Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Цар Јосиф II био је веома омражен у круговима католичке цркве и међу Мађарима и Хрватима. Дух слободоуман, у истину просветитељски, без многих наслеђених предрасуда, он је сасвим ушао у дух савременог либерализма, који је из Енглеске био захватио целу Немачку и који је био ношен од француских рационалиста и енциклопедиста. За живота своје биготне мајке он се морао устручавати, али после њене смрти изашао је безобзирно са својим реформама. Од богатог имања већ раније укинутог исусовачког реда дао је створити фондове за школе, а 1781. год. почело је његово укидање калуђерских редова и затварање манастира, који се нису бавили хуманим или просветним радом. Потпуну слободу вере и верску равноправност објавио је његов Патент толеранције од 10. (21.) децембра 1781. Сам папа Пије VI је лично покушавао да заустави или бар ублажи цареву активност у свим овим правцима. Сви његови напори остали су узалудни. Чак се, на запрепашћење верних, приликом папина доласка у Беч, појавила сасвим антијерархиска брошура бившег професора универзитета Валентина Ајбла Шта је папа?, у којој није било нимало оног ранијег страхопоштовања према глави западне цркве. У католичким круговима добро се знало, да цар лично закриљује Ајбла. Ово је све било довољно да објасни непријатељски став католичке цркве против њега и његова дела, и да у исто време покаже и зашто су слободоумни српски духови и просвећени грађански сталеж стали на цареву страну. Мађари и Хрвати били су против цара и због његове германизаторске и централистичке политике, као и због тога, што је Јосиф II, као и Фридрих Велики и Катарина II, заступао методе просвећеног апсолутизма. Срби се, збијени у своје редове, под окриљем црквене аутономије, нису много бојали од германизације; можда јој нису увиђали ни прави значај. Од централизма и апсолутизма нису се бојали много; у Турској су добрим делом доживљавали и видели и једно и друго, а и сама њихова црквена управа била је централистичка и прилично апсолутистичка. Сем тога, Јосиф II био је симпатичан Србима још и због тога, што је ушао у споразум с Русима и што је почео борбу против Турака. Сам учени архимандрит Јован Рајић осетио је потребу да тим поводом да одушка свом расположењу у једној повећој поеми. Под владавином цара Јосифа II курс државне политике према Србима осетно се променио, они су истински одахнули, и могли су се посветити несметаном раду у народу.

У Карловцима се око младог и активног митрополита Стевана Стратимировића, који је на тај положај дошао 1790. год., створило ново и активно српско културно средиште. Већ 1791. год. основана је ту прва права српска гимназија, којој је основни фонд омогућио родољубиви грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов. У Карловцима је отворена и богословија са бољом стручном наставом. И Курцбекова штампарија прешла је 1792. год. у српске руке, а власник јој је постао бивши секретар митрополије Стеван Новаковић. Српски културни живот се пренуо. Стратимировић је био пун добре воље, сам се бавио науком, волео је књигу, и трудио се да целу своју средину загреје за више циљеве.

С друге стране млада српска интелигенција, понесена и сама идејама рационализма, жели да што непосредније утиче на народ. У њој се осећају либералне тенденције и симпатије за реформе цара Јосифа. У том духу јозефинизма почиње све оштрија критика јаловог и нескромног калуђерског живота по нашим манастирима, сузбија се клерикални утицај, који је понегде узимао сувише маха, и тежи се да се народ просветом лечи од предрасуда и рђавих навика и обичаја. "Националисте", како су себе називали људи који су желели да помогну народу, имали су јака ослонца у грађанству, које је у извесним местима било економски напредно и духовно врло лепо развијено. Слободнозидарски покрет, коме су у XVIII веку припадали сви слободноумнији духови Европе, нашао је одзива и у српској средини. Њему су једно време међу Србима припадала и нека свештена лица, као Стеван Стратимировић и Јован Јовановић Шакабента. Крајем XVIII века био је код Срба приличан број лица, који су своје васпитање стицали на страни, и то не само у православној Русији, него и у Немачкој, која је била много напреднија од Аустрије. Доста Срба знало је стране језике, руски, немачки и француски, који је у то добао ушао у моду. Крајем XVIII века, кад је Аустрија била пуна француских емиграната, било је извесних кућа које су узимале и француске приватне учитеље. С језиком се ширио и утицај француске лектире. На темишварског епископа Петра Петровића утицао је у осетној мери скептицизам филозофа Пјера Бејла. Кад је он дозволио да се преведе за Србе спис унијате Самуила Клајна против прекомерних постова устао је владика Генадије Димовић против начина како нови богослови критикују старе, "као Волтер у Францији".

Главни претставник просветитељске активности у нашем друштву и књижевности био је Доситеј Обрадовић (рођен у Чакову, у Банату, око 1742. год.), духовно веома радознали човек, који је кроз живот прошао са широко отвореним очима. Жељан знања и вишег духовног стремљења он је као млад човек отишао у калуђере, али се у Срему, винородном и путеном, брзо разочарао у идеалној страни монашких заједница. Наши калуђери били су све више него људи од онога света. Из манастира Хопова, у који је ушао пун верског мистицизма, отишао је дубоко разочаран и убеђен противник таквог за друштвену заједницу потпуно бескорисног начина живота. Жељан да што више види и научи он је потом прошао скоро сва важнија културна средишта савремене Европе, почињући с Грцима у Светој Гори и на истоку, па настављајући у Бечу, Хали, Лајпцигу, Паризу, Лондону и другим местима. Пропутовао је, увек будна духа, више него иједан други Србин његова времена. Примивши идеје западних и немачких рационалиста и просветитеља, он ће, као књижевник, цело своје дело посветити тежњи, да отвори очи народу, да га поучи, и да му уопште буде од користи. Међу Србима он је одушевљен присталица напредних реформи цара Јосифа II, кога је, као мало ко, искрено и несебично поздрављао.

Већ 1783. год., обзнањујући своје прво дело, Доситеј је јасно казао свој програм. Место молитвања за новац доћи ће срдачна дела поуке из љубави. И то непосредна, на народном језику, како би их свет разумео. "Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?" То је први корак за потискивање хибридног славјеносербског језика, који је код нас владао и од кога народ није имао скоро никакве користи. Доситеј није могао прокрчити пут народном језику, јер је још сам био доста под утицајем старе школе, али је бар поставио здраво и једино оправдано начело. Истина, бечка влада, почињући и реформама школства, тражила је још од 1769. год. да се у основним школама настава врши на простом народном језику, али су српски црквени кругови, зазирући од оваке бечке мере, тај захтев одбијали с пуно уверења. Јосиф II увео је народни језик место латинског у више установа, па је то тражио и за школе. Можда би у извесним круговима тај захтев наишао на добар пријем, да није у исто време тражено да се и ћирилица замени латиницом. Доситеј није ни помишљао да дира у ћирилицу и с тога је његова акција за народни језик била, као начелна, мање сузбијана, иако није била одмах и примљена. Српски свештени кругови, а многи и од световних, намерно су остајали при старом славјаносербском језику налазећи да их он спаја са Русијом и брани од свих сумњивих бечких новотарија.

Обрадовић је први код нас дао свеснији изражај нашем национализму. Он је прошао Банат, Срем, Славонију, Хрватску, Далмацију, Црну Гору, а живот је завршио у Србији. Ушавши у ствари ближе, он је у народну заједницу обухватао не само све православне Србе, него и наше саплеменике других вера. Нарочито је први, још у оно доба, наглашавао нашу националну истоветност са муслиманима. Прелазио је уопште преко верских предрасуда, одударајући и сувише од своје остале средине и идући, као истински напредни дух, испред свога времена у нас.

Доситеј није био оригиналан писац, нити је то намеравао. Он је, по речима Лукијана Мушицког, купио мудрост туђих народа, да би је понудио своме; њему је било до тога да каже и развије добру ствар без обзира одакле она идејно потиче. Он је готово читаво време живота провео као учитељ, казујући своје знање и искуство другима; сасвим свесно, он је остао учитељ и у књижевности. Ведар, добре воље, с уверењем у могућност људског моралног васпитања и напретка. Његови списи, па и аутобиографија, сви су моралног карактера; с тога је и неговао с љубављу облик басне, која је у XVIII веку била у књижевној моди, додајући басни и своја "наравоученија". Пред крај живота прешао је, с добрим укусом, на облик моралних енглеских есеја. Његови списи вршили су осетан утицај у српском друштву и читали су се и прештампавали кроз цео XIX век. У XVIII веку он је најизразитији тип српског интелектуалца, који је прошао цео систем тадашњег васпитања: од наше убоге манастирске школе до немачких универзитета, човек који је први савремене идеје европске цивилизације уносио у нашу још сирову средину.

Нових идеја налазимо с њим и без њега и у тадашњој српској лирици, љубавној и сатиричној, која се нарочито неговала у напредном грађанском сталежу. Њу су стварали људи независно од црквенских школских традиција, по узору на страна књижевна дела, и понекад не без укуса. Испевана је, природно, на народном језику. У њој се налази не само немачког, него и несумњивог француског утицаја, са њиховом галантеријом и иронијом галског типа. "Пашхалија" Јована Авакумовића, образованог српског песника XVIII века, испевана 1775. год., има не само за оно доба леп облик, вешт стих, доста духа, него и један сасвим слободоуман поглед на ствари. Не би човек скоро могао веровати, да овакви стихови потичу из тог времена из наше средине:

Јаков Игњатовић саопштава за Авакумовића у свом Васи Решпекту, да је "знао на флаути и хегедама свирати, да му се и у Италији чудише".

Један наш научник налази, да је овај преображај у српском друштву, односно нова ориентација, како он вели, резултат Фелбигерове и Коларове просветне реформе, односно школске и просветне активности последње периоде терезијанског доба. Напуштање руског и богословског утицаја и стварање овог новог дошло је, мисли проф. др М. Костић, не спонтано, него присилно, отежавањем и забраном веза са Русима и натурањем нових наставних програма. Али ту има, по нашем мишљењу, само један део тачног. Аустријанци су, доиста, забранама и притиском отежавали везе са Русијом и јачање руског духовног утицаја, али нови дух није резултат само њихових школских настојања. Преображај у српском друштву припремао се постепено, али осетно, њиховим привредним, културним и другим везама са Западом. Није бечка влада натурила своје идеје западу, него их је и сама примила отуд и из Немачке. Тако је ишло и духовно формирање цара Јосифа. Српски видици су се ширили и нису се могли више задовољавати прежвакавањем самих богословских тема. Авакумовићеви стихови говоре јасно о новом духу којим се гледало на ствари и који, очевидно, није био осамљен. Саме владике изјављивале су, да их више не може задовољити интерес самог катихизиса. Доситеј и његово дело, оно што је главно у нашем XVIII веку, није резултат аустриске школске системе, него новог пробуђеног духа. Онако исто, како су од земунских цинцарских трговаца постајали бечки банкари; и како су се од наших старих зографа развијали нови молери; и како су од херцеговачких чобана постајали општински стручњаци у Трсту; тако се дизао и цео наш остали духовни живот. Цео наш XVIII век прошао је у видном и сталном напору српске средине да се дигне и изједначи са својом околином, да се "европеизира", и да може да издржи духовну и привредну утакмицу. Затим, треба имати на уму, да је културних средишта за развој српског духовног живота било и ван немачке сфере. Такво једно веома важно средиште био је Трст, главна извозна лука Аустрије и једно од најактивнијих трговачких места у Јадранском Мору. Трст је био духовно талијански град, иако са много словенског становништва, и стално у везама са Италијом. У њему су Срби трговци били моћни и угледни и срдачни помагачи књижевног и културног напретка. Ту су живели и радили и били помагани многи српски јавни радници са Доситејем на челу; ту су Срби били толико јаки, да су 1782. год. Грцима коначно преотели цркву Св. Спиридона; одатле су дарежљиви трговци помагали цркве и школе у својим завичајима, понајвише по Босни и Херцеговини. Трст је цело време био отворена капија за утицај западних идеја и извесних духовних струјања, која нису носила само немачку марку.

Самосвест Срба знатно је појачала и унутрашња борба која се развијала у Аустрији за Јосифова времена. Да сузбије опозицију Мађара цар је, по сили прилика, морао бар привидно повлађивати Србима, једно да њима плаши Мађаре, да постану савитљивији, а друго да изазове и Србе на већу отпорност према Мађарима, како би се у њиховој борби Беч могао појавити као посредник. Царев неуспех у спољашњој политици, никакви успеси у борби с Турцима и избијање Француске Револуције сломили су у великој мери самопоуздање царево, али се ипак у Бечу полагало на то, да се, због престижа државе, не попусти нагло и да се кочи колико се може. Међу осталима за то кочење имали су послужити и Срби. Већ крајем 1789. год. цар је морао васпоставити уставно стање у Угарској и Хрватској; с тим је, природно, био срушен и централизам. Али се даље није мислило ићи. Страх од идеја Француске Револуције, која је имала много симпатизера међу интелектуалним круговима, а која би, сигурно, нашла одјека и у многим народним слојевима, диктовао је бечкој влади одржавање конзервативног курса и јачање милитаристичких мера.

Мађари, свесни да су својим истрајним држањем натерали цара и Беч на попуштање, били су дигли главу. У ствари, њихова политика, после ове победе, није била много друкчија од Јосифове. Као што је цар хтео германизацију целе државе, тако они отад теже за мађаризацијом целе Угарске. Дајући жупаниским скупштинама извесну локалну самоуправу, они с планом сву власт и сав јавни живот усредсређују у Пешти и припремају све чвршћу централизацију. Српске повластице, видели смо, они су одавно сматрали као несагласне са њиховим државним правом и интересима, а изузетни положај Срба хтели су на сваки начин да елиминишу. На Србе они су били, у овај мах, кивни и због тога, што су онако отворено устали за Јосифове реформе. У својој понесености Мађари често пута нису показивали довољно осећања мере. Тако су претеривали и овога пута, и то на целој линији. И према Србима, и према Хватима, који су им у борби били верни савезници, и према Двору. Бојећи се могућности понављања Јосифових тенденција мађарски сабор је Јосифовом наследнику, цару Леополду, почео постављати услове, под којима би био вољан да му положи заклетву верности. То је у Бечу, уз све друго, било довољно да и он почне минирање мађарског положаја у самој Угарској, и то, у првом реду, помоћу Срба и Хрвата.

Чим се чуло да је умро цар Јосиф и да нови цар намерава сазвати мађарски сабор или дијету упутио је митрополит Мојсеј Путник, по споразуму с осталим епископима, молбу, да цар позове на сабор и претставнике Срба, "како се не би на њему шта предузимало у погледу српског народа, а без народа". Ту је молбу изложио и усмено, у Бечу, у аудиенцији код цара. Цар доиста нареди да се упуте позивнице на сабор српском епископату, али за даље захтеве канцелар, Мађар, гроф Палфи изјави "да такозвани српски народ у Угарској као народ нема никаква политична опстанка, а на Дијети је заступљен преко надлежних жупанијских и варошких заступника". Примас гроф Баћањи био је још одлучнији. По њему Срби су туђини у земљи, "њихово право није основано на закону, него на привилегијама". Срби на то затражише, да се на Велику Госпојину 1790. год. сазове народни сабор у Темишвару. Цар је то дозволио 26. јуна, два дана пре ненадне смрти митрополита Путника, и то с јасном тенденцијом против Мађара, који су баш у то време постављали своје услове. Сава Текелија, један од млађих српских вођа тога времена, тврдио је, да је чак цар сугерисао Србима мисао о сазивању тога сабора. Међу Србима се веровало, да су Мађари отровали митрополита, како сабор не би имао чисто политички, него изборни карактер. Али је несумњиво, да је осетно утицао на њих, да их је забрињавао, и да је с тога њихов став постао знатно мекши.

На темишварском сабору, где је за Путникова наследника изабран мудри Стеван Стратимировић, развила се велика начелна борба међу Србима. Свештенство, племићи-спахије, у доброј мери мађарофили, и један део грађанства били су за компромис са Мађарима и тражили су, да се Срби "инартикулирају", т. ј. да саобразе своје повластице са мађарским законима. Претставници војске, махом царски људи, и други део грађанства били су одлучно против тога, тражећи, по старом, наслон на двор и чување свог изузетног положаја. Царски комесар, генерал Попила, пун ласкања према Србима, био је, наравно, на страни ових других. Кад је чуо за предлог о инартикулацији, он "се помами", и са осталима је живо реаговао да се одбије. Други комесар, генерал Шмид-фелд, понудио је Србима, у име цара, да изаберу "предјел земље за териториум ваш", као посебно подручје. Срби су одговорили, верујући тврдо да ће се то остварити, да бирају Банат. Интересантно је приметити, да под утицајем учених кругова и дворске канцеларије, и у српском службеном стилу беше почео да за Србе осваја назив илирског имена. Тако је и за овај сабор говорено, са српске стране, да је "илирически народни" и да "илирически народ" изјављује своју верност цару. У ово време, с обзиром на понуду о посебном територију, помишљало се на могућност обнове српске деспотовине, а за деспота узимао се у комбинацију Леополдов син Александар.

Темишварски сабор није донео оно чему су се Срби надали. Развој догађаја у Француској, после револуције, и устанак у Белгији против Аустрије нагнали су бечку владу да не изазива Мађаре до краја. Србима је дато више слободе у културним питањима и за њих је 1791. год. основана посебна "Илирска дворска канцеларија", али је главно питање, оно о посебној територији, остављено, да не би довело до отвореног сукоба с Мађарима. Учинило се то с тога, што су Мађари, из страха од српских захтева и хрватског става, попустили у својој опозицији и што су за свог палетина изабрали оног истог надвојводу Александра, кога су Срби желели имати за свог надвојводу. Кад се то постигло Беч је у попуштању пошао даље, па је после смрти цара Леополда напустио Хрвате, а и према Србима се показао нелојалан. Већ у лето 1792. била је укинута Илирска канцеларија, а Банат припојен Мађарској. Срби су, као толико пута пре и после тога имали у споровима између Беча и Пеште да послуже као оруђе Двора, навлачећи на крају крајева, по самој природи ствари, незадовољство на обадве стране.

<<   Садржај   >>