Љубав
Љубав је за Ичвича представљала lingvistiчке probleme. Прва жена у његовом животу била је Mađarица. У њеном језику за љубав постоје две различите речи, од којих једна – szeretet – означава оно о чему попови проповедају, а друга – szerelem – оно што се у krevetu ради.
А да љубав није просто sinteza тих sinonima, Ичвич је знао из језичког искуства.
Mađarици је, оној првој, а после ње свим својим Mađarицама, све време брбљао и тепао, али када је први пут пипнуо Српкињу, Тању, ћерку diplomate из југословенске ambasade у Будимпешти, онемео је. Оне речи које је требало да јој каже, а каквима га је она обасула, знао је из детињства. Њих говори мајка своме чеду када га мази, а не мушакрац жени када је обара и својим челичним бедрима разваљује њене бутине.
С друге стране, већина erotских речи на српском језику изазивала је у њему, такође кроз језичко памћење из детињства, нелагодне fizioloшке asocijacije; палио се на пример, просто verbalно, на све mađarске изразе који значе “гуза”, док му је то на српском језику дозивало мисао на дечју задњицу, у неспосредном дослуху са “каком”.
– Hello, I love you, won’t you tell me your name? – урликнуо је у Tatraма наслов песме Džima Morisona и Doorsa када је пред улазом у bife skijашког motela у januaru 1976. налетео на девојку која тада још није била госпођа Twist.
Цупкала је и тресла са себе снег као брашно.
Није се изненадила. Погледала га је озбиљно као да су је питали да ли је болесник оздравио.
– Yes, I love you, too – рекла је. И она њега воли. Говорила је englески па Ичвич није све разумео. Девојка је то приметила, па да не буде сумње, одмах му се бацила у загрљај и онако влажна од снега, прилепила му је врели пољубац, негде испод ува.
Када ју је загрлио око паса, Ичвич је схватио да држи оно што је негде било прописано за њега. Није то била проста erotска пожуда или пријатност и допадање, него definitivни сусрет. Сусрет са оним што човек толико силно жели и очекује, да на испуњење, сујеверно, и не сме да мисли.
Био је тада, додуше, пијан од borovičke, али га први утсисак, раван откровењу, није преварио.
Провели су у Tatraма, у снегу, krevetu, згарљају, пиву и slovačkoj клековачи две безвремене недеље љубави. Као у сну, каже се.
За њих је, међутим, све било обрнуто.
Седамнаест година су после тога провели у сну, раздвојени, а њихова стварност био је онај заједнички трен у брдима, изнад света.
Ичвич се није skijao. У Tatre су га одвукли пријатељи са filmске akademije.
Наднетог над планином, будућа госпођа Twist угледала га је још из lanovke, а није скидала са њега поглед ни док је стајала у реду код станице francusког lifta који се пење до самог врха, далеко изнад облака у млечној магли.
Гужва је била велика. Skijаши опаљени блиским и оштрим планинским сунцем а по образу уштинути мразом, сви у sportским шушкавцима јарких и brutalних боја, газили су снег и храпав asfalt у тешким иizmaма као kosmonautи или болесни медведи. На рамену носили су “fišere” или скромније socijalistичке летве, а на глави смешне штрикане капе.
И док су сви јездили по падинама, Ичвич се усамљен забављао на брежуљку иза restorana. Пошто се изнад врха простирао сивкасто-бели бескрај, Ичвич је на тој узвишици изгледао као да јаши на кичми свемира.
Cilj његовог бављења на том врху никоме није био јасан. Неки су помислили да је залутао, али је ту претпоставку demantовала Ичвичева очита незаinteresованост за промену места.
Збуњивала је, такође, и његова garderoba. Био је, пре свега, гологлав. Косу му је чупао ветар, а повремено, када би ударио у њу залутали сунчев крак, међу праменовима би, попут иверја од стакла, блеснула кап отопљеног снега.
Најчудније је било, међутим, што није имао jakну или kaput, нити било шта adekvatно geografском положају и klimatским околностима. Носио је жућкаст somotски sako за који је тврдио да га је у Будимпешти изгубио poljskи глумац Danijel Olbriski, када је 1973. боравио у Mađarској на снимању filma Mikloša Jančoa Јагње небеско.
Ичвич се kaputa домогао преко Džeziке, kelnerице Džez kafea, која је раније радила у чувеном пештанском restoranu Maćaš pince, где је служила Danijela. Као и Ичвича, на истом месту, још раније, у avgustu 1971. године, када се он свукао из војске. Пешадијски bataljon Kečkemet.
Девојка из Londona, ano 1976. у Tatrама, први – и последњи – пут у земљи socijalistичког tabora, била је збуњена и мало уплашена. Није разумела ниједан од језика којима су људи око ње говорили, а ноћу је морала да тражи WC у ходнику, по мраку.
Нису јој били јасни ни основни односи у том свету, није видела границу између normalног и ekstremног, дозвољеног и забрањеног, могућег и немогућег. Чудила се што нигде не може да плати својим новцем за који је знала да је најбољи и најstabilнији на свету. Није волела невољне šverc-вожње малом планинском железницом која је уз стрмине трчала као коза, а kondukter је током целог пута ћеретао са mašinовођом. Није схватала зашто не сме да понесе вечеру горе у sobu и није разумела зашто у женском toaletu не ради вода па се мора сипати из kante.
Тако збуњена, није могла да замисли шта ради изнад њих онај младић у жутом kaputu. Можда је стража, неки specijalни осматрач? Праћен облаком дима cigarete као свештеник с кадеоницом, а и сам у облацима, повремено би устајао, извукао из džepa боцу и дизао је пред себе увис, да види колико се borovičke лоћка још у њој. Као жрец који приноси жртву, при чему наздравља директно богу.
А када је натегнуо са забаченом главом и flašом упереном у блиска небеса, личио је на anđeла са трубом.
Сасвим је разумљиво што се будућа госпођа Twist пред улазом bifea, када је Ичвич насрнуо на њу са “hello, I love you”, у првом тренутку уплашила. Али чим је погледала у његове очи дубоке као планинска језера, све јој је пукло. И гвоздена завеса и све недоумице око ње.
Осетила је да је пронађена, да ју је тај човек са врха препознао и да ће јој он рећи ко је она, куда је послата и зашто је дошла.