i lako očešlja ona šumsku vilu. U znak zahvalnosti, nasu joj vila punu pregaču lišća. Šta da radi, devojka uzme lišće, iako je bila nezadovoljna: kako to da nešto bolje ne dobi! Kad se malo udaljila, ona uze te mrzovoljno prospe lišće na zemlju.
Došla ona kući, a gle – listovi koji su se na pregači zadržali, pretvorili se u čisto zlato. Potrči devojka natrag na ono mesto gde je lišće prosula, ali tamo ne nađe ništa.
|
