Мирослав Пантић

Белешке уз стару дубровачку комедију "Јерко Шкрипало"

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

У невелики скуп комедија, које су нам, обично без наслова а увек без назначеног аутора и без датума настанка, преостале од несумњиво богате комедиографске продукције XVII века, иде и она, која је, према имену свог главног јунака, названа Јерко Шкрипало.^[1] Њен текст је сачуван у више рукописа из XVII и XVIII века,^[2] што најчешће није случај с другим комедијама из истог столећа и што може значити једино да се она негдашњим љубитељима ове врсте књижевности због нечега свиђала. Данашњем читаоцу, међутим, та стара комедија не доноси много уживања; свако ко се одважи да је прочита, брзо ће се и лако сложити с оценом, коју је o њој пре близу пола века изрекао Павле Поповић, који се први над њом зауставио. "Лепа није – говорио је Поповић с разлогом – ни јака, још мање фина; напротив. Она има доста грубости, а нарочито порнографије и скатологије... Она није ни вешто састављена, и једна врло плитка интрига служи јој као основ; расплет је још наивнији... " ^[3]

Али ова комедија "има културно-историјске важности, јер црта прилике онога доба у Дубровнику", и П. Поповић, констатујући и то, био је још једном у праву.^[4] Са смелошћу која се код дубровачких писаца не може срести много пута она приказује и исмева неког старог властелина, који, по свему што се о њему каже, никако није био макар ко, већ сенатор и један "од првијех", "келомна (стуб) од града" и бивши кнез Републике. Стављајући га у безброј ситуација, које су све немогуће и смешне, и које се све по њега свршавају лоше, непознати аутор није ипак био, иако се то некад мало одвише истицало,^[5] сасвим у поступцима и обрасцима дубровачке комедије XVI века. Његов Јерко Шкрипало јесте комични и махнити старац, коме никад није довољно љубавних авантура, али који баш зато и испада смешан, јер за њих нема ни основних услова, и јесте као окорела тврдица блиски рођак Дунду Мароју, али он је, а то сви други ипак нису, и изразито негативна личност, која тиранише целу своју околину, која с предумишљајем покушава да гурне у смрт сопствену жену, јер је не воли и јер му она смета, која нехумано кињи своје раднике и послугу, и која се чак и према државним службама односи као према својој прћији. Нека свим тим особинама, које је Шкрипалу придао, наш аутор и није помишљао да овај лик учини дубљим и тежим од других, који су му слични у ранијим комедијама – да је то и желео, његове уметничке снаге нису биле довољне да му обезбеде успех! – нека је у свему томе покушавао да иде за савременом комедијом импровизације и професионалних глумаца, коју је без сумње имао прилике да види, остаје ипак несумњиво да је исписујући редове ове комедије, своје перо топио у јед свога незадовољства и да је за нас тако оставио јасан траг неке слободе опажања и израза, која је у једном тренутку дубровачке интелектуалне климе у XVII столећу била допустива.

Већ и сама та одлика била би довољна да овој комедији обезбеди нешто више пажње и да потакне жељу за колико је могуће ближим одређивањем времена из кога је потекла. Но право на ту пажњу и услове за ту жељу њој даје и један даљи моменат. Била колико му драго дубровачка комедија из XVII века невелика по својим уметничким квалитетима, – без једне подробније анализе то је досад истакнуто много пута, – она је ипак значајна, с обзиром на то да у књижевности маленог града продужава један књижевни род који је у претходном столећу био тамо на изузетној висини и с обзиром на то да је, крај свега што се може рећи о изворности њене инвенције и о вредности њене инспирације, дубровачком човеку говорила о њему самом и о његовим ближњима, и то говорила му кроз уста суграђана и познаника, а не, као у већем делу Европе у то доба, кроз уста плаћених професионалних глумаца из Италије. Па упркос томе, колико је мало позната та комедија! Ми још увек не знамо ни њене писце ни датуме њених премијера, и у неприлици смо зато кад треба да говоримо о њену развоју. Обично због тога понављамо да су све те комедије написане и приказане пред крај XVII века,^[6] а што се тиче аутора, ако их све не приписујемо глатко Корчуланину Петру Канавеловићу,^[7] извлачимо се напоменом, да "ма како се... с временом ријешило то питање ауторства, оно вјеројатно неће имати пресудне књижевно-хисторијске важности, јер у тим нашим комедијама није нигдје изражен лични одраз свијета нити се у којој од њих очитује супериорнији комедиографски таленат".^[8]

Све се то, наравно, понављало и понавља и кад је реч о нашој комедији. И њен је писац налажен у Канавеловићу, било с нешто резерве,^[9] било чак и сасвим одлучно.^[10] A у погледу на време кад је на дубровачкој позорници приказана, ни код ње се никада није посумњало у запис с једног од каснијих рукописа, у коме се за њу, као и за Пијера Музувијера, Бена Поплесију и Вучистраха, који су у томе рукопису сачувани такође, каже да су "биле приказане прид двором на 1699".^[11] Винко Радатовић, једино, покушао је да унесе нешто светлости у замршене односе између ових комедија, па је у једној прилици за комедију Јерко Шкрипало износио доказе да је низом својих сцена истоветна с комедијом Шимун Дундурило и да, према томе, представља њен каснији плагијат.^[12]

Треба, додуше, истаћи да је пут који би морао довести до тачнијег закључивања о времену у коме је ова комедија израђена наслућен већ одавно како ваља. "За вријеме када је написан Јерко Шкрипало – писао је M. Решетар – могло би нам послужити и име "жуђела" Арона Коена и "канџилијера" Мара Руга, ако су то, како је сва прилика, имена једног Жидова, који је у то доба збиља живио у Дубровнику, и ондашњег писара дубровачке канцеларије".^[13] При том Решетар је мислио на два спомена реалних личности, који се у комедији чине; оба се налазе само у једној њеној верзији – оној коју има рукопис библиотеке Мале браће у Дубровнику, заведен под старим бројем 38^[14] – и оба су касније у истој верзији прецртана и замењена другим. У првоме (чин I, сцена 9), Јеврејин Мердохаин, једно од важнијих лица у комедији, каже неком приликом: "А молио ме Арон Коен да му купим 30–40 ведар вина", а у другом (чин II, сцена 2) Јерко Шкрипало, љут на берачице грожђа за које мисли да су га покрале, а које му одговарају дрско, с увредама и клетвама, узвикује, покушавајући да их заплаши: "Амо, пудару, пођ ми по Мара Руга (друга рука исправља у: канџилијера), да ми је учинит ламенат на ове лупежице", на што му оне добацују, опет с пркосом: "Ти ћеш нас на Мара Руга (друга рука поново преправља у: канџелијера), а ми ћемо тебе на синдике и на фонтану, дје се свак умива".^[15]

Према Решетаровој сугестији, дакле, имена ове двојице бивших Дубровчана, очувана скоро случајно у рукопису комедије који је иначе најстарији и најбољи,^[16] могла би да послуже као кључ за решење питања њене хронологије. Требало је сада на основу тога провести систематско архивско тражење и до резултата би се морало доћи; зачудо, нико се тиме није позабавио. Само узгредно и у једној опрезној белешци, књижевни историчар Фрањо Фанцев изнео је слутњу: "Не крије ли се за "жуђелом Ароном Коеном" комедије дубровачки рабин Aaron Lunelli-Coen, који је, како то спомињу дубровачки литерарни хисторици С. Церва, И. М. Матијашевић и С. Долци, издао г. 1657. неке коментаре књигама Св. писма".^[17]

Тај јеврејски свештеник и виђени дубровачки трговац, учени научник и писац дела Зекан Арон ("Брада Аврамова"), који се родио око 1586. а живео до марта 1656. године,^[18] заиста би могао бити Арон Коен из наше комедије. С обзиром на то да тачно знамо кад је он умро, година његове смрти имала би значити последњу у којој је Јерко Шкрипало сложен. Међутим, ствар ипак није тако једноставна, и Фанцев је добро учинио што је у оном моменту остао само код слутње. Јер како се после могло видети, име које је овај познати рабин носио имали су и други Јевреји, о којима се налазе дубровачки архивски записи. Већ према подацима које је изнео Тадић, може се констатовати, на пример, да је 1573. био неки Арон Коен, коме је на неком броду тад пропало петнаест снопова козјих кожа, или пре 1594. опет неки други, коме се те године помиње удовица Рене.^[19] Када се пак уз све то узме у обзир да се Тадићеви подаци заустављају код половине XVII века, неизвесност у погледу стављене претпоставке постаде још знатно већа.

Остало је, према томе, да се међу дубровачким канцеларима потражи онај који се звао Маро Руга, не би ли се тако дошло до сигурније основе за датирање комедије. Један канцелар с тим именом и с таквим презименом заиста је забележен у архивским документима. Он, само, није канцелар града, већ канцелар дубровачке Жупе, што ниуколико не смета, него чак боље одговара радњи комедије, која је смештена у сеоце Шумет, где су сва главна лица дошла због бербе.^[20] Шумет је над Дубровачком Ријеком, а на домаку Жупе, па је у то време био под надлежношћу жупскога канцелара; отуд је сад схватљиво, зашто стари Јерко хоће да своје берачице тужи код "канџилијера Мара Руга". О Руги, срећом, имамо све потребне вести: он је за канцелара Жупе изабран 18. априла 1614. године^[21] и остао је у служби непрекидно до смрти, 11. јуна 1656. године.^[22] То је једини канцелар Жупе у XVII веку, који се тако зове,^[23] и уопште једини Маро Руга међу свим дубровачким канцеларима, како онима у граду, тако онима по острвима и селима. Бастардни потомак угледне пучанске породице Руга – ванбрачни је син Петра Марина Руга и Реине Candiotta из Барлете^[24] – Маро је скоро цео свој живот провео у Жупи, где је имао кућу и имање^[25] и где је свакако због тога и желео да буде канцелар.

Прецизни подаци о његову службовању у канцеларији Жупе овлашћују нас да о комедији Јерко Шкрипало као несумњиво утврдимо ово: она је настала после 18. априла 1614, када је Руга за канцелара постављен, али пре 11. јуна 1656, када је он умро. Истовремено, тим се подацима идентификује, овога пута без икакве сумње, и личност "жудјела" Арона Коена, кога комедија спомиње; то је заиста угледни рабин и дубровачки трговац о коме стари дубровачки биографи говоре. Како је он пунолетан постао 1614, а умро, као Руга, 1656. године, основним датумима његова живота не добијамо, на жалост, ништа за даље приближавање тачном времену постанка наше комедије. Зато можемо рећи једино то да је она у једној од ове четрдесет и две године – још увек неизвесно у којој – написана и приказана у Дубровнику по свој прилици у време карневала и на отвореном простору дубровачких тргова. Она је засад једина дубровачка комедија, за коју је непобитно утврђено да припада времену Џива Гундулића и Џона Палмотића, то јест књижевности која се у Дубровнику писала пре катастрофалног земљотреса 1667. године. Што се она у толиком свом делу слаже с комедијом Шимун Дундурило, могло би се тумачити на неколико начина – на пример да је и Дундурило из истога времена и од истога писца, из кога је и од кога је и Јерко Шкрипало, или да је он ипак настао касније и под утицајем првога – али се, бар засад, ни до какве сигурности не може доћи.

Тешко је, исто тако, и на други који начин сузити доста велики временски распон, у који смо, на основу архивских спомена, нашу комедију могли ставити. Можда би нам то и пошло за руком када бисмо знали какво је презиме имао онај "Стијепо шавац између Понте", о коме се у комедији још говори (чин II, сцена 7), или какво је име носио онај Тесла, о коме је реч такође (I, 9). На невољу, аутор комедије није имао потребе да те податке даје – јер су то сигурно биле личности које је сваки гледалац знао веома добро – па је сада без њих скоро немогуће тражити по списима. Један се Teсла у то време звао Иван и био је син Лукин,^[26] па како је 1648. и 1656. имао посла с дубровачким кривичним судијама, није искључено да је баш то онај на кога распуштени Маро, син Јерков, чини алузију кад каже: "Или требује провиџат динаре на који му драго начин, или салтар ин маре, или учинит с Теслом кумпанију in paсе et in caritа".

С највећом опрезношћу, истина, могло би се претпоставити да је комедија Јерко Шкрипало старија и од године 1651. Te године, наиме, сенат је најпре, 21. јануара, донео једну оштру забрану оне хазардне игре с картама која се звала башета,^[27] а затим јe, 27. новембра, изгласао опширну уредбу о казнама које су чекале свакога ко се усуди да "јавно или приватно, под било каквим разлогом и из каквих му драго мотива" говори против владе и њених чиновника, било оних у граду, било оних који се шаљу по територији;^[28] стога није много вероватно да би непознати писац могао да после тога, бар за неко време, приказује Мара као љубитеља башете – у једној сцени он, на пример, говори: "Ономадне бијах ти скроко њеке триес унгара, то ми их њеки враг и дигну на башете" (чин I, сцена 9) – или да отворено и неувијено, без милости и мере, исмева и ружи једног сенатора, који је једном биран, а спрема се да буде биран опет, за кнеза Републике, па макар он био, као што по свој прилици и јесте, и сасвим измишљена личност.

Тачнијим фиксирањем хронолошких оквира комедије Јерко Шкрипало добитак се ипак не своди само на то што смо сад знатно ближе тренутку у коме су је Дубровчани први пут видели и што је благодарећи томе развој дубровачке комедије после Држићевих времена унеколико јаснији; с утврђивањем ових оквира ми смо такође дошли и до могућности да барем понешто разјаснимо у мистерији која покрива њенога аутора. У светлости података које смо изнели, неће, држимо, бити више могуће бар ову комедију приписати Корчуланину Петру Канавеловићу. Јер овај тако плодни далматински писац и толики каснији пријатељ Дубровника и његове књижевности рођен је тек 1637. године и у време кад су дубровачки аматери приказали комедију Јерко Шкрипало, сигурно није био још по први пут ни дошао у Дубровник, а у сваком случају још је морао бити врло далеко од онаквог познавања дубровачког језика и дубровачких прилика какво је у овој комедији показао њен непознати писац.

Па кад није Канавеловић, ко би морао бити тај незнани комедиограф, који је живео и радио у Дубровнику у првој половини XVII века? – Његово име, на жалост, сада није могуће утврдити, и одговор ће остати одложен све донде док се не нађу бољи рукописи или прецизнији извори који ће нам у томе помоћи. У овом тренутку могу се ту изнети само нека наслућивања, за која стари дубровачки биографи много ближи времену које долази у обзир, и много боље обавештени него што ми можемо бити, дају неке наде и пружају неке ослонце.

За године пре земљотреса од 1667, ти биографи помињу два комедиографа, али не бележе, као за пакост, наслове њихових дела. Један од њих Џанлука Антица, римски доктор права и доцније секретар Републике, за кога Саро Цријевић говори да је писао на "илирском" језику "извесне песме и врло елегантне комедије", које још постоје. ^[29] А други је Франо Радаљевић, такође канцелар дубровачке господе, за кога Франческо Апендини сведочи да је састављао драме, од којих је и он сам знао за једну, али је није видео. ^[30] Како је Антица умро 30. јануара 1668. године, ^[31] а Радаљевић, са скоро целом породицом, заврио 6. априла 1667. у земљотресу, ^[32] очито је да је њихов евентуални комедиографски рад могао пасти само пре 1667. године. У једноме од те двојице дубровачких грађана вероватно ће се једном и открити писац комедије Јерко Шкрипало, уколико се, штавише, не покаже да је испод њихова пера изишла и још која између дубровачких комедија XVII века.

Уз претпоставку, оправдану, како се чини, да једноме или другоме од њих припада заслуга за склапање наше комедије, чини нам се да се може додати и то како ће, судећи по неким знацима, ова заслуга пре припасти Антици. Јер по архивским подацима Радаљевић је без престанка био на свом канцеларском послу, најпре као коадјутор, а од 9. децембра 1650. и као канцелар,^[33] па није вероватно да би он могао да скупи толико храбрости колико је ипак било потребно да се на дубровачку сцену изнесе један скроз дегенерисани и јадни дубровачки сенатор, или није бар вероватно да би га и после тога сенат оставио на истом месту. Напротив, Антица је, свакако због неке кривице, 22. октобра 1650. своју канцеларијску службу изгубио^[34] и живео је још дуго у Дубровнику као приватна личност од прихода земље и трговине и од адвокатских послова, док није много касније поново стекао милост и поверење госпара. Можда је он ову смелу и уједљиву комедију писао у том интервалу као свој одговор на мржњу неког утицајног сенатора, због чијег је дејства службу изгубио, а може бити и то да ју је написао још раније и да је управо она представљала ону кривицу због које је из списка канцелара брисан. Јер, заиста, шта ми сад знамо о предисторији те комедије? Она је могла бити свакаква, и није искључено да је једна од ових двеју алтернатива тачно погађа.

Занимљива је, и овде се мора споменути, мисао коју је Ф. Фанцев изнео одавно, ратујући против "канавеловићоманије", како је назвао уистину нешто претерано везивање Канавеловића за ауторство свих дубровачких комедија XVII века. По њему, вероватно је Џанлука Антица био онај дубровачки писац, који је "угледањем у талијанску комедију 17. стољећа, а и студијем дубровачке комедије 16. стољећа", обновио овај књижевни род у Дубровнику.^[35] То може бити сасвим тачно, мада је нетачно што је Фанцев, заведен информацијом из Апендинија по којој је Антица умро 1688, веровао да се цео његов рад на обнови дубровачке комедије одвијао тек од 1667. до 1688. године. Морао се напротив, ако је обнова комедије уистину његово дело, одвијати знатно раније, јер ево где смо једну од тих дубровачких комедија нашли у време пре 1656. или чак пре 1651. године.

Напомене