Rusko-srpski savez
Formalni rat između Rusije i Turske objavljen je 18. decembra 1806. U taj mah nalazio se u Carigradu kao srpski izaslanik Petar Ičko. Porta je pristala da mu potvrdi još jednom sve ono, što je bilo obećano u leto te godine, a on je obećavao da će Srbi vratiti Beograd. Sad je, međutim, sve to bilo kasno. Da je stvar bila iskreno uređena u septembru možda se srpsko pitanje i moglo nekako smiriti, ali posle onakvih srpskih uspeha i u novoj političkoj situaciji to Srbe nije moglo zadovoljiti. Kad su bili stavljeni pred pitanje da se odluče za mir s Turcima ili za dalju borbu zajedno s Rusima Srbi nisu dugo čekali. Oni su bili za Ruse, i u zajednici s njima za potpuno oslobođenje.
Rusi su uputili Srbima već krajem 1806. god. izvesne sume novca za nabavku municije i potrebnih stvari, a 11. januara 1807. obratio im se general Miheljeon sa posebnim proglasom, pozivajući ih na saradnju. "Kad se združimo i mi i vi, šta sve možemo postići?" On je predlagao da Srbi pođu i osvoje Vidin, očevidno s namerom da pojačaju tamo desno krilo ruske vojske. "Narod srpski dostojan je biti narodom, kome je stidno da plaća danak Turcima. Nije li bolje upotrebiti te novce, koje bi za danak davali na svoje potrebe naroda i na svoje oslobođenje od ropstva." Karađorđu je sam car Aleksandar poslao na poklon dragocenu sablju.
Srbi i Rusi bili su lako složni u tom, da se valja boriti protiv Turaka, ali taktički plan bio im je sasvim različan. Srbi su se nadali da će ruska vojska doći među njih, pa da zajednički prošire tekovine i razviju delo oslobođenja; a Rusi su opet mislili da njima Srbi olakšaju posao na Dunavu.
Nadvojvoda Karlo, brat austriskog cara i poznati vojni stručnjak, predlagao je odmah, po zauzeću Beograda, da taj grad posednu Austrijanci, kako bi preduhitrili Ruse. Iz obzira prema Napoleonu taj predlog nije usvojen, ali je kod Austrijanaca, iza ovih užih srpsko-ruskih veza, ostala stalno velika mera nepoverenja i prema Srbima i prema ruskim planovima na Balkanu.
Uvod u nova neprijateljstva s Turcima bila je pogibija vezira beogradskog Sulejman-paše. Kara-đorđe i druge vođe tražile su od njega da napusti Beograd pošto su uhvatili njegova pisma, kojima je pozivao u pomoć susedne pašaluke. Kad je on 23. februara krenuo iz grada ubili su ga Srbi blizu Mirijeva, a onda su počeli sa pokoljima i drugih Turaka po Beogradu i ostalim mestima. Taj pokolj, surov i s puno ružnih scena, onemogućio je svaku dalju saradnju s Turcima, iako je Porta za to vreme, na navaljivanje diplomatskih pretstavnika Francuske i Austrije, koje su želele da tim odvoje Srbe od Rusa, bila pristala na neke veće ustupke. Srbi su se potpuno opredelili za Ruse. "Vi nas pozivate u savez i zajedničko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrišćanskog, što smo od vas uvek želeli i od sveblagog Tvorca molili: da se vi približite nama... Mi ćemo se postarati da ispunimo vaše pametne savete, i nećemo poštedeti krvi naše za slavu Slavena." U sednici srpskog Upravnog Saveta, njegov pretsednik, knez Sima Marković dao je 19. marta sudbonosnu izjavu, da Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu. To je bio jedini mogući odgovor na turski zahtev, da im Srbi upute u pomoć protiv Rusa 20.000 svojih vojnika. U martu vratio se iz Carigrada i Petar Ičko, koji je doneo vesti, da Englezi vrše blokadu Carigrada i da pad prestonice nije daleko. U slučaju kapitulacije Carigrada, tvrdio je on, znalo se sigurno da je predviđena i nezavisnost Srbije od Porte. I ta tako prijatna vest uticala je svakako na raspoloženja ustanika.
Kad je Karađorđe izabran u Orašcu za vođa na nj se u prvom redu mislilo kao na čoveka pregaoca i hrabrog vojnika i kao na vođu Šumadije. Njegova aktivnost i uspesi doneše mu, prirodno, opšte priznanje i vlast nad celom pobunjenom zemljom. Njegovo ime proču se brzo skoro u čitavoj Evropi, a srpski svet gledao je u njemu nosioca celog pokreta. Nije samo Kulinova kada mislila i govorila da je s njim sve počelo ("Crni Đorđe, da te Bog ubije! Od kako si ti zakrajinio."). Njegov ugled i njegov položaj počeo je da izaziva ljubomoru drugih vođa. Među prvima u porodici Nenadovića. Knez Aleksa bio je jedan od najviđenijih Srba svoga vremena i jedna od prvih žrtava dahijskog režima. Njegov brat Jakov smatrao se prvim čovekom zapadne Srbije; u nekim aktima potpisivao se "drugi komandant" i nalazio se obično na raznim aktima kao drugi potpisnik uz Karađorđa. U njegovoj kući na Karađorđev uspeh gledalo se popreko. Isto tako, ali sa manje prava, gledale su na Karađorđa i druge neke vojvode. Vuk Karadžić rečito opisuje te odnose: "Jakov, pokorivši Užice i odmetnuvši naiju Sokosku, nazove se zapovednikom naije Valjevske, Šabačke, Užičke i Sokoske, i javno stane Kara-Đorđiju poručivati da mu, kao starešina, ne prelazi gore preko Kolubare; Milenko i Petar (Dobrnjac), osobito posle boja na Ivankovcu, postanu dole preko Morave samovoljni gospodari; Milan Obrenović, udruživši se sa Jakovom i ugledavši se na nj, osim naije Rudničke pritisne gotovo i Požešku pod svoju vlast; Katić, Čarapić i Đuša (Vulićević) iziđu još na veći glas koje nanovo pokazanim junaštvom u različnim bojevima sa Turcima, koje dogovarajući se oko Beograda u različnim događajima, i svaki je u svojoj naiji upravljao i zapovedao po svojoj volji. K ovome još kad se uzme da su ove sve starešine, kao i njihove manje četobaše, bile samo vojnički upravitelji, a za privatne raspre i sudove po selima da nije bilo nikakve određene priznate vlasti, onda se slobodno može reći da je na svakom mestu bio onaj stariji koji je bio jači." Kada su protu Matiju upitali u Petrogradu ko im je starešina u Srbiji, on je odgovorio, "da nemaju nikakvog jednog starešine, nego da nahije imaju svoje starešine, koje se između sebe dogovaraju i savjetuju." Prema tome, Srbija bi bila neka vrsta nahiske savezne države. Pomenute vojvode bi nesumnjivo takvo stanje najviše i volele.
Karađorđe, plahovit i prek, postigavši tolike uspehe, nije mirno davao da mu se osporava vođstvo. On je pri izboru dovoljno podvukao nezgodne strane svoga temperamenta, i kad mu je narod, i pored toga, poverio sudbinu u ruke, u najtežem času, kad nije bilo nimalo jasno kako će da ispadne čitav pokret, onda je razumljivo da on taj položaj neće da upušta sada kad je stvar uspela i kad je do toga došlo u mnogom pravcu neosporno njegovom odlučnošću i aktivnošću.
Prota Matija vratio se bio iz Rusije sa planom, da se osnuje jedno upravno telo, "sovjet", koje bi imalo da koliko-toliko uredi administraciju zemlje i da ograniči samovolju vođa. Protin stric Jakov i druge neke vojvode videle su u tom pogodno sredstvo da se ograniči Karađorđeva vlast. Karađorđe je, opet, videći da predlog dolazi od Nenadovića, mislio da se iza toga nešto krije i prihvatio je predlog sa rezervom. Nije hteo da tim povodom ide na zakazani sastanak u manastir u Bogovađu, u oblast Nenadovića, nego je zakazao dogovor u selu Borku, u beogradskoj nahiji. Tu, u prisustvu i ostalih poglavica, bi zaključeno da se osnuje "Praviteljstvujušči Sovjet Serbski", u koji je svaka nahija imala da pošalje po jednog pretstavnika. Sedište tog Sovjeta pomeralo se više puta, dok se nije skrasilo u Smederevu i Beogradu. Pretsednik tog tela postade njegov pokretač, prota Matija.
Ali, dok su se lako složili u tom da se Sovjet osnuje, teško je išlo s određivanjem njegove prave funkcije. Prota Matija je mislio da to bude najveća vlast u zemlji, koja bi izdavala zapovesti i samim poglavicama; vojvode su htele da Sovjet skuči samog Vožda; a Karađorđe je mislio da će to biti neka vrsta medžliza za rešavanje sporova privatno-pravne prirode, koji je u zemlji svakako potreban. Kada je Sovjet pokušao da proširi svoju vlast, upravo da postane ono što je prota želeo, Karađorđe oseti o čemu se radi i poče pretiti. Opkolivši sa svojim momcima kuću u Smederevu, u kojoj je Sovjet zasedao, naperi kroz prozore puške i pozva ih sve da iziđu napolje: "Lasno je u vrućoj sobi uređivati i zapovijedati; nego da vas vidim sjutra u polju, kad Turci udare." On se pozivao na svoje zasluge, i čisto hajdučki, sa puškom u ruci, naterao je Sovjet da sagne glavu i ostane u ulozi koju mu je on namenio. Odviše prek, on je ostavio zlu krv. Jer, ako su prisutni članovi i popustili pred zapetim puškama, to još nije značilo da su odustali od svojih zahteva i da ih prvom boljom prilikom neće ponoviti. A što je još gore, iza te scene ostala je jedna žaoka poniženja i uvrede, koja u našoj rasi strasti nikad ne ostaje zaboravljena i neosvećena.
Sukobi su se zaoštrili naročito za vreme ove rusko-srpske saradnje. Vojnički, ta saradnja nije ispunila ni iz daleka one nade koje su Srbi u nju polagali. Glavna snaga ruske vojske bila je zauzeta teškim borbama sa Napoleonom i njena akcija na Balkanu bila je, usled toga, sasvim sporednog značaja. Srbi su, neobavešteni dovoljno o evropskom stanju, tumačili rusku uzdržljivost, posle prvih vatrenih poziva, mlakošću i zlom voljom njihovih zapovednika. Karađorđe, kao impulzivan čovek ali i kao čovek koji je imao realan pogled na stvari, nije mogao da sakrije svoje nezadovoljstvo. On je otvoreno poručio generalu Isajevu, koji je zapovedao krajnjim desnim krilom ruskim, kako je ruska neaktivnost dovela Srbe u vrlo težak položaj. Zbog ruskih poziva Srbija je odbila turske ponude o sporazumu, koje su bile povoljne i omogućavale joj mir; zbog Rusije Srbija je navukla na se i mržnju austriskog dvora, koji je potpuno zatvorio granicu i lišio srpsku vojsku i narod svake mogućnosti dovoza hrane i municije. Taj stav Karađorđev pogrešno se uzimao kao neprijateljstvo prema Rusima; on je poticao iz zabrinutosti čoveka na vrhu države, koji se počeo bojati da bi se neaktivni savez mogao obrnuti na štetu zemlje. Ali to je bilo dovoljno, da svi Karađorđevi protivnici oglase sebe kao čiste rusofile i da mu počnu praviti teškoće i u tim pitanjima.
Na Karađorđa su, doista, mnogo uticali tajni i javni prijatelji Austrije. I on je sam oduvek govorio, da sa Austrijom treba biti dobro, jer od njene dobre volje zavisi srpsko snabdevanje municijom i hranom. U duši i on je možda više voleo Rusiju, ali neposredna korist od nje, u to vreme, bila je veoma relativna. Sem toga, za svaki srpski korak ili potez austriske vlasti obraćale su se njemu i činile prigovore. Druge vojvode, kao manje ili nimalo odgovorne, imale su mnogo lakši položaj.
Početkom 1807. god. izgledalo je da će doći i do toliko željene saradnje između Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Kad je već počeo rusko-turski rat nisu mogli ni ruski emisari u Crnoj Gori zadržavati narod da ne uđe u borbu protiv Turaka, iako se zbog Francuza nije mogla na to krenuti sva narodna snaga. S Crnogorcima i pobunjenim Hercegovcima sarađivali su i manji odredi ruskih trupa. U aprilu oni su prodrli do Nikšića i opseli taj grad. Već su bili počeli pregovori o predaji nikšićke tvrđave kad iznenada Crnogorci napustiše svoje položaje, ne zna se još tačno iz kojih razloga. Ustanici s Rusima povukoše se tad prema Grahovu i pokušaše da osvoje Klobuk i Trebinje. Ali su ljuto nastradali kod klobučkog grada, kad su Turcima stigla jaka pojačanja. Na strani Turaka učestvovalo je i nešto vojnika francuskih iz Dubrovnika i okoline.
Srbi su u Srbiji odmah od proleća 1807. god. otpočeli borbe na istočnoj strani. Vodio ih je Milenko Stojković, čovek i čvrst i iskusan. Borbe su se razvijale oko Negotina, ali su pojedine srpske čete dopirale sve do Vidina. Jedno vreme Turci su, s većom silom, bili opkolili Milenka na položajima između Štubika i Malajnice, ali se on hrabro održao dok mu nisu stigli u pomoć, potisnuvši Turke, najpre Karađorđe, a potom ruski general Isajev. Odlučni poraz Turaka dogodio se 19. juna. Naročito se proslavio te godine u borbama po Crnoj Reci Hajduk Veljko Petrović, koji je postao jedan između najpopularnijih junaka Prvog Ustanka. Teških borbi bilo je na Deligradu, gde je smrtno ranjen, licem na Veliki Petak, osnivač toga grada Vuča Žikić; a borilo se, isto tako, i na liniji Drine, gde su Turci bili u nadmoćnosti, ali bez prave aktivnosti.
Među muslimanima Bosne i Hercegovine vladalo je veliko nepoverenje prema Francuzima. Pamtio se Napoleonov upad u Egipat i ljudi su se bojali neke prevare. U toliko više što je iniciativa da Francuzi preko Bosne idu na Dunav dolazila stalno s njihove strane i što su se njihovi oficiri i ljudi bili razmileli po granici i po zemlji. Nepoverenje muslimana u đaure nije se dalo pokolebati, makar oni pristupali i sa najprijatnijim licem. Zbog straha od njih izvesni lokalni kapetani i vođi nisu hteli da ostavljaju kuću i idu u vojsku.
S toga je saradnja Selima III sa Francuzima stala sultana glave i prestola. Osećajući da sopstvenom snagom ne može smiriti zemlje i voditi uspešan rat sa Rusima, sultan je pokazivao otvorenu želju, da zamoli francusko vojničko posredovanje. Nezadovoljna ulema i masa, s nešto dvorskih lica, svrgnula je 15. maja Selima s prestola i dovela na nj Mustafu IV. Malo potom Selim je bio ubijen, jer su ga janjičari mrzeli kao svog najvećeg dušmanina. Poruka novog sultana u Bosnu glasila je otvoreno, da Turcima francuska pomoć nije potrebna i da oni izagnaju Francuze iz svoje zemlje, ako se u njoj nalaze.
Razočaran u svoje saveznike i posle teškog poraza koji mu je Napoleon naneo kod Jelave car Aleksandar se rešio na mir sa Francuzima. Napoleon je oberučke prihvatio ponudu i tako je 25. juna 1807. sklopljen ugovor u Tilzitu, koji se domalo pretvorio u savez. Tim ugovorom bilo je predviđeno i obustavljanje neprijateljstava između Rusije i Turske, pa čak i povlačenje ruske vojske iz Vlaške i Moldavske. Rusi su, po Tilzitskom Miru, imali vratiti Francuzima i Boku Kotorsku. O Srbima nije bilo predviđeno ništa. Ruski zapovednik Miheljson upozoravao je posle na taj nedostatak. U Sloboziji, gde su pregovarali ruski, turski i francuski izaslanici, ruski pretstavnik se zauzimao da i Srbi budu obuhvaćeni tim mirom, ali Turci nisu pristajali oglašujući ih ne kao zaraćenu stranu nego kao svoje pobunjene podanike. Tako se dogodilo da u pisanom ugovoru od 12. avgusta o Srbima nije unesena ni jedna reč. Car Aleksandar nije odobrio taj ugovor, koji ni inače nije bio povoljan po Ruse, ali je ta činjenica ipak bila od osetna uticaja na kasnije srpsko-ruske odnose. Ona je delovala nepovoljno u toliko više, što je samo nekoliko nedelja pre toga, 28. juna, ruski izaslanik pukovnik markiz Pauluči, inače problematičan tip, sastavio sa Srbima u vojnom logoru kod Negotina "dogovor", odnosno pismeni ugovor, kojim se Srbija potpuno stavila pod zaštitu Rusije.
Tokom avgusta 1807. god., prema Tilzitskom Ugovoru, napustili su Boku Rusi, a sa njima i Crnogorci. Francuzi, iako je prošla opasnost s te strane, nisu hteli da napuštaju ni dubrovačkog područja, koje im je imalo poslužiti samo privremeno. Bez ikakve stvarne potrebe oni su rešili da ukinu i u taj mah čisto formalnu slobodu stare Republike. U nedelju 19. (31.) januara 1808. proglašeno je njeno formalno ukidanje. Sva posredovanja bila su uzaludna, pa i ona koja su preduzimali Turci, kao njezini protektori. Osećajući dobro kakvo su veliko dobro izgubili sa svojom slobodom veliki deo dubrovačkih plemića rešio se tada da se nikako ne ženi u novome ropstvu, da ne bi rađali ne više slobodne građane Republike nego tuđe robove. Ta je odluka dovela dotle, da je danas skoro sasvim izumrlo staro plemstvo dubrovačko. Do god. 1926. održalo se bilo svega osam porodica, a danas ih nema ni toliko. Tako je završila istorija jednog izuzetno značajnog grada našeg primorja u njegovoj staroj slobodi, sa njegovom državom i njegovim posebnim osećanjem građanskih i nacionalnih dužnosti.
Ugovor s markizem Paulučijem predviđao je, da Rusija pošalje u Srbiju jednog posebnog "zemlje-upravitelja", koji bi uredio zemlju i narod i izradio ustav za Srbiju. U tom ruskom zemljoupravitelju izvesni ljudi u Srbiji gledali su jednu vrstu protuteže Karađorđevom apsolutnom uticaju. Rusko neaktivno držanje u Krajini, gde su operisali sa vrlo malim brojem vojske, njihovo povlačenje, sve ove nezgode u pregovorima o miru, koje nisu donele Srbima ono što im se obećavalo, ostavili su na Karađorđa vrlo mučan utisak. Njegovo oduševljenje za Ruse, u koliko ga je uopšte moglo biti, znatno je ohladnelo.
U izvesnim časovima moglo se čak osetiti, kako se on, sa osećanjem nelagodnosti i straha od njih, ustručava da im se poveri. Da se Karađorđe u tom držanju opredeli negativno doprineo je veoma mnogo i ruski general Konstantin Konstantinović Rodofinikin, koji je, po srpskoj želji, bio poslat u Srbiju kao neka vrsta ruskog pretstavnika u Upravnom Sovetu i kao onaj potrebni administrativni stručnjak koji je trebao da uvede red u zemlji. Kara-đorđe je govorio, da je on generalni konzul. Rodofinikin je bio rodom Grk, čovek vešt, ali spletkar i nadmen. Svoj položaj shvatio je tako kao da on ima da bude najviša vlast u zemlji i svetionik među varvarima. Od prvog dana svog dolaska on sa Karađorđem nije dobro. Karađorđu je bilo neprijatno sve: i to što on uopšte dolazi; i što dolazi on, a ne ruska vojska, koja bi bila više potrebna; zatim, što nije poslat neki Rus a ne ovaj Grk, koji, kao i grčke fanariotske vladike, nisu bili rado gledani u zemlji; i, najzad, što je stupio u vezu sa nekim ljudima koji su važili kao Karađorđevi protivnici. S toga Karađorđe ne učestvuje pri njegovu dočeku u Beogradu. Kada mu Rodofinikin šalje posebnog izaslanika, da ga pozdravi, Karađorđe se uzbuđuje kada ga vidi u odelu carigradskih Grka i dočekuje ga da ne može biti gore. Odnošaji su se posle, za izvesno vreme, nešto popravili, ali srdačni nisu bili nikad dok, najposle, ne postadoše dušmanski.
Prva stvar koju je Rodofinikin spremio beše nacrt državnog uređenja. Po njemu, u Srbiji se uzakonjuje "Praviteljstvujušči Senat Srpski" i određuje se kompetencija Voždove vlasti. Glavni upravnik Srbije Karađorđe, dobija od "otečestva" naziv "svetljejšeg knjaza". Njegova vlast bila je, međutim, znatno sužena. On je mogao "svakog po zaslugi nagraditi i povinim praštati", ali "pravo i vlast nakazovati povine ostaje nepremjeno u ruku zakona i suda". Knez postaje pretsednik Senata i ima tri glasa u njemu. Jedan deo članova Senata, "sijatelni voždovi", oni "koji su do sada po nahijama komandanti bili, otečestvo upravljali i branili" postaju, iz priznanja, doživotni članovi. Svi državni prihodi došli su pod upravu i nadzor Senata. Senat je imao pravo da bira sve glavne vojskovođe, isto kao što je njemu pripadalo pravo da sklapa mir ili oglašava rat. St. Novaković tačno veli, da bi Karađorđe po tom ustavu postao "samo reprezentativna figura, bez ikakve stvarne vlasti". Karađorđe je, ipak, 8. avgusta 1807, dao svoj pristanak na taj nacrt, pa je čak uneo u nj i tačku, da taj zakon, na koji je on, u svojoj zemlji, dao potpis, postaje obavezan tek onda kada ga potpiše ruski car kao pokrovitelj. Zakon nije bio ostvaren radi toga što ga nije odobrio ruski car iz političkih obzira prema Austriji ne hoteći se proglasiti kao stvarni pokrovitelj zemlje.
Karađorđevom ugledu smetalo je, pored njegove naglosti, još naročito i to što je podržavao izvesne ljude, nimalo čestite, i što se nije odvajao od njih ni onda kad su mu iznošeni primeri njihovih rđavih dela. Naročito behu izišli na rđav glas Mladen Milovanović i Miloje Petrović. Protiv njih, bivših svinjarskih trgovaca, tužilo se uglavnom, da se bogate na državni račun i da u Beogradu, kao nove dahije, rade prosto šta hoće. Ogorčenje protiv njih bilo je toliko, da je 1811. došlo do pobune beogradskog stanovništva i Mladen nije smeo ići drukčije beogradskim ulicama nego pod oružjem i praćen od čitave grupe pratilaca. Mesto da ispita krivce, Karađorđe dade neke od trgovaca, koji su učestvovali u toj pobuni, javno izbatinati, a dvojica behu ubijena. Vuk Karadžić, ozlojeđen takvim postupkom, pisao je ovako: "Beograđani su se i prije slabo radovali dolasku Kara-Đorđijevu u Beograd, jedno za to što je malo ko s njime mogao govoriti, a drugo što su momci njegovi dosta puta činili po Beogradu što im je volja, a poslije ovoga događaja omrznu sasvijem na nj i samo su ga se bojali". Građanstvo u Beogradu imalo je veliki procenat Grka i Cincara, koji ni inače nisu imali mnogo dodira s Karađorđem. Vladika je bio isto tako Grk. Domaćih školovanih ljudi bilo je veoma malo, a od Srba sa strane isticao se čestitošću naročito Dositej, koji se u svojoj prosvetnoj revnosti požurio, da već 1808. god. otvori u Beogradu neku vrstu prve srednje škole.
Ovo nezadovoljstvo omogućavalo je Rodofinikinu da uspešno razvije svoje spletke. Srpski svet je u njemu video pretstavnika moćne Ruske Carevine i njegove izjave tumačio je kao želje merodavnih ruskih krugova. Spojivši se, uz to, sa glavnim protivnicima Karađorđevim, on je svoju ulogu pojačao i postao, za veoma kratko vreme, glavni pretstavnik opozicije. Njegova ambicija bila je dalje da ne samo budno prati sve spoljašnje odnose Srbije, nego čak da u njima vodi glavnu reč.
Srpski ustanak naišao je na opšti interes među Srbima van Beogradskog Pašaluka. To je bila smela i s puno zamaha započeta borba, kojoj svi nisu odmah sagledali značaj, ali kojoj su svi želeli uspeh. Mitropolit Stratimirović je davao korisne savete i zalagao se za napredak akcije; episkop Jovan Jovanović poklonio je prvi top. Stari Dositej uputio je 1806. god. jedno dobronamerno pismo o uređenju Srbije i domalo je i prešao u tu zemlju, da joj svesrdno pomogne svojim znanjem. Nekoliko Srba oficira prešlo je iz austriske vojske u Srbiju, a drugi su pomagali ustanicima na druge načine. Simpatije Srba iz Srema i Banata bile su javne i davale su dosta građe raznim austriskim dostavljačima i suviše revnim vlastima. Izvesni trgovci iz Zemuna i Mitrovice stali su sa ustanicima u neposrednim vezama snabdevajući ih oružjem, municijom i drugim potrebama. Već početkom 1807. god. izvesni austriski organi javljali su o opasnim raspoloženjima Srba u Banatu. Oni su ne samo grdili "Švabe", nego su poslali i svoje ljude u ruski tabor u Vlašku moleći Ruse da ih oslobode. U jednom pismu upućenom Rusima Srbi su govorili, da "ma koliko Turci žele zla Srbima, s toga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci." Uspesi Srbije oživeli su nadu na obnovu srpske države, za kojom svi žude. Najviši austriski krugovi: car i nadvojvode Karlo i Ludvig izdavale su stroge zapovesti, da se motri na sva sumnjiva kretanja i veze njihovih srpskih podanika. To je pomagalo samo u izvesnoj meri. Oduševljenje se nije dalo lako obuzdati. Čak iz Like stizali su izveštaji o narodnim simpatijama za Srbe i Ruse i o glasovima o "stvaranju jedne ilirske ili pravoslavne države."
U Sremu izbio je krajem marta 1807. pravi ustanak. Vođa mu je bio Todor Avramović iz Jaska, zvani Tican. Ustanak je krenut protiv spahiskih činovnika rumskog i iločkog kraja, ali se brzo obrnuo u pravu bunu za seljačka prava. Austriske vojne vlasti preduzele su energične i brze mere i ustanak je bio brzo ugušen. Posredovao je i mitropolit Stratimirović, ali nije imao pravog uspeha. Istragom se utvrdilo, da su se pobunjenici nadali pomoći iz Srbije i da su naglašavali svoj srpski stav. Sam Tican je govorio da će biti drugi Bonaparta i da će se obnoviti srpsko carstvo. Intelektualni vođa bio je učitelj Andrija Popović, Srbijanac, koji je u Vognju prvi pobio barjak za okupljanje. Na zauzimanje mitropolitovo car je pomilovao sve pobunjenike sem Ticana, ali su neki prebegli u Srbiju.
Ugušena je bila brzo u proleće 1808. i "buna popa Đoka" u Banatu, prozvana tako po svešteniku Dimitriju Đorđeviću, koji joj je bio vođ. Izbila je u Kruščici, u okolini Bele Crkve, ali nije bila dobro organizovana i računala je sa nesigurnim vlaškim elementom. Uperena je bila protiv mađarskih plemića i činovnika. Austriske vlasti tvrdile su, da je i ona imala izvesnih veza sa ljudima iz Srbije. Koliko se dosad moglo utvrditi, odgovorni ljudi iz Srbije, sa Karađorđem na čelu, nisu ništa pokušavali među austriskim Srbima protiv tamošnjeg poretka, jer nisu hteli da svoj položaj otežavaju novim zapletima. Ako je i bilo kakvih ne mnogo značajnih pokušaja ili izjava njih su činili samo pojedinci. Bilo je i falsifikata u njihovo ime. Pokret je dolazio iz samog naroda sa tih strana. Austriske vlasti pravile su uzaludne i skoro smešne napore, zabranjujući pojedine slike, pesme, letke i knjige, da zaustave jačanje narodnog osećanja solidarnosti i da nateraju Srbe da zaborave šta su bili. Stvaranje nove srpske države već se tada osećalo kao neka daleka opasnost za Dunavsku Monarhiju, jer bi po neodoljivoj snazi mogla privlačiti njezine podanike. Naročito je austriskim vlastima bola oči jedna mala knjižica, izvadak iz Žefarovićeve Stematografije, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koji je priredio njihov oficir, Srbin Nikola Stamatović. Tu su knjižicu oni pripisivali Dositeju i bili su čuli, da se u njoj nalazi i nekoliko stavova protiv Austrije.
Živ je bio odjek srpskih uspeha i u Bosni, naročito pošto su Srbi tokom 1807. god. zauzeli Šabac i Užice i pomakli svoju vojsku na samu bosansku granicu. Te godine Srbi su pokušavali i veće vojničke pokrete preko Drine, ali nisu imali pravog uspeha. Istočna i središnja Bosna imala je mnogo muslimanskog elementa, koji je sprečavao neposredne veze između Hercegovine i bosanske krajine sa Srbijom, a u Posavini se nalazilo dosta katolika koji su bili neborbeni i pasivni. Kad je 26. avgusta 1807. prešao u Austriju sarajevski mitropolit Venedikt Kraljević, poreklom Grk, sa sumnjivim moralnim kvalifikacijama, doznalo se iz njegovih iskaza, da je pokret za ustanak i u Bosni uzeo dosta maha. I on se sam jedino pomoću mita spasao iz tamnice, a ostale ljude Turci gone s planom, da bi predupredile pokret. On je prešao tobože da traži pomoć Austrije i da moli njezin dvor, da ih uzme pod pokroviteljstvo. U stvari, on je došao u Srem da se momentano spase, ali i da radi dalje na dizanju bune. U Bosni je doista bilo vrlo mnogo nezadovoljstva i misao o pobuni javljala se sve češće. Sam car Franc dobijao je o tom dosta alarmantne izveštaje. Kraljević je iz Srema prešao u Srbiju, održavajući veze sa izvesnim ljudima iz Bosne. Ne znamo, da li je bilo kakva njegova uticaja u buni, koja je oktobra 1807. izbila u Poznju, kao ni u pozivu Srba iz gradačačke nahije upućenom Karađorđu, da ih oslobodi. Da je radio na buni u Bosni to je sigurno.
Muslimani iz Bosne, ne smatrajući se kao redovna vojska, a potstrekavani na to i od vlasti, napadali su nekoliko puta srpske položaje preko Drine, dok je velika turska vojska, prikupljena u Nišu, iz obzira prema Rusima, ostala neaktivna. Turska vlada pokušala je, da Srbe pridobije lepim i poslala im je mitropolita Aksentija kao pretstavnika carigradske patriaršije, da im ponudi sporazum. Po ruskom savetu Karađorđe je odgovorio, da će rado pristati na taj sporazum, ako mu ga budu garantovale Rusija i Francuska. Na toj osnovi pregovori su se razbili. Mada nisu bili potpuno spokojni Srbi su, ipak, videli da im francusko-ruski sporazum olakšava donekle položaj. Napoleon, veoma dinamičan u svojim planovima, bio je jedno vreme voljan, krajem 1807. god., da potpuno žrtvuje Tursku i da je čak deli sa Rusijom i Austrijom. Njegov interes bio je u to vreme, i naredne godine, usredsređen skoro sav na Španiju i borbu protiv Engleske. U Petrogradu se tada ozbiljno pomišljalo, da bi Srbija mogla ostati u njenoj sferi ili da postane samostalna pod zaštitom Rusije i Francuske.
Austrija je s velikim podozrenjem pratila stvari u Srbiji. Učvršćivanje ruskog uticaja u Srbiji smatrala je kao čistu svoju štetu, a još više francusko-ruski sporazum. Otvorila je "četvore" oči da vidi i prozre sve što se zbiva. Opkolila je uhodama sva važnija lica, i to ne samo u Srbiji nego i u svojoj zemlji. Nije ostao pošteđen ni mitropolit Stratimirović. Naročitu su pažnju bili obratili Karađorđu. Kad je 10. januara 1808. Karađorđe uputio molbu nadvojvodi Karlu, da mu dozvoli tajni izvoz municije, došlo se na misao, koja se javljala i ranije, da se od Srba, kao znak lojalnosti, preda Austriji beogradska tvrđava. U tom pravcu data su 6. februara uputstva generalu baronu Simbšenu u Petrovaradin, da otpočne pregovore sa Srbima. Karađorđe je sam, već pre toga želio sastanak sa Simbšenom, ne krijući da nije zadovoljan sa Rusima. On i Mladen Milovanović poručivali su, da bi bili voljni staviti se pod zaštitu Austrije pod uslovom da budu organizovani kao Vojna Granica i da nikad neće biti pripojeni Ugarskoj. U Beču su to odmah prihvatili i predviđali su i sve potrebne za uzimanje Beograda. Tim je rukovodio lično nadvojvoda Karlo, a car je bio tek naknadno obavešten. Karađorđe i Simbšen imali su, 23. marta, i jedan sastanak pod Beogradom. Karađorđu je bilo naročito stalo do toga da Austrija otvori granicu, kako bi Srbi mogli dobijati hranu i municiju. Tražili su uz to topova i veštih topdžija. "Učini li Austrija to, Srbi su gotovi s njenom vojskom ići na Carigrad", kazao je Karađorđe s naglaskom, hoteći da što jače deluje na Austrijance, kako bi mu izašli na susret i otklonili jednu nevolju, koja je mnogo tištala celu granicu, a za srpsku vojsku bila skoro presudna. Tom prilikom Karađorđe je izjavio generalu, da bečka vlada ne traži od Srba izmirenje s Turcima pre dok ovi ne oslobode Niš i druge srpske krajeve. Da li je on ovo govorio, što je tim kao hteo zavarati Austriju ili je uvući u rat s Turcima, kako neki misle, ili je tim uslovom hteo sporazumevanje sa Austrijom učiniti popularnijim, teško je reći; u svakom slučaju on je ovim pregovorima izazvao najveće sumnje na ruskoj strani. Samo, treba odmah reći, da on ove pregovore nije krio od Rusa, nego je Rodofinikina obaveštavao o svim glavnim pitanjima, ako i ne i o svima pojedinostima. Vešt i dovitljiv, Rodofinikin je osetio opasnost po ruski uticaj i smislio je zamku. Otišao je Karađorđu u Topolu, približio mu se, i savetovao da od Simbšena, mesto usmenih poruka, zatraži pismeni poziv. Simbšen je, doista, 22. aprila, uputio Karađorđu poziv da dođe u Petrovaradin, gde će se utvrditi stvari od velike sreće za srpski narod. To pismo poslao je Rodofinikin ruskim vlastima. Ruski poslanik u Beču, na osnovu njega, tražio je objašnjenje od austriske vlade, koja se našla u ne maloj neprilici. Za to vreme bio je došao u Zemun nadvojvoda Ludvig, po svoj prilici s namerom da pitanje privede kraju. Kad se Karađorđe ustezao da mu lično ode i kad je 18. maja odbio pregovore o predaji Beograda i primanju austriskog protektorata, Austrijanci su počeli da izvode izvesne vojničke domonstracije, našto su i Srbi prikupili svoju vojsku duž granice i spremili se na otpor. Pismeni njihov odgovor glasio je, da oni rešenje svog pitanja očekuju samo od Rusije i Francuske. Rodofinikin je likovao. Srbi su se jasno i otvoreno vezali uz Rusiju; Austrija i general Simbšen bili su kompromitovani; ali je i Karađorđe, posle toga, bio skoro onemogućen kod austriskih vlasti, koje mu ovo neće nikad zaboraviti.
Karađorđe je posle ovog mislio da je popravio svoj položaj prema Rusiji. S toga je u jesen 1808. pristupio izvođenju izvesnih ustavnih reforama, pošto onaj raniji nacrt nije dobio odobrenje ruskog dvora. Novi ustavni akt objavljen je 14. decembra. On je bio pun izraz Karađorđeve snage u tom času. Po tom ustavu Karađorđe je, sa zakonitim potomstvom, priznat "za prvog i verhovnog serbskog predvoditelja", a "Sovjetu Narodnom" dat je značaj vrhovnog suda. Druga tačka izražavala je namerno neodređeno, da će "sve zapovjesti izdavati Gospodar Đorđe Petrović preko Sovjeta Narodnog i u dogovoru sa Sovjetom Narodnim." Ovaj akt sastavljen je bez učešća Karađorđeve opozicije, od njegovih užih prijatelja, koji se behu skupili o Voždovoj krsnoj slavi. Protivnici s njim nisu bili zadovoljni od prvog dana, nalazeći da je bio brzo skrojen i da je nametnut skoro na prepad.
Od početka 1809. godine beše se znatno izmenila politička situacija u Evropi. Austrija je ušla u rat sa Francuskom i svu je pažnju obratila toj strani. Rusija se spremala na nove borbe s Turcima, pošto nije našla načina da svoje odnose s njom uredi na solidnijoj osnovi. A na vest, da je Engleska sklopila savez sa Turskom protiv Rusije i Francuske, car Aleksandar se rešio na otvorena neprijateljstva. Srbi su, naravno, išli uz Ruse. Plan za novo ratovanje bio je na široko zasnovan i od većeg poleta. On je predviđao srpsku ofanzivu u svima pravcima. Najvažniji od njih imalo je biti spajanje s Crnom Gorom. Tim bi se ne samo postiglo ujedinjenje malenih srpskih vojnih snaga, nego bi, pored ogromnog moralnog uspeha, donelo i odvajanje Bosne i Hercegovine od neposredne veze sa Turskom. Taj teški i veliki zadatak poveren je najboljem po sposobnosti, Karađorđu lično. Srbe je ohrabrila i jedna nova janjičarska pobuna u Carigradu, u jesen 1808., o kojoj su šireni razni glasovi i koja je davala potvrde nadi, da Turska neće moći razviti veće snage.
Turci su pre toga pokušali da se nagode sa Srbima, i to preko vidinskog Mula-paše. Pregovore je vodio vidinski mitropolit i jedan pretstavnik vlaškog kneza, a prisustvovao im je, preušen kao srpski velikaš, sam Rodofinikin. Pokušaj da odvoje Srbe od Rusa nije uspeo. Srbi su tražili i opet jemstvo Rusije i Francuske i govorili su o oslobođenju "stare srpske države." Inače su se držali potpuno saveta Rusije. U Rusiji, međutim, zauzetoj krupnijim brigama, srpskom se pitanju nije mogla dati veća važnost. Glavni zapovednik južne ruske vojske, koja se, i pored Tilzitskog Mira, nije povukla iz Vlaške, knez Prozorovski, izrečno je govorio srpskim pretstavnicima na početku 1809. god., da ne može zajemčiti Srbiji punu nezavisnost. Još manje obnovu srpskog carstva. Njegova je teza bila, da Srbi ostanu pod zaštitom Rusije i da plaćaju danak Turcima; tako su, od prilike, mislili i drugi odgovorni činioci u Rusiji. Ali, kad je trebalo obnoviti rat s Turskom njegov se stav izmenio i on je javio Karađorđu, kako će mu, prilikom pregovora o miru, biti glavna briga "da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske."
U proleće 1809. Srbi su krenuli četiri vojske protiv Turaka: jednu prema Vidinu pod vođstvom Milenka Stojkovića; drugu na Niš pod Milojem Petrovićem; treću preko Drine pod Simom Markovićem; četvrtu na Novi Pazar, koju je vodio sam Karađorđe. Uspesi sve tri ove prve vojske bili su mali ili nikakvi, dok je Karađorđevo napredovanje bilo vrlo uspešno. Za nekoliko nedelja srpska vojska doprla je do samog Novog Pazara i uzela tu varoš, posle dve sjajne pobede na Sjenici i Suvoboru. Već se u Karađorđev tabor bila počela pribirati okolna muška čeljad iz hercegovačkih oblasti; već se njegova vojska sretala sa izvesnim vasojevićkim i crnogorskim četama, među kojima su se isticale Šiba-lije; već je bio na putu da uzme i sam novopazarski grad i očisti Sandžak od Turaka, kad mu stigoše glasovi o srpskoj pogibiji na Kamenici. Videvši opasnost s te strane, Karađorđe morade napustiti početu akciju i vrati se žurno kući, da se nađe na nevolji.
Razdor srpskih starešina beše se razvio do opasne mere. U uzajamnoj surevnjivosti i mržnji išlo se skoro do potpunog zapostavljanja viših interesa. Godina 1809. pokazala je prve i veoma teške posledice. Kad je spreman plan za opšti napadaj za zapovednika vojske koja je imala da napreduje ka Nišu ne bi postavljen stari zapovednik na toj strani, slavni branilac Deligrada, Petar Dobrnjac, nego vojnički i trgovački drug Mladena Milovanovića, Miloje Petrović. Veoma ozbiljni ljudi tvrde, da je to učinio Mladen ne iz vojničke potrebe, nego što se nadao da će biti uzet Niš i hteo je da bogata pljačka u tom gradu pane u ruke njima, a ne Dobrnjcu. Između ovoga i Miloja dođe do otvorenog sukoba, jer Dobrnjac nije hteo ni da ga prizna niti da mu se pokorava. Da je to moralo imati svog odjeka i u vojsci i da je to u mnogom smelo i paralisalo duhove razume se samo po sebi. Proneo se čak bio glas, da Miloje namerno nije hteo pomoći teško pritešnjenog kameničkog junaka Stevana Sinđelića, koji pade sa svojim utvrđenjem 19. maja. Turska vojska, koju je vodio energični i sposobni Kuršid-paša, jurnu snažno napred. Dobrnjac je, ražljućen, napustio Deligrad, a Miloje je izgubio glavu i uzmicao na svima tačkama. Karađorđe je stigao na već potpuno rastrojen front. Rusi, koji su, iz raznih uzroka, bili zakasnili sa svojim operacijama i nisu uopšte imali dovoljno vojske, kretali su se vrlo sporo i tek se, u poslednji čas, osetio njihov pritisak na Turke. Karađorđe, videći Turke već na ušću Morave, bio je besan i krivio je Ruse, što su Srbe opet svojom neaktivnošću doveli u kritičan položaj. Rodofinikin se i sam smatrao u neku ruku odgovornim. Karađorđevi prijatelji optuživali su ga radi izvesnih spletaka i sad naročito još i za to, što je primio dobeglog Dobrnjca i s njim sarađivao. Karađorđe, razjaren radi poraza i radi rasula u vojsci, pretio je i bio skoro izvan sebe. Uplašen, Rodofinikin nije smeo da sačeka njegov dolazak u Beograd, nego je noću, između 15. i 16. avgusta, prebegao u Pančevo, a odatle ruskoj vojsci u Vlašku. Sa njim su prebegli i mitropolit Leontije i Dobrnjac.
Ovaj je poraz naneo štete i Karađorđevom ugledu. Mada je narod osuđivao uglavnom Mladena i Miloja, odgovornost je posredno padala i na Karađorđa, jer su to bili njegovi bliži saradnici. Osećajući ovog puta svoju pogrešku, Karađorđe je popustio. Miloje bi zatvoren, a Mladen svrgnut, ali ne za dugo vreme. Za pretsednika Saveta dođe jedan od vođa opozicije, Jakov Nenadović. Srpski težak položaj spasli su Rusi, koji su udarili na glavnu tursku vojsku na Dunavu i privukli na se i veći deo ove vojske iz Srbije.
Posle ove teške krize Karađorđe je stajao pred sudbonosnim pitanjem: za koga da se opredeli i sa kim da radi. Rusija je bila spora, neaktivna i zauzeta mnogo pitanjima zapadne i severne Evrope; Austriji se bio mnogo zamerio, a i ona sama pretrpela je, u ovo isto vreme, strahovit poraz od Napoleona. Karađorđe je ipak, ne znajući tačno razvoj događaja i borbi između Austrijanaca i Francuza, zatražio zaštitu od Austrije, vraćajući se, uglavnom, na onu bazu, na kojoj se pregovaralo sa Simbšenom. Ali su ovog puta u Beču bili mnogo zakopčani. Grof Belegard pisao je u Petrovaradin, kako ne treba verovati u srpsku iskrenost. Srbi se obraćaju na sve strane, ali "u stvari, veroatno, oni nigde sa tim ne misle ozbiljno, nego samo žele da dobiju vremena, da odigraju svoju vlastitu igru." U tim rečima ima nesumnjivo mnogo istine. Srbi su svakako, i razumljivo, gledali svoju korist. Ali, u ovoj prilici, sagledavši tursku snagu i svoju slabost; uverivši se, još jednom i neposredno, da sami pravoj turskoj sili teško ili nikako ne mogu odoleti, njihove težnje da dobiju zaštitu neke strane sile bile su doista iskrene.
Shvativši da je ogorčenje Karađorđevo protiv Rusa ovoga puta bilo iskreno i duboko, Austrijanci su hteli da ipak uhvate veze sa Srbima. Da ne izgube uticaj na svima stranama. S toga su obećali da će posredovati između Srba i Turaka. General Simbšen sastao se ponovo s Karađorđem. Srbi su posle toga pismeno ponudili Austriji zaštitu, a Turcima danak. Turci, koji su bili svakako obavešteni o stanju i Srbije i Austrije, nisu pristajali na stranu zaštitu i preveliku srpsku unutrašnju slobodu i tražili su čak uklanjanje Karađorđevo iz zemlje. Austriski car, posle poraza, nije imao ni snage ni volje da pravi ma kakav pritisak na Turke i s toga je ceo taj rad ostao bez ikakvih stvarnih posledica. Uzalud je sad Karađorđe sam nudio predaju Beograda; u Beču nisu smeli da se upuštaju u nove zaplete.
Zaplašeni, ne želeći da ostanu osamljeni, Srbi su u isto vreme pravili ponude i Francuzima.
Veliki pobednik Napoleon, koji je 1809. slomio austriski vojnički otpor, imponovao je Srbima već poodavno. U ovoj teskobi oni su u leto te godine došli na misao da i njega zamole da ih primi pod svoju moćnu zaštitu. U sporazumu sa Savetom učinili su to već 16. avgusta. Nosilac srpskih ponuda bio je kapetan Rade Vučinić iz Karlovca. On je našao Napoleona u Beču, u času kad se spremao na povratak. Karađorđe je nudio da francuski garnizoni uđu u srpske gradove, dakle ono što je od njega želela ranije Austrija. Srbi su obećavali da će Francuzima biti verni saveznici, i to ne samo oni u Srbiji, nego i ostala njihova braća u Bosni i Hercegovini i u "kraljevstvu mađarskom", pa čak i u Bugarskoj. Srbi mogu biti od koristi Francuzima u borbi s Austrijom, rušeći pomoću svojih sunarodnika i svojom "mađarski kolos". Srpska ponuda dostavljena je samom Napoleonu. On je, iz obzira prema Turskoj, nije mogao primiti, ali je naglasio da ne može ostati ni ravnodušan "prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti." S toga je izdata naredba francuskom vicekonzulu u Bukureštu da održava veze sa Srbima, ali u najvećoj tajnosti.
Poraz Austrije u ratu s Francuzima još više je pojačao francuski ugled. Kad se doznalo šta je i koliko je Francuska dobila od Austrije i da još jače učvršćuje svoj položaj na Balkanu misao da se nastave veze s njom dobila je u Beogradu novih pristalica. Đorđe je 10. januara 1810. pozdravljao "novovoskresšu Iliriju", u kojoj su živeli srpski saplemenici, i želeo je ponovo njegov protektorat. Ali se u toku 1810. god. politički položaj izmenio toliko, da od te ponude nije moglo biti nikakve praktične koristi.
U isto vreme Srbi su gledali da poprave svoje odnose i sa Rusima. Karađorđeva opozicija, s Rodofinikinom na čelu, krivila je i njega sama. S toga je Vožd upućivao pisma i izaslanike u ruski glavni stan, knezu Bagrationu, da upozori na pristrasnost tih izveštaja. U ruskom stanu Karađorđevi protivnici osuđivli su njegove veze sa Austrijom i Francuskom, tražili su bilo rusku zaštitu ili pomoć za pregovore s Turcima i svaku drugu podršku.
Rusi, koji su s planom jačali svoj uticaj na Balkanu, uviđali su i sami da srpsko nezadovoljstvo nije bez izvesne njihove krivice i s toga su nastojali da to poprave. I s ruske i sa srpske strane javila se iskrena želja, da odnosi u budućnosti imaju biti srdačniji. Za to je mnogo doprineo novi glavni zapovednik grof Kamenski. On se trudio i da se zavađene srpske starešine smire i čuvao je Karađorđa. Novo ratovanje, 1810. god., bilo je srećnije i ne samo da je Srbiji povratilo ranije granice, izgubljene u lanjskom ratu, nego je čak donelo i prinove u Timočkoj Krajini. Rusi su te godine sudelovali življe i pomagali su većim odredima istočnu vojsku.
Karađorđe je uzeo na sebe najteži zadatak, da popravi vojnički položaj na Moravi i spreči tursko prodiranje od Niša. Godine 1810. Turci su promenili pravac svoga nadiranja i, obišavši Deligrad, udarili su od Kruševca, da otuda lakše prodru u Šumadiju. Srpske čete, zaplašene prošlogodišnjim neuspesima, bile su prilično malodušne i napuštale su položaje, bežeći u svoja sela, da se nađu oko porodice. U najtežim časovima po Karađorđa stiže mu ruska pomoć od 3.000 ljudi. Na varvarinskom polju, 6. septembra, dođe do odlučne borbe. Ujedinjena srpska i ruska vojska odbi sve turske juriše i prisili Turke na otstupanje sve do Niša. U samoj varvarinskoj bitci Karađorđe nije učestvovao. Navodi se kao razlog to što je turska vojska bila odviše jaka, pa se bilo bojati da ne razbije saveznike. Ruski zapovednik, grof Orurk, kazao je Karađorđu, da je u interesu stvari, da se on, kao vrhovni vođ, ukloni iz borbe. "Ako Turci budu jači, bolje je da razbiju samoga mene, nego mene i tebe." Ali, teško da je to bio pravi razlog. Sve dotad Karađorđe se sam izlagao toj opasnosti, i ona nije bila nikome zazorna. Ovog puta, verovatno, radilo se o tom da jedan drugom ne smeta u komandi; odnosno, Rus je hteo da bude samostalan u akciji.
Posle te borbe, Karađorđe pohita na Drinu, da pomogne i na toj strani. Položaj Jakova Nenadovića postao je bio dosta težak zbog jakog nasrtanja Turaka iz Bosne. Sa njim je i na tu stranu otišlo nešto kozaka. U krvavoj borbi kod Loznice i na Tičaru, za koju sam Karađorđe javljaše vojvodama, da "batalie nigda veće nie bilo", gde se dva puna sata klalo i borilo prsa u prsa, Srbi slavno razbiše Turke i očistiše tako i zapadni deo svoga područja. Uspeh je, prema tom, bio potpun i na toj strani. On je, sem toga, osetno ublažio ranije protivnosti između Karađorđa i Nenadovića.
Međutim Austrija, koja je posle svog poraza izmenila politiku i približila se Francuskoj, pomišljaše u ovo vreme na nešto aktivniji rad u Srbiji. U razgovoru sa Meternihom Napoleon mu je 16. jula 1810 bio rekao: "Srbija mora jednog dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome neću protiviti. Neće mi biti krivo da se Porta izmiri sa Srbima i da im dade za kneza Srbina. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašu zaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza u Beogradu." Ali, mada tako slobodna od strane Napoleonove, Austrija je, ipak, zazirala i od Turske i od Rusije, ne želeći da ih nekim prepadom izazove i ogorči. Ona s toga ide polagano. Najpre upućuje u Srbiju svog pretstavnika, J. Paulića, koji je imao da bude jedna vrsta diplomatskog agenta i kome je bila namenjena uloga da ruskog pretstavnika učini izlišnim. On je došao u najnezgodniji čas, pred varvarinsku bitku, onda kad je Srbiji ruska pomoć bila preko potrebna. Karađorđe s toga, u dogovoru sa nekoliko starešina, odgovara Simbšenu, da oni tu pažnju Austrije mole za docnije vreme; drugim rečima, ona im sada nije trebala. Kad je doista trebalo pomoći, Austrija je to činila samo posredno, a počešće sa mnogo teškoća; dok je Rusija, mada joj se inače moglo dosta prebacivati, pritekla u pomoć vrlo aktivno, i to nekoliko puta. Ruski uticaj bio je sad jači nego ikad pre; i sam Karađorđe bio je ovog puta manje kolebljiv. Da pokažu koliko su odlučni u svojoj rusofilskoj politici Srbi, krajem 1810, šalju u ruski glavni stan jednu deputaciju, koja je imala: 1) da traži, kao najbitniju garantiju, ruske garnizone za srpske gradove; i 2) opet nacrt uređenja Srbije.
|
