Britanски muzej – British Museum – ради као aktivна црква: улаз је бесплатан, па Ичвич није морао да троши паре или да поново показује, унапред знајући да узалуд, своју новинарску исказницу – press card – коју у Londonu, за разлику на пример од Venecije, не зарезују.

Сутрадан, после посете muzeju, није му се ишло никуд. Ноге су му, ваљда први пут животу, натекле од ходања. Која разлика, мислио је, ходати цео дан улицом као normalни људи, и ништа ти на falи, а исто то у muzeju исцеди те. Ипак, изгледа, векови се осећају.

Испружен у брачној постељи familije Twist, окренуо је свој број у Будимпешти. А konto Mr. Twist који је најзад отпутовао у Njujork. Нека плаћа; госпођу Twist ионако не може да му наплати никада.

Ичвич је у Будимпешти имао стан, garsonjeru коју је издавао да би од rente finansirao своја путовања; откад је пала гвоздена завеса, надокнађивао је оно што за време komunistичке затворености није могао да види. Мада оно исто, вероватно, више није постојало. Запад je имаo смисла само у односу на Исток.

Сада привремено (?) живи у Ичвичевом стану; док је он у Londonu.

– Чуваш ли кућу? – питао ју је преко telefona, строго, konzervativно.

– А што? – зевнула је Беба Бабић, буновна сва.

– Не брини, појешћу их – насмејала сe девојка која је у таквим verbalним situaciјама још увек била несигурна, збуњена разликом у годинама. (Петнаест за Ичвича.) – И какав је London?

– Црвено-црн. Као AC Milan.

– Који, бре, Милан?

– Па добро. А има ли нешто сем fudbala?

– Има свашта. Mekdonalds, picerije, pab до paba...

– А нешто онако, шта ја знам, као manastirи, gondole?

– А то? Како да не. Taksi. Иду као gondole. Мали milion црних сандука, као да је non stop сахрана неког гузоње.

– Не зезај. Ипак си нешто видео. Нешто од Bitlsa, или muzej...

– Пусти, muzej ме britanски сјебао скроз.

– А како изгледа?

– Страшно. Не могу да ходам. Ноге као у слона.

– Рекла сам ти да понесеш неке лаке cipele.

– Ма и бос бих оћопавио кроз те силне векове.

– Али видео си нешто занимљиво?

– Мало па ништа. Кроз Egipat сaм прохујао као patrola. Зауставих се код centralног eksponata. Sarkofag од papagajских гована сушених на месечини. Вечно пребивалиште faraoна Mamlaza Петкомадругог који је владао пре подне. То смо учили из povijesti. Histery.

Одржао је кикот-pauzu за Бебу Бабић, затим је наставио.

– Има ли нешто и о нама Србима?

– Наравно. Kodex “Лаж”, извезен од киселих жвала. У њему је сачувана eruditна sevdalinka коју пева hor “Lavor”.

– А даље? Дај још неки податак.

– Има пуна капа, али не смем, овако преко telefona.

– А зашто?

– Прислушкују.

– Ко прислушкује? И кога?

– А ко прислушкује?