Кочина крајина
После аустриско-турског рата од 1737-39. год. Србија је дуже времена остала на миру. Због опасности од Пруске Аустрија није смела предузимати ништа, што би могло да изазове и Турску против ње. Шта више, она је с Портом 1747. год. склопила "вечни мир", и добила на југу доиста прилично сигурне границе. Срби сами, после тешких искустава са Аустријом и њеним ратовањем нису задуго помишљали да улазе у ма какве нове авантуре.
У Србији била је прва ствар да се обнови страховито проређено становништво. На том су радили и Турци, којима није било у интересу да богата погранична област изгледа као пустиња. Сва испитивана насеља утврдила су, да је највећи део северне и западне Србије добио ново становништво после аустриске окупације, односно у другој половини XVIII века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја. У Горњем Драгачеву и околини Љубића велики је проценат (41%) из старе Рашке, без Старог Влаха; у Колубари и Подгорини старовлашки и ужички елеменат дају 33%, али Полимље с Колашином, Црна Гора и Херцеговина заступљени су са 38%, а Босна са 18%; у Јадру и Рађевини превлађују досељеници из Босне и Херцеговине; у Гружи Новопазарци (из старе Рашке) са 39%. У смедеревском Подунављу 9/10 целог становништва је досељеник. Косовско-метохиска струја заступљена је са 15%, динарска са 22%, браничевска са 16% и вардарско-моравска са 10%. "Нигде се", пише Јован Цвијић, "досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији... Као што пластична маса узима облик суда у који се стави, као што се ток једне реке прилагођава вијугама и неравнинама корита и на исти начин ломи о обалске стене, тако се у Шумадији разне метанастазичке струје брзо тару, ломе и прилагоде новом географском оквиру и социјалној средини".
Све главне породице Србије XIX века потичу од тих досељеника. Карађорђеви мушки претци дошли су преко Васојевића из Климената; Обреновићи су старином Братоножићи; Ненадовићи из херцеговачког Бирча; Вук Караџић је Дробњак, као и преци Младена Миловановића; Гарашани су Белопавлићи. Из Дробњака потичу Богићевићи, Каљевићи и Јован Цвијић. Стојан Чупић је из Пиве, а из никшићког краја су се доселили преци Блазнаваца, Вукомановића и Скерлића; а из Пипера Узун Мирко Апостоловић и Жујовићи.
У XVIII веку у Србији је било много пусте земље, "пустахије". За своју питому Бранковину прота Матија Ненадовић прича, да је у време, кад су се његови стари ту населили, тај тако богати "крај Србије био готово сасвим пуст". Леди Монтегијева, која је 1717. год. пропутовала кроз моравску долину од Београда ка Нишу, пише у једном свом писму: "Прешли смо пустаре српске, готово прерасле шумом, премда је земља по природи врло плодна". Аустриски генералштабни капетан Адам Вајнгартен објавио је 1820. год. свој географско-историски опис Србије, који је веома занимљив. По њему, Србија је сва, сем речних долина, земља брдовита, покривена "густим и непрекидним шумама". У Мачви, поред мочвара и блатишта, налазе се "често непроходне шуме". Још 1829. год. бележио је Ото Пирх, да је од Крагујевца до Београда јахао три дана "кроз храстове шуме" и да Шумадија још живи "старим пастирским животом". Због тога, што је земља била под шумом и прилично необрађена Србија још првих година XIX века није имала довољно жита, него га је морала набављати. Али је за то имала много стоке, а нарочито свиња, и извозила је не само у Аустрију, него чак и у Далмацију и на Дубровник. Сви познатији људи у Србији с краја XVIII и на почетку XIX века бавили су се или непосредно сточарством или посредно као трговци, препродавци и извозници. Такви су били Коча Анђелковић, браћа Ненадовићи, Радич Петровић, Милутин Гарашанин, Петар Добрњац, Младен Миловановић, Милан Обреновић, Карађорђе и други.
Љ. Јовановић је добро истакао још и овај моменат за стање у Србији на крају XVIII века. Аустриско-турски ратови растерали су из те земље муслиманско становништво тако, "те се ово после никад није могло онако умножити и осилити, као пре, а тим је султановој власти овде недостајало главне подлоге на коју се она наслања".
Ова четири основна елемента: састав становништва активног и покретног из свих наших области; затим претежно сточарско занимање становништва, које људе упућује на кретање, везе, и тражење додира трговачког и другог; огромне шуме, које су биле нека врста склоништа и опасности за турске насилнике; и најпосле релативно мали број муслиманског становништва и учинили су, да се у Србији, на подручју Београдског Пашалука, развио више отпоран и борбен менталитет код наших људи. Као што је бунтовној Црној Гори знатно помагала близина млетачке границе, преко које су се у невољи могли спасавати, тако је и људима из Београдског Пашалука добро долазила блиска аустриска међа, преко које су имали густа насеља, својих сународника. Борбеном расположењу народа давала је израза и потстрека срчана хајдучија, која је у густим шумама имала све услове за пун развој.
Осамдесетих година XVIII века, после дуже паузе, јавила се поново и аустриска агитација. Руски успеси у рату с Турцима, о којима је напред било речи, натерали су Аустрију да и сама, макар и преко воље, уђе у решавање Источног Питања. За Беч је постало јасно да је у Русији на Балкану добила опасног такмаца. За њу су били сви народи Балкана ради исте вере, а Словени још и ради исте расе. Катарина II показала је и воље и снаге да Русији стави у задатак ослобађање Балканског Полуострва од Турака и излазак на Егејско и Средоземно Море. Аустрија, после неуспеха у борби са Пруском, није могла пустити да претрпи неуспехе и на Балкану, на који је једном била и осетно закорачила. Пруска јој није дала да постигне никакав успех у Немачкој и стално се рогушила против ње. Шта је сад могла да ради бечка влада? Канцелар Кауниц спремио је био 1771. год. савез са Турском, да би спречио руско надирање. Али као одговор на то могао се очекивати руски савез са Пруском, који би за Беч могао испасти катастрофално. С тога је Аустрија доста брзо изменила свој став. Кад није могла ићи против Русије она се решила да иде с њом, да би стекла права на деобу добити. То је била нова политичка линија Јосифа II. Год. 1780. дошло је у Могиљеву до састанка између Катарине II и Јосифа II, а 1782. год., потом до савеза између Русије и Аустрије. База споразума била је подела интересних сфера на Балкану. Русија је желела да се створе на Балкану две нове хришћанске државе: Дакија, која би обухватала Бесарабију, Молдавску и Влашку, и обновљена Византија с престоницом у Цариграду и са великим кнезом Константином, унуком царице Катарине, као владарем. О Србији или ма којој словенској држави на Балкану није било ни какве стварније комбинације. Србија није била у руском плану, а Бугарска се сматрала као замрла. Аустрија није била за такве планове, јер би они стварно значили јачање православља и руског утицаја. С тога је она са своје стране тражила Влашку до Олта, Никопољ, Видин, Оршаву и Београд, а од Београда најправију и најкраћу линију до мора, односно до ушћа Дрима.
Русија је наскоро потом постала агресивна и већ 1783. год. освојила је Крим. Понудила је Аустрији и да заједнички, још те године, објаве Турској рат. Бечка влада одложила је то, али је одмах почела систематску агитацију по Србији и Босни и војничко извиђање тих области. Радила је и у Албанији и Црној Гори. Аустриским властима чинили су велике услуге српски свештеници, који су желели ослобођење и радовали се савезу Аустрије и Русије. Агитацију није било тешко спроводити. Сем хришћанских симпатија на људе су тешко деловала и тешка насиља турских кесеџија. Јаничари су били безобзирни и ударали су и на саме турске власти. Порта је слала против њих спахије, да их обуздају, али то је Србији донело само нове беде. Вођа јаничара у Београду Дели Ахмет био је и угледнији и моћнији од тамошњег паше.
Између Русије и Турске дошло је до запетих односа 1786. год. због извесних сукоба на Кавказу. Идуће године састали су се поново, и то на Криму, Јосиф II и Катарина II. Турска је осетила да је тај састанак имао оштрицу против ње и да се не би дала предухитрити објавила је Русији рат. Иако савезница, Аустрија није ушла у рат одмах него тек крајем јануара 1788. Стварна непријатељства почела су, међутим, раније. Као и у ранијим ратовима она је и сада рачунала много са сарадњом Срба. С тога им је још у јесен 1787. упутила прокламације, и то по свима областима своје сфере. Покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведенија 1787. год., препадом узму Београд није успео. У зиму исте године образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, "фрајкоре" (Freycorps), које су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Те чете су им биле потребне, да олакшају рад редовној војсци и да у Србији створе што повољније расположење за Аустрију. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић, који је свој посао радио с пуно такта и са доста успеха. Уза њ су пристали не само млађи људи и извесни авантуристи, него и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић.
Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. Као активни агитатор по западној Србији истакао се у то време бачки владика Јован Јовановић, који је лично ишао по народу. Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац. Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.
Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".
Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. Ушли су и у Панчево. Њима су се придружили непоуздани Власи и ту и у неготинској Крајини, нешто из страха а нешто и због пљачке. То је, сасвим разумљиво, унело панику и међу Србе. Срећом та турска офанзива није имала дуга даха. Недовољно спремна њихова војска брзо је малаксала и није искористила своје прве успехе. У јесен обе стране склопише примирје, које је трајало све до лета 1789.
За то време политичка ситуација у Европи изменила се на аустриску штету. Пруска је склопила савез са Енглеском и Холандијом, који је имао антиаустриске тенденције и који се јасно дао разумети у Цариграду. Сазнавши за то и видећи турско затезање у Бечу се решише, да брзом новом офанзивом натерају Турке на попуштање. С тога за врховног заповедника поставише у Седмогодишњем Рату прослављеног фелдмаршала Лаудона, који је прошле године имао извесних успеха на босанској граници. Он је доиста наставио рат одлучно и брзо. Крајем августа његова је војска прешла границу и већ 27. септембра заузела Београд. Одмах потом почела је продирање низ моравску долину, у ком је и опет живо суделовао и српски фрајкор. Главне операције водио је пуковник М. Михаљевић, с пуно обзира и према својим суборцима и према српском становништву. Кад је на Бадњи дан 1789. заузео Крушевац, он је наредио да се очисти црква кнеза Лазара, у којој су Турци дотле држали коње, и да се ту, у њој, одржи благодарење. У свом говору он је, и сам Србин, с узбуђењем говорио како Срби треба да приме Јосифа II као свог новог кнеза, а они су, плачући од радости, полагали заклетву верности. Овом приликом Аустријанци су продрли све до манастира Студенице. Слично одушевљење владало је и у другим областима, у Мачви и Крајини, где су Аустријанци исто тако продрли дубоко. Аустријанцима је у Мачви доста помагао активни архимандрит манастира Троноше, Стеван Јовановић.
Али српско залагање ишло је и овог пута за једну унапред изгубљену ствар. Аустрија је тражила нова освајања не да их задржи, него да прави притисак на Порту. Њен положај био је такав да је мир био пречи њој него Турцима. У унутрашњости мађарска опозиција против Јосифа II била је све непомирљивија и у ратом замореној земљи претила је да се претвори у бунт. Не мање непријатељско било је и држање католичког клира, које није могло опростити цару његове либералне реформе. У спољашњој политици Пруска је све отвореније дизала глас против Беча. У октобру 1789. избила је у аустриској Белгији права буна, а Француску је захватио пламен револуције. Кад је почетком 1790. год. Пруска склопила савез са Турском Беч није имао много да бира. Већ је Јосиф II у јесен 1789. обновио с Турском преговоре за мир, а после његове смрти (9. фебруара 1790.) његов наследник Леполд II направио је од тог мира основну тачку своје политике.
То се све осетило и на ратишту. Бојећи се заплета са Пруском Аустријанци нису смели да упућују у Србију веће снаге. Кад су то видели Турци прегли су енергично да их потисну и успели су. Већ на самом почетку 1790. год. Аустријанци су напустили Студеницу, а домало су почели повлачење и на другим странама. Посредовањем Енглеске, у лето те године, Аустрија се обавезала Пруској да се одриче свих освајања у Турској изузимајући само неке мале исправке границе. После тога је у септембру дошло до примирја с Турцима, које се, истина, протегло дуго, али које је на крају, ипак, довело до мира у Свиштову, 4. августа 1791. "Всјака душа христијанска проплака", записао је архимандрит манастира Боговађе, Хаџи Рувим, казујући положај и расположење Срба.
Извесни српски прваци, међу којима се истицао архимандрит Стеван Јовановић, покушавали су на више страна да прикажу тешкоће народа у Србији после аустриског напуштања, али сво њихово заузимање било је узалуд. Аустрија им није могла помоћи; и Русија се, брзо иза ње, у Јашију смирила с Турцима. А ко им је други могао бити од користи? Ко и како? Аустрија је успела само у толико што им је израдила амнестију, коју су и сами Турци осетили као потребну, да земља не би остала без радне снаге. А сем тога примала је и српске избеглице, да их настани на свом подручју. Стеван Јовановић дошао је у то време на мисао, заједно са још два свештеника, да би се Србима обезбедила извесна унутрашња самоуправа, "како что је Каравлахија била". Самоуправа би "имала да садржи плаћање данка отсеком, а да се Турци "у нас" не мешају и да им не суде паше ни муселими. Срби би имали једног свог "комендата", као што је био у Влашкој. Јовановић је о том израдио и једну писмену претставку, коју су требали да потпишу сви народни људи, али чија нам судбина није даље позната. Извесне њене идеје јавиће се после у народу и нису остале без икаква утицаја, како се на извесној страни мисли и тврди.
|
