Бранимир Гинић

Битка изнад облака
Цер, Гучево,1914.

Битка изнад облака
ЦЕРСКА БИТКА
БИТКА НА ГУЧЕВУ
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
САДРЖАЈ

Прошло је већ много година од како сам се подухватио задатка да проучим две значајне битке у првом светском рату: Церску и Гучевску. Била ми је намера да, у обиљу фељтонског и публицистичког материјала о Церској бици, расутог на свим странама, и у оскудици прилога о бици на Гучеву, опишем оне токове операција који су се најнепосредније односили на оно што је претходило и што се дешавало у часовима сукоба „прса у прса“ српске и аустро-угарске војске на обронцима и највишим котама двеју јадарских планина. Непосредним проучавањем обухватио сам зато углавном оне догађаје који су се одвијали на подручју тадашњег Среза Јадранског, узимајући остале чињенице само као незаобилазне у општем историјском контексту првог светског рата.

Ови догађаји су ме опчинили као историчара јер сам се уверио да су битке на Церу и Гучеву имале велики значај за целокупни ток операција на балканском ратишту: Церска зато што је већ у првом налету самоуверена, бројна и технички изузетно опремљена аустро-угарска војска не само претрпела огромне губитке у људству и ратном материјалу него и озбиљно пољуљала углед монархије у свету и тако битно ослабила међународни положај Аустро-Угарске, а Гучевска — зато што је, у другом налету Аустро-Угара, доказала да Србија има војску и војне стратеге који су спремни да до последњега бране слободу своје земље. И у Церској и у Гучевској бици српска војска је показала изузетну смелост, храброст и спремност за жртвовање, а Српска врховна команда несвакидашње познавање стратегије и тактике ратовања.

Овај скромни покушај осветљавања знаних и незнаних чињеница и података посебно би могао да има важност у даљем проучавању битке на Гучеву. О великој војничкој и људској драми, пре свега на коти 708, писано је, најчешће, успут, уз друге догађаје 1914. године, па су тако остале недовољно објашњене многе истине о српској војсци на Гучеву која је, жртвујући се (само 6. новембра погинуло је и рањено око 800 војника и старешина петог пука другог позива, из састава Дринске дивизије) задржала и ослабила надирање аустро-угарске војске према Ваљеву. Настојао сам да у овом раду прокоментаришем и неке необјављене документе из којих се види сва драматичност гучевских збивања. Онима који се буду прихватали даљег осветљавања битке на Гучеву може на пример, бити од велике користи сазнање о томе како су српски војници и старешине, упркос неупоредиво мањој бројности у односу на противника, успевали да симулирају најобичнијим средствима митраљеску паљбу и тако створе утисак о великом броју митраљеских гнезда. Сличних војничких довитљивости било је још. Херојска погибија бранилаца Гучева заслужује много већу пажњу историчара и књижевника, већу него што је то био случај до сада.

Ово моје историјско штиво је писано управо с намером да подстакне и друге на истраживања и сачува од заборава једно запостављено место пресудних ратних догађаја на балканском ратишту.

АУТОР

---

ЦЕРСКА БИТКА

Тешка 1914. година, прва у миру после два велика ратна искушења. Још су свеже ране из балканских војни, а већ прете нове страхоте ратног сукоба. Империјалистичке тежње за поделу света нису престајале. Намере Аустро-Угарске да загосподари Балканом све више се испољавају, не само у економском него и у политичком смислу.

Србија се нашла у још тежем војно-политичком положају јер је, поред Аустро-Угарске, имала против себе Немачки Рајх који је хтео да се што пре повеже са Турском ради даљег надирања према истоку. Било је то време грозничаве журбе у наоружању, нарочито сила Тројног савеза.

Тада, на светску позорницу историје излази Сарајево. Тамо су 28. јуна хици Гаврила Принципа, из пиштоља типа „наган“, окончали једну нежељену посету. Убијен је аустро-угарски престолонаследник Франц Фердинанд. Убиство само по себи није морало да буде разлог за ратни сукоб — била је то кап после које се суд прелива. Почео је вртоглави сплет догађаја — са зебњом су се очекивале даље акције Аустро-Угарске. А двојна монархија је 23. јула предала Србији ултиматум са низом захтева без преседана у међународним односима. Одбијање аустро-угарског захтева водило је рату, а прихватање је могло само да значи губитак независности земље. „Задали смо Србији неизводљив задатак“ — хвалио се гроф Тиса.

Аустро-Угарска је још раније, у споразуму са Немачком, донела одлуку о нападу на Србију. Видовдански атентат био је само изговор и најпопуларнији повод за то. За атентат окривљена је Србија, и поред тога што је специјални изасланик бечке владе др. Фон Винер, након истраге коју је водио у Сарајеву известио Беч да нема никаквих доказа о знању, припремама и учешћу српске владе у Сарајевском атентату. Конрад Фон Хецендорф, начелник бечког Генералштаба, шаље писма цару, влади, министрима: „Време је да се са Србијом разрачунамо, после ће бити касно“. Конрадов час је куцнуо. Он предлаже да се умаршира у Србију, Бертхолд се слаже. Тих дана у Шембруну између њега и Бертхолда води се овакав разговор:

Конрад: Саопштили су ми шта ће се тражити од Србије у 24 или 48 часова. Предвиђено је да Србија не прими услове, тако да по истеку рока ултиматуму настане мобилизација и рат.

Бертхолд: Шта ће бити ако Србија пусти ствар до мобилизације, па онда попусти на целој линији?

Конрад: Ми ћемо умарширати.

Бертхолд: Али ако Србија не учини ништа?

Конрад: Ми ћемо остати са војском у Србији, док не плате ратну одштету.

Бертхолд: Ултиматум ће се предати после жетве и после сарајевске истраге.

Конрад: Са окупацијом територије још ништа није постигнуто. Мораћемо ићи даље док не уништимо српску војску?

Бертхолд: Али, ако се повуче?

Конрад: Тражићемо демобилизацију и разоружање. Кад једном ствари крену тако далеко, остало долази само собом.

Аустро-Угарска је морала ратовати против Србије да би сачувала идеју аустроугарске државе о територијалној целокупности. С друге стране, Србија је исто тако морала ратовати против Аустро-Угарске, иначе би њен опстанак био доведен у питање. Само, док је Србија желела да се тај рат одигра што је могуће касније да би се опоравила и припремила своју војску, дотле је Аустро-Угарска желела овај рат што пре, да би искористила војну исцрпљеност Србије у последњим балканским ратовима.

Приликом предаје ултиматума, аустро-угарски посланик у Београду, барон Гизл, је саопштио да српска влада у року од 48 часова — до суботе 23. јула, у 18,00 часова, мора да одговори прихвата ли бечке услове или не.

План Аустро-Угарске је било њено ширење на Балкану, уништење српске војске и комадање Србије. Румунији је требала да припадне Неготинска крајина, Бугарској — Јужна Србија и Вардарска Македонија, Косово и Метохија Албанији, а централни део Србије и Санџак да задржи за себе. Немачки цар Виљем је саветовао да се од Србије захтева евакуација Санџака, како би га Аустро-Угарска запосела и тиме спречила уједињење Србије и Црне Горе и излазак Србије на Јадранско море. Ултиматум је био тако састављен да га ни једна суверена држава није могла прихватити. У њему се између осталог тражило:

1. — Да забрани сваку публикацију, којом се изражава мржња и презир према Аустро-Угарској монархији и чија је општа тежња упућена против територијалног интегритета Аустро-Угарске.

2. — Да одмах распусти организацију Народна одбрана и остала удружења у Србији која врше пропаганду против Аустро-Угарске и да предузме мере да сва распуштена друштва не наставе свој рад под другим именом и у другом облику.

3. — Да без одлагања уклони из јавне наставе у Србији и наставнике и наставна средства која би могла служити за пропаганду против Аустро-Угарске.

4. — Да уклони из војске и у опште из државне управе све официре и чиновнике који су се огрешили пропагандом против Аустро-Угарске, и чија ће имена и дела царско-краљевска бечка влада накнадно саопштити српској влади.

5. — Да прими у Србију сарадњу органа царске-краљевске владе ради угушења превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске монархије.

6. — Да отвори судску истрагу над присталицама у завери од 28. јуна 1914. године који се налази на територији Србије, и да ће органи, које упути Аустро-Угарска влада узети учешћа у тој истрази.

Такође се истиче да су пограничне власти из Шапца и Лознице, као и царински службеник Радивоје Грбић из Лознице омогућили Младобосанцима прелаз у Босну.

НА ВЕСТ О УЛТИМАТУМУ

Рат између Србије која једва да је бројала нешто преко 4 милиона становника и Аустро-Угарске, од 54 милиона, отпочео је, уствари, предајом ултиматума Србији 23. јула пред вече. „Ултиматум какав никад није написан у модерном добу“, вели Винстон Черчил, који је баш у те дане био први лорд адмиралитета Велике Британије, док је сер Едуард Греј, изјавио на вест о предаји ултиматума немачком посланику у Лондону: „Држава која би примила такве захтеве престала би да буде независна“. Руски цар Никола II одговорио је српској влади: „Сви моји напори, докле год има и најмање наде да се избегне проливање крви, биће управљени у том циљу. Ако и против наше најискреније жеље не постигнемо успех, ни у ком случају Русија неће пренебрегнути судбину Србије“. Сазонов, министар спољних послова Русије, кад је прочитао текст узвикнуо је: „Ово је европски рат“. А кад му је аустро-угарски амбасадор читао исти и давао објашњење рекао је: „Хоћете да објавите рат Србији. Изазивате пожар у Европи! Примате на себе велику одговорност“.

Ни руски, ни француски, ни енглески покушаји да се рат спречи нису успели. Напротив, Немачка је подстицала Аустро-Угарску да истраје у свом решењу; и да не враћа мач у корице, ако га је већ извадила. Председник Француске Републике, Поенкаре, у свом делу »Les origines de la guerre« вели: „Питање рата између Аустро-Угарске и Србије дошло је у овом времену на друго место. Оно је било само изговор, да се изазове европски рат, који је одмах после пораза Бугарске на Балкану припреман од стране Немачке до најмањих ситница. Све германске силе имале су се бацити свом јачином против западне цивилизације и словенства“.

ВЕЛИКА ЕПОПЕЈА СРБИЈЕ

Ултиматум аустро-угарске владе предат је потпредседнику српске владе Лази Пачуу. Председник српске владе Никола Пашић налазио се у предизборној кампањи у источној Србији, а начелник Генералштаба војвода Радомир Путник на лечењу у Аустрији. Још исте вечери одржана је седница на којој је констатовано да је ултиматум такве садржине да га у потпуности не може прихватити ни једна српска влада, и да га треба одбити. Србија тек што је изашла из два велика рата. Хиљаде породица још су носиле црнину за јунацима палим на бојиштима, у чијим болницама су се налазили још неизлечени рањеници.

Велика епопеја Србије почела је онога часа када је њена влада, окупљена на седници, одбила све захтеве који су значили гажење независности српског народа, и увреду Његовог достојанства.

Идућег дана стигао је у Београд Никола Пашић. И он је био за одбијање ултиматума, за одбрану слободе, независности и националног интегритета. Одмах је затражена интервенција влада Русије, Енглеске и Француске да утичу на Беч и Берлин како би одустали од агресије на Србију. Црна Гора је, као независна држава, одбила све покушаје Аустро-Угарске и Италије да је одвоје од Србије.

„Судбина Србије је и наша судбина. Зло и добро нам је заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом“ — стајало је у одговору црногорске владе српској влади 24. јула 1914. године.

Посредовање Русије, Француске и Енглеске било је без успеха. Председник српске владе Никола Пашић лично је предао одговор на ултиматум 25. јула у 15,00 часова и 8 минута аутро-угарском посланику барону Гизлу. Одговор је, по савету савезника, био крајње попустљив. Ипак одбачена је 5. и 6. тачка ултиматума. Прихватањем ових тачака Србија би престала да постоји као независна држава. Барон Гизл, примајући одговор, изјавио је да је незадовољан одговором и да Аустро-Угарска прекида дипломатске односе са Србијом. Одмах затим напустио је Београд.

МАНИФЕСТ СРПСКЕ ВЛАДЕ Београд 25 (12) јула 1914.

СРПСКОМ НАРОДУ!

Пре два дана поднела је Аустро-Угарска влада српској влади представку с извесним захтевима и оставила је рок, да се на то одговори, до вечерас у 6 сахата, стављајући у изглед прекидање дипломатских односа, ако не би добила задовољење. Српска је влада, знајући да одговара жељама вашим и потреби мира, коју осећа не само Србија, него — уверени смо — и цела Европа, изашла у сусрет царској и краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ни једна независна држава.

Уздајући се у помоћ Божију, у своју правицу, као и у пријатељство великих држава, које — уверени смо желе исто тако, да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је Аустро-Угарски посланик вечерас изјавио у име своје владе, да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвати под заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове.

У Београду 12. јула 1914. године

ОБЈАВА И ПОЧЕТАК РАТА

(Из аустријске штампе) Шест сати после подне цар седа за свој писаћи сто од махагона у класичном стилу наполеонске епохе. Тихо се отварају врата, улази генерал Маргути са једном цедуљом у руци и јавља: „Одговор српске владе стигао је из Београда и барон Гизл, сматрајући да је одговор незадовољавајући, напустио је српску територију“. Пошто је цар саслушао, мирно рече: „Најзад је то ипак дошло“.

Цар узе пружену цедуљу и пошто ју је лагано прочитао, устао је и узвикнуо: „Али прекид дипломатских односа не значи ипак безуслован рат“.

Два дана доцније Бертхолд је поднео цару нацрт објаве рата Србији. Том приликом изнео је и неистину: „да су српске трупе напале једно одељење Аустро-Угарске војске.“ Ово је доцније Бертхолд признао цару да није истина. 28. јула, Фрања Јосиф I је потписао објаву рата:

„Краљевском српском министарству иностраних дела — Пошто српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је предао Аустро-Угарски посланик у Београду 23. јула 1914. године царска и краљевска влада је принуђена да се сама побрине за заштиту својих права и интереса и да у овоме циљу прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра, дакле, од овог тренутка у рату са Србијом.

Министар спољних послова Аустро-Угарске гроф Бертхолд ср“.

Био је то обичан телеграм, који је дошао преко Италије, што је у супротности са свим међународним нормама.

Одмах по добијању телеграма Србија се обратила за помоћ Русији, Француској и Енглеској. 28. јула Црна Гора је објавила декларацију у којој је поред осталог истакла: „Србија и Црна Гора сачињавају заједнички фронт према заједничком непријатељу. Оне у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину“.

Рат између Аустро-Угарске и Србије није могао бити локализован. Све израженије сукобљавали су се интереси великих сила за доминацијом Балканом.

28. јула 1914. године, објавом рата Аустро-Угарске Србији, почео је I светски рат, између сила Антанте (Русије, Француске, Енглеске, Црне Горе и Белгије) с једне и централних сила (Немачке, и Аустро-Угарске) с друге стране. Уласком Јапана, августа 1914. године на страни централних сила, сукоб се претворио у светски рат. На страни Антанте биће још Италија (1915. год), Грчка (1917. год). Бугарска је 1915. године ступила у рат против Србије и омогућила њену окупацију.

План напада на Србију био је одавно спремаан, много пре атентата у Сарајеву. Аустро-угарски Генералштаб настојао је да изненади Српску врховну команду. Анализирана су три могућа стратешка правца за напад. Разрађен је правац продора долином Мораве — ка срцу Шумадије; ово је због комуникација било и најпогодније. Други правац — долином Западне Мораве, а трећи је био дринско-савски правац операција.

Овом правцу је посвећена највећа пажња. По њему, напад се имао извршити из западног Срема и североисточне Босне, преко Саве и доње Дрине, у правцу Колубаре. И поред тога што је било познато да на овом правцу нема довољно комуникација, да су то делом планински предели и да Ваљево нема значај као Крагујевац, тај правац је прихваћен. Због предвиђања да ће Србија офанзивом на Босну у њој подићи устанак, Аустро-Угарска се, у избору правца офанзиве, руководи заштитом Босне. Тако Босна постаје операцијска основица аустро-угарске војске.

И док је аустро-угарски Генералштаб припремао планове напада на Србију, у Српској врховној команди су разрађени планови одбране. Официри Српске врховне команде даноноћно су припремали замку за аустро-угарску војску. Дринско-савска операција је занемаривана поред тога што су неке индиције указивале на могућност њене примене.

Пре балканских ратова, на једном састанку је војводи Путнику бугарски генерал Фричев указивао на могућност продора аустро-угарске војске у Србију преко Дрине и Саве кроз Мачву и Ваљево. Осим тога, Српска врховна команда је имала податке од италијанског пуковника Негриса који су говорили да ће Аустро-Угарска упасти у Србију дринско-савским правцем. Било је још неких знакова. Путовања аустро-угарских штабних официра по Срему и Босни, развој железничке мреже у доњем току Дрине и поред Саве, а скица аустроугарске шпијунаже коју је израдио обавештајни одсек Српске врховне команде показала је правац преко Дрине и Мачве ка Ваљеву и Ужицу.

При Српској врховној команди је група официра разрађивала тактику одбране у случају напада из овог правца, али се он, углавном, занемаривао. Зато је прелазак аустро-угарске војске преко Дрине био изненађење за Српску врховну команду. Генералштаб је проценио да ће главне аустро-угарске снаге дејствовати из Срема и Баната, долином Велике Мораве и Колубаре, преко Шумадије, а помоћни — преко Дрине, па је на основу тога предвиђено и груписање снага.

Прва армија под командом Петра Бојовића, на простору Стари Аџибеговац — Смедеревска Паланка — Топола — Рача. Друга армија, коју је водио Степа Степановић, распоређена је на простору Аранђеловац — Даросава — Лазаревац. Трећа армија била је груписана: Дринска дивизија првог позива[1] — код Ваљева, делови Дринске дивизије другог позива и формирани Шабачки одред на простору Шабац — Бадовинци, — Лознички одред распоређен на простору Лешница — Лозница — Зворник, Обреновачки одред између Обреновца и Скеле, Љубовијски одред на фронту Љубовија — Узовница. Командант Треће армије био је Павле Јуришић — Штурм. Ужичка војска имала је положаје код Бајине Баште и Рогатице.

Србија је 1914. године мобилисала око 450 хиљада људи, а у саставу оперативне војске првог и другог позива било је 180 хиљада људи, док је у трећем позиву било 70 хиљада војника. У исто време после опште мобилизације, аустро-угарске снаге су имале милион и 740 хиљада војника. Од тога, на почетку рата, према Србији је било распоређено преко 250 хиљада одлично наоружаних и опремљених војника.

После два балканска рата, албанске побуне у којима је изгубила 94.500 људи у цвету младости, за Србију је дошло још једно велико искушење. Обухваћена са севера и запада (Аустро-Угарском и Албанијом) а са истока Бугарском, Србија се пред рат нашла у врло тешкој ситуацији. Једина веза са Русијом и осталим савезницима ишла је тимочко-моравском-вардарском железничком пругом. Али све је то било у близини Бугарске. Србија је од Русије била удаљена око 600 километара а од Француске две хиљаде километара у ваздушној линији, па је непосредна помоћ савезника била немогућа, материјалне и финансијске резерве исцрпљене. Недостајало је 125 хиљада пушака. Артиљеријско наоружање је било недовољно и непотпуно. Нарочито се осећала оскудица у артиљеријској муницији што је имало утицаја на вођење операција. Ни за први позив није било довољно одеће. Други позив је имао само шињеле и шајкаче, а трећи позив ништа од опреме. Али, наследивши борбене традиције својих предака, ступајући у војску са већ формираним ратничким традицијама, очеличен у два балканска рата, српски војник и старешински кадар носили су у себи највише моралне особине. Та војска национално јединствена, самопоуздана, надахнута љубављу према својој домовини и мржњом према агресору, свесна ослободилачког и праведног карактера рата била је спремна да брани слободу и независност своје земље без обзира на жртве. Аустро-угарски генерал Алфред Краус у своме делу „Узроци нашег пораза“ каже:

„Ја сам држао и држим Србе још као најјаче од наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно покретљиви... за борбу мржњом и одушевљењем распаљени, они на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана“.

Истрошена у ратовима као и српска војска, црногорска војска је имала 35.000 војника и 64 топа. Било је то недовољно за ширу војну операцију у Херцеговини, па је било потребно заједничко дејство српске и црногорске војске према Сарајеву. Сазнавши за мобилизацију, српској војсци су се придружили добровољци из Срема, Баната, Босне и Херцеговине и других крајева под Аустро-Угарском.

Командант аустро-угарске балканске војске фелдцајгмајстер Оскар Поћорек за борбу против Србије имао је на располагању три армије. Главне снаге груписао је на Дрини. Пета армија генерала Франка — 8. корпус (9. и 21. дивизија) од Бијељине до села Амајлије, 13. корпус (13. и 11. брдска бригада), 42. дивизија од села Батар до Зворника.

Шеста армија под командом Оскара Поћорека на релацији: Власеница — Рогатица — Калиновик, Сарајево, и Друга армија под командом Бем Ермолија. Она је имала задатак да бомбардујући Београд и Обреновац, завара Српску врховну команду да је главни правац напада долином Велике Мораве. Поћорек и Конрад Хецендорф су рачунали да су српске снаге истрошене у претходним ратовима и да ће се тај рат завршити за две до три недеље. По мишљењу бечких војних и политичких кругова, војни поход у „Шљиварску земљу“ био би само једна обична шетња, или у најгорем случају не би премашио обим једног већег војног маневра. За овај поход Поћорек је располагао са 155 батаљона, 54 ескадрона и 96 батерија не рачунајући VI армију, према 144 батаљона, 41 ескадрон и 80 батерија код Срба, не рачунајући ужичку војску. Према речима Конрада фон Хецендорфа, била је то најбоља војска коју је Аустро-Угарска икада имала у рату.

 

 

ЗАПЛАВОМ ЈАДРА

Командант балканске војске feldcagmajster Оскар Поћорек саопштава генералу Франку да је рок за прелазак у Србију 12. август. Журио је. До 18. августа требало је да падне Ваљево, како би се тиме увеличало рођенданско славље цара Фрање Јосифа. Франк оклева и шаље официра у Сарајево да тражи одлагање почетка напада за неколико дана због успореног груписања јединица 21. дивизије услед застоја изазваног железничком несрећом у станици Нови Даљ, где су се сударила два војна воза. Поћорек је неумољив. И аустро-угарска казнена експедиција креће на Србију у зору 12. августа. Уочи напада Поћорек прима последње инструкције од Хецендорфа који га упознаје са ситуацијом и објашњава да би аустроугарски успех привукао Румунију и Бугарску, тим пре што се од Бугарске очекивало да што пре продре преко Пирота и Зајечара према Крагујевцу и Аранђеловцу. Рачунало се да ће и сама мобилизација бугарске војске натерати Србију да одвоји један део војске према бугарској граници.

Тог јутра, 12. августа 1914. године, 8. аустро-угарски корпус генерала Гизл фон Гизлингена прелази Дрину код села Амајлије преко Самуровића аде. После жестоког окршаја, борбе прса у прса малобројна посада аде тек у послеподневним сатима повукла се на десну обалу Дрине. Ту ноћ главнина 9. аустро-угарске дивизије провела је на ади. Због кашњења, 21. дивизија овога корпуса заноћила је између Амајлија и Дрине. Прелаз 13. корпуса био је још тежи. 13. пешадијска и 11. брдска бригада (из састава 13. корпуса) пришли су 11. августа селу Козлуку ради извршења прелаза Дрине према Ковиљачи. У току ноћи 11/12. августа, 42. домобранска дивизија прешла је 11/12 августа Дрину код Малог Зворника. На месту прелаза 36. дивизије, код села Батра, од раног јутра па преко целог дана, чула се војна музика. Ада Курјачица, обрасла густим високим шибљем, отежавала је прелаз војника у плавим униформама. Уз осетне губитке, претходница ове дивизије образовала је узан мостобран код села Липничког Шора. Липничко поље било је засејано претежно кукурузом који је својом висином успоравао даље надирање ове дивизије. Ипак, пред ноћ непријатељ је своје пребачене делове распорећивао дуж пута Лешница—Лозница. Пред зору 13. августа завладала је потпуна тишина.

 

---

ЛЕГЕНДА

ОБОСТРАНИ РАСПОРЕД ПРЕ ПОЧЕТКА БИТКЕ

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 12. АВГУСТА

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 13. АВГУСТА

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 14. И НОЋУ 15. АВГУСТА

ОБОСТРАНА ДЕЈСТВА У ТОКУ 15. АВГУСТА

Церска битка — обострани распоред пре почетка битке и дејства од 12. — 15. августа 1914.

Било је то затишје пред буру. Топла августовска зора увукла се међу уморне војнике. Према 36. аустро-угарској дивизији стајале су две чете трећег позива. Укопани и маскирани чекали су да непријатељ почетком јутра крене у напад. Војницима је издато наређење да се нико не креће на положају, нити да отвара ватру на непријатеља док се не да уговорени знак. Владала је мукла тишина. Српски војници, срчани и храбри, тог топлог августовског јутра нестрпљиво су чекали почетак битке. Знали су да се боре и гину за одбрану своје отаџбине. Хтели су овим страним упарађеним и налицканим војницима да покажу да им није место овде, на тлу Србије, да ту не могу добити ништа. Око 6 часова ујутро засвирала је непријатељска војна музика. На десној ивици села, а нешто касније и на левој, појавила се прво једна, па друга, а затим и трећа плава линија.

Непријатељ је кренуо. Официри су се јасно распознавали по својим жутим појасевима, а било је и неколико официра који су се са својим белим блузама на зеленој утрини у тим плавим линијама белели као лабудови. Видећи ову параду пред собом, неки војници, и поред наређења да не отварају ватру без уговореног знака, отворише брзу паљбу. После првих плотуна поравнате аустро-угарске линије брзо су се претвориле у неуређене гомиле које су бежале у правцу села Шора, а беле блузе прве су се докопале железничког насипа и других заклона.

На месту прелаза, 8. и 13. корпуса налазили су се Лознички и Јадарски одред. Лознички одред је био у саставу Дринске дивизије II позива. Имао је два одсека: десни од Пејине аде до Јеринића аде, у јачини два батаљона, вод коњице и 4 топа и дејствовао је као Лешнички одред, и леви од Јеринића аде до Аде Зеленице у јачини четири батаљона пешадије, три вода коњице и дванаест топова који је дејствовао као Лознички одред.

По преласку Дрине и првих сукоба са аустро-угарском војском, Српска врховна команда добија извештај од команданта III армије генерала Павла Јуришића из кога се види да је непријатељ прешао Саву понтонима код Шапца и заузео Шабац, Шабачки одред се преко Мишара повлачи ка Ваљеву. Снаге непријатеља који је прешао Дрину цене се на 10—15 хиљада људи, а цени се да се око Лознице воде жестоке борбе. На основу извештаја, војвода Радомир Путник доноси одлуку и наређује команданту III армије да из састава Дринске дивизије I позива упути по један пешадијски пук и по један дивизион брзометне артиљерије као појачање Шабачком и Лозничком одреду. Команданту II армије наређује да Шумадијска дивизија I позива предузме покрет у сусрет непријатељу правцем: Уб — Коцељева — Шабац, како би прихватила наше трупе које одступају да непријатеља што пре нападне и да га баци на Саву. Наређује и да се остатак армије прикупи око Уба, прати развој догађаја и енергично дејствује у правцу у коме се појаве главне непријатељске снаге. И најзад, да II армија под своју команду прими коњичку дивизију која ће из састава I армије доћи на Уб.

И док се на лозничким положајима воде жестоке борбе, артиљерија II аустро-угарске армије бомбардује Београд, Обреновац и Шабац, а њен 44. пук прелази Саву код Кленка, Сремске Митровице и Јарка и заузима Мачванску Митровицу, Шеварице, Дреновац, и после тешких уличних борби и Шабац.

Цео дан 13. августа, 8. корпус изгубио је у престројавању у збијене борбене поретке за напад на Лешницу и Видојевицу. Истовремено 36. дивизија стајала је испред Лознице очекујући дејство 8. корпуса док је 42. домобранска дивизија наставила покрет уз Дрину и стигла до ушћа Дрињаче. Аустро-угарска офанзива на Србију одвијала се веома споро. Франку се жури. За 14. август, 5. армији одређује следеће циљеве: „21. дивизија ће избити на Тодоров рт, с претходницом на Скакалиште“. Претходница ове дивизије био је 28. прашки пук. „Девета пешадијска дивизија ће долином реке Лешнице избити на Рашуљачу са претходницом код Текериша“. Тринаестом корпусу — 36. дивизији због жилавог отпора Јадрана одређује кретање друмом у долини Јадра са претходницом бар до Јаребичке цркве. Једанаестој и тринаестој пешадијској бригади одређује наступање преко Крупња са претходницом на Столицама, а 42. домобранска дивизија ићи ће обалом Дрине до линије: Хан Полић — село Витковић, са обезбеђењем на Јагодњи. За VI армију, којом је командовао, Оскар Поћорек је за 14. август одредио: „16. корпус наступа у Новопазарски Санџак“. Корпус је до тада вршио чишћење босанске територије од црногорских и српских одељења која су ту још раније доспела. Истовремено 15. корпус је имао да се групише око Вишеграда а услед наступања Шумадијске дивизије II позива са Шаргана ка Вишеграду.

БРЗИНОМ МУЊЕ

Према наређењу генерала Франка, 14. августа V армија прелази у наступање. Наступала је у шест колона на врло широком фронту. Франк је имао у плану да стегне клештима оба крила 3. српске армије, са Дрине V армијом и Саве II армијом. Потпуно стегнута III армија требала је да буде око Завлаке или Осечине. Аустро-угарски команданти су очекивали да ће се Српска војска прегруписати и пружати отпор тек око Ваљева. Тога дана 8. корпус јачине 25. хиљада људи и 100 топова наступао је против 1.500 пешака и два пољска топа Лешничког одреда. После борби на Гогином брду, Шанцу и Парлогу, Лешнички одред се повукао ка Јошеви, где је добио наређење да одступи ка Поповом парлогу. У току дана овај одред вршио је честе препаде тако да су јединице 8. корпуса напредовале само 8—10 километара.

Најтеже је било 21. дивизији јер је на падинама Цера наишла на јак отпор Јадарског четничког одреда. Овај одред је вешто користио врбаке, жбуње, поља кукуруза и наносио непријатељу велике губитке. Како стоји у аустро-угарским документима „појављивали су се брзином муње и ишчезавали брзином муње“. На инсистирање Франка, 36. дивизија је тек око 13 часова напала Лознички о*ред на положајима источно од Лознице. Напад је предузет са две колоне. Десна колона — једанаеста брдска бригада правцем Тршићко брдо и лева колона — 36. дивизија правцем Приљеви — Горњи Добрић. Стопу по стопу, натопљену крвљу, бранио је продор у Јадар и даље у Шумадију Лознички одред. Надмоћ војника у плавим униформама била је очигледна. Севали су ножеви. Долина Јадра била је прекривена лешевима.

Био је то крвав дан и за једну и за другу страну. Смењивали су се јуриши. Тек увече непријатељ је успео да заузме Обреж и Горњи Добрић. Због великог броја жртава, преморености и пада мрака окршај на лозничким положајима 14. августа је завршен.

---

У току борбе стигао је на Грнчарско гробље командант Дринске дивизије првог позива са наређењем команданта III армије да под своју команду стави све трупе Дринске дивизије II позива у чијем се саставу налазио Лешнички и Лознички одред. Видећи тешку ситуацију Лозничког одреда на Тршићком брду, а знајући да једна колона 42. домобранске дивизије врши обилазак преко Крупња, те да постоји могућност заокружења, наређује повлачење на линији Кулине — Гробље — Пушкаревац — Мај дан. У току ноћи Лознички одред је покушао да поврати изгубљени положај али није имао успеха. На Јаребичким положајима прихватили су га делови Дринске дивизије I позива који су стигли из Ваљева. Тога дана 36. дивизија фелдмаршала Цибулке имала је преко 600 мртвих и велики број рањених војника. Лознички одред имао је 900 војника избачених из строја а претрпео је и велике материјалне губитке.

Према наређењу команданта III армије, Шабачки одред јачине 10 батаљона пешадије и 22 топа, имао је задатак да 14. августа поврати Шабац. Напад је почео у 10 часова. Непријатељску посаду Шапца сачињавао је 44. пешадијски пук. Одбрану је помагала и једна батерија са Турског гробља и монитори са Саве који су тукли српску артиљерију на Мишару и Потесу. Око подне изгледало је да се непријатељ неће моћи одржати. Али тада се из Мачве из правца Мајура појављује одред генерала Летовског који предузима напад у леви бок шабачког одреда. После овога било је јасно да шабачки одред не може заузети Шабац. Због опасности да Шабачки одред преотме Шабац, и због приближавања Шумадијске дивизије I позива, командант 9. корпуса Шојхенштуле наређује хитан покрет 29. дивизије од Јарка ка Кленку. После 68 км. усиљеног марша, стигла је Шумадијска дивизија I позива да помогне Шабачком одреду како би одбио јурише непријатеља и спречио продор његових снага из Шапца у десни бок главних српских снага.

СУДБОНОСНА ОДЛУКА

Одлука о пребацивању српске војске из Шумадије у северозападну Србију (подринско-колубарски крај) била је судбоносна. На великим мукама нашао се војвода Радомир Путник са својим помоћником генералом Живојином Мишићем и начелником оперативног одељења пуковником Живком Павловићем. Шта ће се догодити ако прегрупишу снаге према северозападној Србији а непријатељ изврши напад преко Саве и Дунава код Београда или још источније. Генерал Милан Раденковић каже: „Нас неколико приправника за генералштабну струку, који смо се тада налазили у оперативном одељењу, предосећало је значај овог конферисања које је трајало прилично дуго. У ходнику пред вратима канцеларије у којој се оно вршило са зебњом и узбуђењем очекивали смо исход договора. Одједном се појавио пуковник Живко Павловић сав зајапурен узвикнувши као са олакшањем тешког терета: „А — у — ух сломисмо војводу“. Војвода се одлучио да прегрупише трупе.“

Био је 14. август, трећи дан од преласка непријатеља преко Дрине. У Врховну команду сливају се извештаји са свих фронтова. Из извештаја који стиже са Дрине и ситуације на осталим фронтовима Врховна команда издаје наређење команданту II армије. На основу овога 15. августа у 1,15 ноћу Степа Степановић издаје заповест команданту Шумадијске дивизије I позива да одложи напад на Шабац и да своје трупе постави на десној обали реке Добраве; Команданту Комбиноване дивизије да са дивизијом хитно крене правцем Бањани — Велики Бошњак (Драгиње) и запоседне положај на десној обали реке Добраве; Коњичкој дивизији да изврши покрет са Уба преко Бањана и Дебрца и запоседне положај на десном крилу II армије; Моравској дивизији I позива да се са Уба преко Коцељева што хитније прикупи око Великог Бошњака спремна за даљи покрет. Тако је почео маршманевар II српске армије са Комбинованом, Коњичком и дивизијом у првој линији, а Моравском дивизијом у другој линији, правцем ка Шапцу. У току ноћи 14/15 августа, Врховна команда у Крагујевцу прима нове извештаје. Сада је све јасно. На северу аустро-угарска војска изводи само демонстративна дејства. Правац Шабац — Ваљево је помоћни. По борбама и снази непријатеља сада је очигледно да главни удар аустро-угарских снага иде правцем Лозница — Ваљево. Убрзо се доноси нова одлука и већ у 3,15 часова, 15. августа саопштава командантима армије:

— I армија да пребаци своје три дивизије на простор Уб — Ваљево и да брани северни фронт,

— III армија да упорно задржава непријатељски продор долином Јадра,

— II армија у току маршманерва добија наређење према коме треба да дејствује у леви бок непријатеља који продире долином Јадра.

— Ужичка војска са свим снагама да предузме напад у правцу Вишеграда како би према себи везала што јаче непријатељске снаге.

Овом одлуком, по речима Милана Раденковића, војвода Путник је испољио крајње особине правог војсковође да правилно оцени и брзо искористи прави тренутак када непријатељу треба преотети иницијативу и наметнути му своју вољу.

На основу наређења Српске врховне команде, Степа Степановић у току маршманевара својих дивизија издаје ново наређење: Коњичкој дивизији да скрене правцем на запад и што пре избије на линију Шабац — Лозница, са задатком расветљавања ситуације у Мачви, дејством у бок и позадину непријатеља и осигурања десног бока II српске армије која са Комбинованом и Моравском дивизијом креће ка Текеришу; Комбинованој дивизији да продужи форсирано кретање правцем Бошњак — Михаилов гроб — Ракита — Радоњића брдо — Текериш; Моравској дивизији да продужи марш од села Каменица, долином Тамнаве, кроз село Градојевић па даље шабачким друмом, а затим за Комбинованом дивизијом до Текериша, одатле преко Спасовина да надире Иверком ка Обрежју нападајући непријатеља у бок у долини Јадра ослањајући се на трупе III армије код Јаребичке цркве.

У СУСРЕТ ЦЕРУ

Споро напредовање V армије против слабог непријатеља било је рђав знак за целу офанзиву. Зато Франк, с обзиром на жилав отпор на лозничким положајима закључује да се српска офанзива већ развија. Због тога он 14. августа тражи од команданта II аустро-угарске армије енергичније садејство. Сутрадан телеграфише Поћореку и Хецендорфу:

„Потврђује се моје схватање о почетку непријатељске офанзиве против V армије. Слабе демонстрације Друге армије нису извршиле задатак да се непријатељ привеже на месту. Потребно је да II армија изврши широко садејство ради савлађивања Србије“.

 

На крају телеграма обавештава:

„Пета армија без одсудног садејства II и VI армије неће моћи да успе. Поћорек о томе обавештава Беч, али напомиње:

„Ова армија по мом уверењу и сама може савладати противника пред собом.“ Очигледно Поћорек потцењује Србе. Зато није ни чудо што је на многим српским кућама било написано „уцер-принц“ што значи „дворска будала“. Био је то подругљив назив за Поћорека.

Обзиром да није остварио своје циљеве за 14. август, а пошто је обезбедио делимично садејство II армије за 15. август, Поћорек издаје ново наређење. Одлучио је да овлада Цером. По његовој замисли, 9. дивизија је тога дана морала бити у Текеришу, а 21. дивизија да наступа у две колоне — лева колона правцем Петковица — Цуљковић, — Грушић, а десна — правцем Скакалиште.

У 5 ујутру кренуо је 28. прашки пук као челни, наступајући гребеном Цера док су остали ишли за њим. Имали су да се боре са многим тешкоћама. Велика жега. До воде се једва долазило. На испресецаној и шумовитој греди Цера, чак ни покретне кухиње нису могле да прате трупе. Колона се ломила по равном путу. На више места ишло се у колони по један. И још нешто: о кретању српске војске нису имали баш никаквих података. За 8 часова 28. прашки пук превалио је само пет километара. У 16,30 часова претходница десне колоне стигла је на Тодоров рт.

Због преморености трупа и првог сумрака, поједини команданти предлажу да се ту заноћи, али командант 21. дивизије — Пшиборски, наређује покрет правац Скакалиште. Претходница увече избија на Тројан, а онда почиње страховита олуја. Одједном све се замрачило, а главнина колоне стиже до Тројана и Дејановачких извора тек око 23,00 часа. Дуж гребена Цера заноћиће цела дивизија. Око 1,5 км. источно и југоисточно од Тројана зауставио се да заноћи штаб 21. дивизије. За 28. прашки пук задатак још није био завршен. У ноћ пуну неизвесности, у мраку пипајући од одсека до одсека, силазили су са Тројана.

На Дивичу остале су 6. и 7. чета и командант 28. прашког пука Фрида. На челу предњег одељења, у јачини једног батаљона, ишао је командант 42. бригаде — Подгајски, преко Велике и Мале Лисине овај батаљон коначно избија на пут Шабац — Текериш. У време када претходнице Комбиноване српске дивизије, под командом Михаила

Рашића, избијају на Цер. У тој стравичној ноћи почела су и прва пушкарања. Подгајског и његове уморне трупе то не узнемирава. Сматрао је да су то неки делови Лешничког одреда. Зато се на ватру не одговара.

У 22,30 часова овај батаљон стиже до Грујића механе. Уморни и поспани Чеси једва су се кретали, али су морали стићи где им је за тај дан означено. Коначно на Скаклиште су стигли у 1,00 час по поноћи. За Чехе је све то било превише напорно. Уз то, нису волели Аустро-Угарску која их је терала у рат против словенске браће.

ЗЛОЧИНИМА ДО ПОПРИШТА БИТКЕ

Казнена експедиција на Србију је, прешавши Дрину, почела с масовним хапшењима и убијањима. Непријатељске јединице су починиле многобројне, до тад невиђене, злочине убијајући недужне старце и нејаку децу.

О „Билансу рада“ Аустро-Мађара остало је сачувано сведочанство доктора Арчибалда Рајса професора Универзитета у Лозани у књизи „Шта сам видео и доживео у великим данима“. О томе говоре и многи аутентични документи, међу њима и наредба команданта 9. корпуса: „Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом испуњеним према нама фанатичном мржњом, у земљу где се убиства као катастрофа у Сарајеву управо славе. Према таквом становништву свака хуманост... штетна је... ко у овим случајевима буде имао милости, тај ће најстроже бити кажњен...“

Аустро-угарска солдатеска је овакве наредбе послушно извршавала. У Мачви, Јадру, Рађевини и Азбуковици над цивилним становништвом спроводио се масован терор.

„Страхоте за страхотама су се смењивале свуда кроз читаво село. Није било кутка у коме се нису налазили непријатељски војници. Као да су се такмичили ко ће починити већа и гнуснија зверства“ — пише у књизи „Прњавор I“ Михаило Рајичић. „Паљене су куће а у њима старци, жене, деца. Винуо се пламен и из школе где је спаљено 50 живих стараца, жена и деце. Мајке су покушавале да децу избаце кроз прозор, али су их непријатељски војници дочекивали на бајонете и поново враћали у запаљене учионице. Пламена смрт лиже лице. Гори коса, одело, тела... а у школи је било највише ученика I и II разреда“.

„У Прњавору, паклена махнитост војника у униформама аустро-мађарске војске као да је достигла свој максимум.

Од уласка у село, заповедник трупа дао је да се стреља неколико угледних сељана са циљем, како је објавио, да се остатак становништва заплаши. Сви живи су одмах покупљени. По кућама је покупљено све што је имало неку вредност. Носили су чак и девојачки мираз!

Официри су за себе резервисали најмлађе и најлепше жене или девојке, а остале су изручили трупи. Безмало све жене из села су силовали.

Пијани од алкохола и од ниске похотљивости, бедници су — како би докрајчили оргију — коначно запалили и ватру радости; то значи, почели да пале сва четири краја паланке. Куће прекрасно горе... То је предиван призор.

А онда, достижући највиши ступањ ужаса, једна сурова ствар се дешава, једна монструозност, најстрашнија од свих ових о којима сам до сада извештавао, се завршава. Док се дим подиже у слепим вихорима, становници, жене, деца вриште у ужасним покушајима да побегну из својих кућа. Са пушкама на готовс, приморани су да се врате унутра и, ако њихове куће нису још захваћене пожаром, потпаљују се!...

 

Наше заробљене војнике непријатељ је убијао везане или су их живе секли бајонетима. Мучења становника Шапца вршена су у „Зеленом венцу“, „Европи“, „Касини“ и Саборној цркви. Многи су одведени у концентрационе логоре. Историчар Владимир Ћоровић у својој књизи „Наше победе“ о злочинима аустроугарске војске у овим крајевима бележи:

„Једној жени секли су каишеве од коже, а другој су секли дојке“.

Видни трагови рушења и дивљачког пустошења Лознице као и многих других места у Подрињу, забележени су фотографском камером и остали као најаутентичнији доказ једног рушилачког беса. На 89. страни „Ратног албума“ стоји фотографија: Жене, четири мушкарца и један дечак посматрају лешеве побијених дечака. Испод фотографије — легенда: „Лешница — стрељање деце од 13 — 15 година пред очима родитеља“.

У извештају команданта III српске армије, поред осталог, и ово је записано:

„Код механе Кривајица налази се једна група од 19 особа (људи, жене и деца) повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Исте овакве групе налазе се свуда по селима — побијени и унакажени углавном жене и деца. Путујући кроз Рађевину, Рајс је „на свим висовима, и у свим долинама чуо болни лелек мајки које плачу на гробовима своје поклане деце“.

Своје кретање у овом делу Србије непријатељ је обележио крвавим трагом. Иза аустро-угарске војске свуда је остајала пустош, масакрирано цивилно становништво, а највише су страдале жене, деца и немоћни старци. У једном свом извештају са фронта ратни дописник париског „Журнала“ Анри Барби каже:

„Нећу да говорим о силовањима ни о страшним садистичким зверствима која су починили аустро-угарски официри и војници. Довољни су ови примери које сам навео у претходном делу извештаја. Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо када дефинитивно буде одагната та војска која се сматра за цивилизовану. За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима. Према њиховим заробљеницима поступа се као према људима. Србија и овога пута болно пати и лопти крвљу... Она јауче над ужасима, али се не свети над обезоружаним непријатељима“.

 

МАРШ НА ДРИНУ

Задатак да прва пође у сусрет непријатељу добија Комбинована дивизија, а она тек што је завршила мобилизацију. Командант Комбиноване дивизије генерал Михаило Рашић, искусан тактичар и управник војне академије у Београду, није се могао похвалити неком бојном готовошћу своје јединице: један батаљон без бомби, други без прибора, трећем недостају секције, нема резерве хране, и тако редом. У два претходна рата све је било потрошено, а није било времена да се попуни, па ни старешинског кадра није било довољно.

Тек што су се после балканских ратова војни обвезници вратили кућама, а већ је требало поћи у још тежи рат са таквом моћном царевином. Само три дана, колико је прошло од уласка непријатеља у земљу, требало је Српској врховној команди да прегрупише снаге и створи план за битку. У то време Врховна команда је имала 5 авиона од којих је само један био исправан, делом и због тога није било лако одредити главни правац непријатељског надирања.

Ноћу 15. августа, у 1,15 минута — нови задатак за Комбиновану дивизију: „Форсираним маршем сви пукови према Мачви, а један према Текеришу, са одбраном према Церу“.

Јутро хладно, дан ведар. Око подне паклена жега, прашина, напори и журба. Војници су осећали да се нешто судбоносно спрема. Од 16,00 часова 12. августа дивизија је стално у покрету. У Великом Бошњаку срели су воловска кола са рањеницима из борби код Шапца. За њима се кретала колона кола избеглица из Шапца. Жене, старци и деца. У дирљивом сусрету причали су о ужасима што их починише културни Аустро—Маџари. Код села-Бошњаци одвојио се Други прекобројни пук и кренуо према Церу. У том стиже ново наређење команданту Првог прекобројног пука Светиславу Мишковићу јер се Рашић налазио у извиђању на реци Добрави:

„Услед промене. ситуације мењам издату заповест команданту Комбиноване дивизије и наређујем да цела дивизија крене одмах на Текериш са задатком да са Првим прекобројним пуком осигурава пут Текериш — Шабац. Један пук и батерија да се одмах упути гребеном Цера на Тројан, а са два пука и хаубичким дивизионом форсирајте, јер заузеће Косаниног града биће од пресудног значаја за целокупну ситуацју наше војске у следећим операцијама...“

 

Извршавајући нову заповест, уместо у Мачву, сви пукови Комбиноване дивизије крећу на Цер. Сунце пржи. Врућина је неподношљива. Прашина засипа војнике. По подне наилазе и први облаци, али је и даље веома топло. У 18 часова почео је пљусак праћен громовима. Прашина се претворила у каљугу. У том дође и ноћ. Ноћ тешка и тамна. Прст пред оком се није видео. Осећај дужности као да се пренео са људи на стоку. „Коњи се наслањаху један на другог и сложно запињу, а где они нису могли ту су им притицали у помоћ тобџије и пешадија. Правац је био осветљен слепим фењером. Уморну војску с времена на време осветљавају муње. Од 3,00 ујутру војници су превалили 40 километара — уморни и поспани корачају даље. У 19 часова, претходница састављена од два батаљона Другог прекобројног пука и једна пољска батерија, после двочасовног одмора, крену са Кривајске косе, преко Кика, ка Церу. Заједно са једним батаљоном Првог прекобројног пука продужиће марш блатњавим сеоским путем.

Пљусак не престаје. Војници се клизају и падају. Шапат је умукао, опрема отежала, а српски опанак напуњен водом. Сву своју снагу људи предају служби извиђања и опреза. Података о непријатељу још није било. Мада су уз пут мештани нашим војницима говорили да је непријатељ запосео сва села на северној страни Цера, у то се не верује. Мислило се да сељаци претерују“.

 

 

СУДАР ЈЕ БИО НЕИЗБЕЖАН

У 21,00 час и 30 минута киша је престала, истина на кратко. Изашао је и месец. Тек тада се назирао Цер. Као огроман зид испречио се дивизији, а још исте ноћи ваљало га је савладати. У даљини су светлуцале ватре, гореле су и неке лампе. У 24,00 часа претходница избија на пут Текериш—Шабац, а патроле подилазе Парлогу. Наједном, са Парлога и Дугог Рта: јака митраљеска ватра на коју нико не одговара. Три чете Другог прекобројног пука, које су већ биле близу друма Шабац—Текериш, брзо претрчаше друм и заклонише се уз усеке поред друма. Последња чета кога је још била на узаном сеоском путу нађе се под унакрсном ватром, што код ње проузрокова велики неред.

Ватра је брзо престала. Ни страже 21. аустро-угарске дивизије, ни претходница Комбиноване дивизије нису одговарале на ово пушкарање. Аустро-угарска 21. дивизија већ је запосела Цер — Косанин град и Тројан, а Комбиновна дивизија је за тај дан имала баш тај задатак. Било је десетак рањених. Мислило се да су ватру отвориле трупе чији је бивак војске виђен док је Други прекобројни пук био на Кику и за који се сматрало да је бивак наших трупа. Али где је ту стража? Нигде живе душе. Све је ово доводило команду овог пука у заблуду. И једни и други веровали су да непријатељских војника нема у близини. Ипак, Други прекобројни пук застаје, да патроле установе ко је то пуцао.

Немо ишчекивање. Поноћ је увелико прошла, а извиднице се још не враћају. Командант пука ипак наређује да се марш настави не верујући да је непријатељ у близини. Тек што се кренуло, патроле почеше да пристижу. Саопштавају резултате извиђања: „На положају — свуда побацане празне конзерве (српска војска тада није имала конзерве са храном), једна патрола извести да се на 500 -600 корака налази логор непријатељских војника, друга јавља да је десно, више пута Текериш—Шабац, велики непријатељски логор и да се лево, у Дејановачком потоку, виде ватре и чује ларма. У том стиже и један коморџија — чика Мита који беше заостао од свог митраљеског одељења, после оне забуне од прве пушчане ватре коју добисмо испред Парлога и исприча команданту: „Господине мајоре, пошао сам за одељењем и то друмом, кад наиђох на један бивак (и показа руком у правцу к. 300 на друму) никог будног не нађох у биваку да би га могао упитати за своје одељење. Прођох скоро цео бивак и тек на крају бивака у једним болничким носилима нађох једног војника где спава. Покривен преко главе шињелом. Открих га, пробудих и упитах: Да ли си видео да је путем прошло моје одељење? Он онако сањив, поче ми говорити „Унцили“ „минцили“ и још нешто. Ја видех да је Шваба. Лепо га покрих и ево дотрча да вам јавим“.

Један војник из Другог прекобројног пука сав задихан и усплахирен пробија се до команданта VI прекобројног пука и саопштава: „Ево их Швабе“. „Где?“ упита га командант. „Ето их ту на 200 корака од нас“. И показа руком десно. Упитан да објасни од куда су ту Швабе, војник исприча ово: „Застао сам од одељења да пијем воде, па идући у правцу у коме сам их оставио, спазих ватру крај пута. Упутим се тамо, али се ватра већ гасила. Приђем том месту и опазих људе који потрбушке спавају а коњи привезани за дрвеће. Повиках је ли бре, је ли то моје митраљеско одељење Другог пука. Они ћуте. Ја понових питање два до три пута док се један не промешкољи и проџамрља и позна га по говору да није наш војник већ Шваба. Командант претходнице посла једну патролу са тим војником у означеном правцу. После неколико минута патрола се врати и потврди исказе војника да су ту аустро-угарски војници на спавању“.

УМЕСТО КИШЕ — ПЉУСАК КУРШУМА

Када је колона српских војника кренула, са Парлога је почела пушчана паљба која убрзо постаје ураганска. Прави пљусак куршума приковао је наше војнике за земљу. Делови Другог прекобројног пука су се увукли између непријатељске предстраже и главнине. Српски војници продиру у непријатељске редове. Рвање. Почела је борба прса у прса. Војници се клизају, ипак, на рукама износе топове на Парлог. Трубе, за обе стране, позивају на Јуриш. На Малим Лисинама непријатељ даје страшан отпор. Наши долазе до самих непријатељских митраљеза који их косе као снопље. Трубе више не свирају јуриш. Сада се чују и знаци „стој“, „прекини паљбу“. Чете су се потпуно измешале и постојала је опасност да се међусобно туку војници исте јединице. Није било правилног заповедања. Била је само једна заповест, једна команда — „напред“, и као један огроман талас понет буром кад удари у стену разбије се па поново удари, поново се разбије тако II, I и VI пук Комбиноване дивизије понети надчовечанском снагом ударају на Тројанову вратницу, нешто раније заузету и брањену. Разбијали су се о њу и поново нападали. Био је то изненадни судар, нешто после завршетка марша 21. аустро-угарске дивизије и избијања наших претходница на друм Шабац—Текериш. Удар је био крајње изненађујући за непријатеља — није знао одакле и са којим снагама Срби нападају.

Зора је на помолу. Киша је престала да пада, али се навукла измаглица. Наша четири митраљеза почеће да сипају рафале на Мале Лисине. На јуриш — бивак је освојен.

Призор је био стравичан — лешеви на све стране. Мали војнички шатори непријатељских војника — празни.

За то време, Први прекобројни пук је кренуо на непријатеља који је отварао ватру са Дивича. Шеста и седма чета 28. прашког пука браниле су Дивич на челу са командантом Фридлом. Праште бомбе. У ноћи препуној буке једва да се чују повици војника: „Ми смо браћа — соколци“. Официри претњама присиљавају војнике на борбу против Срба. Први јуриш је одбијен. Следи други. Многи се предају. Неки одступају у правцу Грујића механе. Око 3,00 часа Први пук запоседа Дивич, а на бојишту за увек остаје и командант 28. прашког пука — Фридл. Око пола ноћи, на Великим Лисинама развила се борба на блиском одстојању. Јединице су се измешале. Нешто због тога, нешто због мрака, у борбу није могла бити уведена Седма пољска батерија. Падинама Цера проламали су се трубни знаци и штектање митраљеза. Са пушком у руци борио се и командант 21. дивизије Пшиборски. Око 5,00 часова постављене су још две пољске батерије које су јаком ватром тукле Тројан. А када је у борбу уведен и четврти батаљон Другог прекобројног пука, заузета је Велика Лисина. Генерал -мајор Пшиборски, са око 20 војника, спустио се у долину реке Лешнице да о поразу своје дивизије извести команданта 8. корпуса.

У четири часа ујутру ситуација за српске трупе била је повољна. На десном крилу I прекобројни пук запосео је Дивич и у пет часова кренуо ка Скакалишту. Командант 42. бригаде Подгајски, који се са две и по чете 28. прашког пука налазио на Скакалишту, видећи да је усамљен и да је са источне стране нападнут од делова трећег Коњичког пука повукао се у 7 часова кроз село Двориште. Избезумљени војници 28. прашког пука бежали су на запад — преко Дрине, сејући страх чак до Брчког.

У току ноћи јединице су прихватале борбу како су долазиле на линију фронта. На испресецаним и пошумљеним обронцима Цера одиграле су се невезане ноћне борбе у којима су се јединице српских пукова боље снашле. Свануо је нови дан. Сунце је већ одскочило. Нове јединице двеју армија хитају једне другима у сусрет. Церска битка тек започиње.

УЖАСАН, КРВАВ ДАН

О изненадном ноћном судару мајор Јеврем Топаловић пише: „Под кишом од олова улазили су у борбу батаљони за батаљоном, пук за пуком, дивље и огорчено. Битка се развијала брзо, силно и свом жестином. Батерије беху, такорећи, на рукама изнете на Парлог у сам стрељачки строј. Пешадија је вршила јуриш за јуришем, ватра појачана и митраљеска била је паклена. У том огромном послу у коме је врило ратничком духу познато клокотање кључалог олова, звиждање и прасак — нешто безмерно силно, величанствено и страховито — све се то слило са громогласним УРА! српског пешака“.

Била је растројена 21. дивизија. Комбинована дивизија изгубила је у овом окршају 45 официра и 2.720 подофицира и војника. Скоро пола официра и војника Другог прекобројног пука избачено је из строја и остаде да вечно борави на падинама гордога Цера. Губици 21. ландвер дивизије били су далеко већи. Овој дивизији за борбена дејства требао је дуг опоравак.

Ситуација на осталим фронтовима 15. августа изгледала је овако: Од два часа ноћу, са Уба креће Коњичка дивизија. Требала је да се распореди на десној обали реке Добраве везујући се за Шумадијску дивизију I позива. У току кретања, у осам и тридесет минута добија наређење од команданта II армије да што пре избије на запад, на линију Шабац — Лозница, расветли ситуацију и штити десни бок II армије. Пред почетак ратних операција штитила је Коњичка дивизија одсек Дунава: ушће Мораве — Гроцка. Зато је закаснила да расветли ситуацију у Јадру и Мачви. Осми корпус је избио на Текериш а о томе нису имали никаквих података ни II армија, ни Српска врховна команда. Командант аустро-угарске Друге армије Бем Ермоли, да би помогао V армији, наредио је да трупе IV и IX корпуса, на фронту код Шапца, одсудно туку непријатеља пред собом. Када је сазнао да северна колона V армије може стићи до села Грушић, наредио је 29. дивизији да јој се приближи како би 16. августа наступали у истој висини. Ова дивизија је требала да се прикупи на линији Добрић — Богосавац. Због спорости прикупљања веза ове дивизије са V армијом одложена је за 16. август. У ноћи између 15. и 16. августа/ 29. и 21. аустро-угарска дивизија су заноћиле у близини српских трупа необавештене о њиховој снази и распореду.

Ујутро 15. августа, Шумадијска дивизија I позива добија наређење да нападне Шабац и заузме га, а ако то није у могућности да се утврди на десној обали реке Добраве и брани правац према Текеришу обезбеђујући десни бок Друге српске армије. Дан уочи битке на Церу III српска армија налази се на Јаребичким положајима. Био је то четврти дан битке за армију генерала Павла Јуришића — Штурма.

Снага ове армије била је равна снази једне дивизије. Фронт дугачак 26 километара, а свега 15 батаљона пешадије и 38 топова. На јаребичким положајима владало је тог дана углавном затишје. Само се Лешнички одред морао повући до Завлаке, јер га је око подне напала десна побочница 9. аустро-угарске дивизије долином реке Лешнице и гребеном Иверка. Правац од Љубовије бранио је Љубовијски одред. Под налетом јаких непријатељских снага, овај одред (два батаљона III позива) се повукао, а 15. августа пао је Крупањ.

Ужичка војска са Шумадијском дивизијом II позива припремала се за прелаз Дрине и напад на Вишеград. Пљеваљска дивизија се налазила на положају Метаљка.

КРИЗА КОМБИНОВАНЕ ДИВИЗИЈЕ

У рату као и у болестима, има криза. После 6 часова пре подне 16. августа ситуација се почела погоршавати. Појачавање непријатеља — премореност трупа, измешаност јединица биле су узрок да поједине јединице почињу малаксавати и попуштати. После 7 часова I, II и VI прекобројни пук налазили су се на линији: Дивич — Мале Лисине — источне падине косе Водице — Борно поље. После више јуриша нису успели протерати непријатеља са Тројана. Око 8 часова вратио се са извиђања десне обале реке Добраве генерал Михаило Рашић, командант Комбиноване дивизије, и узео команду над својом дивизијом. Одмах је наредио да хаубички дивизион дође од манастира Криваје на Радоњића брдо, и туче одсек — Скакалиште — Тројан — Велика Глава. Непријатељска ватра на VI прекобројни пук била је све јача и јача. Док се у центру напредовало, дотле је на крилима било обратно. Непријатељ је појачавао своје десно крило које је нападало из села Трбосиља. Напад је био потпомогнут артиљеријском ватром са Рашуљаче. Сви команданти батаљона и велики број официра били су избачени из строја. Пук се усколебао и почео одступати ка Кику.

За Шестим прекобројним пуком одступао је у правцу Кика и Други прекобројни пук. Парлог је напустила и 7. батерија остављајући на положају, услед јаке непријатељске ватре, један топ и три каре.

Кад је командант VI прекобројног пука дошао на Кик, био је оштро укорен. Михаило Рашић је издао наређење да одмах свој пук прикупи, да му проговори неколико ватрених речи и да га о резултатима кроз један сат извести. Криза Комбиноване дивизије је савладана благодарећи V прекобројном пуку који је у то време стигао на Кик, а пре свега постигнутим успехом у ноћи 15/16 августа када је растројена 21. аустро-угарска дивизија. Бој 15/16 августа није био у плану команданта Друге армије. Он га је нехотице заметнуо. По свом резултату он је најважнији стуб у српској победи на Церу, иако га је командант II српске армије, због повлачења Комбиноване дивизије, у свом извештају Српској врховној команди другачије приказао. У ствари, овај бој се није завршио повлачењем, него му је повлачење следовало зато што лево од Комбиноване дивизије Моравска дивизија I позива још није стигла на висину Комбиноване дивизије.

Нешто после десет часова, на Кик је стигао командант II српске армије, генерал Степа Степановић. У маневарском погледу, његов рад је био веома тежак. Српска врховна команда упућује на Текериш II армију а одатле командант армије треба да је води. Пукови Комбиноване дивизије брзо су се стабилизовали и прешли у одбрану на линији: Кик — Радоњића Брдо — Кривајска коса. Шеснаести август био је сунчан. Са положаја Комбиноване дивизије примећено је да непријатељ одступа са Велике и Мале Лисине, па командант наређује да један батаљон 5. прекобројног пука крене на извиђање ка Тројану. Овај батаљон је дочекан јаком ватром јер је непријатељ увео појачање. Комбинована дивизија 16. августа није имала снаге за неке веће подухвате. Она је свој задатак обавила у току ноћи 15/16 августа. Сада је чекала развијање Моравске дивизије I позива.

СТИЖЕ МОРАВСКА ДИВИЗИЈА I ПОЗИВА

Из села Градојевића 16. августа, од 2 часа, кренула је ка Текеришу Моравска дивизија I позива. Већ око 7 часова на Кик је стигао пуковник Илија Гојковић, командант ове дивизије. Нешто касније, Церу су се приближавали и први пукови Моравске дивизије, а око подне Степа Степановић обједињавао је са Кика рад Комбиноване и Моравске дивизије. Ове две дивизије сачињавале су Церску групу. Према наређењу команданта II армије Моравска дивизија је наступала преко Поповог парлога у правцу Иверка, у међупростор између Комбиноване дивизије и III армије која се повлачила према Завлаци. Убрзо, Трећи пешадијски пук ове дивизије избија на Беглук. На 1. и 2. пук, који наступа према селу Југовићима, 18. пешадијска аустро-угарска бригада предузима противнапад са одсека Велика Глава — Спасовине. 3. пешадијски пук је обасут артиљеријском ватром. Дивизија је заноћила 16/17 август на Беглуку и према селу Југовићи.

Командант осмог корпуса, 16. августа, не знајући за растројство своје 21. дивизије, у 5,45 издаје наређење: „21. дивизија ће продужити кретање преко манастира Криваје на Клак, а северном колоном ка Метлићу“. Истовремено 9. дивизији одређено је за тај дан наступање према Текеришу и даље. Тек када се са Цера спустио командант 21. дивизије, Пшиборски, корпусна команда је сазнала о недаћама 21. дивизије. О левој колони корпуса команда није имала података у току целога дана. Ни командант V армије, Франк, све до подне 16. августа, и поред опреме за везу, није знао шта се догодило са 21. дивизијом.

И док церска група на својим положајима води жестоку борбу, северно од Цера, Коњичка дивизија постиже успех. Ова дивизија је имала задатак да расветли ситуацију у Мачви, и омогући заштиту унутрашњих бокова Комбиноване и Моравске дивизије. У то време лева колона 21. аустро-угарске дивизије, која је преноћила 15/16 августа код села Грушића, са главнином код села Цуљковића, под командом артиљеријског пуковника Хинкеа, хитала је да преко Десића и Милошевца пружи помоћ деловима 21. дивизије на Тројану. Са 20 прикупљених чета из свих пешадијских пукова 21. дивизије, генерал-мајор Панеш држао је Тројан. Командант Коњичке дивизије, пуковник Јовановић доноси одлуку да прегрупише снаге. Он на коти 205, код села Слатине, наилази на Шумадијски дивизијски Коњички пук и побочницу Шумадијске дивизије — три батаљона 19. пешадијског пука и пољску батерију. Тако ојачан формира две колоне. Лева — три батаљона Шумадијске дивизије, трећи Коњички пук и Пољска батерија наступала је правцем Гушин гроб — Радловац — Мађарско гробље. Она је имала задатак да заузме Осоје и штити десни бок Комбиноване дивизије. Према овој колони налазила се главнина леве колоне 21. дивизије у покрету на Скакалишту. Лева колона Коњичке дивизије запосела је Осоје и Скакалиште. Када је непријатељ пришао на 500 метара, отворила је снажну ватру. Командант трећег пука упутио је два ескадрона на коњима у правцу Десића да нападну лево крило и бок непријатеља. Настала је пометња. Аустро-угарске снаге су издржале само пола часа, а затим су се разбежале на све стране. Трећи пук је гонио непријатеља који се повлачио преко Десића и Беле Реке, а неки су одступали према Дрини, остављајући за собом топове и опрему. Тако је већ у девет часова и 45 минута осујећен покушај леве колоне 21. дивизије да помогне суседној десној колони.

Десна колона Коњичке дивизије наступала је правцем Слатина — Бели Камен — Добрић, а имала је задатак да штити леви бок Шумадијске дивизије I позива. У 10 часова командант Коњичке дивизије упутио је три батаљона Десетог пешадијског пука преко Белог Камена ка Добрићу. Та формација је налетела на 57. бригаду аустроугарске 29. дивизије која је наступала према Богосавцу да би угрозила леви бок Шумадијске дивизије I позива. Користећи се високим кукурузима и шумарцима, три батаљона Десетог пешадијског пука неопажено избијају на Косу између Мутника и Добрићке реке. Ту, на ливади у реону села Маова, примећују 57. бригаду на застанку. Непријатељска пешадија је, одмарајући се, одложила оружје. Батаљони су се развили за борбу и из близине напали 57. бригаду. Непријатељ је био веома изненађен. Док су неки грабили пушке, други су бежали... 57. бригада је жестоко поражена, док је Трећи пешадијски батаљон имао 10 мртвих и 25 рањених.

Ова борба је имала значајне последице. Због растројства и великих губитака, 57. бригада 29. аустро-угарске дивизије није тога дана извршила задатак који јој је постављен. Сем тога, 57. бригада није ухватила везу са 21. дивизијом нити је могла да олакша левој колони те дивизије да задржи напад српске Коњичке дивизије, и продужи наступање преко Скакалишта у помоћ десној колони 21. дивизије која је била у кризи на Церу. Коњичка дивизија је онемогућила везу 29. са 21. дивизијом и тиме разјединила Другу од Пете аустро-угарске армије, баш онда кад је било најпотребније њихово садејство. Од тога је 16. августа зависила сигурност акције церске групе Друге армије код Текериша. Повлачење 9. корпуса имало је за последице да је и Четврти корпус под командом генерала Тршћанског морао доћи из Срема на шабачки мостобран. Тиме је и Друга аустро-угарска армија учествовала у акцијама у Србији мада је било планирано да њене јединице учествују у борбама на источном фронту.

У Јадру је Трећа армија одолевала 13. корпусу држећи одбрамбене положаје у реону села Јаребице. Ту су 16. августа вођене огорчене борбе, а најжешће су биле на Симином Брду и Пушкаревцу. Дринска дивизија другог позива успешно је одолевала надмоћном непријатељу и натерала је 36. дивизију да се у нереду повуче у долину Јадра. На Пушкаревцу, на одсеку Дринске дивизије I позива, због тешке ситуације, у борбу улази и последња — Пионирска чета. Непријатељски јуриши на Пушкаревац су одбијени, чему је допринело и дејство Пољске батерије картечом. Због дејства аустро-угарске Девете дивизије код Поповог парлога и 42. домобранска дивизија која је наступала из правца Крупња и угрожавала крила и бокове, Трећа армија је била принуђена да напусти ове положаје. Под заштитом мрака повукла се на положаје Марјановића вис — Рађевски камен. Шумер, командант Треће армије, одредио је главне снаге у центру затварајући пут Лозница — Ваљево. На тај начин крила армије су била ослабљена. Продором 42. домобранске дивизије, под командом фелдмаршал — лајтанта Саркотића, постојала је опасност обухвата Треће армије и њено довођење у безизлазну ситуацију. Због тешке ситуације Треће армије, Српска врховна команда наређује Моравској дивизији II позива да одмах крене из Ваљева и уђе у састав ове армије.

На Церу командант Пете аустро-угарске армије, генерал Франк, оставља 9. аустро-угарску дивизију. Ова дивизија је имала да се бори са Церском групом (Комбинована и Моравска дивизија). Опседнут је маневарско-обухватном акцијом 42. домобранске дивизије Саркотића коју је планирао за 17. август. Својом неактивношћу омогућио је Српској врховној команди да Моравску дивизију II позива упутити у састав Треће армије и тако парира маневар у позадину треће армије. Први дан битке на Церу је завршен успешно за српску војску.

Нови догађаји наступили су 17. августа. Аустро-угарска 9. дивизија кренула је прво у напад, после дужих борби, успела је да заузме Беглук и одбаци српске снаге са реона Спасовине — Југовићи на Илијино брдо.

Девета дивизија је тако предухитрила Комбиновану и Моравску дивизију да изврше напад гребеном Иверка, Цера. На тај начин је пропуштена прилика Друге српске армије да туче усамљену Девету пешадијску дивизију и да тако, још тога дана, доведе до решења Церске битке.

Заузеће Беглука омогућило је 9. аустро-угарској дивизији да туче Комбиновану дивизију када почне да наступа на Тројан, или чак да се дочепа планине Влашић, и тиме раздвоји Другу од Треће армије. Једини повољан резултат 17. августа било је поседање Тројана, и јако развлачење распореда 9. пешадијске дивизије чиме су били припремљени повољни услови за напад у току следећег дана. У насилно извиђање око 10 часова на Тројан кренуо је други батаљон V прекобројног пука. Наступајући ка Лисинама, приметили су да се према Текеришу креће 102. аустро-угарски пешадијски пук. Ради тога командант батаљона Милутин Петровић на Парлогу оставља две чете да уздужном ватром туку непријатеља, а са две чете наставља покрет ка Тројану. Услед јаке ватре са Парлога, 102. пешадијски пук се у нереду повукао. Нешто после 17 часова, Други батаљон Петог прекобројног пука избијао је на Тројан.

Стравичан призор. На Водицама и Тројану велики број лешева, војника и официра у плавим униформама побијених дејством српске артиљерије. Погинуо је и командант батаљона Другог прекобројног пука. Са Косаниног града непријатељ је два пута покушао да поврати Тројан али је, уз велике губитке, одбијен. Пред вече, на Малу Лисину стигао је и Други прекобројни пук и помогао посади Тројана да се одржи. Ноћ 17/18 августа била је мирна. Војнике је свладао умор. Гладни и жедни. Воде нигде, а хране нема. Понеко од војника гулио је кору са дрвећа и јео.

Коњичка дивизија, заправо, њен Други пук, пробио се од Белог камена ка селу Слепчевић и код села Дубља пресекао телефонску везу Шабац — Лозница, а у Дубљу на станици напао воз којим је путовао један батаљон аустро-угарских војника који је кренуо у помоћ 21. дивизији али је био принуђен да се врати у Шабац. Трећи пук ове дивизије се, гонећи непријатеља, пробио до моста на Дрини. Како је мост био брањен јаким снагама, кренуо је преко Прњавора у састав дивизије. Између села Петковице и Прњавора био је опкољен, али се уз велике губитке пробио остављајући за собом сав ратни плен.

На фронту Треће армије водиле су се борбе на крајњем левом крилу. Непријатељ је преузео напад са Солдатовића гајева, али дочекан јаком ватром, у нереду се повукао.

Командант Шумадијске дивизије одлучује да тога дана нападне на Шабац који је бранила 29. дивизија 9. корпуса и артиљерија на левој обали Саве, код Кленка и на Турском гробљу. Лева дивизијска колона, наступајући преко Беглук-баре доспела је на блиско одстојање од непријатељских положаја и на ивици вароши упала је под јаку митраљеску и пушчану ватру. Пешаци су се мучили да створе заклон помоћу голих ножева и шака. Ни десна колона није могла даље од Мишара због јаке митраљеске ватре са Турског гробља. По одобрењу команданта Друге армије Степе Степановића одустало се од напада, с тим да се Шабац изолује затварањем свих путева који воде из града. Испред себе Шумадијска дивизија, под командом пуковника

Стевана Хаџића, имала је више него двоструко јачег непријатеља — 9. аустро-угарски корпус. Ипак, она је не само одбраном, него и нападом спречавала продор непријатеља из Шапца и угрожавање Церске групе. Услед напада Шумадијске дивизије на Шабац, командант 9. аустро-угарског корпуса, Ремен, захтева да се из Срема хитно пребаци Четврти корпус. Схватајући ситуацију на Церу и у Јадру врло озбиљно, исто тако то захтева и Франк. Хецендорфу не преостаје ништа друго већ да телеграфски извести: „Уколико је залагање Четвртог корпуса потребно ради победе код Шапца, нека се учини“. Одмах затим, командант Друге аустро-угарске армије издаје наређење за прелаз Четвртог корпуса преко Саве, са задатком да из Шапца наступа према селу Слатини. Овом одлуком Поћорек је био потпуно задовољан. Надао се да ће снаге 42. домобранске дивизије и Тринаестог корпуса из састава V армије са југа и IV и IX корпуса из Друге армије стегнути у клешта српске снаге.

Српска врховна команда помно прати развој догађаја. Војвода Путник тих дана вуче победоносне потезе. Све време настоји да укочи нападе непријатеља са крила. Он сматра, да се битка мора добити на Церу. Дакле у центру. Ради тога Другу армију појачава Тимочком дивизијом првог позива.

ДАН УОЧИ ПОБЕДЕ

По споразуму команданта Комбиноване и Моравске дивизије I позива, трећег дана битке, 18. августа, иницијатива је припала Моравској дивизији која је у 10 часова почела да наступа са положаја Илијино брдо — Калем. Наступала је у две колоне. Лева колона, под командом Илије Гојковића, нападала је одсек Југовићи — Беглук. Десна колона остала је на положају Калем како би према развоју ситуације могла да помогне леву колону у нападу на Рашуљачу.

Прешавши реку Церницу, лева колона је избила на Беглук, а затим наставила наступање ка Спасовинама. Пред мрак, Први пешдијски пук заузео је Спасовине. Непријатељ се повукао између Велике Главе и Рашуљаче. Покушај непријатеља да поврати Спасовине остао је без успеха. Одбијен је и повукао се на Велику Главу. I Комбинована дивизија формира две колоне. Десна колона (2. и 5. прекобројни пук) остала је све до 17 часова у висини Тројана, ограничивши се на артиљеријско дејство. Лева колона је, према заповести Михаила Рашића, била спремна за напад у 10 часова, али је чекала на напад десне колоне Моравске дивизије. Без јачег непријатељског отпора заузела је Гај, а једна чета Првог прекобројног пука, упућена са Тројана, заузела је Преки Рт. Око подне послата су два вода 4. батаљона Петог прекобројног пука у извиђање у правцу Косаниног града. У току извиђања патроле наиђоше на јаке непријатељске снаге. Отпочело је пушкарање. Цео 2. прекобројни пук груписао се десно од Прекобројног пука, фронтом према Косанином граду. Око 15 часова непријатељ је предузео јак напад. Настала је жестока борба. Батерија се увукла у стрељачки строј. Сипа картеч. Лево крило се поколеба и поче узмицати. У том тренутку појавило се митраљеско одељење Другог прекобројног пука на поколебаном левом крилу. Тек тада је непријатељ био принуђен да прекине напад и да се повуче ка Косанином граду.

Спустила се ноћ, а са њом и густа магла. Почела је да пада и киша. Посипала је уморне војнике. А они гладни и жедни.

 

Пред мрак 18. августа, 9. аустро-угарска дивизија се нашла у тешкој ситуацији. Она је добила извештај да је Четврти корпус прешао Саву и да ће 19. августа наступати према Скакалишту. Међутим, та вест је била нетачна. Уместо да Девета дивизија заузме боље положаје за одбрану од две српске дивизије, она се чврсто држала запоседнутог положаја. Због тога ће 19. августа претрпети неуспех, а тиме проузроковати крах целе Поћорекове балканске казнене експедиције.

На фронту Треће армије, 18. август, био је критичан. Са 29 батаљона, 8 ескадрона и 126 топова започиње напад 13. корпус. На Завлачким положајима, Трећа армија располагала је са 22 батаљона, 4 ескадрона и 66 топова. 36. дивизија заузела је тога дана Марјановића вис и тиме запретила да пресече везу измећу Друге и Треће армије. Комуникација Завлака — Осечина била је такође пресечена. Пала је Завлака. Затварање правца долином Јадра на друму у току ноћи поверено је Јадранском четничком одреду. На Солдатовића гајевима вођена је жестока борба између 13. бригаде и Дринске дивизије I позива.

На линији Зеленика — Бобија — Прослоп, у току целога дана води се борба између Љубовијског одреда (2. батаљона трећег позива) и одреда Иштвановића (2. батаљона и 12. брдских хаубица). После две ноћи једног дана и 72 пређена километра, Трећој армији, 18. августа у подне, стиже у помоћ Моравска дивизија другог позива. Пристизањем Моравске дивизије заштићено је лево крило Треће армије, створена је опасност за аустро-угарску крупањску групу, нарочито за њену 42. домобранску дивизију која је после повлачења 13. пешадијске бригаде чак на Мрамор дошла под удар српских снага. И поред свих тешкоћа, 18. август за српску војску био је успешан. До коначне победе остао је још један дан.

И док је српска победа на помолу, штаб Пете аустро-угарске армије добија извештај од команданта Друге армије Бем Ермолија у коме стоји да ће група генерала Тршћанског (Четврти корпус и 29. дивизија 9. корпуса) кренути 19. августа на Цер у правцу Скакалишта. На основу овог извештаја, командант Пете аустро-угарске армије генерал Франк за 19. август издаје следећу заповест: „Девета дивизија да држи положај Рашуљача — Тодоров рт.

Када се Четврти корпус приближи Скакалишту прикључиће му се 9. дивизија и наступаће правцем Текериш — Кик; Букорска Глава; Влашић. 13. корпусу је наређено да постигне циљеве одређене за 18. август и помогне 9. дивизији. Када је примио извештај Тршћанског о повлачењу Шумадијске дивизије, Поћорек је оценио да је Церска битка решена у његову корист. Ради тога наређује 2. армији да наступа правцем Шабац — Ваљево, V армији према Ваљеву, а да VI армија из Босне и Санџака наступа ка Ужицу. Поступајући по наређењу, група генерала Тршћанског (7, 29, 31. и 32. дивизија) напала је раној ујутру 19. августа Шумадијску дивизију на фронту од села Церовца до Метковића. План Тршћанског био је да пробије фронт Шумадијске дивизије и да се затим обруши у бок Церске групе. Вешто маскирана Шумадијска дивизија сачекала је централну колону непријатеља наневши јој велике губитке да би се затим повукла на десну обалу реке Добраве, одакле ће и даље успешно штитити десни бок Церске групе све док Церска битка није завршена.

НА КОСАНИН ГРАД — ЗА ПОБЕДУ

Био је 19. август, четврти дан битке на Церу. Дан победе српског оружја. Према заповести Степе Степановића, непријатељу је требало задати коначан ударац. Пре свега, освојити највишу тачку Цера — Косанин град.

За извршење овог задатка формиран је одред под командом мајора Велимира Чекеревца. Одред су сачињавали Први батаљон Петог прекобројног пука, Други и Четврти батаљон и митраљеско одељење Другог прекобројног пука. Прикупљање одреда завршено је 19. августа у један час.

Од Тројановог града, гребеном Цера до Косаниног града, води седло које се постепено пење ка Косанином граду. Гребен тога седла представља један дугачак пропланак између високих шума на обема падинама Цера. Ширина тога пропланка износи 200-300 метара. Сам Косанин град представља један ћувик. Он је највиши врх Цера. Од њега се гребен Цера спушта како према Истоку ка Текеришу тако према западу према Видојевици и Дрини. То је тактички најважнија тачка на Церу. У два часа по поноћи одред је кренуо. Пушке, бомбе, бајонети, четири митраљеза који су ношени на рукама и један топ из седме батерије кога су војници гурали рукама. Киша која је до тада падала престала је. Наступало се полако и са великим опрезом. Шапат је умукао. Непријатеља је требало изненадити. Подилази се Косанином граду, а од непријатеља ни трага ни гласа. Почело је да свиће. Магла је обавијала Косанин град.

Одједном се Цер проломио од пушчане и митраљеске ватре. На самом врху у висини пирамиде непријатељ се укопао. Челни батаљон Петог прекобројног пука, изненађен јаком митраљеском ватром, се поколебао и одступио назад десно у шуму. За њим су пошла и остала два батаљона II прекобројног пука. На 100 метара од непријатеља постављен је топ. Командант митраљеског одељења наредио је да се два митраљеза спусте на земљу, мислећи да су батаљони већ код пирамиде и да остану код топа, а два да се изнесу код пирамиде. Војници понеше митраљезе али на 20-30 метара од пирамиде обасути су јаком ватром. Нису се дали збунити. Спустише митраљезе на земљу и отпоче двобој митраљеза. Варнице из митраљеза „шварцлозе“ показивале су где се они налазе. Двобој је трајао 15 минута. Прво је умукнуо један, а затим и други митраљез. Нишанџије и послуга митраљеза лежали су непомично. Командант Митраљеског одељења успео је да извуче један митраљез.

За кратко време и топ је био спреман за дејство. Почео је да туче картечом а са њим и три митраљеза. Борба топа и три митраљеза са непријатељем трајала је читав час. За то време пешадија се извлачила из шуме и припремала за јуриш. Почео је јуриш, али непријатељ не одступа. Војници полегаше и отворише ватру. И поново јуриш. Бомбе праште. Сада је главно оружје бајонет. Остављени митраљез је поново у српским рукама. Најзад, врх је освојен. Непријатељ употребљава и последње резерве и креће у противнапад да поврати Косанин град. Напад је ишао у густом стрељачком строју. Како је терен од куда је непријатељ долазио био у мртвом углу, то изненадна појава непријатељског стрељачког строја на 30-50 метара унесе панику мећу војнике. Отети положај је за кратко време напуштен. Сва четири митраљеза пала су непријатељу у руке. Одред мајора Чекеревца се поново нашао на полазном положају. Тада поче дејствовати и топ. Убрзано се припремао и трећи јуриш. Посаду непријатеља на Косанином граду подржавала је митраљеска ватра са Тодоровог Рта. Ради тога је на Тодоров Рт упућен четврти батаљон Другог прекобројног пука. Договор је био да, када се на Тодоровом Рту чује „УРА“, Други батаљон са деловима V прекобројног пука, изврши јуриш на Косанин град. Ускоро се на Церу проломи „ура“. Следио је јуриш.

У силовитом налету освојен је Косанин град. Повраћени су српски митраљези, а још неколико непријатељских је заробљено. Гоњење непријатеља ишло је до Костолског потока удаљеног један километар од пирамиде на Косанином граду. Даље гоњење спречила је јака и артиљеријска ватра из села Каменице. Тог 19. августа, после три часа огорчене борбе, Косанин град је коначно освојен.

Према наређењу Михаила Рашића, Комбинована дивизија је, по заузећу линије Косанин град — Биљевина — Рашуљача, имала да продужи у два правца: гребеном Цера преко Видојевице ка Лешници, и долином реке Лешнице ка Дрини. Десна колона је, у 14,00 часова, избила на Веселинов врх. После жестоких борби које су вођене од 6 часова, Први прекобројни пук, из леве колоне, око 14,00 часова савлађује отпор непријатеља на Рашуљачи. Моравска дивизија — Први пешадијски пук овладала је Великом Главом, а Други пук у незадрживом налету у 15,00 часова избио је на Рајин гроб.

На фронту III армије у долини Јадра непријатељ је посустао. Он није имао снаге да повећа свој успех постигнут 18. августа заузећем Марјановића виса и угрожавањем комуникације Завлака — Лозница. Тринаести аустро-угарски корпус је добио наређење да предузме напад према северу ради помоћи Осмом корпусу. Када се припремао да изврши наређење, командант 13. корпуса, Ремен, добија обавештење да Осми корпус одступа и да ће се зауставити на положајима код Лешнице. Ради тога и 13. корпус добија задатак да се повуче на положаје источно од Лознице. У току ноћи 19/20 августа, 13. корпус предузима ужурбано повлачење ка мостовима на Дрини.

 

Српска Ужичка војска је даље, уз велике губитке, пружала отпор Шестој аустро-угарској армији бранећи правац ка Ужицу. После пораза V армије на Церу, Поћорек наређује да се обустави даље наступање и да се VI армија повуче на северозапад како би осујетила упад српске војске на територију Аустро-Угарске.

Црногорска војска је водила борбу против 16. корпуса и делова VI армије. Црногорска врховна команда је 25. августа формирала Црногорску-санџачку војску која је, под командом Сердар Јанка Вукотића, ослободила Пљевља, Чајниче, Фочу и Горажде. Црногорска војска и српска Ужичка војска су за време битке на Церу везивале VI аустро-угарску армију и на тај начин допринеле успеху главних српских снага на Церу.

ОДЈЕК СРПСКЕ ПОБЕДЕ НА ЦЕРУ

Завршни одјек једне велике победе и једног пораза. Извештаји светске штампе су пуни натписа са источног, западног и балканског ратишта. Ратни пресбиро има извештај о последњим борбама које је Анри Барби, новинар „Париског журнала“, послао француским листовима:

„И овај предео је један од најплоднијих у Србији. Пун брежуљака и испресецан дубоким долинама, са спуштеним падинама којима кривуда читав низ увучених путева згодних за заседе. Пешачки ровови ископани су у свим правцима, на северу, југу, западу, истоку. Распознајем оне које је непријатељ недавно напустио, пуне ранаца, шињела и друге опреме, који леже по земљи. Са свих страна кроз грмљавину топова, плотуне пушака, чује се кркљање митраљеза који хукћу као мотори. Међутим, надмоћност Срба већ се јасно види. Аустријанци се повлаче стопу по стопу бранећи се јогунасто, користећи се вешто најмањим преимућствима терена. Многобројна су хватања у коштац у којима се Срби показују неодољиви. Никада до сада нисам видео да се прима толико заробљеника колико овде... Топови се превлаче у позадину. Сваку запрегу воде по један разоружан заробљеник и један српски војник. Фотографисао сам ту чудну батерију чија послуга припада само једном својом половином свакој од зараћених снага, Ступио сам у разговор са једним од заробљених официра, мајором Странским, из 28. прашког пука. „Пуковник нам је погинуо, погођен једним метком кроз главу.“ Други један официр, млађи поручник са сузама у очима прича.“3а осам минута покошено је 80 мојих пешака. Српски војници нису одевени сјајно као наши, али каква храброст“. Сутрадан 17. августа пролазио сам преко положаја на коме се била налазила непријатељска пешадија. Свуда путем безброј коња који издишу. Мртвих је толико да страховит смрад заноси. По падинама лешеви које сунце пече... Авај! на крају једне такве тешке борбе и српски губици су прилични и све што од Срба може да помогне, старци, деца, па чак и жене спроводи конвоје са хиљадама рањеника у позадини.

Готово сви ти рањеници прешли су педесет до седамдесет километара, неки још и више, пешице или у воловским колима.

Они који су долазили из правца Цера нашли су у Коцељеву, још од другог дана битке пољске болнице и сва могућа места (школе, кафане, хангаре) претворене у амбуланту — пуне. Морали су да продуже своју голготу и пређу још 25 километара кроз тешку прашину и под неподношљивим сунцем и врућином како би стигли у Ваљево, у којем су болница, касарне и гимназија ускоро биле пуне. Сале ресторана кафане су преузете за болничке потребе. Недостајали су кревети; није чак било довољно ни сламарица; стотине рањених лежали су једноставно на поду или на угаженој земљи, поређани један крај другог, у својим оделима натопљеним крвљу, прашином и блатом.

Негде око две хиљаде несрећника стигло је у Ваљево. Требало је сваког од њих прегледати. Требало је све њих превити. А у Ваљеву је било свега шест лекара!“

СТРИНА ГДЕ ЈЕ ДРИНА

По подне 19. августа у реону Цера и Иверка, битка је завршена. Осми корпус V армије био је потучен. У нереду је бежао према Дрини. Наређење Франка да се армија заустави на линији Ново Село — Видојевица — Јадранска Лешница и на висовима источно од Лознице није могло бити извршено.

У својој књизи „Запиши то, Киш“, чешки новинар Егон Ервин Киш и сам као војник Аустро-Угарске пише:

„Армија је потучена и налази се у безобзирном — дивљем и паничном бекству... једна потучена војска — не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према граници...

Предвече смо прешли Дрину преко ратног моста у чијим су понтонима седели инжењерци већ спремни да га демонтирају... Општа депресија испољавала се у облику погрда и сумњичења упућених на рачун вођа. „Наши генерали су све сами неспособни стари магарци“ — „Ко има протекције, томе се поверава судбина стотине хиљада људи“. — „Сјајни су то момци, ти Срби, знају како треба да бране своју земљу“.

Непријатељ је одступао у паничном страху, тучен са висова јаком хаубичном ватром. Пут Текериш — Лозница био је закрчен. Лешеви на све стране. Михаило Рашић, командант Комбиноване дивизије, моли команданта Друге армије да да наређење да општинске и политичке власти помогну око укопавања лешева људи и коња.

Деветнаести август пред вече затекао је армијску команду и Српску врховну команду у веровању да је битка још у току извођења. Међутим, непријатељ је у долини Јадра, на Иверку и Церу, почео повлачење 19. августа увече, вршио га преко ноћи 19/20 и тиме добио толико у времену да је повлачење неузнемиравано продужио и завршио у току 20-тог августа. Девета дивизија се 20, августа до 18 часова пребацила код Јање тучена само артиљеријском ватром Комбиноване дивизије. Тринаести корпус — 36. дивизија — прелази Дрину код Батра.

У току 21. августа 42. аустро-угарска дивизија је борбом са Моравском дивизијом првог позива омогућила 13. бригади силазак са Гучева и прелазак преко Дрине. Генералу Тршћанском, команданту Четвртог корпуса издато је наређење: „Пета армија се повлачи преко Дрине. Због тога је даље офанзива групе Тршћанског бесциљна. Повући се преко Саве, Шабац ако је икако могуће одржати“.

У Шапцу, поред посаде, остаје 29. дивизија. Пошто је завршена Церска операција, Српској врховној команди сада остаје да ослободи Шабац. Тај задатак ће до 24. августа извршити снаге Прве армије са Шумадијском и Тимочком дивизијом. Аустро-Угарска је желела да сачува Шабац као свој мостобран. Тако је 22. августа, по наређењу Поћорека, преко Саве пребачена 31. и 32. дивизија као помоћ 29. дивизији која је држала Шабац. И овај прелазак аустро-угарских снага завршио се неуспехом, Шабац је ослобођен, али непријатељ је, повлачећи се, скинуо понтонски мост на Сави. После тога, у Србији сем заробљеника, више није било аустро-угарске војске.

Тако се потпуним војним неуспехом завршила аустро-угарска казнена експедиција на Србију. Овај пораз је тешко пао двојној монархији уочи великог судара са Русима у Галицији.

За дванаест дана, од 12-24. августа, на окупираној територији непријатељске јединице су починиле многобројне злочине, а нарочито у свом повлачењу после изгубљене Церске битке.

„Градови и села који сада следе били су потпуно или делимично уништени, разорени, покрадени, запаљени;

1. Градови: Шабац, Лозница, Љешница и Љубовија.

2. Села: Грушић, Цуљковић, Метковић, Добрић, Десић, Радовашница, Бела Река, Петковица, Рибари, Прњавор, Сипуља, Мровска, Волујац, Бистрица, Пикоте, Дворска, Јаребице, Драгинац, Завлака, Текериш, Румска, Петковица, Бојић, Богосавац, Причиновић, Ступница, Шурице, Кривајица, Чокешина, Бастав, Мојковић Ликодра, Толисавац, Шљивова, Ставе, Врбић, Брезјак, Маови, Ливаде, Јевремовац, Варна.

Од свих тих места, градови Шабац, Лозница и Лешница и богато село Прњавор су највише пропатили. Спаљени до темеља, нема ни једне куће, ни једне јавне зграде која данас није гомила пепела. Сва места која сам записао више су него опљачкана, она су потпуно опељешена. Цркве и манастири били су посебни објекти мржње официра и Аустро-Мађарских војника. Катедрала у Шапцу је, већ сам рекао, само рушевина. Манастир Чокешина је опустошен. Олтари и други сакрални објекти из цркве у Љешници су разбијени, бачени на земљу и опогањени изметом. У Јаребицама, црква је служила као коњушница. Иза олтара одигравале су се развратне оргије, младе девојке су силом одвођене и силоване на часној трпези.

У том селу, цела женска популација, од девојчурака до старих жена је силована. Један старац је спаљен жив и, у једној кући, пронађена је мајка и њена четири детета заклана! на гомили! Једном детету је крвник отсекао све прсте!“...

Шести пешадијски пук Другог позива је двадесетог августа у 13,30 часова ослободио Лешницу. Одмах затим командант пука извештава дивизију:

„У 12,45 часова ушао сам предњим деловима у Лешницу. Обавештавам команданта да је непријатељ починио страховита вандалска дела. Тако сам затекао шест грађана обешених, а стрељао је преко сто невиних грађана из Лешнице и околине, међу којима и малолетну децу коју је већ закопао. Убијао је и децу од десет година чији је отац војник, а мајку у већем броју одвео у ропство. Цркву је развалио, обио и опљачкао. Тако и Општински суд, пошту, као и приватне домове, дућане, магазе које је опљачкао. Своје пак мртве сахранио је у црквеном дворишту“.

ВЕЛИКА ПОБЕДА

И док су се код Шапца још увек водиле борбе, војвода Путник упућује старом краљу Петру телеграм следеће садржине:

„По заповести Врховног команданта Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника, час имам известити Ваше Величанство да је главна непријатељска војска потучена у Јадру и на Церу и да га наше групе енергично гоне ка Дрини. Заробљен је велики плен“.

Церска битка је била велика победа српске војске над Аустро-Угарском што је народу дало још већу веру у сопствену снагу и коначну победу у рату. Мада није имала разрађен план Церске операције, Српска врховна команда је, благовременим и спретним прегруписавањем снага, користећи се великом покретљивошћу и издржљивошћу својих трупа, успела да створи надмоћност над аустро-угарском Петом армијом.

Победа српске војске на Церу имала је снажан одјек у целом свету. Она је афирмисала малу Србију која се већ прочула после балканских ратова. Та победа је имала не само војнички него и политички значај, извојевана у тренутку када су се немачке снаге на западном фронту приближавале Француској. Због Церске битке, Друга аустро-угарска армија је задржана на балканском ратишту па је закаснила да комплетно уђе у битку на Источном фронту са Русима.

Сва светска штампа је забележила исход битке на Церу. Док су аустро-угарске новине писале: „Срби су се добро тукли“. А Српске јединице су услед стратегијског изненађења биле у неповољнијем положају од аустро-угарске војске, првенствено због других усиљених маршева у циљу супротстављања непријатељу.

Лознички, Шабачки, Лешнички одред, као и цела Трећа армија, уз крајње напоре су спречавали продор далеко надмоћнијег непријатеља према Ваљеву. Тако је омогућено Српској врховној команди да прегрупише снаге како би Друга српска армија ступила у битку.

Српска победа је извојевана уз велике жртве. У борбама је погинуло и рањено 259 официра и преко 16 хиљада подофицира и војника. На аустро-угарској страни било је преко 25 хиљада погинулих и рањених, а заробљено је 4,5 хиљаде војника двојног царства. Осим тога, заплењен је велики број топова, митраљеза, пушака и другог ратног материјала.

Победа на Церу резултат је успешног командовања, залагања и храбрости војника, помоћи и подршке српског народа. Церска битка остаје у историји записана као прва савезничка победа у I светском рату.

СЕЋАЊА

О томе како се ратовало на Церу говоре многи извештаји са ратишта, новинарски записи и књиге. Били су то дани кад су догађаји на Церу заузимали ударне стране светских листова. Репортери су извештавали „са лица места“. Посебно су драгоцени, међутим, трагови сећања учесника Церске битке који су прошли ватру борбе и сами доприносећи својом војничком снагом, спретношћу и моралом великој војној победи. Наводимо неколико сећања учесника.

МИЛОРАД ЈЕВТИЋ: (Ја сам тек био матурирао): Отишао сам у штаб Комбиноване дивизије да се пријавим као добровољац и да идем у војску и рат. Кад сам ушао у једну просторију мобилизацијског центра Комбиноване дивизије угледах једног нашег официра и јавих му се уз објашњење што сам дошао. Био је то потпуковник Душан Тимотијевић, начелник штаба дивизије. Пошто ме је примио позвао је економа и наредио му да ми изда војничку униформу и пиштољ, а мени саопшти да ћу бити ордонанс. У оперативном штабу дивизије. Тако је из моје куће, отишло нас шест у војску: мој отац и његова два брата, моја два брата од стричева и ја. Схватили смо да је преча слобода отаџбине него животи свих нас. Рекао ми је да ће ми бити дужност да из Штаба експедујем наређења која су давана у писменој форми пуковима преко ордонанаса коњаника или курира-пешака, као и да примам потврде на ковертима о пријему наређења од стране пукова. Кад је завршена мобилизација сваки је војник знао своје место и распоред и издата су наређења пуковима за покрет превожењем жељезницом према фронту. Из Ниша смо превезени возом до Младеновца. Одатле смо наставили пешице и стигли у село Даросава (данас Партизани). Овде је дивизија добила наређење да из Даросаве крене форсираним маршом ка Убу. Издата су наређења пуковима. Дивизија је маршевала у пуковским колонама дању и ноћу. Ко није доживео такав марш не може ни замислити шта је то форсирани марш. У току марша чули смо пуцњаву којој смо бивали све ближе. Знали смо да је непријатељ на Церу, али још никаквог додира није било са њим нити су га биле успоставиле извиђачке патроле. Избили смо под Цер 15. августа где су пукови одмах добили наређења за покрет према његовом врху. И даље је у претходници остао и ишао напред 2. прекобројни пук и у ноћи наишао на непријатеља који је исто тако имао задатак да пре нас стигне на врх Цера. Био је изненађен нашом појавом у сусрету са нашим јединицама. Дошло је до изненадног судара противничких јединица — 21. аустро-угарске дивизије и 2. прекобројног пука код места Текериша. Развила се страшна борба, а пратило нас је и невреме са јаком кишом, грмљавином и севањем муња. Све је личило на прави пакао, дошло је до великих губитака у људству са обе стране. Наше јединице биле су смелије и одлучније, предвођене официрима стално су јуришале на непријатеља и у току битке преузеле борбену иницијативу у своје руке. Штаб дивизије стално је пратио ситуацију на фронту пука и утицао на њу. Сутрадан у Штаб Комбиноване дивизије дошао је генерал Степа Степановић и анализирао ситуацију са командантом пука генералом Рашићем. Борба је трајала и следећег дана и ноћи. Наше јединице нанеле су пораз 21. аустро-угарској дивизији. Командант наше дивизије 17. августа наредио је команданту 5. прекобројног пука да заузме Косанин град, највећи врх Цера. По овом наређењу борбе су настављене и следећа два дана и Комбинована и Моравска дивизија освојиле су церске висове, и заузеле Косанин град чиме је Церска битка била добијена.

СРЕЋКО АРСЕНИЈЕВИЋ: „Кад је почела Церска битка имао 14,5 година. Рођен сам 1900. године у селу Букор које је захватила зона Церске битке јер се налазило на самој њеној ивици. Сви мушкарци који су били напунили 12 година живота били су позвани на извршавање разних војних задатака. Ја сам позван 15-тог августа пред сами мрак после завршетка мобилизације. Кад је објављена мобилизација, из куће су отишли мој отац и три стрица. Са собом су отерали четири вола и двоја воловска кола за војну комору. Један стриц је распоређен у комори и превозио је храну, одећу, муницију и све остало што је требало да се вози на фронт и евакуише са фронта. Отац и два стрица распоређени су у пешадију и били су на фронту у првим борбеним линијама и борили се против непријатеља све време. Кад сам позван и мобилисан, кренуо сам од куће са колима у која сам упрегао своју краву, а једну је дао комшија. Тако сам са колима отишао у Кривају, где је била организована пољска болница за рањенике који су довежени са фронта. Кад сам се јавио, у болници су ми рекли: „Ето ти кола и волови које си дотерао и иди на Брачинац по рањенике и довези их овде у болницу у Кривајицу.“ Прве рањенике сам превезао ујутру 14. августа и у току дана ишао сам четири пута од Криваје до Брачинца и назад, превозећи рањенике. То сам радио сваког дана док је трајала Церска битка. На фронту су рањенике утоварили војници у кола и увек је са њима ишао болничар који је пратио 3-4 кола. У колима сам возио различит број рањеника, зависно од стања рањеника: тешких само једног, лаких 2-4. При овом транспорту често сам био обасипан куршумима непријатељске ватре Од Криваје (из болнице) ноћу смо превозили рањенике преко Коцељеве у Ваљево у болницу. До Ваљева смо возили четири до пет рањеника у колима пошто смо их претходно припремили и подесили за овај превоз. На кола смо ставили „вез“ за превоз жита, покрили га потребним количинама сламе и на сламу стављали 4-5 рањеника и тако возили. Рањеника је било са више рана, који су погођени са више метака и на различитим местима (кроз груди, ногу, руку и друга места). Евакуација рањеника трајала је све до 8-мог септембра и тога дана је из Криваје отишла пољска болница у Ваљево. Ја сам истога дана отпуштен кући са колима и запрегом.

ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ — питомац Војне академије:

„Мобилизација пука била је брзо завршена, јер су се обвезници веома брзо одазвали на глас мобилизације. Они су били са подручја Драгачева. Скуп је био веома хомогена јединица, веома способна за борбу, поуздана и надахнута снажном вољом за задатке, био је неуморног елана, обузет највећим степеном патриотизма, у свакој борби неустрашив као што су то биле и остале јединице српске војске. Борбене кризе је успешно савлађивао.“

Пошто је све било готово пук је маршевским поретком кренуо на коцентрацијску просторију правцем: Чачак — Горњи Милановац — Лазаревац — Уб, где се прикупила цела Шумадијска дивизија, и задржала на лазаревачким положајима. Дивизијом је командовао пуковник Стеван Хаџић. Дивизија је овде утврдила пешадијске и артиљеријске положаје. Међутим, брзо је дошло до покрета према фронту. Био је то усиљени марш по највећој врућини, маршевало се дању и ноћу, без обзира на замор, јер смо морали што пре зауставити непријатеља који је прешао Дрину и Саву и кретао се у дубину Србије. Људи су падали од замора и остајали на путу, али су стизали за нама на фронт, улазили у своје јединице и директно ишли у борбу. Нико није остао на путу или се јавио за болницу.

У току марша вода нам је била велики проблем, па су се сељаци организовали и сачекивали нас са бурадима и другим посудама пуним воде коју су нам делили.

Кад је мој десети пук прошао село Велики Бошњаци, био је обавештен да је непријатељ прешао Саву код Шапца и заузео Шабац. Без обзира на замор, колона је наставила маршевање правцем ка Шапцу.

Око подне овога дана потпали смо под непријатељску артиљеријску ватру. Пешадија се одмах развила у стрељачки строј за борбу лево и десно од друма који води за Шабац (а најпре претходница). Претходничка артиљерија исто је скренула са пута неколико метара, поставила се у борбени распоред и отпочела гађање по непријатељу. Све се ово радило под непријатељском артиљеријском ватром. И пешадија и артиљерија ушле су у борбу из покрета. Настала је и пешадијска ватра и борба јер је непријатељ био у близини. Наше јединице су се одлично снашле. Користили смо заклоне од шумарака и крстина пожњевеног жита које још није било однето са њива јер су обвезници отишли у војску. Ове заклоне је користио и непријатељ. И док наступамо под борбом налазимо позади ових крстина непријатељске изгинуле војнике јер су наши искусни војници лако опазили да се непријатељ крије иза њих. Крстине су биле заклони само од ока а не и од метка. А наши војници су имали искуство и осећај да их непријатељ користи као заклон од ока. Гинули су и наши војници па се одмах развило пуковско превијалиште у коме су евакуисани рањеници. Помоћ је пружана и непријатељским рањеницима. У овим борбама елан храбрости и воља наших бораца били су на достојној висини. Ишло се само напред са жељом да се непријатељ избаци из наше земље.

Карактеристично је и то да су поједине наше артиљериске батерије улазиле у стрељачки строј, у прве линије стрељачког нападног строја и одавде храбро дејствовале директно картечном ватром по непријатељској пешадији без обзира на сопствене жртве. Треба забележити да је командир батерије мајор Панта Дукић, са своја четири топа, ушао у стрељачки строј и одатле храбро дејствовао картечом на непријатеља. Због своје велике храбрости и високог морала Ђукић је већ почетком овог рата одликован Карађорђевом звездом с мачевима, што је у то време било доста ретко. Исто тако, са својом батеријом је ушао у стрељачки строј мајор Јеша Топаловић и из целе батерије дејствовао картечном ватром по непријатељу. Био је човек неописиве храбрости, одлучности и иницијативе што у борби много значи. То је у исто време било велико охрабрење пешадији. Кретали су се артиљерци са својим топовима у борбеном строју пешадије и то у првим линијама.

Како су се непријатељска артиљериска зрна распрскавала у близини наших батерија, то су артиљерци тражили поједине команде непријатељских распрснутих граната да би на упаљачу очитали даљину са које непријатељ гађа и тако одредили елементе својој артиљерији за гађање по непријатељу. На овом равном терену ради осматрања дејства и прецизности гађања својих топова за осматрачницу су користили у вис издигнуте руде од топовских кара на које су се пели да би добили висину за осматрање и тако вршили коректуру ватре. Ови поступци артиљераца резултат су великих искустава из балканских ратова. Његове гранате су се распрштавале веома високо изнад наше пешадије и није нам наносио губитке. Често смо се томе и смејали.

Борбе десетог пешадијског пука Шумадијске дивизије која се налазила на десном крилу 2. армије прилагођавале су се нападу ове армије посебно њене Комбиноване дивизије која се из овог усиљеног марша у току ноћи 15/16 августа срела са 21. непријатељском дивизијом на Текеришу и отпочела чувену Церску битку.“

---

БИТКА НА ГУЧЕВУ

 

---

— 55 ДАНА НА ГУЧЕВУ —

Гучевска операција спада у операцију другог периода првог светског рата Србије и Аустро-Угарске, која почиње од изласка српске војске на Саву и Дрину после победе на Церу и Јадру, завршава се почетком треће офанзиве аустро-угарске војске. Гучевска операција је у другом периоду рата најинтересантнија операција српске војске јер је осујетила другу офанзиву аустро-угарске војске и 55 дана укочила потпуно операције непријатеља. Утолико је ова операција интересантнија што су се трупе обеју страна држале веома дуго на неприродно малом међусобном удаљењу од 20 до 50 метара. Интересантност ове операције нарочито се потенцира тиме што су српске трупе држећи гребен Гучева (само коту 708) без смене јуначки издрале свих 55 дана, док је непријатељ своје трупе стално смењивао. Ова операција стајала је српску војску много жртава и изнурености трупа, али жртве су биле незнатне према ономе што се стратешки и операцијски добило.

Од коликог је значаја било Гучево за непријатеља у погледу његових офанзивних операција најбољи су доказ његови многобројни напади које је предузимао у циљу овладавања Гучевом. Током ових напада непријатељ је трпео велике губитке али је ипак нападао јер су му без Гучева операције биле укочене.

Гучевско бојиште је планина Гучево са својим обронцима. То је природно продужење планинског ланца Борања — Јагодња и чини са овим двема планинама природан мостобран. Најосетљивији део овог мостобрана је Гучево јер непријатељ није могао напредовати и предузимати офанзиву према Ваљеву долином Јадра док не овлада његовим гребенима.

ПРИПРЕМА НОВЕ АУСТРО-УГАРСКЕ ОФАНЗИВЕ

И док још грме топови на Церу, фелдцајгмајстер Оскар Поћорек припрема нову офанзиву. Он упорно инсистира да се једном новом офанзивом против Србије парирају штетне последице пораза на Церу. Да би у томе успео он посебно инсистира на уласку Бугарске у рат. Већ 21. августа добија од цара телеграм у коме се каже: „Пошто ја сматрам за потребно да се све снаге које се боре на Балкану ставе под једну команду то наређујем да фелдцајгмајстер Оскар Поћорек има самосталну врховну команду над јединицама које се боре против Србије и Црне Горе, пошто умањење његове улоге мени никако не изгледа погодно“.

И тако Поћорек спрема реванш. У свом говору у амфитеатру париске Сорбоне, 16. јануара 1919. године генерал Де Лакруа: „Пораз аустроугарске војске толико је понизио Хабзбуршко царство чак и у очима својих сопствених поданика да је аустро-угарски Генералштаб био принуђен припремити реванш тим пре што је ваљало зауставити инвазију на аустро-угарско земљиште и пренети рат на српско“.

И заиста, није било сумње да ће Аустро-Угарска, колико у интересу свог државног угледа толико и ради подизања морала код своје војске, предузети нови напад на Србију. И то сада са мање охолости, али са више озбиљности и обазривости у својим операцијама. Могло је бити само питање да ли ће тај нови напад бити упућен са запада или севера или са обе стране. И даље се избегавао поход преко Саве и Дунава долином Мораве, који је географски и стратешки оправдан и куда су ишли сви војни походи на Србију. Пре свега због тога што се Аустро-Угарска плашила покрета народа у Босни који би ишао паралелно са српском војном акцијом и претворио се у народни устанак.

КОРЕКТУРА ПЛАНА НАПАДА

План друге офанзиве на Србију био је нешто припремљенији него први упад у Србију. Операцијски правац деловања шесте аустро-угарске армије преко Дрине и Саве ка Ваљеву и Крагујевцу са горње Дрине се помера ка доњој Дрини. 25. августа Поћорек поново врши груписање својих снага: главнина V армије и 15. корпус на доњој Дрини од њеног ушћа до Зворника, 16. корпус у степену десно и позади око Власенице, 109. ландштурм бригапа око Сребренице, 194. ландштурм бригада и 29. дивизија северно од Саве на одсеку ушће Дрине — Шабац. Но и поред тога што је фронт био скраћен а снаге груписане, овај план је имао и недостатака.

Пут је водио преко тешко проходног земљишта и планина, недостатак жељезничких пруга и добрих путева. Пут Лозница — Ваљево био је у веома лошем стању. И најзад, у време почетка напада није обећавало успех што ће аустро-угарска балканска војска, а нарочито комора, добро осетити. Основна замисао Поћорека је била да фронталним нападом преко Доње Дрине овлада Мачвом и гребеном Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине, а потом надирати ка Ваљеву ради окружења главних снага српске војске у западној Србији. За свој план он има и подршку шефа дворске војне канцеларије генерала Болфраса, министра иностраних послова грофа Бертхолда и председника мађарске владе грофа Тисе. Аустро-угарској Врховној команди није остало ништа друго него да одобри Поћореков захтев за офанзиву. Поћорек се поново обраћа али му је речено да ускоро предстоји српска офанзива.

„Ништа не узимати у обзир, што би могло довести до новог пораза, ништа не предузимати пре добијања одобрења Аустро-Угарске врховне команде“.

Такође му је скренута пажња да и српски посланик у Атини прича да ускоро предстоји српска офанзива.

ШПИЈУНСКИ ЦЕНТАР У АТИНИ

После велике победе на Церу, Србија је имала тешкоћа са својим суседима. Бугарска је 12. августа објавила неутралност али је чекала погодан тренутак да ступи у акцију на страни централних сила. Турска је 2. августа потписала уговор о савезу и војној конвенцији са Немачком. Ово се ускоро проширило и на Аустро-Угарску. Турци су у току рата заједно са Бугарском слали своје чете да руше железничку пругу Скопље — Ђевђелија. Затворили су Босфор и Дарданеле и тиме спречили снабдевање Русије морем и на тај начин ометали и Србију која се великим делом снабдевала из Русије. Бугарска, која је објавила неутралност још почетком августа, прихватила је уговор о савезу са Немачком и Аустро-Угарском уз обећање да ће добити Македонију и источну Србију до Велике и Јужне Мораве. И Грчка је објавила неутралност уз дозволу да се преко Солуна превози ратни материјал у Србију и Русију.

У Атини је у то време радио шпијунски центар Немачке и Аустро-Угарске кога је помагао двор на челу са краљем Константином. У току рата овај центар је силама Антанте нанео велике штете. Али председник грчке владе Веницелос и велика већина грчке јавности били су наклоњени Србији и силама Антанте. Албанија је била под јаким утицајем Аустро-Угарске. У њој су такође припремане чете за упад у Србију. С тога се српска и црногорска граница мора обезбеђивати знатним снагама оперативне војске.

У југословенским земљама у Аустро-Угарској завладао је прави терор. Војни обвезници морали су да се боре против Србије и Русије. Настала су масовна хапшења и одвођења у концентрационе логоре. С тога Поћорек инсистира да се реванш изведе што пре. Он моли Врховну команду 1. септембра да напад отпочне 3. или 4. септембра, али му она саветује да за напад искористи тренутак кад Срби буду прелазили Дрину и Саву. Према наређењу команде балканске војске од 5. септембра, напад је имао да почне 7. септембра али су јаке кише почетак напада одложиле за 9. септембар 1914. године.

ЗАХТЕВ САВЕЗНИКА

Победа на Церу је прва савезничка победа у I светском рату. Она је имала одјек у целом свету. Она је афирмисала малу Србију која се већ прочула после балканских ратова. Победа је имала не само војнички него и политички значај. Било је то у тренутку када су немачке трупе продрле у Белгију, овладале Брислом и надирале према Паризу потискујући француске и енглеске трупе. Ситуација у источној Пруској била је још тежа. У бици код Тененберга Друга руска армија претрпела је катастрофалан пораз. Само у источној Галицији аустро-угарске снаге су жестоко тучене и одбачене ка Лавову кога су 3. септембра напустиле без борбе.

Због бојазни да аустро-угарске трупе у Галицији буду појачане делом снага које су се налазиле на српском фронту, савезници захтевају офанзиву српске војске како би се још јаче снаге аустро-угарске војске привезале на Сави и Дрини и спречиле њихов одлазак у Галицију. Са оваквим захтевом великог руског кнеза Николајевића суочио се председник српске владе Никола Пашић. Он Српској врховној команди упућује телеграм следеће садржине:

„Руски отправник послова саопштио ми је да врховни командант руске војске велики кнез Николајевић сматра да је према данашњим приликама хитно да српска војска ступи у офанзиву, а то се може учинити јер је велики део Аустро-Угарских трупа отправљен против Руса у Галицији према веродостојним подацима“.

Овај захтев није био у складу са плановима Српске врховне команде. Неопремљеност, недостатак мостовног материјала а требало је прећи Саву и Дрину. Изнад свега, недостатак артиљеријске муниције која се очекивала од савезника. Из бојазни да се нашој влади не би пребацило да је нелојалан савезник и да нас савезници не напусте и оставе својој судбини, Српска врховна команда прихвата овај захтев. У телеграму Српске врховне команде председнику Министарског савета Пашићу пише:

„Примљен је вечерас телеграм о жељи Врховне команде руске војске за нашу офанзиву. Без обзира на број непријатељских трупа према нама, ми би смо предузели офанзиву, кад би смо имали довољно превозних средстава за прелаз преко Саве и Дрине, које се у овом времену журно припремају и кад би смо одједанпут могли извршити преоружање извесних наших трупа са руским пушкама које пристижу у партијама. Чим се све ово доврши, предузећемо офанзиву пошто се већ увелико врше припреме“.

Ради овога Српска врховна команда доноси план: Прва армија да буде око Шапца спремна за акцију преко Саве. Ужичка војска да предузме офанзиву према ранијој директиви сарађујући са Црногорским одредом у Пљевљима. Друга армија да заузме и брани линију од ушћа Дрине до Лешнице. Трећа армија да заузме и брани Дрину од Лешнице до Љубовије. Задатак за Другу и Трећу армију био је:

„Држати се дефанзиве и у погодном тренутку прећи у офанзиву“.

Према овом плану, Браничевски одред и трупе одбране Београда биће на Сави и Дунаву, а трупе Нових области на граничном фронту према Бугарској и Албанији. Тих дана, тачније, 25. августа, „Ратни весник“ доноси напис следеће садржине:

Сад смо на реду ми

„У свом коминикеу који смо јуче добили, Аустро -Угарска је назвала рат против Србије казненом експедицијом и пошто је та казнена експедиција, како рече бечки коресподенц-биро, потпуно успела, то је добила наређење да се врати натраг, да не би понела више успеха но што је Бечу потребно. Све је урађено како је наређено. Храбра Аустро-Угарска војска била је до ногу потучена и разбегла се. Беч може бити задовољан јер је све испало по њиховом програму. На нашој територији нема више ни једног аустријског солдата осим оних који су заробљени. Све остало или је погинуло или рањено, или се разбегло. Зар тиме да буде рат завршен? Ако је по ономе како је у свом коминикеу казала бечка Влада — завршен је. Аустро- -Угарска је успела, и после потпуног успеха наредила је војсци да се повуче. Али рат не зависи само од Аустро-Угарске. Кад се двоје побију прекид туче зависи малкице и од другога. У овој прилици и од нас. Аустро-Угарска је своју казнену експедицију завршила, али сад имамо реч ми — сад почиње наша казнена експедиција. Кад, на који начин и тд. ствар је наше јуначке војске“.

ОФАНЗИВА У СРЕМ

Према плану Српске врховне команде, Прва армија је у ноћи 5/6 септембра 1914. године имала да прође преко Саве и наступа правцем Рума — Сремска Митровица. Задатак Друге армије, односно Тимочке дивизије првог позива, био је да у ноћи 5/6 септембра пређе Саву, заузме Сремску Митровицу. Прва армија је после успешног форсирања Саве ушла у Срем. Она је 8. септембра избила на линију Прогар — Ашања — Витојевци потискујући непријатеља чак до Старе Пазове.

Командант Тимочке дивизије, генерал Кондић, примио је 5. септембра ујутро наређење за форсирање Саве. За место преласка је одређена Чеврнтија. Да би што пре стигла до одредишта. Тимочка дивизија је превалила 30 километара и све њене јединице биле су код Глушаца око поноћи. Комадант Друге армије наредио је Тимочкој дивизији да почне демонстративни прелазак Саве 6. септ. у четири часа рачунајући да су на супротној страни, у Срему, слабе непријатељске снаге, сасвим превидевши присуство 29. аустро-угарске дивизије. Тимочка дивизија није имала ни довољно материјала за постављање понтонског маста. Првих шест батаљона и једна пољска батерија пребачени су понтонима у Срем. Њима је постављен задатак да заузму Јарак и Шашинце, а затим да наступају према Сремској Митровици. Тада је почело постављање понтонског моста. Уверен да су главне српске снаге пребачене код Чеврнтије, командант 29. аустро-угарске дивизије ту и припрема противнапад. Са три топа 13. пешадијски пук Тимочке дивизије није могао да осујети намере непријатеља. Покушај делова батаљона који су прешли Саву да се преко недовршеног моста врате у Мачву није успео. Под тежином људи и опреме — поломљене су моснице, а војници су попадали у Саву. Комадант 13. пука узео је пуковску заставу и дао је санитетском мајору др. Миливоју Петровићу и редову Јакову Налиху, који су пливајући пренели заставу преко Саве. Од српских војника који су тада прешли Саву, већина је погинула или рањена, а многи су били заробљени. Сутрадан су аустро-угарски официри терали српске тобџије да преко Саве пуцају на своју браћу. Кад су то они одбили — били су стрељани.

За то време, Прва српска армија под командом генерала Бојовића постизала је успехе против Седме аустро-угарске дивизије. Због тога се 29. аустро-угарска дивизија пребацује ка Голубинцима да спречи даљи продор српске војске. Продор српских снага у Срем изазвао је узбуђење у Бечу и Будимпешти, нарочито због тога што је становништво Срема видно испољавало жељу да помогне српској војсци и тако допринесе свом ослобођењу.

ОФАНЗИВА НА СРБИЈУ

Без обзира на недовршене припреме, Поћорек према свом плану предузима офанзиву на Србију. На фронту од Раче до Љубовије, Пета армија појачана са две дивизије, имала је задатак да пређе преко доње Дрине и Саве у Мачву, а Шеста армија између Дрињаче и Зворника и да у садејству са Петом армијом надире ка Ваљеву. Мање аустро-угарске снаге задржане су на горњој Дрини, Сави и Дунаву ради везивања црногорских и српских снага на тим деловима фронта. На подручју ових операција према Србији непријатељ је имао 215 хиљада војника, 500 топова и 400 митраљеза. Њима се супротставило 200 хиљада српских војника са 306 топова и 114 митраљеза. Поћорек је рачунао да ће приковати српске снаге на фронту на Дрини и спречити слање појачања у Срем па тако паралисати даља офанзивна дејства Прве српске армије. Пета и Шеста аустро-угарска армија нападале су територију коју су браниле Друга и Трећа српска армија. Тако је почела битка на Дрини.

Командант Пете армије, пешадијски генерал Франк, издао је заповест да напад почне 8. септембра. Према том наређењу, 8. корпус је имао да пређе Дрину и Саву обухватајући Парашницу у Мачви. Задатак 13. корпуса је био да пређе Дрину код Међаша са 36. дивизијом, а са 42. хонведском бригадом да изводи јаке демонстрације на простору од села Амајлије до села Главичице. Код карауле Тодоровци у Парашници отпочела је прелазак 21. ландвер дивизија, али је наишла на јак отпор две чете трећег позива Равањског одреда. Тим четама дошао је у помоћ коњички пук Моравске дивизије првог позива. Када је стигла и Тимочка дивизија другог позива потпуно је спречена могућност да 21. аустро-угарска дивизија помогне 9. дивизији.

ПРЕБАЦИВАЊЕ ПРЕКО ДРИНЕ

После артиљеријских припрема, у ноћи између 7/8 септембра, отпочело је пребацивање преко Дрине 9. аустро-угарске дивизије. Рано изјутра пребачено је шест батаљона, а нешто касније још три недалеко од ушћа Дрине. Трећи пук Моравске дивизије првог позива покушао је да одбаци непријатељске јединице. Пошто није успео, његови војници су се укопали како би спречили даљи продор аустро-угарским војницима у Мачву.

Због тога је 9. дивизија, прикована за обалу, очекивала да је из ове тешке ситуације извуче 21. ландвер дивизија. Код села Међаша покушала је да пређе Дрину 36. аустро-угарска дивизија, али је наишла на јак отпор левог одсека Моравске дивизије, првог позива — већина понтона била је потопљена. За кратко време, пошто су сви покушаји пребацивања осујећени, 36. дивизија је изгубила 1.600 војника. Прелазак аустро-угарске V армије преко Дрине и Саве био је спречен још првог дана. Она је у том налету изгубила 4.000 људи и све до 13. септембра неће ни покушавати прелазак Дрине и Саве него ће изводити демонстрације чекајући да се постигне успех у Срему и на фронту Шесте армије.

 

 

У рано јутро 8. септембра, командант Шесте армије Оскар Поћорек наређује прелазак преко Дрине. Задатак 15. корпуса је био: Допунска бригада 40. хонведске дивизије на левој обали Дрине да демонстрира према Лозници, 40. хонведска дивизија прелази Дрину низводно од Козлука, а 42. домобранска дивизија — код Зворника. У исто време, 16. корпус форсира Дрину код ушћа Дрињаче а самостална 109. ландштурм бригада — код Љубовије. У зони напада Шесте аустро-угарске армије налазила се Трећа српска армија којом је командовао Павле Јуришић —Штурм, бранећи непријатељу прелазак преко Дрине од Софића аде до Љубовије. Јединице Треће армије имале су следећи распоред: Дринска дивизија другог позива бринула је фронт од Софића аде до ушћа Жеравије у Дрину. Дринска дивизија првог позива од Жеравије до Боринске реке. Моравска дивизија другог позива од Боринске реке до Трешњице, одред пуковника Мишића од Борањске реке до Кошљанске Трешњице.

Прелазак 48. аустро-угарске дивизије почео је изјутра 8. септембра 1914. године код Зворника. Користећи густу маглу 16. корпус је прешао Дрину на ушћу Дрињаче. Ти делови аустро-угарске армије успели су да 8. септембра овладају Сакаром и Варновином, а на ушћу Дрињаче Османовим брдом и селом Гојсавицам. Ипак, 6. армији је тек предстојало савлађивање гребена Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине. Непријатељ је журио да што пре освоји ове планинске гребене да их Срби уз помоћ већих јединица не би спречили у томе.

На овом делу фронта аустро-угарска армија је имала 125.000 људи са 165 топова и 92 митраљеза, према 60.000 војника српске III армије са 88 топова и 43 митраљеза.

Деветог септембра командант балканске војске издаје наређење: Пета армија остаје у дефанзиви на доњој Дрини и Сави покривајући ватреним демонстрацијама српске трупе у Мачви. Шеста армија продужује наступање: 15. корпус има задатак да заузме највише тачке на Гучеву и Борањи (Кам, Црни Врх, Кулиште, Мамутовац, Биљег и Криву Јелу), 16. корпус да заузме највише тачке на Јагодњи и Соколској планини (Кошутња стопа, Шанац, Рожањ и Прослоп). У току ноћи 9/10 непријатељ продужава напад правцем Брасина — Еминове воде — Кулиште, тежећи да се дочепа гребена Гучева. Он стално пребацује свеже трупе преко понтонског моста код Зворника. Тако на фронту Трећа армија постиже надмоћност.

Успех аустро-угарске Шесте армије био је последица концентрисања знатно јачих снага непријатеља у зони дејства. Протекла су већ три дана тешке борбе. Трупе Шесте аустро-угарске армије биле су јако заморене а ипак су продужавале напад. Напрегнуте су последње снаге да се без прекида наступа и да се заузме главни гребен. Замисао Поћорека је била скратити фронт и што пре заузети гребен Гучева. Ка овом гребену била су у наступању већ многобројна српска појачања којима није смео дати прилику да учествују у одбрани гребена ових планина.

НАЈКРИТИЧНИЈЕ НА ФРОНТУ ТРЕЋЕ АРМИЈЕ

Према извештајима који су стизали у Српску врховну команду, најкритичнија ситуација била је на фронту Треће армије. Непријатељ је већ избио на гребене Борање и Јагодње и запретио Дринској дивизији првог позива, која се већ левим крилом повукла на гребен Гучева, и угрозио бок и позадину Треће армије. Самим тим му је отворен пут у Јадар. Развој догађаја код Треће српске армије умањује успех I српској армији чија се офанзива у Срему успешно развијала. Српска врховна команда у овако тешкој ситуацији мења свој план и као прво ставља заустављање и надирање Шесте аустро-угарске армије. У том смислу она одлучује: да Комбиновану дивизију првог позива из састава Друге армије упутити на фронт Треће армије, да одсек Видојевица, који је држала Дринска дивизија другог позива, повери Тимочкој дивизији другог позива, а Дринској дивизији другог позива да командант Треће армије одреди нови задатак, да обустави офанзиву Прве армије у Срему да би се постепено повукла ради напада на правцу који буде захтевао развој ситуације, заправо на лево крило Треће армије.

КРЕЋЕ КОМБИНОВАНА ДИВИЗИЈА

Према одлуци Српске врховне команде, Степа Степановић издаје заповест Комбинованој дивизији за покрет у правцу Текериша. Дакле, дивизија је имала задатак да с првим мраком крене у Текериш, а одатле у Завлаку где ће се ставити под команду Треће армије. У девет часова по подне почео је покрет првог ешалона дивизије, а за њим у току ноћи и сви остали ешалони. Ешалони су путовали целу ноћ 11/12 цео дан 12. и прикупљали су се 12. септембра увече и ноћу 13. септембра око Завлаке прешавши 46 километара.

Време је било ужасно. Стално је падала киша. Кад-кад је био пљусак, кад-кад провала облака. Путеви раскаљани.

Ситуација се мења из часа у час. Командант Шесте армије Оскар Поћорек за 13. септембар наређује 15. корпусу да заузме највише тачке на гучеву и Борањи, а 16. корпусу да заузме одсек Кошутња стопа — Мачков камен и да његова главна колона заузме положај Ждрела — Рожањ. Да би овладали Гучевом Поћорек шаље као појачање 15-том корпусу 42. домобранску дивизију. Приликом преласка Дрине она се сукобила са јединицама Дринске дивизије другог позива. Због преласка 42. дивизије код аде Курјачице, командант Треће српске армије Павле Јуришић по одобрењу врховне команде, обуставља даљи покрет Комбиноване дивизије ка Пецкој.

Доласком на Крст наредбом команданта Треће армије Комбинованој дивизији придодате су групе: Дринска дивизија другог позива, од ушћа Јадра до ушћа Жеравије и делови Дринске дивизије првог позива — од ушћа Жеравије до Смрдан бање. (Бања Ковиљача, прим. а.).

Ситуација на фронту Треће армије била је све тежа. Дринска дивизија првог позива изгубила је положај на левој обали Штире. Одбачена је на десну обалу. 14. септембра настављена је офанзива аустро-угарске војске. Шеста армија овладала је главним гребеном Борања — Јагодња на одсеку Црни врх — Кошутња стопа — Мачков камен.

ПРАВАЦ ГУЧЕВО

Тек што је Комбинована дивизија стигла на Крст, а већ покрет на Гучево. У битку изнад облака, I и II прекобројни пук кренули су у једној колони правцем Крст — кота 312 — Мале Бобије са задатком да поново заузму Кулиште и Еминове воде. Кулиште је прво напао други пук и уз подршку артиљерије избио на коту 599. Када је требало да се напад продужи, стигло је наређење команданта Треће армије да се Први прекобројни пук упути на Биљег у помоћ Дринској дивизији другог позива, а на његово место доведе Шести прекобројни пук.

Са 14. септембром завршава се и прва фаза битке на Дрини. 15-тог септембра заустављено је надирање Шесте армије на гребене Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине. Да би овладао Гучевом 17. септембра, командант Комбиноване дивизије издаје заповест за заузеће Гучева. Два батаљона Петог прекобројног пука и један батаљон Седамнаестог пука и пољска батерија образовали су десну колону за напад на Црни врх. Средњу колону образовали су Шести прекобројни пук и један батаљон Другог прекобројног пука са задатком да нападну непријатеља на Еминовој води и коти 708. Лева колона коју су сачињавали два батаљона Првог прекобројног пука нападала је на Кулиште. По јакој киши и магли и поред јаког отпора 80. непријатељске бригаде заузет је Црни врх али је он истог дана био поново у аустро-угарским рукама. Овој бригади дошао је у помоћ одред пуковника Филиповића који је био у резерви 15. корпуса.

ПОКРЕТ НА ЕМИНОВЕ ВОДЕ И КОТУ 708

„17 септембра у 22 часа кренуо сам на коту 708 и Еминове воде“ — каже Драгољуб Узунмирковић командант Шестог прекобројног пука Комбиноване дивизије. Пред само свануће поделио сам колону на два дела. Три чете четвртог батаљона под командом капетана Радомира Савковића да се под заштитом мрака дочепају коте 708 а ја са другом четом четвртог батаљона у првом борбеном реду крећем ка Еминовој води и другим батаљоном у другом борбеном реду. Противник на Еминовој води не показује никаквог знака и моје је убеђење да је одступио. Стога се са штабом крећем пред стрељачким стројем. Та неопрезност уштедела ми је огромне губитке и омогућила да сасвим близу приђем што би ми да је непријатељ отворио благовремено ватру било немогуће. Дошавши највише на 60 до 80 корака од противничких ровова случајно застанем код једне букве и тада застане мој штаб, телефонисти и стрељачки строј позади, а непријатељ као што сам доцније од заробљеника сазнао који је имао намеру да нас живе похвата помислио да смо га опазили те отвори најбржу ватру. Непријатељ је на Еминовим водама сваког часа био све јачи. Ситуација је била критична, па још за пакост одпоче да пада јака киша па сам се носио мишљу да издам наређење да се у трку одступи на полазни положај. Срећом, у подне дошао је мајор Прибићевић са првим батаљоном, ситуација је била још критична, све до мрака када је дошао и Трећи батаљон. У зору 19. септембра капетан Савковић избио је на коту 708. Непријатељ је тога дана извршио неколико јуриша непрестано се појачавајући. И кота 708 била је у питању али сам по доласку првог батаљона послао две свеже чете и судбина коте је била решена. За све време борби на Гучеву кота 708 била је увек у нашим рукама“.

И док се Друга српска армија борила у Мачви са Петом аустро-угарском армијом, Трећа армија је на једном широком фронту са великим тешкоћама задржавала све јаче и јаче нападе Шесте аустро-угарске армије. Избијање Шесте аустро-угарске армије на гребене ових планина натерало је Српску врховну команду да обустави успешну офанзиву Прве српске армије у Срему и да је пребаци на лево крило Треће српске армије.

БОЈ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

Сматрајући фронт на Соколској планини најосетљивијим због могућности продора непријатеља ка Ваљеву, Врховна команда нареди да Прва армија која је повучена из Срема прикупи се у реону Пецке како би дејствовала гребеном Соколске планине. Јединице Прве армије избиле су на Мачков камен већ 17. септембра, а његови почетни успеси помогли су Трећој армији да поврати неколико важних положаја. Тек 19. септембра снаге Прве армије успеле су да овладају Мачковим каменом. Њихово даље наступање омела је ноћ и густа магла.

Команданти српских јединица сматрали су да је непријатељ потучен и да га сада треба гонити. И заиста 16. аустро-угарски корпус је био десеткован — већ дотле је изгубио 20.000 људи. Његова борбена способност је била знатно смањена. Ипак, командант 16. корпуса је прикупио остатке растурених и проређених батаљона и поново формирао обруч око Мачковог камена.

Изјутра читава планина Јагодња је била под густом маглом. После подне, кад се магла разишла, српске снаге прешле су у напад. На Мачковом камену и на Кошутњој стопи развила се јака сусретна борба — прса у прса. Непријатељ је успео да потисне 9. пук Дунавске дивизије другог позива уневши код неких јединица панику. У једном тренутку аустро-угарске снаге су овладале делом Мачковог камена. Захваљујући приспелој резерви и снажној подршци артиљерије, у правом покољу српска војска је повратила Мачков камен. Највиша зараван Мачковог камена (500 м2) била је потпуно покривена лешевима. Снаге Прве армије трпеле су губитке не само од непријатељске артиљерије него и од митраљеске ватре са Кошутње стопе.

Неспокојство међу српске војнике нарочито су уносили меци који су коришћени за тражење даљине. Прасак пребачених зрна, која су се распрскавала изнад стрељачког строја, стварао је утисак да је непријатељ дошао у позадину а тешке ране изазване овим мецима веома потресно су деловале на војнике. Како је узана коса према Кошутњој стопи спречавала успешно развијање и ефикасно дејство српске војске, то је Српска врховна команда упутила преко Крупња ка Кошутњој стопи Дунавску дивизију другог позива. На Мачковом камену остала је само Дунавска дивизија првог позива. За то време командант 16. аустро-угарског корпуса одлучио је пре него што Првој армији стигне појачање да са двадесет батаљона 22. септембра освоји Мачков камен. Напад је почео рано ујутру тако да су до свитања одбијена три јуриша непријатеља. Он је направио продор на неколико праваца.

Око 15 часова жестина боја на Мачковом камену достигла је врхунац. Команданту Дунавске дивизије првог позива Миливоју Анђелковићу — Кајафи постало је јасно да се положаји не могу више одржати. Због тога је наредио повлачење на линију Кулине — Милетина — Бобија. Кад је непријатељ заузео Мачков камен, нашао је на његовом врху 2000 мртвих од тога 800 српских војника. Губици Прве армије били су велики. Само Дунавска дивизија првог позива имала је од 18-23. септембра 5.772 војника и официра избачених из строја. Пети прекобројни пук остао је са 800 бораца.

Таква ситуација код Прве армије није имала још тежих последица због тога што ни непријатељ није имао снаге да продужи напад. На тако малом простору биле су сконцентрисане јаке аустроугарске снаге — 41 батаљон са 15 батерија.

По изјавама непријатељских команданата, битка на Мачковом камену је била најкрвавија битка коју су имали у рату са Србијом.

КРАЈЊЕ СЛАБА ОПРЕМЉЕНОСТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Бранећи Гучево у другом налету аустро-угарских снага борећи се из дана у дан, топио се трећи прекобројни пук Дринске дивизије. Одбачен је као и цела Дринска дивизија на десну обалу Штире.

„За свега девет дана Трећи прекобројни пук имао је велики број жртава тако да је његово стање сведено доста испод половине. Поред тога, овај пук био је наоружан преправљеним маузер — кокиним пушкама које су рђаво функционисале јер им је механизам подложан квару. Тако исто пук није имао ни половину ножева за ту пушку. Фишеклије није добио већ су војници носили муницију у недрима и џеповима од шињела. Од одела пук је добио само шињеле и шајкаче. Један незнатан и мали део војника добио је чакшире и блузе, тако да је велика већина војника била у гаћама. Обуће пук није добио већ су војници били у дотрајалим опанцима“ — каже потпуковник Јосиф Костић.

ПОНОВО НА ГРЕБЕНЕ ГУЧЕВА

Најдинамичније било је на фронту Комбиноване дивизије. 18. и 19. септембра Први пук је избио на Кулиште а Шести прекобројни пук на Еминове воде. Ова дивизија добија сада још једну армијску заповест.

„Гребен Гучева не сме се напустити ни по коју цену. Он се мора држати до последњег човека“.

Петнаести, шеснаести, седамнаести и осамнаести септембар на Гучеву најзначајнији су дани јер је тада ударена брана другој непријатељској офанзиви. Ради побољшавања стања на фронту и избијања на греде Гучева командант Комбиноване дивизије за 23. септембар предвидео је напад на непријатеље. Први и Шести прекобројни пук су требали да нападну, а затим да протерају непријатеља са Кулишта и Еминових вода. Овај напад је требало бити пропраћен демонстративним нападима Треће армије на целом фронту. У нападу је требало да учествује и Пети пук другог позива из Дринске дивизије другог позива која се у овом тренутку тукла са непријатељем на линији Обреж — Липница — Руњани, према Ади Курјачици и на Дрини. Овај пук, под командом Милоја Јелисијевића, пребачен је армијском одлуком 21. септембра са Дрине на Гучево. Како је овај пук на Еминове воде стигао тек око 18 часова то је овај напад одложен за 24. септембар.

Наређени напад за 4 часа пре подне није на време отпочео јер је падала јака киша, а на Гучеву је била магла све до 8 часова пре подне.

Напад је почео око подне. Први и шести прекобројни пук и пети пук другог позива и поред великих губитака нису успели јер није било артиљериске муниције за постизање ватрене надмоћности.

ПОНЕСТАЈЕ СНАГЕ

На фронту III српске армије понестајало је снаге. Снага понестаје и Аустријанцима. Командант 15. корпуса обавештава команданта балканских снага Поћорека да су у досадашњим борбама претрпели велике губитке — око 12 хиљада војника. Сви су и физички били истрошени. „Због тога се на офанзиву не може рачунати, а чак и одбрана долази у питање“.

Командант балканске војске Оскар Поћорек је одговорио:

„Безусловно издржати“ — нагласивши при том да је код Срба још лошија ситуација и да ће успех постићи онај ко буде упорнији на свом положају.

И III српска армија прелази у одбрану и чврсто држи положаје на којима се налази док се не створе бољи услови за предузимање нове офанзиве

Приближавао се крај прве етапе битке на Дрини. Друга армија на доњој Дрини и Мачви без дана предаха сукобљавала се са V Аустро-Угарском армијом и комбинованим корпусом. Прва и Трећа армија на средњој Дрини и планинама на линији Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине. На горњој Дрини Ужичка и Црногорско-санџачка војска. Ужичка војска коју су сачињавали: Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред прешла је Дрину 11. септембра и већ 17. септембра ушла у Рогатицу.

РОВОВСКА ВОЈНА

И ако се период рата 1914/15 карактерише као маневарски, ипак је у њему била једна краћа фаза стабилизације фронта која је нарочито била изражена у Мачви и на положајима на Гучеву, Борањи, Јагодњи и Соколској планини.

Период од 26. септембра преставља рововску војну. Српске трупе су избиле на Гучево, али, како га нису могле освојити, утврдиле су се испод гребена у непосредној близини непријатељске линије.

НАЈБЛИЖЕ НА ЕМИНОВИМ ВОДАМА

Према речима Драгољуба Узунмирковића, команданта VI прекобројног пука (Тимочки), борба на Гучеву је била до тад незапамћено хрвање две војске прса у прса.

„Да би се паралисала огромна надмоћност непријатеља у артиљерији, која је при том располагала огромном количином муниције да ју је свакодневно без икаквог рачуна трошила, док је наша артиљерија, и то првих дана док се и то није изменило дејствовала тако да су војници у очају говорили — на сат кашику — сем коте 708 чији је гребен па чак и западне падине коју је чинила с једне стране коса која се од Црног врха пружала ка југоистоку, била у нашим рукама, цео гребен био је у рукама противника, а наше се трупе на саставном делу, Еминовој води, пропланку и Кулишту приљубиле као ластина гнезда уз источну падину Гучева и тако остале за све време педесетпетодневне одбране незапамћеног и дотле незамишљеног и невероватног очајничког хрвања и клања Голијата са малим Давидом врло слабим сем по срцу и осталим средствима. Колико је очајан и незгодан положај наших трупа био и то како у тактичком погледу, тако и у погледу дотура муниције, хране и осталих потреба све већих и све потребнијих уколико се прелазило у рововску војну. Наше јединице су код непријатеља виделе само линије најистакнутијих делова док је противник видео не само цео наш положај но и све комуникације са позадином те су зато потпуно имали право војници па и официри на Гучеву који су истина мало са болом не само говорили већ често и у рапортима писали — „док смо ми завезаних очију и слепи дотле нас непријатељ у трбух гледа и чита.“ Зато да би се што више смањили губици од непријатељских техничких средстава, најефикасније средство је било приближити се непријатељу толико да његова артиљерија чак и са најдрскијом и најубацнијом путањом не може да туче наше ровове а да услед вероватног скретања не туче и своје ровове. Од 19. септембра па до 26. октобра свуда где се могло приближавало се непријатељу. Сваке се ноћи грозничаво копало, а нарочито на Еминовим водама где је готово свако јутро освануо нови ров ка непријатељу док се најзад није пришло толико да се више није могло напред и на тај начин прешло у рововску војну.

Мада су моји потчињени мени и ја дивизији јављао да се на пуно места даљина између наших и непријатељских ровова не прелази 10 метара осећао сам из телефонског разговора да се то није веровало и ако су сви знали за трговину измећу наших и непријатељских војника. Када је по нашој реофанзиви непријатељ бачен преко Дрине први је са батаљоном дошао на Еминове воде мајор Чеда Гаћановић. Званично је утврдио да на том најближем делу ровова нема ни пуних седам метара.

КОТА 708

Где год се могло подићи непријатељу учинило се. На тим су местима губици од непријатељске артиљерије били готово избегнути, али је било места где се није могло никако подићи непријатељу. Нарочито се у овом одликовала кота 708 јако изражена и маркантна, као да се нудила непријатељској артиљерији. Ово узвишење на Гучеву је од камена — сига тако да би утврђивање и са најмодернијим минерским средствима трајало дуго и ишло врло тешко. Одржавање коте 708 било је важно јер је од ње зависило одржавање Еминових вода јер би непријатељ као што се показало 6. новембра тукао наше трупе залеђном ватром. Ове на коти 708 главна линија одбране поседала се са осматрачима из сваке десетине по један а остали су се повлачили у пасивне заклоне којих је било у близини стрељачког строја.

У овим заклонима непријатељска артиљерија ни најубацнијом путањом није могла ништа. Осматрачи пошто није било телефона били су спојени помоћу телефонске жице или канапом са трупама у пасивном заклону где су за случај појаве непријатеља имали дати знак трзањем канапа на којима је намештена клепетуша. На дати знак трупе су излетале и запоседале ровове и бомбама и бајонетима и ватром одбијали јурише.

НАДМОЋНОСТ ТЕХНИЧКИМ СРЕДСТВИМА

Аустријанци су у Гучевској бици употребљавали и средства изненађења. Непријатељ је располагао у изобиљу свим у то доба познатим техничким средствима за које не само наши војници него и многи официри нису знали да постоји.

Позната је ствар колико је силно дејствовала на морал наших војника употреба од стране непријатеља ракета за осветљавање и да смо првих дана муке имали да задржимо на положају војнике који су до јуче јуришали као лавови на бајонете и међу бомбе, а бежали од ракета. Колико се муке морало уложити и какав је морал био код старешина да се код војника на Гучеву сачува морал према којима је непријатељ а нарочито на Еминовим водама употребљавао на нас дотле невиђена средства и нечувена техничка чуда као: тромблонска оружја, оружја са пнеуматским притиском, која су сасвим мукла и без пуцња, средства са ужасним праском у циљу не само наношења губитака но и стварања панике, загушљива, која су проузроковала несвест код војника, повраћање или јако сузење. Разна запаљива у толикој мери да су на Гучеву палили шуму и проузроковали прави пожар. Разне бацаче мина, димна и гасна артиљеријска зрна. Срећа је што противник како му је које средство дотурано на Гучеву одмах га употребио те су наши официри и војници постепено се навикавали на та чуда. Да је та средства прикупио па их све одједном употребио поизвесно је да не би било силе која би војнике задржала на положају.“

БОРБА ТЕШКА А НЕМА МУНИЦИЈЕ

Србија није имала пара ни да изврши мобилизацију. После интервенција и великих мољакања одобрени су кредити. Русија је послала у Србију нешто брзометних пушака, а затим храну, одела, обућу и други ратни материјал. И велике силе Антанте оскудевале су у ратном материјалу. Французи су јемчили за српске поруџбине у Француској Шнајдеровој фабрици да се иста узме у рад.

Нарочито се осећала несташица артиљеријске муниције. Она је углавном истрошена у балканским ратовима. Једино предузеће које је производило ратни материјал био је Војно-технички завод у Крагујевцу. Двеста шрапнела дневно колико је могао да изради било је веома мало. И оно руских топова што је Србија имала — била је упућена на муницију из Русије.

Обећања су се споро испуњавала. Брдски топови били су у многоме искварени у два балканска рата. Обраћања Француза постала су празно слово на папиру. Поруџбине брдских батерија нису стизале. Начелник Српске врховне команде је изјавио председнику српске владе да се војска не сме упуштати у борбу због недостатка муниције — коју нема ни за једну борбу.

Штедела се артиљеријска муниција али понестајало је и пушчане муниције. Криза муниције била је страховита и она је из дана у дан била све већа. Криза је дошла дотле да је командант Комбиноване дивизије издао наређење да се ни један артиљеријски метак не сме испалити док командант одсека то не одобри. У оваквој ситуацији прибегавало се свим могућим средствима. Пре свега у гађању морало се бити веома тачним.

Колико су се Аустријанци плашили тачности гађања српске артиљерије говори и то да су обећавали 1.000 круна у злату за сваки заробљени српски топ.

У дневнику 42. аустро-угарске дивизије за 23. септембар пише: „Ватра непријатељска све ређа. Интересантно је истаћи смело непријатељско осматрање. Њихови осматрачи излазе између обе стране стрељачких стројева. Један је убијен на дрвету на 400 корака пред нашим стрељачким стројем. Изгледа да је то искуство из балканских ратова што смо ми и сами сад искусили да је могуће артиљеријско дејство ако артиљеријски положаји буду пронађени и ако се осмотри дејство своје артиљерије. Ко је дрскији у истраживању непријатељских артиљеријских положаја, ко не зазире од губитака ради осматрања дејства своје ватре његово је артиљеријско дејство несумњиво у најкраћем времену у надмоћности чак и ако је он слабији у артиљерији. На овим основама мора почивати мирнодопска обука. Богу хвала, још једанпут је непријатељска артиљерија разрушила мост на Батру. Интересантно је да је непријатељ на изналажење одстојања употребио 25 зрна. Већ 26-тим зрном погођен је мост. После овога прекинуо је гађање. Или непријатељ има одличне осматраче или има шпијуна на нашој страни које ми не можемо пронаћи поред свих напора.“

САМО ДОБРИ СТРЕЛЦИ ПУЦАЈУ

Команданти српских батаљона морали су правдати утрошак муниције које је било све мање. Петог октобра командант V прекобројног пука Николајевић издаје заповест:

„Скреће се пажња на огроман утрошак муниције. Те стога наређујем да се свом енергијом стане на пут бесциљном расипању муниције“.

Па ипак, неким војницима је дозвољено да троше муницију. „Предузети мере да се гађање добрим војницима не прекине и тиме да се непријатељу стави на знање да ми нисмо клонули“. — стоји у заповести команданта V прекобројног пука.

Поред недостатка муниције потешкоће је представљао и њен дотур. Непријатељ је држао гребен Гучева тако да је саобраћај у ближој позадини био скоро немогућ дању услед његове ватре. Комора је морала да се креће јаругама и ноћу. Кретање коморе било је скопчано са великим губицима.

СИМУЛИРАЊЕ РАФАЛА ЧЕГРТАЉКАМА

Да би се накнадио недостатак пушчане муниције употребљаване су чегртаљке. Ови пуцњи вештачких митраљеза изазивали су доста јако дејство и нервозу код непријатеља. Прављене су од дрвених облица али са тако савршеном имитацијом пуцња правих митраљеза да их ни најизвежбаније уво није могло разликовати када се комбинују са пуцњевима из пушака и правих митраљеза. Чегртаљке су употребљаване у блиској борби са циљем да обману непријатеља у процени броја митраљеза, и да непријатељску ватру развуку по лажним митраљеским гнездима. Тако су браниоци Гучева успевали да, и ако са недостатком муниције, парирају надмоћнијем непријатељу.

СИГНАЛИЗАЦИЈА

Обавештавање је ишло сигналима помоћу уговорених знакова. Ноћу је већ било тешко. Ракета није било. Ишло је то док мајор Милан Прибићевић са Еминових вода није пронашао једно савршено средство које је трупама у првој борбеној линији омогућило да брже од телефона и са великом тачшноћу јављају све оно што је потребно. Али ово средство је имало и један недостатак.

Обавештавања су се могла давати од нижих старешина ка вишим тј. са борбених линија ка позадини. Из позадине би обавештење видео и непријатељ. Сандуци за пешадијску муницију којих је било доста на положају имали су унутра један потпуно затворен сандук од лима на којем се крупним словима писало шта се жели јавити. Например „Непријатељ напада“, „Непријатељ ускаче у ров“, „Нестало муниције“. У тај сандук стављала се свећа, а затим се сандук углави на велику мотку и ноћу када је било потребно да се нешто јави запалила би се свећа и мотка подигла високо изнад рова окренута према позадини. У позадини са најмање 200 — 300 метара могло се лепо читати. Ово средство употребљавано је нарочито на Еминовим водама за агитацију код непријатељских војника словенске народности, а и за погрду Аустријанаца и Мађара.

Појава ових сандука првих дана није имала никаквог дејства, али је касније код непријатеља ово изазивало велику нервозу. Отварали би ватру на ове сандуке. Ови лимени сандуци и чегртаљке били су поуздано средство за очување коморе и резерве. Аустријанци су обмањивани и натеривани да концентришу ватру на супротну страну тамо где нема резерве.

ЗА ДВА ХЛЕБА — ЦИПЕЛЕ

Док су аустроугарске трупе имале свега сем резервног снабдевања храном на другој страни Дрине имали су топове великог домета, дотле је са храном натезано јер им је ћудљива и хировита Дрина то онемогућавала. Нарочито после великих киша када је Дрина надолазила а и од наше артиљерије која је често рушила мостове. Зато се на Еминовим водама тамо где је било најближе развила једна чудна трговина.

„За два хлеба којег су наши војници увек и доста имали, куповали су од Аустријанца пар ципела које су непријатељски војници имали у изобиљу. Прво је из наших ровова бачен један хлеб па је затим непријатељ бацио обе ципеле, а затим је бачен и други хлеб. На овај начин сви браниоци Еминових вода су се снабдели новим ципелама. Између ровова на Еминовим водама налазило се и поштанско сандуче за размену писама. На тај начин се с једне и друге стране вршила пропаганда. Доносиоци писама изгледа не пуцају један на другог. Један куриозан споразум“.

ГУСЛАРИ ПОДИЖУ МОРАЛ

У земуницама покривеним лишћем и грањем скоро два месеца под кишом и снегом без одеће издржала је Комбинована дивизија. Гуслари су јој давали певајући јуначке песме снагу да издржи. У првом батаљону VI прекобројног пука био је наш познати народни гуслар Перун Перуновић који је имао врло леп и јак тенор. Често за време најјаче пушчане паљбе Перун би запевао и борба се мало по мало стишавала док сасвим не би престала. И тада се Перун пењао на грудобран и певао а кад би завршио са певањем сишао би у ров, а затим би он први опалио из пушке и борба би опет отпочела. Перун је певао патриотске песме и позивао наше народе да се дигну против туђина. И тако је то све ишло док једног дана није од стране непријатеља отворена јака ватра и Перун тешко рањен пао у ров.

Даноноћно водиле су се борбе на целом фронту. На Еминовим водама борбе су биле углавном ноћу. У току 25/26 септембра извршен је јуриш на Еминове воде. Грудобрани су били прекривени аустро-угарским војницима. Главно оружје за одбијање напада био је бајонет. И наредна два дана понављали су се напади непријатеља.

У току 1. и 2. октобра непријатељ је вршио напад на Кулиште и Еминове воде. Овај напад стајао је 29. аустро-угарски пук преко 800 војника. Јуриши су се смењивали.

У дневнику 42. аустро-угарске дивизије пише: „Интересантан је непријатељски покушај да наше војнике заведу на издајство, око четири часа пред напад певао је непријатељски стрељачки строј — Лепа наша домовино. На овако примамљиве узвике одговарали су наши војници Јер се друго шта није могло очекивати јаком ватром и одагнали су непријатељу вољу за оваквом фриволном игром“.

МРТВИ СЕ НЕ САХРАЊУЈУ

Није било времена ни могућности за сахрањивање мртвих. Они су у току неких борби служили углавном као грудобран. У релацијама Треће армије пише:

„На Еминовим водама непријатељ је преко парламентара молио да покопа лешеве пошто су ови били у распадању. Командант дивизије је одобрио да 50 непријатељских војника без оружја изврше закопавање. До четири сата по подне сахрањена су 2 официра и 70 војника. Остало је још 150. Лешеви су били на све стране у распадању. Поред дизентерије отицања ногу, појавио се и тифус.

Јуче при обиласку десног пододсека на месту где овај пук долази у везу са шестим прекобројним пуком видео сам у изворишном делу десног крака Кривог потока непријатељске лешеве па сам наредио да се вода пре употребе кува. Јуче ме је трупни лекар известио да је у болници од упућених војника из амбуланте констатован тифус. Поред кувања воде наредио сам и прање руку, а болеснике пребацујемо у Лозницу у школу која је сада тифусна болница“ — каже у свом извештају командант V прекобројног пука.

 

Своје рањенике непријатељ је пребацивао у Бању Ковиљачу где је било превијалиште у кући др Јашића. Одатле су транспорти за рањенике одвожени у Бијељину.

„... Данас је доведен један српски поднаредник.
По његовом причању мора да је стање у Србији, односно у српској војсци безуспешно, а морал бедан. Редовну исхрану трупе немају по читаве недеље, а дуван, кафу и вино у опште не добијају. Хлеб такође ретко. Одећа и обућа је врло хрђава. Ако је половина истина од овога било би стање у српској војсци хрђаво, али српски војници изгледа имају тако много патриотизма да се не би могло њиховим исказима ни у пола веровати. Они опасно лажу, то је утврђено“.

ДРИНА НАДОЛАЗИ

7. октобра је на Гучеву била велика хладноћа. У ноћи између 9. и 10. киша је лила а од 3 часа почео је да пада снег. Ровови су напуњени водом а многи земљани радови били су срушени. После обилних киша Дрина је почела да надолази.

 

На инсистирање команданта III српске армије Павла Јуришића, делови Ужичке војске и Љубовијског одреда бацали су у реку балване и греде који су ношени бујицом порушили све мостове на Дрини и покидали телефонске жице. Командант балканских снага аустро-угарске војске претворио је команду 13. корпуса за небудност и обезбеђење мостова што су дозволили да Срби искористе насталу ситуацију.

Због надолажења Дрине и на инсистирање команданта 13. корпуса Поћорек дозвољава 42. дивизији да ако би наступила опасност повуче се на леву обалу Дрине, с тим да део снага задржи ради одбране реке а остало пребаци на Гучево. Наредио је да се предузму све мере и да се мостови и телефонске жице поправе.

Поред Дрине почео је нагло да надолази и Јадар. 11. октобра Јадар је био виши за 1,2 метара.

Понтонски мост на Дрини ударцем друге воденице коју је донела Дрина је потпуно разрушен. Вода је однела 18 понтона. Уплашени аустро-угарски војници почели су се пребацивати на леву обалу Дрине. Одсечене резерве морале су одступити газећи воду до гуше преко Жеравије и старе Дрине. На неким местима морали су пливати. Дрина је беснила. Неки војници да би могли пливати морали су бацати ранце. Многи су се подавили.

НЕМА ПОПУНЕ ЉУДСТВА И МУНИЦИЈЕ

У рововској војни губици су били такви да су се пукови постепено топили и смањивали. Бројно стање српских јединица почело је нагло да опада.

„Стање 6. прекобројног пука на Еминовим водама било је тако да сам био принуђен да команданту тога пука издам наређење: саопштите вашој трупи да сам потпуно свестан терета који тај пук подноси овако јуначки и са самопожртвовањем. На држање позиције Гучева цела наша војска гледа са дивљењем и највећим интересовањем. Предузео сам енергичне мере да нам дођу појачања која ће омогућити повремене одморе мојим јунацима 6. прекобројног пука“ — каже у свом телеграму VI пуку командант Комбиноване дивизије Михаило Рашић.

Снег, киша, недостатак артиљеријске и пушчане муниције, и најзад, положај наших јединица допринели су одлуци да се учини још један покушај ради овладавања Гучевом.

Због тешке ситуације и поред сазнања да нема појачања у штабу комбиноване дивизије на Крсту, Јуришић доноси одлуку и саопштава командантима пукова:

„Да би се олакшала садашња ситуација армије а нарочито Комбиноване дивизије и да би се армији олакшао покрет унапред извршиће се напад у циљу заузимања линије; Кулиште, Кота 474 — кота 464. Остали делови фронта демонстративно ће деловати. Али и поред тога општа офанзива је изостала јер није било муниције.“

МИНСКА ВОЈНА

За Гучево су везане две војне: рововска и минска. Велика близина наших и непријатељских ровова, даноноћне борбе, све је то учинило да су се изналазиле разне могућности како би се непријатељ избацио са гребена Гучева.

Кад је на захтев команданта комбиноване дивизије Павле Јуришић одобрио овај напад, почело се са израдом минских галерија. У комбиновану дивизију упућени су људи који ће овај посао обавити. Били су то војни обвезници из Велеса и Кочана. И док су се јуриши смењивали, на Еминовим водама се даноноћно копало. Копало се прво у дубину али се није могло ићи дубље од 4,5 метра услед компактних стена на које се наишло (од тврдог гранита). Затим се копало према непријатељу.

Кад се дошло до испод и иза непријатељских ровова, копање је престало а на Гучево су донете мине. Чекало се само на дан и сат њиховог потпаљивања. Израђене су две галерије: на десном крилу и центру Еминових вода.

Груписање снага извршено је у ноћи 27/28 октобра да не би непријатељ приметио и имао могућности да својом артиљеријском ватром туче српске нападне групе. Као и увек, непријатељ је и сада тукао коту 708. Главни напад је имао бити на линији фронта: Кулиште — кота 484 закључно, а споредни: кота 322 — Црни врх.

Посада коте 708 имала је да помаже споредни напад, а посада Еминових вода је у повољном моменту да потпали мине и ускочи у непријатељске ровове. У 2 часа по подне извршена је припрема јуриша. Ватра је у почетку била спора. Вршене су коректуре а онда је била све јача и јача, а у последња три минута ураганска.

НАПАДНИ ФРОНТ ЈЕ ГОРЕО

Огромни стубови земље и камена дизали су се на целој линији фронта. Концентрација ватре извршена је тако да тако нешто нисам могао видети у току рата. И то сва три — каже Михаило Рашић.

За ово време код непријатеља је била гробна тишина. Изгледа да је за време ове артиљеријске ватре сва пешадија из ровова склоњена у пасивне заклоне и саобраћајнице. Кренуло се на јуриш. У том тренутку настала је ужасна ватра из непријатељских пасивних заклона. Испред непријатељских ровова биле су жице и средства за запречавање. Све то је морало да се руши и сече. Ускаче се у јаме које су направиле мине. На целом фронту јуриш. Аустријанци се из пасивних заклона пребацују у предње ровове. Сад је бајонет главно оружје. Наш центар се померио свега за 5 метара. Непријатељ га грчевито брани. Њихова артиљерија појачава дејство док наша дејствује све ређе и ређе. Све што је предвиђено утрошено је.

И најзад српски топови су умукли. И поред свих покушаја, Еминове воде се нису могле заузети. Напад се више није могао продужити иако је успех био врло близу. Наређено је повлачење на полазне положаје у поноћ са највећом тајношћу. Да се пре повлачења изнесу сви рањеници, покупи оружје и скину шињели са погинулих. Овај напад није успео пре свега јер није било тајности па су непријатељски војници за време наше страховите топовске канонаде били у својим пасивним заклонима. Када су наше трупе кренуле у јуриш, тада су прорадила сва непријатељска оружја. Наиме, тих дана су заробљени неки војници Другог прекобројног пука. Друго, трупе су више десетина дана биле у рововима без смене и нису могле донети оно што могу свеже трупе. Овај напад стајао је Комбиновану дивизију 1.454 мртвих и рањених војника.

Колико је дејство имало потпаљивањем мина у исказима заробљеника стоји; „Наш потпоручник Сејкеји побегао је јер је вели фалио памећу“. Напад 28. октобра није успео а такође ни напад непријатеља од 20. октобра иако је за кратко време овладао деловима наших положаја на Еминовим водама.

У рововској војни губици су били такви да су се пукови постепено смањивали и топили тако да је се време последње њихове исцрпљености могло математички израчунати. Непријатељ је гађао нарочито коту 708 јер је знао да по њеном паду наше трупе морају напустити Гучево. Аустријанци су своје гађање изводили систематски, да је поред губитака српским трупама и душевни одмор био одузет. Бацане су разне бомбе. Оружје из којег се није видео ни чуо пуцањ већ само експлозија у моменту пада. Осветљавао је терен светлећим ракетама, бацао запаљиве кугле и производио пожар у шумама у којима је било пуно опалог лишћа. На ово све дошло је сазнање о немању артиљеријске муниције, које се није могло сакрити ни од једног војника јер је оно за сваког војника било очигледно. Физичка и душевна исцрпљеност јасно се оцртавала на лицу сваког појединца а то је био најбољи знак да су браниоци Гучева дали све што су могли дати и да се њиховој упорној снази ближи крај.

А на Гучеву непрестано киша а затим снег. Одећа није стизала. Муниција ниоткуда. Положај у односу на непријатеља тежак. Једино кота 708 била је изнад непријатеља. И она је тако незгодно стајала да је била гнездо за прикупљање артиљеријских метака. Дејство аустријске артиљерије било је неиздржљиво. Губици су били из дана у дан све већи. Ровови мада направљени са највећом озбиљношћу били су потпуно сравњени. Прасак артиљеријских зрна од 24 ст. доводио је до тога да су се свеће у земуницама гасиле кад зрно падне и на сто метара даље. Детонација и дим црни представљали су скорашњу смрт која је редом узимала своје жртве. Учестале молбе са коте 708 да наше батерије парирају непријатељској артиљерији биле су безуспешне. Било је ужасно гледати како непријатељска артиљерија разноси месо наших ратника и ужас слушати запомагање телефоном а помоћ се није могла дати.

У извештајима 13. аустроугарског корпуса својим дивизијама пише:

ПОВЕРЕНИК ИЗ НИША ЈАВЉА

„Српска врховна команда наредила је свим оперативним трупама да до 31. ом. све предузме за једну једновремену офанзиву на свим фронтовима која треба да буде 2-4 новембра. Сав упола погодни људски материјал скупљен је да се повећа бројно стање, које може износити 300.000 али по квалитету једва половини одговара, 1.300 ђака из Ђачке чете у Скопљу морају да до краја о. м. буду у Ваљеву где ће их наименовати за официре. Изгледа да је становништво београдско позвано да напусти варош до 31. о. м. Србија жели по свему судећи да учини крај несносном стању јединим последњим напором“ — из дневника 42. аустроугарске дивизије: „Говори се о извештајима да је наређено повлачење северно од Ваљева, да ће непријатељ покушати да да отпор на Колубари, а затим ће пасти решење на простору Аранђеловац - Рудник“.

 

 

АУСТРО-УГАРСКА ТРЕЋА ОФАНЗИВА

Избацивањем Ужичке санџачке војске из југоисточне Босне Поћорек је обезбедио своју позадину. Он сада предузима своју трећу офанзиву на Србију. За њен почетак предвидео је 6. новембар. Много се журио са офанзивом. За њега постојала је бојазан да се Срби приберу и добију дуго очекивани ратни материјал од својих савезника. Плашио се и вести да су Руси на Дунаву спремили 35.000 војника као помоћ Србији а да из Грчке стиже у Битољ преко 20.000 добровољаца. Биле су то, нажалост, за Србију само његове инсинуације.

Ипак, Поћорек настоји да на Дрини своје напоре крунише успехом. Главни задатак одредио је 13. и 15. корпусу. Пета армија је имала да напада у Мачви са севера, а са југа 16. корпус, који пошто пређе Дрину код Љубовије, има задатак да преко Пецке угрози леви бок и позадину главних српских снага.

Генерал Франк, командант V аустроугарске армије у Мачви, против Друге српске армије непрестано је појачавао дејство своје артиљерије. Српске батерије су ћутале. Степа Степановић, командант П српске армије, упућује захтев Војводи Путнику да се због недостатка муниције и услед тешке ситуације повуче на утврђене церске положаје.

Трупе друге армије нису више биле у могућности да трпе стално бомбардовање у равницама Мачве. У депеши Српској врховној команди, износећи тешку ситуацију и недостатак артиљеријске муниције и немогућност да више гледа како непријатељска артиљерија затрпава ровове његових војника, Степа тражи да се смени. Војвода Путник на ово телефоном одговара:

„Зар за то што немамо довољно муниције да пустимо Швабу да нас тера да му тимаримо коње и да нас срамоти“ (употребљен погрднији израз).

Степа и даље инсистира на повлачењу, нашто Путник одговара:

„Кураж пријатељу, кураж“.

Погођен на најосетљивије место, Степа одговара: „Кураж ми никад није недостајала, али ми недостају средства за борбу“.

Пета аустро-угарска армија притискивала је све јаче и јаче од 24. октобра. Друга српска армија, се ипак почела повлачити на церске положаје. Сада је главни задатак за Поћорека био овладавање Гучевом, пре свега котом 708.

ПАД ГУЧЕВА

За офанзиву Поћорека знало се у Српској врховној команди. На коти 708 падало је сваког дана по више стотина непријатељских пројектила разног калибра. Смењивали су се јуриши непријатељске пешадије који су одбијани бомбама, бајонетима, и отискивањем стена. Пети пук другог позива (дрински) се полако топио стога 5. новембра командант Комбиноване дивизије издаје следећу заповест:

„Пети пук другог позива дејствовао је у саставу Комбиноване дивизије од 23. септембра до данас по мом предлогу, учињеном зато што је тај пук претрпео велике губитке, био у борбама дан и ноћ издржао велико напрезање, па је настала потреба да се врати у своју дивизију ради малог одмора. Праштајући се са овим пуком у име пукова Комбиноване дивизије као командант дивизије изјављујем му захвалност на жртвама које је оставио на пропланку, Еминовим водама и коти 708, на јунаштву и самопрегору које ће остати као класичан пример из овог великог рата у коме је српска војска надмашила и саму себе“.

Шестог новембра нешто после 2 часа по поноћи Аустријанци су почели тући коту 708 ватром из свих оружја. Ова кота гнездо за сакупљање аустријских пројектила, имала је много мана. Веза са позадином била је рђава. Није било путева. Са исхраном и дотуром муниције ишло је врло тешко. Положај је могао бити тучен унакрсном ватром како са ближих тако и са удаљених положаја. На коти 708 сакупљали су се непријатељски пројектили из Шепка са леве обале Дрине и са главице. Ову коту бранило је 1.273 пешака и 3 митраљеза што је с обзиром на важност ове коте било веома мало. Још од 30. октобра а после неуспелог напада на Еминове воде непријатељ је почео размештати артиљеријска оружја разног калибра од Хочкинсовог 55 до 24 ст. Мезера према коти 70 и свакодневно изналазити елементе за сва та оружја. Тукао је наше пасивне заклоне за резерву са тачношћу да је у толикој мери рушио ровове да се једва стизало ноћу да се поправе.

Припрему за овај напад непријатељ је предузео још раније. Она је била сваког дана а веома интензивна 3. 4. и 5. новембра. О свему овоме извештаван је командант артиљерије и тражено је да наша артиљерија неутралише дејство непријатељске артиљерије. Но није било довољно муниције. Она се чувала за одсудни моменат. Тај моменат био је у ноћи 6. новембра. 5. новембра пре подне непријатељ је тукао коту 708 из тешких хаубица и брдских топова. Ова канонада трајала је до подне а затим је пред вече настављена, а потом с времена на време до два часа по поноћи. Бацала су се само искључиво разорна зрна а тек по неки шрапнел. Кота је била у пламену. Две разорне гранате потукле су у рову на левом крилу цео вод са водником. Дрвеће је било пред рововима високо 30 метара а дебло до један метар изваљивано је из корена или пресецано и бацано преко ровова, тако да се није могло ни изаћи ни ући у њих. Пројектили су бацани таком тачношћу да су 5-6 једну за другом падали у исти ров на 1-2 метра растојања рушили га и затрпавали све оне који су се ту задесили. Пројектили су кидали и разносили тако да су поједини делови тела руке, ноге, глава, летели у вис, враћали се и падали по осталим рововима и саобраћајницама распростирући ужас и страх међу остале војнике. Ноћ је овај ужас још више увећавала. Они који су имали срећу да остану живи у тим рововима повлачили су се у паралелну саобраћајницу где су очекивали непријатеља. Око 4 часа два наша митраљеза била су уништена. Ова непријатељска канонада трајала је до пред ујутро када су били порушени сви ровови готово на целој дужини на левом крилу и центру коте. Порушене су све саобраћајнице и пасивни заклони. У првом борбеном реду од војника остало је врло мало за дочек непријатељске пешадије која се већ приближавала нашим порушеним рововима. Непријатељска пешадијска колона која је надирала на центар коте прва је упала у ровове. Одмах је изведена резерва и непријатељ је одбачен али баш у том тренутку командант пука добија извештај са левог крила да је непријатељ јаком снагом пробио ово крило. Овим пробојем он је успео да посаду коте 708 одвоји од Еминових вода и да спречи повлачење ка Еминовим водама. Непријатељ је надирао с јаким снагама на центар, а на левом крилу продро је у пасивне заклоне резерве у позадину коте и запретио опкољавањем и заробљавањем целе посаде. И заиста је мали део успео да избегне опкољавање одступајући ка десном крилу. И сам командант пука једва се извукао.

„По подне 6. новембра добијо сам наређење“ — каже командант V пука другог позива — „да остатак пука повучем на плећ. На коти 708 остало је осам официра и 525 војника. Укупно је избачено из строја 793 официра и војника“.

Шестог новембра командант V пука шаље извештај команданту Комбиноване дивизије: „Као што сам пре подне имао част јавити команди мој пук од 10 чета што је са две чете четвртог пука другог позива бранио и држао коту 708 јучерашњом и ноћашњом канонадом сатревен је и пропао. Ја данас имам формирано људство у три чете које укупно броје 250 пушака па и ти војници по целом свом држању и по оном што су преживели и дали сад нису способни низашта. Они су депримирани толико да се на њих не може рачунати ни један моменат. Молим команданта да према оваквом стању додели улогу пуку одговарајућу његовој способности. Ови јунаци могли су дати отпора ма каквом пешадиском нападу...“

 

ПАДАЈУ ЕМИНОВЕ ВОДЕ

Положаје које је бранио VI прекобројни пук непријатељ је почео да напада од 5 часова ујутру. Прво је потпалио једну мину према десном крилу Еминових вода а после 10 минута још две према центру. Напад Аустријанаца почео је дизањем српских предњих положаја у ваздух.

Мински рат се настављао. Уза све то почела је и јака артиљеријска ватра у позадини бранилаца Еминових вода. Затим је уследио јуриш војника у плавим униформама. Настала је борба прса у прса. Севали су бајонети. VI прекобројни пук (Тимочки) се грчевито бранио. Војници су се хватали у коштац. Многи су тако и остали да леже на Еминовим водама. Али сада почињу тек праве тешкоће. Пала је кота 708. Према Еминовим водама као бујица крећу се непријатељски војници. Следује напад у бок десног крила VI прекобројног пука. У подне непријатељ почиње тући са коте 708 десно крило потпуно у леђа пешадијском ватром а затим и артиљеријском. Због тога се десно крило повило уназад. Запречено му је опкољавањем. Ситуација је била све критичнија. Непријатељ јуриша с фронта, с бока, с леђа. И поред тога, положај је држан до часа. И последња резерва од 80 људи била је употребљена. Једина нада је била у српску артиљерију да ће она зауставити ову непријатељску бујицу. Непријатељ је са коте 708 спустао нове и нове трупе и појачавао напад. Један непријатељски батаљон појавио је се из јаруге сасвим у позадини VI прекобројног пука. Овим је опкољавање Еминових вода било завршено. Ништа се више није могло предузети. На левом крилу Еминових вода између V и VI прекобројног пука била је једна јаруга. То је била једина могућност за извлачење. Поједини делови овога пука извлачили су се уз помоћ бајонета и бомби. Одступање је извршено у нереду, на нову одбрамбену линију: Кулиште — Рибарско брдо — Главица.

ПАД ОСТАЛИХ ПОЛОЖАЈА

После пада Еминових вода почело је повлачење са осталих положаја. Најдуже је држано Кулиште. Након жестоке ватре из топовских цеви разног калибра непријатељска пешадија напала је десно крило Првог прекобројног пука (Моравски). Јуриши непријатеља били су безуспешни. Трпео је велике губитке. Ипак, јуриши су се смењивали. Један је био веома жесток. Војници у плавим униформама напали су пијани. Кулиште се држало целог дана.

Кад је пала кота 708 и Еминове воде, било је јасно да Први прекобројни пук мора почети са напуштањем Кулишта. У току ноћи 6. и 7. први прекобројни пук се повукао у потпуном реду.

ПАД ЛОЗНИЦЕ

Падом Гучева јединице комбиноване дивизије су се повукле на десну обалу реке Штире. И последњи браниоци напустили су Лозницу. Становништво је то учинило знатно раније. Рањеници и оболели од тифуса такође. Лозница, која је за време ових борби надлетана аеропланима бомбардована артиљеријом разног калибра била је пуста.

Успех аустро-угарске VI армије на фронту Гучево — Борања — Јагодња — Соколске планине охрабрује V армију генерала Франка да појача своје нападе. До 8. новембра ова армија у борбама против II српске армије у Мачви није имала већих успеха. VI аустро-угарска армија, после пада Гучева, наступала је преко десне обале реке Штире и заузела јако брањени положај Костајник. Командант Дринске дивизије првог позива пуковник Никола Стевановић каже:

„Налет непријатеља био је страшан и дрзак. Његови су војници ускакали у сам венац грудобрана и том приликом се хрвали и гушали са нашим војницима“.

И поред бројне и материјалне надмоћности аустро-угарске балканске војске, оно што су њени команданти предвидели да остваре својом трећом офанзивом остало је без успеха. Замисао Поћорека била је да се српска војска јаким нападима са крила стегне и опколи а потом уништи. У томе су их спречиле све три српске армије. Друга армија је спречила обухват десног крила; Прва армија на планинама обухват левог крила, а Трећа армија пробој у центар. Опкољавање није успело али су аустро-угарске снаге биле у наступању. Сада је најтеже било на фронту Прве армије. 16. аустро-угарски корпус тукао се са дивизијама ове армије. Из боја у бој, а сваки жесток и крвав, на Кулини, Ждрелу, Велешу и Рожају, одакле се Прва армија морала повлачити. Она се није могла одупрети снажној непријатељској артиљерији. У ситуацији када је њена артиљерија услед недостатка муниције из дана у дан престала да постоји.

У оваквој ситуацији Српска врховна команда 9. новембра у 20 часова доноси одлуку и наређује:

„Трећа армија се има повући на линију река Тамнава — Црниљево — Велутак — Кик обезбеђујући правац Осечина — Ваљево. Друга армија на линију: Суво село — Парлог — Велики Бошњак — река Тамнава, обезбеђујући правац Коцељево — Ваљево и Бањани — Уб — Лазаревац. Прва армија: Кик — Јаловик — Брезик — Баре, на комуникативној линији Ставе — Ваљево“.

После ове одлуке било је јасно да је битка на Дрини изгубљена. Повлачењем се губило земљиште али се чувала војска.

 

 

СТАНОВНИШТВО БЕЖИ

Заплашен ранијим зверствима Аустро-Маџара са војском се повлачи и народ. Те године новембар је био веома кишовит и хладан. Ван пута се није могло кретати. Пут Ваљево — Лозница посут шодером. На њему блато и рупе. Одступа војска према Ваљеву, са њима и народ. Измешали се једни са другима. Колона воловских кола. На њима жене, деца и старци и оно најнеопходније што се могло понети. Много болести, колона се споро креће. Она успорава и кретање војне коморе. Војници измешани са избеглицама. Борећи се стварају време за извлачење и коморе и народа.

О заједничком извлачењу војске и народа живи сведоци кажу: „1914. године имао сам 15 година. Била је то родна година. Када су Аустријанци септембра 1914. године прелазили Дрину чула се лупњава приликом прављења мостова. Мој отац, мајка и ми деца брзо смо напустили кућу остављајући све сем крава. Бежали смо до Корените, села на путу Лозница — Ваљево. Ту смо били све време борби на Гучеву. И остали грађани Ковиљаче и околине бежали су даље од Лознице. И кад је пало Гучево наставили смо са бежањем. Воловска кола кретала су се споро. Пут блатњав. Спавали смо где смо се затекли. На храну нисам мислио иако сам био гладан. Запамтио сам добро јаук и плач жена и деце. По стотину српских војника извлачили су топове на једецима — конопцима из блата. И све тако до Мионице“ (Милорад Трифуновић из Бање Ковиљаче).

 

„Кад су Аустријанци прешли Дрину, грађани Лознице бежали су у села што даље од Лознице и Гучева. И општина се преселила у село Брезјак. У Лозници наша војска, рањеници. Из Шепка са леве обале Дрине Аустријанци често бомбардују Лозницу. Кад је пало Гучево ставили смо у таљиге оно најнеопходније и прикључили се избеглицама. Снег, киша, хладноћа. Пут раскаљан. Међу избеглицама много болесних. Дизентерија, тифус. Дете у снегу, поред њега запаљена свећа“ (Павле Аврамовић из Лознице).

„Ишли смо према Ваљеву. Колима и пешице. На путу много болесних. У Ваљеву смо ушли у воз. А он препун. Пуно избеглица и на крововима вагона. За даме са шеширима убацивани су нови вагони. Неправда“ (Раца Поповић из Лознице).

Пут Ваљево — Лозница био је закрчен и отежавао је повлачење.

„Врховној команди 29. 10. 1914. године. Селидба народа чини огромне тешкоће операцијама. Ако се и даље продужи биће врло опасно по операције а штетно је и по сам народ. Молим за дејство да се сеоба становништва одмах заустави и помоћу полицијских власти приморају да остану на својим домовима и са свих комуникација што пре уклоне“ (Павле Јуришић, командант Треће армије).

А за колоном српске војске и народа журила је аустро-угарска војска. И она исцрпљена. Неспособна да гони српске трупе. У својој књизи „Узроци нашег пораза“ Алфред Краус бележи:

„Пут Лозница — Ваљево био је тежак, чак и за товарна грла, безброј угинулих коња лежало је на овом путу. Недостајало је хране и муниције, зато што није било могућности за дотур“.

И тако све до Колубаре. А она се разлила. 15. новембра пало је Ваљево. На десној обали реке Колубаре, српска војска је била природно заштићена.

У двоипомесечним борбама српска војска на Дрини везала је пет аустро-угарских корпуса наневши им велике губитке. За то време, Руси су у Галицији потукли главне аустро-угарске снаге. Немачка је морала да им прискочи у помоћ шаљући два корпуса са западног фронта на руски фронт. Било је то пред битку на Марни у којој су Немци потучени.

У тешким тренуцима за савезнике 1914. године помоћ Срба и Црногораца била је далеко већа од оног што су и сами савезници могли очекивати, а битке на Гучеву, Мачковом камену и Мачви су знатно допринеле победи српске војске на Колубари.

Путујући Србијом 1915. године, новинар — „Њујорк магазина“, Џон Рид посетио је Лозницу и Гучево. У својој књизи „Рат у Србији 1915. године“ је записао:

„На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило на десетак метара. Овде — онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ подовао и динамитом бацио у ваздух. Терен између ровова био је прекривен у неправилне гомиле земље. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: Из ових малих гомила штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још вириле крпе меса, кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме...

Ходали смо по мртвима. Тако много их је било, по некад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе које су водиле дубоко унутар и по којима је врило од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље, коју је делимично спрала киша — а многи нису у опште били сахрањени. Гомиле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета.

МЕЂУ ЊИМА СУ БИЛИ И СРБИ...

Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани — 10.000 њих. Одавде смо могли да видимо шездесет километара у круг — зелене планине Босне преко сребрене Дрине, мала бела села и равне путеве, површине њива, зелене и жуте од младог жита и смеђе од орања, и куле и светле куће аустријског Зворника како светлуцају међу дрвећем на завијутку реке; на југ, у дугој линији, као у покрету толико су изгледали живи, дизали су се и ломили удаљени висови Гучева, дуж којих је вијугао, докле је око допирало, двоструки ред ровова и злокобни простор међу њима...“

---

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Велики рат Србије — Београд 1924. год.

2. Церска операција — Милан Раденковић, Београд, 1953. год.

3. Узроци нашег пораза — Алфред Краус

4. Злочини окупатора у Подрињу — С. Филиповић, Шабац, 1969. г.

5. Операцијски дневници, релације пукова, дивизија и армија — Архив војноисторијског института, Београд

6. Ратник — 1914. до 1929. год.

7. Битка на Дрини — Ђорђе Лукић, Београд, 1966. год.

8. Са српском војском — Анри Барби, „Дечје новине“, 1986.

9. „15. септембар 1918.“ — гласило Савеза удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912-1920. године, бр. 44, јул 1984

---

САДРЖАЈ:

Прошло је већ много 5

ЦЕРСКА БИТКА

Тешка 1914. година 11

На вест о ултиматуму 13

Велика епопеја Србије 14

Манифест српске владе 15

Објава и почетак рата 16

Заплавом Јадра 21

Брзином муње 25

Судбоносна одлука 26

У сусрет Церу 30

Злочинима до попришта битке 32

Марш на Дрину 35

Судар је био неизбежан 38

Уместо кише — пљусак куршума 39

Ужасан, крвав рат 41

Криза Комбиноване дивизије 42

Стиже Моравска дивизија првог позива 44

Дан уочи победе 50

На Косанин град — за победу 53

Одјек српске победе на Церу 56

Стрина, где је Дрина 58

Велика победа 60

Сећања 62

БИТКА НА ГУЧЕВУ

55 дана на Гучеву 71

Припрема нове аустро-угарске офанзиве 72

Коректура плана напада 72

Шпијунски центар у Атини 73

Захтев савезника 74

Офанзива у Срем 76

Офанзива на Србију 77

Пребацивање преко Дрине 78

Најкритичније на фронту Треће армије 81

Правац Гучево 82

Покрет на Еминове воде и коту 708 84

Бој на Мачковом камену 85

Крајње слаба опремљеност српске војске 86

Поново на гребене Гучева 87

Понестаје снаге 88

Рововска војна 88

Најближе на Еминовим водама 89

Кота 708 90

Надмоћност техничким средствима 90

Борба тешка а нема муниције 91

Само добри стрелци пуцају 92

Симулирање рафала чегртаљкама 93

Сигнализација 93

За два хлеба — ципеле 94

Гуслари подижу морал 95

Мртви се не сахрањују 95

Дрина надолази 97

Нема попуне људства и муниције 98

Минска војна 99

Нападни фронт је горео 100

Повереник из Ниша јавља 102

Аустро-угарска трећа офанзива 103

Пад Гучева 104

Падају Еминове воде 107

Пад осталих положаја 107

Пад Лознице 108

Становништво бежи 110

Међу њима су били и Срби 113

Извори и литература 115

 

 

 

Штампано издање:

Бранимир ГИНИЋ

БИТКА ИЗНАД ОБЛАКА

— Цер, Гучево, 1914 —

(Прво издање)

Издавач: Музеј Јадра
Лозница, 1989.

Уредник:
Проф. Живорад Симић

Рецензенти:
Мр. Милан Трипковић
Проф. Милован Илинчић

Лектор:
Љубомир Ћоралић

Решење насловне стране и техничка опрема:
Сава Бабић

Тираж: 3.000

Штампа:
ГРО „Пролетер“, Лозница