Мирослав Пантић

Новопазарски записи Дубровчанина Сима Будманија из 1734. године

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

1

Многобројни Дубровчани који су живели у Србији у стара времена, још од дана Стевана Немање, па до оних у које је ишчезла њихова Република, оставили су једва видљивог трага у култури те земље. Та околност може да изненади једино на први поглед; објашњење јој се налази лако и брзо. Сигурно је да су у несрећама које су тешко и дуго притискивале српску земљу погубљени многи спомени и да су ишчезла безбројна сећања; али је сигурно исто тако и да су Дубровчани долазили у Србију понајвише и у првом реду као трговци или каквим другим важним послом, и да су тек веома ретко и само по изузетку бивали и писци.

Стога се у дубровачким колонијама по Србији трговало много и грозничаво, и прикупљала су се и размењивала поверљива обавештења о политици, о ратовима, о стварима које су занимале цркву, али књижевног живота није у њима било. Остале су непознате културне иницијативе којима би овде Дубровчани били зачетници или које би они носили. Скоро би се с пуним поуздањем могло рећи да су се Дубровчани по животу који су у овим странама тада водили безмало у потпуности изједначавали с осталим хришћанским становништвом. За плодоносна значења њихове високе културе овде као да није било погодног тла.

Дубровачки mercatores који су боравили у Ужицу или Пожези, у Смедереву или Крушевцу, у Прокупљу или Нишу, долазили су тамо да купују и продају вуну, кожу или восак, а не да пишу књиге. Осим тегобне, а не ретко и опасне, сурове, па и крваве борбе за дукате, није у њиховој души преостајало места за друге бриге, ни воље за друкчије мисли. Занимљив и карактеристичан пример у том смислу могло би да пружи Прокупље, које је у XVII веку нагло избило у први ред међу дубровачким насеобинама у Србији; ситуација је иначе и другде била безмало у длаку истоветна. У Прокупљу је око средине 1672. године, када га је на пут за Цариград походио син песника Османа Мато Гундулић, било око петнаест хиљада душа, с колонијом Дубровчана и с њиховом црквом и свештеником, како је дубровачки патриције прецизно забележио у свом италијански вођеном путописном дневнику (Diario del viagio)^[1]. Ми са друге стране знамо да су међу њима уз трговце бивали учени фратри и "ећими" (лекари) и да су неки од ових и заувек остајали на маленом гробљу, крај "латинске" цркве^[2]. Енглески путописац доктор Едвард Браун разговарао је c тамошњим свештеником Дубровчана на латинском, "који језик мало ко зна у овим крајевима", и пријатно изненађен даровао му је том приликом књигу Manuductio ad caelum^[3], за коју бисмо тешко могли рећи да је доброга капелана привела небу, али је зато сасвим извесно да га није одвела литератури.

Понеки Дубровчани, пролазећи старим и вековима истим путевима, остављали су у српским странама успомене једне нарочите врсте. Из радозналости, или као побожни поклоници, они су залазили у православне манастире и цркве, не ретко вођени жељом да се помоле Богу по обреду "старе вере", или с потребом да се дотакну светих и надалеко поштованих старих мошти или да затраже помоћи од чудотворних икона. Морали су се тада наћи и пред фрескама, које су им изазивале најразличитија осећања. Гдекад нису могли одолети искушењу да учине некако трајнијом своју кратку присутност на одређеним местима и уписивали су се по зидовима, не устежући се да оштрим предметима загребу у саме фреске, како су виђали да чине и православни верници, чак и сами калуђери, па и они с највишим чиновима. Скромнији су се задовољавали и пуким потписима: у древној цркви св. Ваведења у Липљану, на Косову, уписали су своја имена 1750. и 1759. године пучани из града светога Влаха Мато Миличић (Mateo Milicich), Божо Глунчић (Natale Gluncich), Мато Казилари (Mateus Casilari). Господи се међутим пристојало нешто више: гласовити дубровачки дипломата Владислав Бућа, који је 1696. свратио у цркву св. Николе у Никољцу, код Бијелог Поља, оставио је угребану, с леве стране западних врата, читаву своју посетницу: Vladislavo Bucia 1696 di Ragusa ambasatore^[4].

Из те доста суморне опште слике издваја се унеколико средишни српски град, Београд. У њему је 1552. године Тројан Гундулић "от великаго града Дубровника", у ствари трговац и берберин, и ванбрачни син дубровачког властелина из славне породице, организовао штампање познатог Четворојеванђеља, прве београдске штампане књиге, намењене православном свету. Када се "преставио" кнез Радиша Дмитровић, који је претходно био "написао" ту "душеспаснују књигу Четвороблаговјестије" и саставио "слова на типарех", али њено штампање није довршио, Гундулић је пренео "сије форми" у Београд ("в дом мој") и ту ствар довео до краја. "Почех и сврших сију светују душеспаснују книгу глаголајемују Тетројевангељ" – писао је он с разумљивим поносом у поговору – "от богоданога именија не поштедех, ни тијелу мојему покој дах, дондеже придох до свршенија дјелу". Помоћника је он себи нашао у јеромонаху и штампару Мардарију, "от монастира глаголајемаго Мркшина црква иже јест близ Черније Гори"^[5]. Тако је благодарећи сусрету и сарадњи неколицине људи из разних наших крајева и чак из разних верских целина остварено ово богоугодно и културно дело, чији су поводи и мотиви, међутим, исто тако не мање меркантилни^[6]. Шест деценија доцније, у истој тој трговачкој и дубровачкој четврти Београда довршио је једно своје дело исусовац и мисионар Бартул Кашић, који је рођењем био додуше са Пага, али је животом и радом бар толико био и Дубровчанин. Како сам сведочи, он је "у србскому Биограду" написао "овијем нашијем словинскијем језиком" биографију свете мученице Јустине "на дан исти ње светковине у годиште 1619", а после ју је уврстио у своју књигу Перивој од дјевства или животи од дјевица словинскијем језиком из талијанскога језика написан, штампану у Венецији 1628. године.

Временом се из те опште слике све брже почео издвајати још и Нови Пазар.

Нови Пазар није град далеке прошлости и по старини не може се мерити с већином осталих градова у српској земљи; он није постојао у средњем веку и не памти Немањиће. Њега је засновао славни турски војсковођа Иса-бег Исхаковић тек у турско доба, "негде између 1456. год., када су Турци освојили стари Рас са његовим Трговиштем, и 1461. год., када се први пут помиње у документима као нови турски трг (Јени Пазар), неколико километара од старог трга ниже уз реку Рашку"^[7]. Захваљујући своме положају и стецишту оновремених путева који су водили преко њега, или се раскрштали у њему, он је брзо постао јако трговачко средиште, у које пристижу пословни људи и путници са многих страна света. То му је омогућило да се нагло развије и да за кратко време достигне, а често и да престигне многе старе градове, којима прилике у промењеним временима нису више биле склоне. Турци који су га саградили и који су га држали дали су му свој несумњиви печат и по многим својим одликама то је био прави оријентални град. Али је у њему било и прилично хришћанског света: њега су чинили српски домороци, затим на дуже или краће време настањени трговци из других крајева и пролазници. Тако је у њему живело напоредо или се на махове преплитало и укрштало више цивилизација, свака са својим обичајима и својим начином живота, својим народима и често и са својим језицима^[8].

У том граду од самог почетка настанили су се и Дубровчани; када их је било свуда по Балкану, нису могли изостати ни овде, где се лако и јевтино могла набавити сва онда веома цењена и тражена роба, нарочито вуна са Косова која је препродајом на Западу доносила уносне добитке. Ту су они одмах образовали своју колонију, кад бројнију, кад сведену на неколико храбрих и постојаних појединаца, али увек жилаву, чврсту, упорну. Потпомогнути повластицама и под трајном заштитом своје Републике, они су спретно користили сваку могућност која им се нудила и сваки тренутак мирног и безбедног пословања, који су им остављали чести ратови, лако променљиве ћуди турских моћника и безбројне друге неповољне околности живота. "Ово се мјесто налази на свакој страници трговачке повијести дубровачке", – речено је једном лепо, а осим тога и тачно^[9].

У богатој путописној литератури коју у шеснаестом и седамнаестом веку публикују поједини радознали странци после својих пролазака кроз наше крајеве бројна су и сећања на ондашњи Нови Пазар. Обично стварна, мада у понечему и неизбежно претерана, та сећања чувају драгоцене појединости о живом и напредном граду на реци Рашки^[10]. У њима сваки час промичу и вести о Дубровчанима с којима су се страни путници овде сретали. Али и Дубровчани сами имају забележених сећања о Новом Пазару. Већ је дубровачки летописац Лукаревић споменуо у свом Обилном изводу из дубровачких анала (Copioso ristretto de gli annali di Rausa), штампаном 1605, оснивање тог града и "Есе Маћедонца" – како он назива Иса-бега Исхаковића, његовог оснивача. Највише су ипак о Новом Пазару говорили и писали дубровачки поклисари, који су поред трговаца и његови најчешћи гости: на свом мучном путу за Цариград они редовно одседају у њему, не само да отпочину и прикупе снаге за даље напоре, већ и да уреде многе ствари међу суграђанима и разреше њихове спорове. Дочекивани с великом поштом и нарочито свечано, они су ту остајали и по више дана, што је било довољно да понесу и дубље, а не само брзе и површне утиске. Песник Јакета Палмотић, који је овде пролазио као "поклисар харача", с другим песником, Николицом Бунићeм, и био сјајно дочекан, описао је те тренутке у свом великом епосу Дубровник поновљен^[11]. Други су Дубровчани о својим боравцима у Новом Пазару правили дневничке записе или су значајна обавештења уносили у службене извештаје. Већ споменути Мато Гундулић, који је у Нови Пазар стигао 9. јуна 1672, нашао је да је то "велики град у краљевству Србије", да броји ништа мање од двадесетак хиљада душа и да је у њему колонија његових Дубровчана са приближно две стотине људи и са властитом црквом^[12]. Сасвим је супротна слика о Новом Пазару у извештају Марина Кабужића, начињена само три деценије касније ("ово мјесто би некада гласовита варош у Леванту, а сада је ништа; гдје бјеше двадесет тисућа кућа, нема више од три стотине")^[13]. У међувремену су ту били ратови 1689. и 1690. године, и град су освајали, а потом га напуштали, и палили, и разарали, српски устаници, у који су затим поново улазили Турци. Никола Бошковић, један од многих Дубровчана који су дотле живо трговали у Новом Пазару и који су се од страхота војне морали спасавати бекством, писао јe доцније о манастирима и црквама старе Рашке, па разуме се и онима око Новога Пазара, које је гледао у некадашњем сјају, а упамтио их је и у потоњој беди^[14].

Почетком четврте деценије XVIII века опет један Дубровчанин увео је Нови Пазар у историју наше лексикографије, а у неку руку и у историју наше књижевности. Тај догађај збио се изненадно и у пуној тишини, а и данас се још о њему зна сасвим мало, или се чак и не зна ништа. Дубровчанин о коме је реч звао се Симо Будмани и припадао је скромним слојевима грађанског друштва. У Новоме Пазару је он 1734. године бележио речи и говорне обрте, народне изреке и пословице, а уз то и неке краће текстове из усмених казивања. Своје записе правио је за лично задовољство и без икаквих амбиција; сигурно му тада ни на памет није падало да би их ваљало штампати и оставио их је зато у рукопису. Ипак су они били од ширег и општијег значаја, а и до данас су задржали неке неоспорне вредности.

2

О облику који је својим записима дао Симо Будмани и о обиму који су они коначно досегли ми не можемо имати до краја јасну представу; њихов изворни рукопис није до нас дошао. Срећна је околност међутим што је њега, још за Будманијева живота, у руке добио познати дубровачки ерудита и писац Иван Марија Матијашевић, јер га је то у ствари и спасло.

Матијашевић је био прави полихистор, какве је још једино XVIII столеће могло да створи: писао је и издавао побожне књиге и песме, радио је биографије дубровачких писаца и сакупљао је њихова дела; занимао се усменом књижевношћу и бележио је народне песме, правио је речнике и исписивао лексикографску грађу, прибрао је огромну количину вести о историји дубровачке цркве и трагао за документима и сваковрсним другим споменицима из прошлости. Матијашевић је нашу културу задужио и једним знаменитим зборником народне поезије, који је начинио из старих и новијих бележења и коме је додао и властите записе. Тај је зборник настао 1758, а Матијашевић га је назвао Попијевке словинске, мада је он познатији под неадекватним називом Рукопис Мале 6pаћe, који му је дао Валтазар Богишић, јер се он дуго чувао доиста у библиотеци фрањевачког манастира у Дубровнику^[15]. У том зборнику нису само народне песме; на исти начин Матијашевић је сачинио и збирку народних пословица (Проричја словинска), коју је такође придодао овом волуминозном рукопису^[16]. Али су ту места добили и разноврсни други текстови; обилни исписи – или како Матијашевић каже: Особци – из црквених проповеди дум Ђура Гризића и из никада објављеног, мада за штампу припремљеног превода Новога завјета на наш језик од Дубровчанина Стијепа Русића, преписи неких приватних писама, један италијанско-словенско-руски речник самога Ивана Марије Матијашевића израђен уз помоћ православног свештеника Јована Младеновића (Giovanni Mladinovich), c којим је путовао 1751. године и с којим се тада и спријатељио, иако су припадали двема црквама, не баш увек најбоље расположеним међусобно^[17] и још доста друге лексикографске грађе.

У овој последњој нашли су се и записи Сима Будманија. Њима је Матијашевић – који је, крај свега, био и веома ревносни исусовац – испод неизбежног гесла језуитског реда AMDG (Ad maiorem Dei gloriam) ставио наслов делом на италијанском, делом на нашем језику Adi 8 Marzo 1734 у Новому Пазару г. Симо Будмани накупи тер исписа. Додао је уз то, са стране, и назнаку о времену када је сам овим послом био забављен: Приписано у Дубров[ник]у г[одишта] г[осподиновог] 1758. Матијашевић је Будманијев спис "приписао" на странама 415–419. и, после краће празнине, на 421–423, све у по два ступца, осим на страни 419, где је само један стубац. Речи и фразе, а при крају и пословице и омање текстове, писао је не водећи рачуна о редоследу, алфабетском или каквом другом. Најпре је њихово значење било исказано италијанским језиком, а онда је, иза знака једнакости, долазила одговарајућа наша реч или реченица. Када су били дужи, текстови нису превођени, него су једино у продужетку исписиване из њих одабране речи и фразе у италијанској верзији и њихова објашњења на српском језику.

Не види се ни по чему да ли је Будманијев спис овде верно и дословно пренет или је Матијашевић из њега извадио речи и реченице које су га занимале лично, као лексикографа. Није искључено да је дело имало друкчији вид и да се чак састојало од целовитијих текстова, а да га је дубровачки ерудита претворио у лексикографску грађу. Тако је он поступио с Гризићевим проповедима и с Русићевим преводом Новога завјета, али је чинио то и иначе, подражавајући и у томе свога стрица Ђура Матијашевића, који је и сам спремао један речник и на исти начин исписао, између осталог, и комедије Марина Држића.

Симо Будмани и његово дело спомињани су за последњих стотину година понегде у литератури, а и речи из његових записа коришћене су у извесној мери, додуше више него скромној. Најранији је њихов спомен начињен у књизи Народне пјесме из старијих, највише приморских записа Валтазара Богишића, која је у издању Српског ученог друштва штампана 1878. године. Како је Богишић у њој објавио народне песме из рукописа Попијевке словинске, морао је, описујући тај свој извор и назначујући најкраће његову садржину, доћи и на Будманијев спис. Поменуо га је укратко и на начин сасвим непрецизан, који показује уз то да га је тек овлашно загледао; "на стр. 416–419" – вели Богишић – [налази се] "списак ријечи сакупљених у Новом Пазару једним трговцем дубровачким (Будмани) "г. 17... "

Већ наредне године Будманијево име поново се среће у научној литератури, и опет лексикографској, али сада у вези с другим неким његовим радом. Набрајајући, у одељку Моја помагала, претходна дела из којих је црпао грађу за Југославенски именик биља (Загреб, 1879), Богослав Шулек је приказао и један рукописни ботанички речник истога Ивана Марије Матијашевића из Дубровника. Наслов је том речнику био на италијанском језику, Erbario italiano-illirico cioи nomi di erbe, fruttici, alberi e di alcuni altri semplici alla medicina appartenenti raccolti di varii testi, а садржину су му представљали Матијашевићеви исписи из више разних лексикографских дела, које је дубровачки ерудита распоредио по ступцима. "У четвртом ступцу су хрватске риечи" – објаснио је Шулек – "што јих изписа С. Будмани, конзул дубровачке републике у Сарајеву, око год. 1730 из старе талијанске Matthiol-ове ботанике, коју је нашао у фрањевачком самостану у Крешеву; и овај именик полиеже дакле барем из 17 виека". Судбина тог Будманијевог рукописа, насталог у Крешеву око 1730, није више позната, а ништа се не зна ни о томе да је Будмани у то време био "конзул дубровачке републике у Сарајеву". Али је у Босну он доиста одлазио по пословима Републике и могао је једном таквом приликом у Крешеву начинити преписе "из старе талијанске Матиолове ботанике", за које се после такође заинтересовао најшире радознали Иван Марија Матијашевић.

Новопазарски записи Сима Будманија ушли су, са својом лексичком грађом, и у велики Рјечник хрватскога или српскога језика, као што је и било сасвим природно. Њих је морао запазити већ зачетник тог историјског речника, Ђуро Даничић; српски филолог је из рукописа Попијевке словинске, у коме су се они налазили, издавао старе пословице, Проричја словинска, па би било право чудо да му промакне Будманијево дело, које је само мало даље у истом рукопису. Највероватније је да је сам Даничић започео и исписивање речи из Будманијевих записа; у Попису књига u рукописа употребљених за рјечник, који је придодат шестом делу Рјечника, није за те записе назначено да их је први употребио Перо Будмани, као што је чињено иначе када је то био случај. Од Даничића можда потиче и кратка назнака о Будманијевом делу, увоштена у исти Попис и у понечему недовољно тачна: "Будмани С(имо). Од њега има рукопис из год. 1759. у којем се преводе неке талијанске ријечи на наш језик. Види о томе Дубровчанину у Б. Шулека им. XVII." Па опет, Даничић није у Рјечник уносио речи из записа Сима Будманија; није то стигао или није тим речима поклонио вере. Њих је у Рјечник стао да увршћује тек Перо Будмани, коме је, узгред речено, Симо Будмани и један од предака; и он их, међутим, није уводио одмах по преузимању рада на Рјечнику, то јест од слова D, већ тек накнадно, од речи E r а k, како би се сада рекло. Од тада се речи које је Симо Будмани бележио у Новом Пазару 1734. године срећу на одговарајућим местима у свим свескама Рјечника, све до завршне, која је угледала света тек недавно.

Упркос томе, Будманијево дело остало је незапажено, чак и у науци која се бави речницима. О њему нема ни помена у историјским прегледима наше лексикографије^[18], а не бележе га ни радови специјално посвећени старим дубровачким речницима, заосталим иза својих аутора у ретким и често заборављеним рукописима^[19]. У томе има извесне неправде; можда би она била мања, а свакако би било и од неке користи, ако бисмо то дело и његовог аутора упознали ближе.

3

Симо Будмани изданак је дубровачке породице која првобитно није била градска, већ је своје порекло водила из једног села у Конавлима, из Плочица^[20]. Сличне почетке имале су и многе друге грађанске породице које су у Дубровнику у XVIII веку дошле до неког угледа и гласа. Сишавши у град, њихови родоначелници полазили су са најниже тачке на друштвеној лествици; они који су успевали у тешкој животној борби пели су се навише, ретко кад брзо, много чешће поступно, али су на крају столећа своје породице ипак довели до водећих слојева дубровачког грађанства. У породичној традицији одржавало се уверење да су "Будмани живјели у граду још прије велике трешње од г. 1667" и да је "најстарији члан породице био здур (војник од кнежеве страже)"^[21]. Можда је такво уверење било и тачно, мада је очигледно да су Будмани неке ствари заборавили, а неке измешали и испретурали, па су њихова сећања о прошлости породице недовољно поуздана, а понегде су чак у очитом раскораку с чињеницама.

У сваком случају најпре се од дубровачких Будманија запажа у архивским списима извесни Ђуро, који је у граду живео последњих деценија XVII века; не зна се чиме се бавио, али је лако могао бити и здур, као и толики други Конављани. Његов син Никола био је међутим берберин, дакле већ занатлија, а и оженио се према своме стању Ником, ћерком Ловра кројача. Један анонимни спис о дубровачким грађанима који су одлуком владе уврштени у братовштину, а то ће рећи и у друштвени слој, такозваних лазарина^[22], казује додуше да је Никола био златар (esso Nicollo era orefiсе), а и у породици самој спомињало се да су потомци најстаријег Будманија били златари^[23]. Архивски документи су ипак категорични, и то у другом смислу: у њима се Никола Будмани редовно спомиње као берберин (barbitonsor).

Никола Будмани, који је умро пре 1730. године, и његова Ника, која га је дуго, и све до 23. јула 1763, надживела као удовица, имали су шесторицу синова: Ђура (рођеног 30. јануара 1690), Ловра (рођ. 29. фебруара 1692), Франа (рођ. 4. маја 1695), Антуна (pot). 23. новембра 1697), Петра (рођ. 17. септембра 1700) и Сима (рођ. 1. септембра 1703)^[24]. Овај последњи је наш писац и он је 1734. године био у Новом Пазару, где је бележио речи и правио своје записе.

Са синовима Николе Будманија ова породица остварила је први већи друштвени успон. Двојица су се од њих при томе ослонила на цркву, у чије су редове ступила већ у раној младости: најстарији Ђуро постао је свештеник и у седамдесет петој години умро 29. новембра 1764. као капелан монахиња Свете Кларе^[25]; претпоследњи, Петар, такође је био свештеник, али се необично истакао својим ревносним радом и ученошћу, а одликовао се и угодном природом, па су га дубровачка господа, у којој је имао много пријатеља, предложила, а папа Бенедикт XIV га је именовао, за бискупа стонског 1752. године, што је остао све до смрти, 29. новембра 1764. године^[26]. Породичну линију продужио је једино Ловро, други по реду Николин син, коме је подсмешљивост његових суграђана додала надимак Б о б м а л и или Б о б и ц а, сигурно због невеликог његовог раста^[27]. Он се кроз живот пробијао дуго и мукотрпно, али су те муке на крају биле крунисане успехом. Почео је као трговац који послује с туђим капиталом, а своје је дане окончао 17. августа 1769. као имућан и угледан грађанин из реда лазарина^[28]. Немирне 1718. године он је у Драчу, одакле 16. јула јавља да је у великом страху – млетачка војска је тада под Баром – журно укрцао робу на тартану некога Бокеља^[29]. Женидба Аницом, ћерком Ивана Вицковог Орезе, која му је донела мираз од две хиљаде дуката^[30], колико му је, с једне стране, олакшала да пође корак даље у друштвеном погледу, толико је, с друге, значила да је на том путу он већ тада био прилично одмакао. Крстарећи Балканом, како га је где одводила трговина којом се бавио, он је, на разним странама, упознавао крајеве, људе и обичаје, и стицао је поступно голему животну мудрост: 1722–1723. био је у Новом Пазару, а већ 1724. у Рушчуку, одакле је дотерао восак; 1726. он је у Влашкој где опет купује восак, а наредне, 1727. године, долази из Ниша "са бивољим кожама, воском и вучјим кожама"; 1729. је у Видину, затим 1730, 1732–1733. и 1736. у Новом Пазару, 1740. у Прокупљу, а 1749. поново у Новом Пазару^[31]. Та његова мудрост и то животно искуство нису остали незапажени и њих је убрзо почела да користи дубровачка господа за потребе своје државе: јуна 1729, на пример, упутила су га у Столац, Мостар и Сарајево са задатком да обазриво извиди, тобож као трговац и приватна личност, а у ствари за Републику, да ли се учинило нешто на остварењу Портине одлуке о затварању новонасталих лука ("скала") у Херцег-Новом, Рисну, Макарској, Габели и Омишу, толико штетних по дубровачку трговину^[32]. Такве дужности повераване су му и касније, у више наврата: једну је добио почетком 1757, када је одаслан у турску Албанију, заједно са Хаџи-Абу Бећир-агом, капичи-башом, и с дубровачким драгоманом Ђурићем, да се побрину да буду кажњени Улцињани који су претходног лета упадали на дубровачку територију и залетали се у Груж, и тамо пленили поданике Републике и чинили знатне штете, а уз то и да се Турцима наложи да по трговини долазе само у Цавтат, Слано и Трстеник, а не и другде по дубровачкој држави^[33]. Најдуже и најчешће Ловро Будмани боравио је у Новом Пазару; тргујући у том месту, он је повремено долазио у сукобе са својим суграђанима, као што је и неизбежно, одржавао тесне везе с турским властима, што је за њега било од користи, и обавештавао дубровачке власти о поверљивим стварима, што је осећао као своју дужност^[34]. Као успешног трговца и, што је за њу било од још већег значаја, као човека непосредно заслужног за државу, дубровачка влада одликовала је Будманија увођењем у ред дубровачких лазарина, 1765. године; то је додуше изазвало срџбу и завист код многих његових суграђана, али је његовој породици донело велики углед у друштву и омогућило јој да се доцније, са потомцима Ловровим, вине још више ^[35]. Од њега до великог филолога и потоњег редактора Рјечника хрватскога или српског језика тече права породична линија, али овде нема више потребе да је даље пратимо ^[36]; довољно је једино подсетити да је Ловро рођени, а за више од десет година старији, брат нашега Сима Будманија.

Симо Будмани није у животу деловао тако успешно, а није имао ни толико среће. Он је припадао оној врсти људи који проживе свој век тихо и готово неприметно, без знатнијих догађаја, без потреса и бура, и који не оставе много трага о себи, ни у сећањима савременика, ни у срцима пријатеља. Мало о њему говоре чак и писани документи.

Образовање му је без сумње било осредње, какво су имали и други дубровачки трговци његовог социјалног реда. Стекао га је једино у дубровачким школама и после, личном муком и трудом, у животу; уопште није сигурно ни да је учење окончао у дубровачкој гимназији, коју су онда држали језуити. Рано је морао поћи изван града, да се упућује у трговачки занат и да затим у њему прави прве кораке. И једно и друго, чинио је, изгледа, под окриљем и под заштитом старијег брата Ловра. Тако се можда најлакше и даде протумачити вест да је 1730, када је иначе био у двадесет и седмој години, у Крешеву, исписивао ботаничке речи из Матиолове књиге: његов брат Ловро баш је у то време путовао у Сарајево, по државном послу. Искључено је, међутим, да се Симо тада налазио на дужности конзула своје Републике у главном граду Босне. Нико ништа не зна да је таквог звања тада и било; још мање је познато да би га имао млади и још сасвим неискусни Симо Будмани.

И Симово бављење у Новом Пазару 1734. године, када је бележио речи и ослушкивао народна казивања, морало је бити у вези с његовим братом Ловром и пословима које је обављао с њим или за њега. Тај град је он упознао између две његове катастрофе: једна је била протутњала 1731, "када је потоп однео девет мостова и тридесет шест кућа, а безброј њива и ливада разорио" ^[37]; друга се тек спремала: 1737. године Нови Пазар је постао поприште ратних сукоба између аустријских трупа и српских устаника на једној страни, а на другој, турске војске која се бранила а затим, с исто толико жестине и огорчења, и љуто светила. Дубровачке трговце су ратна збивања разјурила из Новог Пазара: пред њима су се они, увек обазриви и најбоље обавештени, обично склањали благовремено и у безбедности чекали да опасност прође и да се прилике опет среде.

Када се то догодило, Симо Будмани је поново кренуо старим путевима; знамо да је 1740. стигао из Прокупља с једном већом количином бивољих кожа^[38]. Отприлике у то време он је, следећи и у томе пример старијег брата Ловра, почео да за своју владу обавља задатке поверљивог карактера. Прву такву мисију добио је фебруара 1741. године, када је сенат одлучио да га пошаље у Цариград, у друштву са још једним Дубровчанином и грађанином такође, Крстом Башићем, па им је већ почетком марта Мало вијеће одредило путне трошкове^[39]. Требало је да они однесу у Цариград и предају поклисарима Дубровачке Републике новац за харач, тканине и вазе за поклоне турским достојанственицима, као и важна писма и државне документе од значаја^[40]. За обезбеђење тог скупоценог терета сенат им је дао и нарочите пратиоце, а задатак је учинио још сложенијим што је Будманију и Башићу наложио да се уз пут, у Новом Пазару, до детаља обавесте о многим новчаним наметима које заповедник тог града Ферхатовић. неоправдано удара дубровачким трговцима и тако их само растерује отуда^[41]. Будмани се морао показати достојним деликатне мисије коју је обављао, што се види и из чињенице да му је убрзо после повратка у град, поверена и друга, исто толико значајна. Почетком септембра те године влада га је упутила капетану Стоца Исмаил-бегу да од њега, што лепим речима и ласкањем, што уз помоћ дарова и обећања, прибави документе, којима би она подупрла давнашња права своје трговачке луке, а оспорила права недавно отворене конкурентске луке у Херцег-Новом^[42]. Дубровчанину је и тај дипломатски задатак пошао од руке и влада му је, уз нове налоге, 13. септембра, исказивала своје задовољство оним што је дотле успео да сврши^[43].

Симо Будмани је имао пуних педесет година када је одлучио да заснује породицу; ни његова изабраница није била много млађа: Лукреција Богашиновић, кћи пропалог државног службеника, а после трговца у Новом Пазару Франа Богашиновића, била је тада у четрдесет и трећој. Њихов брак, који је склопљен 16. септембра 1753. у дому Франа Богашиновића^[44], темељен је, по свему судећи, на обостраном рачуну и на материјалним разлозима: Симо Будмани, који је упркос свим напорима и годинама проведеним ван Дубровника, остао сиромах као што је био на почетку, могао је у овој женидби назрети могућност да старост проживи лакше. Породица Богашиновић је 1710. године, услед мањка у житници и банкрота – познатих у дубровачкој држави као "случај Богашини"^[45], – доживела крах, срамоту и понижење, и тешку материјалну беду, али се давно била опоравила од задобијених удараца, а Лукреција је још, захваљујући наслеђима са разних страна, постала и сразмерно имућна и могла се сматрати врло добром, мада не више и младом, удавачом. Уз то, била је умна и образована, и потицала је из куће у којој је бављење књижевношћу представљало традицију. Њен дед је Петар Богашиновић, првобитно берберин, потом канцелар на Ластову и најпосле службеник дубровачке житнице, а стално и пасионирани, додуше и крајње недаровити песник; свој одужи спев Беча града обкружење од цара Мехмета u Кара-Мустафе, великога везијера он је штампао у Линцу и Падови 1685, а познат је у књижевности и по томе што је у Падови 1686. издао Седам салама покорнијех краља Давида од Стијепа Ђурђевића, којима је додао и разне свој побожне саставе. A њен стриц Тома Богашиновић, који је био учен лекар и гласовити дубровачки хирург, у младости је писао пригодне песме на латинском језику, истина искључиво у хвалу рођенога оца и његове поезије, и објављивао их је једино у књигама које је овај штампао^[46]. И сама Лукреција Богашиновић бавила се песништвом и била је једна од неколико песникиња које су се, безмало изненадно, појавиле у Дубровнику у XVIII веку^[47]. Од ње су остала три спева "на словинском језику", сва три побожна и рађена према Библији и сличним италијанским делима, Живот Тобијин (1763), Послух Абрама патријарке (пре 1764) и Очитовање Јозефа праведнога (1770), и један "пастирски разговор", дакле нека врста драме, Врху поређења Господи новог (1764). Ако би се смело судити по једном њеном портрету, којим чува њен лик из познијих година и који је радио познати класицистички сликар Кармело Ређо (Reggio), она је у младости била и доста лепа, а не само умна и образована жена^[48].

Па ипак, само би се романтици за вољу, али уистину без основа, могло претпостављати да је своја књижевна дела Лукреција Богашиновић радила уз подршку или на подстицај свога мужа. Већ и сама хронологија тих дела показује да је њима она била забављена пред крај свога живота са Симом Будманијем или тек пошто је постала удовица. Ни иначе не изгледа да је њу за мужа везивала нека особита љубав. Отмена и достојанствена, строга, силно биготна и поносна на своје порекло, она је морала са висине и с понешто презира гледати на Будманија, чија се породица управо с муком подизала из друштвених низина, који је у основи остао неуспели трговац и од кога, осим добре воље, у њихов заједнички живот није ушло много шта друго.

Давно после тога, уосталом, она је пред смрт, у опоруци, говорила неувијено и тоном у коме није тешко осетити сву његову сувоћу, како је Сима Будманија у ствари она издржавала. "Изјављујем да би се знала истина – казивала је она тада – да не поседујем ништа од свога мужа покојног Сима Будманија и да је он шта више живео од добара који сам донела у мираз или су ми припала у наслеђе, и да сам, без обзира на то, сва његова одела предала покојном господину Ловру Будманију, његовоме брату, и сину овога, господину Николи Будманију"^[49].

Не зна се да ли је Лукреција Богашиновић, враћајући одела свог мужа његовој родбини, у истој прилици покупила и предала и његове списе. Али то је могло бити врло лако. Када је Симо Будмани 2. августа 1764. умро, с једва навршеном шездесет првом годином^[50] и не остављајући деце за собом, прекинула се и последња веза која је песникињу везивала за њега. Не изгледа ни по чему да би она према његовом духовном наслеђу, невеликом и скромном, имала други однос од онога који је показала према његовим материјалним добрима, још мање бројним и још више сиротињским.

4

Новопазарски записи Сима Будманија, у облику који имају сада, представљају скуп разноврсне грађе, а не јединствено дело. Та грађа је претежно лексикографска; Будманијеве књижевне намере, ако их је уопште и било, нису више у њима приметне. Почетни њихов део заузима италијанско-српскохрватски речник, са преко шест стотина педесет речи и више од шездесет реченица и конверзационих обрта, исписаних у нереду и без тежње да се групишу на неки од могућих начина. У продужетку се непосредно и без прелаза надовезују краће и дуже засебне целине: народне пословице и изреке, којих има, када се окупе на једном месту, таман за омању збирку, а уз које долази и једна загонетка, и најпосле, окружена њима, три нешто дужа текста који представљају забележене примере народног реаговања на одређене појаве властитог живота и у којима се, чистим случајем, сачувало и неке литерарне лепоте.

Будманијеви саговорници, чију је реч он ослушкивао и записивао, били су српски домороци Новога Пазара, из породица настањених у њему од његовога заснивања или стицајем прилика доведених у њега касније. У више махова он њих и изричито назива Србима: када доноси њихову жалбу над тегобним животом у ропству (Lamenti di Serviani suditi de' Turchi), када саопштава њихове изјаве саучешћа у невољама (Condoglienze Serviane) или када у перо хвата како узвраћају на турске погрде управљене њиховим свецима (Quand'o i Turchi biasimano a i Serviani i loro santi,rispondono). Други пут су они за њега Грци, како у XVII и XVIII веку наши католици из Дубровника и уопште са Приморја често зову своју православну сабраћу: за бабљу суботу или бабину суботу он вели да је то субота у задушној недељи (in sessagesima) када "Грци" чине комеморацију мртвих. Али најчешће се средина у којој Симо Будмани прави своје забелешке види с довољно јасности у самоj грађи. Међу Србима онога времена, поробљеним, обесправљеним и зулумима толико пута доведеним до ивице очаја, једино је могла настати изрека, коjу је он унео у ове своје записе: Бог је дао Турцима царство, Латинима мудрост, a Власима да није шума празна. Забележена лексика много пута својим карактером такође упућује на ту средину: начело (frontispizio, facciata), синаксар, типик, храм, Варвара, Васиљ, бденија, деније, држат денију, нурија, архијереа, Ристос, игумен, нахија итд.

Али Симо Будмани је у Новом Пазару живео међу Дубровчанима, који су ту чинили трговачку колонију, некада бројнију, а некада опет сведену на неколико постојаних и храбрих појединаца. Њихово присуство очигледно је и у овим записима. Неке речи нашега језика Будмани jе од њих слушао у Новом Пазару и прибележио их је у облицима које су оне добиле у Дубровнику.

Гдекада и целе реченице несумњиво потичу отуда, чувајући не само дубровачке форме и дубровачки звук већ и тамошње локалитете. Таква је, на пример, она која на италијанском језику гласи: Ho preso la quarta parte a Breno, а на нашем: Четвртио сам у Жупи. Још више то долази до израза у реченичком примеру који Будмани дате за реч patria, односно дом, и у коме непознати Дубровчанин коjи му га је казивао опет није могао без свога града: У Дубровнику ми је дом. Уз реч lottare, gareggiare Симо Будмани је поред њиховог српскохрватског еквивалента ставио и упућивање на дубровачког песника у чијој се поезији оне налазе: борит се Ragnin. rasl. 402 24, натјецат се ibid. И доиста у збирци Пјесни разлике од Динка Рањине песма 402. у свом 24. стиху има обе назначене речи: натјечућ у пјесни борах се за обклад.

Лексички репертоар Будманијевих записа говори са своје стране исто тако много о амбијенту у коме су они настали, али и о намерама које је њихов аутор са њима имао. Тај Дубровчанин био је трговац, и то би се из његових записа морало закључити све и да није познато иначе, из његове биографије; људи међу којима се кретао и с којима је разговарао бавили су се истим занатом и њихова реч, као и сва њихова мисао безмало, плеле су се најчешће око посла који су радили; пратећи ту реч, Будмани је правио неку врсту практичног конверзационог речника за трговце у првом реду. Многе речи тичу се рачуна и рачунских операција, толико значајних у трговачкој свакодневици; њима заправо ови записи и почињу: суглава, састављање (somma), суглавит (sommare), низлог, низложење (conto o calcolo del computista), низложити, низлагати, разлагат (conteggiare), изложит се с кијем год (fare i conti), изложимо се (facciamo i conti) изложник, низложник, суглаеник (computista), изложење (finimento de conti). Али их има и даље, на разним местима: одложит (diffalcare), прuложит (aggiungere), разложење, разлагање (spartimenio di conti), одбијач (diffalcamento, sostrazione), узмножење (moltiplicatione); учинимо одбијач, одбимо (facciamo il diffalco), дај ми разлог од (dammi il conto di) разложник (raggionatore), разложење (raggionamento), разлог (conto), раздијелит, подијелит (dividere), двострук (doppio).

Непосредно из трговачког живота у ове су записе ушли низови других речи и реченица, које је Будмани свакодневно слушао, а сигурно, као трговац, и говорио. Такве су речи и реченице: четвртат (prender la quarta parte di frutto), имаш ми дат десет гроша у год, по четиpu гроша бреме, најам (merсеde), најамник (merсеnario), надница (giornata di lavoro), узео сам га на надницу, стојим на надницу, под надницу, настојник (fattore, sopraintendente, assistente), ујам (dazio di farina), под печатом непорушенијем (sotto sigillo intatto), превала (furia in vendere) товар на превалу (in furia) комора (bagaglio signorile), пртљажнина (bagaglio di vetturini), зобњица (cassone di grano), руфет (confraternita d'artisti). Ти трговци, и Симо Будмани међу њима, трговали су воском, кожама и вуном, па отуда овде и речи и појмови који су у вези с том робом или без којих она не бива: улиште, пресјед, суд од пчела, трмка (alveare), јагњило, место дје се овце јагње, јагњит, ојагњит, устројит, овит, ујаловит, почистит (castrare), штавити (conciare), штава (concia). Често су они, по злу и по добру, долазили пред судове, и то се овде лепо види, у лексици, као и у фразеологији; Будмани бележи речи као што су парница (causa, lite), пврица, пврница (luogo dove si fanno lе liti), пријети се, носит се c ким (litigare); отимат (diffendere la causa), ко пpu, ко ли отима (chi ha litigato, e chi diffeso), весија, васија (procuratore), одстојник, одвјетник, таоц, одвјетоник (ostaggio, mallevadore, piegio), оправдат се, одаприт се (giustificarsi), или фразе, какве су: јеcи, ли разабро парницу Петрову (sei stato а sentire la causa di Pietro), опадит једнога на права Бога (accusare uno ingiustamente), справите oвo на добре људе или прометати кроз закон (disputare della legge).

Ако би се пак поједине речи, разбацане у овим записима, на нарочит начин поређале или сложиле, добила би се из њих доста разговетна слика једне незаобилазне стране живота сваког трговца на Балкану у она времена; то су њихова путовања, са појавама и стварима које они том приликом виђају, на које наилазе или које се пред њих испречавају. Као у неком мозаику, из њих се склапа цела једна прича, понављана тада небројено пута у самој стварности. У њеном је средишту путник, а то је уједно и почетна реч у тако образованом следу. Кад би кренуо из Града, по потреби свога посла, он је ишао мучно и неудобно, спорим караваном, и ваљало му је много пута драгоцени товар посадит на коња (metter а cavallo) и одсадит с коња (lеvar dal cavallo). Није се смео ни надати да ће ићи спокојно и без опасности, и да ће свуда лако налазити пријеход (passaggio); напротив, чекали су га крш (disastrositа) и места пустошна или дивјачна и многи непроходи, и пут ломан (strada difficoltosa), а на њима, често, и рудине (colline o campi pietrosi), и кланац и врлет (luogo aspro), и јаз (fosso d'acqua), и слизано камење, слиз (luogo chе scivola), чак и пропас, хамбис (abisso); пред њим су се, или око њега, често налазили насип (terrapieno), шанац (steccato), шарампов (balloardo), табор (trinciera); бивао је приморан каткад прискочит склад (saltare il fosso), кретати се водотеком (per la strada dell'acqua), савлађивати опасне пресрти (erture), а могао је, наравно, и згријешит пут (sbagliare la strada) Наилазила су и разна друга искушења, страх (paura, pericolo) и погибија (perdizione), а јoш понајчешће многа noxapa (molti guastatori); некад им се одупирао огорчено – не придава се ни ножу, забележено је – али обичније је било да му није остајало ништа друго до измицат, одапињат (fuggire per paura) или баш и бијег, збијег, побјег (ritirare). На тим путовањима радознали путник, као што је то био Будјмани сам, морао се, свакако, распитивати о животу и о обичајима света међу који је долазио или с којим је извесно време живео. Тако је сазнавао имена празника и других особитих дана у хришћанском календару: срјетопосна недјеља (domenica laetare), урша (setuagesima), задушна (sessagesima), бијела (quinquagesima), четрдесетница, четрдесница (quaresima), велика пости, часни пости, четверипосту, (digiugno di quattro tempi), глуха недјеља (Domenica dеlla Passione), Богојављење (Epifania). Пратио је мене месечеве и учио њихове називе – мијена, младина, младеж (luna nuova), први крај (primo quarto), последњи крај (ultimo quarto), уштап (plenilunio), по уштапу (dopo il plenilunio), уфатјење (ecclisi della luna), уфатило се, мјесец се уфатио (si и ecclisata la luna). Имао је пуно прилика да слуша о порезима и осталим давањима, и да памти изразе у вези са њима и њихове многе и различите врсте: порез (tassa), порезати (tassare), намирит порез (pagare la tassa), разрезат порез (distribuire la tassa), дањак (dazio), путнина (pagamento per il viaggio), травнина (per l'erba), исписна (per la scrivania), главна (per testa), верижња (per catene). милостивна (per misericordia, elemosina), задушна (per l'anima), димна, димница (per fumo, cioe per casa), бродарина (per la barca). Могао је, тако исто, да се сусретне с личним именима и да уочи разлике у њиховим облицима у односу на оне које је носио од куће: Ћирко (Cirillo), Рогољан (Соrnеlio), Варвара (Barbara), Васиљ (Basilio), Недјељко (Domenico), Ерак (Eraclio), Драгје, Драгић (Carino), Cpједоје (Mercurio), Новак (Nunzio), да научи поздраве и друге фразе свакодневног саобраћања: многа вu љета (ad multos annos), благодарим вас, а затим и много шта друго: степен и врсте сродства (род, родбина, својбина), стране света, и сасвим специфичне термине писмености, песништва и уметности: начело (frontispizio, facciata), cuнакcap (calendario), типик; посланица (epistola), слово (lettera), словесан (letterato), сабор (concilio), соборничке књиге (libro de concili), прича (raconto), метнут у причу (metter in raconto), рјечит човјек, говорко, говоруша (eloquente), устоват, говорит, зборит (favellare), шута, тамаша (buffone), шега, посмијех (ludibrio), изобразит (figurare), исписат (dipingere), исписање (pittura). У једној забаченој реченици Будмани је, као на моменталном снимку, забележио и успутни сусрет с неким стећком: види се један мрамор, на колу је изображено љељена, цвијетја.

У наведеним примерима доста добро се огледа лексички репертоар Будманијевих новопазарских записа; много шире и даље од назначених области није он у њима ни ишао. Исто тако побројани примери показују и карактер његових записа, а и околности из којих су они произишли. Настанак тих записа био је више случајан, или бар узгредан: Будмани је речи записивао онако како су оне пред њега стизале, а није их нарочито тражио, и може се рећи да је њихов избор вршио живот сам с оним својим одсецима у којима се Дубровчанин повремено налазио.

Правећи ове записе, Будмани је неоспорно следио некаква своја лексикографска начела; она су била додуше скромна, а њихове је елементе он понео из дубровачке школе, коју је једино и учио. Осећао је, на пример, веома снажно велики значај синонима, и сваки час је уз одређене речи исписивао и друге, другачијег облика и звука, а истоветног значења. Таквих речи могло би се навести на прегршти: суглава – састављање, врснос – вриједнос, точак – самотек, ура – час, стовна – тестија – мурјела, згријешит – збркат, врстан –суврстан – вриједан, поћутјет – пожалит, нурија – поповина, племе – трага – подријетло, умријет – приставит се – починут, раздвојит – присјећ, прлити – палити, рођак – свој, пудит – испудит – изагнат – исћерат итд. Уз поједине речи наводио је њихове генитиве, када му се то учинило нужним: суврс –суврсти, дањак – дањка, бојазан – бојазни, пресрт – пресрти, ујам – ујма, пријеход – пријехода, борац –– борца, тулац – тулца, уровац – уровца, Ристос –Ристоса, уз речи као фис или тајба (negazione) додао је и њихове множине: фисови, тајбине. Гдекад је прилагао двојаке облике истих именица: низлог – низложење, разложење – разлагање, рогобор – рогоборство, хрлос – хрлина; гдекад је опет уз именице наводио из њих изведене глаголе: суглава – суглавит, прича – причати, низлог – низложити, потпомоћ – потпомоћи, или пак придеве: пакосник – пакосан, уљуднос – уљудан, крш –кршно, опаз – опазан, неподложнос – неподложан, часник – часни, помља – помљив, а гдекад је низао разне врсте речи настале из истог корена: хрлина, хрлос – хрло – хрли – хрлит; заслуга – заслужење–заслужит. Понегде је видео потребу да саопшти све степене поређења уз придеве (приступни – приступнији – најприступнији) или да уз именице у мушком роду (придворник) ставља напоредно и њихове облике женског рода (придворница). Посебну категорију у овим записима представљају речи супротних значења које је Будмани нашао у неколико махова: љуба (donna chе ama) – нељуба (chе non ama); почетак (principio) – дочетак (fine), опазан, (circospetto) – безопазан (incircospetto), устаоц (vigilante, diligente) – неустаоц, (poltrone, pigro).

Речи које је Симо Будмани забележио у Новом Пазару 1734. године задржале су свој неоспоран значај за историју српскога језика и за нашу лексикографију нарочито. То је збирка за коју знамо одакле потиче и за коју смо у пуној извесности када је настала, а та два податка немамо увек, и немамо чак често за друга слична дела из тих времена. Истина, све речи у њој нису и пореклом из овога дела ондашње Србије. Будмани је неке од њих чуо од саговорника који нису били родом одатле и који су их у сећању донели из својих крајева; неке су биле баш из његовог Дубровника. С друге стране, не изгледа да су све речи ових записа до краја аутентичне; за неке би се пре рекло да нису живеле у говору народа, већ да су начињене из потребе у круговима људи више или мање образованих и у урбаним срединама. На сву срећу, далеко највећи део своје збирке Будмани је ставио на хартију ослушкујући говор домаћег становништва у коме се сачувало тако много речи изворних по постању, драгоцених по старини, изврсних по лепоти.

Није се стога могло догодити да Будманијеви записи, иако никада нису објављени, иако их, затим, нико није проучио, избегну пажњи уредника великог Рјечника хрватскога или српскога језика. Од часа када су их они стали користити, ти су записи један од важнијих извора Рјечника, и у обрадама речи наведени су много пута, увек са ознаком S. Budmani, мало када на неки други начин^[51]; међутим када би уз то бивали и временски одређивани, давана је зачудо нетачна година 1759, уместо 1734, у којој су они доиста настали^[52].

Код великог броја речи Будманијеви новопазарски записи представљају у Рјечнику само једну потврду више за њихову дуготрајну употребу у ранијим вековима^[53]. Али одабирајући их, уредници Рјечника као да нису поступали до краја пажљиво, јер се лако може уочити низ речи за које се Будмани, као извор, у Рјечнику не спомиње, иако се и оне у његовим записима срећу^[54]. У понеким случајевима примери извађени из Будманија најстарији су што их је Рјечник уопште могао понудити^[55], а још много чешће они су и једини. Тако Рјечник хрватскога или српскога језика не помиње старије, а ни друге, примере употребе од оних из Будманијевих новопазарских записа за речи: говорко, хота (воља), искушан (искусан), исписна (новац што се плаћа ономе ко испише дуг пошто је плаћен), истресак (што остане кад се што истресе), нагрез (умножавање, расплођење), нагрезати, нескутан (недоcкутан), неусталац (лењивац), ноктојеђа, одсадити (скинути с коња), опртан (који се опире), осопче (оно што је коме особито, властито, своје), парица (место где се људи парбе), плостан (плосан), раздавушан (дарежљив), Рогољан (име), самознан (који зна без туђе помоћи), срешће (сусрет), стругар, суница (копље), шута (лакрдијаш), тајба. (порицање), туђоједац, уровац (међашњи камен), верижња, водотек, врвоходац (који хода по ужету). Исто тако има речи за чија су се појединачна или специфична значења једини примери нашли у Будманијевим записима; такве су речи год (баш, таман, ни више ни мање), изложити (свршити, уредити с ким рачуне), кус (топ)^[56], маја (талог од вина или cирћета), мртвице (пеге по телу), недосташан (спор), неприклонит, погнати се (посвадити се), посипак (песак за посипање), преврата (револуција), ракета (бомба)^[57], сумити се (заборавити, изгубити памет), васија (пуномоћник), забој (чврсто набијен насип).

Читалац тог најисцрпнијег натег историјског Рјечника који би ближе познавао Будманијеве лексичке записе из Новога Пазара с чуђењем мора запазити да су се његови уредници не једном о њих неоправдано оглушили, а тиме, разуме се, и непотребно огрешили. Тако за реч димница, која означава "порез што се плаћа (особито цркви) на дим, дакле на огњиште, на кућу, на породицу", они, као најстарији, наводе пример из Доситејевих Басана, а не примећују да њега има већ. Симо Будмани; за nрecрт("гдје се преваљује преко брда") они цитирају Вуков Рјечник, и наглашавају, штавише, да се "друге потврде није нашло никакве", а ипак се нашла једна у овим Будманијевим записима; за бјелоног позивају се на "једнога писца нашега времена", а исту реч даје далеко раније Будмани; бјежанију су они запазили у новија времена најпре код проте Матије Ненадовића, а могли су је наћи стотину година пре записану код Будманија; речи дробњак ("малено чељаде") и дочетак ("сврха, почетак") нашли су у списима Стијепа Русића из друге половине XVIII века, а обе је прибележио тридесетак година пре Русића његов суграђанин Симо Будмани; за реч правдина ("правица") пример су дали из Милићевићевог Поменика, иако је он знатно каснији од примера у Будманијевим записима, као што им је жежница ("угљара, угљеница") најпре пала у очи у Етнографском зборнику, из нашега доба, а било ју је и код Будманија, чак и с прецизним објашњењем ("luogo dove si fanno i carboni"). Исто тако њима су измакла из вида и нарочита значења неких речи о којима је обавештавао овај Дубровчанин, а они их нису имали: за придворник и придворница они немају значење "онај који понекад служи" (chi qualche vilta serve), за преслушник не знају да може значити и "шпијун, извештач" (spione, referendario"), за реч бекавац мислили су да значи само "тепавац", како су нашли у Белостенчевом речнику, а она је могла значити и почетника у рачуници ("abbaco de conti"), како је стајало у Будманијевим записима.

Понекад су уредници; Рјечника Будманијеве записе користили с резервама и примере из њих пропраћали својим оградама. Тако су поступили с речима одбојан у значењу "тврдоглав, упоран", лаг у значењу "јека", или подчељивати се са значењем "подсмевати се, ругати се", уз које су дописивали своје сумње: "не чини се доста поуздано", "није доста поуздано" и "је ли поуздано?". Лако може бити да је такво њихово неповерење у аутентичност појединих Будманијевих сведочења било узрок што у Рјечнику нема речи као што су Четверипости, четвртит (prender la quarta parte di frutto), непригнут, непригнутост, низложник, одвјетоник, превала (firia in vendere), притруса, примјера (adieziore) скопат једнога (dar adooso ad uno) уфатјење (ecclissi dеlla luna), урдупан (arrogante), усмјеха (imbroglio), врагомјешан (indiavolito), иако их иначе његови новопазарски записи садрже.

Уза све своје несигурности и местимичну недовољну поузданост, лексикографска бележења Сима Будманија у Новом Пазару 1734. године не представљају сувишан труд једног доконог трговца добрих намера, али и недовољне спреме за посао кога се латио, и нису остала бескорисна. У њима су записане многе речи нашега језика, од којих понеке први, а понеке и једини пут, а за друге су од заборава спасена значења о којима, без њих, једва да бисмо и слутили. Та околност свакако казује да се Будмани нашао на правоме месту и у прави час, али и да то није само његова срећа, већ сигурно и његова заслуга.

5

Новопазарске записе Сима Будманија нису ограничила његова лексикографска занимања; уз појединачне речи, он је у њих уносио и читаве реченице, а и извесне још крупније целине. Тако је закорачио и у књижевност, у првом реду ону усменог постања, и придружио се невеликој групи писаца који су пре Вука Караџића дошли на мисао да бележе њене текстове.

У кругу таквих текстова нашла се најпре једна народна загонетка. Будмани је не назива тим термином, који ваљда није ни знао, као што се углавном ни у народу за њега није знало; испред ње он ставља познате речи Што ми тu је што? којима су загонетке најављиване у народним казивањима, како су то чинили и други наши старији писци, па и сам Вук, код кога оне (Што ми тu је што) долазе у поднаслову збирке Нарoдне српске загонетке, штампане први пут у Бечу 1821. године у продужетку књиге Народне српске приповјетке. Загонетка коју је Будмани чуо у Новом Пазару гласи "Мртав жива из горе истеже" а њен је "одгонетљај", како би то Вук рекао, чешаљ (il pettine). Занимљиво је да је истоветну загонетку забележио стотину година доцније и Вук Караџић ("Мртво живо из шуме вуче"), код кога је њена одгонетка само нешто потпунија, а тиме и јаснија: чешаљ и уш. То сведочи о њеном дугом животу у говору народа, али мора навести на мисао и о њеном још древнијем постању.

Много чешће но загонетке, Будмани је у Новом Пазару имао прилике да чује и забележи народне пословице. Као и Вук, и као сви други њихови сакупљачи уосталом, није за њих могао питати, нити их нарочито тражити, већ је морао да чека када која у говору наиђе, по случају и према животној ситуацији. Био је срећан да се намери на многе, од којих је већина доиста лепих или на одређени начин карактеристичних. Неке су биле старе и трајале су вековима, па су у готово истом, одавно окамењеном облику, дошле и до Вукових дана: На мрзећему свијет (код Вука: кућа) остаје; Дје се не сијеш, онди ничеш или: онди се находиш (код Вука: Ниче ће га не сију или: Не ничи ђе те не сију); Ко се птица боји нека просо не сије (код Вука: Ко се боји врабаца, нек не сије прохе); Ја ковач буди, ја г.... е не мрљај (код Вука: Ја буди мајстор, ја не прљај руку); Земља је тврда а небо високо; Трпен, спасен, поготову свет (код Вука: поготову блажен); Како који слијепи, онако црње (код Вука: све горе) гуди. Друге су, напротив, у Будманијевим записима чувале вид старији, и бољи, и потпунији, но што су га имале њихове варијанте у Вуковој збирци: Дошле су ми веће виле у очи, ја ће виле пукнут, ја ће очи испрснут (код Вука само: Кад дођу виле к очима, али уз значајан додатак: "Ја се опомињем да сам слушао ђе се овој пословици додаје и ово: Или виле пукнути, или очи скочити ..."); Мајсторија козе пасе, пун јанџик и оштра сјекира (код Вука, међутим: Мајсторија козе пасе, двије оћера, а три доћера); Док се магарету не залије вода у ухо, не заплива (код Вука: Не умије магарац пливати, доклен му вода до ушију не дође). Поједине пословице из Будманијевих новопазарских записа биле су забележене и другде пре Вука. Ону која гласи: И од мала се огња велики огањ сажди имао је рукопис Проричја словинска, настао у Дубровнику 1697. године (Од мале искре велик огањ), а за ону Лијепа жена збор бере, груба кућу ре знао је Јован Мушкатировић, који ју је унео у своју књигу Приче илити по простому пословице тјемже сентенције илити рјеченија (Будим, 1807) у облику Лијепе коло воде, а ружне кућу куће. Али већина пословица које је Симо Будмани уочио ослушкујући приповедање својих саговорника не знамо са других страна; то његовим записима силно подиже цену у сваком погледу. Што је још лепше, Будмани је уз поједине од тих пословица, где је осетио потребу, давао преводе на италијански језик, или паралеле, или лексичка и друга објашњења, па их је тиме чинио јаснијим или бар схватљивијим. Te су пословице: Не гледај му почетак, него дочетак^[58]; Ови је свијет на лажи; Ни сви дни прођоше, ни Бога измолисмо;^[59] Жене кућу ре^[60], муж је у кући гос; Од убога кмета убог је u поклон; Од тикве имбрик бит не може; Прођи се пoпа Радослава ваистину u његова благослова; Од мала села куса је u јаловица; Тешко кући удатњој, благо кућu женитњој; Ни ора орасмо, ни же жесмо; (или, како она још гласи: Нити смо орање орали, нити смо жетву жели) и, већ једном наведена: Бог је дао Турцима царство, Латинима мудрос, а Власима да није шума празна.

Будмани је у Новом Пазару бележио још одломке свакодневне конверзације, сталне или по неком нарочитом својству необичне говорне обрте, примере карактеристичне употребе појединих речи. Међу тим његовим записима има изрека или, према познатом Вуковом термину, "у обичај узетих ријечи" (Увијам ти се љутом змијом око врата), унеколико измењених стихова народних песама, који су издвојени добили функцију пословице (Гледај ти што ђидија чудно мотри), устаљених прозних обрта применљивих на разне прилике (нeћу те испудит никад, али ћу tu досадит, то ћеш u сам поћu). Неки од тих записа настали су у изузетним догађајима који сурово погађају живот човека, или су непосредно изникли из великих несрећа. Често се, у таквим околностима, говорило да је дошло нужно бријеме, најзадње бријеме или само скончање, како је чуо и забележио Будмани, преводећи те речи италијанским изразом fine del mondo. Пред смрћу су се, према једном Будманијевом запису (Condoglienze Serviane), узајамно тешили: "Да ти је глава здраво; да су нам пријатељи живо и здраво, а хвала Богу сви смо смрти дужни; најзад, сви ћемо тамо"; а у време разних "морија", које су их походиле сваки час (In tempo d'influenza), могло се слушати у њиховом разговору: "Што чините?" –

– "Живи смо, још смо на броју!"

Два одужа текста те врсте, које су у некој сличној прилици пред Будманијем изрекли новопазарски Срби и које је он прибележио колико је могао верније, ако их није однекуд преписао, одликују се великом снагом израза, изузетном документарном вредношћу и чак неком својом опором и нарочитом лепотом. По томе се они равноправно сврставају уз најречитије и најбоље текстове знамените Стојановићеве збирке Старих српских записа u натписа.

У првоме од тих текстова ухваћен је и за вечност фиксиран један од оних страшних лелека поробљених Срба из времена "када су живи завидели мртвима". Будмани га је осетио као ламент и тако га је и назвао: – "Ламенти Срба турских поданика" (Lamenti de' Serviani suditi de' Turchi) Из његових тамних и тешких реченица види се јасно да неизмерна српска несрећа и њихово љуто страдање нису онда само националне, него су и социјалне појаве, и да оне не долазе једино и увек споља, од Турака, већ да се рађају и унутра, од једноверних и сународника. Ти ламенти који су пред Будманијем изрицани и које је он бележио текли су, у некој прилици, на следећи начин: "Једва течемо што Турцима давамо за искупит вјеру и закон. Усио нам је тешки дањак од честијех пореза, пријехода пашинскијех, биједа турскијех и крвнинв. Веће не можемо ни куд ни камо; земља је тврда, а небо високо. Још су нам грђи свештеници наши и законици: неће да нам виде закона, ни свете водице; ни прекадивају, не дају нам у цркву доћ, ни пак к нами приходу ако им не издамо. Педепшемо се од сваке руке, и веће не можемо бити живи. А и свети нам доходи, кога ако не славимо, не броју нас за ришћане. Ево нашега тешка хала и невоље. Да ли још кому овако?" ^[61]

У другом Будманијевом тексту сачувана нам је одбрана којој Срби прибегавају – или којој су једном прибегли – када Турци руже њихове светитеље Quando i Turchi biasimaro а i Serviani i loro santi rispondono. У тој одбрани има надахнуте националне патетике и силног поноса, господственог и у сиротовању и беди: "Наши свеци којијех служимо и славимо нијесу живљели у раскошам, нит су свом телу попуштавали све што би оно хтело, него су ишли у пустош, њеки к дрву, њеки к води, њеки к тврдому камену, и тако су се педепсали; траву су пасли, скакавце су јели, воду су пили, а за сочицу нијесу ни знали. Тако су се посветили, мучећи и педепшући тело. А од велике педепсе и поста њихнијех на образу би им кора израсла и по њом маха. Ево како су се наши свеци посветили. А ми их нијесмо сушили према огњу, ни према сунцу, како нам ви велите."

6

Записи које је Симо Будмани начинио у Новом Пазару 1734. године, колико год били по обиму невелики, а по намерама скромни, вишеструко су значајни и треба да имају неко своје место у нашој културној историји. Њима је тај Дубровчанин у оквирима својих моћи, али и најлепше у исти мах, узвратио на гостопримство граду у коме је више година живео и делао. Са њима је остварен један од оних ретких, па отуда и још драгоценијих, сусрета двеју наших средина које су у прошлости одвајале границе, религије и цивилизације, а које је толико много другога морало да приближи. У њима су остале забележене, и тако сачуване и од заборава отргнуте, многе изворне речи нашега језика, којима су се достојно придружили једна мала руковет старих народних пословица и два предивна, у многом погледу карактеристична и ни са које друге стране позната прозна споменика нашег усменог песништва. Симо Будмани није имао снаге и дара да остави књижевна дела која је сам створио, али је у себи нашао љубави и правога смисла да уочи и прикупи комаде оне лепоте коју стално стварају незнани уметници речи из народа и која исто тако постојано нестаје убрзо пошто је заблистала ако не буде никога да јој даде писани облик и тако је учини трајном. У томе је он видео свој задатак; у томе ми морамо видети његову заслугу.

Напомене