Ичвич је позив, poštoм као што га је примио, вратио надлежној regrutној komisiји. Koverat је убацио у сандуче успут, излазећи на станицу. Из Будимпеште кренуо је са Keleti, у Београду преноћио, а пут за Ploče и Dubrovnik прекинуо је у Sarajevu.

Тако је mađarска војска у јулу 1976. године прошла кроз Sarajevo певајући, наcugана у Baš-čaršijи.

Када је ушао, оклевао је да ли да седне и чека kelnera или треба да узме пиће сам, код šanka. То је било diskutabilно. У kafићу су наиме сви седели, што би упућивало на kelnerску послугу, али higijenски nivo био је крчмарски, а то би по међународним обичајима, као на пример у Бику у Помазу, требало да значи служење код šankа.

Да не би стајао у вратима као магаре на брду, пришао је šanku и тражио viњак и пиво.

– Без киселе – додао је на основу јучерашњег београдског искуства, где га је изненадило да у Југи не знају за попратну улогу пива које се у Mađarској пије уз жестоко, уместо киселе воде или sode.

– Može, dječak – осмехнуо се матори крчмар. – Sjedi lijepo, ja ću ti donijet. Vinjak i pivo, bez kisele.

Ичвичу је све то било необично и помало смешно. Није знао да ли је зезање или овде заиста причају чудно. “Može”, каже матори. Шта му то значи? Да сме да донесе пиће или да је кадар да то учини? Тако се у Помазу не говори. А оно “dječak”, по правилу, барем školском, требало би да буде ваљда “dječače”; vokativ, шта ли.

Ипак, ма колико убеђен да се у Помазу говори јасније, Ичвич се из петних жила упињао да се прилагоди. Да преузме stil. Да се и овде asimilира, ако се већ Срби у Mađarској неминовно asimilирају и нестају. Ово је његова reasimilacija.

Хтео је да, као на додир чаробне палице, постане Београђанин, Sarajлија, Dubrovчанин и све остало. То је тада још било као једно те исто. Ловио је specifiчне речи и покрете; у Београду је покашао чак и да пљуцне на улици, али пошто је поtrefио štiklu italiјанских cipela elegantне госпође која је своју позамашну задњицу љуљала три корака испред њега у кнез Михајловој, од те врсте manifestacije своје nacionalне припадности ипак је одустао.

Али у крчмама пиће више није тражио са “молим” на почетку реченице као kreten, а у kafанама престао је да bakšiš даје verbalно. Научио је да ситниш оставља на столу без komentara, или када би дао цео kusur, пружио би новце и flegmatiчно промрљао “у реду”.

У Aeroplanu трештала је muzika из džuboksa.

Тај šlager пратио га је од Београда и он није знао шта да мисли о томе. И о себи, поводом тога. Јер песма му се свиђала. Изненадио га је спој melodiчне mediteranске arije и сладуњавог, родољубивог teksta.

Bitlsи нису певали о лепотама Englеске. Па ни mađarске rokere, тада, није могао да замисли како гуде patriotске ode. А када су их кроз неколико година неки од њих ипак загудели, Ичвич је у Бику одмахнуо: то је у Југославији већ превазиђено. Није слутио како ће та његова изјава звучати из perspektive 1990-их.

Његово радознало и nervozно vibriрање, изгледа, дало се осетити. Уплашено је приметио да га гледају испод ока и шапућу, више и не прикривено, о њему. Један црномањасти брко са жутом кожом као zejtin, чак је и подвикнуо:

– Ako se nekome nešto ne sviđa, neka sijeva iz kavane!

Устао је, пришао šanku и питао колико се убацује у džuboks. Два динара? Старих или нових?

Ичвич, као припадник mađarске armије, напио се у Sarajevu са Sarajлијама тако грдно као да никада није било никаквог Првог светског рата. Као да је све то била само medijска лаж!

Око поноћи, mađarска armија скакала је већ на столу и урликала: “Југославијо, Југославијо!”

Отишла су два-три воза за Ploče и Dubrovnik. Сутрадан, Ичвича су на станицу испратили његови нови пријатељи, поклонили му боцу manastirке, и певали му опроштајну песму: “Од Вардара па до Triglava...”

Ипак, да би код куће имао доказ да није баш све време провео у крчмама, замолио је једну пегаву Šveђанку која се сунчала без горњег дела bikinija, да га услика на купању, самог усред пучине у perspektivи бескраја. Унапред се церекао како ће се баба Ковиљка запрепастити када у плавом бездану угледа свог унука како плута попут боце луталице с поруком бродоломаца.

Међутим, када се вратио у Помаз опрљен сунцем као janičarи, осушен, испијен и још увек односно поново мамуран, баба Ковиљка га је у avliji дочекала лелеком.

– Јебо их отац! – процедио је nervоzно, и стрпао cedulju у džep. – Шта си кувала?

После dubrovачког гладовања, халапљиво је појео два tanjira satarаша с кобасицом и сланином те одјездио на пиво у Бик, одакле је отишао у kancelarију regrutске komisije и питао dežurног ко је онај idiot а Mađarксој народној armији који зафркава mađarски радни народ.

Витлајућу свој изгужвани позив, извукао је из džepa још један dokument. Нека друг dežurни изволи погледати ово. Уколико уме да чита. Види ли потпис mađarског ministra за kulturu? Ако је друг dežurни чуо за тај израз. Према тој ministarској наредби Ичвич ужива двогодишњу stipendiju Mađarске Socijalistичке Народне Republike. А његова stipendija има и међународне dimenzije, пошто је Ичвичев mentor profesor Knofliček из Praга. Из братске земље Čehoslovaчке, такође народне и такође socijalisтичке.

Ко је дакле онај разбојник у Mađarској народној armији који мисли да из džepa mađarског – па и братског čehoslovaчког – радног народа може да краде паре, искапане знојем чела истих радних народа и народности? То би Ичвича занимало. Јер двогодишња stipendija није мачји кашаљ. Због таквог поступка, неко би од другова подoficirчића могао да надрља. Онај kreten који није узео у обзир закон и dokument према којем су државни stipendistи ослобођени војних обавеза. За време stipendije, могу бити mobilisaни једино у случају рата.

Али рата, завршио је Ичвич своју беседу у kancelarији regrutне komisije Mađarске народне armије у julu 1976. године, рата, хвала богу, нема на видику.

Свуда влада мир, чак и на Balkanu, bureту baruta. Својим очима је то видео.

Испод древних зидина старог Dubrovnikа купају се полуголе Švеђанке, а у Sarajevu у троуглу између muslimanске džamije, katoliчке цркве и православног храма, у kafићу Aeroplan, сви заједно пију у певају песму “Од Вардара па до Triglava...”

Садржај xxx Даље