Uzalud je autor tragao za imenom budimpeshtanskog hotela u kojem je Laza Kostitj „nachisto prepisao” definitivnu verziju pesme Santa Marija della Salute.

Preturio je celu literaturu, ali bez rezultata konkretnijeg: svi znaju samo da je taj hotel bio u Budimpeshti. Imena mu nema nigde.

Oglas

Molim one koji znaju ime hotela u kojem je Laza Kostitj 3. juna 1909. odseo u Budimpeshti, da mi jave to kroz ikonu Pisma. Time bi ushli u red koautora i sudbonosno uplivisali razvoj radnje lanchane priche
Websajt-strori/PoslednjaSoba/Spomen-plocha,
a zahvalan bi im bio – autor.

*

Chekajutji odgovore na oglas, autor je pribegao privremenom zakljuchku da je u pitanju onaj hotel u kojem se Ichwich sastao s diklicom sa interneta.

*

Preostala su samo finansijska i organizaciona pitanja.

Ko da sponzorishe izradnju spomen-ploche i troshkove njenog postavljanja i svechanog otkrivanja?

Koja zemlja? Kostitjeva po kulturi matichna ili ona u kojoj se hotel sa poslednjom sobom nalazi? Jedna je u NATU, druga je van NATA.

Bi li bi ih Santa Maria della Salute mogla, kao svodovi venecijanske bazilike stubove, spojiti?

Da li bi se mogle, obe, kulturno oshosholjiti?

*

Samo, iz kule od slonovache nije mu se ishlo napolje chak ni zbog para, chak ni zbog Kostitja.

Odluku je suprotnu doneo on, i u kulu od slonovache josh se vishe zakljuchao on, i reshio da josh jedan cvet za dushu odneguje on.

Da odreshi kesu. Koja, inache, nije bila puna.

Ali da troshkove za spomen-plochu, kompletno, ipak snese on.

*

Bome.

Chak je i kostime za glumce kupio iz svojih para.

Patrijarh Charnojevitj je igrao Lazu Kostitja kako sedi za stolom budimpeshtanskog hotela i ispisuje konachnu verziju svoje labudove pesme.

Kao shekspirovski anahronizam, u hotelskoj sobi 3. juna 1909. godine nalazio se televizor s velikim ekranom na kojem je ishao Ichwichev film o Veneciji. Uglavnom onaj o Lazi Kostitju, ali su blesnule i kocke na kojima je snimljena gospodja Twist.

Lenku Dundjerski je glumila prvakinja srpskog pozorishta u Madjarskoj Joakimka Vujitj. Poshto je Lenka 1909. bila odavno mrtva, pojavljivala se samo kao vizija definitivno inspirisanog pesnika.

Autor je tu scenu smislio tako da nejasna zhenska figura lebdi u okviru otvorenog prozora hotelske sobe kao da je zamotana u zavesu, a iza nje na tamnom nebu trepere zvezde, zhute kao lampice.

*

Dramatizova ilustracija trajala je sve dok patrijarh Charnojevitj, pishutji je, recituje Kostitjevu pesmu Santa Marija della Salute.

Tada ustaje, savija hartiju u stavlja je u koverat.

Uzima gitaru i peva autorovu pesmu Shta da ti kazhem josh.

Za vreme pesme, u poslednjoj sobi polako se gasi svetlo i na pozornicu se postepeno spushta mrak.

Josh malo zhmirkaju, zatim utrnu i zvezde u prozoru.

*

„Gledalishte, bre, upali gledalishte!”, shaputao je autor majstoru rasvete koji je, na sretju, upalio samo svetlo a ne gledalishte.

*

Poslednja soba, na pozornici, bila je prazna.

*

Publika nije znala shta sledi, ali su tada ushli ostali mesni glumci, Venclovitj, Ignjatovitj i Crnjanski, maskirani ovoga puta u predstavnike Zaduzhbine za postavljanje spomen-plocha u hotelskim sobama u kojima su pisane srpske pesme.

Autora kao predsednika Zaduzhbine igrao je Venclovitj, poshto je autor bio zauzet rasvetom.

Klanjajutji se pred stolom valjda seni Laze Kostitja, Venclovitj je okachio na zid spomen-plochu.

*

Sutradan su mesne srpske novine donele autorov izveshtaj o dogadjaju, a na televiziji u Ichwichevoj „Srpksoj panorami” plocha je bila i prikazana.