Мирослав Пантић

Дубровачко позориште Држићевог доба

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

Одавно је добро познато – чак толико добро познато да је ствар готово банална чињеница – како су људи из оних заносних, из оних лудо веселих и разузданих ренесансних дана предано, скоро би се рекло: заљубљено, волели позориште. Оно је тада било једна – истина, никако једина – од афирмација њихове животне радости, од афирмација њиховог живота самог. Тако је у тим деценијама било у свим деловима света који су имали среће, и услова, да их захвати тај "највећи прогресивни преврат што га је човечанство до тада доживело" (Енгелс); тако је у тим деценијама било и код нас, на Приморју и у Дубровнику нарочито, где су прилике и вековима гомилана богатства омогућили да се, после средњовековних "тмина", појаве ведри и као сунцем окупани ренесансни дани.

И стари Дубровчани, баш као и њихови савременици по далматинским градовима, као и по градовима Италије, Француске, Енглеске или Шпаније, хрлили су, срећни, на позоришне представе, уверени да ће имати на њима "велики смијех", или нежну, поетичну разбибригу, или узбуркане, силно понете емоције. Једном речи, и они су се, као деца и скоро безумно, радовали обесним, а често и сасвим распуштеним, али увек врло веселим комедијама и фарсама; или отменим и поетичним, а не ретко још и комичним, али увек врло занимљивим пастирским играма и еклогама; или пак потресним и узбудљивим, а не ретко и сасвим свирепим, али увек врло привлачним трагедијама, што су их смишљали, или удешавали за њих њихови суграђани ко је су они ценили и признавали за "поете".

Ти њихови песници, зна се то такође, или бар понајбољи међу њима, и данас су, још, врло цењени ствараоци, који још нису изгубили свежине и даха, и који још увек имају понешто занимљиво да кажу гледаоцима. Колико су се, међутим, тај Мавро Ветрановић и тај Никола Наљешковић, тај Антун Сасин или, најзад, тај Марин Држић, највећи од свих, морали волети онда, у самом тренутку њиховог стварања, када је свака њихова реч одјекивала присније и звучала интимније, и када се лепо знало откуда је изникла и куда је била усмерена!

То старо позориште, Држићево позориште, дужни смо не само да ценимо и волимо, него – пошто с љубављу ретко када не иду заједно и обавезе – да и добро познајемо. То, на жалост, није увек лако и до краја могуће – јер нам многа обавештења, која бисмо морали имати, сада недостају – али се опет много шта из његове драгоцене повести и из његове необично интересантне судбине може јасно сагледати и из вести које у овом тренутку о њему имамо.

Можда не би било боље усусрет том позоришту поћи као историчар од заната, с марљиво сређеним чињеницама и хронологијом, и с брижљиво изведеним закључцима; можда ће човек наших дана лакше доживети и осетити сокове и арому, укусе и атмосферу тог давнашњег доба – и позоришних збивања у њему – ако у потрагу за њим пође срцем и маштом, ако, то јест, покуша да крене у имагинарну шетњу кроз векове и да се, у ренесансном костиму и с идејама ренесансних људи, кроз карневалску вреву пробије до позорница на којима се одвијају позоришне представе, припремљене за старе Дубровчане, рецимо, средином XVI века, а то ће рећи: у године које је својим делом, као и својим животом тако сликовито и толико снажно обележио Марин Држић.

Али за ту шетњу неопходно је одбацити још на поласку како одећу нашега времена, тако и наше навике, гледања и обичаје везане за позориште и његов чудесни свет. Јер све је, или готово све, било друкчије у ономе веку. Данас љубитељ позоришта поступа на релативно једноставан начин: када му дође жеља да иде у позориште, и буквално: кад год му таква жеља дође, обавештава се о репертоару и купује своју улазницу, према своме укусу и својим могућностима, или још – ако је интересовање велико – према својој срећи; у одређени дан и сат одлази у позоришну зграду и смешта се удобно у своје седиште, окружен пријатношћу и топлином; пред њим убрзо почиње представа, рађена више или мање студиозно, али увек с претензијама, уметничким у првом реду, и остварена од стране читавог низа људи, од техничара и глумаца до режисера, којима је то главни животни посао, који се свим тим професионално баве; на представама се одушевљава или очајава, али настоји увек да остане у границама доброга тона; сутрадан чита о представи суд стручног критичара који, већ према приликама, погађа његове мисли или га огорчава својим произвољностима.

Колико је све то било друкчије у ренесанси и колико би човек нашега столећа морао да се прилагођава крећући на поменуто имагинарно путовање!

Већ одмах по доласку у ренесансни Дубровник сачекало би га не мало разочарење: Дубровник тих дана, уосталом ни дуго затим, нема своје позоришне зграде, нема, дакле, ничег што се може и приближити данашњим нашим представама О томе, али и ничег што је изблиза слично раскошним позориштима ондашњег света, рецимо чувеном Teatro olimpico у Виченци. Одвећ скромни, али нипошто толико сиромашни колико штедљиви, негдашњи Дубровчани држали су да би само улудо бацали тешко стечени новац подизањем каквог-таквог позоришта, сведеног само на сопствене сврхе. Чак и касније, у последњим деценијама XVII века, када се таквој потреби нису више могли опирати, они су само дали да се за позоришне потребе адаптира једна прозаична зграда: државни арсенал за поправку бродова који се већ одавно више није низашта употребљавао.

Током читаве ренесансе, међутим, позоришне представе организују се, и публика једино тамо може да их види, или на широком отвореном простору испред палате у којој станује дубровачки кнез, на простору названом стога "прид двором", или по приватним, обично господским кућама, у њиховим пространим дворанама за пријем, и то као саставни део свадбеног славља, или најзад, али то врло ретко и само кад влада изузетно дозволи, у репрезентативној сали у којој иначе заседа Велико вијеће Дубровачке Републике. Сасвим разумљиво за оно недемократско столеће, када се хиљадама предрасуда одвајају међусобно поједини друштвени редови, ове представе по кућама или у државним салама биле су ексклузивне, то јест намењене уском кругу званица или гостију нарочито виђених својим пореклом, својим угледом и иметком или својим образовањем. Напротив, на представе које су даване напољу могао је да дође свако. Али и тада, али и тамо, морало се знати – и знало се! – где ко може заузети место: светина ће се, стојећи, тискати пред позорницом; кнез ће, окружен највиђенијом властелом, представљање пратити седећи на каменим клупама постављеним испод сводова кнежевског двора; а угледне даме добиће такође место достојно њихове изузетности: то ће бити или прозори и терасе околних кућа и катедрале, или специјално, али на брзину и скромно, изграђене ложе.

Сви ти разнолики гледаоци, и светина као и кнез, и даме као и најбогатија властела, за свој долазак пред позорницу нису имали потребе да ишта плаћају. Јер улазница није било и позориште је било чиста пасија – додајмо одмах: и чиста штета – оних који су га организовали. Разуме се, у првом реду онда када је то организовање тражило осетније издатке.

Међутим, још многа изненађења чекају у позоришту ренесансног Дубровника; њихов је низ тек почео. Пре свега, мора се водити рачуна да тада у Дубровнику није било онога што ми називамо позоришном сезоном, или, ако се баш хоће, и строго узимајући ствари, било га је, али нипошто овако као данас, да се протеже безмало кроз читаву једну годину. Стари су Дубровчани позоришне представе ограничавали на неколико, и махом на неколико последњих, дана карневала, а то значи на неколико дана између 6. јануара и почетка ускршњег поста, дана и иначе посвећених забавама, дана који су, како је Држић говорио, "од старијех нашијех одлучени на танце, игре и весеља".

Покаткад су те представе текле без тешкоћа и гледаоци су, и кад су најслабији пред хладноћама, обично са задовољством преседели или престојали (како ко!) оно неколико предвечерњих часова, под небом. Али могло је, зато, да се понекад све окрене наглавце: ветрови и кише умели су да у све припреме унесу крајњу пометњу. И колико су само пута гледаоци пред тим елементарним незгодама хитали са представа кућама, не сачекавши расплет догађаја и не настојећи да чују последњу реч с позорнице! Сам Марин Држић суочио се с таквом невољом када је, о карневалу 1549, с многим надама и с пуно песничке сујете, присуствовао премијери своје Тирене:

... Ма вјетри не даше ништа чут,
сјевер отуд дмаше усионо толикој,
да срца пуцаху од студени и мраза,
тер људи бјежаху смртнога пораза

јадиковао је он после тога, с горчином се сећајући призора који је неочекивано настао Нормални ток представа, према томе, зависио је од пуког случаја и није се могао обезбедити унапред. Наравно, тако је било само онда када су се представе давале напољу, "прид двором"; напротив, све је бивало боље, и угодније, и безбедније кад су представљачи за своје представе налазили крова над главом.

До новог једног разликовања у односу на наше доба долази се такође већ на први поглед: међу глумцима ренесансног Дубровника нема ниједног професионалца, ниједног занатлије на послу, и неће га бити ни касније, докле год дубровачко позориште траје. Све су то аматери, понајвише млади, које на позоришне даске гони само љубав према театру и жарка жудња да својој публици, "пуку старом и добром", пруже, за покладне тренутке, забаву коју ће они, захвални, спомињати читаву наредну годину. И док би се данашњи гледалац томе чудио, неко би му из редова ренесансне публике могао да исприповеда, љубазно и с комплиментима како се то онда умело, да је у Дубровнику од давнина обичај да се млади људи, били они властела, или пак припадали горњим, образованим слојевима грађанства, организују у посебне скупине, назване "дружине", које су час властеоске, час пучанске, али никад комбиноване од једних и других – јер су их и ту одвајали класни понос и друштвене норме – с главним циљем да за одређени карневал припреме позоришни спектакл, не једном и такмичећи се међу собом. Te су своје "дружине" крштавали најразличитијим, и много пута намерно смешним именима као: "Гардзарија", "Њарњаси", "Помет-дружина" или "Дружина од бидзара", гдекад не знајући ни сами шта им понеки назив значи, а гдекад, опет, циљајући на какву личност иза које су волели да се заклоне, па било да им је драга, или је исмевају.

У тим "дружинама" није било женских чланова, није било глумица. И ти млади људи морали су да се носе, храбро како су само они знали, и с невољама женских улога. Преобучени, и бог би сам знао до које мере уверљиви, они, по нужди, представљају и грациозне, префињене виле, и горопадне сељанке, и враголасте, обесне служавке, и достојанствене госпође, и заносне, широкогруде куртизане. Другим речима, они су на позорници, поред осталог, и оне многе Тирене и Стојне, Петруњеле и Добре, Мандаљене и Лауре, које сада, у неким ненадмашним глумачким креацијама, дају толико несвакидашње дражи Држићевим драмама. Разумљиво, данашњи гледалац ту би се мрштио и сигурно негодовао, јер му то разбијање позоришне илузије, на које није свикао, неподношљиво смета. Али треба знати: стари Дубровчани нису имали другога избора. Јер "маколико Дубровник у то доба био прожет духом талијанскога чинквечента – говориће касније један знаменити Дубровчанин – мислим да би се тешко која поштена Дубровкиња дала (а непоштену не би пустили) да чак у јавности активно судјелује при каквој представи, док су то у Италији и госпође и госпођице без страха чиниле". И немајући другога избора у својој још подоста конзервативној, подоста патријархалној средини, мудро су се задовољавали с оним што се морало и могло, само да представе не изостану.

Па ко је те младе и, сигурни смо, сасвим неискусне позоришне аматере припремао за представе? Ко их је увежбавао, ко им је био режисер? Признајемо одмах: на то питање није могуће одговорити. То нису потпуно одређено знали ни ондашњи гледаоци, а није их свакако много ни интересовало. A извори којима располажемо пропустили су да за нашу радозналост сачувају и сама имена, а камоли нека ближа и одређенија сећања на те старе, безмало најраније пионире наше позоришне вештине. Али ако нам за решење питања које себи постављамо недостаје чврстина историјских података, не недостаје нам, ипак, заводљива могућност домишљања. Ми верујемо да су многе ондашње представе биле плод колективне режије чланова "дружине". То значи: свако је глумио како је знао и свако је другоме давао савете које је умео. И сигурно баш то колективно припремање, то колективно режирање представа, означавају оне познате Држићеве речи које је изрекао Пролог његовог Дунда Мароја: "Шес Пометника (тј. шест чланова Помет-дружине) у шес дана ју су зђели и склопили!"

Али исто тако мора да буде несумњиво и ово: кад год се радило о писцу такве изразите индивидуалности, такве спретности и таквог духа какве је – и у највећој мери – показао Држић., онда се и он сам морао плести у постављање свог дела на позорницу. Поповска мантија коју је носио понајмање му је могла сметати, у оно доба, да се у такве послове упушта. И ми бисмо се чак мирно заклели, мада непобитних доказа немамо, да се он није устезао да на представама иступа и као глумац, а поготово да се ангажује као њихов режисер.

Но непознати не остају за нас, данас, само глумци и режисери ренесансних дубровачких представа; у истој су нам мери непозната – јер су савременици такође пропустили да нам о њима говоре, не држећи ни то важним – и лица која су бринула за техничку опрему позорница. Без њих несумњиво није било и за то ми имамо драгоценог сведока. У једној прилици, наиме, Марин Држић правдао се својим гледаоцима: "И ако не узбуде шена (сцена) лијепа како и прва – реч је о једној ранијој представи – тужимо се на бријеме које нам је аркитете одвело". Te су његове речи обично схватане као шала, једна од безбројних које је у свом веку начинио. При том се резоновало: откуда шкртоме Дубровнику новаца за скупе сценарије, откуда њему и само расположење да се у такво трошење упусти? Иако то резоновање није без свога основа, у њему крај свега не лежи можда пуна истина. Понекад је "шена" ипак била лепа, – казују нам то управо цитиране Држићеве речи – па то значи да су дубровачки аматери некако налазили начина да постигну привлачност и шаренило сцене и да тако додају коју могућност више веродостојности приказиваног, оној веродостојности о коју се тад ломе небројена полемичка копља по теоретским расправама и по гломазним поетикама, око које се настоји и која се често схвата као дословно копирање стварности. Држићeви гледаоци, на пример, присуствујући, године 1548, извођењу његове комедије Помет сасвим су лепо на сцени препознавали своју "Плацу", тј. главну улицу свога града, на којој се трговало и пословало, сретало и налазило и – као свуда – мрзело и волело. Јер на тој "Плаци" управо се и догађала радња комедије Помет, и сценографи су је зато и морали некако представити на позорници. На то ће, и само на то, гледаоце подсећати касније речи Негроманта у прологу Дунда Мароја: "Сцијеним да нијесте заборавили како вам Плацу, ту гдје сједите, учас главом овамо обрнух и указах прид очима, а на њој бијехоте". После је, можда у неком пасторалном интермецу на сцени приказивана "дубрава": "и опет ју створих у зелену дубраву, од шта плакијер (уживање) имасте". Када је, пак, Дундо Мароје изишао пред гледаоце, његова сцена, зато што је радња пренета у Рим, није могла више да буде иста, није била дубровачка "Плаца", него су се они који су имали улоге данашњих сценографа морали на известан начин побринути да изгледом позорнице дочарају улице, тргове и поднебље Рима. Не сумњамо у њихов успех; гледаоци сигурно нису негодовали кад се Пролог самозадовољно обраћао дамама: "Жене, пара ли вам (изгледа ли вам) ово мало миракуло (чудо) Рим из Дубровника гледат!"

Али данашњи гледалац, који се сећа неких одлика ренесансног позоришта, помислио би можда – мада ондашњим његовим љубитељима то није долазило на памет – да сценографи у њему, и када су хтели, нису могли имати великог удела. Јер – свако се сећа – једна од многих норми које су се том позоришту наметнуле – и које су биле респектоване – тражила је да позорница кроз све чинове буде иста. То је такозвано правило о јединству места, које је тако дуго спутавало машту и везивало руке многим драмским писцима прошлости и кога су се они потпуно ослободили тек касније и не без муке. Ипак, нека се данашњи гледалац не да завести. Ако се током представе и није мењала, позорница за оне који су је опремали није ни онда представљала ствар око које се нема проблема и која не задаје бриге.

Још једно би, исто тако, данашњег љубитеља позоришта могло да одведе на пут брзих, па стога и погрешних закључивања када размишља о позоришту које су имали његови преци у епоси ренесансе. Он је листајући поједине историје позоришта имао прилике да наиђе на илустрације које приказују ренесансну сцену, рецимо на илустрације из књиге познатог ренесансног позоришног теоретичара Серлиа; тамо су за конструкцију сцене код одређених драмских врста дати извесни стални обрасци. По њима, сцена комедије – зато што се њена радња смешта међу просту светину – треба да приказује градски трг у који се улива сплет уличица и који уоквирују прочеља кућа главних личности. Или, сцена трагедије – зато што су јој јунаци краљеви и високи достојанственици – треба да доноси интеријере владарских дворова или бар њихове раскошне холове. Или, најпосле, сцена пасторалне игре – зато што сва њена збивања теку у идилском амбијенту у коме живе њихови протагонисти: нимфе, сатири и пастири – треба да представља аркадске дубраве и гајеве, с пуно цвећа, извора и дрвећа. То би, међутим, били само први, а уистину доста површни утисци. Јер треба стално држати на уму да имамо посла с људима ренесансе, у којима су беснели немирни и непрестано покретљиви духови, и који су са својим неисцрпним даром за варирања умели да блистају оригиналношћу и свежином и онда – може се чак додати: нарочито онда – када су бивали у прилици да их обуздавају и сапињу ограничења стандарда.

И питања костима, а не само питања сцене, морала су да се испречавају пред организаторима ренесансног позоришта у Дубровнику. Врло често, истина је, излаз се налазио брзо, када су на репертоару биле комедије – у којима, по ондашњим канонима, дејствују обичне, тада се говорило: ниже и просте, личности – за костиме су се дала употребити, с врло мало модификација, и свакодневна одела. Али је сасвим друга ситуација настајала када су се имале приказати пасторалне игре или трагедије. За њихове деликатне виле и отмене пастире, за њихове краљице и високе госпође, за њихове хероје и њихове владаре била су нужна, и морала су се наћи, богата и раскошна, блистава и скупоцена одела, која су се у деценијама ренесансе тако волела и која су тим старим представама додавала једно уживање више.
Још је у једноме била атрактивност ренесансних позоришних представа, атрактивност коју ми данас, одлазећи у позориште, не очекујемо безусловно и коју чак добијамо веома ретко. То је велики удео музике, песме и плеса у њима. И најповршније прелистане, те старе наше драме – и то не само оне где би се то, више или мање, разумело лако, на пример нежне пастирске игре, већ све од реда, биле оне комедије или спадале чак у трагедије – показују да се у њима готово сваки час призивају упомоћ, преко пишчевих дидаскалија, "мужика", "кантање", и "танци", да допринесу њиховој ефектности. Час су то биле одвојене песме које се директно умећу у радњу и које се певају појединачно или у више гласова, а час су то опет били читави музички комади, не ретко удружени с плесом, којима се одвајају сцене или чинови – тада се они зову "интермедије" – којима је сврха да не допусте да гледаоце сувише замори монотонија радње или да покушају да их, за тренутак-два, искључе из света туробног или елегичног, потресног или свирепог – зависно од прилика и од драмске врсте – у који их представа уводи.

Покаткад музика у тим драмама има и један други, мало куриозан задатак; да подигне поколебани дух представљача и да им помогне да савладају трему. Гласовити ренесансни филозоф из Дубровника, властелин Никола Гучетић, који је у раној младости глумио у аматерским позоришним трупама, сећа се много касније како је, док је с "дружином" представљао комедије и трагедије, наређивао да музика свира – да би се сви заједно охрабрили и да се не би препадали пред призорима које имају да прикажу. "А онда сам – наставља он затим – играо своју улогу на највеће задовољство како публике, тако и аутора, блажене успомене Марина Држића".

Много би мање изгледа било ако бисмо хтели да сазнамо ко је ту музику која се певала и свирала компоновао или приређивао. Ако то нису биле популарне, свима знане арије, оне са народних извора, или оне дошле "исприко мора", то јест из Италије, смишљали су је, сасвим извесно, сами дубровачки музичари, којих је било и који су ваљда блистали у тој уметности кад многи странци који кроз њихов град пролазе бележе потом у својим путописима како је по музичкој култури Дубровник на равној нози с најнапреднијим градовима Италије. Уосталом, зар нам и за самог Марина Држића његови савременици који су писали његов животопис или оплакивали његову прерану смрт изричито не говоре да је био "изврстан музичар" и да је свирао више или мање у све ондашње инструменте. Због тога, управо, у том Дубровнику који је, нарочито у карневалске ноћи, одјекивао од свирања и песме није представљало никакву нарочиту тешкоћу наћи веште музичаре који ће чак и сами свој посао држати толико обичним и тако једноставним да се њим неће разметати пред својим савременицима нити га истицати пред потомцима и хроничарима.

С таквим једним мноштвом ефеката, снажних и непогрешних према укусима онога доба, зар је онда чудо што је позориште ренесансе привлачило као магнетном снагом безбројне гледаоце од неуглађене светине до најотменијих дама и богатих "граћки" (грађанки), од скромног војника до достојанственог кнеза, од деце до "стараца у брадах до паса", за које све знамо да су били ондашња публика. Данас ми просто осећамо њихово негдашње одушевљење, и то од првог тренутка, тако рећи, то јест од како је, испред сцене, изишао обавезни пролог да донесе које претходно обавештење о драми или да избаци коју досетку, или од како се подигла завеса – Дубровчани би рекли: од како се "открила шена" – да пред њима отвори нестварни, али толико привлачни и тако сугестивни живот који драма собом доноси.

Ти гледаоци немају сви иста и уједначена гледања на сврху и суштину, на смисао, значење и функцију позоришне вештине. Једни, и најбезбрижнији, схватају те представе као извор чисте забаве и настоје, лакомислено, да са њих понесу што више задовољстава. Њима насупрот стоје други, и најригорознији, који у позоришту виде могућност за моралистичке интервенције и за педагошко деловање, и траже, ледено озбиљно и упорно, да са представа оду оплемењени и поучени. Сагласни и с једнима и с другима, а истодобно опречни и једнима као и другима, трећи, најбројнији и, рекло би се, најмудрији, држе да је позориште ту и да забави и да поучи, и – у складу с познатом Хорацијевом речи – у представама уживају онолико колико над њима и размишљају.

Сасвим према очекивањима, у тако шареним, у толико хетерогеним скуповима, какви су били скупови ренесансних позоришних гледалаца, никад није могло да буде, и никад није било, једнодушних реакција и општег допадања. Једни су међу њима клицали срећно, из одобравања, други су напротив на сцену добацивали доскочице, из негодовања; једни су, задовољни, аплаудирали представљачима, други су их, огорчени, гађали трулим наранџама. Као да их је било немогуће сложити! Док су неке усхићавале комедије, остали су, и међу њима нарочито госпође, незадовољно протестовали, волећи више рафиноване пастирске игре: "Њеке се сад машкарате чине, пара (изгледа) да се на Плаци разговарају. Гдје су виле од планина? Гдје су сатири од гора зеленијех? Гдје су вијенци, руже, кладенци и Купидо с луком и стријелами?"

И зато је Марин Држић, који је био каљен на свакој ватри и који је своју публику знао као себе, – јер је с њом живео и за њу радио, – осетио и предобро како је тежак, како сложен и често проклет занат драмског песника у тако неједнаком, тако издиференцираном свету. Није ли управо он у једном тренутку, ојађен, дошапнуо свом Помету оне колико тачне, толико горке речи: "Није га бит поета, ни комедије умјет чинит, ертизијем свак орe (тога свако употребљава) и на сваки га пијер (свадбу) хоће операт (упослити) како бастаха (носача), а умјесто захваљења да му реку: Не ваља ништа, иждени!"

Али не јадикујмо одвише с Држићем и не оплакујмо превећ његову судбину и судбину осталих драмских песника онога времена; ствари ипак нису толико црне. У тој су се, и једино у таквој атмосфери, атмосфери мисаоној и психолошкој, литерарној и позоришној, они осећали као код куће; из ње су изникли и с њом су расли; она их је уобличила и њеном су уобличавању, узвраћајући, они доприносили; с њом је, неодвојиво, срасло њихово значајно дело; без ње, сигурно, ни тог дела не би било. И као што се она не може замислити без Држића, тако се исто ни он не да замислити без ње.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]