Vladimir Ćorović: Istorija Srba

Kupite štampano izdanje ove izvanredne knjige

<<   Sadržaj   >>

Opozicija Karađorđevih protivnika je nalazila da nije dovoljno iskren prema Rusima. Dovođenje ruskih garnizona preseklo bi dalje veze sa Petrovaradinom i Bečom, a pomoglo bi, s druge strane, da se pomoću ruske vojske digne njihov ugled i suzbije Karađorđev autoritet. Posle zajedničkog ratovanja Srba i Rusa i postignutog uspeha njihov je položaj, doista, postao jači i njihova kritika nailazila je na više odobravanja. Izvesni momenti davali su, na oko, njima za pravo. Karađorđe je imao kao bliskog čoveka darovitog i učenog prečanina Ivana Jugovića, koji nije bio moralno čist čovek i koji u Srbiji nije radio sa onakvom rodoljubivom čestitošću, sa kakvom stari Dositej. Karađorđeve veze s austriskim vlastima išle su i inače preko ljudi, koji nisu bili pouzdani i besprekorni. Čovek od temperamenta i podložan utiscima i uticajima, Karađorđe se, u dosta prilika, kolebao u diplomatsko-državničkim potezima, i primao je oberučke sugestije koje su mu davane, samo ako su mu izgledale da mogu imati uspeha. Kao u šahu, on je "igrao" dok su mu dosta često drugi povlačili figure.

U vezi sa dolaskom Rusa htela je i jedna i druga strana da popravi svoj položaj: Karađorđe pre nego oni dođu, a njegovi protivnici sa njihovom pomoću. Po dogovoru sa svojim pristalicama Vožd odluči, da svoje glavne protivnike uvede u vladu, da ih učini "popečiteljima", pa da ih tako zadrži u Beogradu i odvoji od naroda. Mesto velikih vojvoda, koji su, usled ustaničke akcije i uspeha, raširili bili svoju vlast na više nahija, on imenova više novih, sa manjim oblastima. Jasno je šta se tim htelo. Trebalo je onemogućiti da velike vojvode postanu gospodari velikih jedinica sa velikim prohtevima. Kod ovih malih vojvoda titula bi potsećala na gospodstvo starih i izazivala bi surevnjivost, a pošto bi njihova vlast, u stvari, bila mala oni bi zavisili od darodavca. Vrhovna vlast ostala bi u Karađorđevoj ruci. Ko ne bi hteo da primi to novo uređenje imao je da napusti zemlju. Na skupštini 11. januara 1811, bi primljeno to novo uređenje. Nenadovići su prišli Karađorđu, a Dobrnjac i Milenko Stojković ne behu došli čekajući rusku vojsku. Karađorđe je naglašavao da svakako hoće usku vezu sa Rusijom, a vojvodama je otvoreno govorio: "Vidim ja i to da svi vi počti, svaki v svojem okrugu, počeli ste biti despotami, i da vi, kako Sovjet Narodni, tako i mene u ničem ne slušate". Vrhovnom voždu položena je zakletva vernosti i utvrđeno je da se o pomenu drugoga vožda ne sme ni govoriti, "niti pak trpiti da koji spomene", dok je živ Karađorđe i njegovo potomstvo. Rešeno je, dalje, da se nijedno narodno delo ne može odlučivati ni u zemlji ni van nje bez znanja i odobrenja Voždova, i da bez njegove potvrde nema priznanja nijednom narodnom poglavaru, vojvodi i knezu. Karađorđe se, sa svoje strane, obavezao i zakleo: 1) da će čuvati savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem; 2) da ništa neće preduzimati ni u zemlji ni van nje bez sporazuma s Upravnim Savetom; 3) da neće izricati smrtne kazne ili osude na večnu robiju, ni pooštravati kazne, bez istog sporazuma; i 4) da neće dozvoliti da iko u zemlji sebi nezakonito prisvoji kakvu vlast. Po tom novom ustavu Karađorđeva je vlast silno pojačana. Mesto dotadašnjih savetnika, koje su birale nahije, dolaze popečitelji, koje on imenuje, a sva vlast nove vlade sastojala se u tom da, pored suđenja, bude posrednik Voždovih naredaba.

Naskoro potom, 29. januara, stigao je u Beograd, svečano dočekan, prvi ruski garnizon. Ruski vojnici ušli su i u Šabac i Deligrad. Malo iza toga došlo je i do oštrog sukoba između Karađorđa i njegove opozicije.

Milenko i Dobrnjac, koji nisu hteli da priznaju novi ustav i prime mesta u vladi, biše optuženi za ceo svoj dotadašnji rad. Ali pravog suda nije bilo. Pre nego što su i dali svoj odgovor oni su bili proterani iz Srbije. Tako je, na oko, bila skršena opozicija, ali nezadovoljstvo tim niti je bilo, niti je moglo biti uklonjeno. Nema uprave na svetu, kojoj se ne mogu stavljati zamerke, a u jednoj sredini, kao što je bila naša, gde su ratne prilike ostrvile ljude i izbacile na površinu i nešto lica sumnjivih moralnih osobina, i ljudi svojevoljnih, i često surovih, i sebičnih, bilo je sigurno dosta stvari, koje su mogle u narodu stvoriti razloge za proteste. Milenko i Dobrnjac bili su teški ljudi, sa mnogo mana u svakom pravcu, ali su, o tom nema sumnje, bili junaci i veoma zaslužni za uspeh ustanka. Za njihova imena vezane su značajne naše pobede na Ivankovcu i Deligradu. Koliko se u ondašnjim krugovima žalilo što je stvar ispala tako vidi se najbolje iz reči Vuka Karadžića, koji kaže, ni manje ni više, nego da se Karađorđe oprostio protivnika, "ali tijem okrči i Turcima put, te lakše zemljom obladaju." Slobodan Jovanović dobro naglašava, da u toj Vukovoj kritici ima dosta tačnog. Jer je Karađorđe, odvojivši za vreme trajanja borbe, vojsku od njenih vojvoda, na koje je ona svikla, stvarno oslabio njenu borbenu snagu.

Od 1810. god. događaji se počeše razvijati nepovoljno po Rusiju. Austriski dvor bio se orodio i izmirio sa Napoleonom i počeo je prema petrogradskoj vladi voditi politiku skoro otvoreno neprijateljsku. Njihovo suparništvo na Balkanu trajalo je već godinama i nije se moglo sakriti ni onda, kad su odnosi između njih bili sasvim prijateljski; sad, kad je protivnost mogla i vidnije da se izrazi, to suparništvo se osećalo skoro na svakom koraku. Uzalud je Rusija nudila Beču čitavu Vlašku i sve krajeve zapadno od nje, zajedno sa Srbijom. Austrija je, 2. marta 1812, potpisala sa Napoleonom savez protiv nje. Spremao se francuski pohod na Moskvu, najveći koji je dotle zabeležila istorija sveta. Srbija je trebala Rusiji kao jedan oslonac u borbama protiv Turaka, ali i kao važna baza sa suzbijanje francuskog uticaja i eventualnog prodiranja Francuza iz njihovih Ilirskih Pokrajina. Posle ovog francusko-austriskog saveza Rusija se, prirodno, nije više mogla zadržavati sa svojom vojskom na balkanskom ratištu. Svaki vojnik postao joj je važan na zapadnim frontovima. Turska, znajući to, htela je da izvuče za sebe što povoljnije uslove za mir, i s toga je na ruske ponude odgovarala zatežući i povišujući svoje zahteve. Posle velikih napora ruskih, i vojničkih i diplomatskih, sklopljen je 16. maja mir u Bukureštu. Granica između Rusije i Turske postade reka Prut. Tom samom činjenicom srpska je sudbina bila u glavnom zapečaćena. Rusija, zabavljena svojom nevoljom, i tako granicom udaljena, nije joj mogla dati nikakve neposredne pomoći.

Kao poslednju uslugu, koju su, i sami ugroženi, mogli učiniti Srbima, Rusi su, posle teških pregovora, uneli u taj ugovor jednu tačku, koja je imala da spasava kompromitovanog saveznika. Ta, posle često mnogo spominjana, osma tačka Bukureškog Ugovora predviđala je za Srbe potpunu amnestiju i jednu vrstu samouprave, o kojoj su se Turci imali sporazumeti sa Srbima, a koja bi odgovarala onoj što su je imali Grci na Arhipelagu. Turska je, tom istom tačkom, dobila pravo da uvede svoju vojsku u srbijanske gradove i da srpska utvrđenja, podignuta tokom rata, može porušiti. Posle osam godina ratovanja Srbi su tim ugovorom bili bačeni na onu polaznu tačku, koju su mogli imati ako ne već 1804, a ono sigurno 1807. god. Ičkov mir davao je više. Ali, u ovaj se mah nije moglo više postići. Međutim, mada su i ovi rezultati bili mali i toliko skromni, da ih Rusi nisu smeli iskreno i u celini ni priznati Srbima, oni su, ipak, naročito s međunarodnog gledišta, značili dosta. U jednom aktu međunarodnog karaktera, koji je imao jednu vrstu obaveze prema Rusiji, Turska je pristala da unese odredbu kako će se u pitanju samouprave jedne svoje pokrajine sporazumevati sa svojim podanicima. Mi dobro znamo koliko su se Bećir-paša i Porta od početka ustanka branili i od pomisli, da se neka druga sila meša u njihove pregovore. Ovo je sad bila krupna tekovina. Turska je njom dala Rusiji pravno sredstvo, da uvek može krenuti srpsko pitanje i uticati na njene unutrašnje stvari. U Carigradu se to odmah primetilo i sultan je s toga isprva odbijao da ratifikuje tu i još jednu za nas beznačajnu tačku ugovora.

Srbi dugo nisu znali šta je bilo ugovoreno u Bukureštu. Rusi su ih držali u zabludi, jedno što su verovali da su te odredbe privremene i da će se posle moći okrenuti na bolje, a drugo što nisu hteli da Srbi izgube veru u njih. Lično se car brinuo zbog toga. S ruske strane, i to službene, poručivalo se Srbima, kako carska vojska namerava s njima i ostalim Jugoslovenima preduzeti veliku akiju protiv Francuza u dalmatinskom Primorju, možda s planom da se koliko-toliko rastereti ruski severni front. Novi zapovednik južne vojske admiral P.V. Čičagov davao je u tom pravcu čak i uputstva za rad. To je bila misao samog cara Aleksandra. Ruski ljudi počeli su da vežbaju srpske vojnike i da ih tobože pripremaju za tu saradnju. Može se misliti kakvo je iznenađenje bilo za Srbe, kad su tek sa turske strane doznali pravo stanje stvari i kad ih je zapovednik turske vojske pozvao da predaju gradove! Karađorđe je tvrdo verovao, da je to neka turska podvala i odbio je, od prve, taj poziv. I posle toga rusko obaveštenje niti je bilo potpuno ni iskreno; čak je izrično naređeno ruskim pretstavnicima u Srbiji, da se sadržaj osme tačke saopšti Srbima samo u izvodu i sa ublažavanjem izraza. Ruski posebni izaslanik još je 15. avgusta u manastiru Vraćevšnici zaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru. Kad se na kraju doznala istina, ona je delovala porazno. Srbi su se osetili ne samo prepušteni sami sebi, zavađeni s Turskom i sa Austrijom, nego čak i prevareni. To je izazvalo duboko razočaranje i uticalo je teško na moral i vođa i boraca. Odlazak ruskih garnizona iz Srbije i povlačenje ruske vojske iz Vlaške i Moldavske bili su predznaci sloma.

Turci su s početka bili spremni da pregovaraju s ustanicima, ako i ne s namerom da prime sve njihove uslove, a ono da ih saslušaju i da ispune ono što bi smirilo široke redove. Ali kad su videli srpsko ustručavanje i rusku tešku situaciju, i kad su na njih delovale sugestije ruskih protivnika, Turci su izmenili stav. Sultan je dao i suviše jasno osetiti koliko je bio protivnik Bukureškog Ugovora. Srpski deputati upućeni su u Niš, i to sa malo dobih izgleda. Kao prvi uslov za pregovore, u duhu osme tačke, i kao znak dobre volje ustanika, paše su tražile da Srbi puste tursku vojsku u gradove i predaju topove i oružje. Turci nisu bili voljni da gube vreme dugim pregovorima, a hteli su i da srpsko pitanje skinu s dnevnog reda dok je Rusija zaposlena s Napoleonom. Energični Kuršid-paša, Srbima dobro poznat sa ofanzive iz 1809. god, koji je krajem avgusta 1812. postao veliki vezir, tražio je brze odluke. Njegovi ustupci Srbima bivali su sve manji. Od njih se najpre tražilo da u znak dobre volje predaju gradove, a on je sad zahtevao da se pre svega pokore i prime ono što im se da. Srbi su iz početka tražili samoupravu, ali su Turci odbili odmah da im priznaju "kraljevinu u carevini". U koliko su Turci postajali tvrđi, u toliko su Srbi bivali mekši i malodušniji. Ruski saveti u Carigradu da se o Srbima vodi obzira kolikogod se može usporavali su malo turske krajnje mere, ali srpsku sudbinu, u taj mah, nisu mogli bitno da izmene. Turci su pratili kako se razvijaju događaji u Evropi. Kad im se, posle primirja u Plesvicu, učinilo da će Rusija dobiti slobodnije ruke i da bi, možda, mogla postaviti srpsko pitanje, oni se rešiše da svrše posao pre toga. I početkom jula 1813. krenuše, po unapred spremljenom planu, tri turske vojske na Srbiju, od Vidina, Niša i sa Drine.

Položaj Srba bio je veoma težak. Sami, bez ijednog prijatelja, veoma oskudni s municijom, zavađeni među sobom, oni su bili klonuli već pre početka borbe. Duga uveravanja da se ne mogu održati sami, bez naslona na koju veću silu, ušla su u sve njihove duše i sad su ih, kad je to postala stvarnost, paralisala. Kod sveta je nestalo onog pravog oduševljenja za borbu, jer je bilo i suviše prilika da se razočara u svojim vođama i u njihovim shvatanjima dužnosti prema zemlji i narodu. Sam Karađorđe nije više bio onaj stari. Borba i sa spoljašnjim i sa unutrašnjim neprijateljima istrošila je u velikoj meri njegove živce, i njegovu snagu, i njegov zamah. Njega beše već poodavno obuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje prema ljudima. Još pre turskog napadaja, 30. marta 1813, predviđajući poraz, on je molio dozvolu da se može preseliti u Rusiju. U leto on se i razboleo, izgleda od tifusa; u najtežim danima, kad je njegovo prisustvo bilo potrebno da digne duh i ozari ljude, on je bolan ležao u Topoli i malaksavao sve više, i fizički i moralno.

Koliko je bilo malodušnosti kod vođa vidi se najbolje po tom, što se u proglasu narodu, 21. juna 1813, nije smela reći prava istina o tegobi položaja. Narodu se govorilo da su se smirili carevi ruski i turski i dogovorili u pogledu Srba, ali da taj mir ne priznaju spahije i janičari, oni isti koji su krivi i za ustanak. Htelo se reći da na Srbiju ne ide careva ordija, nego njegovi nepokornici, a oni su sa takvima lako svršavali posao. Mislilo se, da će se tim dići duh u vojnika. Ali, nije li to pre bio razlog za još veću klonulost? Kada se svet na prvom koraku uveri da nije tako, zar neće uvideti da ga namerno obmanjuju i zar neće svom strahu dodati još i osećanje mržnje radi laži? Ima vesti iz toga doba koje još rečitije karakterišu nesavesnost ljudi u ovaj veliki čas. Fatalni Mladen Milovanović imao je imanja u Brzoj Palanci. Da bi ih zaštitio od turske pljačke on je po svaku cenu, kao ministar vojni, tražio da se brani Krajina.

Karađorđe, koji je imao više vojničkog razumevanja, želeo je za odbranu lakšu liniju u šumama od Deligrada prema Poreču, računajući da bi na tom terenu Hajduk Veljko čuda činio sa svojim četama, dok će, zatvoren u negotinski grad, njegov značaj biti daleko manji. Mladen ostade pri svom, a Karađorđe, koji je nekada uporno branio svoju volju, popusti ovoga puta. Sve je išlo kao na nesreću, sa predosećanjem zla. Zašto su se Srbi uopšte upustili u borbu? Iz dva jasna razloga: prvo, što su videli da Turci ne popuštaju i što su, braneći se, mislili da koliko-toliko spreče zlo; i drugo, što su verovali da će im Rusija, ipak, kao 1809. god. bar u poslednji čas, priskočiti u pomoć.

Turci su napredovali dosta brzo, naročito s istoka i sa zapada. Sporije se kretala niška vojska. Karađorđe, iznuren bolešću i utučen, pojavljuje se na dva-tri mesta kao senka; pokušava, u poslednji čas, da organizuje otpor na Moravi i Kolubari, ali mu nedostaje stara odlučnost da baci sve na kocku i pokuša žrtvu. Obrće se i Austriji, i nudi joj gradove, ali ova nije voljna da se, posle svega što je bilo, založi za Srbe. Ona je čak volela da Srbi nastradaju i da se tako uvere, kako im naslanjanje na Rusiju nije donelo ništa sem štete. Slao je čak predloge u Rusiju, da se srpski narod tamo preseli. Kad Turci počeše prelaziti Moravu na istočnoj strani, a kad na zapadu slomiše junački srpski otpor na Ravnju i Zasavici i udariše na Šabac, Karađorđe se u sporazumu sa ruskim agentom T. I. Nedobom i mitropolitom Leontijem, reši da napusti zemlju. U nedelju 21. septembra 1813, prebaciše se oni u Zemun. Tek posle njega, i na glas o njegovom prelasku, napustiše Srbiju i druge znatnije vojvode, i to, sem Miloša Obrenovića, skoro sve. "Kad je 6. oktobra 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo, - tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga događaja".

Kad su prešli u Zemun Nedoba izjavi vojnom zapovedniku mesta kako neće da se rastavlja od Karađorđa i da misli, odmah posle izdržane karantene, krenuti za Rusiju. Bojeći se da ne bude imao neprilika radi Karađorđeva prisustva u Zemunu, vojni zapovednik predloži mu da pređe u manastir Fenek. Karađorđe ne pristade da se rastavlja od Nedobe, izjavljujući da se stavio pod njegovu zaštitu. Nije bio nimalo siguran kako će se prema njemu ponašati austriske vlasti. Ali 23. septembra predomisli se i pređe u manastir. Tako se i rastavi od Nedobe.

Kad je došao u Fenek i čuo za svu bedu Srbije, Karađorđu puče pred očima koliku je odgovornost uzeo na se što je dao prvi primer napuštanja dužnosti, i poče gorko da se kaje. Zemunski prota J. Ivanović pisao je, kako Karađorđe "neprestano slezit" i kako proplaču i svi njegovi ljudi, koji dođu tu da ga vide i obaveste o događajima. Karađorđeva namera nije bila da sasvim beži potpuno, nego samo da se skloni u Rusiju, sa glavnim vođama i narodom, da bi otud, bolje spremljeni, i sa ruskom pomoću obnovili borbu. To su bile Nedobine sugestije, kazivane i primljene od Karađorđa ne samo u taj mah, nego još s proleća 1813. godine. Te su ga misli verovatno i pomele, pa nije imao snage i volje, da se u najtežim prilikama trgne i odluči na druge korake u Srbiji. Kakvo strahovito razočarenje za nj, kad mu u Fenek stiže poruka iz Rusije da istraje u borbi i da će se moćni car pobrinuti za Srbiju! Još septembra 28. uputio je on pismo Srbima u blagoveštenski manastir, sokoleći ih da istraju, jer im stiže pomoć. Ali to pismo pade u ruke austriskim vlastima i ostade bez dejstva, koje bi, u ostalom, u onom opštem rasulu, bilo malo verovatno.

Austriske vlasti ponašale su se prema srpskim izbeglicama gotovo neprijateljski. Austriski kancelar knez Meternih, koji je imao velik uticaj na ruskog cara Aleksandra I, upotrebljavao ga je s puno veštine, da bi rusko zalaganje za Srbe bilo svedeno na što manju meru. Pogranične vlasti su bile nadmene i grube i pravile su stotine teškoća. Ubogim prebeglicama, pa i Karađorđu, sekvestrirali su sve što su imali za dugove učinjene za vreme rata sremskim i banatskim trgovcima. I srpski trgovci sa tih strana behu požurili sa svojim tužbama, da čas pre naplate potraživanja. Najveći deo uglednijih ljudi bio je interniran ili konfiniran. Karađorđa su preveli iz Feneka u Golubince, a otud u Petrovaradin. Ovakav slom ustanka bio je nesumnjivo težak udarac. Ali taj je udarac bio samo privremen i samo jedna teška lekcija. U stvari, on je bio ipak uspeh. Taj ustanak digao je ponovo Srbe i stavio srpsko pitanje pred Evropu kao sastavni deo Istočnog Pitanja. Dotad nije niko na strani vodio računa o tom da bi Srbiju trebalo vaspostaviti kao zasebnu državu. I Rusija, koja je spremala plan o obnovi Vizantije, nije o Srbiji mislila drukčije nego kao o pokrajini koja ulazi u austrisku sferu. Čak i naši rodoljubi XVIII veka gledali su rešenje srpskog oslobođenja samo u okviru Austrije i s njom u vezi. Od Prvog Ustanka i stvaranja srpske države to se shvatanje izmenilo iz osnova. Oslobođenje Srbije moglo se postići samo u potpuno slobodnoj svojoj državi; u njoj, i nikako drukčije. Srpska nacionalna ideologija, u toku XIX veka, ide još i dalje. Slobodna Srbija, s jedne strane, postaje stožer cele nacionalne politike srpske i prema Turskoj i prema Austro-Ugarskoj i sa srpske misli prenosi se i obuhvata sve Jugoslovene. S druge strane, na Balkanu njena borba počinje da služi za primer drugim narodima, a njen politički program traži isključenje svakog političkog širenja tuđih sila na tom području sa zahtevom, da Balkan ostane balkanskim narodima.

Iako je izgledalo da je srpskim porazom 1813. bilo izgubljeno sve, u stvari nije bilo tako. Sem probuđene narodne svesti i težnje da se dade aktivan otpor nasilju, pozitivan rezultat je bio i Bukureški Ugovor. On je pretstavljao pravnu bazu za posredovanje Rusije u korist Srba. Pomoć Rusije bila je i njena moralna obaveza prema borcima iz Prvog Ustanka, a i njena politička potreba. Jer u obnovljenoj Srbiji ona je dobijala novo, i vrlo važno, i ranije dovoljno neocenjeno uporište za njenu balkansku politiku. Karađorđe je osvajao i sticao sve: i hanove, i gradove, i sredstva za borbu, i ljude, i prijatelje i državno-pravno mesto u svetskoj politici.

N. Jorga, poznati rumunski historičar, naglasio je jednom prilikom, kako je na oslobođenju Grčke radio skoro ceo svet, moralno i fizički i materialno, a kako su Srbi morali da se bore u nevolji, tami i nepopularnosti potpuno sami i kako su mu s toga srpski napori mnogo simpatičniji. Prvi Ustanak, s Karađorđem kao vođom, bio je doista čisto srpski pokret, ponesen vlastitom snagom i na vlastitu odgovornost. I što je taj pokret izazivao interes velikih sila, i njihovu pomoć (vrlo ograničenu, u ostalom), i što je dobio značaj evropskog pitanja, i to je, isto tako, zasluga njegovih nosilaca, koji su godinama izdržavali na tešku mestu, i doživeli i krizu, i slom, pa ipak uspeli da ga ponovo ožive i naprave nerešivim drukčije nego samo u interesu zadovoljavanja nacionalne pravičnosti. Duh, koji je bio izraz tog poleta, i čovek koji mu je izvojevao samopouzdanje i poštovanje drugih, nosio je ime Karađorđa Petrovića, svetlo i veliko, pored svih njegovih ljudskih mana i grešaka. Njegoš je tačno i lepo karakterisao značaj Karađorđeva dela poznatim stihovima svoje posvete njemu pred Gorskim Vijencem:

I ruski car lično i ruska vlada, osećajući i na sebi nešto odgovornosti radi srpske sudbine, behu voljni da sve srpske izbeglice prime i zbrinu u svojoj zemlji. Ali Austriji nisu bile po volji ni takve veze Srba sa Rusijom. S toga, praveći se da izlazi u susret turskim željama da se srpski begunci ili predaju njima ili uklone s granice, naredi pograničnim vlastima da glavne srpske vođe otprate čak u Štajersku i Kranjsku. Tako i Karađorđe, sa vojničkom stražom, bi otpremljen u Grac. Mučeni raznim pakostima, sitnim i krupnijim, ljudi su se obraćali ruskom poslanstvu u Beču tražeći zaštite. Posle dužih pregovora, na zauzimanje ruske vlade, srpski vođi, najzad, dobiše dozvolu da odu u Rusiju. Krajem septembra 1814, duboko odahnuvši, oni se uputiše tamo.

<<   Sadržaj   >>