Sarajevski poslednji voz
Prisustvom Pro Forme u londonskom avionu Ičvič nije bio oduševljen.
Šta će mu domaća riba u Londonu?
Devojka je sedala pored njega i spavala mu na ramenu; sinoć je radila u noćnoj smeni.
Ičvič je gledao kroz prozor i posle izvesnog vremena mislio da sanja; valjda Pro Formin san.
Ispod njih se prostirala Panonska pustinja; Ičvič je umesto Alpa video kamile i minarete, hareme i ruševine bombardovanog bačvanskog emilata i banatskog haremijata, zasute visibabama i ljubičicama.
– У чему је штос? – probudio je Pro Formu. – Зашто лондонски авион лети ка истоку?
– Зато што је киднапован – zevala je devojka i nastavila da spava.
Ičvič se obratio šefu terorista, patrijarhu Čarnojeviću, koji je kao bas dirigovao tenoristima. On mu je objasnio da u akciju protiv Zapada idu zaobilaznim putem; svraćaju prvo na istok da uzmu prave trbušne plesačice iz banatskih i bačvanskih harema; ove pomaške i sentandrejske ipak su amaterke, barem što se plesa tiče.
– Затим идемо на југ да дигнемо тамбураше с Петроварадина, онда виртуозе шумадијског гусларског удружења и најзад сарајевске дуваче и севдалинке.
Ičvič se osmehnuo; patrijarh Čarnojević misli da su “sevdalinke” devojke. Greška kao “smuk”. Ali zašto da ne; i nije nezanimljivo zamisliti neku sisatu sevdalinku.
– А онда из Сарајева, најзад, хајдец за Њујорк – dodao je glumac na kraju.
Ičvič se zaprepastio.
– За Њујорк? Па ово је лоноднски авион!
– Али киднапован! Како не схваташ?
– Никао не схватам! Ја идем у Лондон!
– Ко ти брани? Иди. Имаћеш везу из Њујорка.
– Везу, везу! А карта? Откуд ми лове да летим око света као спутњик?
– У џепу ти је црвени кец, зар не?
– Али Куплунг каже да мађарске карте нису конвертибилне.
– Хм. Мораћеш да киднапујеш авион.
– Да киднапујем? Шта сам ја? Тенорист?
– Можда си трбушни плесач – probudila se Pro Forma i odmah počela da igra.
Kidnapovan londonski avion bio je najveselija krilatica u istoriji vazdušnih otmica. Plesačice su igrale, tenoristi pevali, a u oblacima feniletilamina iznad Panonske pustinje karasevdah se pretvorio u parasevdah: tenoristi su bacali pare u talambas i kljukali ih u nedra igračica, a sćuardesa je servirala slatko-kiselu kinesku patku s kojom je ovoga puta, zajedno, ispečen i patak!
Prizori u imperiji banatskog šeika bili su takođe veličanstveni; oko minaretolikih tornjeva bušotina i izvornih benzinskih pumpi, od kojih su mnoge gorele plamenom visokim kao bazilika, zaljubljeni ratnici jahali su kamile i jurili stada devojaka.
Birajući one koje znaju engleski, kidnaperi su uzeli potreban kontingent trbušnih plesačica iz Bačke i Banata i krenuli dalje. Na subotičkoj pijaci snabdeli su se frotirnim peškirima iz Poljske, pokupili su tamburaše s Petrovaradina, iznad Beograda su proleteli kroz permanentni oblak prašine koji dižu demonstranti i policija koja ih juri, u Šumadiji se ukrcao jedan pravi Filip Višnjić sa guslama, zatim su sleteli u Sarajevu da uzmu duvače i sevdalinke.
Pro Forma je prvi put u životu videla svoj rodni grad; taj paradoks je zasnovan na mrtvodunavskom horoskopu koji se bazira na začeću.
Ičvič je, međutim, poznavao Sarajevo; onog davnog leta kada nije dobio pasoš za London, utehe radi otišao je u Dubrovnik i tada je u prolazu kroz Sarajevo s nekim lokalnim pijancima celu noć pevao pesmu Jugoslavijo, Jugoslavijo! (“Od Vardara pa do Triglava.”)
Potražio je stari bife u kojem je prepoznao matorog vlasnika; čiča je još više osedeo i malo se smanjio, ali se kezio ljubazno kao nekad. Naravno, više nije bilo onog džuboksa iz kojeg je treštala Jugoslavija; na pultu je svirao kasetofon.
Ičvič je izvadio iz džepa jednu kasetu; na omotu se videla železnička stanica.
– Daj, čiča, da poslušamo ovo.
– A šta imaš, nešto lijepo?
– Lijepo. Avala ekspres.
– A ko pjeva?
– Naši ortaci iz Budimpešte – odmahnuo je Ičvič mrzovoljno jer se plašio da će morati da ispriča celu Veliku seobu pod patrijarhom Čarnojevićem, ali čiča nije pitao ništa; seobe u Sarajevu ne asociraju na muzejsku tišinu Sentandreje.
Ičvič je stavio kasetu Avala ekspres na kojoj glumci pozorišta “Joakim Vujić” pevaju pesmuDubrovnik:
Onaj stari, onaj Dubrovnik
i moj mladi lik,
čuje se galebova krik.
Drnda stari Sarajevski voz,
jul i kolovoz,
čuva nas tamo neki Broz.
– Nemoj, bolan, to s Brozom...
Popili su piće i izašli na sokak, prošetali Baščaršijom, pogledali Principov most, katoličku i pravoslavnu crkvu i džamiju. Ičvič je zaostajao i snimao Pro Formukoja se upijala u grad.
– Као антилопа – rekao joj je na osnovu poluzaboravljene rečenice iz nekog Solženjicinovog romana i objasnio: – Имаш поглед као антилопа.
– Бр! – stresla se Pro Forma. – Нећу да видим зоолошки врт. Кажу да су за време рата бацали људе зверима.
Vratili su se u avion u kojem su već sedele sarajevske sevdalinke; u Baščaršiji nema šta nema!
Leteli su dalje, sada već zaista na zapad.
U Raveni su mobilisali dve-tri profesionalke iz Teodorijanuma, zadužbine carice Teodore koja je od prostitutke postala žena vizantijskog cara Justinijana. Tamnoplavi svod njene grobnice pored katedrale San Vitale ukrašen je zlatastim zvezdama. Pro Forma je rekla Ičviču da se u Teodorijanumu neguju izvorni oblici vizantijske prostitucije kojoj, eto, čak ni carski presto nije bio nedostižan.
Sledila je Venecija!
Ičviča je ponovo potresao čudesni grad, mesto njegovog susreta s gospođom Tvist, a nije mu dala mira ni pomisao na sinjoru Ikonu za koju nije znao da li postoji ili je samo elektronska fikcija u računaru. (I čija?)
Tenoristi su pošli da se natpevavaju s gondolijerima u Velikom kanalu, devojke su krenule u šetnju na trgu sv. Marka, a Ičvič se odvojio od društva jer Veneciju nije hteo da podeli s Pro Formom.
Otišao je u crkvu Santa Maria della Salute.
“Да ли се чудеса понављају?”, osvrtao se na svaki pokret i šum iza leđa, ali gospođe Tvist ovoga puta nije bilo iza stuba.
“И логично је што је нема; зна да сам видео на телевизији да јој је муж у Њујорку због рата, па ме чека у Лондону.”
Mogao bi da otme jednu gondolu i odvesla do Londona, ali su mu tenoristi zapretili da će silovati Pro Formu ako im on pobegne pre nego što stignu u Njujork.
Šetao je u krug oko stubova bazilike; “што наших гора пошалих бор”, mrmljao je stihove Laze Kostića. I taj je nagrabusio: voleo je devojku u nebesima, a živeo sa ženom na zemlji gde mu je tašta gasila lampu ako bi se duže začitao u krevetu!
Lenka Dunđerski je umrla one godine kada je Laza Kostić s Julčom Palanački bio na bračnom putovanju – u Veneciji! A pesmu je napisao devetnaest godina kasnije. Santa Maria della Salute. “И то је својеврсни рекорд”, mislio je Ičvič; “деветнаест година живети са две жене, с једном на небу, с другом на земљи. Као и ја: с једном у Лондону, с другом у сну.”
Prolazeći ispred oltara iza Bogorodičine ikone, tog tamnocrvenog vizantijskog plamena u mramornom bledilu katoličke bazilike, čuo je ženski glas.
Ipak je tu... ona? Ali koja? Čudan je bio pre svega jezik koji nije mogao da prepozna. Kao da Engleskinja govori italijanski ili obrnuto.
Dakle gospođa Tvist ili sinjora Ikona? Koja li ga to obmanjuje sakrivena iza oltara?
Prišunjao se bliže na prstima da je iznenadi, bilo koja da je, ali iza oltara nije bilo nikog! A glas se čuo opet sa suprotne strane... Reči su sada bile razgovetnije; kao da Engleskinja ili Italijanka govori ruski.
– Дорогие посетители, ета базилика самаја красиваја церков в стиле барокко...
Ičvič se najzad setio: gospođa Tvist je često parodirala komuniste koji su u njenoj mašti svi govorili ruski.
– Баришња, баришња, как тебја зваћ? – izleteo je Ičvič šaljivo iza oltara.
Zaprepašćena Ruskinja, vodič grupe iz Petrograda, htela je da ga ošamari; ona je znala i nastavak pesme (barišnja, barišnja, job tvaju mać), pa je bila sigurna da je u pitanju neki pripit agent tajne službe koja ruske turiste prati u inostranstvu.
Matori crkvenjak se krstio; otkad je pala gvozdena zavesa, Veneciju su preplavili varvari; zasuli su grad kesama i praznim konzervama jer su jeli samo ono što su poneli sa sobom od kuće, a galamili su, eto, i u crkvi.
– Prego, sinjore – terao je čičica Ičviča prvo iz oltara, a zatim iz crkve.
– Kažeš “sinjore”? – trgnuo se Ičvič. – O, sole mio! Ti poznaješ sinjoru Ikonu?
– No ikona, no! Njet! – stenjao je crkvenjak u muci.
Ali Ičvič nije odustajao i zaneseno je ponavljao ono “O, sole mio”, pa je crkvenjak mislio da ludi Rus to govori njemu. Starac se prekrstio i podigao pogled na zaštitnicu bazilike.
– Santa Maria della Salute, prega per noi.
Ičvič se na te reči okrenuo kao čigra.
I tada je ugledao natpis ispod vizantijske ikone u venecijanskoj crkvi:
Venerata Icona
della MESOPANDITISA
da Creta nell1670.
Santa Maria della Salute, prega per noi.
Ičvič je ostao bez teksta. Ono što je mislio da je ime i adresa neke žene, bio je natpis ispod ikone; na cedulju koju je našla baba Koviljka, prepisao ga je on sam, prilikom svog prvog boravka u Veneciji.
“Venerata Icona” dakle nije žensko ime.
Ali ko mu onda piše poruke na internetu s potpisom “sinjora Ikona”?