Мирослав Пантић

Дубровачки песник Антун Глеђевић

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

Мало је који дубровачки песник био тако неједнаке судбине, у животу и у књижевној историји, као што је то случај с Антуном Глеђевићем, пучанином и песником с краја XVII и из првих деценија XVIII века. У животу, од првих дана до оног последњег када је, миран и припремљен, дочекао смрт, он је видео свакакве тренутке; ретки су били ведри и cpећни, понеки су били трагикомични, али најбројнији су протекли у сивилу и несрећи. Још варљивији је био удес Глеђевића писца. Међу савременицима толики му нису били склони, неизвесно да ли због сатира којима их је уједао, како је говорио његов биограф Саро Цријевић^[1] или што нису веровали у њега као писца, како може изгледати такође. Ипак је један од њих, и највећи сигурно, узносио Глеђевића као "љубовника" парнаских вила и гласовитог песника лирике и драмских текстова. Био је то Игњат Ђурђевић, тада још млад и скоро на почетку своје сјајне литерарне и научне каријере, који се у два маха, у две посебне песме, с очитим симпатијама и с неафектираним поштовањем поклонио Глеђевићу.^[2] Касније, све до наших дана скоро, процењивање Глеђевићевог књижевног рада стално иде по зачараном кругу исте антитезе: једни за тај његов рад имају високу реч похвале и признања – као В. Качановски, 1882, или Д. Прохаска, 1919. године^[3] – док му други одричу свако поетско и уметничко значење сводећи га на пуко претакање са италијанских извора – као М. Деановић, 1916, 1932, и Ж. Дер, 1931. године^[4].

Али и када је некритички слављен, као и када је, далеко критичније, као стваралац негиран, није Глеђевић никада у целини сагледаван и није, специјално, ниједном начињен напор да се о њему као човеку и писцу најпре прикупи све што се може наћи, па да се тек тада повлаче закључци и изводе карактеристике. Можда је зато и вредело све то покушати, чак и уз ризик да ни после тога општи суд о вредности Глеђевићевог дела не буде битно измењен.

1

Седамдесетих година прошлога столећа, док се о Глеђевићу знало сасвим мало, онда непознати и гладни студент права а каснији угледни словеначки књижевник и политичар Иван Тавчар стављао је на хартију у хладне и дуге зимске вечери своју овећу приповетку Антонио Глеђевић. Од животописне грађе имао је у рукама само оно мало што је о Глеђевићу оставио Саро Цријевић и зато је писао препуштајући се безмало у свему фантазији и измишљању. Отуда је у тој приповеци тако много романтике; пучанин Глеђевић испао је у њој жртва племићке обести и, истовремено, осветник укаљане плебејске части: он 1727, у својој двадесет осмој години, убија мачем младог племића Фернанда Гоце који му је завео сестру Базилију, после чега умире и сам, док двоструко ојађену Базилију одводе у манастир^[5]. Чим је нешто после тога штампана студија Пера Будманија о животу и раду Антуна Глеђевића, и она., истина, рађена само на основу Цријевићеве грађе, али допуњена понечим што се дало извући из Глеђевићевих дела,^[6] показало се лако колико је приповедачка машта каткада кадра да се удаљи од стварности, колико је често немоћна да, остављена себи самој, ту стварност исправно наслути. Сада прикупљене архивске вести, ваљда све до којих се у Дубровнику могло доћи, показаће то, наравно, још много више. И, у исти мах, оне ће досад тако мало познати и толико непоуздани Глеђевићев животопис на много места употпунити и не у једном правцу исправити.

По њима, пре свега, наш песник у ствари и – није Глеђевић. Он по оцу не потиче од оних безбројних Глеђевића, који су, разгранати у више породица, толико активни у трговачким и уопште пословним круговима Дубровника XVI и XVII века. Његови стари звали су се Поповићи и, као многи, у Дубровник су сишли са села, из дубровачке Жупе. Песников дед Радо Иванов Поповић трговао је у Софији и чак имао тамо кућу и радњу, "на месту знаном Чаршија"^[7]. Он се први у свом роду повезао с Глеђевићима, не само у послу, него и крвно: од њих је 1602. изабрао жену, Јелу, кћер Вицка Ђурђевог Глеђевића^[8]. Али је тај стари трговац умро као Поповић, 24. јуна 1643. године^[9]; његов син Марин исто тако, а тек је његов унук Антун, будући песник, оставио презиме својих предака и прихватио оно своје бабе; до те промене није сигурно дошло без разлога: некада бројна породица Јеле Глеђевић угасила се без мушких потомака и Антун је свакако тек преузимањем њеног презимена могао да рачуна с наслеђивањем њених добара^[10].

Отац песника Антуна Глеђевића према овим поузданим вестима био је, дакле, дубровачки пучанин Марин Поповић, не Радо Глеђевић, како је П. Будмани био уверен. Будмани је у погрешку упао заведен једним архивским исписом који му је послат из Дубровника и у коме је налазио да је Антун Глеђевић рођен 26. новембра 1659. у Дубровнику "од оца Рада (не Марина као што пише Церва)... и од мајке Фране Пиери"^[11]. Тај испис, међутим, не односи се уопште на песника и Будмани је то могао брзо констатовати да је само погледао нешто боље у неку генеалогију дубровачких грађана. Јер тамо недвосмислено стоји да је тај Антун Глеђевић који је као син Рада Глеђевића и Фране Пиери рођен новембра 1659, погинуо, заједно с оцем и са још једним братом и једном сестром, у фаталном земљотресу 6. априла 1667, значи када још није имао ни пуних осам година^[12].

Из свега тога излази, још, да ни година 1659, коју наша књижевна историја после Будманија сложно узима као годину Глеђевићевог рођења, не може више никако остати; сасвим извесно, песник те године није био рођен. До сигурније и тачније одређеног времена његовог рођења може се, међутим, доћи само посредно, јер матичне књиге рођених у Дубровнику недостају за период од 1651. до 1658. године, а после тог времена будући песник није у њима забележен. Како је пак његов отац 2. маја 1655. венчан с Дешом, ћерком Бара Гини, – једном "пучком" из породице коју генеалози називају nobilissima и која је у Дубровник дошла из Љеша^[13], – и како је, c друге стране, рођење једине Антунове сестре Јеле пало у август 1658. године^[14], једноставна али поуздана рачуница показује да је он сам могао бити рођен једино у години 1656. или 1657.

Од рођења па задуго Глеђевићеви животни кораци нису ишли кроз руже. Његово детињство било је пуно лишавања и протекло је само уз мајку, која је, по несрећи, рано остала сама, с двоје сасвим мале деце. Свог оца Глеђевић једва да је могао да упамти: њега је смрт однела прерано, а осим тога је и дотле бивао више изван куће и изван Дубровника но крај својих и у граду. У почетку одвлачила га је трговина, и он је дуго и често у разним местима Балкана; после, ваљда зато што послови нису ишли како ваља, Поповић се све више везује за службе које му поверава дубровачка господа. Тако је он 1658. већ њихов драгоман и они га шаљу с чаушом у Улцињ да се постара да буду ослобођена четворица заробљених Ластовљана^[15]. A непуну годину дана иза тога он поново мора да крене на пут, само што је сада његова мисија далеко опаснија и представља, нема сумње, највећу драму читавог његовог живота. Ствар је била веома важна – importantissimo affare, како се изражавала дубровачка влада – и деликатна уз то: Турчин Алага Шабановић дуго је био страх и трепет за дубровачке поданике ("није трговца ни путника који од њега није аклаисан, увријеђен и уцвијељен") и његову смрт сенат је желео по сваку цену, – "нека сва земља, трговци, путници и ми починемо и одахнемо од неизречених његових харамилука, зулума и злочинстава". Ту смрт је Поповић имао да издејствује код босанског паше, убеђивањима и ласкањем, поклонима и новцем. Али то нипошто није било лако: угледни Турци заузимали су се за Шабановића ("Не погуби, честити пашо; ови човјек је јунак и толико рана има на себи; оваки се људи купују с динаром, а не губе се"), а неки су око Поповића шкргутали зубима, претећи му јавно ("Чинићу те на колац набити, ти си дошо да уморе оди једнога Турчина; сви Ђаури да дођу уједно, Неће бити уморен Турчин за Ђауре!"). Пометен и престрављен, Поповић је у смртном страху писао својој влади из далеке Бања Луке: "Вераменте, господо, ово су пацијенције од Јоба... а господин бог зна xoћу ли главу скапулати, ер сам оди дошо на комарду, свак на мене режи, сви његови пријатељи, страх ме да ми не интравења како је интравењало Тројану di Pasqual Primi, кому чинише да душу пусти под ханџарима на чаршији за оваке после, то је било del 1533... Зато, ако изгинем, да вам је моја жена и дјеца припоручена... Лијепо сам упо у ступицу, хвала богу, једа ме он скапула". За овај тренутак Поповић је извукао главу и његови напори чак нису били без плода: Шабановић је био погубљен^[16]. Али се већ следеће Поповићево путовање завршило кобно, за њега и за све у његовој кући. Упућен у Цариград као тумач поклисара харача за ту годину, он се септембра 1661. разболео од нечега што документи називају грозницом ("фебра") и умро је на путу, још у Једрену. Један поп и један берберин, обојица такође у служби господе поклисара, били су сведоци његовог последњег часа и преносиоци његове последње воље: пошто је одредио шта има бити с туђим новцем који је носио уза се, он је поповској братовштини у Дубровнику оставио једну кућу, за душу, и сину Антуну осам златица земље у Жупи, за љубав; од свега другога наследником је чинио "Дешу, моју придрагу жену, толико у смрт, колико у живот"^[17].

Деша Поповић, мајка потоњег песника, била је сигурно његов први учитељ у животу: најскромније образована, можда чак и потпуно необразована, као и већина Дубровкиња њенога времена, своме је сину могла дати тек елементарне упуте за будућност. Није искључено да су је у томе допуњавали и стараоци, који су њој и њеној деци одређени одмах после смрти Марина Поповића. Међу њима било је и неких знаменитих Дубровчана – као музичар Секунд Бруњоли, песник Николица Бунић или комедиограф Цанлука Антица^[18] – па не би било одвећ смело веровати да је Глеђевић и са те стране могао примити понеки судбоноснији подстицај.

Не може се знати с каквим је намерама и с каквим амбицијама мали Антун послат у школу. Да ли је после ње имао да буде трговац, као његов отац у почетку, или да, пак, као његов отац при крају, окуша срећу као плаћени службеник Републике. Свакако, прескромне могућности с којима је његова породица имала да се бори унапред су ограничавале опсег Антуновог школовања: оно је морало да буде само средње, онакво какво се у Дубровнику могло стећи, без наде за одлазак изван домовине, на скупе стране универзитете. Школе су, иначе, у Дубровнику биле добре и да је било среће, Глеђевић би имао шта да из њих понесе; за невољу, он их је похађао у трагичним околностима после дубровачког земљотреса, када сигурно задуго нису могле да достигну пређашњи ниво. Можда одатле вуку порекло непотпуности у Глеђевићевом образовању које су његови савременици боље судбине, као Цријевић, опажали лако и истицали злурадо. И можда су због тога на неким местима у Глеђевићевом делу остали анахронизми и крупнија или ситнија незнања која бацају сенку на дубину и квалитет његове културе ^[19].

Највероватније је да је за песникове ђачке дане везан надимак који понео отада па носио до смрти. Његови суграђани су га звали Звече, и можда тако чак и више него његовим правим именом ^[20]. Шта би та реч имала да значи сада није нимало јасно, али може бити да никаквог значења и нема, већ да је то једна од оних бесмислених речи које деца изнађу у обесном подсмехивању и које се прилепе за своје жртве скоро добијајући уз њих и од њих некакво значење и некакав смисао које без везе с њима немају. Тај надимак, иначе, био би сасвим неважан да нам не помаже да једино благодарећи њему за понеко дело утврдимо сигурно Глеђевићево ауторство.

Кад су се по свршеној школи пред Глеђевићем отворили многи путеви у живот, он као да се неко време колебао у тражењу. У доколици и неодлучан, проводио је дане у дугом, стрпљивом преписивању дела ранијих дубровачких песника. Својим крупним, читким рукописом исписивао је читаве стране, украшавајући их наивним цртежима обојених цветића и ружа. Може бити да је те своје безбројне преписе и продавао љубитељима који су волели да их имају на полицама својих библиотека, а може бити и да их је радио искључиво за себе. У сваком случају, очувани примерци тих преписа^[21] показују карактеристичан избор: сви, или безмало сви, садрже дела Џона Палмотића. Тај писац, очигледно, био је драги писац Глеђевићеве младости и на сваки начин не може бити случајно што је он у свом каснијем раду, нарочито у раду на мелодрами, у ствари хтео да иде Палмотићевим трагом.

Да ли је већ у то време или нешто касније Глеђевић отпочео да и сам ради на стиховима тешко је рећи са сигурношћу. Хронологија његових дела остала је скоро у потпуности тамна, и нема чак ни много изгледа да икад буде расветљена. Али према ономе како ствари стоје код других дубровачких песника, ранијих или из Глеђевићевог доба, може се узимати као поуздано да су и његови песнички почеци везани за дане када је напуштао клупе дубровачке гимназије или пак за оне, одмах затим, када је правио прве самосталне кораке у животу; и може се веровати исто тако да су ти најстарији његови стихови били љубавни. Јер толике биографије негдашњих дубровачких песника сложно сведоче о једном: сви они релативно рано почињу да воле и, заједно с тим, да о љубави певају.

Само, злосрећна Глеђевићева судбина није дала да његова младост прође у беспослици и у љубави, уз гитару и љубавне стихове, као безбројне друге дубровачке младости. За знатан број Дубровчана године после земљотреса биле су "тијесна бремена" – и пред Глеђевићем, који се у том броју нашао, испречила се сурова стварност сиротовања и беде из које се некако морао потражити излаз. Он га је видео у прихватању писарских служби, које су, једино, дубровачка господа препустила својим образованим пучанима. За почетак, то је било место вицеканцелара Конавала које је доносило средства тек за сиротињско таворење; четири динара на дан, колико је примао, били су најнижа плата која се с републичке благајне уопште добијала. Од године 1678, када је Глеђевић ту службу прихватио^[22], отпочео је његов невесели и мукотрпни живот "канџелијера здвора", провођен вечито углавном изван града и омеђен бедном наградом и још мањим угледом које је доносио.

Друштвени положај песников остаје, дакле, незавидан. Из породице која није била ни много виђена, ни много богата, Глеђевић је, и поред тога што му је мајка била једна Антунинка, до краја, као и његов отац, остао у скромнијим слојевима дубровачког грађанства. Примљен 8. априла 1681. у пучку братовштину св. Лазара^[23], – ону која је и по иметку, и по значају, и по части била знатно иза антунинске братовштине, – он је тиме достигао и врхунац до кога је могао доспети на тако пажљиво изграђеној социјалној лествици у његовој Републици. Штавише, и у круговима тих својих Лазарина, како братственике св. Лазара у Дубровнику зову, он је врло мало цењен: биран само једном, 30. марта 1683, за некаквог њиховог функционера, за гасталда, он не добија ниједан глас^[24].

Без икакве сумње оскудним материјалним приликама мора се објашњавати и један даљи догађај у Глеђевићевој породици, који такође пада у ове дане. Његову сестру Јелу јула 1681. усваја богата удовица Аница Глеђевић^[25], и тиме сигурно не само знатно увећава њене животне шансе, већ и осетно олакшава ситуацију нашега песника, који одсада има да се брине једино о себи и својој мајци. Та Глеђевићева сестра, уосталом, убрзо се удала, и то добро, за пучанина Стијепа Валовића, потомка познатог песника из XVI в. Вала Валовића. Њен муж је, према својим могућностима, остајао у културним традицијама породице којој је припадао: уз трговање и уз канцеларијске послове којима је испунио живот стизао је да буде и преписивач старијих дубровачких дела – 1681. преписао је, вероватно с аутографа, Гундулићев епос Осман^[26], 1691. довршио је препис Рацијеве историје Дубровника^[27], – а понешто је сам и преводио, као на пример, године 1693, Дреселијев спис Гласник од вјекувјечанства, поклисар од смрти ^[28]. Провевши уз њега свој век и изродивши му пуно деце, Јела Глеђевић. је, то се види по свему, имала судбину из основа другачију и много прозаичнију од тобожње Глеђевићеве сестре Базилије из Тавчарове приповетке. A ни с братом је није, како изгледа, везивала онако нежна љубав како се у истој приповеци износи.

Нешто тескоба и сиромаштво Глеђевићевих прилика, а нешто без сумње и његове властите склоности, формирају у њему још у те ране деценије његовог живота дух подсмешљив и брз на сатиру, уједљив и склон да без много оклевања потегне најубојније речи. Општа клима тадањег дубровачког друштвеног и културног живота само погодује таквом темпераменту: то су године када у Дубровнику, и иначе увек готовом на смех и подсмех, сатире управо цветају. Као да их пишу сви, толико их ниче на све стране! Још траје грозница спасавања града из рушевина и пожара које је донео земљотрес, а архиђакон Брња Ђурђевић пише их против неких племића чији је удео у том спасавању веома видан. Кад се прилике колико толико сређују, време сатира тек настаје. Њима се дочекују и обраћају нежељени надбискупи, оне су оружје за борбу против Малога вијећа; њих користе позоришне дружине за међусобна разрачунавања, њиховом помоћу бори се свако – па био редовник, поп или писац – против личних непријатеља, којих има увек. Оне се смишљају на брзину, а онда се певају или преписују, дотурају од руке до руке или излепљују кришом, по ноћи, на најпрометнијим местима у граду. Против њих је узалудна борба коју воде држава и црква, много пута и зато јер су им аутори и љубитељи управо они који их службено морају да прогоне.

Према томе, укључујући у своју песничку активност још и сатиричке саставе, поред љубавних стихова којима се дотле бавио, Глеђевић је чинио што и други. Само, како изгледа, он је на сатири радио страсније и чешће, обесније и љуће но други, и није стога чудо што је и њега од времена до времена сналазила уобичајена судбина сатиричара; "због слободе да зло говори и пише – сведочи Саро Цријевић у већ навођеној биографији нашега писца – претрпео је многе невоље, а каткада је и од стране власти бивао бацан у затворе".

Данас се о тим његовим незгодама може наћи тек по који траг у архивским записима. Тако је 16. фебруара 1676. Глеђевић дошао пред дубровачке судије да се жали како га је истога дана Никола Органиста без разлога ишамарао на дубровачкој "Пјаци", и навео је сведоке^[29], али ко зна да ли је говорио пуну истину с обзиром да тих дана у граду бесни карневалско весеље и да је, понесен њим, Глеђевић лако могао доћи у искушење да на рачун осветољубивог Органисте пред другима, који једва чекају да се смеју, попусти узде свог и иначе не много обузданог духа. Из мало познијег времена остала нам је још сликовитија вест. Једног мајског дана, године 1681, док је проводио безбрижне тренутке на Јаминама у Дубровнику у групи највиђенијих пучана – међу њима су Божо Антица, Михо Зузорић, Мартол Фаченда, Вицко Волантић и браћа Лалићи – Глеђевић покушава да их забави шалећи се, како сам говори, "скромно" (schеrzando modestamente) с попом Секом Ненки, једним из друштва, младим као и сви они. Али је Ненки шалу узео озбиљно; Глеђевић је одмах имао да чује многобројне тешке увреде, а да који дан после тога, док је пролазио улицом у којој је била Ненкијева кућа, и доживи све оно што Дубровчани обично претрпе кад се њихов ближњи реши да им пакости: и пљување одозго, с високог прозора, и бестидне псовке, и свакакве претње. Због тога се он тужио црквеним властима под чију је надлежност Ненки као свештеник спадао. Али ове, изгледа, нису предузеле ништа да Ненкија казне, можда и на основу нечијих сведочења по којима Глеђевић није био онако недужан како би се из његове тужбе имало да закључи^[30]. Већ наредне године Глеђевић поново долази са својим суграђанима у сукоб, о коме документи, истина, не казују ништа одређено, али лако може бити, јер је крај децембра, да је опет посреди каква његова "бурла". Њен неочекивани расплет био је да су власти песника осудиле да проведе петнаест дана "у једноме од затвора овога нашега двора"^[31]. Како се он о пресуду оглушио и није се у одређеном року појавио у затвору, имао је према прописима да буде затворен двоструко дуже време, али су се тада судије гануле над "његовом мизеријом" и опростиле му овај вишак^[32]. Првобитних петнаест дана морао је ипак да преседи у тамници.

Тако су се у сталним бригама за опстанак, у свакодневним прозаичним дужностима, у сукобима и лудостима, и у повременом одмору у стиховима измакле године Глеђевићеве младости. За то време само у ретке месеце он је могао да буде у граду. Иначе је живео у конавоским селима, помажући тамошњем канцелару коме је био придодат да обави текуће послове за господу, из града, и за сељаке, на терену. Канцелар је тих година био Михо Медани, на кога су у Дубровник пристизале тужбе од стране сељака да их злоставља и да одвећ скупо наплаћује своје услуге. Уз таквог претпостављеног Глеђевић је поред осталог могао, значи, да научи и то како се прескромна канцеларијска плата брзо може увећати на рачун још црње сиротиње, само ако се при том покаже довољно безобзирности.

Крај свег Глеђевићевог сиротовања у те дане, не би сигурно сасвим исправно било закључивати да је женидба на коју се изненадно, у тридесетим годинама, одлучио представљала само покушај да се то сиротовање некако ублажи. Јер не изгледа да је Глеђевић њом много добио. Франа, кћи покојног Марина Никоља, трговца у Лесковцу, с којом је он 10. јануара 1686. године склопио женидбени уговор^[33], није имала превелик мираз; он се сав састојао из нешто кућа које не доносе много и из 650 дуката, у новцу и у драгоценостима, у оделу и у покућству. И стога извесно материјално олакшање које је, евентуално, с Франом ушло у Глеђевићев дом сигурно није било богзна како осетно, као што није могло бити ни дуготрајно. Ближе ће истини бити да је до ове женидбе дошло после какве сентименталне предисторије. Иако безмало десет година старија но Глеђевић^[34], и упркос томе што је већ била удавана и што је, после смрти свог новог мужа, живела као удовица с два поодрасла детета^[35], Франа је нечим морала привући погледе не много срећног, а свакако и не нарочито привлачног песника. И тај љубитељ "љувезни ноћних", које је са свом слободом и без икаквих устезања опевао, нашао се у њеном загрљају и пре него што је званично постао њен муж, ма колико то иначе било необично за строге и патријархалне норме ондашњег дубровачког морала. A да је то било тако живи је доказ први Глеђевићев син Марин, који се родио 30. јуна 1686. године^[36], то јест непуних шест месеци после 3. јануара 1686. када је, у једном документу, Франа назначена тек као будућа Глеђевићева жена^[37].

С Франом и са ситном децом која су затим дошла – после Марина, најпре кћи Деша, рођена вероватно 1687, а онда и други син, назван опет Марин, да се по дубровачким обичајима ода пошта још и деду по мајци^[38], – провео је Глеђевић у Конавлима и неколико наредних година. Само, сада не више као вицеканцелар, већ од 12. октобра 1686. као канцелар те богате, али заостале дубровачке кнежије^[39]. Уз кнежеве, биране између млађих дубровачких племића, који су се смењивали из године у годину, канцелар је био и ту, као и свуда по дубровачкој територији, једини стални представник власти, који зна људе и добро је упућен у локалне прилике. Попут других, и Глеђевић заједно с кнезом, а често и сам, јер кнежеви дуго отсуствују, управља и суди, присуствује последњим часовима сељака или им пише важна документа; осим тога, стално обавештава дубровачку владу о свему што се на његовом подручју догађа, посебно о провалама и о харањима хајдука, који су у то доба стални и свакад нежељени гости дубровачких села^[40].

Судбоносан и веома трагичан обрт добио је Глеђевићев живот, дотле како-тако сређен, када га је нека тешка болест ногу – да ли табес, артритис или тако нешто – изненадно снашла године 1690. Од тог времена он се кретао само с крајњом муком и вазда ослоњен на два своја штапа, а бол и дани у целини прележани у постељи постали су његова стална и неизмењива животна стварност. Из постеље и диктирајући покушавао је да некако води послове канцеларије. Али је то било тешко и жељени резултати су изостајали. "Неспособан сам – пише Глеђевић влади 6. маја 1691. поводом једног догађаја^[41] – да вас известим о томе, а још мање да вршим своју службу пошто ми то пречи ова моја болест, која ме држи у кревету". Са своје стране, и конавоски кнез, Џоно Растић, јавља влади десетак дана касније: "Дошавши у Конавле, нашао сам канцелара у кревету, потпуно неспособног за своју службу". Тако је то потрајало дуго и влада, покрај свег разумевања и упркос показаном стрпљењу, морала је да гледа своје потребе. Неколико њених одлука, донетих једна за другом и каткад противречних, показује да су њени обзири према Глеђевићу били бар онолики колика је била њена жеља да стварима коначно нађе лека. Зато она решава најпре, 5. фебруара 1693, да се Глеђевићу нађе помоћник који ће радити без плате, а после, 23. јуна, то решење мења и доноси ново по коме је у Конавлима имао да се изабере нови канцелар, а да се Глеђевићу из државне касе даје по три динара на дан "као милостиња" (in elemosinam); затим, 13. јула, поново опозива своју одлуку и Глеђевићу као бесплатежног помоћника додељује његовог посинка Јоза Кинезе, да најпосле, 14. маја 1694, дефинитивно одлучи да распише конкурс за новог канцелара у Конавлима, а да препоручи државним благајницима да Глеђевићу, који је све дотле тамо био, дају на дан "колико они хоће"^[42]. И заиста већ 18. маја 1694. нови канцелар Конавала преузео је дотадање Глеђевићево место^[43]. Био је то Влахо Кавалканти, пучанин и дотадањи трговац, који је после бурне младости, испуњене љубавном обешћу, сукобима и крвавим тучама, у милост дубровачких госпара ушао благодарећи својим шпијунским услугама и денунцијацијама^[44]. Ни до његовог одласка у Конавле није изгледа, дошло под много чистијим околностима; сам Глеђевић у једној својој доцнијој сатири спомињао је интриге које је Кавалканти плео да би се домогао његовог места:

Ти не има нигдје мира,
рад чеса те мудра држе,
докли тужна Глеђимира
из Конавли не изврже.

Губитак службе, без икакве сумње, донео је много нових јада сиромашном Глеђевићу, јер се у граду, у који се морао вратити, тешко могло живети од господске "милостиње". Можда је баш зато његова сатирична жуч постала још горча. Из своје куће на Пријекоме, иако тешко покретан, пратио је будна ока сва збивања у граду и на многа реаговао уједљивим или поспрдним стиховима. И када је поново превршио меру, нашао се још једном у тами и несрећи дубровачких затвора. Разлог је овога пута била једна песма којој је Глеђевић у свом аутографу одсекао све стихове, до последње речи, оставивши само наслов: Пјесан за коју сам био оваки немоћан одведен у тамницу садружен од капурала u дванес барабаната u пуштен сјутрадан ујутро годишта 1696 мјесеца маџа, а од моје немоћи годишта шестога^[45]. Због те злосрећне Глеђевићеве ампутације сада, на жалост, не знамо који је текст долазио испод овог дугог наслова и не можемо просуђивати с колико је разлога Глеђевић бачен у тамницу. Али неких изгледа има бар за наслућивања. Међу песмама које П. Будмани, приређујући издање Глеђевићевих целокупних дела, није штампао било зато јер за њих није знао или их је изостављао намерно због њиховог преслободног садржаја, постоји и једна, Женидба Илије Котле и Фјоре, његове жене, коју поједини рукописи приписују нашем песнику^[46]. Због те песме он је сасвим сигурно могао отићи с оне стране браве: у њој се с драстичним лиценцама опева љубавна срећа "вриједне Цаптиславе", која је сва "ужежена" и пуна ватрених жеља, иако стара и удовица, умела да нађе, истина благодарећи своме иметку, новог и кудикамо млађег мужа. Личности исмејане у тој сатири биле су реалне и много шта у песми поклапало се с њиховим животним историјама. Дама коју је Глеђевић негалантно извргао руглу била је Фјора Вентури, удовица покојног Филипа Сантоли, и она се преудала заиста, првих дана маја 1696, за четрдесетогодишњег босанског трговца Илију Котле, коме је "у знак особите љубави" (ob singularem affectum et amorem) – како је у женидбени уговор унето, иако је то било против обичаја – донела несвакидашње замашан мираз^[47]. У својој новој срећи, истина је, Фјора није уживала дуго, јер је умрла у новембру исте године^[48], али је она, када се та срећа налазила пред њом, без сумње била последња коjа је могла предвиђати тако брз и изненадан њен крај. Ако се, међутим, обрати дужна пажња на подударност датума поновног њеног венчања и Глеђевићевог хапшења због некакве сатире обадва догађаја падају у мај 1696 – није тешко помишљати да су сатирички стихови којима је Глеђевић пропратио то венчање били истовремено они због којих је, после евентуалне Фјорине или Илијине тужбе, он затвора. допао.

Али не исцрпљује се у сатирама читав Глеђевићев књижевни рад у ове године које је, без посла и скоро без обавеза, провео у Дубровнику. У то време он покушава да пише и озбиљнију лирику – као, на пример, песму У смрт госп. Влаха Стеле мјесеца љиља годишта 1696 – и да, што је још занимљивије, ради за дубровачко позориште. То позориште, после краткотрајног застоја проузрокованог ужасом и разарањима у земљотресу 1667, изнова је стало на ноге и као у ведрим данима пре "трешње" својим разноврсним репертоаром у коме су нарочито честе биле комедије и мелодраме – постало опет једна од најзамамнијих и најдражих радости карневалских седмица. Никакво чудо, онда, што је и Глеђевић, као и толики други, постао његов писац. A ако чуднога ипак има, то је избор који је он при том начинио и то су драмске врсте за које се одлучио. Пунокрван плебејац и развезани сатиричар, Глеђевић због нечега није изабрао комедију, која га је у оне дане могла привући баш оним што је у њој било као и он, то јест плебејско и развезано, него је – поновимо и овде: не без утицаја Џона Палмотића, чија је дела тако много преписивао – узео да ради на сентименталној и обично у свему афектираној мелодрами коју је наметао укус патрицијских кругова. За неколико година он је својим текстовима ове врсте – који су се звали: Ермиона, Олимпија освећена, Дамира смирена, Зорислава и Белизарио алити Елпидија – усрдно снабдевао "дружине" дубровачких позоришних аматера и оне су их пред дубровачком публиком и приказале, и то свакако све, а не само Зориславу, за коју је то и изричито казано. И наравно, приказале их не питајући се много да ли их тај помало настрани, а помного подсмешљиви писац смишља сам или их преузима од других и са стране. С тим питањем имала је да се сусретне тек најновија књижевна историја и да га успешно и реши, безмало до краја.

Никаквих промена, скоро, није Глеђевићевом животу донело његово ново добијање службе. Октобра 1697. њега су изабрали за канцелара у Цавтату^[49], али се тиме није ублажила тескоба његових сиротињских дана. Канцеларију у Цавтату нико онда није бројио у богате, и нико се за њу није ни нарочито отимао; јер служење је у њој било мало уносно и канцеларови приходи сводили су се на невелики број динара што су му као плату одредила штедљива дубровачка господа. Притиснут стотинама потреба и стално безнадно болестан, Глеђевић није имао помоћи ниоткуда. Његова рођена сестра не показује много разумевања за његове невоље и он чак мора да јој плаћа кирију за некакву њену кућу у којој у Цавтату станује^[50]; ништа није веће ни разумевање владе којој служи, и Глеђевић је дуго принуђен да сам купује и хартију на којој јој пише службене акте^[51]. У беди и много пута гладан он се као изузетне среће спомињао година проведених у Конавлима. Мора да му је Влахо Кавалканти, који је тамо засео место њега, без престанка пролазио сећањем, за све време црн као ђаво и за све време схватан као кривац за безмало све тренутне недаће. У таквим расположењима зачеле су се беспоштедне и безобзирне Глеђевићеве сатире против "господина Товарканти" – у том имену није тешко осетити алузију на име Кавалканти – како је он у бесу и из освете свог непријатеља прозвао. У стиховима тих сатира и они који иначе Товаркантија узносе и хвале не могу а да га љуто не прекоре што је "тужна и плачна Глеђимира" тако свирепо бацио у несрећу:

који стоји с тебе у јаду,
зијеха од глади и умира
у Епидавру, старом граду,
који ками да пробије
с дјецом згрчен на се уздише
да твој смркне дан се прије
а вишњи те сатарише.

Безнађе и смркнутост тадашњих Глеђевићевих животних видика, исцртани с толико потресне верности у овим строфама, само на кратке тренутке могли су му изгледати као привремени. Један такав тренутак он је, уверени смо, дочекао године 1703, када је најпре под сводовима цавтатске цркве св. Николе, а онда и други пут, у самој његовој кући, група цавтатских љубитеља позоришта – можда састављена у првом реду од деце – извела "пред мноштвом из свих друштвених редова" његову драму Порођење Господиново^[52]. Пишући, а највероватније и режирајући ту драму у свечаној, празничној атмосфери, када се зло или заборави или се осети још љуће, Глеђевић је морао бити близу cpeћи, једној од преретких у свом тмурном животу.

A један други такав тренутак начас је варљивом надом обасјао Глеђевићеве дане почетком 1705. Сазнавши да је на Ластову преминуо тамошњи канцелар Марин Марини, он је похитао одмах, 18. јануара, да одужим писмом замоли владу нека упражњено место додели његовом старијем сину Марину, коме би он сам, за почетак, својим знањем и својим искуством послужио као помоћник и саветодавац. Истакавши да га његова болест ипак не спречава да хода, "као што свако види који овамо дође", и подсетивши згодно господу на своју дугогодишњу верну службу и, још више, на верну службу свог оца, потврђену и самом његовом смрћу, Глеђевић је у тој молби скоро вапио: "Ако неподношљива беда коју ми је од толиког времена проузроковала болест мојих ногу, и која је још увећана у овој исувише бедној канцеларији, не буде олакшана ... моја несрећна и сирота породица убрзо ће пропасти"^[53]. Али га је и ту чекало разочарење: влада је дуго остала глува на све његове вапаје. A када се тек знатно касније, априла 1706, ипак решила да му некако помогне, није нашла ништа боље до да му бедну плату увећа за цигли динар на дан.^[54]

И најзад, још један такав тренутак, можда последњи у животу, Глеђевић је доживео децембра 1709. када је његов син Марин, један од двојице, као тек заређени свештеник^[55] имао да одслужи своју прву мису. Потраживши и добивши нарочито одсуство, Глеђевић је, ко зна с колико тегоба, дошао у Дубровник да би као срећан отац – јер онда је то заиста држано срећом – могао да ужива у свечаном чину^[56]. Нема никакве сумње: уз остало што је за Глеђевића у том чину представљало узбуђење и радост, није сигурно најневажније било то што се њим његов син, коме је он тако мало могао да одвоји^[57], хватао прагова једног живота безбедног и ситог, а никако тешког, који је он сам, прерано стар, болестан и стоструко несрећан, једино могао да жели, али који није могао да има. Тако је бар неко од његове деце било, према ондашњим схватањима, добро изведено на пут; за остале се то може рећи далеко мање: песниковом другом сину с именом Марин убрзо се губи сваки траг, а његову кћер Дешу сиротиња и одсуство мираза принуђују да до краја живота остане неудата и сама.

Али све друго, осим тих пролазних тренутака, било је тада за Глеђевића црно и без много наде. Документи који нам о ондашњем његовом животу чувају спомене својим хладним и беспоштедним језиком говоре само то. У њима сваки час налазимо Глеђевића како продаје све што се у његовом скромном иметку дало продати, и то продаје најчешће за смешно мале суме^[88], или га срећемо кад, једва ходајући, промиче цавтатским улицама у напору да некако ипак обавља своју дужност, или га затичемо у постељи, болесног час од једне, час од друге болести, а покаткад и од падова проузрокованих слабошћу његових ногу, или га слушамо како се пред сенаторима правда од оптужби да лоше обавља свој посао^[69], или га пак видимо оцртаног, у доставама цавтатских кнежева, његових претпостављених, као небрижљивог и немарног, и још као неспособног и неподесног за функције које су му поверене^[60]. Због свега тога не изненађује нимало Глеђевићева одлука да најзад дигне руке од посла који изван брига, мучења и тешкоћа не доноси много другога, и да од 9. јануара 1713, када је усвојена његова оставка на службу канцелара у Цавтату^[61], покуша да у Дубровнику нађе нешто мира, за своју душу, и физичког олакшања, за своје тело.

Овај поновни и сада дефинитивни Глеђевићев прелазак у град требало би, бар према најелементарнијој логици, да значи и његово укључивање у књижевни и уопште квалитетни живот Дубровника из оних деценија. Веома плодан и несумњиво довољно познат, Глеђевић би сигурно био и врло цењен у круговима дубровачких литерата, у којима одувек, а не само тада када су истински писци били ретки, за славу и песнички глас није било потребно много. Уколико им није сметала, или их није погађала, његова обесна сатиричка реч, можда cv га заиста неки од тада знатнијих писаца пресретали с пријатељством, и ваљда Ђуро Матијашевић није био једини од њих који се, чак и у далеком Риму, запитао, јула 1714: "Шта сад ради дражесна муза госпара Антуна Глеђевића?"^[62] Али највећи део других без сумње није хтео, или није могао, да му опрости сувише честе, а наравно и претерано саркастичне уједе којима их је у својим сатирама излагао. И свакако ту треба потражити разлоге што се Глеђевић није нашао у онда обновљеној и доста активној Академији испразнијех, у којој су се окупили сви Дубровчани који су имали икаквих веза с књижевношћу.

Песници који су остали изван те академије, и Глеђевић међу њима, основали су једну другу, супарничку, како је то већ био обичај у оном веку академија. Нова академија звала се најпре Од штурака, а затим је из неких разлога овај српскохрватски и шаљиви назив одбацила и почела да се зове, на италијанском и у озбиљнијем тону, Degli Invidiati (Академија жељних). О њој је, подсмевајући се, писао из Дубровника свом пријатељу Ђуру Матијашевићу у Рим Иво Алетин, књижевник, секретар Републике и душа Академије испразнијех. То његово писмо сада је једини сведок о чудној академији којој је пришао Глеђевић, али сведок необичан и не много јасан, јер у писму посред текста који о њој говори зјапи огромна рупа која је тешко оштетила многе редове.^[63] Да су се, којом незгодом, изгубили и они малобројни који су преостали, сада не бисмо знали да је на челу те академије стајао племић Франо Геталдић, а да су јој одборници (assessori) били Глеђевић и пучанин Перо Контиста. И не бисмо, осим тога, били обавештени да су се у њој читали само састави на "словинском" и италијанском језику, и да за приступ у њу није био потребан никакав избор, него је свако био слободан да дође по својој вољи. Али да писмо пријатељу не остане без каквог пикантног детаља, Алетин, заједљив на дубровачки начин, није пропустио да се и наруга нашим академицима, који су за своју академију бирали у два маха тако необична имена: "Њен председник могао је досад, када је желео да буде какав скуп, рећи послужитељу: Пођи ваби штурке! док ће сада имати да каже: Пођи ишти Саламуне! то јест жудне знања".

Тако се Глеђевић нашао у бизарном друштву и у кругу рђавих писаца. Поменути Перо Контиста важио је у Дубровнику као "смијешни поета" и скоро је ушао у тамошње изреке, толико су његови стихови звучали ужасно чак и овде где су сви били одувек превише толерантни према песницима. "Чиниш се ускрснуо други Перо Контиста – кориће касније Цоно једног пријатеља у дубровачкој преради Молијеровог Мизантропа – само да је рима, а није складна верса врагутога". Иако данас не знамо ниједног Контистиног стиха, јер су изгубљени, вероваћемо радо да су ове сурове оцене до последњег слова тачне; Дубровчани нису често кудили песнике, а када се то ипак догађало, он је морао да буде изразито лош^[64]. Није много више на дубровачком Парнасу заблистао ни председник академије Франо Геталић (1648–1719). Доскора познат само по двема сатиричним песмама, штампаним у наше дане^[65], и по једном Зговору душе богољубне, још увек нештампаном, он је постао јаснији откако је недавно упозорено на његова "два цела канцонијера наших и италијанских стихова", нађена у Дубровнику међу рукописима који су некад припадали библиотеци познатог преписивача дубровачких песничких састава дон Луке Павловића^[66]. Ови Геталдићеви канцонијери још увек нису ближе размотрени, али и када то буде једанпут урађено, мало има наде да ће се међу његовим песмама – побожним, пригодним и сатиричким пре свега – наћи много добрих. По свој ће прилици Геталдићева поезија остати занимљива више као културноисторијска но као књижевна појава, и у њој ће се највише и најпре уочавати песма о незгодама женидбе, писана у Стону 1693, у коју је уз остало уплео и она два позната и прегорка стиха:

Властелин сам тужан што само не проси,
Боље је бит сужан у галији што вози.

Када се мало боље испореде животни и књижевни путеви те тројице песника, одмах се открива да их је здружила не једна блискост. Свој тројици заједнички су именитељи сиротовање, опозициони став према Академији испразнијех, љубав за сатиру, а и уверење да женидбом човек само увећава и онако велики пртљаг својих јада, што је, изгледа, била и тема неког њиховог академијског скупа, јер и Геталдић и Глеђевић пишу стихове у којима ову мисао настоје да образложе. Прилике су, међутим, пресекле њихову даљу сарадњу: Геталдић умире 1719, а Контиста 1720. године. Тиме се гаси њихова смешна академија, која је била краткога века и малога даха као и многе друге. Њен угледни члан, њен потпредседник у ствари, Антун Глеђевић, оставши сам, није сигурно ни покушао да је одржи. Када се има у виду оно што се одмах потом у његовом животу збило, лако се закључује да су му такве ствари могле бити само последња брига.

У те године, наиме, и он се спремао за смрт. То се види и по томе што је још 13. јуна 1720 – "здрав. . свешћу и памећу, али са својом уобичајеном болешћу ногу" – узео да у тестаменту среди своје земаљске рачуне^[67]. Као да никада није био песник, свој књижевни рад потпуно је прећутао у тој својој последњој вољи; у њој је само реч о његовој материјалној оставштини, о новцу и о новчаним обавезама. Његови наследници, сасвим природно, имали су да буду његова деца заједно са својом мајком, док је она жива. Они су имали да плате Антунове дугове – обично служавкама које су га годинама служиле – и да црквама, манастирима и побожним братовштинама уруче дукате које је он остављао за мисе и за помене, своје и својих родитеља, за спас душе и за искупљење грехова. По множини ових последњих легата, као и по сумама које су за њих одређиване, сумама нипошто безначајним, види се јасно да је Глеђевића у то време већ увелике хватала психоза смрти, тако типична за ондашњег човека, када се пред неизвесношћу онога што предстоји с муком и с унутрашњим бурама помишља на оно што је прошло.

Распињан оваквим кризама и гоњен оваквим скрупулима, Глеђевић је тешко могао одолети сугестивности аргумената које су са застрашљивом уверљивошћу износили католички проповедници. Нарочито је један од њих, фрањевац Хијацинит Николић звани Аламања, који је тад важио као гласовит мисионар и славан проповедник, дубоко потресао песника^[68]. Слушајући његове страсне говоре, Глеђевић је доживео ону тешку, каткад управо трагичну драму конверзије, после које се кидају све везе с прошлошћу. Скоро да се баш то и догодило с њим. Дубровачки свештеник и песник Ђуро Гризић, који је 30. септембра 1724. у једном писму ову Глеђевићеву конверзију описивао^[69], додао је и то да је он том приликом спалио сва своја дела, "од толиких година", и да се, преставши да пише, сав одао побожности. Али се у Глеђевићу сатирички песник није предавао лако и упркос свему продужавао је да живи. Гризић га је, како сам даље сведочи, наговарао и писмима, и у разговору да почне да ради на каквом већем побожном делу, по примеру Палмотићеве Кристијаде, не би ли тако најзад послужио богу "пошто је дотле, у својим ранијим списима, служио свету", али он је на сва та уверавања остајао глув и сваки час је, опет, изненађивао своје пријатеље понеком сатиром, "као анђео таме – завршава Гризић – кога, мада се каткада преобрази у анђела светлости, шапе показују оним што је по себи".

Невоље му ипак нису дале да до краја поново нађе себе из ранијих дана. Почетком 1724. смрт је још једном прошла крај њега, и то сасвим близу; она је тад однела његову жену Франу, с којом је, уз зло и добро, провео четири деценије^[70]. A онда га јаче но икада дотле спопадају болести. Можда због беде, а можда и зато што је после Франине смрти мало могао да рачуна с негом у кући, Глеђевић се у таквим околностима одлучује да пређе у болницу ("ошпедо") поповске братовштине, у којој су се – како сазнајемо из савременог записа Сара Цријевића^[71] – "од побожних легата издржавали часни грађани, и сиротиња, и болесни". Тамо је с другима који су били сличне среће провео последње невеселе године свога живота. Један од њих био је и дубровачки барокни сликар Перо Матијашевић, некада тражен и имућан, али сада, због болести које су га ометале да ради и зарађује, сиромах који је спао на милосрђе других. Док није и он отишао с овога света, 1. новембра 1726, Матијевић је можда бивао често с Глеђевићем тамо, у тој жалосној кући. Раније, док је био безбрижан и здрав, и он се, уз сликање, бавио поезијом, – и то поезијом шаљивом, карневалском и календарском – па су њих двојица, обадва сличних темперамената, имали шта један другоме да кажу, а да то не буде досадно^[72].

Мање од две године после Матијашевића, 28. јануара 1728, око петнаест часова, окончао је своје дане и Глеђевић^[73]. Сахрањен је сутрадан у фрањевачкој цркви, негде у клаустру^[74]. Жупнику Миху Боному, који га је претходно исповедио и који је уписао белешку о његовој смрти, учинило се да је имао нешто преко шездесет година (annorum 60 et ultra); али се преварио, као што знамо: у том тренутку, Глеђевић је већ био превалио и седамдесету.

Његова сада малобројна породица није се, међутим, угасила још задуго. Дуговечни као и њихови родитељи, Марин и Деша Глеђевићи живели су још пола столећа: он до 1773, а она до 1778. године^[75]. Не изгледа да их је много занимало оно што је њихов отац некада писао; његове хартије, уколико су и избегле паљењу, нису сигурно за њих представљале драгоценост која се воли и чува. Јер они су имали друге интересе и друге бриге: Деша је морала да гледа како ће у свом суморном животу дубровачке уседелице саставити крај с крајем, а Марин је – служећи цео век као свештеник на разним местима, у околини и по граду – показивао, како се чини, још највише љубави за музику^[76].

2

За свога живота, који је – видели смо – потрајао прилично, Антун Глеђевић је био у могућности да напише веома много. Невезан превише пословима, а уз то и тешко покретан и принуђен да пуно од свога времена проводи у соби, због несрећне болести, он је у раду на литератури најчешће и неизбежно морао да види одличну шансу да нађе све оно што му је требало највише – забаву и разоноду у дуге дане, и утеху и заборав у невољама. И због тога што се тако често лаћао пера, што га се лаћао и онда када га праве стваралачке побуде нису гониле, он је – да употребимо Цријевићеву реч – "написао толико дела да се једва може веровати да их је један човек могао написати"^[77]. По њима би он данас био бројен у најплодније песнике старога Дубровника да у једном тренутку слабости и страха пред смрћу није спалио свој рад "di tanti e tanti anni", како нам је рекао његов пријатељ Гризић.

Понешто је ипак том спаљивању избегло, било да га сам песник није држао опасним по своје изгледе на место у рају, било да му се у тим тренуцима просто није нашло при руци. И то је сада све што од њега имамо, све што нам о његовом раду пружа некакву слику, све по чему тај његов рад просуђујемо и оцењујемо. Истина, одавно трају и више пута су понављани напори да се коначно утврди шта је све Глеђевић у свом веку стигао да напише и шта је од тога преостало.

Први који се тим питањем позабавио био је сам Саро Цријевић. Он је 1743, на петнаестак година после Глеђевићеве смрти, у приказу његовог живота и рада, који је унео у своју монументалну Дубровачку библиотеку, узео да наброји дела за која је знао или пак веровао да представљају све важније што је Глеђевић урадио. Тај свој списак од једанаест нумера Цријевић је започео Глеђевићевим Порођењем Господиновим од кога је познавао две верзије и које је због тога бројао два пута. На то је надодао латински преведене наслове за читав низ даљих Глеђевићевих драма; једна се звала Меркурије или љубавна утакмица, друга је била о Јудити и њеном подвигу, Трећа јe обрађивала бој Ајакса и Уликса за Ахилово оружје, а последња, коју је означио као дијалог и коју је омашком сврстао међу песме, носила је натпис Кристифор Колумбо. Осим тога је Цријевић споменуо Глеђевићеву песму о клању праведних библијских младенаца по Иродовој наредби и затим још две поеме које је држао ванредно успелим, прва је монолог преображеног младића који с лубањом умрле љубавнице у руци оплакује и кори протекли грешни живот и световну љубав, а друга је јадиковање такође, али сада за умрлим врапцем и од стране девојке која га је волела. Најпосле је Цријевић од "многих поема, безбројних песама и епиграма" наводио песму о обичајима жена које пеку хлеб, и једну другу, о обичајима жена које цеде уље.

Иако временски тако близак Глеђевићу, попис који је начинио Цријевић патио је од двају основних мана: већим делом био је нетачан, а у многоме је био и непотпун. Њега су због тога релативно рано други почели да исправљају и допуњују. Пре свих, Франческо Mapiјa Апендини, који је, мада иначе пречесто зависан од Цријевића, у Глеђевићевом случају знао понешто више. Преузевши од Цријевића помене неких Глеђевићевих дела, он је затим надодао и неке друге, којих у Цријевићевом списку није било. То су драме Олимпија, Зорислава и Дамира, које је видео, то је затим сатира на дубровачке служавке, коју имамо и сада, и то је најзад дијалог управљен дубровачким госпођама (un dialogo diretto alle signore di Ragusa) који ни он сам није имао у рукама^[78].

После Апендинија су и 1880. Лука Павловић, у једном свом затуреном и мало познатом биографском спису,^[79] и 1886. Перо Будмани, у предговору свог издања целокупних Глеђевићевих дела, изнели своје сумње уз поједине тачке Цријевићевог списка. И један и други били су уверени да ће тобожње Глеђевићеве драме о Колумбу или о боју Ајакса и Уликса пре бити познате Палмотићеве драме Коломбо и Натјецање Ајача u Уликса за оружје Ахилово, које је Цријевић погрешно узео за Глеђевићеве; и један и други су исто тако додавали да ће и драма о Јудити, коју је Цријевић приписао Глеђевићу по свој прилици бити она за коју се зна да је из пера Игњата Ђурђевића. Када се затим за још једно дело, за песму о трагедији библијске деце, утврдило да га је под насловом Поразење праведнијех младенаца израдио – касније је додато: превео – Глеђевићев савременик Никола Антица,^[80] Цријевићев списак био је сасвим компромитован: из њега је само Порођење Господиново остало као несумњиви Глеђевићев текст.

Због тога је П. Будмани, пребирајући за штампање Глеђевићева дела, мало водио рачуна о Цријевићевом списку а једино се – и с правом – ослањао на рукописе: у издање је унео само дела за која су они сведочили да су плод Глеђевићеве инвенције. Све три драме које је Апендини као Глеђевићеве поменуо он је заиста нашао, као што их је, пре њега, већ био нашао и Армин Павић;^[81] али је нашао и две друге: Ермиону и Белизарија алити Елпидију, од које је имао фрагменте и за коју је веровао да је несвршена. Уз њих, Будмани је у рукописима видео и у своје издање унео и пуно других, ситнијих Глеђевићевих дела, највише сатира (као Причица од тикве u бора, Сповиједа зашто је скарестија од бумбака, Каже да сад удовице не обслужују подпуно корота и др.). Међутим, свој добро изабрани принцип у прикупљању Глеђевићевих дела Будмани је ипак у знатној мери изневерио и није штампао све за што су му рукописи изричито посведочавали Глеђевићево ауторство. Из његовог издања испале су и Глеђевићеве Љувезни ноћне и читав низ сатира (Пјесан Лопујкам, Пјесан Годишницам, Авдијенца господина Товарканти, Продеце г. кавалијера Мандрислава и Прскања) c чудним образложењем да су или одвише распуштене и ласцивне или да им је хумор "свагда крупан, често простачки, а гдјегдје и наиван"^[82].

Тако је Будмани пропустио прилику да нам преостатке Глеђевићевог књижевног рада представи у потпуности. За знатан број Глеђевићевих текстова ми смо стога приморани да и даље консултујемо рукописе^[83]. Па и то није све и није само на тај начин издавач Глеђевићевих дела био непотпун и у свом послу недефинитиван. Мало година после њега нађен је и интегрални текст Глеђевићевог Белизарија^[84], а онда и једна друга Будманију непозната верзија Порођења Господиновог^[85]. Најпосле, треба додати и то да се по рукописима пажљивим тражењем наиђе још на покоји Глеђевићев песнички производ за који Будмани такође није знао.

Тако је већ била реч о Глеђевићевој сатири Женидба Илије Котле u Фјоре његове жене, коју нам је сачувао и о којој је посведочио да је Глеђевићева преписивач С. Томашевић^[86]. И тако се сад може додати да се међу рукописима дубровачке Научне библиотеке налазе још нека Глеђевићева ситнија дела: у оном под бр. 459. фрагмент једне сатире, ваљда опет на Влаха Кавалкантија, у којој се неко јако исмева због својих недоличних поступака с Глеђимиром, то јест, с нашим песником;^[87] а тако у оном под бр. 693. од две песме против жена које су сигурно Глеђевићеве и изнад којих чак има и његових иницијала (А. Г.) једна, с почетком "С худом диклом ко здружи се", само је фрагмент његове сатире Селимир u Радмио чине разговор више вјере (стихови 177–188), али друга, која почиње "Врх ње крила суха руке", представља, колико знамо, нову песму.

За неке се друге стихове, међутим, тек домишљањем долази до закључка да су исто тако Глеђевићеви. У једном драгоценом рукопису из почетка XVIII века који носи натпис Спремиште спијевања, зачинака u пјесни словинскијех и који је некада припадао руском научнику Тихонравову а сада га, заједно с целом Решетаровом библиотеком, има Slovanska knihovna у Прагу, међу другим сатирама, којих је Тај рукопис препун, налази се и једна с насловом Годишњицам, која није идентична с истоименом Глеђевићевом сатиром. Ту сатиру М. Решетар је објавио као вероватно дело Игњата Ђурђевића^[88], мучећи се при том дуго да растумачи речи које су јој биле исписане у наслову. Ове тајанствене речи, којима није знао значења, он је читао: "Пјесан годишњицам од улице Паете (?) Звече (,Sueсе')"^[89]. A ако се само присетимо да је Глеђевић носио надимак Звече, цела мистерија се у мах расплињује и тајанствени наслов, који у ствари ову сатиру приписује Глеђевићу, мора се читати овако: Пјесан "Годишницам од улице" поете Звече.

Најзад, опсег сачуваних Глеђевићевих дела даде се проширити још на један начин. Цријевићев списак тих дела, наиме, иако се показао толико непоузданим, не треба ипак одбацивати у целини, јер нам може много помоћи, нарочито с понеком својом напоменом, кад у тако богато очуваним адеспотним дубровачким делима настојимо да разаберемо која би још могла припадати нашем писцу. У једном случају, додуше, када се у том правцу пошло, није се изишло на прави пут, иако се у то веровало, и то чврсто: адеспотна дубровачка маскерата Тржницам, у којој се видело Глеђевићево дело на основу тога што је Цријевић бележио како Глеђевић има песму "о обичајима жена које раде пекарски занат" – у Дубровнику су такве жене називали "тржницама" – никако не може бити Глеђевићева; све алузије које се у тој песми праве и сви помени многобројних реалних личности, које се у њој исмевају или хвале, упућују недвосмислено на закључак да је маскерата Тржницам морала настати једино коју деценију пре Глеђевићевог рођења^[90]. Из те необичне погрешке, међутим, поука може бити и друга од оне на коју се у први мах помисли: она упућује на опрезност у оваквом раду с Цријевићевим подацима, али не сугерише и свако одустајање од таквог рада.

Јер, како се чини, по Цријевићевим напоменама, коликогод оне биле мало сигурне, може се тога увек понешто наћи. Уверљив ће нам пример за то дати Цријевићеве реченице о Глеђевићевој поеми која представља тугованку над преминулим врапцем за коју се рано поверовало да је више нема. Та је елегантна поема, по Цријевићевим речима, плач песникове кћери за врапцем кога је одгајила и силно волела, кога је припитомила до те мере да јој је кљуном удевао конац у иглу када је везла, да је с њом за обедом јео од сваког јела, да је њој на руци без престанка био, њу следио кудгод је пошла и њу радовао песмом и да је за њом тужио када је била одсутна. У два различита рукописа може се наћи управо таква поема^[91], с натписом који одговара Цријевићевим речима – Бравац, алити цвилење Планичице пастирице у његовој смрти – и са ситуацијама које се скоро дословно слажу с његовим описима:

На трпезу кад бих сјела
за покријепу дати тијелу,
птичица би долетјела
свуд по платну пршећ бијелу,
и од сваке би пиће хтио
вазда кушат он свој дио... (301–306)
... Већекрати у иглицу
кад бих стала свилу удјести,
измако би с кљунком жицу
кŷ бих хтјела с руком срести
и узалак би учинио
нека би ме измјенио... (313–318)
...Гдјегоди бих мк ступаје
иза труда обратила,
око мене на све краје
простиро би брза крила;
ако ли бих гдјегод стала,
свуда бих га уживала... (361–366)

Ничега у тој поеми уосталом нема што не би заиста могло бити Глеђевићево – ни у језику, ни у метрици, а ни у поетском поступку – па то може бити још један знак да Цријевић није ипак грешио када је о овом делу – а он је на њега мислио сигурно – говорио као о делу Антуна Глеђевића.

Цријевић можда није грешио – и то је наш други пример – ни када је Глеђевићу приписивао и једну драму о Јудити и о њеном неустрашивом, мушком одласку у Олофернов табор, крунисаном жељеним успехом. Иако су опрезни књижевни историчари после Цријевића сумњичаво помишљали да је он још једном грешио приписујући Глеђевићу једно дело Игњата Ђурђевића, не изгледа да су били много у праву. Јер они нису знали да поред добропознате Ђурђевићеве Јудите рукописи чувају још једну драму из XVIII в. с истим предметом – она се, само, зове Ослобођење Бетулије – која се од Ђурђевићеве Јудите у потпуности разликује и која би тако исто могла бити Глеђевићева, мада то на њима није назначено^[92].

Да ли ће се пак овим начином једанпут моћи да нађу и нека друга Глеђевићева дела која је поменуо Цријевић – на пример, његове песме о обичајима жена које пеку хлеб, као и његова драма Меркурије или љубавна утакмица – имаће да покаже време. Оно ће можда дати одговор и на питање да ли је Апендинијев помен Глеђевићевог дијалога управљеног дубровачким госпођама био заснован на каквој чврстој информацији или је – јер може и то бити – само још једна у низу других омашки вредног, корисног али често и некритичног дубровачког биографа.

3

Када данашњи читалац, ма и најповршније, прелистава оно што нам је од Глеђевићевог књижевног рада преостало, овај стари дубровачки песник приказује му се у троструком виду: као лиричар, као сатиричар и као драмски писац. Таквим се, нема сумње, Глеђевић морао приказивати и читаоцу свога доба, јер иако је пуно његових текстова изгубљено, по свему што о његовом раду ипак знамо види се лепо да је тај рад текао сваки пут само у ова три правца.

Од тога, најмање нам је познат, па према томе и најмање јасан, Глеђевић лирски песник; његова дела овога рода понајвише су пропала. Разлоге није тешко назрети: као и сваки други песник, Глеђевић је најчешће певао о љубави, а као песник свога доба – које је пуни барок и у коме је љубавна песма зна се каква – о љубави је певао без много устезања и чак без много стида, уживајући у низању ситуација које су немогуће слободне и од којих је ваљда црвенела и хартија која их је примала; и као што у свом времену, а ни у свом граду, није био усамљен у смишљању овакве поезије – поред њега на сличан начин певају, на пример, Игњат Ђурђевић, Џиво Шишков Гундулић (1678–1721) или Франо Лалић (1679–1724)^[98] – није исто тако био усамљен ни када ју је, затим, пошто су заноси одавно минули и пошто су га године довеле до једине извесности људске судбине, уплашено бацао у пламен.

С обзиром да нам је због тога Глеђевићева љубавна поезија тако рђаво представљена, неизвесно је да ли се може рећи да за изгубљеним треба много жалити. Јер да ли је његова сада једина и ко зна на који начин преживела песма овога рода, Љувезни ноћне, довољна да сама сведочи за све остале које сада не знамо? Да ли су и оне, све, давале што и она, и да ли су и оне, све, у вредности досезале само колико и она? У тој песми, иначе, Глеђевић пева како му је једне "глухе ноћи" у стан дошла његова прекрасна Сунчаница; без сувишних увода, одбацила је "сву свилену себе одећу" и одмах су настала љубавна удварања – њена више но његова! – с миловањима и пољупцима који се немају чега стидети ни од најлуђих Маринових пољубаца; потом је почео и "бој љувени", описан са свим појединостима и с непосредношћу која осетно рањава и најшире схваћену деликатност. Иако неусиљена у свом живом и слободном току, иако с понеким стихом који не звучи лоше, та песма осим ласцивности, која се у оно време тражи, и осим маринистичких играрија расутих по њеним строфама, које се у оно време воле, није давала ни свом читаоцу, као што не даје ни нама, нешто много више.

Можда је ипак Глеђевићева љубавна муза имала каткад и који тренутак срећније инспирације; један фрагмент који је П. Будмани нашао исписан уз Љувезни ноћне и који је, због нечега, штампао у предговору^[94], као да би могао то да покаже. Он почиње сасвим лепо:

С јаснијем звијездам сред ведрине
натјецаше ноћ се црна,
али јаче ње су тмине,
али свјетлос њих сребрна.

Он се, међутим, лепо и наставља кад песник приповеда како је у проласку крај Зоркиног двора застао чувши "медени говор", а онда кроз резу на вратима и видео дражесну сцену: Зорка је "на пламу свеће" везла "лијепе русе плам румени", док њена сестра "бијеља од лира бијељи од лира вез шијаше". Два последња очувана стиха која се на помен њенога веза непосредно надодају:

у ки иглом чим удира,
моје срце зло рањаше

срећно довршавају ову успело набачену жанр-слику из живота емоцијом која се у песнику родила. Они, уједно, читаоца доводе до уверења да је сигурно и боље што песма нема свог наставка – он би вероватно покварио утисак – и да се и овако песма може схватити као окончана; а таква, она је једна од бољих у поезији Глеђевићевог доба и без сумње је само превид што она још није нашла своје место у антологијама дубровачке лирике.

Због оваквих је песама, верујемо, Игњат Ђурђевић, који се у поезију разумевао, високо судио о Глеђевићевој еротици. Он је у својој посланици (Госп. Нико Бернардо ди Џорџи Ант. Глеђевићу) нашега песника просто обасипао ласкавим признањима:

Ил' настојиш у љувезни
од љубави згоде изрити,
ил' љувене складне пјесни
слаткој лири садружити,
али у дипли почнеш пјети
од планинскијех вила дику,
у час један доносе ти
мале ствари час велику.

Али ти његови стихови, осим о изузетној цени једног дубровачког песника за стварање другог, говоре о још једном: Глеђевић је уз "пјесни љувене" с успехом певао још и песме у којима је славио "од планинскијех вила дику". Данас ни од те његове поезије нема много трага, осим, можда, поеме Бравац, алити цвиљење Планичице пастирице у његовој смрти, која би била из тога амбијента. Али она је врло добро дело и заслужује без даљега Ђурђевићеве суперлативе.

Узевши да у стиховима прикаже тужење пастирице – он је зове и вилом – Планичице за преминулим врапцем кога је неизмерно волела, Глеђевић се тематски везивао за познату Катулову поему Жалост за врапцем. (Luctus in morte passeris) и за све њене безбројне одјеке у каснијој поезији, како оној коју су стварали хуманисти, на латинском, тако и оној коју су писали италијански песници, на свом језику. Не може се засад рећи да ли је неку од тих песама имао пред собом док је радио на својој. Само као полазни подстицај – али никако као нешто више – послужио му је латински дистих непознатог, а можда и дубровачког, песника (Ad nimpham lugentem passerem morte peremptum auctoris anonimi disticon), који је изабрао за мото и у коме се говорило како ће угинули врабац постати још лепши и дуговечнији благодарећи нимфиним сузама.^[95].

Као Гундулић Сузе сина разметнога, и без сумње не без његовог утицаја, своју поему Глеђевић је спевао у секстинама; како је и она у ствари "цвилење", држао је сигурно да ће јoј најбоље одговарати ова строфа којом је пре њега прослављени "краљ илирске песме" умео да нађе толико пута успели израз за плач, и бол, и меланхолију, и кајање свог блудног јунака. Али не завршава се ту Гундулићев утицај на Глеђевића. Такође као Гундулић, он је, осим неколико уводних строфа – у којима се описом зоре и буђења у природи дочарава амбијент – и осим неколико строфа на крају – којима се казује како је на уморну и ојађену Планичицу дошао сан, као олакшање и истодобно као нова мука – своју поему замислио као дуги монолог своје јунакиње, препун суза и уздаха, препун сећања и успомена, препун размишљања и призивања свирепе смрти. И такође као Гундулић, он је своје дело обукао у раскошно барокно рухо; и у њему је, као и у делу његовог претходника, обиље сентенца опште вредности, и оно је препуно бљештавих ефеката који представљају стил, манир, тон и манију епохе. И код Глеђевића неко може бити "немилостан пун милости", и његова јунакиња може рећи: "Жива јесам за свеђ мрити!", и у његовој су поеми честе овакве хиперболе:

Звијезда небо, жала море,
гаји дубрава, листја дуби,
поље трава, звијера горе,
суза ки вил худу љуби
мање имају нег целова
њему даше уста ова (373–378).

Но блискост Глеђевићевог дела с делом Гундулићевим иде и даље: наш се песник не устручава да из Гундулића пренесе и директно покоји стих ("Што је доли, да је гори", 352) или покоји обрт (Гундулић: "ако у мени није мене", Глеђевић: "живу је уздржо мене у мени", 72).

Али и толико несумњиви и тако приметни Гундулићев утицај није, зачудо, спутао инвенцију нашега песника и он се, упркос њему, не придружује својим делом оном безличном и неиндивидуализованом крду Гундулићевиx епигона које се никад, ни у најсветлијим тренуцима, не уздиже ни приближно до врхова свог узора. Глеђевићева Планичица тугује у пуних шест стотина стихова, – остало отпада на уводни и закључни део поеме, – па ипак ниједном, или скоро ниједном, њен дуги монолог не престаје да држи пажњу читаоца. Шта све песник није смислио да ту пажњу привеже за јауке несрећне Планичице! Кроз њих сваки час промичу сећања – обично на епизоде из протеклог живота кад је врабац био жив и певао јој, играо се да је забави и умиљавао јој се, јеo јој из руке и из уста, утицао јој конац у иглу, бранио је од муха и од комараца, – или се провлаче упоређивања туге коју она осећа с тугама које су спопадале друге – од Аријадне и Дидоне, Лавиније и Андромеде, до грлице, риба и саме природе, – или се уплићу сличице које илуструју разноврсност женских склоности и интереса, њихових занимања и љубави. Љупкост њене нежне и меланхоличне јадиковке још више је подвучена свим оним што чини или је чинило њен живот: венци којима се китила и стреле којима је ловила, дубраве у којима се веселила и вирови у којима се огледала, везови којима се забављала и пастирице с којима је друговала. Уз то, њен бол као и њена љубав за оплакиваним врапцем опевани су изразима којима се тугује или се чезне за љубавницима; када, на пример, Планичица набраја:

љубих, љубио ме си,
била ти сам вазда драга,
ти драг мени био јеси,
добар и благ, ја ти блага,
и биле су наше сваке
жеље и мисли свеђ једнаке;

што сам хтјела, ти си хтио,
што си хтио, ја сам хтјела,
у мени си ти живио,
у теби сам. ја живјела
од када нас вез састави
чисте и праве од љубави (391–402).

онда је то исто као кад се "затрављене" љубавнице обраћају својим љубавницима, штавише исто је као кад се Сунчаница у песми Љувезни ноћне обраћа самом песнику:

ако живем, у теби сам
жива, живеш ко у мени,
ти твој нијеси, моја нијесам,
негли твоја, мој љубјени;
сва су у теби моја блага
и све уфање мк под неби,
мени истој јесам драга,
јер сам драга јако теби;
моје мисли теби служе,
ти си моја сва лјепота,
срце срца, душа душе,
живот мога ти живота (89–100).

И због свега тога, – као и због много чега другог што се у овој по нужди краткој анализи морало испустити – Глеђевићев Бравац имаће да се такође нађе у антологијама најпробранијих дубровачких текстова, као и Глеђевићева кратка љубавна песма коју смо управо били у прилици да истакнемо. Његово је место уз врхунска уметничка остварења нашега барока, негде иза Гундулићевих Суза, које ипак не достиже ни по дубини мисли, ни по раскоши слика, а ни по богатству маринистичког језика.

У свету су Гундулићеве поезије и Глеђевићеве рефлексивнодидактичне песме Каже да је људски живот кратак u да је ништа све и Да вријеме свему одолијева, које је ваљда писао после своје конверзије и које су уз "пјесни љувене" даљи остатак његове лирике. Опет као у Гундулићевим Сузама, Глеђевић је покушао да трагичну крхкост и пролазност свега што постоји изрази усклицима као што су:

Гди је Тебе прослављена,
гди су грчки сви градови?
По њим расте сад купјена
и звјер горска стан готови.

Или као:

Гдје ли град је који влада
гласовита (!) његда Нино,
име од њега само е сада,
а све бријеме схара ино.

Али се у њима, на жалост, сувише јасно разбирају Гундулићеве мисли и Гундулићеви тонови – штавише и дословно преузети његови стихови! – а да би Глеђевић имао права да ове песме – чак и да су успелије – броји у своје оригинално поетско стварање.

Није много снажније Глеђевић емотивно затреперио ни када је стиховима ожалио смрт Дубровчанина Влаха Стеле (У смрт госп. Влаха Стеле). Конвенционална у својој погребној тузи, ова осмртница још више умањује утисак непотребном игром речи са Стелиним презименом (Stella – звијезда), која је несумњиво по барокном укусу, али која не би пала на памет песнику кога је искрено расплакала смрт пријатеља.

4

Релативно бројније и боље очуване но Глеђевићева лирика, његове сатире омогућују да се о тој страни његове песничке активности суди одређеније и с више сигурности. Ипак, то што их имамо нешто више не значи још и да их имамо све, јер јe и многе од њих снашла она иста судбина која је задесила љубавну лирику: сам их је песник спалио. Није, иначе, могуће ни помишљати да је Глеђевић, који је био изразито сатирички дух и за кога одсвакуда знамо да се сатиром пуно бавио, за скоро пола столећа свог књижевног рада написао само оне које су нам и сада на располагању.

Поглед на тематику очуваних Глеђевићевих сатира показује какве је појаве и коју је врсту својих савременика бирао да их изложи убојним стрелицама свог духа. У првоме реду и најчешће то су жене – било гледане уопште, као неизбежни партнери у јарму брака (Селимир u Радмио чине разговор више вјере), било уочене у појединачним својим манама: када се кинђуре и настоје свим средствима да буду лепше (Сповиједа зашто је скарестија од булбака), када као "ојађене" удовице једва чекају да се допадну другоме и чак у највећој тузи загледају у огледало да виде како им стоји црнина (Каже да сад удовице не обслужују подпуно корота), када збабљене и старе настоје, и чак успеју, да се завезу у љубавне воде (Каже да се нe прuстоји једној жени старијој радит од љубави; Женидба Илије Котле u Фјоре, његове жене) или када, обично као служавке, али и иначе као плебејке, уз друге мане имају и ту да не праве велико питање од своје женске врлине (Лопујкам, Годишницам). A затим, и не много ређе од жена, циљ су Глеђевићевих сатиричних убода његови лични непријатељи, којих је доста било и којима се светио, или се с њима борио поругом и стихом (Прскања; Авдијенца господина Товарканти; Продеце г. кавалијера Мандрислава).

Разуме се, то ни издалека нису сва подручја на којима сатиричари дејствују, и нису чак ни најважнија. Читав један низ сатиричарских могућности Глеђевић није искористио. Он, на пример, никако није неговао политичку сатиру, избегавајући да својим стиховима устане било против неодрживости поретка у својој Републици, који је са смешном упорношћу настављао да траје, упркос неминовности историјског развоја, било против изопачености и злоупотреба оних који тај поредак носе. За такву борбу он није имао храбрости, а – истини за вољу – тешко да ју је и могао имати: у његовом граду-републици господа нису неговала смисао за хумор ако је он био устремљен на њих и писци који су се на такве шале осмелили морали су да раде најобазривије и да се скривају као лисице ако нису хтели да их одмах снађу небројени јади, између којих и најцрњи. У сваком случају, и да се икада на такве сатире одважио, ми их опет не бисмо знали, сигурно, јер сада или не би постојале више – такве је текстове мало ко смео да преписује – или би песниково име са њих било брижљиво изостављено. Међутим, и много шта друго што је у његовом граду или међу његовим суграђанима заслуживало шибу поруге и смеха – као биготност, несразмерна моћ попова и цркве, ускост видика и стотину других дефеката сваке врсте – Глеђевић је, на жалост, сасвим оставио на миру.

Једном речи, за своје сатире он је бирао теме стандардне и одвајкада безопасне, – сами сатиричари Дубровника, као и сви други, имали су предугу традицију, рецимо, у исмевању жена и њихових несавршенстава, – а ако је због њих ипак допадао затвора, било је то само када у тим сатирама, поглавито личним, није знао да остане у златним оквирима мере. Јер и тада су његове жртве бивали ситни и безначајни људи, – никако силни и од утицаја! – којима су у ондашњем животу Дубровника припадале само најепизодније улоге.

Па и поред тога, Глеђевић је веровао да својим сатирама обавља некакав користан друштвени посао и понављао је у више наврата – мало у шали, али много више озбиљно – стару компарацију сатиричара са лекаром. Његови подсмеси имају да лече, – то је оно што би, по њему, читаоци морали држати на уму:

одлука је моја права
и вазда ће бити така,
а чељад ме мало здрава
офенџати нијесу јака;
трудит xoћу све весело
и свеђ добро дјеловати,
а најбоље кк је дјело
него болну здравље дати (Продеце).

Због тога, он најчешће сам истиче сврху својих напада или чак директно формулише поуку. Његов "пријатељ" кавалијер Мандрислав – ко зна који се Дубровчанин реално крије иза тога измишљеног имена – треба да се отресе својих слабости, – зато их песник иронично узноси и хвали као тобожње врлине (Продеце); жене које настоје на гиздању по сваку цену мораће да се тога окане,

мудра ер жена мисли само
кф ће војну угодити,
не ходити сјемо и тамо
да виђена може бити;
жена мудра помњу стави
кф ће c бољом ћуди сјати,
владат дјецу у љубави
и уређен дом држати,

а старице које покушавају да остану младе уз подсмех имаће да прогутају и савет:

врзи љубав сву на страну;
буди добро тве љубјено
с кијем ћеш имат моћи храну:
кудјеља, игла и вретено.

Мора се рећи: мане које је Глеђевић нападао заиста су биле мане и нико их, ако неће да буде смешан, не може видети другачије. Али те мане или су сталне, и неизлечиве мане људскога рода, или су периферне, и најчешће појединачне, мане извесних личности Глеђевићевог доба; њих није било тешко уочити као што их није било ни опасно напасти.

Много је важније, међутим, једно друго питање: колико је духа и фантазије Глеђевић у своје сатире уносио, и с колико их је уметничке снаге и суптилног мајсторства остваривао?

Никако се не може рећи да се у њима Глеђевић није местимице уздизао до фине досетљивости која је и сада од неког утиска. Свој суд о оновременим удовицама он ће, да би био ефектнији, ставити у уста заслепљеног пастира Радмила, који је прави мартир поред своје жене, и овај, пошто је изнео каквим све начинима жене којима је муж управо укопан изневерују његову успомену, завршава комичном "сентенцом":

од човјека и вретена
исту сцијену чини жена,
које често, мирна да је
промјениват научна је.

Или један други пример: песма управљена баби која би хтела да је млада и да још осваја после заједљивих Глеђевићевих поруга и после његових савета да се баба свега тога окани добија срећно нађену поенту опет у једној "ошптој мисли":

врх угљена погашена
не море се огријати;
окресана из камена
мучно огањ мож имати.

Али је нарочито добро смишљена, и духовито изведена до краја, Глеђевићева песма о томе зашто је у граду настала несташица памука ("скарестија од бумбака"). Она се сва своди на тобожњу анегдоту из песниковог живота, но та је анегдота замишљена тако да пакосно и с малицијом погађа сујетну тежњу жена да се чине привлачним и онда када им то природа није дала. Песник је, износи се тамо, о сунчеву заласку ("сташе сунце сред пучине златне зраке да већ скрије") седео крај прозора и читао ("за моћ лудос већу стећи"); његова "слуга" Станула дошла је у то да од њега узме новаца, желећи да купи памука за "стијењ" његове "лукијерне"; али се брзо вратила, очајна: нигде у граду није било памука; трговци су јој, у "стацуну", открили и узрок ове чудне несташице:

оне које не имају
туђијех коса за ставити
бумбак у ње улагају
да им буду дебље бити;

и да јој господар ипак не остане у мраку, добра Станула пара јорган ("крпатур") и одатле вади памук за "стијењ"; а песник се уз помоћ својих штапова "одвлачи" до постеље, гунђајући о "несвијесној младости" која се заварава илузијама и наседа женским лажима, да своје поучне рефлексије заврши народном пословицом коју директно преноси у стих: "све што сија злато није". Исприповедана пријатно и вешто у лаким осмерцима који теку без застоја, ова анегдота не само да изврсно погађа свој циљ, него и представља успело исцртану сличицу из такозваног ситног живота дубровачког друштва при крају XVII века.

Овакве су нам сличице остале и у двема Глеђевићевим сатирама о дубровачким служавкама (Годишницам, којој је први стих: Годишнице свеколике, и Годишницам од улице, с почетком: Бабка у бијелој поцјелици). У њима обесни Глеђевић, не устежући се да спомиње безбројна права имена и не бежећи од сочне речи дубровачке улице, дочарава раздраганост светине која се у бестидности ругања сјатила око годишнице осуђене због неморала да се успне на "кару" и да пође у изгон у "Пуљу", или описујући једно бурлескно коло годишница на улици, поспрдно износи, тобож пуштајући да се саме годишнице хвале, све оно што о њима и њиховим дефектима мисле њихови "госпари".

Али је Глеђевић – опет следећи обичаје и укусе XVII века – у својим сатирама често одлазио и даље од доброг, ма колико иначе подсмешљивог тона. Љуто нападајући поједине личности, он је дозвољавао себи да буде, према потреби, крајње распуштен или драстичан, ласциван преко мере или чак тривијалан, једном речи да буде управо онакав какав је бар у двема познатим својим сатирама био, пола века раније, и његов велики узор Џоно Палмотић. Због тога је он с неким сатирама лоше пролазио код власти, које су га затварале и кажњавале; и због тога је он са њима прошао лоше и у срамежљивом издању П. Будманија, који их је, иако им је на местима признавао и "прави јумор", без колебања искључио са страница своје едиције.

Таква је његова сатира Лопујкам, о Лопујки Мари с Игала која је "грује често рибала", и таква је затим сатира о женидби Илије Котле с удовицом Фјором, у којој се c бестидном опсценошћу приказују моменти њихове љубавне игре. Али су нарочито такве Глеђевићеве сатире на његове непријатеље: Товаркантија, за кога смо рекли да је у ствари дубровачки канцелар Влахо Кавалканти, и на Јакимира и кавалијера Мандрислава, чији су нам прототипови, и поред покушаја да их нађемо, остали непознати.

Све су три последње сатире – и Авдијенца господина Товарканти, и Прскања, и Продеце г. кавалијера Мандрислава – пуштене у свет под чудним псеудонимима: Вукмир Златоносовић Херцеговац за прве две и Охсињанин за трећу. Да ли је то био некакав Глеђевићев покушај да сакрије трагове и мистификује ауторство, или је, напротив, посреди био само његов каприц, јер се ти трагови нису дали скрити и јер је то ауторство било исувише очито, нико сада није у стању да разреши. Све су те сатире, затим, беспримерно – готово би се смело рећи: бескрајно – дуге: скоро се увек број њихових стихова пење изнад хиљаде. И све су у макаронским, српскохрватским осмерцима, сврстаним у строфе од по четири стиха (Авдијенца) или у секстине (Продеце, Прскања); у Дубровнику се наиме одувек мислило да се најсмешније сатире могу писати једино макаронски. Настале су 1702 (Авдијенца), 1703 (Прскања) или неке године око тога (Продеце), дакле све три док је песник проживљавао тешке дане у Цавтату.

На први поглед натписи ових сатира могу изгледати нејасни и необични; у ствари, они то престају бити када се зна шта односне сатире представљају: прва је опис једне смешне аудијенције конавоског канцелара Товаркантија код неког турског бега, другом се песник "смије, руга, прска и звижди" с пучанином Јакомиром – не пропуштајући, успут, да поново закачи и Товаркантија – док у трећој набраја једно за другим, као у венцу, јуначка дела (итал. prodezze) свог "пријатеља" Мандрислава. У прве две аутор се заклања не само иза псеудонима већ своја дела приказује као пуке преписе из прастарих књига, из Хисторије од Словина: Товарканти је у њима канцелар Конавала у време кад је тим крајем владао још "Росав Павловић"; једино у трећој Охсињанин не скрива да јој је писац он сам.

У све три своје сатире – а потпуно се исто може рећи и за четврту од које имамо само фрагмент^[96] – Глеђевић не иде за тим да поступним и прецизним захватима ваја пуне и пластичне ликове који ће пред читаоцем израсти у богатству својих карактеристика, – карактеристика које их чине комичним или јадним, негативним или ружним, али увек стварним и увек животним, – него се, уживајући при том неприкривено, представља као безобзиран и опасан противник који је спреман да своје жртве повлачи по блату најцрње поруге. Али у томе није он ни фини, ни много досетљив; њему су на устима стално скаредности и увреде; он непрестано и немогуће претерује тако да своје исмевање претвара у свирепу инвективу, не у деликатан и надахнуто остварен уметнички текст. Уз то све то беспримерно дуго траје и читалац једва дочитава небројене Глеђевићеве стихове, или их штавише баца недочитане, не опажајући у оправданој срџби како у њима и поред свега струји дах дубровачког живота с краја XVII века, заборављајући у тој срџби чак и места на којима је песник, било у некој живље и рељефније оцртаној сцени, било у којој духовитије смишљеној досетки, давао неких, каткада и не безначајних, доказа да је у њему ипак остало понешто и од талентованог сатиричара.

Само због тих изолованих и на жалост ретких боље остварених места можемо да зажалимо што нам и све друге Глеђевићеве сатире нису очуване, и само због њих имамо права да верујемо како је он тим губитком као писац оштећен.

5

Најобзирнији, а истовремено и најнекритичнији Глеђевић се показао према својим драмама: њих је остало највише после његове предсмртне ревизије. Нећемо рећи, због тога, да их је држао и највреднијим делом свог рада; пре ће истина бити да је у основи таквог његовог поступања лежало уверење како су оне понајмање несагласне с оним што добар католик сме да потпише; у расположењима која су га тада обузела овакви су обзири код њега одлучивали. A драме које је претходних година писао биле су или све саме мелодраме, умивене, углавном пристојне, и безопасне, или и чиста религиозна дела, као Порођење Господиново и, ако је заиста његово, Ослобођење Бетулије.

Понеке од тих драма временом су можда ипак пропале, само, разуме се, не благодарећи Глеђевићевој хришћанској предузимљивости. То би могао бити случај с оном која се вероватно звала Петрислав и од које можемо читати једино пролог, писан у облику разговора појединих персонификованих лица. Из препирке Истине и Лажи, која највећим делом пролог и чини, види се јасно, иначе, да је радња те драме била у бурним обртима судбине босанског краља Петрислава, кога је Време најпосле уздигло на престо збацивши отуд опаког, преварног и неплеменитог Митра, "ком мотика у десној би стала боље нег краљевска сад шибика". Везујући се средином и именом главног јунака за свет из Летописа попа Дукљанина^[97], ова "историјска мелодрама" – а она је то морала бити, по свему судећи, – с правом историјом Босне заједничког има још много мање него и тај Летопис.

Али и да су се каквом незгодом изгубиле све Глеђевићеве драме, губитак не би био непреболан за нашу књижевност. Јер иако су оне свом времену нешто значиле – зашто би се иначе тада приказивале и гледале? – иако за то време имају и понеку заслугу, – одржавале су и на свој начин ипак богатиле дубровачки позоришни репертоар, – иако су, најзад, и касније, посебно средином и крајем прошлога века, биле јако цењене, код књижевних историчара од укуса оне већ дуго, и с потпуним правом, пролазе веома рђаво. Нарочито је Глеђевићеве мелодраме снашла таква судбина.

Док се још ништа није знало о зависности тих мелодрама од италијанских узора и док су се још увек читале и оцењивале као оригиналне Глеђевићеве творевине, Армин Павић, који их је први опширније приказао, могао је бити и први који ће им се подсмехнути. "Страшно смијешна сцена!" – узвикује он код једног призора Зориславе, па одмах затим додаје: "Неспретније... нијесам још читао". Боље не пролази код Павића ни Олимпија освећена; она је за њега само "дармар немотивираних сцена". A Ермиона је до те мере "недраматске композиције да се из ње разабире пјесник који би за какова Орланда Фуриоза био вјешт али је у овој драми промашио већ све границе могућности чина, па ју је учинио управо досадном"^[98].

Колико су тек оцене Глеђевићевих драма морале постати свирепе и колико је тек он као драмски песник морао престати да буде респектован када се, благодарећи налазима М. Деановића и Ж. Дера, сазнало да и тако нестварне, тако невешто израђене и тако далеке од сваке уметности оне у већини нису биле оригиналне, већ их је Глеђевић само преводио или само прерађивао из италијанских књига. Његова Ермиона, нађено је том приликом, у ствари је преведена драма Gli amori infruttuosо di Pirro од Млечанина Аурелија Аурели, а његова Олимпија освећена, уз коју је забележена година 1695, као време настанка, пука је парафраза једне друге драме истога Аурелија (Olimpia vendicata); затим, његова Дамира смирена представља превод комада Damira placata још једног Млечанина, Филипа Ачајуолија, док његов Белизаријо, алити Елпидија није друго него на "нашки" пренесена мелодрама Rivali generosi гласовитог Апостола Зена.

Па бар да је при том Глеђевић нешто боље умео да бира, да је бар на наш језик преносио најбоља остварења савременог италијанског театра, настојећи само да њиховом духу и њиховој уметности остане максимално веран. На несрећу, његово познавање оновремене италијанске књижевности као да није било најбоље, а његови критеријуми као да нису били најстрожи. Он се у склоностима сав био окренуо к венецијанском театру и верно, стрпљиво и предано претакао је текстове који су се у Венецији приказивали, а које је упознавао из њихових штампаних издања. Можда тај његов избор и није био сасвим случајан, као што сличне ствари обично не бивају случајне. Италијански историчари књижевности^[99] истичу како је у Венецији, за разлику од Фиренце, Рима и других градова Италије, где је позориште било привилегија виђених и изабраних, сав народ који је хтео долазио у театар; а дошавши, и плативши за то, желео је да гледа што је волео, и писци мелодрама морали су то да уваже; отуда је у тим мелодрамама тако прескромна улога поезије, животности и какве-такве психологије, а тако видна, и толико осетна, помоћ музике, комичних сцена и ефектних призора оствариваних уз помоћ врло сложених и веома скупих театарских машина. Наш Глеђевић који је имао сличну публику био је сигурно у сличној зависности од њених укуса. Али је његов положај био још гори: у италијанским мелодрамама слабости поетског текста покривене су и раскошно накнађиване бриљантношћу музике и расипношћу сценске поставе; у Дубровнику, где се у мелодрамама увек релативно мало свирало и певало – и то још свирало и певало ко зна како и ко зна по којој музици – и где су позорница, костими и сценографске могућности били скромни, штедљиви и сиротињски као читав дубровачки живот, уметнички дефекти сваког појединачног дела испадали су још уочљивији, каткад још драстичнији.

Кад су ствари тако стајале онда, може се тек мислити колико због свега тога данашњи културни историчар, – а да и не говоримо о данашњем читаоцу! – који Глеђевићеве мелодраме мора само да чита, а нема могућности да их види, онакве какве су оне, у целовитости свога извођења, излазиле пред своје гледаоце, и који уз то зна да оне нису још ни оригиналне, има мало чега да у њима нађе што би му се допадало. Њему су неизмерно досадни ти безбројни краљеви који махнитају и који су, када их љубав стигне, спремни на сваки поступак, ти затрављени краљевићи који као прави витезови идеално служе своје обожаване или пак као прави Дон Жуани никад нису сити победа над женским срцима, те предивне, а често и очајне и уплакане принцезе у које се њихови љубавници заклињу, али их неретко и остављају или их штавише директно гурају у нeсреће у којима оне, разуме се, ипак неће пропасти. И њега више никако не усхићују те непрестане љубави по барокном укусу, много пута двоструке или троструке у истој драми и најчешће испреплетене и изукрштане до те мере да се већ тешко хвата ко је у кога заљубљен а ко је коме непријатељ. Најзад, он нипошто није више у стању да ужива у тим сталним преоблачењима мушкараца у жене, и жена у мушкарце; њему сметају насилни, вештачки а толико пута и смешни колико наивни расплети, од којих су само једна, али никако и једина врста онда силно омиљена накнадна, неочекивана препознавања; и он, најпосле, као и целокупну њихову беживотну романтику, не може да прими ни њихов стил који је тако натегнут у својој свечаности и тако комичан у својој неприродности.

Таквом процењивању опште вредности Глеђевићевих мелодрама мало може сметати околност што се за његову Зориславу крај свих покушаја до данас није још нашао италијански изворних и што се она док се то не догоди мора схватити као самостално дело. Али и да, радећи је, Глеђевић заиста није имао пред очима ниједну италијанску драму, она се ничим не одваја од Ермионе и Дамире, од Олимпије или од Белизарија за које знамо да их је само преводио, и не најсрећније. Јер мада је њену радњу сместио у Угарску и Босну, у Будим и у Београд, и мада су њени јунаци угарски, босански и хрватски краљеви и краљевићи, принцезе и витезови, Зорислава је сва у традицијама италијанских романтичних мелодрама с псеудоисторијском садржином. Као и у овима, и у њој на страном двору – тај је двор у њој угарски – живи краљевић непријатељске земље, непознат и под другим именом, – тај је краљевић Крешимир, син босанског краља Мирослава, – и као у њима он се тамо заљубљује у кћер свога непријатеља, – она се зове Зорислава и по њој је и цела драма добила име – која му узвраћа иако и не зна ко је он заправо, и с којом он чак има и дете. Из тога, опет као у поменутим италијанским мелодрамама, настају безбројне перипетије – и ратови, и мегдани, и бацања у тамницу, и покушаји самоубиства – с уплитањима многих других личности – међу којима су и босанска лепотица и дама Цвјетислава у коју се сви редом заљубљују, и њен вереник хрватски бан Зелимир, и обавезни дворани и "свјетници" – да се на крају, после многих искушења и бура, све сврши према освештаним обичајима: свеопштим измирењем и облигатним свадбама.

Многобројни уметнички недостаци тог дела нису остали скривени чак ни за родољубиве, али не одвећ критичне "Илирце" из првих деценија прошлог столећа. Димитрије Деметар, који је, држећи да још неоснованом хрватском позоришту треба припремити "добра и сходна драматичка дјела" и мислећи да се то може остварити прерађивањем старих дубровачких драма, за основу своје Љубави u дужности узео је радњу Глеђевићеве Зориславе али је морао да је на много места прилагођава и мења, да је дотерује и поправља, да из ње пуно чега избацује и у њу пуно шта умеће^[100]. Па и после толиких напора и упркос толиких интервенција, он није успео, и то се може одмах видети, да од ње начини богзна шта.

Није искључено да је од свих Глеђевићевих драмских текстова његово Порођење Господиново било најлепше примљено од стране његових давнашњих гледалаца; два узастопна приказивања тог дела можда могу понешто да кажу о његовој популарности. Уистину, оно је имало чиме да се допадне свету за који је писано: овакве божићне идиле о пастирима који иду да се поклоне новорођеном Исусу и да га дарују сигурно су биле радо гледане у извесним круговима ондашњег дубровачког друштва и у извесним тренуцима ондашње не много веселе дубровачке стварности. Осим тога, у њему је и много других ефеката који никад не промашују циљ: течних и једноставних стихова, благог хумора и дражесних згода из пастирског живота, заносних слављења тог блаженог, аркадског живота, нежних песама које пастири певају, било по мелодијама црквених химни, било по напевима "попијевкиња", то јест народних бугарштица, па чак и извесних сценографских изненађења, као што је несумњиво било оно – на неки начин свакако дочарано – кад "андио слази у једному облаку". Уживајући у тој драми, писаној, а онда и приказиваној без великих претензија, Глеђевићеви савременици можда нису толико као ми данас осећали да је она понегде ипак предуга и да су од тринаест њених "говора" – на које је подељена – понеки без штете могли да отпадну. И вероватно им ни на крај памети није било да Глеђевића као њеног творца мање цене што је он евентуално – како је, много касније, у једној прилици речено, али није доказано^[101] – њом више или мање преносио неко слично италијанско дело.

На сваки начин је и Ослобођење Бетулије – које на основу Цријевићевих сведочења, као и на основу не једне блискости с Глеђевићевим језиком и стилом, смемо с нешто опреза приписати нашем писцу – рађено да буде приказано под сводовима неке цркве и у стилу ораторијума који се у оне године почињу све више да воле и све чешће да изводе. У два "дила", од којих први има осам, а други девет "приказања", с уобичајеним хоровима и у устаљеним осмерцима, ово дело и што се тиче фабуле није такође ни у чему ново; оно се држи верно свих комената старе библијске легенде о Јудити; у њој су, дакле, и опседање Бетулије, и одлазак Јудитин у непријатељски табор, и њено завођење Олоферна и, у згодном часу, Олофернова смрт од слабе и нежне Јудитине руке. По позорници која је више средњовековна но модерна – јер се у оквиру истога "дила" поједина "приказања" одвијају на различитим местима: у Олоферновом табору, на вратима Бетулије или у Јудитиној "камари" – крећу се добро знани јунаци ове драме не да грозничаво дејствују или да проживљују преломне тренутке својих животних историја, већ да држе дуге тираде о свему што имају да учине или кажу. Ничим у својим одликама – ни гестовима, ни схватањима, а ни говором – они се не везују за библијске личности чија имена носе; по свему су, напротив, сродни укоченим и беживотним фигурама савремених мелодрама које је у ћудљивој игри писац натерао да на тренутак забораве на подвиге и љубав и да узму реч о богу и о човековим дужностима према њему. На таквим основама грађена, ова драма није наравно никако могла прећи ниво осталих Глеђевићевих драмских покушаја; она је као и они бледа, неизразита, оскудне инвенције и невеликог домета, дело добронамерног дилетанта, али не и значајног ствараоца.

После свега што је o Глеђевићу и о његовом раду речено, крајњи суд није тешко донети и он би углавном био у следећем. Наша књижевна историја – разуме се, новија – није грешила када је Глеђевића као драмског песника сврставала у преводиоце без дара и духа; његово је место управо тамо, мада се мора, правде ради, додати да је Глеђевић, настављајући традиције својих претходника, био и од неке користи историји дубровачког позоришта. Одржавајући његов репертоар у тренутку кад бољих драмских песника није било, он је, заједно с још неким својим савременицима, овим својим радом омогућавао да српскохрватска реч још неко време одјекује с дубровачке позорнице пре него што коначно замукне пред наступима италијанских професионалних позоришних трупа које су помодна италијанска позоришна дела давале у свом језику. У један мах, узимајући да у "словинске" стихове пренесе Зенову драму I rivali generosi, он је чак био на бољем путу но дотле и да је имао дара колико добре воље, дубровачка публика могла је у његовом послу уживати и више но иначе. Али осталим Глеђевићевим текстовима књижевна историја није досад поклонила довољно пажње. Међу остацима његових лирских песама могли су се наћи стихови који не звуче лоше, а међу његовим сатирама било их је и успелих. По њима је он једна од занимљивих појава у оним у књижевном погледу гладним годинама дубровачке литературе после удеса од 1667, када осим Игњата Ђурђевића није било ниједног правог песника. Прави песник није, на жалост, био ни Глеђевић, јер за то није имао колико треба ни дара, ни срца, ни укуса, ни маште, али је оваквим ретким бисерима нађеним у најсветлијим часовима својих мучења над хартијом стекао права на нешто више признања од онога што је код својих савременика стекао и што је код већине новијих књижевних историчара добио. Уосталом, да ни сам није имао великих илузија о вредности свог рада рекао је одавно довољно јасно и довољно искрено у свом одговору на похвале Игњата Ђурђевића:

Од младости ја се знојим
и у труду ми крв умире,
али јоште не достојим
ни видјети славне мире:
пјесни моје мало вриједне
не даду ми части ниједне.

Међутим, и када је био слаб као песник, а то је било најчешће, Глеђевић је остајао интересантан и значајан као представник свог доба. Много пута то његово доба – противречно и растрзано доба друге половиле XVII века – добило је у његовом делу, као и у његовом животу, своју јарку слику, свој живописни одсјај.

Напомене

Дубровачки песник Антун Глеђевић

^[1] Bibliotheca Ragusina I, 105-106. Аутограф у Библиотеци дубровачких доминиканаца.

^[2] Stari pisci, Загреб 1918, XXIV, 356, 358.

^[3] Качановскiй В., Неизданный дубровницкiй поэтъ Антонъ-Маринь Глегевичъ, С. Петербургъ 1882; Prohaska D., Pregled hrvatske i srpske književnosti I (Do Realizma 1880), Загреб, 1919, 56.

^[4] Deanović M., Die Uebersetzungen des A. Gleđević, Archiv fьr slav. Phil., 1916, XXXVI, 378-413; исти, La fortuna di Apostolo Zeno nell'oltre Adriatico, Atti dell'Accademia degli Arcadi e scriti dei soci Roma, 1932, XV, vol. VII-VIII, 169-221; Dayre J., L'origonal italien du "Belizarijo" de Gleđević, Revue des йtudes slaves, 1931, XI, 61-63.

^[5] Приповетка je објављена у часопису Zora 1873. год. После je писац, нешто измењену, прештампава у збирци Zimski večeri (1881), и другде.

^[6] Stari pisci, 1886, XV, предговор.

^[7] Consilium minus, 79, 1648-1652, 34'. Овај и сви даљи документи за које се изричито не каже другачије припадају Хисторијском архиву у Дубровнику.

^[8] Diversa Notariae, 130, 1600-1603, 152' C њом je он 21. фебруара 1602. добио, уз остало, и онда не безначајан мираз од близу шест стотина дуката.

^[9] Liber mortuorum, I, 1637-1647, 47. Био je тада d'eta di anni 90 in circa.

^[10] Априла 1655. умро je без деце Марин, брат Јеле Глеђевић, и пошто je био последњи мушкарац у породици, оставио je све што има Јели и једној другој својој сестри: Et faccio li mia universali heredi la signora Jella, moglie di quondam Rado Popovich, et la signora Aniza, moglie relicta di quondam Tomaso di Steffano, mia carissime sorelle (Testamenta Notariae, 65, 1651-1657, 174'-176).

^[11] Нав. дело, VII.

^[12] Вид. на пример Генеалогију Збора поповског.

^[13] Liber matrimonialium, I, 1652-1659, 85. За Дешу Гини, иначе у тзв. Чингријиној генеалогији Антунина има: Dessa fu moglie di Marino Popovich over Gleghievich, mercante raguseo.

^[14] Liber bantizatorum, 3, 1658-1663, 3.

^[15] Prepisкa¹⁷ 43. 1810.

^[16] Поповићева писма, упутства која му je дубровачка влада слала као и друге документе у вези с овим послом вид. у Prepiska¹⁷ 68. 2080 и 91. 2234.

^[17] Testamenta Notariae, 66, 1658-1663, 100'-103'.

^[18] Tutores Notariae, 7, 1650-1671, 87'.

^[19] P. Budmani, нав. дело VII:"... da nije njegovo znanje bilo duboko svjedoči nam Cerva s jedne strane, a s druge ne samo njeki anahronizmi u Ermijoni i u Damiri nego još više što (u Zorislavi) stavlja Biograd u Bosnu".

^[20] Тако је непознати фратар који је састављао попис гробница у дубровачкој фрањевачкој цркви (Indice delle Sepolture di San Francesco di Ragusa, рукопис још увек очуван у архиву Фрањевачког манастира), дакле један озбиљан документ, ставио: Sepolture del Chiostro... No 48 del Sig.e Antonio Suece Alias Gleghieuich. И тако је учени Дубровчанин Балдовин Бизаро (умро 1848), допуњујући једну досад непримећену генеалогију дубровачких грађана, писао о Глеђевићевој мајци: Descia fu Moglie di Marino Popovich d.⁰ Gleghievich detto Svece.

^[21] Има их у Дубровнику, у Библиотеци Хисторијског института (сигн. D.a. 34) и у Библиотеци фрањевачког манастира (исп. Brlek M., Rukopisi Knjižnice Male braće u Dubrovniku knj. I, Загреб 1952, 100, 127, 145, 190), а неки су доспели чак у лондонски British Museum (Jagić V., Slavica in British Museum, Archiv f. sl. Phil., 1882–1883, VI, 617).

^[22] Consilium minus 85, 1677–1685, 64', 76'.

^[23] Matricola della Confrat. di S. Lazzaro на листу 52 уз име Antonio di Marino Popouich има опаску: casso in virtщ della parte presa sotto li 23 Gen. 1675, али нешто даље, на истом листу, чита ce: Antonio di Marino Popouich preso di nuovo.

^[24] Maggior capitolo della confraternitа di S. Lazzaro 1671–1811, 24.

^[25] Исп. Diversa de foris, 116, 1681–1682, 98'–99', 123'–127', где су, у посебном документу, појединости ове адоптације.

^[26] О том "Tpeћeм по старости" рукопису Османа и о његовом преписивачу вид. Stari pisci IX⁸ (Загреб 1938), предговор Ђ. Керблера, стр. 41–42.

^[27] M. Брлек, нaв. дело 109–110.

^[28] Исто 83; исп. и S. Ljubić, Ogledalo književne poviesti jugoslavjanske II, Rieka 1869, 451.

^[29] Lamenta del criminale, 10, 1675–1676, 235'.

^[30] Архив бивше дубровачке надбискупије (одсад cкраћено АДН), Pro(cessi) 1680 in 81, adi 14 maggio 1681.

^[31] Sentenze promulgate dalli Sig. giudici del criminale 1679–707, 30.

^[32] Diversi et possesso del criminale, 19, 1681–1688, 59.

^[33] Pacta matrimonialia, 13, 1659–1704, 63–64'.

^[34] Крштена je 25. октобра 1648 (Liber baptizatorum 2, 1647–1665, 22).

^[35] Тај њен први муж, Јакоб Кинезе, с којим je имала Kћер Марију (рођ. 1673) и сина Јакоба (р. 1674), као да ју je волео, на свој начин. Бар тако би се дало слутити из одломка једног српскохрватског писма које јој je, болестан, упутио 6. јануара 1675. из Прокупља, где je трговао. "Жо ми je веома – пише он тамо – да ти модрача није у густу, ја сам лежо, а то ми су Друзи куповали, ништа не мање ја ћу ти, ако бог да, другу купит, и остало што ми си заповиђела...; а речене три махрамице узми ти и немо се наругат ер су злочесте и ер нијесу златом финијем навезене, зашто их нијесам купово, него ми су их дали колендам" (Diversa de foris, 113, 1671–1678, 210).

^[36] Liber baptizatorum, 5, 1671–1687, 367.

^[37] Consilium minus, 86, 1686–1693, 3'.

^[38] Ни за Дешу, ни за Марина другога не знамо рећи тачне датуме рођења, јер су без сумње крштени ван Дубровника кад у односним матичним књигама нема бележака о њима. Да je Дешино рођење морало бити негде око 1687. год. рекло би се по томе што се налази да је умрла априла 1778. aetatis suae anno circiter 3 (Liber mortuorum, 8, 1769–1796, 133).

^[39] Consilium rogatorum, 128, 1686–1687, 145'.

^[40] Исп. на пример Глеђевићеве дописе влади сачуване у: Prepiska¹⁷ 75, 2130, бр. 96; исто 76, 2131, бр. 84 и 115.

^[41] Prepiska¹⁷ 92. 2237.

^[42] На истом месту. Вид тамо и Растићев допис влади од 24. маја 1691, у коме се каже" Ho motivato di prima all'Ecc. VV. Ill. e di novo son astretto darle parte che senza il cancelliere in questa Contea nи posso far lo sboro secondo il solito per buon governo nи far alcun atto della giustizia, essendo questo cancelliere inabile per ogni servizio publico.

^[43] Consilium roqatorum, 132, 1692–1693, 191, 251; исто 133, 1693–1694 1', 2, 120', 121.

^[44] Од многих докумената који говоре о Кавалкантију доста je погледати и само неке. Као двадесетогодишњак он је поткрај 1674, иако заручен дуго облетао око једне служавке из куће песника Николе Антице; разбешњени Антица ранио ra je стога из освете сабљом по лицу, вичући "Што ћеш од часнијех дјевојака?"; после тога je, додуше Антица добио два месеца затвора (Lamenta de intus et de foris, 72, 1674 l–9; Libro delle sentenze criminali de 1653–1679, 242'–243). Због овог скандала, Влахова заручница Мариjа Држић није га више никако хтела, говорећи непрекидно да ће се "радиjе удавити, него га узeти за мужа" (АДН. Processi 1674 in 78) Ту, међутим, серија његових подвига тек почиње. Маја 1684. безразложно je истукао једну сељанку из Жупе (Lamenti del criminale, 20. 174' а августа следеће године вређао je и шамарао клерика Божа Андријашевића (Исто, 24. 16') Када се почетком 1696, већ као конавоски канцелар, посвађао због некаквог меса с кнезом Марином M. Џамањићем овај му je довикивао:"Ти си шпијун од Понте!" и: "Шпијуне и лупежу!" На то je Влахо одговарао час снисходљиво: "Нијесам шпијун, него слуга за вазда господски Влахо Кавалканти!" а час дрско и с пакосним алузијама "Хвала ти, господине кнеже, знају сваколика господа да сам био шпијун од Понте, ма јa нијесам ничигова стацијуна ни куће покро" (Prepiska¹⁷ 66. 2053).

^[45] Исп. Stari pisci XV, предговор, XI.

^[46] Нпр. рукопис Научне библиотеке у Дубровнику бр. 538. који потиче од обично врло поузданог и добро информисаног преписивача Стијепа Томашевића.

^[47] Diversa Cancellariae rogatorum, 217, 1688-1696, 187-187'.

^[48] Testamenta Notariae, 72, 1693-1702, 85'-88.

^[49] Consilium rogatorum, 135, 1696–1698, 121'

^[50] Ни до краја живота није Глеђевић успео да плати сав дуг од те кирије и у тестаменту одређивао je да његови наследници debbano soddisfare а Jella di Steffano Sorgo Valovich, mia sorella, ed а Vincenzo, suo figliolo, per li fitti da me tutti non pagatili, ma pochi, dеlla casa sua posta а Zaptat nella quale dimoral tanti anni quando fui cancelliere, se non me li donatano per caritа e per amore, riflettendo alla mia povertа.

^[51] Исп. његов допис од 9. марта 1708, у коме се истичу peдови: Giа l'и noto che con solo salario mi sostengo, non frutandomi niente la penna mai, e sono undeci anni ehe qui dimoro per cancelliere e in tutto spatio di questo tempo pochi mesi si trovarono qui li signori capitanij, et io spendevo per la carta di detto mio salario con gran dolore spesse volte levando а me stesso del pane, e Dio sa se dico la pura veritа, e tanto sono le mie miseri gionte (Prepiska¹⁸ 18l¹. 3346).

^[52] Исп. С. Цријевић, нав. дело и место.

^[53] Prepiska¹⁸ 181³ (1).

^[54] Consilium rogatorum, 140, 1706–1707, 55'.

^[55] Пошто je претходно прошао кроз нижа звања, Марин Глеђевић je 21. децембра 1709. постао свештеник (АДН, Ordines et patentes 1699–1722, 98. 98', 103).

^[56] Prepiska¹⁸ 181³ (2).

^[57] Као патримонијум, тј. иметак који je сам свештеник био дужан да има, Марин Глеђевић je од оца добио виноград У месту Петрача у дубровачкој Жупи (АДН, Diversorum 1706–1720, 18').

^[58] Вид. на пример оне регистроване у Diversa de foris, 130, 1704–1707, 144, или у Consilium minus, 88, 1701–1708, 225 bis и 89, 1708–1714, 14', 18, 57.

^[59] Исп. Prepiska¹⁸ 18l² (l) Глеђевићев допис од 7. јула 1706, а затим Prepiska¹⁸ 181⁵ (186), бр. 125.

^[60] Нарочито je Јакоб Наталић у више писама подстицао владу да Глеђевића замени или да му бар нађе помоћника. Prepiska¹⁸ 181⁵ (186).

^[61] Consilium rogatorum, 144, 1712–1713, 112.

^[62] У једном италијански писаном писму упућеном Томи Солари у Дубровник (Lettere di Dn. Giorgio Mattei... tomo III, ркп. у Библиотеци дубровачких фрањеваца, стр. 310).

^[63] Алетиново писмо, такође на италијанском језику, али са српскохрватским умецима (који се овде у цитирању означавају курзивом), налази се у ркп. Lettere di Dn. Giorgio Mattei... tomo I, у Библ. дуб. фрањеваца, стр. 298. и 299).

^[64] О Контистију дато je досад само нешто мршавих података у студији Odrazi italijanske akademije degli Arcadi preko Jadrana од Мирка Деановића (Рад ЈАЗУ 248, Загреб 1934, 57 у бел.). Допунићемо их напоменом да je Перо Контиста, син трговца Николе Бривића Контисте, рођен 11. марта 1673 (Liber baptizatorum, 5, 50) и да je као питомац Будиславићевог колегијума био ђак учитеља Мата Франческовића (Cons. minus, 86, 42 ).

^[65] Dubrovnik, zabavnik narodne štionice 1868, 116 ("Најтежа покора"); Курелац Ф., Runje i pahuljice, Загреб 1866–68, 108 ("Кад се са женом свадио").

^[66] Колендић II., Извештај о научном раду на Приморју, Гласник САН, 1949, I, 3, 498.

^[67] Testamente Notariae, 75, 1721–1731, 197–198.

^[68] О Аламањи (1685–1761) биограф Сабо Сладе бележи поред осталога: Missionarius celeberrimus fuit, eumque ter aliquando in die, et numquam de scripto, audivimus concionantem... (Rode B., Necrologium fratrum minorum de observantia Provintiae S. Francisci Ragusii, Quaracchi 1914, 76–77).

^[69] Колендић П., Гризићев извјештај о дубровачким књижевницима првих година XVIII вијека, Срђ, Дубровник, 1906, V, 733.

^[70] Њен тестамент, којим је све своје оставила сину Марину и кћери Деши, али у коме има и сваковрсних других легата, вид. у Testamenta Notariae, 78, 1757–1763, 97–98.

^[71] Нав дело, IV, 58.

^[72] О Матијашевићу вид С. Цријевић, нав. дело, IV, 58.

^[73] Liber mortuorum, 6, 1722-1729

^[74] Вид. горе напомену 20.

^[75] За Марина исп. Liber mortuorum, 8, 1769-1769, 72, а за Дешу вид. горе нап. 38.

^[76] Дубровачка влада често га je ангажовала да о св. Влаху пева "Passio dl San Biagio" (Detta 1723, 3'; 1724, 2'; 1727, 3).

^[77] И овде и у даљем излагању реч је o већ навођено Цријевићевој биографији A. Глеђевића.

^[78] Notizie istorico - critiche sulle antichitа, storia e letteratura de'Ragusei, tomo II, Ragusa 1803, 245, 274, 290.

^[79] То je заправо превод, с Павловићевим додацима, познатог епитома Ивана Марије Матијашевића из Цријевићеве Дубровачке библиотеке, а налази се у Хисторијском архиву у Дубровнику међу рукописима негдашње Павловићеве библиотеке под бр. 50.

^[80] Колендић П., Гризићев извјештај... Срђ 1907, 107; исти, Маринова "Strage degli innocenti" у Античину преводу , Прилози за књижевност, 1927, VII, 196–199.

^[81] Исп. Павићеву Historiju dubrovačke drame (Загреб 1871), у којој су (на стр. 186–195) препричане њихове садржине.

^[82] Та се Глеђевићева дела налазе у рукописима I. b. 111, I. b. 110, I. а. 94, I. b. 67 и I. c. 35, Архива Југославенске академије у Загребу.

^[83] Само je Пјесан Лопујкам у међувремену штампао M. Деановић у додацима уз своје дело Anciens contacts entre la France et Raguse (Загреб 1950).

^[84] Šurmin Đ., Gleđevićev "Belizarijo", Nastevni vjesnik, 3aгреб, 1902 X. 263–265.

^[85] Колендић П.. Глеђевићево "Порођење Господиново", Наставник, Београд, 1906, XVII, 127–130.

^[86] Исп. у овој књизи стр. 357–358. и нап. 46.

^[87] Истина, Ф. Фанцев, koja je овај фрагмент видео ставља на његовом омоту опаску: "Početak neke satiričke pjesme proti Gleđimira (Gleđevića?)", али не изгледа да je он сасвим добро разумео садржај. Иако за тај фрагмент није назначен аутор, није тешко закључивати да га je писао Глеђевић.

^[88] Stari pisci, XXIV, 613.

^[89] Тај наслов je В. Јагић који je још раније описивао исти рукопис (Archiv f. slav Phil. 1888. XI, 297–300) читао: Piesan godiscnizam od ulize Bete Suece, напомињући уз то: Die Unterschrift kann ich nicht entziffern.

^[90] Историјат ове заблуде и цело доказивање да дело не може бити Глеђевићево вид. у нашој расправи Stаra dubrovačka maskerata "Tržnicam", објављеној у часопису Pitanja književnosti i jezika, Сарајево, 1956, III, 105–111.

^[91] Ти су рукописи у Архиву ЈАЗУ у Загребу (I. b 39) и у Научној библиотеци у Дубровнику (бр. 619). Ниједан од њих не спомиње никаквог аутора, а једини податак који дају јесте да је песма "приписана годишта 1724." Ту песму тамо je први видео, помислио да би могла бити Глеђевићева и на њу свратио пажњу потписаног академик Петар Колендић.

^[92] Нпр. рукопис бр 633 Научне библиотеке у Дубровнику, опет рад С. Томашевића.

^[93] Поред Суза u тужби Радмилових и поред мелодрама, Гундулић je писао песме као Успомена љубежљива и Разблуде Нoћнe. О Лалићу и Гундулићу у навођеном писму јавља Ђуро Гризић: Se il S.r Lalich abbia lasciata qualche compositione non lo sт, non sт ne mеno se l'abbia lasciata il Sig. Gondola. Dirт bensi ciт che sento che io giudico aver egli per un pezzo bussato alle porte del Paradiso per entrarvi а cagione d'un libretto intitolato Pjesni gluvene, se non erro che giran per lе mani de'giovinistri, e niente meno muovono di quelle del Marini; anzi parmi d'aver udito averne egli in punto di morte avuto rimorso.

^[94] Нав. дело XIII. Ту су, само, без потребе додате на крају две строфе које су у рукопису издвојене са стране и које очигледно представљају део сасвим друге песме.

^[95] Ево тог дистиха дословно: Passer Nimpha gйmis raptam quam funere facto est / Pulchriora lacrymis vividiorque tuis.

^[96] Исп. у овој књизи стр. 347. и нап. 87.

^[97] Тамо долази више босанских владара с именом Петрислав (исп. Шишић Ф., Летопис попа Дукљанина, Београд 1928, Посебна издања САН, књ. LXVII, стр. 317–318, 330–331, 357, 360).

^[98] Haв. дело, 188, 192, 194.

^[99] Нпр. A. Belloni, Il Seicento, Милано, 1929, 420.

^[100] Цео Деметров поступак приказао je и оценио Фрањо Марковић у расправи О dru. Dimitriji Demetru kao dramatiku ilirske dobe, Rad. JAZU 80, 1885, 74-82.

^[101] Исп. Деановић M., Die Ьbersetzungen... 378.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]