Петар Кочић

Суданија

Напомена уредника

У Кочићев се језик готово није дирало, али се дирало у правопис, најчешће у интерпункцију и велико слово, према савременом правопису. Читалац ће у многим случајевима, особито у Суданији, наћи језик извргнут подсмеху, искварен на "књижевну", тј. према званичним актима и службеном језику ондашње аустријске власти у Босни. И многе речи су посебно на тај начин прекрајане, а каткад и само по народном изговору (гереналина и сл.).

Суданија

Наједанпут се ненадно отворише врата и у ћелију моју улетје пуцер Коста, сав задихан и усплахирен:

- Господине, господине!

- Шта је? - тргох се ја мислећи да се нешто догодило.

- У оној великој соби, број 26, сад ће се држати суданија. Керкер^[1] је отишо на рапорт...

- Бјежи, бога ти, Коста! - Љутнух се, јер ми бијаше криво што ме је тргао из мисли, - Шта је то суданија? Каква суданија у Црној кући? - додадох блаже.

- О да видиш само: то је за новице! - убрзао Коста звјерњајући на све стране по ћелији не би ли гдјегод угледао који опушак. - То је једна красота и љепота видити. Свеједно ко прави суд; 'апсеници туже, 'апсеници бране, 'апсеници свједоче, 'апсеници суде. Ако то није за новице и овамо, помози ми рећи, за пјеснарице, онда не знам шта је.

Коста умуче јер се чу звекет ланаца и пригушено шаптање. Неко је шаптао кроз рупицу на вратима до моје ћелије, и шапат је потмуло одјекивао кроз дуги, камени ходник.

- Чујеш, Марко! - дозива неко. - У овој соби упријеко од твоје ћелије биће суданија. Судиће готово сами Кнежопољци. Они су то и изумјели, и вјешти су ко какви суци и адвокати. Расправу ће, веле, водити Игњатија Вребац. Зову га савјетник Вребац.

- Па коме ће то они судити? - прекидох Косту смијешећи се.

- Судиће оном Ћири што има два имена и два презимена. Под истрагом је за једно јагње и за двије качице сира.

- А ко ће још бити у суданији осим Игњатије Врепца.

- Биће све сама освета тројица... Србови, осим Омеше Мустића - вели поносито Коста. - Србови ти се у свачем разумију, и свачем они знају верак, и 'вође су свађе на првом мјесту.

Ја се осмјехнух, он ме погледа мало укосо, па настави:

- У истрази су пуцери Србови, у осуди исто Србови. По собама су команданти Србови, Турци неће ништа да буду. Они мрзе све што је каурско. Море бити да ми више мрзимо, али се свега примамо - лакше је 'одати и нешто радити него чамити у ћелији. Католици су туњави и сплетени, па и' не мећу ни за што. Они се само моле богу... Има у мене један у соби за крађу - покро цркву - па само што чата некакве здраве Марије! Ћутљив је, не говори ништа и не прича ништа. Уздише само и мисли на осуду. Ми Србови јок! Тешко је и нами, али се отимамо и бранимо шалом и егленом...

- Доста, Коста! - рекох ја и изиђосмо на ходник, на коме се осјећаше живље кретање, дозивање и жамор, него обично.

Завирих у собу број 26. Насред собе већ бијаше стављен дугачак сто, са кога 'апсеници заједнички једу. Застрт је чаршавом. На столу су двије празне канте за воду и једна крпа у облику јањеће коже; без сумње corpus delicti: двије качице и јањећа кожица! Пред столом је подугачка клупа, на којој већ скрушено сједи оптуженик Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, пристар човјечуљак, блијед и испијен, шиљаста носа и свијетлих очију. Гледа плашљиво и стидљиво преда се. Само каткад, кријући, подигне лукаве жмиркаве очи и погледа по соби, чешући се иза ува. Види се на њему да се "догони" и припрема како ће се понашати кад га једног дана позову пред прави суд. Иза оптуженика Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића, стоји под пушком, под правом пушком и бајонетом, један 'апсеник у капи, прописно и званично. Пушку је дигао један Кнежопољац из војничке стражарнице с доњег боја, кад је разводник страже у рану зору, послије инспекције, тврдо заспао. Оштро и укочено стојао је "солдат", не мичући се и не гледајући ни на једну страну. Његово прописно и укочено држање највише је опомињало 'апсенике на прави суд, а пушка и бајонета наглашавале су видну везу између "узвишене" правде и грубе силе.

Иза дугачког је стола, према оптуженичкој клупи, пет столица: једна ће бити за предсједника суданије, двије за суце и двије за присједнике, људе из народа. До њихових је столица мала клупица за сточићем за перовођу, а до те је клупице сто и столица за бранитеља; десно према бранитељу уређено је мјесто за "државног".

Пуна је соба 'апсеника. На све стране у гомилицама води се и диже се жив разговор и препирање. Падају шале и досјетке.

- Крабри се, Ћико, и брани се паметнијем бешједама! Плач и јаук не помаже ништа на суду. Клин се клином избија, а бешједа бешједом...

- Не признаји ништа, него се одупри на све четири ноге па одбијај..., не дај на се!

- Рђаво му је некако састављена шједница и суданија, да је бог убије! Много ће му дрмнути.

- Тешко оном коме суди савјетник Игњатија Вребац, то толико само могу да кажем.

- Ако му што не угарјети Омеша Мустић, ја не знам ко ће други...

Неко повика:

- Ето и'!

У соби настаде гробна тишина, а оптужени несвјесно задрхта и проблијеђе као крпа у образима. Сиромах!

Почеше се каобајаги из разних канцеларија скупљати и достојанствено улазити у судницу као прави суци. Први уђе савјетник Игњатија Вребац, озбиљан, намргођен, мало погнут, гледа преда се и носи голем дењак списа. Сви скочише на ноге.

Иза предсједника суданије уде брзим кораком и сједе на своје мјесто бранитељ, младо момче Кнежопољче жива погледа. Под пазухом носи читав нарамак књига и списа. Забринут је много. Шути и нешто пише преврћући непрестано силне хартије пред собом. Само каткад баци на оптуженика поглед, пун забринутости и сажаљења.

Иза бранитеља уђоше људи из народа, присједници Омеша Мустић и Кнежопољац Лука Прамасунац с перовођом. Сва тројица се као плашљиво спустише на своја мјеста. Само око дебелих усана Омеше Мустића заиграва упола пригушен осмјејак. За њима ступише у судницу оба суца вотанта, и, раскошно се размећући својом "уредовном" слободом, окретношћу и спретношћу, сједоше надесно од предсједника. Показују се безбрижни и равнодушни према свему: оптуженика и не погледаше! Већ се сад на њима види да неће много питати, нити ће се одвише уплетати у расправу.

- Могли би већ и почети суданију, ама ето нема још "државног"! - рече суво, озбиљно и са мало прикривеном зловољом предсједник расправе, судски савјетник Вребац.

Напошљетку заглави врата и "државни", окошта и плећата људина, средњих година и крупних гра'орастих очију. "Државни" је двадесет и девет пута досад био под истрагом, а "све на правди бога и за четири вола"! И сваки се је пут "отео", па и сад тврдо вјерује у своју стару срећу. И он је Кнежопољац, и име му је Глигорије Злојутро.

- 'Бројутро! - сапну неко покрупно из једног ћошка, кад се "државни" појави на вратима.

- Неком је и злојутро! - дочека други, и силан се смијех и граја диже у судници.

- Мир! - оштро и званично викну предсједник суданије, и, кад се граја смири, рече још званичније: За расправе, ово што сад чините, нећу ни по које благо трпити. То поштованој публици унапријед кажем да се зна на царској шједници и суданији владати по реду и закону. Са царскијем законом у руци, који је пун и препун љутије' и бијесније' палиграпа, надам се и Збиља увјерен сам да ћу овђе моћи поставити мир и ред... С обзиром, дапаче и с погледом на палиграп 112, 113. и 114. - а ове палиграпе подупире палиграп 218. тоћка о, тоћка б, и тоћка ц кажњеног закона - избацићу ван свако оно лице и дапаче сваку ону особу која буде сметала царску расправу...

- Ћаћа ли га његов кнежопољски, како кити и везе! - чу се опет пригушен смијех и шаптање.

- На моју душу, ко прави судац! Виђе ли само колико оније' палиграпа има?

- Ама остави ти палиграпе! Мени је чудно само како он зна онако вјешто на швапски заносити... Само не знам шта му је оно пулици...

- То је ко свијет..., народ што слуша расправу и суданију.

- Молим господина "државног" да шједе на своје мјесто - рече предсједник, па и сам сједе.

"Државни", сједајући љутито и осорно баци преда се на сто једну књигу - на сву прилику "кажњени законик" - и погледа оптуженика погледом пуним неизмјерне мржње, злобе и пакости.

Тај разбојнички поглед збуни оптуженика, и он упола скоро озбиљно викну:

- Што ме тако страшно гледаш, ако бога јединог знаш! Ако ме тако буде гледо онај прави, од мене нема ништа..., ја сам већ сад печен и варен.

Судски подворник метну на дугачки сто пред предсједника суданије крст, начињен од дрвета, и двије шипке у облику свијећа. Покрај њих спусти и књигу, ћитаб, на којој ће се муслимани заклињати.

У судници завлада дубок, свечан мир, пун уздрхталог очекивања, и предсједник, бацивши званично поглед на све стране, огласи отегнутим гласом:

- Суданија почиње!

Иза предсједникових сувих ријечи: суданија почиње, у којима је треперила немила и ледена званичност, оптуженик се још јаче узнемири, скочи несвјесно с клупе, приђе ближе столу и заусти да нешто рекне, али му ријеч застаде у грлу.

Предсједник суданије, окорјели судски савјетник Игњатија Вребац, сав блажен и пун задовољства с успјехом свога званичног држања и понашања, промијени глас и меко, благо, очински рече оптуженику:

- Ћико синко, видим да си се млого нешто устрашио иако ово није прави суд и права царска суданија. Кад је тако сад вође, како ли ћеш се истом јадно и кукавно бранити кад те онамо позову! Видим, синко, да у теби нема много крабре кнежопољске крви, и то ми је жао у једну руку, а у другу ми је руку драго што ти замишљаш да је ово прави суд - то ја и 'оћу!... Ако ко мисли да се ми 'вође играмо суданије ко каква дјеца, нека то одма' извади из главе. Ми се 'вође припремамо и догонимо како ћемо се бранити кад изиђемо пред прави суд. Ћико синко и друга на правди бога заробљена браћо моја, тако је данас вријеме! Брез науке, брез разније' маривета, прискочица и, да речемо, доскочица не мереш данас никуд макнути. Ми смо то у Кнежопољу одавно виђели, па се у нас по селима држе шједнице и суданије, и овоме каурском суду најтеже је осудити Кнежопољца. Сад послушај, синко Ћико: ово на десној страни, то ти је највећи и најцрњи душманин, - то је "државни"! Он 'вата све зле бешједе твоје, и радује се несрећи твојој. Оно тамо, на лијевој страни, то ти је бранитељ, он ти је пријатељ, и крви би ти своје уточио док шједи на оном мјесту. Он 'вата све твоје добре бешједе. А ја сам, ко на премјер, прешједник, ја 'ватам и добре и рђаве бешједе. Ови на десној страни од мене, то су царски суци, људи од палиграпа и науке, а ови божјаци, на лијевој страни, то су: 'Ајд, Алија, нек' је висе војске!

- Молим, молим! - викнуше оба присједника.

- То је увреда! Зар је то равноправност! - узвикује као бајаги разљућено први присједник, Омеша Мустић.

- Нека, Омеша! Не мути, не циганчи!

- Молим, ја сам муслиманац, ја нисам Циганин. Отац ми је био Циганин.

- Нека, бога ти, Омеша, не пометај! - рече предсједник суданије благо, па настави: - Ћико синко, кад уђеш у суд, немој се ништа бојати, и оно су људи. Они се тобоже праве да су само суци, и ништа више, а то је, синко, једна голема лаж. Чојек остаје увијек чојек, то добро упанти!...

- Ама, што се они онако на шједници праве ко свеци? Све ти је то мирно и побожно ко у цркви? Зашто то?

- То ти је, синко Ћико, зато, ако почем нијеси знао, да ти лакше дрмну што више мјесеци или година тешке тамнице, куће необичне, а да ти у оној побожности и светитељству и не ошјетиш да то долази од људи већ од бога и правде божје!... Кад сам био неке године на раду у Олденбургу, рече ми један Прајс: "Претварању људском мјере нема! Све ти је, вели, на свијету лаж, петљање и претварање". То, каже пише у књизи једног њи'овог великог и кабастог учевњака. Малоприје сам ти реко да ти је онај, на лијевој страни, бранитељ, и да би ти крви уточио док' шједи на оном мјесту ђе је сад. А кад би' га ја, почем, пребацио на десну страну, теби би памет стала шта би од тога чојека било, како би почео љуто гонити и оптуживати! Зар то није претварање?... Него, синко Ћико, кад допанеш несреће на правди бога, а сви смо ми вође на правди бога...

- Јесмо, вала, сви! - гракнуше свиколици у један глас.

- Ја би' га у злато оков'о који би ми вође реко да је крив.

- Не моремо, брате Игњатија, казати да смо криви кад нијесмо!

- Знам, браћо, знам. И не треба да кажете. Не треба да гријешите душе, а не би требало ни тијело заборавити, јер је душа у тијелу, а не тијело у дуси. Него" синко Ћико, кад допа'неш несреће и изиђеш пред суд, брани се добро и уздај се у своју памет ако је имаш. Не признај никад, све зле бешједе побијај добрим бешједама. Највише пази што свједоци говоре. Ако рђаво што говоре, вичи само: "Молим бога и славног суда, то није истина, то је само једна биједа и мусаведа!" Кад највећу лаж говориш, претвори се и угоди тако да ти бешједе истинито од срца теку, да ти из очију, из чела, из грла и из свију твојије' ријечи бије истина и само, што 'но веле, истина!... А сад још само неколико бесједа да вам кажем, па ћемо почети суданију: да би нам суданија била права царска суданија и расправа - окрену се предсједник према "државном" - ти. Злојутро, бркљачи и добро заноси на швапски! Убацуј што више мореш њи'овије ријечи у свој говор, ко на прилику: дапаче, с погледом, с обзиром, акопрем, даклен, дотично. Нек' ти Ћико буде и мушко и женско кад говориш. Мијешај једно с другим. Ако ти мало еглен буде и неразумљив, то није ништа - то је дапаче истом онда добро! Љуто оптужуј и насрћи на оптуженика, удри га са свију страна и заспи га у палиграпе, да се испод њи' не види!... А ти, дијете, - окрену се бранитељу - убацуј и ти по коју њи'ову бешједу, али мало мање од "државног", и брани оптуженика ко брата што би бранио!... И ја ћу свакако заносити: како и колико, то ја већ знам. Ти се, Ћико, брани просто, онако сељачки, али добро пази на бешједе... А ви, царски суци и пришједници, упитајте и ви покоју ријеч. Јавите се да сте живи и немојте дријемати. Али, додуше, да нам шједница љепше изгледа, морате мало и задријемати, па ћу вас ја опоменути кад то затреба...

Наједном ненадно промијени предсједник суданије глас и држање, и свечано, погледавши на све стране, крупно викну:

- У име бога великога, цара честитога, царског закона и силније царскије палиграпа, суданија почиње!

Онда одмјерено с једном светитељском мирноћом привуче преда се голем дењак списа, обори благо земљи очи, и, заносећи мало у говору, тихано и убрзано промрмља, више као за се:

- Данас хоће се водити главна царска расправа и суданија упорабом палиграпа 264, тоћка а и б кажњенога законика проти Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић... Но, како се зовете?

- Молим бога и славног суда, и данашњу главну царску расправу, ја се зовем Ћиро Трубајић - одговори оптуженик мало узнемиреним гласом.

Предсједник, немарно претурајући списе и, каобајаги тражећи нешто, рече и не гледајући оптуженика:

- Но, што то јест? Ви се, дакле и акопрем, не зовете Ћико, право Ћиро Трубајић звани Кул-јић. Да ми нећемо повалити и осудити праведног човјека?... Но, како вам јест име?

- Молим бога и данашњу царску расправу, мени је само име Ћирило Трубајић.

- Но, господин државни: или ви тужите Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, или тужите Ћирило Трубајић? Кажите туде нама своје разлоге!...

- Славно судишће! - викну громовито "државни" скачући жустро са столице, и пошто по свој судници заоколи својим страховитим и крвничким погледом, злобно га заустави на оптуженику, па викну још јаче и силније: - Славно судиште и велеућени господине предшједниће, пред вама туде јест једна положара, један преварант, један вуцибатина и вердектер, те напокон један уписни и опасни тат, или, по босански, хајдук. То јест једна овде данас опасна особа по 'дотићно власнићтво, и он јест ућерал у страх и трепет по свој оној околици. Он имал два име и два презиме, јер то њему добро, млого добро јест... да се од царскије' оружника лакше крије и претвара: како му кад буде затребало. Да речемо ово: неком јест украдено јање и дотићник каже да га је украл Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић. Дођу њему царски оружници, а он вели: "Е, баш је лопов тај несрећни Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић. Ја сам, знате, господо ђендари - тако се по босански вели царским оружницима - ја сам, знате, Ћирило Трубајић". - Догоди се опет да свијет рекне да је нешто Ћирило Трубајић ућинил сал амао-о! - рече "државни" и турну руку у џеп да покаже како се краде и сакрива - а он вели: "Е, баш је лопов тај проклети Ћирило Трубајић! Шта је то опет укро? Ја сам, знате, Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић." И тако, никад краја!... Зато и с погледом на то прилажем славном овом судишћу да се овај опасни тат и преварант с обзиром на то што хоће у блудњу завести славни суд, казни по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона! - заврши "државни" и љутито тресну једном књигом о сто.

- Нема вајде, браћо, гадно и Злојутро гони и насрће! - чу се један из гомиле са дна суднице.

- Ћаћа ли и' њи'ов кнежопољски, како ли ти је сваки оштар на језику..., ко и сабља! - рече неко, и граја се диже.

- Мир! - викну предсједник и окрену се према оптуженику и бранитељу: - Но, шта будете рекли на ове бешједе господина државног?

Бранитељ устаде, одбаци некакву 'артијицу на страну, накашља се и поче мирним и одмјереним гласом:

- Славна суданијо! Високославни и дапаче велеучени господине прешједниче! Учени и праведни царски суци, и ви, добри и честити људи из народа! Срце ми се моје цијепало кад су вође пред нами малочас падале силне погрде и рујне бешједе на ову - пружи руку на оптуженика - на ову саму доброту од човјека, на ову племениту и честиту душу, коју је зао удес и некаква црна пометња бацила на оптуженичку клупу. С позивом и упорабом 217. палиграпа кажњеног законика, ја одбијам, најљуће одбијам све те погрдне бешједе! - викну јаче бранитељ уздрхталим гласом, сијевајући љутито очима на "државног", који се злобно и заједљиво осмјехивао. Одбијам све то - још једном кажем! - и молим славни суд да, с обзиром на палиграп 318, точка е, ријеши да се данашња главна расправа и суданија одгоди и да се још једном, путем уреда и дотичније' власти, извиди и дапаче утврди да ли је ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, или је ово честити муж Ћирило Трубајић. С погледом на све речено, ја предајем славној данашњој суданији свој приједлог и молим да се вијећа.

- Суданији су данас предана два приједлога: један од стране господина државног да се оптуженик, с обзиром на палиграп 315, ставка друга кажњеног законика, што хоће завести суд у блудњу, казни, а други од стране славне одбране да се данашња царска шједница и главна расправа одгоди и да се још једном, путем уреда и дотичније' власти, извиди и дапаче утврди да ли јест ово на оптуженичкој клупи познати и опасни тат - по босенски, хајдук - Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, или јест ово племенити и честити муж Ћирило Трубајић. То су, господо, ваши пријелози, пак ће суд одступити и вијећати - заврши предсједник суданије с језивом, званичном мирноћом, и устаде, а за њим се шутећи дигоше остали суци с перовођом, приђоше једном сточићу уврх суднице, крај прозора, и почеше вијећати.

Кад се искупише око сточића, хладно и достојанствено проговори предсједник суданије:

- Молим господина перовођу да вође нами, на темељу 321. палиграпа, прочита из протокура дотичне пријелоге односно господина државног и односно славне одбране, а господу суце и пришједнике молим да добро поћуте и онда с погледом на то па вијећају...

Перовођа, сав радостан што и он већ једном почиње да "суди", стаде вешто из записника тобоже читати и набрајати збрда-здола без главе и репа, сасвим нејасно и неразумљиво.

- О Крстане, побогу брате, то си ти нешто кабасто задро! По коме ли је то палиграпу? - дочека други присједник Лука Прамасунац.

- То ти је, брате Крстане, одвећ учено! - викну први присједник Омеша Мустић. - Постидићеш нам господина прешједника својом науком!

Међу слушаоцима који се бијаху збили, на заповијед господина предсједника, у дну суднице, осу се силан смијех.

Савјетник Вребац силно се узруја, али се свлада па више као за се зловољно промрмља:

- Да! Наша високоиста влада зида жандар'ске касарне, а суд оставља да се пати и девера с овом једном уџерицом и за суђење и за вијећање!

- Тако је! - потврђује први судац.

- Нами би вође требале двије собе: једна за суђење а једна за вијећање! - дочека други судац, па се окрену другом присједнику: - Шта ти велиш, Лука?

- Бога ми, господини моји, ја не велим ништа! Лахко је вами тако еглендисати: ви сте владини, а влада ваша! Таке крупне бешједе, ако 'оћете, мени ко једном, рећемо каз'ти, тешаку и не приличи говорити о великој и високој влади...

- Твоје су, Прамасунче, бешједе на свом мјесту! - рече предсједник суданије, с пуно искреног одобравања и озбиљности, и окрену се према слушаоцима, па настави врло благо: - Браћо, у име нужде - јер немамо двију соба - а не у име закона, молим вас да будете мирни. Окрените се сви тамо према шјеверу да нас не видите и зачепите уши да нас не чујете кад будемо вијећали... Господина државног, господина бранитеља и оптуженика умољавам с погледом на све околности и прилике да под сваку цијену изиђу напоље, које ће им ова славна суданија бити заквална, и које не би ваљало да они што чују, па да послије побијају...

- А могли би' нам, господо, - прекиде предсједника Омеша Мустић - и једну велику љубав учинити, на које вас ниједан царски палиграп не сили... Могли би', то јест уједно, и припазити да не би оклен изненада бануо керкермајстор или кључар Николица...

- Добар је наш Николица! - гракнуше сви 'апсеници у један глас, готови да се туку с Омешом. - Николице се не треба бојати. Нека они припазе на оног крепалог Јову!

- Добри су они сви - вели болно Омеша Мустић -, али мени силни постови, дункели и тврди кревети срце моје отргоше!

Кад "државни", бранитељ и оптуженик изиђоше напоље, а 'апсеници се окренуше према сјеверу и зачепише уши, погледа предсједник натмурено у перовођу и рече оштро:

- Ти, дијете, ниси ни за што! Мислио сам приложити на високоисту владу да ти се од првог свибња повиси ајлук, а сад видим да сам криво мислио. Човјек се учи док је жив, веле блентави Бошњаци, а ова им бешједа и није блентава...

- Па то и није њи'ова бешиеда! - дочека први судац. - То је наша... устријска бешједа!

- Јест, јест, тако је! - потврђује други судац. - То је наша... устријска бешједа, па су је они сами побошњачили.

- Примили, па је криомице побошњачили, а то је у неку руку кажњиво - рече предсједник и додаде тише: - Ово не би требало пред господином државним говорити!

Присједници се скупили и скрушили као убоге сиротице, па шуте.

- Да се вијећа! - прекиде шутање предсједник суданије, и опет оштро и натмурено погледа у перовођу, па онда поче мирно и одмјерено разлагати: - Суданији су предана - пиши ово, сметењаче божји! - окрену се перовођи - и пази добро, јер би могла Врковна суданија поискати шједничке протокуре и ине списе дотичне и дапаче назочне расправе. - Суданији су предана два пријелога, један од стране господина државног да се оптужени по палиграпу 315, ставка друга кажњеног закона, казни с обзиром на то што хоће завести у блудњу суд, а други од стране славне одбране да се одгоди данашња расправа и да се путем уреда извиди и дапаче утврди да ли се оптуженик зове Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, или Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...

- Ја би' њему - вели љутито први судац - објесио о врат и палиграп 315, ставка друга, с обзиром на то, нек' добро упамти марва босанска кад је шћела у блудњу завести ову славну царску суданију.

- Тако је! То су и моје бешједе! - одобрава још љуће други судац.

- Шта ви велите, господо пришједници? - пита предсједник суданије.

- Ми велимо, господине прешједниче, оно што и ти велиш! - дочека први присједник Омеша Мустић.

- Па ја не велим ништа.

- Е па не велимо ни ми ништа! - добаци други присједник Лука Прамасунац и слеже раменима.

Пресједник се нешто замисли и, послије малог размишљања и шапутања, рече првом суцу:

- Виђајдете, господин тајник, шта пише палиграп 315, ставка друга?

Први судац узе "кажњени законик" и поче читати:

- Палиграп 315, ставка друга, кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише: "Свако оно лице или дапаче особа која хоће у блудност завести суд, односно дотичне власти јест крива злочина, и кажњава се од једне до пет година тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрн'ест дана пост и тврди кревет".

- А сад нам изволите прочитати палиграп 391, тоћка ц. - рече предсједник и намигну нешто првом суцу.

- Палиграп 391, тоћка ц кажњеног законика од 17. коловоза киљаду осам стотина седамдесет и девете године пише:

"Сваком оптуженом лицу или дапаче особи јест дозвољено и извољено све који би се могли бранити и отимати кад на њи' дигне тешку тужбу господин државни".

- Господо суци и пришједници! - рече свечаним гласом предсједник суданије. - Чули сте два палиграпа: палиграп 315, ставка друга, и палиграп 391, тоћка ц царског кажњеног законика од 17. коловоза 1879. године, па сад вијећајте и судите право и по души, које сте се заклели богу и честитом цару!

Настаде дубок тајац и тишина коју ненадно прекиде Омеша Мустић!

- Ја сам за овај други праведни и добри палиграп, и код тога палиграпа умирем! Пиши одма', перовођо! - заврши чврсто и одрешито први присједник.

- А ви, господо? - пита предсједник.

- Па баш и ја млим - прихвати ријеч други судац - да се држимо овог другог палиграпа. Праведно је и дапаче је на темељу закона да се оптуженик смије свакако и свачим бранити...

- И ја сам за то - вели први судац. - Само додајем испред себе славној овој суданији да се оптуженику ово његово шаврдање упише у осуди у тешку околност.

- Ја се слажем са бешједама господина другог суца и првог присједника Омеша Мустића, а одбијам тешку околност господина првог суца, јер ће ионако бити доста тешкије' околности - вели други присједник.

- И ја сам зато да се одбије тешка околност - рече предсједник, па настави: -С погледом на све речено у свези са § 391, тоћка ц, одбија се приједлог господина државног... Сад ће се али вијећати о приједогу односно славне одбране да се данашња главна расправа и суданија одгоди, те да се понова путем уреда и дотичније' власти извиди и дапаче утврди да ли се оптужени зове Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, или јест ово Ћирило Трубајић, које молим да се вијећа...

Узе ријеч други присједник:

- Зазор ми је међу оваквом учевном господом и шједити, а камоли говорити, али опет морам бешједити. Има једна старинска бошњачка ријеч која вели: боље је деведесет и девет криваца пустити, него једног праведника осудити. По тој бешједи, пошто не знамо посигурно да ли је ово злочести Ћико, право Ћиро Трубајић звани Кул-јић, или честити домаћин Ћирило Трубајић, то молим славну данашњу шједницу да се оптуженик пусти из истражног затвора док се пропитају царске власти, јер се и власти могу преварити...

- Власти се не могу преварити! - викнуше сви осим Омеша Мустића.

- Власти су власти! Зар се тако о властима говори? - плану предсједник суданије као рис.

- Молим, молим! - брани се други присједник. - То је мој приједлог које молим да се вијећа, а опет вам кажем да се и царске власти могу помести и збунити...

- То је злоба! То није истина! - прекиде га први судац.

- То је дапаче грчкоисточна палитика, а ово је суд! Не дам о томе говорити...

- Доказе и разлоге 'оћемо - виче други судац.

- Доказе и разлоге на сриједу! - додаде још љуће предсједник.

Под пљуском ријечи и љутих насртаја, немоћан да брани своје правично мишљење, други присједник се збуни и ушути. Само што рече:

- Нек' буде тако како ви 'оћете.

- Шта ћемо и како ћемо? - пита предсједник.

- Приједлог односно обране нек' се одбије - вичу оба суца.

- Ама по ком палиграпу? Сви ушутише и замислише се.

- Мора се рећи с обзиром на то што се одбија - вели предсједник суданије у великој недоумици.

- Па ми смо суци, ми моремо како 'оћемо!

- Знам, знам, али се мора рећи с обзиром на који палиграп одбија!

- Па ми смо увјерени да је ово Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куи-јић - вели први судац. - То је доста!

- То није доста! - рече зловољно предсједник и опет се замисли.

Наједном се осу предсједниково суво и изморено лице благим и свијетлим осмијехом, пуним топле и неизмјерне радости. Меко, врло меко упита перовођу:

- Ђе су кажњене вјерице?

- Ево и' - одговори перовођа и додаде му списе. - Туј су међу списима.

- Добро је! - рече предсједник и сав задовољан и радостан, поче читати: - Кажњена вјерица Окружног суда у Бањој Луци: "Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, није код овог суда кажњен". Кажњена вјерица Котарског суда у Бањој Луци: "Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, кажњен је код овог суда с обзиром на палиграпе 425, 456, 463, 47. и 483. на 10 односно 6, односно 7, односно 30 и односно 15 дана затвора, све за мале крађе, провале и дапаче преваре". Кажњена вјерица Палитичног суда у Бањој Луци: "Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, родом и стојбином из Дугог Села, отац седмеро дјеце, неписмен, више пута палитично кажњен, познат је овој области ко један преварант и тат - по босанцки хајдук. Иметка нема. Палитично владање сумљиво". Кажњена вјерица Царске жандармерије у Дугом Селу: "Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, грчкоисточног вјерозакона, који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумљиво. С обзиром на оружничке извиде иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области"... С погледом на све ове млогоцијењене кажњене вјерице и доставе, са особитим обзиром али на дубоке кажњену вјерицу Царске жандармерије у Дугом Селу од 21. травња, мора се одбити...

- И дапаче одбија се! - дочекаше оба суца.

-... и дапаче одбија се приједлог односно славне одбране! - заврши предсједник одсјечним гласом и са ријетким задовољством, па онда полагано устаде.

За часак се сви, шутећи, повратише и посједаше на своја мјеста, у највећој тишини и свечаном расположењу. Господин "државни" бранитељ и оптуженик уђоше и сједоше на клупе, пуни радозналости, очекујући с нестрпљењем закључак суда.

Лагано и одмјерено, с великом душевном мирноћом и сигурношћу, поче предсједник разлагати:

- Данашњој царској суданији предана су два пријелога које она примити и вијећати благообнашла јест. Са свију страна и са свију тоћака, с погледом на све прилике и околности гледала јест ова царска славна суданија што море бити и шта али не море бити. Решетала је и претресала јест све на сва сита и решета, вијећала је и ово јест извијећала: пријелог господина државног да се оптуженик с погледом на палиграп 315, ставка друга, казни, одбила је славна суданија с обзиром на палиграп 391, тоћка ц јер је али оптуженику извољено и дозвољено све које би се мого бранити и отимати. Гледе, пако, пријелога односно славне одбране да се данашња главна шједница одгоди с погледом на особу оптуженика, исти пријелог ова славна суданија на темељу млогоцијењеније кажњеније вјерица Окружног суда, Котарског суда и Палитичког суда у Бањој Луци, с особитим пак обзиром на дубоку кажњену вјерицу Царске жандармерије у Дугом Селу од 21. травња, одбити благообнашла јест - заврши своје разлагање предсједник суданије и погледавши у господина "државног", бранитеља и оптуженика који шутаху, настави више као за се: - Продужује се главна расправа проти Ћико право Ћиро Трубајић звани Куљић.

Претресајући списе, предсједник суданије и не погледавши оптуженика, упита га:

- Но, како се сад будете звао?

Оптуженик хтједе нешто рећи, али се наједном трже, па ушути и криомице погледа у бранитеља. Господин "државни" непрекидно га оштро посматра очима пуним злобе и неизмјерне злурадости. Предсједник, гледајући благо у оптуженика, очекује с леденом светачком равнодушношћу одговор на своје питање. У судници као да дрхти и трепти мукла тишина, пуна уздрхталог очекивања. Наједном скочи бранитељ:

- Молим бога и славног суда да се 'вође нами, на темељу палиграпа 372, прочита кажњена вјерица Царске жандармерије у - Дугом Селу од 21. травња, пошто али та пријава грдно терети оптуженика. То је мој пријелог...

Предсједник, увијек и свакад присебан и достојанствен, рече свечано перовођи:

- По сили своје чести и по снази своје прешједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, заповиједам да се дотични спис прочита!

Перовођа прочита:

- Кажњена вјерица Царске жандармерије у Дугом Селу од 21. травња: "Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, који се али често издаје да јест Ћирило Трубајић, јест код пућанства на злу гласу стојећа особа. Иметка нема. Палитично владање врло сумљиво. С обзиром на оружничке извиде иста особа гоји палитичне свезе са злогласним Давидом Штрбцом, које се и овом приликом повјерљиво доставља тој славној области".

- О-хо! - викну господин "државни" и скочи као опарен са столице. - Славно судишће! Упорабом палиграпа 111...

- На моју душу вјешала! - чу се престрављен узвик.

- Е, јадни Ћико, јадна ти мајка твоја!

- Славно судишће! - наставља брзоплето и задихано господин "државни". - Упорабом палиграпа 111, тоћка а, тоћка б, тоћка ц, тоћка е, прилажем на славна царска суданија да се, осим палиграпа крађе, Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић суди и осуди ко један, на премјер, бунтовник и рушитељ Устрије, пошто али добрано ту нами познато јест ко јест и што јест Давид Штрбац и пошто ова високоиста особа али јест опасна по монаркију и Устрију, које молим да се осуди на вјешала...

Док је господин "државни" говорио, предсједник се непрестано мрштио. Било му је криво, то се видјело на његовом сувом и измученом лицу што господин "државни" својим испадима и неупутним предлогом хоће да помете ток суданије и да у његов посао унесе збрку и пометњу. Зато, кад господин "државни" заврши свој једва разумијиви говор, рече оштро и одлучно:

- По сили своје чести и по снази своје предшједничке и дапаче уредовне власти, с позивом на палиграп 331, ставка трећа, упућујем господина државног на редовити пут кажњене правде!

"Државни" се збуни и једва промуца:

- На темељу закона благообнашо јесам... - Не на темељу закона него на темељу моје прешјединичке и дапаче уредовне власти! - прекиде га љутито предсједник знајући унапријед шта ће господин "државни" рећи. "Државни" се збуни и једва промуца:

- Не на темељу закона него на темељу прешједничке и дапаче уредовне власти високоучевнога господина судског савјетника Игњатија Врепца благообнашо јесам пријелог свој вратити са лица мјеста данашње шједнице и високоисти упутити на редовити пут кажњене правде. Надаље пако будем овде објавил - страшно и силно викну "државни" - и славном суду и оптуженику да се будем, за славу и процват Стародревне монаркије, чврсто држати за палиграп 111, тоћка а, тоћка б, тоћка ц, тоћка е, које молим да се ово упише у записник дотичне шједнице...

Предсједник је господина "државног" оштро посматрао једва подносећи његов тешки и неумјесни говор. Кад је изговорио, он га још једном заједљивим погледом измјери од главе до пете, па онда погледа благо у бранитеља који се нагло диже са своје клупице и поче говорити гласом пуним меке, живе и дрхтаве топлине:

- Славна суданијо! Акопрем господин државни враћа свој пријелог са лица мјеста данашње шједнице, молим бога и славног суда да се његов високоисти и дапаче опасни пријелог не уписује у записник дотичне расправе и да се уопће одлучи од данашњег суђења и вијећања. Славна суданијо! Морам се силно пожалити, морам плакати и цвилити пред богом и овим славним судом кад видим и чујем овакве злобне и пакосне пријелоге односно високоисте оптужбе...

- Молим, молим! - прекида га набусито предсједник. - Није извољено, и дапаче вам забрањујем так'е крупне бешједе пред судом говорити и вријеђати славну оптужбу!

Бранитељ се малко збуни, па још живије настави:

- Молим бога, славног суда и високоучевног и дубокоправедног господина прешједника, ја нијесам никога вријеђо нити ћу кога вријеђати! Само сам жељан и дапаче вољан да на лицу мјеста данашње расправе јаким бешједама одбијем биједу и једну мусаведу господина државног које јест благообнашо теретити мог брањеника. Ја браним, и у бога се драгог уздам да ћу одбранити, једног честитог и поштеног човјека коме у свој Босни и 'Ерцеговини равна нема...

- У крађи и лоповлуку! - добаци неко са дна суднице и силан се смијех и граја диже.

- Но, то добро јест! - викну господин "државни" и окрену се према слушаоцима.

- Мир! - силно се продера предсједник и обрну се љутито према државном: - Жалосно, доиста жалосно, господин државни!

- Жалосно је, господин прешједниче, - чу се Омеша Мустић - што у овим качицама нема сира, а... Опет се диже граја и смијех.

- Славна суданијо! - настави бранитељ кад се граја стиша.

- Ја сам кастиле и намјериле тражио да се нами вође проучи на лицу мјеста кажњена вјерица Царске жандармерије од 21. травња, које сам чуо да је опасна за мог брањеника. То је, што тамо пише, само једна биједа и мусаведа! Ћирило Трубајић и Давид Штрбац! Ћирило Трубајић, мек, питом, пун ко шипак вјерности за Устрију и монаркију! Давид Штрбац, злобан, пакостан, подругљив, заједљив човјек који не признаје ни бога ни цара, ни патрике ни владике, ни калуђера ни попа, ни газде, ни аге... чојек, славна суданијо, који би, каже, истом онда мого мирно умријети кад би се напио агинске и жандармске крви! Славна суданијо, ја сам бранитељ, али - викну јачим гласом и уприје прстом у оптуженика - ово је већи бранитељ! Ово је бранитељ Устрије и монаркије, ово је крабри војак царски, и ево, вође на лицу мјеста славног суда, предајем кажњену вјерицу и цајгнис кримилистерије из Беча - заврши бранитељ, приђе предсједнику и предаде му поносно један комад 'артије.

Предсједник са великом званичношћу прими 'артију и прочита:

"Ћирило Трубајић, у цивилу назван Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић..."

- Ето што је блентави цивиљ! - прекиде предсједника оптуженик. - Цивиљ ништа и не ради него издијева људима имена... Предсједник га мрко погледа и настави:

- Исти Ћирило Трубајић јест вјерно служио честитог цара двије године...

- Молим бога и славног суда! - чу се неко са дна суднице. - Ћико је отпушћен из милитера јер је много ио. Мого је по десет комиса на дан појести. Мало није високо царство упропастио!

- Зато је он, молим бога и славног суда - наставља онај са дна суднице - прије нас свију отпушћен из солдачије. Вели му господин капетан: "Ти, Трубајићу, ти нам будеш царство упропастио!"

- Ти, безобразниче, да си одма' ушутао! - викну љутито предсједник. - Шта се нас буде тицало што твој господин капетан говори! Вође ми имамо пред нами високоисти цајгнис царске крисмилистерије из Беча у коме пише: Ћирило Трубајић палитиш унгеверлик! То на боснацки излази да јест оптуженик палитично добар чојек... Но, како се будете звао? - обрну се предсједник оптуженику.

- Молим бога и славног суда, ја се у милитеру зовем Ћирило Трубајић, а у цивиљу Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић.

- Но, ми јесмо цивиљ, па хоћемо тебе звати Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић. Како буде вашем оцу име?

- Станко, молим бога и славног.

- Жив није?

- Није, молим бога и славног.

- Одаклен јесте?

- Из Дугог Села, молим бога и славног суда.

- Кажите туде нами, Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, којег сте вјерозакона?

- Ја сам српске прекославне вјере, славни суде! - са неким поносом одговори оптуженик.

- Сербин, то не добро! - дочека први судац и намршти се.

- То не добро сербске, не добро! То заудара на барут! - додаде други судац.

- Да, да! - промрмија предсједник - ви јесте геркоисточне вјере..., ви јесте један геркоисточњак.

- Молим бога и славног суда, ја Срб..., српске вјере и закона! - викну оптуженик, мало изненађен, и диже три прста.

- Но, што се тиче ове славне суданије, ви морете бити и звати се како хоћете, високоистој али влади то не буде драго. Будите геркоисточњак, то добро вјера како и сербска. Керст таки! - рече предсједник суданије и диже три прста.

- Да, да, керст таки! - дочекаше оба суца и стадоше климати главом.

Оптуженик је био у великој недоумици.

- Но, оптуженик! - викну предсједник. - Учините по вољи нашој великој и високоистој влади, и кажите туде нами да сте један геркоисточњак. То буде за вас добро! - заврши предсједник значајно и погледа у бранитеља који нешто намигну оптуженику.

- Па кад 'оће тако славни суд, ето бићу геркоисточњак! - одговори оптуженик измијењајући погледе са бранитељем.

- Но, добро, - рече задовољно предсједник и продужи: - Будете писмени?

- Не знам писати, молим бога и славног суда. И отац ми није знао писати...

- Ожењени јесте?

- Ожењен сам, молим бога и славног суда.

- Децу имате, колико?

- Седмеро, молим бога и славног суда.

- Она ће му дјеца главе ваљати! - чу се опет узвик са дна суднице. - Браниће га по палиграпу 63.

- Јесте кажњени?

- Молим бога и славног суда, ви то боље знате. Има то у вашијем тевтерима.

- Но, ми све знамо, хоћемо да чујемо али туде од вас...

- Молим бога и данашњу високу царску расправу, ја сам асли забораван чојек... Ја се не шјећам да сам икад био кажњен.

- Перовођо! - викну предсједник. - Пишите тамо у протокур "навозито непоречен". - Но, видите, оптужениче, - настави предсједник и подиже једну 'артију испред себе - вас тужи државно објесништво у Бањој Луци да јесте 17. српња починили злочин по палиграпу 249, 351. и 254. тоћка ц, и данас јесте се састала главна царска расправа која хоће туде да вами суди. С обзиром на речено, питам вас: имате ли какву противост на кога суца или пришједника који јесу данас у шједници? То слободно јест вами рећи...

- Питам ја бога и овог славног суда - викну болно оптуженик и стаде живо сијевати очима на првог присједника Омешу Мустића. - Питам ја бога и овог славног суда: је ли нас Србове баш дотлен довело Косово несретно да нам и Цигани почињу судити?! Судише нам толике стотине година Турци, каури, па Швабе, па зар и Цигани... Вирауни? О грдне ли жалости наше! О црно Косово, ниђе те не било! - викну још болније и узбуђеније оптуженик.

- Молим славног суда! - скочи наједном Омеша Мустић - оптуженик нишани својим бешједама на ме, а ја нијесам Циганин. Отац ми је рахметли био Циганин, а ја сам један прави муслиманац... Да овди данас судим, ја зато имам уза се царску оправу и сигурацију... Нами је присједницима тешко и нами се неправо чини. Ако кога осуди суд, вели се: "Њега су присједници осудили". А ако кога славни суд пусти, онда кажу:

"А, шта знају и могу присједници! Суд је чојека пустио!..." То је, Ћико, жалостно, а остави ти црно Косово. А жалосно је још и то што у овим качицама нема сира, а ја од јуче нисам ништа окусио - заврши Омеша Мустић и сједе, а у судници се диже граја.

Кад се граја слеже, устаде господин државни:

- Славно судишће! Чудновато туде јесте и много чудновато јест, пошто се и ја али хоћу са оптуженика сложити да се Омеша Мустић одстрани са лица мјесто данашње главне расправе. Моји пако туде нису разлози црно Косово. Омеша Мустић ко један Циганин не зна што моје јест и што твоје јест, и он не буде добро и праведно суђити. У вези с горе реченим прилажем да се високоиста особа одстрани са лице мјесто. То је мој пријелог које молим да се вијећа.

Бранитељ, који је неколико сумњивих погледа измијенио са оптужеником док је господин "државни" говорио, устаде и рече:

- Славна суданијо! Мене је млого зачудио говор господина државног. Он вели да се слаже са оптужеником да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње шједнице. То оптуженик али није тражио. Оптуженик јест само онако у вјетар говорио о Косову и Циганима. И ја и оптуженик одајемо велику чест господину Омеша Мустићу, пошто он али има царску оправу и сигурацију да суди. Ми противости на господина првог пришједника немамо никакве и молимо бога и славног суда да исти остане у шједници. То је мој пријелог које молим да се вијећа.

- Суд ће се повући и вијећати о преданим пријелозима - рече мирно и хладно предсједник и диже се, а за њим се дигоше и остали чланови осим Омеше Мустића.

Послије подужег вијећања и препирања, у коме је други присједник Лука Прамасунац свесрдно бранио свог друга, отвори предсједник поново сједницу и крепким гласом, пуним званичне свечаности, објави закључак суда:

- С позивом на царску деклемацију од 28. коловоза 1878. године у свези са големом лесперином краброг и високославног чесарокраљског генерала неумрлог Јозипа Пилиповића од 31. коловоза исте године, те надаије с обзиром на велику бешједу милистра Андрашије на берлинској шједници од 28. српња те исте године - одбија се пријелог односно славне оптужбе да се први пришједник Омеша Мустић одстрани са лица мјеста данашње главне царске расправе, пошто јест али у свима горе реценим деклемацијама, лесперинама и артикулама осигурана свака чест слобода и иметак старовника Босне и 'Ерцеговине брез разлике вјере. Први пришједник Омеша Мустић јест старовник, јест Босанац, јест муслиманац. С погледом на то и на темељу свију горе реченије деклемација, лесперина и артикула оставља се високоисти Омеша Мустић, родом и стојбином из Тешанке код Тешња, вјерозакона муслиманског, у својој чести и чествовању да и даље суди и осуђује, а господину државном даје се од стране овог суда укор и пријекор што не познаје и дапаче не признаје царскије' закона и наредаба! - заврши предсједник са једном бизмаркском одлучношћу и безобзирношћу.

На миг предсједника перовођа поче читати оптужницу:

"Државно објесништво у Бањој Луци тужи Ћику, право Ћиру Трубајића, званог Куиљића, 40 година старог, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењеног, оца седмеро дјеце, неписменог, навозито непорецног, с погледом на то што јест исти дана 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму јање из тора и двије качице сира из мијекара, чиме јест али дотично лице поћинило злоћинство од крађе с обзиром на §§ 249, 251. и 254. ц.

У погледу тога и с позивом на то државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се одржава главна царска расправа пред Окружним судом у Бањој Луци; да се на високоисту расправу позову: 1. окривљени Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић из истражног затвора у Црној кући; 2. свједоци: Дане Кнежевић и Јосип Прокаска, царски оружници, Мујага Аџић, трговац из Горњег Шехера, те приватни учесник Лука Ћулум из Дугог Села; и 3. да се на високоистој расправи прочитају и проштудијерају сва доказала као на прилику: оружничка пријава, број 18, записници истраге и извида, број 6, 11, 14, 15, 19, доктурска свједоџба с обзиром на оци Мујаге Аџића, трговца из Горњег Сехера и горе по закону реченог свједока, број 33, те напокон кажњене вјерице, број 16, 17, 18, 19.

Образложење

У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест селаку Луки Ћулуму из Дугог Села без знања и приволе истог Луке, а туђе користи ради, једно јање, по босански терзе, из тора и двије качице сира из мљекара. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум као један човјек од реда и закона, а с позивом на голему лесперину високославног и краброг ћесарокраљског генерала Јосипа Пилиповића од 1878. године јест али покрађу царским оружницима пријавио. У поводу службенијех обзира јесу царски оружници Дане Кнежевић и Јосип Прокаска дошли и увиде на мјесту лица узели, које се јест дапаче течајем извида исповртило да је обадвије покрађе по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц поћинила злогласна и на злу гласу код пућанства стојећа особа, именом: Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић. У погледу околности прилика, а у назочности приватног оштећеника Луке Ћулума, јест горе по закону речени окривљени Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, признао и дапаче уважио пред царским оружницима да је покрађе поћинио, које ће високоисти оружници под службеном присегом данас пред судом посвједочити. С обзиром на јањећу кожицу, јест иста пронађена и законито углавијена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, које ће исти Мујага као свједок пред данашњом славном суданијом посвједочити да је кожицу купио за 8 гроша од окривљеног Ћике право Ћире Трубајића, званог Куљић а све горе по закону речено јест окривљеник признао и дапаче напокон уважио пред царским оружницима у назочности приватног учесника Луке Ћулума.

Течајем истраге јест али окривљеник првотни исказ из темеља; преврнуо, бранећи се да су му празне качице навозито подметнуте од непознате особе дотично лица. Касније, пако, на другом преслушању у истрази јест окривљеник и овај исказ изврнуо трудећи да јест празне качице у погледу мјеста нашао у шуми више куће горе по закону реченог приватног оштећеника Луке Ћулума. Кад су га царски оружници у поступању службенијех извода упитали: "Па ко би онда могао крађу извршити и сир појести?" - одговорио је окривљеник: "Сигурно, какви в'јешти и стари јазавци". (Са дна суднице глас: И двоноги.) Сва се али горе по царским прописима речена порицања и врдања окривљеника не могу по § 460. уважити, јербо јесу посвема измишљена и нетемељита с обзиром на § 463. Исто је тако протизаконито и нетемељито и петљање окривљеника да је свједок Мујага Аџић слаб у очима и да се јест само упознао у њега, јер он навозито њему није никад никакву јањећу кожицу продао.

Уваживши све прилике и тешке околности у свези са рђавим гласом и владањем дотичне особе и према свима топогледним палиграпима кажњеног законика јест Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, крив злочина од крађе §§ 249, 251. и 254. тоћка ц. У поводу тога јест подигнута оптужница у свима погледима и обзирима темељита и оправдана.

"Државно објесништво:
Глигорије Злојутро"

Док се читала оптужница, коју је сам главом саставио стари и искусни предсједник, у судници је владао дубок мир и тишина. Пао је само један једини повик. Предсједник суданије, саслушавши оптужницу са званичношћу која задивљује својом ледено-свечаном мирноћом, диже благо очи и стави питање на оптуженика:

- Но, јесте ви разумјели оптужницу и признајете ли у погледу оптужнице да сте криви злочина од крађе по §§ 249. 251. и 254, тоћка ц?

Оптуженик, који се за вријеме читања оптужнице немирно вртио на клупи, скочи и поче одговарати:

- Молим бога и славног суда, све сам ја уразумио што пише. Лијепо се у оптужници пише да су сир покрали јазавци, бог и' убио. 'Оће јазавци богме. Јазавци су врло прождрљиве звијери, господини суци, не знате ви то... И крадљиви су, крадљивији су често пута и од сами' Цигана. Ми то сељаци, ако ћеш боље познајемо и од највеће царске господе и судаца - заплеће и удешава оптуженик замишљајући у себи да је пред правим судом.

Предсједник се мало смрачи у лицу и онда се јетко осмјехну.

- У оптужници не пише да су јазавци покрали сир, а ти, синко, мореш говорити шта 'оћеш и како 'оћеш. Теби као једном оптуженику јест дозвољено и дапаче извољено по закону свачим се бранити и отимати. Мореш и лагати и петљати до миле воље, али најбоље би било да признаш, јер ко признаје, пола му се прашта. Сјети се добро да ће иза тебе доћи овамо свједоци који ће побити твоје бешједе, и ми ћемо теби као једном петљанцу и лажову теже судити. Признај, синко, и облакшај души својој сињи терет у погледу злочина од крађе по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц, - рече предсједник меко, гледајући очински у оптуженика.

- Молим бога и данашњу славну царску расправу, како да признам кад нијесам крив! - викну оптуженик јаче и стаде млатити рукама, јер га исувише охрабрише благе ријечи и умјерено држање предсједника суданије. - Чист сам и прав сам ко од мајке рођен. Чистији сам и свјетлији сам и од оног жарког сунашца што нам свима сија и што ће нам свима заћи...

Оптуженик на једном сав погружен и потиштен ушути, и послије мале почивке јаукну као изван себе:

- Еј, Лука Ћулуме, душманине мој, кућа ти се међу кућама бијељела од швапскије' позивница ко звијезда Даница међу звијездама, што ме биједиш на правди бога!

Предсједник се сасвим смрачи у лицу и врло оштро рече оптуженику:

- У име закона, одговарај суду! Овђе не помаже никакво јадиковање и проклињање.

- Не дај се, Чико, крабри се и отимај се! - осу се смијех са дна суднице.

- Мир! - викну предсједник и обрну се оптуженику: - Реци истину, признај и олакшај души својој... Како си се увуко у мљекар? Или си се увуко кроз под или си обио врата?

- Молим бога и честитог суда, што сам знао, то сам казо у истрази. Испрва сам моро признати, јер су ме жандари душмански тукли... Ја нити знам Ћулумова мљекара, нити сам какав сир покро. Мене Ћулум и царски оружници само бантују и биједе код овог славног суда што им нијесам покоран и што им не чиним темена.

- А јање? - пита предсједник и не скида погледа с оптуженика. - Да нијесу јазавци и јање украли и продали кожицу Мујаги Аџићу из Горњег Шехера? Знаш, у Босни смо, па би могло и то бити! - рече предсједник пакосно, а сва судница прсну у раскалашан смијех.

Оптуженик, стојећи под кишом смијеха и огледајући се збуњено око себе, наједном живо диже очи према предсједнику суданије, као да му је пала нека велика мисао на ум, и одрешито рече:

- Јазавци су сир покрали, а појео га је, како га ви зовете, главом Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, са својом женом и седмеро дјеце...

- Но славном судишћу буде туде познато - прекиде оптуженика "државни", злобно се церекајући - да јест Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, појел сир, ама туде нами не буде јасно како проклети јазбеци јесу покрађили сир.

- Стани, пакосна и злурада душо, што си толико кидисо? - осорно се одсијече оптуженик према "државном" и додаде у себи: "О, кад би смио овако према оном правом!"

- Но, Ћико, повједите туде нами као буду проклети јазбеци покрађили сир и како будете ви појађили сир? - пита предсједник суданије, намјерно заносећи исувише у језику, очигледно да се мало подсмијехне "државном".

Оптуженик се чврсто исправи и поче да казује:

- Молим бога и славног данашњег суда, казаћу све како је било, казаћу цијелу истину, па ето вас и закона, а ево мене и ено Зенице... Ја сам један чојек ноћник. ("Државни" злобно мрмља и нешто биљежи.) Никад ми се не да рано лећи и заспати. Предраго ми је у ноћи, кад жена и дјеца полегну и кад огране мјесец, кренути у ноћно одање и шајцање. Слободан сам и по дану и по ноћи, јер ме село и околина поштива и воли ко очи у глави (бранитељ нешто задовољно биљежи). Једне ноћи, некако пред поноћ, изиш'о сам био у шајцање, и у шуми изнад куће овог истог Луке Ћулума иза једног грма опазим некакву гужву и гомилу: добро се не распознаје, а све ми се чини да је живо и да се креће. Залупа ми срце у прсима ко никада. Уставим дисање, корачим на прстима мало ближе, наднесем руку над очи и шта видим: три јазавца! Један се проклетник изврно на леђа са качицом на трбуху, коју чврсто држи предњим ногама, а она га двојица гурају и вуку. Ја пођем лагано за њима, кријући се да ме не опазе и не осјете. Изгураше качицу и оног под качицом путељком на један зараванак. Онај се под качицом гицну, качица спаде, и он се обрну на ноге, а лисаста му се главица забјеласала у ноћи. Ја клисну' и попе' се на један рачваст грабић - јер јазавци, да опростите, лете на рђаво мјесто, међу краке - и викну' им озгор шалећи се: "Морете ли сами? 'Оћете ли друга, крабра и сложна дружино?" Све три се силно узнемирише и узвијерише уз грабић не одмичући се никако од качице. Њушке им се забијељеше ко препрана вуна у ноћи. Појмише се ко да ће насрнути на грабиц. Мене обузе цијелом снагом дубока језа и смртно дрктање...

- Крабри се, Ћико, - викну неко, а по судници се опет разли пун и срдачан смијех слушалаца и чланова суда који су са живом пажњом пратили оптужениково казивање. Само се господин "државни" непрекидно мрштио, показујући зловољно лице, док се је млади бранитељ задовољно смијешио осјећајући како живахно и убједљиво казивање оптужениково утиче повољно на расположење чланова суданије.

- Мене обузе - настави оптуженик задихано, убрзано, у очигледном страховању да што не изостави што је срочио у глави, дајући у неким тренуцима својим говором и кретањем утисак као да стоји пред правим судом. - Мене обузе ледена језа и смртно дрктање. Стеже ме у грлу, капа ми стаде на глави играти и перчин расти. Нешто ми се навуче на очи, и учини ми се да јазавци почеше грепсти и пењати се уз грабић. Цвокоћући зуб'ма у смртном страху викну' колико ме грло доноси: "Натраг, злотвори! Натраг, 'ајдуци једни и отмичари туђе муке! У-а! У-а! У-а!" Преко обамрлог села и околине крупно одјекнуше моје бесједе у висовима, а неоклен од торова узавреше пси, док настаде силан лом и бјежање јазавчје кроз шуму. Лом и бјежање преко страна и потока, лом и бјежање кроз провалије и суртулије - побјегоше! Врева се паса код торова смири и у шуми се све утиша ко да ништа није ни било. Само мјесец изнад свега на земљи високо и мирно свијетли, пун и округо ко чалма Мујаге Аџића из Горњег Сехера, а ја на грабићу још једнако цвокоћем зубима пиљећи у качицу на заравањку ("Државни" нешто биљежи)... Кад сам дошо себи, сишо сам са грабића и нашо сам на заравањку, поред ове, и ову другу качицу, обе пуне сира. Нашо сам још и пуну врећу неомлађеније' кукуруза, два вијенца сувије' крушака и један подугачак радиш љешника, све сама јазавчија мива и јестиво... Све сам то однио себи, а по себи, својој кући и сиротињи, и једно два-три мјесеца људски сам живио са својом старом и седмеро дјеце. Ја ко овако мислим: гријек није од горске звијери штогођ уграбити гладном и сувотном тежаку кмету, који се одрије давајући агама и који се није ни на пет Божића и Ускрса имо чиме омрсити откад је ушла Устрија и откад је преко Саве пренио своју мундуру онај устријски генерал што га господин прешједник суданије очитава у засону... Ето, молим бога и славног суда, каза' по истини све ако је било, па судите по правди и закону: ето вас и царског закона, ево мене и ено Зенице, ако сам крив.

- Добро се и Ћико брани, ћаћа га његов ранио! - чу се један глас са дна суднице, пун радости и унутарњег задовољитва.

- На моју душу, људи, ако овако знадне говорити и бранити се онамо на суду, оде Ћико врајлос!

- Ама из чега излазе овако мудре и смишљене бешједе, то је чудо једно!

- Лијепа је Ћико, приповијест, нема вајде крити - вели, пакосно се смијешећи и чешући се иза ува, приватни оштећеник Лука Ћулум. - Ама, синко, у ту ти приповијест неће нико паметан вјеровати, како ти је оно и реко наш поглавити господин вакмајстор Дане Кнежевић кад те је испитиво у селу на мјесту лица. Добро везеш, Ћико, добро, само да се не пометеш...

Оптуженик потпуно свјестан о великом утиску што га је његова сјајно смишљена обрана учинила и на суданију и на слушаоце, живо се обрну приватном оштећенику и пркосно му добаци у брк:

- Лакше мало, лакше, Лука Ћулуме! Сабери се, болан, суд је ово и тешка су ово царска господа. Није ово село, жалосна ти мајка, и не суди 'вође шоца Личанина Дане Кнежевића него правда и царски палиграпи, ако почем нијеси знао.

Приватни оштећеник Лука Ћулум се збуни, повуче се стидљиво у страну и ушути.

Прелиставајући велики дењак списа, предсједник диже једну повећу хартију и рече оптуженику:

- Видите, окривљениче и дапаче оптужениче, ви јесте и пред оружницима и у истрази пред суцом истражитељем друкчије исказали него данас. Како то?

- Молим бога и славну расправу, што сам данас казо, то је права истина и тако је све било.

- А шта суду знате о украденом јањету казати? - рече хладно предсједник и опет се упусти у званично пребирање и прегледање списа.

Оптуженик је шутио не дајући никаква одговора на питање предсједника суданије, који је непрестано нешто пребирао и тражио по списима. Велика запара и тишина бијаше овладала судницом. Само се чуло мукло шуштање хартије под крупним предсједниковим прстима. Наједанпут се јави млади бранитељ за ријеч и поче говорити:

- Славна суданијо! Државно објесништво тужи мога брањеника Ћирила Трубајића да је укро и јање Луки Ћулуму из Дугог Села. С позивом на царску деклемацију од 28. коловоза и с обзиром на голему лесперину генерала Јозипа Пилиповића од 31. коловоза 1878. године, те у свези са законима и отоманским канунима, по којима се у Босни и 'Ерцеговини тужи и суди, вође; се данас не би смјело никако говорити о крађи јањета. За турског суда и по турској... отоманској прави за јање се није никад ни тужило ни судило. У големој лесперини генерала Јозипа Пилиповића стоји написано: "Ваши ће се обичаји и ваши закони чувати и поштовати све дотлен док се нови закони не објаве народу". Царски, отомански закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди, и они се и данас држе у великој чести и штимању. С погледом на царске, отоманске законе од 7 рамазана, од 15 мухарема, од 13 хусеина и од 23 мујаге у свези горе реченом големом лесперином генерала Јозипа Пилиповића прилажем и молим славну царску суданију да мога брањеника Ћирила Трубајића пусти испод суђења за крађу јањета, јер горе речени отомански закони побијају палиграпе 249, 251. и 253. тоћка ц, на које се али позива високославно државно објесништво... Славна суданијо, радост ме велика обузима што је судбина наредила да у данашњој шједници суди и господин Омеша Мустић, човјек праведан и мудар, који се добро разбира у шеријату и отоманској прави и законима...

- Па прилично се и ја разбирем у шеријату и отоманској прави! - упаде поносито у ријеч бранитељу први присједник Омеша Мустић. - По шеријату и по старом адету није се гонило а и судило ако ко, сувотан и жељан меса, у'вати и закоље јање па омрси посно грло. Мерхаметли су, болан, турски закони и лијепа је турска права! Није се за турског суда за свашто гонило ко данас. Данас господин "државни" прилаже на вјешала ако ко, сувотан и гладан, у'вати шугаво пиле и поједе без знања и приволе...

- Доста блебетања! - викну предсједник суданије, сав намргођен и нарогушен, и престријели ватреним погледом првог присједника коме застаде ријеч у грлу. - Ово је суд, и вође није никако извољено и дозвољено славити турске законе и турску праву - додаде стишаније и погледа у бранитеља који настави:

- Не поприми ли и не уважи ли данашња царска суданија мој приједлог односно оптуженика у погледу крађе јањета, много ће погријешити, јер ће га посигурно уважити Врковна суданија која турске законе држи у великој чести и штимању.

- Е, горе се право турски суди! Горе су све сами чалмаши са рукавом од два аршина! - добаци неко заједљиво са дна суднице.

- Тешко кмету сиромаку ако га судбина баци пред Врковну суданију! То толико могу само рећи - чу се још опорији и заједљивији глас.

- Молим, молим! Так'е бешједе нијесу за ово мјесто, -викну оштро предсједник суданије и погледа у господина "државног", који се неспретно спремао на говор:

- Славно судишће! Пријелог односно славне одбране у погледу крађе од јањета није али на мјесту - поче господин "државни". - Државно објесништво, оборужано и подупрто са свију страна законима и прописима, противи се силом закона пријелогу односно славне одбране и прилаже да се расправа у цијелости изведе и да се доказ истине о украденом јањету проведе с погледом на приложену оптужницу, а по §§ 249, 251. и 253, тоћка ц кажњеног законика. Позиви на царске, отоманске законе и на старе одете у свези са шеријатом не могу се али уважити па државно објесништво прилаже, не смећући с ума § 347. парбеног поступника да се пријелог славне обране одбаци са лица мјеста данашње расправе.

- По сили своје чести и по снази своје уредовне власти, одбијам пријелог односно обране и настављам главну расправу у смислу парбеног поступника! - одговори предсједник суданије доста опоро и набусито, и обрну се оптуженику: - Но, шта нам знате о јањету рећи?

- Молим бога и честитог суда, ја не знам ништа о јањету...

- Знаће свједоци... Нека приђу свједоци, царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска! - викну званично предсједник суданије и махну руком оптуженику да сједне.

- Препокорно јављамо да смо пришли! - одазва се на предсједникове ријечи крупна гласина, и пред суданију ступише оба жандарма напоредо, с укоченим војничким држањем.

- Молим, ко јест од вас Дане Кнежевић? - пита предсједник гледајући немарно у списе.

- Молим препокорно ја сам Дане Кнежевић, ћесарокраљски вакмајстор из Дугог Села - одговори вакмајстор салутирајући.

- Да ли познајете, господине вакмајсторе и вјерни царски службениче, овог човјека надесно, који јест по државном објесништву оптужен у погледу крађе јањета и двије качице сира Луки Ћулуму из Дугог Села?

- Молим препокорно, познајем га добро. Ово је једна опасна особа по дотично власништво, ово је један вердектер и уписни тат. Ово је далеко позната битанга и вагабунд Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, који нам толике године задаје бриге и посла...

- Све те красне и учевне бешједе повратите натраг, господине свједоче! - викну званично предсједник суданије и погледа оштро у вакмајстора. - 'Вође се не смије нико вријеђати. Ово је суд, и 'вође се о свачијој чести и образу води рачун. Ми не тражимо грдња ни погрда него истину и само истину. Запамтите да ви јесте пред судом само свједок, а никако ћесарокраљски вакмајстор Дане Кнежевић из Дугог Села, кому у његовој служби нека је свака чест!

- Тако је! - добаци млади бранитељ.

- Јест, јест, господине свједоче, тако је! - дочекаше оба присједника, злурадо се осмјехујући.

- Молим, молим! - викну још званичније предсједник суданије. - Нико 'вође по смислу закона нема право да одобрава мој поступак и моје ријечи осим силе закона и снаге моје коли прешједничке толи уредовне власти.

- Молим препокорно, славни суде, ја повраћам што сам река - одговори збуњено свједок и ушути, очекујући скрушено да му се постави питање.

Предсједник суданије ставио је још неколико кратких питања, на која је свједок нејасно одговарао позивајући се непрестано на своју "оружничку пријаву" и истражне списе. Други свједок, Јозип Прокаска, по народности Чех, стојећи прописно поред првог свједока, климао је непрекидно главом у знак одобравања. То непрекидно климање главом једило је предсједника суданије који се је све немирније врпољио на столици, гледајући мрко испод ока на убогог "Пемца".

- Доста већ климања главом која је празна ко празна и расушена каца! - викну љутито и набусито предсједник суданије и отпусти једним покретом руке оба свједока, који се стидљиво повукоше у страну. - Нека приступи суду свједок Мујага Аџић из Горњег Сехера!

- Молим бога и славну расправу, приступио сам! - јави се Мујага Аџић и стаде пред суданију.

- Ви сте Мујага Аџић из Горњег Сехера? - пита предсједник, преврћући списе.

- Јесам и главом и брадом! - одговори одсјечно свједок.

- Ви ћете се, Мујага Аџићу из Горњег Сехера, у смислу кажњеног законика и парбеног поступника по § 488. заклети да ћете данас пред судом говорити истину и само истину у односу купљене и код вас законито углављене јањеће кожице - разлаже предсједник суданије, устајући са столице и стављајући пред свједока турски ћитаб.

За предсједником у дубокој тишини и највећој свечаности дигоше се и остали чланови суданије осим првог присједника Омеше Мустића који је као муслиман остао да сједи при полагању заклетве.

- Положите руку на ћитаб и говорите за мном! - викну предсједник суданије и поче да заклиње: - Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим...

- Заклињем се богом живим, свезнајућим и свемогућим...

-... и свим што ми је најмилије на свијету...

-... и свим што ми је најмилије на свијету...

-... да ћу говорити истину и само истину!

-... да ћу говорити истину и само истину!

- Валахи! - подиже јаче глас предсједник суданије.

- Валахи! - прихвати ријеч свједок још јачим гласом

- Билахи!

- Билахи!

- Талахи!

- Талахи! - изговори свједок не предишући пошљедњу ријеч заклетве пуним и снажним гласом, који се разли у таласастом брујању по судници, у којој дрхташе дубока и побожна тишина.

Кад се заклетва заврши, чланови суданије опет достојанствено посједаше, и предсједник реће:

- Мујага Аџића из Горњег Сехера, познајете ли ову особу, дотично лице десно од вас?

- Молим славну расправу, не познајем га само ја. Њега познаје цили свит, познаје га сваки грм, свака буква. Ово је Ћико Трубајић. Зову га још и Куљићем.

- Да ли сте од исте особе дотичног лица купили јањећу кожицу која јест код вас пронађена и законито углављена?

- Молим, славни суде, ја сам јањећу кожицу заиста купио од овог Ћике, кога још зову и Ћиром, за осам гроша здраве паре.

- Да се ти, свједоче, почем нијеси упозо у оптуженика? - уплете се у расправу други присједник Прамасунац. - Море бити да је теби какав други тежак продо кожицу, а?

- Море бити, ага, да си ти шеф? - уплете се важно и са пуно званичности у расправу и први присједник Омеша Мустић. - Мого си ти, драги ага, и од другог јањећу кожицу купити? Знаш Влах Влаху служи ко јаје јајету, па...

- Ко Влах, шта Влах?! - загрмјеше повици са дна суднице.

- Језик за зубе, Вирауне један, Србија вође суди!

- Чекајте, људи, док изговорим - брани се Омеша Мустић и наставља као и да није рекао ријеч Влах, која је изазвала узбуну међу слушаоцима: - Знаш, драги ага, Србин Србину сличи ко јаје јајету, па би се ми, Турци...

- Ко Турчин? Ти Турчин? 'Ајде сиктер! - дочека га свједок презриво. - Ти си Циганин, Фираун!

Предсједник се суданије врло званично намргоди и рече оштро свједоку:

- Турчин нетурчин, Циганин нециганин, први присједник Омеша Мустић јест по вјерозакону муслиманац, а у Босни и 'Ерцеговини све се конта и уважава по вјерозакону. Пошто али тако главни и врковни закони прописују, позивам свједока Мујагу Аџића из Горњег Сехера, да се држи у реду и да одговара у смислу закона на бешједе првог присједника господина Омеше Мустића!

- Само то 'оћу да кажем - настави озбиљно први присједник - Србин Србину сличи често ко јаје јајету, па би се ми, муслиманци, могли преварити и огријешити душу, а то нам није никако у вјерозакону. Зар није тако, ага?

- Оно асли тако је. Ми смо муслиманци једни људи од истине - одговори веома меко и понизно свједок.

- То ја теби и велим - узе опет ријеч први присједник. - Зато се, драги ага, добро промисли, добро све извиди и провиди, и добро погледај оптуженика, јер се једном рађа и једном умире, а ти си данас пред суданијом ко један истинити муслиманац изговорио тешке ријечи: валахи, билахи, талахи!

"Државни" се наједном горопадно здрну и викну:

- У смислу закона забрањујем так'е разговоре и намигавања са свједоком! То јест по закону али недопустиво!

- Господине државни, ви по закону овђе немата шта забрањивати! - рече суво и са пуно омаловажавања предсједник суданије и обрну се свједоку: - Да ли сте ви, свједоче, купили јањећу кожицу од оптуженика кад је улазио у град на пазар или кад се враћо с пазара?

- Молим славног суда, кад се враћо с пазара.

- Е, видите, свједоче, ви сте у истрази, преслушани као свједок, друкчије исказали. Овђе пише - вели предсједник суданије гледајући у истражне списе - да сте кожицу од оптуженика купили кад је улазио у град на пазар.

- Море и то бити! - слеже раменима свједок и обори очи. - Не могу славном суду данас ништа посигурно рећи, јер је то давно било, па се заборавило.

- Да ли ово јест јањећа кожица коју ви јесте купили и која јест код вас законито углављена? - пита предсједник суданије дижући са стола једну крпу, која је лежала пред судом као corpus delicti.

Послије одужег загледања и завиривања кожице са свију страна, свједок слеже раменима и у великој сумњи и недоумици рече:

- Могла би бити, а могла би и не бити.

- Да ли јесте, свједоче Мујага Аџићу из Горњег Сехера, икад боловали од какве очне болести и мараза? - уплете се у расправу и млади бранитељ.

- Бољеле су ме очи више пута, и управо могу рећи да нисам најздравијег вида.

- У доктурској вјерици - вели предсједник суданије - о очима свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера пише да јест он слаб у очима, да слабо и тешко распознаје ствар од ствари, особу од особе и да има од давнина некакав мараз у очима... Свједоче! - викну јаче предсједник. - Погледајте добро оптуженика и кажите нам слободно и по души да ли јесте од њега купили јањећу кожицу?

На миг предсједника суданије скочи оптуженик с клупе и обрну се лицем у лице свједоку који га дуго посматраше.

- Све ми се, Ћико, чини да сам од тебе несретну кожицу купио - рече свједок и у недоумици слеже раменима.

- Не гријеши, болан, душе! Тебе очи варају. Нијеси ти од мене ништа купио, ага.

- Зар баш тако, Ћико? - упита зачуђено свједок.

- Јест баш тако, ага! Не гријеши душе, у џенет ћеш ага, а џенет ти отворен стоји!

Свједок ушути и нешто се као дубоко замисли.

- Жао ми је џенета, Ћико, а све ми се чини да сам кожицу од тебе купио - рече свједок послије мале почивке, некако тешко и буновно, као да се иза сна пробудио.

Предсједник немарно махну руком и свједок се, непрестано слијежући раменима, уклони испред суданије.

Послије кратког преслушања приватног учесника Луке Ћулума и послије подужег читања кажњених вјерица и "иних доказала", предсједник суданије подиже свечано глас и рече:

- У смислу кажњеног законика и § 450. парбеног поступка проглашујем да јест поступак доказа истине у данашњој главној расправи завршен! Сад имаде ријеч господин државни да преда суданији у погледу оптужнице коначни приједлог. Након господина државног с обзиром на дотичне законски и уредовне прописе предаће суданији и гошподин бранитељ односно одбране свој пријелог.

Господин "државни" се поносито и гордо диже. Читаво му се лице намршти, а крупне му се очи испунише и засвјетлише неутопљивом злобом и пакошћу према оптуженику, који се поче немирно на оптуженичкој клупи врпољити, несвјесно осјећајући већ унапријед сву немилу тежину ријеци којима ће га засути госпођин "државни".

- Славно судишће! - проломи се крупна и храпава гласина господина "државног", и у судници завлада дубок тајац. - Славно судишће! Пред нами туде данас јест на оптуженичку клупу једна врло опасна особа по дотично власништво у смислу кажњеног законика. Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, јест али чувена особа у погледу злочина од крађе. По далеким царским друмовима и хановима од Црне Горе до Саве воде селаци буду говорили и причали о његовим крађама и лоповлуцима. Он јест задал страх и трјепет на све стране. У свом селу и околини: ђе што виђе то и диже! Славно судишће! То и тако говори народ и неучевни људи из народа. За исту особу јест али и званично, законито и дапаче уредовно углављено да је преко сваке мјере опасно по туђе власничтво, што доказују вјерице Котарског суда у Бањој Луци од 14. вељаче, 1890. године, број 204. и Палитичног суда у Бањој Луци од 18 коловоза 1890. године, број 370, а да и не спомињемо кажњену вјерицу Царске жандармерије из Дугог Села и ријечи господина ћесарокраљског вакмајстора Дане Кнежевића на данашњој расправи...

- Баш ријечи господина ћесарокраљског вакмајстора Дане Кнежевића не морате спомињати - прекиде "државног" са много омаловажавања и с неке висине предсједник суданије - јер за једног ћесарокраљског вакмајстора свак' је лопов и вердектер ко се роди у овој земљи!

Пошљедње ријечи предсједника суданије, изговорене суво и званично, изазваше силно одушевљење и повике у читавој судници.

- Љубим ти руке твоје и праведност твоју! - скочи оптуженик с клупе и поче обасипати пољупцима руке предсједника суданије.

- Молим, молим! - брани се предсједник. - Наставите у смислу закона оптужбу, господине државни!

- Високославно судишће! - продужи "државни". - Надаље јесте уредовно путом извида, истраге и свједока углављено да је иста особа Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, дне 17. липња у ноћи, без знања и приволе, а своје користи ради, однио јање, по босански терзе приватном оштећенику Луки Ћулуму из Дугог Села, а дне 23. коловоза те исте године јест истом Луки Ћулуму нестало двије качице сира, што јест акопрем недвојбено у смислу истражније' списа и исказа свједока течајем данашње главне расправе доказано да је и ову покрађу извршио исти горе по закону речени оптуженик Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, без знања и приволе приватног учесника, а своје користи ради, чиме али јест поћинил злоћин од крађе по §§ 249, 251, 253, тоћка ц кажњеног законика. Славно судишће! Данашња одбрана оптуженика јест само једна лијепа приповијест којој не море нико паметан вјеровати како оно добро и рече приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села. Шарена приповијест оптуженика да јесу јазбеци покрађили сир, неможна јест у смислу кажњеног законика, пошто су али јазбеци горске звијери. Како шивотиња, како јазбец да се осуди!?...

- Јазавац је већ осуђиван и осуђен у овој земљи, у овом граду! - добаци бранитељ, јетко се осмјехујући.

- И мајмун, молим бога и славног суда! - уграби ријеч једна грлата људина са дна суднице, и сва судница прште у дивљи смијех и повике.

- Јест, добро си то казо: осуђен је и мајмун прије десетак година тамо у Бишћу! - узе опет ријеч бранитељ. - Тамо се је на вашару бавила некаква швапска комендија са два мајмуна. Један од та два мајмуна ископо је једном тежаку око. Суд је осудио комендијаша на новчану казну и оног мајмуна на смрт, да се послије 14 дана погуби. У том се комендија преселила на вашар у Приједор. Кад је судска комесија у Приједору добила налог да с обзиром на закон изврши осуду и погуби осуђеног мајмуна, није то могла учинити јер су оба мајмуна била врло слична, и судска комесија није могла никако да дозна ко је од та два мајмуна онај прави, осуђени. Тако се је осуђени мајмун избавио смрти... Овим сам речима шћео да опоменем господина државног да се и животиња море осудити с погледом на § 388. кажњеног законика - заврши са пуно поноса своје разлагање млади бранитељ и сједе.

Кад се иза бранитељева говора бука и повици смирише, продужи господин "државни" своју оптужбу с пуно срџбе и јеткости, сијевајући љутито очима и на бранитеља и на оптуженика:

- Високоисто и високославно судишће! Акопрем јест државном објесништву познат § 388. кажњеног законика, не море се али оптуженик Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, извући испод кажње које га патри по §§ 249, 251, 253, тоћка ц. Државном објесништву у Бањој Луци јест надаље познато да су јазбец и мајмун осуђени, али су тамо биле друкчије прилике и тешке околности у смислу закона него данас 'вође. Данас 'вође јест у течају расправе законито углављено да је у питању стојећи оптуженик поћинио злоћин од крађе и да јест исти укро Луки Ћулуму из Дугог Села јање и двије качице сира. То јесу акопрем свједоци царски оружници Дане Кнежевић, Јозип Прокаска и Мујага Аџић из Горњег Шехера, те приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села данас течајем главне расправе исказали и дапаче доказали с обзиром на све топогледне палиграпе и тоћке кажњеног законика... Велеславно судишће! Џабе би било да и даље говоримо с погледом на оптужницу, јер је све јасно и законито доказано: Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, недвојбено јест поћинил злоћин од крађе, јест повриједио и увриједио §§ 249, 251, 253, точка ц кажњеног законика! Све судске и палитичке кажњене вјерице и сви искази по закону реченије' свједока доказују и доказали су дајесту питању стојећи оптуженик врло опасна особа по дотично власничтво, да јест вердектер, да јест далеко чувена битанга и вагабунд, да јест напокон уписни тат, који живи од крађе и у крађи живот проводи... Сама два његова имена, велеславно судишће, и два брезимена јесу тврд и голем доказ истине да код њега не иде ништа чисто и поштено, да он јест један обични сељачки крадљиваци уписни тат, који се зове и презива онако како му кад годи да се зове и презива. Само то петљање и сам тај мариветлук са два имена и два брезимена доста је велеславном судишћу да му одмјери и одвали у смислу закона најоштрију и највећу кажњу тешке тавнице, куће необичне!... Високославно судишће! Устријска царевина јест дапаче и на Берлинској шједници од 28. српња 1878. године у смислу велике бешједе милистра Андрашије испросила од све седам царева дозволу за улазак и укопацију ове земље, да у њој уведе мир и постави ред и закон. Зато ми данас и 'оћемо ред и закон; 'оћемо да се зна чије је што; 'оћемо да се живо ради и да се не краде ни бег ни царевина, ни тежак ни лежак, како се то али по боснацки вели. Високоисто и велеславно окружно судишће! С погледом на то и на све горе речено, и с обзиром на велике прилике и тешке околности, државно објесништво у Бањој Луци прилаже да се оптуженик Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Кул-јић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен отац седмеро дјеце, неписмен, навозито непоречен, суди и осуди поводом тога што јест исти дана 18. липњ'а 1907. година узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мијекара, чиме јест али починил недвојбено злоћин од крађе с обзиром на § 249, 251. и 253. тоћка ц царског кажњеног законика - напрегнутим и промуклим гласом, пуним злобе и пакости, заврши господин "државни" оптужбу и сједе, непрекидно стријељајући подмуклим погледом и бранитеља и оптуженика који се узбуђено врпољио на клупи и мијењао боју у образима.

- Људи моји, ја опет велим: гадно и Злојутро насрће - чу се неко са дна суднице кад "државни" доврши оптужбу.

- Није шала: памет и наука! Виђе ли ти само како му при крају вјешто покупи и повеза и род и пород, и жену и дјецу и село отклен је, и године колико му је, и вјеру које је, и крађу коју почини, и домаћина кога оштети, па га онда љуто стеже у неколико тешка и гвоздена палиграпа... Јао, Ћико и Зеницо црна!

- Јао, Зеницо црна, ватром изгорјела! - чу се пискутљиви глас приватног оштећеника Луке Ћулума, пун заједљивости и злурадости.

- Не прегони ни ти, Ђулуме, и не буди тако злурад, јер: из Зенице икад, из земљице никад!

- Веселите се, душмани моји и душмани правде божје, веселите се данас или никад! - викну оптуженик и, сав зајапурен у образима, окрену се према слушаоцима, па онда поче, умиљавајући се као пашће, погледати у бранитеља који се мирно и достојанствено спремаше на одбрану.

- Славна суданијо! - одјекну ненадно звонко грло младог и окретног бранитеља, и у судници понова наступи гробна тишина, без гласа и даха. - Славна суданијо! Послије девет мјесеци мучног истражног затвора бацила је, ово данас, црна судбина на оптуженичку клупу једно само поштење и доброту од човјека. Већ девет мјесеци, велеславна суданијо, труне и гњије у Црној кући, одвојено и далеко од своје кућице, од своје слободице и своје ситне дјечице, честити и царским властима препокорни житељ и становник Дугог Села Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић. Ову и оваку добротињу и чисто поштење од човјека јест велеславна суданијо, течајем главне расправе господин државни оцрнио ђа горе не море бити! Немајући чврсте доказе и тврде исказе преслушаније свједока, господин државни се, у том шкрипцу и неприлици, машао за празне и неваљале ријечи, да њима умрља и пред данашњом славном царском суданијом оцрни ову 6исту и свијетлу особу дотично лице, које већ девет мјесеци труне у истражном затвору на правди бога...

-... и за двије качице сира и једно јање! - додаде неко са дна суднице, и смијех се осу на све стране, чак и око окорјелих и званичних усана предсједника суданије заигра се прикривен осмјејак.

- Велеславна суданијо! - настави присебно и мирно одбрану млади бранитељ, као да ништа није ни било: - У оптужници високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године оптужује се честити Ћирило Трубајић, у цивиљ у назван Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање, терзе из тора, и двије качице сира из мијекара. Господин државни не море али пред лицем данашње главне расправе да докаже да јест оптуженик заиста починио злочин од крађе и повриједио §§ 249, 251. и 254, тоћка ц, него је ударио у погрде и неваљале ријечи, ко на прилику: да јест оптуженик вердектер, да јест опасни и уписни тат, да се о његовим лоповлуцима и крађама прича и говори од Црне Горе до Саве воде... Надаље јест господин државни, велеславна суданијо и ви присједници, ви паметни и правични људи из народа, реко за оптуженика: само његова два имена и два брезимена јесу тврд и голем доказ истине да је он један обични сељачки крадљивац и уписни тат који се зове и презива како му кад годи. Кад би господин државни, велеславна суданијо, колико толико познаво ову земљу и народ, мислим да се онда не би овако непромишљено размето празним ријечима. Баш његова два имена показују нам да он свом крају не задаје страх и трјепет, како то вели господин државни. Оптуженику јест кршћено име Ћирило, Ћиро, али га свако од драгости зове и од милости му тепа Ћико. Изволиће нам али и господин државни да се онима који задају страх и трепет, да се лоповима и крадљивцима не тепа! Његова два брезимена казују нам да јест он потомак једног богатог и зенђилог племена, из којег није нико никад крао и коме није у крви да краде. Трубајићи су били далеко чувено племе са свог богатства и великог мала, у њи' су се 'иљадиле овце и све ти је то било пуно, сито и дебело, па су и' и прозвали Куљићима, то ће рећи: куљави, дебели, пуни, сити... Изволиће нам али, опет велим, и господин државни да се овом потомку Куљић а не море рећи да је уписни тат и да му је већ у крви да краде...

- Вјеру му његову, и дијете добро испоравља! - чу се узвик са дна суднице, пун чуђења и одобравања. - Чусте ли људи, разумјесте ли господини суци, како све вјешто повеза и једно с другим испорави: бива, Ћики тепају, а крадљивцима сви знамо да се не тепа; Ћико је изданак Куљића којима није у крви да краду, па ни Ћико не море бити уписни тат! Паметно дијете!

- Паметни смо сви, само среће немамо! - добаци неко измеђ' слушалаца и граја се диже.

- Мир! - викну предсједник суданије сав блажен и задовољан смишљеним говором младог бранитеља, коме махну руком, да настави одбрану.

- Како видите, славна суданијо, баш ова два имена и два презимена иду у прилог по закону реченом оптуженику, иду у прилог његовом поштењу и доброти. Ја, велеславна суданијо, нећу али се вође разбацујем само празним ријечима и бешједама - нека то чини ко је и досад чинио - него ћу дапаче чврстим доказима и исказима заклетије' свједока ишћерати ствар на чистац са двије качице сира и са јањећом кожицом која је пронађена и законито углављена код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера. Горе по закону речени оптуженик јест отворено и искрено - које се али ријетко догађа на суду - пред данашњом славном суданијом призно и очитово да је заиста појео двије качице сира приватног оштећеника Луке Ћулума из Дугог Села са својом женом и седмеро дјеце. Али упитајмо се, велеславна суданијо, како је оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, до те двије у питању стојеће качице сира дошао? Којим путом и начином? Да ли крађом или преваром? Да ли он јест ту починио злочин од крађе и законски повриједио §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, како то али пише оптужница високославног државног објесништва од 20. вељаче 1908. године и како то, велеславна суданијо, у смислу оптужнице набацује и тврди господин државни? То треба на темељу закона прочистити и у ред довести, па ће се одма' виђети да је оптуженик чист и прав ко од мајке рођен. Истина је, велеславна суданијо, да су царски оружници пронашли качице у кући горе по закону реченог оптуженика; истина је и то да он испрва није мого ни шћео никако да призна покрађу од двије качице сира него се је отимо и говорио да су јазавци починили крађу и да им је он исти једне ноћи отео, осим двије качице сира, још и пуну врећу неомлаћеније кукуруза, два вијенца сувије' крушака и један подугачак радиш љешника. Како видите, велеславна суданијо, све сама јазавчја мива и јестиво! Истом кад су га царски оружници у погледу истраге и извида на мјесту лица почели незаконито и душмански кундацима тући, истом онда је он призно што му се силом кундака натурало да призна. Тако је, велеславна суданијо и ви правични људи из народа, и овај пут ко и увијек под жандарским кундацима пригњавијена и пригушена правда и истина!...

- О постове му његове, и малишан добро кити и везе! - отеше се узвици неколицини слушалаца у један мах, и по читавој судници дигоше се живахни и топли повици дивљења и одобравања.

- Малено је и неугледно је, бог га видио, али му је слатка и смишљена свака ријеч! Бистра и паметна глава!

- Паметни смо ми сви, само среће немамо! - добаци опет онај првашњи из гомиле, али зачудо нити се граја диже, нити му се ко на досјетку гласно насмија као први пут, јер сви бијаху упрли погледе у младог речитог бранитеља.

- Јест, велеславна суданијо! - настави бранитељ с још јачим полетом и одушевљењем. - Послије девет мјесеци мучног истражног затвора, ступа горе по закону речени оптуженик на ово уредовно мјесто да оживи пригушену правду и истину; ступа дапаче на ово законито мјесто, ђе не суди кундак ћесарокраљског вакмајстора Дане Кнежевића, него учена глава и дубока памет високог царског, судског савјетника и велеможног господина Игњатије Врепца који само истину тражи и само за божјом и људском правдом гине! И господин предсједник суданије чуо је данас истину, да су јазавци покрали сир и да је оптуженик Ћирило Трубајић једне ноћи, претрпивши велики страх, отео од јазаваца сир, однио га кући и појео са својом старом и седмеро дјеце. По смислу кажњеног законика и по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц, јазавци су починили злочинство и покрали сир. Они су злочинци и на њи' требало би да се обори господин државни. Горе по закону речени оптуженик, кад је од јазаваца, од дивље горске звијери, отео сир и остале оне ствари, није, велеславна суданијо, учинио ништа рђаво, ништа злочесто и ништа по закону кажњиво. Учинио је оно што би и сваки од нас у так'ој прилици учинио. И исказ приватног оштећеника Луке Ћулума на данашњој главној расправи свједочи да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили крађу. Кад га је господин предсједник суданије течајем преслушавања упито да ли море подсигурно просвједочити да провала под мљекаром потиче од људске руке, одговорио је приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села: "Е, то не могу на душу узети, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла!" Даклен, провала не потиче од људске руке: мљекар није провалио оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљ у назван Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић него горске звијери, јазавци! Да су заиста јазавци поткопали мљекар и починили у смислу, кажњеног закона крађу од двије качице сира, море се и отуда виђети што данашњи јазавци нијесу остали онаки какви су били за турскога суда и отоманске праве, нијесу остали повучени и мирни у својим јазбинама. Кад је, велеславна суданијо, заступила Устрија, одма' је од народа покупљено оружје и дата је сваком права и слобода осим тежацима и радном народу. И поп, и пратар, и 'оџа, и газда, и бег и ага, и субаша, све се то аџамијски испрсило у овој земљи, па дебља и тови се, пливајући у устријској прави и слободи. А радни народ и тежаци без праве и слободе, без оружља и без помоћи ни са које стране, а са двије стране навалиле злости и напасти: из чаршије 'ајдуци, а из горе вуци и јазавци...

- То и тако неизвољено јест пред царским судишћем говорити! - плану господин "државни" на бранитеља и скочи као разјарен рис на столице. - То дапаче али јест грчкоисточна палитика!

И предсједник суданије плану, али ипак се свлада, па врло уздрхталим званичним гласом рече:

- По сили своје чести и по снази своје коли уредовне толи предсједничке власти, а по § 318. парбеног поступника, позивам са овог мјеста на ред и мир господина државног да не узбуњује и не спречава течај главне расправе која се али данас води према прописима §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика!... Господине бранитељу, продужите и кажите што још нијесте у одбрану казали а мислите казати.

- Вала, људи, Врепцу мјере нема! - диже се са дна суднице између слушалаца тихан и једва чујан повик, и све се опет смири и утиша.

- Велеславна суданијо! - настави одбрану бранитељ без и најмање збуњености, са пуно мирноће и присебности у говору и држању. Море се господин државни љутити и викати колико 'оће да је малопријашња моја ријеч грчкоисточна палитика, али ће остати увијек истина да су данас јазавци друкчији него што су били за турског суда и отоманске праве. Чим су, велеславна суданијо, осјетили да је Устрија одузела народну слободу и оружље, јазавци су се грдно избезобразили. Најприје су се почели врзати око њива и усијева, па онда ударати на стаје и амбарове, док се неке године двојица чак услободише и падоше на крсну славу Стојану Гатарићу из Локвара...

- Дошли људи на пиће! - добаци неко измеђ' слушалаца, и смијех се разли по читавој судници.

- Јест, дошли људи на пиће - прихвати ријеч бранитељ - али се чудновати гости не свидеше неком старом Белемезу, који се побоја да би могло омалити пића и јестива, па пограби с дрвљеника сикиру и погна их у планину, али у планини у'вати Белемеза са сикиром царски шумар и викну: "Сикиру овамо, ти си сјеко царску шуму!" Послије га на правди бога осудише на велику глобу и 'апс, па се и данас у народу каже кад се коме што неправо и изненада догоди: "Прошо ко стари Белемез кад је јазавце гонио са крсне славе Стојана Гатарића!"... Велеславна суданијо! С погледом на све речено јест сигурно и освједочено и законито углављено да су јазавци, овак'и какви су, могли бити и дапаче били су починитељи злочина од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254, тоћке ц кажњеног законика... Што се али пако тиче украденог јањета, свједочанство јединог свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера јест слабо и нетемељито. Горе по закону речени свједок јест течајем расправе само слијего раменима и у великој недоумици одговаро на питања господина предсједника суданије. Његово се свједочанство не море никако уважити и од славне суданије попримити као темељито и законито. Али, ако би велеславни суд уважио и попримио - у шта ја никако не могу повјеровати - исказ и свједочанство свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера, онда се ја с погледом на голему лесперину високославног ћесарокраљског генерала Јозипа Пилиповића позивам на царскоотоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге, који закони не гоне за крађу јањета, а по њима се и данас суди и они се и данас држе од славнога суда у великој чести и штимању... Велеславна окружна суданијо! С обзиром на све горе речено у одбрану и с позивом на све олакотне околности и прилике прилажем да се оптуженик Ћирило Трубајић, у цивиљу назван Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, источног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, навозито непбречен ријеши и пусти испод суђења, пошто он није али дана 18. липња 1907. г. узео без знања и приволе, а своје користи ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мијекара, чиме би био починио злочин од крађе у смислу §§ 249, 251. и 254. тоћка ц кажњеног законика. Али ако би ипак велеславна суданија неким путом и начином дошла до свједочанства да при оптуженику има неке кривице - у што не би нико мого повјеровати послије данашње расправе - то молим велеславну окружну суданију да при суђењу упораби § 63, како не би недужна породица страдала, даље да узме у обзир дуги истражни затвор, неписменост и занемарени одгој оптуженика као олакотне околности и прилике - заврши одбрану бранитељ, сав блажен и узбуђен, с пуно вјере и увјерења да је казао све што је требало казати.

Предсједник суданије као да се трже из дубоког размишијања, диже покуњену главу високо изнад дебелих судских списа, обухвати великим погледом читаву судницу и викну са пуно свечаности и званичности:

- Данашња главна царска расправа, која јест вођена по смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика против оптуженог Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића, закључује се и суданија се повлачи на вијећање и одлуку!

При пошљедњим ријечима лагано и одмјерено диже се предсједник суданије и покупи са стола читав дењак списа. За њим се мирно и достојанствено дигоше и остали чланови суданије и окупише се уврх суднице да вијећају.

Предсједник суданије сједе и згури се над једним сточићем, који је сав био прекривен дебелим списима, па се стаде мрштити и напрезати да по једној старој осуди састави главу Ћикине осуде. Око сточића су мирно и непомично, без гласа и даха, стајали суци и присједници са перовођом очекујући да почне вијећање.

- Овђе се не море вијећати. Одвећ је тијесно и незгодно! - рече предсједник суданије врло зловољно. - Ми би' се морали повратити на своја стара мјеста, а државни, бранитељ, оптученик и сви остали слушаоци требало би да изиђу напоље док се не сврши вијећање и одлука. Само, ето, не знамо да ли се вратио керкермајстор са рапорта?...

- Молим бога и славног суда - чу се из гомиле слушалаца глас Косте пуцера, који се неоклен нађе у судници -, ви се морете слободно повратити овамо доље на своја стара мјеста, а ми ћемо сви изићи напоље. Керкермајстор се вратио са рапорта и одвео све жене осим Јелке чедоморке на Врбас. Ону сушичаву кљусину, Јову кључара, задржали су јутрос у болници, и тако је осто и посто над Црном кућом једини господар наш добри кључарНиколица. Он зна све, зна и да се суданија води, али шути и прави се невјешт. Ено га сједи на басамацима, пуши своју лушу, преговара се нешто са Јелком чедоморком и вели: "Пјевај, Јелче, младост прође! Пјевај, нека се народ мало провесели под мојом управом и командом!"

Ријечи Косте пуцера изазваше бучно одушевијење и узбудљиве повике међу слушаоцима који су са страхом пратили ток суданије стрепећи да би могао сваки час изненада ударити тамничар или кључар Јово. С њихових притиснутих и издрхталих душа свали се сињи терет страховања, и сви, осим чланова суданије, похрлише напоље, водећи оптуженика између се као младу и пјевајући 'апсеничку пјесму:

Жалобитна 'апсеничка пјесма, пјевана са много бола и прастаре човјекове туге за отетом слободом, оживје ледене тамничке зидове, затресе умртвљеним ћелијама и задахну и запљусну животом и свјежином Црну кућу с краја на крај, с врха до дна. Са свију страна и из свију ћелија прихватише 'апсеници пјесму која је у тамници спјевана и која се само у тамници пјева, и све узаврије у безмјерно узбудљивом и необузданом клицању и натпјевању. Кад се натпјевање и повици полагано смирише, издишући у леденим зидинама, писну жалобитно глас Јелке чедоморке, чист и звонак као сребро:

- Нека Јелка чедоморка пјева и тугује - рече предсједник суданије више као за се, кад посједаше на стара мјеста - а ми ћемо вијећати. Да нам осуда буде права царска осуда, морамо некако и имена подесити. Ја ћу се у осуди писати Игњац Вребацовски, ти, први суче, Габријел Јаворовски, а ти, други суче, Јозип Лесиецки. Присједници Омеша Мустић и Лука Прамасунац могу у осуди остати ко што и јесу. Перовођа нека нам се зове Прањо Прањић, домаћи човјек, католик. Државног ћемо мало прекрстити и писаћемо га у осуди Грегор Злојутровски, а бранитеља Дане Димковић... Шта ви мислите, господине судбени тајниче Јаворовски, - промијени предсједник суданије глас и држање обраћајући се првом суцу - да ли јест оптуженик с обзиром на проведену расправу крив за злочин из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика, и акопрем јест крив, колику онда кажњу да му по закону одмјеримо?

Први се судац дубоко замисли и послије подужег размишљања рече одсјечно:

- Недвојбено јест оптуженик у смислу закона крив у питању стојећег злоћинства и ја прилажем да му се одмјери кажња од четири године тешке тавнице, куће необичне.

Предсједник суданије, који је већ био за се створио осуду, забезекну се кад чу одговор првог судије и обрну се другом судији вотанту:

- Куда ваше мишљење и ваша памет дере, господине судбени приставе Лесиецки, у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика?

Други се судија такође дубоко замисли. Послије дугог размишљања и ћутања рече:

- Моје мишљење и моја памет јест али зато да јест горе по закону речени оптуженик скривио злочин од крађе, и пошто недвојбено кажњени законик за так'а злођела прописује кажњу од једне до пет година, то прилажем да се оптуженик осуди на четири године тешке тавнице, куће необичне, оштро гвожђе, свако четрн'ест дана пост и свако седам дана тврди кревет.

Предсједник суданије још се више забезекну и изненади одговором другог судије вотанта, па се обрну првом присједнику и рече:

- Први присједниче, Омеша Мустићу, куда ваше мишљење и ваша памет шиба и дере у погледу кривње и кажње горе по закону именованог оптуженика Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића?

Први присједник Омеша Мустић, који са пуно заједљивости посматраше оба суца, одговори одмах чврсто и одсјечно:

- И без размишијања и без ћутања, а по саслушању данашње расправе и свједока, ја, ко један први присједник суданије и судац народни, не налазим никакве кривице при оптуженику, и прилажем да се оптуженик пусти одма' из затвора.

- А ви, други присједниче, Лука Прамасунче, шта ви у ствари мислите и како ви по својој памети сматрате кривњу и кажњу горе по закону реченог оптуженика.

- Ја, ко најстражњи у овој суданији и у овој земљи, у којој се све српско потискује и на крај меће...

- Буди муслиманац! - прекиде другог присједника први присједник Омеша Мустић. - Слави Курбан-бајрам, а не шарај јаја на Црвену суботу, па нећеш бити најстражњи. Мука ти што нијеси први присједник и што се ти први не питаш!

- Нема ту, Омеша, никакве муке, већ сам ја шћео да речем само једну истину: да се наше српско у овој земљи, откад је Швабо заступио, гура на пошљедње мјесто. Само Швабо требало би да се мало дозове памети, јер ми смо они и остајемо они који царствима животне жиле подгризамо!

Предсједник суданије плану као рис и грдно се развика:

- Молим, молим! У име закона забрањујем вам најоштрије да говорите о којекаквим историјама и позивам вас с обзиром на уредовне прописе да кажете да ли јест оптуженик крив, а акопрем јест крив, колика онда кажња да му се одмјери?

- Колико моје суђење и моја памет доноси, могу речи ко један присједник и судац народни да при оптуженику нема никакве кривице ни злочина - одговори мирно други присједник. - Сир су покрали сигурно јазавци, а појео га је оптуженик са својом женом и дјецом, што је он и признао на данашњој главној расправи. Закон, колико моје знање доноси, кажњава оне који краду а не оне који једу. Ни у овог цара нема ваљда у закону палиграпа о злочину једења!... За јање исто тако није доказано да је оптуженик укро, а да га је и укро, не море му се судити, јер га бране царски, отомански закони, који се и данас држе у великој чести и штимању, како то малоприје рече господин бранитељ.

Предсједник суданије обори очи, намршти се, набра тешко обрве и ушути се. Шутио је позадуго, испуњујући главу осуде и као нешто смишљајући. Наједном се трже из размишљања, удари обема рукама по списима и рече хладно и одмјерено:

- Господо суци и присједници, ви се али млого разилазите у погледу кривње и кажње горе по закону реченог оптуженика. Ви сте, господо суци, изрекли кривицу и велику кажњу од четири године тешке тавнице, куће необичне, а присједници су опет изрекли да при оптуженику не налазе никакве кривице, па да би га требало одма' пустити из затвора ко дугогодишњи судац и предсједник данашње главне разправе, могу рећи да ви, ни једни ни други, немате потпуно право. Горе по закону речени оптуженик није толико крив ни прав ко што мисле присједници. Крив је можда више него што је прав, кривица му се али течајем главне расправе није могла доказати. Свједочанства свједока и ини судбени докази јесу слаби и нетемељити. С обзиром на то и с погледом на све прилике и околности, овђе се мора у смислу недостатка доказа упорабити § 271, тоћка 3. и ријешити оптуженика од оптужбе.

- И ми смо за недостатак доказа! - викну први судац привлачећи уза се другог суца.

- Ми смо за § 271, точка 3, и приступамо мишљењу господина предсједника суданије! - додаде други судац.

- Ми не приступамо никоме! - викну поносито први присједник Омеша Мустић.

- Ко 'оће нека приступи нами! - додаде још поноситије други присједник Лука Прамасунац.

- Ја сам и не'отице вама приступио - рече предсједник суданије, благо се осмјехујући. - Оптуженик се, даклен, с погледом на § 271, тоћка 3, у недостатку доказа решава од оптужбе, а приватни се учесник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете за двије качице сира на редовити пут грађанске правде. Изволите, господо суци и присједници, потписати записник осуде - рече званично предсједник суданије, потури једну повећу хартију испред себе и викну мало јачим гласом: - Нека уђе господин државни, господин бранитељ, приватни учесник и оптуженик, да им се осуда прогласи!

Врата се на судници нагло отворише и на вратима се први појави Коста пуцер. Иза њега уђоше "државни", бранитељ, оптуженик и приватни учесник, а онда поврвише 'апсеници, и у тренутку се читава судница напуни. Бранитељ и "државни" мрко се погледају. Оптуженик, преплашен, изнемогао и блијед као крпа, једва се дотетура до оптуженичке клупе. Из његових лукавих, свјетлуцавих очију бије жива радозналост да са лица чланова суданије прочита и сазна своју судбину, али узаман! Лица су њихова мрачна и очајно званична. Његово мршаво и испрошћено тијело обузе мртавчка немоћ и дрхтање, очи му се засвијетлише сузама, и он обори главу, јер 'апсеник, док стоји пред осудом, не жели ни од кога да чује осуду своје кривице. У судници дрхташе дубока, гробна тишина, пуна очекивања и сустезања, и у тој треперавој, језивој тишини дигоше се мирно достојанствено чланови суданије. И предсједник суданије, увијек сређен, одмјерен и свечан у говору и држању, држечи у рукама голему хартију, поче да дубоко званичним гласом чита осуду:

- Окружни суд у Бањој Луци јест данас обнашао својом коли уредовном, толи судском власти под предсједништвом судбеног савјетника Игњаца Вребацовског и у присутности судбеног тајника Габријела Јаворовског и судбеног пристава Јозица Лесиецког као судаца, те Омеша Мустића и Луке Прамасунца, као присједника, и Прање Прањића као перовође ушљед оптужбе државног објесништва против Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића, због злочина из §§ 249, 251. и 254, тоћка ц, кажњеног законика, подигнуте оптужницом од 20. вељаче 1908. године, број 2268, након наредбом од 2. свибња 1908. године наређене у присутности државног Грегора Злојутровског, приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села; оптуженика Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића, бранитеља Дане Димковића дне 23. коловоза 1908. године обдржаване главне расправе на основу пријелога државног објесништва да се оптуженик кривим прогласу, за право изрећи:

Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић, 40 година стар, родом и стојбином из Дугог Села, грчкоисточног вјерозакона, ожењен, отац седмеро дјеце, неписмен, ради преступа из §§ 425, 456, и 478. и 483. са 10, односно 6, односно 30, односно 15 дана затвора кажњен, решава се по § 271, тоћка 3, од оптужбе да јест дне 18. липња 1907. године узео без знања и приволе, а користи своје ради, Луки Ћулуму из Дугог Села јање из тора и двије качице сира из мљекара, чиме би али био починио злочин од крађе по §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика...

- Молим бога и славног суда! - усплахирено и као изван себе упаде у ријеч предсједника суданије оптуженик, пун грозничаве уздрхталости и стрепње која обузима обично сваког оптуженика кад се чита страховито натегнута, збијена и замршена глава осуде. - То нешто одвећ замршено и надугачко отишло, па не знам, молим бога и славног суда, да ли сам осуђен или нијесам?

- Бога ми, Ћико, и ми овамо доље не разумјесмо добро, - чу се повик са дна суднице. - Учевно је то удесио савјетник Вребац, јер тако ти је то исто и на швапском суду: док гођ солдат не тури баганету у корице, не мореш знати да ли си осуђен или ослобођен!

- Да сте ви живи и здрави, он је осуђен, али мало! - викну злурадо приватни оштећеник Лука Ћулум. - Шта ћемо ми, Ћико, ускоро барабар и пред Врковну суданију у којој неће судити Омеша Мустић.

- Не заноси се толико злобно, Ћулуме, није он осуђен нимало! - викну из гомиле слушалаца једна крупна људина. - Још никог није унесрећио и засужњио § 271. То је палиграп праве и милости. Добро ја то знам, јер на својим леђима носим терет од једно десет до петн'ест главније' расправа...

- Молим за мир и ред макар у часу проглашавања осуде! - викну оштро и љутито предсједник суданије, онда сједе с осталим члановима суда и поче да развија мирно и одмјерено разлоге осуде.

Разлози

У ноћи на 18. липња 1907. године нестало јест Луки Ћулуму, старовнику из Дугог Села, без знања и приволе истог Луке Ћулума, а туђе користи ради, једно јање из тора и двије качице сира из мљекара. Знајући исти приватни оштећеник Лука Ћулум да живи у једној земљи, у којој али влада ред и закон, јест одма' покрађу пријавио царским оружницима с позивом на царску декламацију од 28. коловоза 1878. године. Сумња је пала на једно лице, дотично особу која више воли ноћ и мјесец него дан и сунце. То јест био данашњи оптуженик Ћико, право Ћиро Трубајић, звани Куљић. И царски оружници Дане Кнежевић и Јозип Прокаска јесу одма' пошли кући горе по закону осумњичене особе, претражили су кућу и ине просторије и нашли су на мјесту лица двије празне качице, које су али власништво приватног учесника Луке Ћулума из Дугог Села. Код Мујаге Аџића, трговца из Горњег Шехера, јесу дапаче царски оружници пронашли и законито углавили и кожицу навозито украденог јањета Луке Ћулума, и у смислу извида и истраге поднијели су кажњену пријаву против Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића на високославно државно објесништво у Бањој Луци. И дана 20. вељаче 1908. јест високославно државно објесништво с погледом на §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика против горе по закону осумњичене особе подигло оптужницу, на темељу које јест данас поведена и проведена главна расправа.

Течајем данашње сједнице заклетим свједоцима и иним судбеним доказима није се али могла кривица оптуженика у свима правцима и с обзиром на све околности доказати. Сумња је јака била, сумња је и остала, али по сумњи се не суди него по истини и доказима. Истина је да су у кући горе по закону осумњичене особе нађене двије празне качице, које су али власништво Луке Ћулума из Дугог Села. Оптуженик се брани и вели да је од јазаваца са осталим стварима отео и двије качице сира, да га послије поједе са својом женом и седмеро дјеце. То би му се могло и вјеровати и не вјеровати, готово прије вјеровати него не вјеровати, јер из свједочанства приватног оштећеника Луке Ћулума наслућује се да би могло бити да су заиста јазавци провалили мљекар и починили злочин крађе на двије качице сира. Исти приватни оштећеник Лука Ћулум упитан течајем данашње расправе као свједок, да ли од људске руке потиче јама под проваљеним мљекаром, одговорио је: "Е, то не могу узет' на душу, јер је јама под проваљеним мљекаром некако чудновато дошла". По овим ријечима долази ова славна суданија до одлуке и вјеровања да не море доказано и законски утврдити да јест провалу и крађу починило људско лице у особи Ћике, право Ћире Трубајића, званог Куљића. Искази ћесарокраљског вакмајстора Дане Кнежевића и његова друга Јозипа Прокаске јесу слаби и нетемељити, и прошарани су погрдама које све друго доказују само не кривицу горе по закону осумњичене особе и у питању стојећег оптуженика... Што се али пако тиче навозито украденог јањета истог приватног учесника Луке Ћулума, свједочанство једног јединог свједока Мујаге Аџића из Горњег Шехера није могла ова велеславна суданија уважити и попримити као тоћно, ваљано и законски недвојбено. Исти свједок је једном исказао да је кожицу купио кад се оптуженик враћао с пазара, а други пут је рекао да је кожицу купио кад је оптуженик силазио на пазар. Осим тога, јест овај несигурни свједок течајем цијелог преслушавања одговарао у великој недоумици и само слијегао раменима. С погледом на то јест се суданија сагласила да се свједочанство овог свједока одбаци као ништавно и невјеродостојно.

Кад је велеславна суданија обнашла да је ово свједочанство о украденом јањету невјеродостојно и законски нетемељито, није имала разлога и темеља да и у овој прилици вијећа и просуђује царско-отоманске законе од 7. рамазана, од 15. мухарема, од 13. хусеина и 23. мујаге у свези са големом лесперином високоглавног и краброг ћесарокраљског генерала Јозипа Пилиповића од 31. коловоза 1878-године, који закони говоре о крађи јањета и на које се дапаче течајем данашње главне расправе позвала одбрана.

Према свему горе реченом и према посматрању и просуђивању свију прилика и околности, уважавајући како наводе славне оптужбе тако и наводе славне одбране, није могла ова велеславна суданија доћи до одлуке и вјеровања да је оптуженик починио злочин у смислу §§ 249, 251. и 254, тоћка ц кажњеног законика који му се у гријех уписује. Имајући увијек на уму ону мудру народну ријеч да је боље деведесет и девет криваца пустити него једног праведника осудити, јест данашња велеславна суданија упорабила § 271, тоћка 3, и због недостатка доказа ријешила од оптужбе горе по закону именованог оптуженика Ћику, право Ћиру Трубајића, званог Куљића. Пошто се је али течајем данашње главне расправе недвојбено и законски темељито доказало да је оптуженик заиста појео двије качице сира, те се приватни оштећеник Лука Ћулум из Дугог Села упућује са својим зактјевом оштете на редовити пут грађанске правде - заврши предсједник суданије одсјечно званичним и свечаним гласом своју ријеч, и читава судница, у којој за све вријеме разлагања осуде владаше дубока тишина и мукли тајац, прште у распаљиво клицање и радосне повике одобравања: "Живјела правда! живио предсједник суданије господин савјетник Вребац и његова памет и знање! Живио Омеша Мустић и његова правда! Живио слаткореки бранитељ! доље с државним што на правди бога људе гони!"

И у тој бескрајној граји и побјешњелом клицању диже се на миг предсједника суданије "државни", сав збуњен и пометен, и једва изговори званично уздрхталим гласом:

- Уважавајући данашњу осуду, на закону али неутемељену, улажем против назочне осуде жалбу ништовну на високославно Врковно судишће!

Напомене

1 Керкеремајстор: тамничар

2 Значи: част, пиће

Речник мање познатих речи и израза

Адет - обичај, навика

Агарјанин - Турчин

ајлук - плата

аџамија - неискусан, неозбиљан

ала селамет - бог нека је у помоћи

арамија - разбојник, лопов

ардовић - бачвица, буренце

аскер - војска

асли - баш, сасвим

Баганета - бајонет

бак - бик

балија - погрдно за Турчина

бантати - бунцати

барабар - упоредо, напоредо

батлијун - батаљон

башибозук - нередовна војска (у Турској)

башица - самоток, прва ракија (из казана, кад се пече)

башуна - глава, тиква

бели - заиста

белћим - ваљда, можда, тобоже

бена - будала, луда, блесан

берићет - летина, срећа

беслеисати - намиривати, задовољити

биљег - надгробни камен, споменик

бирземан - старо, давно време

бирземаниле - одавна, из старих времена

бивакарце - дакле, као

блентав - блесав, малоуман

брана - борба, бој

брина - стремен

бркљачити - гунђати, мрмљати, говорити неразумљлво

бујад - папрат, травуљина

букагије - негве, путо, окови за ноге

булешика - була, турска господа

бурунтија - писмо, писмени налог, решење (пашино i сл.)

Црљен - црвен

Чадо - чедо, син, пород

чалмаш - ко носи чалму, тј. платнен омот око капе

чивит - затвореномодра боја

човали - од чохе, чохани

чок Јаша падиша - живео султан

ћаба - свето место за муслимане

ћевсити - гледати, посматрати

Далга - валови, таласи

деверати - мучити се, крпарити

диванана - доксат, трем

дикли - дичан, поносан, поносно

догонити се - спремати се, удешавати се

дова - (турска) молитва

думагија - дим, прашина

дункел - мрак

Џенет - рај

Еглен - разговор

ешкија - устанак

Ферман - наредба, заповест (царска и сл.)

Гавељати - тетурати, гегати, тешко ићи

газија - јунак, победник

герз - кицош

гегијати - пркосити, охолити се

граса - мала пушка која се пуни сачмом

грунтовник - службеник на вођењу земљишњих књига

Илика - пуце, сребрн накит на одећи

индат - помоћ

Инсан - чељаде

Испорављати - упоређивати, испоређивати

ижињати - измислити, смислити

Издиханије - издахнуће, смрт

изим - осим, сем

измећар - слуга

изун - допуст, допуштење

Јармац - мали јарам

јазија - писмо, писана ствар (одлука и сл.)

јолпаз - скитница, пробисвет, пропалица

јопе - опет, ипак

Јудол - долина

Кабаст - крупан, незграпан (за изглед и мисао и сл.)

кабулити - пристати, прихватити, одобрити

кадија - судија

калаузити - показивати пут, предводлти

камиланка - камилавка, калуђерска капа

кастиле - намерно, нарочито

катил - душманин, крвник

каурин - ко није муслиманин, неверник

керкер - тамница

керкермајстор - тамничар

кесеџија - друмски разбојник

кијамет - непогода, страшни суд

кокија - дим од барута

коловоз - август

ком - комина

комјен - димњак

контати - рачунати, размишљати

кошара - стаја

корпус деликти - предмет којим се доказује нечија кривица

кувет - снага

куљав - трбушаст, трбушат

Курбан-бајрам - велики муслимански празник

курдељ - клин на плугу

Љумати - гегати, ићи уморно

Мазгала - разваљено место, отвор

максуз - нарочито, намерно

манавра - маневар, вежба

мараз - нека болест

марлвет - препреденост, лукавство, вештина

мерхаметли - милостиви, покојни

меџидија - врста турског сребрног новца

меџлис - скупштина, заседање

милет - народ

милитерија - војништво, војска

мирија - данак, порез

мисирача - врста тикве, бундева

мива - воће

мукает - пажња брига (ни мукает - ни бриге)

мула - господар, господин

мундура - мундира, војничка одећа

мурећеп - мастило

муртат - издајник, отпадник од вере

мусаведа - клевета, опадање

мустапез - стражар у тврђави

музевир - лажљивац, превртљивац

мутесарип - управник, начелник

Наизврат - наопачке, преврнуто, изврнуто

назочан - присутан

на'пак - строг

наредан - уредан, спреман

наслон - стаја, покривен трем

насулити се - намерити се

неоклен - однекле

никс - ништа

нишан - белег, орден

нурија - парохија, подручје пароха (свештеника)

Обаталити - покварити, запустити опустети

објесништво - изврнуто: одвјетништво, тужилаштво: мисли се: установа која може обесити

ордија - војска, логор

острагуша - стара пушка

Палиграп - параграф, члан

палитиш унгеверлик - политички непоуздан

парусија - присуство, поновни долазак Христов, овде: прилог

палошина - мач (дугачак)

пантити - памтити

патрити - припадати, спадати у надлежност

пашалија - човек из пашине пратње

пезевенк - неваљалац, гад

перушање - комишање (кукуруза)

пирлати - перјати, трчкарати

пинта - врч, крчаг

подруг - један и по

полза - корист

попасно доба - време кад се стока враћа с попаса, с јутарње паше

попишманити се - покајати се

поримити - покатоличити

поткајитити - потврдити, потписати

права - правица, правда

Прајз - Прус

пратар - фратар, католички калуђер

претеслимити - предати, уступити

претргнути - прекинути, пресећи

пријестолник - срески начелник

проесапити - прорачунати, протумачити

протолковати - протумачити

прошћес - простићеш

протокур - протокол

пуцер - чистач

пулика - публика, сват, народ

пусат - оружје, опрема

Рамазан - муслимански празник

рахметли - покојни

реглеман - правило, уредба

редип - војна резерва

резилити - срамотити, ружити

роспија - женска рђава владања

роспилук - неваљалство

римити - католичити

Сакрамент - причешће

сараорина - рад на путевима

салампијати - витлати

сарук - чалма, платнен омот око капе

сеф - грешка, погрешка

севап - добро дело, милосрђе, задужбина

сеирити - посматрати (обично с чуђењем) чудити се

сербез — слободно

сермија - стока

сиктер - напоље!

сјарнути - подстаћи ватру

солдачија - војска, војна служба

сразити се - сударити се

субаша - полицијски чиновник

српањ - јул

суданија - суђење

сургун - прогон, изгнанство, прогнаник

сартулија - ломиврат

сухарија - коњаник у турској војсци

свибањ - мај

Шајцати се - шетати, шеткати се

шејтан - ђаво

шенлук - весеље

шеријат - закон по Корану

шикуција, шикутор - порески орган, извршитељ

шјет - савет

шкријачина - капетина

шокачки - католички

штуц - кратка пушка, једноцевка

Таламбас - врста бубња

талахи итд. - речи из турске заклетве

тат - лопов, лупеж, крадљивац

травањ - април

темена - клањање, поздрав

трнапити - банути, упасти изненада

тубити - памтити, сецати се

Угарјетити - овеселити, порадовати се

уверчити - запазити, уочити

укабулити - пристати, одобрити, прихватити

укопација - искварено окупација (према укопати се, умрети, сахранити)

укоритити грло - удесити глас, утањити гласом

умести - затрети, нестати

уредован - званичан, службен

учевина - ученост

учити - читати, говорити молитву

увано - свакако, с надом

Вакасуз - у невреме, кад је невреме

вакат - време, згодно време

вакмајстор - наредник у аустријској војсци

валија - царски намесник области (у старој Турској)

варићак - мера за жито

верак - суштина, садржај, бит

вердектер - сумњив, осумњичен

виланција - финансија

возбужденије - узбуђење

воловница - волови за кравом која се води

вотант - гласач

врајлос - слободан, ослобођен, пуштен на слободу

врајтер - каплар

вурсат - упорност, отпор, ћудљивост

вузле вузласто - недорасло, неразвијено, плиткоумно чељаде

Загроктати - крупно запевати

закрпатити - повикати, речима задробити, забрбљати

заптија - полицајац

засалампијати - завитлати

заступити - ући, завладати

збитије - догађај

земан - време, доба

зенђил - богат, угледан

зијан - штета

зијанћараст - штетан, који чини штету

зиратан - који се зирати (обрађује; за земљу)

зорли - јако, много

зулумћар - угњетач, насилник

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.