Dr Nada Đorđević

Savremena lužičkosrpska književnost

Ako govorimo o savremenoj lužičkosrpskoj književnosti, ne možemo prenebreći pogled na prethodni razvoj, koji je doveo do današnjeg stanja.

Kao malena i u teškim, ponekad i u nemogućim uslovima razvijana, lužičkosrpska književnost se tek krajem prošloga veka, pod uticajem tzv. buđenja naroda većih i značajnijih od nje, počela odvajati od verskih uticaja. Pri tom treba imati u vidu da je tanak sloj inteligencije uglavnom poticao iz verskih redova, bilo da su to bila sveštena lica ili učitelji. Zbog toga se vrlo polako prilazilo onim temama koje su u drugim književnostima bile odavio negovane. Čak i njihov istaknuti pesnik Bart Čišinski, pokušavajući da peva o onome što svaki čovek oseća, o lepoti prirode, ženi i ljubavi, pored sveg priznanja n divljenja, bio je kritikovan. Posle prvoga rata, za Vajmarske republike, polako se nastavlja s pisanjem pesama u prvom redu, kratkih pripovedaka koje su se mogle objavljivati u novinama i vrlo retkim časopisima, jer za knjige nije bilo sredstava. Ali je glavio da pišu lica raznih zanimanja i da se književni rad nije prekidao. U ovom periodu pisali su Lorenc Zaljeski, Mjerčin Novak Nehornski, Marja Kubašec, počinjao Jurij Brezan i drugi. To je trajalo i pokazivalo vidne uspehe sve do nacističke zabrane svega što je srpsko. Nastaje najteži period za srpsku kulturu uopšte. Tek dolaskom slobode, formiranjem Istočne Nemačke kao države n donošenja zakona o zaštiti Lužičkih Srba (1950) izbija najednom kao lava sva želja za održanjem, radost zbog slobode i ravnopravnosti u toj državi.

Razume se da je lužičkosrpska književnost mala i da se razvija najpre pod uticajem nemačke, kao i okolnih slovenskih književnosti, ali to ne znači da ona nije svoja, srpska. Zbog različite prošlosti i sadašnjosti, specijalnih uslova i problema, ona ne može da imitira druge. Nije mogla da se razvija ni u dubinu, ni širinu, okrenuta najpre samo selu i odgovarajućim problemima, razvijala je poeziju, gotovo isključivo lirsku i rodoljubivu, kao i prozu male forme. Ali novo vreme davalo je više mogućnosti, tako da se postepeno pojavljuju veće povele, i na kraju roman, prva trilogija, putopisi i memoari, dramska dela. Otvorena je štamparija, ali su se mogla štampati dela i u nemačkim štamparijama. Često se knjige pojavljuju na nemačkom jeziku, u prevodu, što je vrlo značajno. Nemci, koji su se dotad odnosili prema njima manje-više s nipodaštavanjem, ne verujući u njihove sposobnosti, treba među prvima da saznaju šta oni mogu i koliko vrede. Ne čekajući uzalud da im drugi prevode dela na nemački, rade to i sami, što im se bogato vraća: nemački književnici i kritičari odnose se prema njima s priznanjem, dodeljuju im nagrade, primaju ih u svoje organizacije.

Poezija je tradicionalno negovana, prema njihovom broju imaju pristojan broj pesnika koji ne zaostaju za savremenim pesnicima evropskih naroda, otvoreni za sve novo. To je poezija malog slovenskog naroda koja ne mrzi i ne prezire nikoga, ima široko srce za razumevanje i ljubav najpre prema svome narodu, domovini i jeziku, pa onda za sve što je ljudsko. U svakom slučaju, to je ipak poezija naroda srednje Evrope, što znači da ne zaostaje za kulturom susednih, većih, srećnijih i kulturno razvijenijih naroda, jer budno pazi da ne izgubi korak s njima.

Među najpriznatijim pesnicima je Kito Lorenc (1938) a odmah posle rata pevali su i Jurij Brezan, Jurij Mlink, narodna pesnikinja Mina Vitkojc i drugi, ali su oni mahom pevali pesme koje su odgovarale obnovi zemlje, radnim brigadama i sl. Lorenc ima uspele zbirke kao Novo doba - nove svadbe, Struga - slike iz našeg kraja, Ključevi i putevi, ali se u poslednje vreme orijentiše više na pisanje na nemačkom. U njegovoj poeziji na jednoj strani je pesnički talenat, a na drugoj akribija naučnika. Pesme su mu prevođene na sve veće svetske jezike kao i na slovenske i srpski.

Posle njega bismo odmah stavili Jurja Koha (1936) koji je na početku imao veoma dobre pesme (zbirka Koncert na putu), ali se posle posvetio prozi.

Isključivo pesnik je Benedikt Dirlih (1950) koji piše na oba jezika, ali vezan za svoje srpsko tle i narod. Zbirke su mu Zeleni poljupci, Treće oko, Noćno sanjarenje, U raljama, itd.

Beno Budar (1946) je gotovo isključivo pesnik, bilo da piše za mlade ili decu, poneku dramu, moderan pesnik sa nešto malo ironije ali i vrelom ljubavi za svoj narod i njegov opstanak. Zbirke su mu Meniparče i Dajparče, Spavanje u maju treba zabraniti, Naše parče zemlje i dr.

Marja Kravcec piše epigramski kratke pesme modernog stila, objektivna je i odlikuje se neobičnim mislima i zanimljivim rasuđivanjem. Napisala je i izdala zbirku Kraj pred ogledalom i Bos preko strnjišta.

Zatim samo da pomenemo Ružu Domašcinu, Tomaša Navku, Petra Timana, Hanku Mikanovu i druge.

I proza ima dosta značajnih predstavnika. Što se više udaljavamo od rata, od dela u kojima je sve bilo vezano za zbivanja pod nacistima ili u ratu, za logore i stradanja, sve se više pisaca okreće drugim problemima, drugim sredinama.

Danas najznačajniji živi pisac LS je Jurij Brezan (1916). U početku je i on pisao pesme, i to angažovanu poeziju za mlade, za brigadiste. Bio je komandant LS brigade, na pruzi Šamac-Sarajevo. Inače je član Akademije umetnosti Nemačke, nagrađivan i prevođen na sve slovenske jezike, kao i na skoro sve svetske jezike. Od zamašnog broja dela izdvajamo samo nekoliko: Moja žena Madlena, Krista (prevedena kod nas sa nemačkog), Stara Jančova, Krabat u dva dela i trilogiju Feliks Hanuš. Poslednja dva dela govore o vremenu nacizma i o oslobođenju od fašizma, sve vezano za istoriju i život LS u to vreme. Zanimljiva je novela Stara Jančova koja je dramatizovana i zadržala se na sceni sve vreme ne samo u Lužici već i u inostranstvu. Breht je nazvao srpskom Majkom hrabrost.

Ukratko o sadržaju. Vredna radnica othranila je decu i ostala s unukom. Ukrala je jednom kesu semena, vlastelin je zato progoni, ali se ona njemu, kao najbolja radnica, suprotstavlja na vrlo originalan način pun narodne mudrosti, da na kraju pobedi.

Marja Mlinkova počela je vrlo rano svoju spisateljsku karijeru uspešno, ali ju je rana smrt zatekla s nekoliko dobrih zbirki kratke proze i jednim romanom - Dani u daljini - u kome se, na kraju, dotiče zbivanja za vreme nemačke invazije na Jugoslaviju. Niz njenih pripovedaka preveden je kod nas po novinama i časopisima, ali zbog neznanja izdavača roman ne nailazi na razumevanje.