[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Радмило Петровић

Драчка митрополија у светлу археолошких налаза

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Диспозиција града Драча као мостобрана Отрантских врата добро je позната и значајна; Тај чувени јадрански теснац чине калабријски град Отрант и полуострво Карабурун на албанској обали.^[1] Касније ћемо видети да je то полуострво од изузетног значаја за историју раног средњег века Албаније, Византије, Македоније па чак и Србије. Изузетност града Драча je у чињеници да je он повезивао обалу Црне Горе, негдашњу римску провинцију Превалис, са главним градом Doclea-om (Дукљом), и најјужнији део Албаније - римску провинцију Стари Епир.^[2] Сплет околности, да један град Албаније повезује обалу Црне Горе са обалом северне Грчке, чини се у први мах хипотетичним и апсурдним - свакако je последица досељавања словенских племена почетком VII века. Тако се византијски царски град Драч нашао окружен Словенима, са севера према југу Дукљанима, Верзитима, Драгувитима, Сагудитима, Велегизитима и Вајунитима, који ће директно утицати на његову политичку и црквену организацију.^[3]

Судећи по историјским изворима град Драч,^[4] као центар римске провинције Нови Епир у време цара Јустинијана I (527-565. г.) имао je следеће градове под својим окриљем: Амантиа (Ploca), Аполонија (Apoloni), Аулон (Valona, Vlora, Aulona), Булис (Byllis, Хекали), Диоклецианополис (Костур, Касторију), Lychnidos (Охрид), Сцампа (Елбасан, Елбасани) и Пулхериополис (Антипатра, Берат, Белеград). Историјски извори допуњују ову ситуацију града Драча тврдњом да je у VII веку Драч имао петнаест суфраганских епископија. ^[4а]

Овај податак свакако je одсјај времена прошлог док je право стање целе Илирске префектуре фактички сведено на византијску власт унутар тврдих зидина града Солуна.^[5] Али како je Византија од владарке копна постала у међувремену краљица мора црквени живот je још неколико десетлећа VII века пулсирао гасећи се полако.^[6] Управо васељенски сабори 680-692. г. сведоче о одумирању градског и црквеног живота на Балкану jep се заступљеност балканских епископија своди само на градове Едесу (Воден), Стоби (Велес) и град Дирахион (Драч).^[7]

Али нарочити печат овом времену даје сеоба Сермезијана, становника панонског града Сирмиума, под Кувером 680. године.^[8] Ова мирна сеоба народа добила je форму државе на Керамесијском пољу, у околини града Прилепа, трајући око десет година.^[9] Ближе убицирана у троуглу св. Еразмо^[10] (Охрид) - Керамеиа (Прилеп)^[11] - Мијеле (Вир Пазар),^[12] њу je чинило романско становништво свих провинција Балкана које je више од шездесет година било под окупацијом аварског кагана, у Панонији сирмијумској.^[13] Ово становништво понело je печат аварске материјалне и духовне културе у залеђе града Драча. Тако je супстратни хришћански елемент био вулгаризован аварским азијским елементом, чак са јаким словенским и аутохтоним обележјима дајући на светло дана једну сасвим нову културу Комани-Крује по епонимном локалитету Калаја Далмацес. Границе ове културе дају локалитети на северу Мијеле (код Вир-Пазара).^[14] на северо-исток до линије Св. Еразмо (Охрид)^[15]-Бурлатица (Стоби).^[16] Да би најјугозападнија граница била на локалитету Афион на острву Крфу.^[17] Хришћанско азијска шароликост ове културе јасно ће указати и на најранију материјалну културу Словена - палчасте фибуле и звездолике наушнице,^[18] биће темељ и инспирација материјалне и духовне културе балканских Словена.^[19]

Скоро десетогодишња власт Кувера над овом територијом и над овим становништвом као да je, за разлику од аварске и византијске власти, допустила потпуни слободни развој у свим правцима. Са једне стране je, реликтна култура Балкана (која се огледа у илирским ливеним оковима), нераскидиво уклопљена са хазарском Салтово-мајацком културом; повезујући тако номадски шаманизам са јустинијанским традицијама становништва Балкана.^[20]

Стицај срећних историјских околности који je окупио романизовано становништво Балкана у ново животно окружење унутар компактног словенског ткива, као да je помогао и једнима и другима; првима да преживе и опстану а другима, да уобличе и своју материјалну особитост и духовну свест а потом и да започну - поступан процес - од статуса племенских организација према Етногенези на поједине словенске народе.

Окружен таквом врстом становништва и тако прегнантним историјским и духовним процесима, крајем IX века, град и Митрополија Драч сведен je на само четири ^[21] епископије Љешку (Lissus, Lezha - која je поново обновљена након тристагодишње паузе), потпуно нову епископију у граду Кроји (Круја), нову епископију на месту Stephaniakon (Стефанијака, Схтјефни - јужно од Љеша у близини љешког залива); и епископију Chunabia која je била лоцирана у долину реке Мат-Маће, испод планинског врха Maja e Дервенит,^[22] на локалитету Дерјан.^[23]

У Х веку град Драч и његова Митрополија поново стичу свој најшири опсег и број од петнаест епископија.^[24] Знаменити Византинац, цар и писац, Константин VII Порфирогенит сасвим јасно указује на северно ширење Драчке Митрополије, тврдећи да су византијски северни кастели били у градовима Љешу, Улцињу и Бару. 25 Управо je, тих северних, пет епископија из некадашњег римског Превалиса, прогутано од стране града Драча и придодато списку од горе наведене четири епископије. То су епископије у граду Дукљи (Dioclea), Скадру (Scutari, Shkoder), Дривасту (Drivastum, Drisht), Пулату (Pilotu, Polatum) и Бару (Антибари-ју, насупрот италијанског града Барија, најзначајнијег византијског града јужне Италије и културног центра Св. Николе).^[26]

Извесни аутори указују да je под Митрополијом, Новог Епира, градом Драчом, за време исавријске Аморијске династије (од 820-867. г.) било осам суфраганских епископија.^[27] Поред већ сасвим познатих јустинијанских епископија, у градовима Амантији, Булису, Аулону, Lychnidosu и Scampa, ту су наведене и још две непознате.^[28] Али за нас je најзанимљивија она осма, потпуно нова. лоцирана у Acroceraunia-i. ^[29] Већина аутора овај латинско-грчки назив преводе са словенским Главиница, повезујући да за упут Теофилакта Охридског о најзападнијој граници државе Бугара, а у вези са радом и мисионарском делатношћу Климента Охридског.^[30] У науци je дужи низ година постојала дилема, око коректне убикације словенског топонима Главица, најзападније границе бугарске државе Бориса-Симеона из средине IX века. Последња аргументована убикација био je град Балш, јужно од града Берата, а то je обновљена стара идеја великог бугарског историчара Златарског. ^[31] Нама се чини, после неколико година размишљања о овом проблему, да je ипак у питању веома јасно решење. За нас je Главиница - рт Глоса, за кога професор Ферлуга каже да je био најјужнија граница византијске теме Дирахион (град Драч) већ од 842-843^[32] године. Да би се схватио значај овога рта Глоса ^[33] Ceraunii-je ^[34] турски Карабуруна црног рта,^[35] треба рећи да он географски полази од значајног града Химаре (Chimaire).^[36]Да би потом, дубоко задро у Јадранско море, окрунивши се својом природном акрополом на локалитету Акрокерауниа^[37] - самом Главеницом ^[38] - што латинска реч и каже изнад (acro) Keraunii-e; ^[39] познатим локалитетом из живота Климента Охридског.^[40] Рт Глоса затвара као руком Валонски залив где су се налазила још три веома значајна епирска града Opeja (Oricum, Орику), Канина и Аулон (Валона, Влора). ^[41] Управо у том Валонском заливу била je и службена граница две римске провинције, два Епира, Епируса Нова и Епирус-а Ветус-а.^[42] А и касније, у IX веку, ту je била граница између бугарске државе цара Симеона и византијског царства.^[43]

Списку Драчке Митрополије, од девет наведених епископија, требало би придодати још шест нових епископија грчке цркве а бугарске државе IX-X века Бориса-Симеона.^[44] То су епископија у Главеници (Асrocerauninia), три епископије још из јустинијанских дана: Lychnidos (Охрид), Pulcheriopalis (Антипатреа, Белиград, Берат) и Аулон (Валона, Влора, Аулона).^[45] И две потпуно нове епископије, на локалитетима са словенским топонимима у Градишту и Чернику.^[46] Локалитет Градиште - GRADITZIOS, представљао je за убикацију велики проблем, као и уосталом већ код многих аутора.^[47] Али држећи се археолошке грађе, пре свега ставрографске, дошло се до закључка да je то највероватније локалитет, на најјужнијем ободу Охридског језера, Поградец (Поградеци).^[48] Убикација Черника - TSERNIKOS-a била je још тежа и чини се, ни сада, у потпуности разрешена. Али за садашње стање историјских и археолошких извора ми предлажемо локалитет Херсег,^[49] данас у близини Палокастра,^[50] некадашњег значајног града антике Колониа-е (Колонија).^[51] Касније, овај град ће повељом византијског цара Василија II, почетком XI века, ући у Костурску епархију^[52] заједно са градовима Костуром (Касторијом, Diocletianopolis-om), Деволом (Диаболис-ом, Bilishti-jem, где река Девол меандрира око планине Томор, у близини места Вортеп, који je највероватније овом месту наденуо сам Климент Охридски да га асоцира на саме јаслице Исуса Христа у Назарету (месту његовог рођења).^[53] градом на локалитету Војуша (Вовуса) и градом Моравом (Борија).^[54]

Напомене

1. J. Ферлуга, Драч и његова област од VII до почетна XIII века, ГЛАС-CCCXLIII, одељење историјских наука, књига 5, Београд 1986, стр. 75.

2. Исто.

3. Z. Kurnatowska, Slowianszczyzna Poludniowa, Wrclaw, 1977, crt. 1.

4. Ιστορια του ελληνικου εθνος, Αθηνα 1971, књ. (324-565).

4а. Историја Црне Горе, Титоград 1967, група аутора, стр. 317.

5. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1969, стр. 146.

6. Исто.

7. В. Поповић, Куврат, Кувер и Аспарух, Старинар 1986, стр. 123.

8. Византијски извори за историју народа Југославије, (ВИИНЈ) Том I, Београд 1955, стр. 211.

9. Исто, стр. 213.

10. В. Маленко, Раносредновековна материјална култура во Охрид и Охридско, стр. 269-315, Т. 1-XXXI, Скопје 1985.

11. TABULA IMPERI ROMANI, Naissus (Dyrrhachion-Scupi-Serdica-Thessalonike) K-34-SOFIA, Ljubljana.

12. О. Velimirović-Žižić, Epoque prethistorique et protohistorique en Yougoslavie, Beograd 1971, pl. 12, str. 153.

13. ВИИНЈ, Том I, стр. 211.

14. О. Велимировић-Жижић, исто.

15. В. Маленко, исто.

16. M. Ћоровић-Љубинковић, Melange, Бошко Бабић, Прилеп 1986, стр. 133-137.

17. H. Bulle, Ausgrabungen bei Aphiona auf Korfu, Mitteilungen des Deutschen Archaologischen Instituts (Athenishe abteilung) BAND 59,1934, str. 213-240, ATHEN (Archaologisches Institut).

18. M. Гарашанин-Ј. Ковачевић, Преглед материјалне културе јужних Словена у раном средњем веку, Београд 1950, стр. 31.

19. На садашњем нивоу истраживања чини се да je култура Комани-Крује била паралелна са Кестхељском културом а једним својим делом ушла у Кетлашку културу алпских Словена. A касније ће ући крајем IX века са већим делом свога фундуса у културу Бијелог брда, која је тек права словенска култура са примесама досељених мађарских угро-финских елемената.

20. V. Popović, Villes et Peuplement dans L' Illyricum Protobyzantin, Rome 1984, str. 241.

21. Исто, стр. 214.

22. J. Ковачевић, Археолошки прилог прецизирању хронологије словенског насељавања Балкана, Сарајево 1969, стр. 76; према генералштабној карти српске војске, секција ЉЕШ (Скадар), Драч - размер 1 : 100000.

23. D. Kurti, Gjurme te kultures se hershme shqiptare ne Mat, Iliria I, Tirana 1971,

24. J. Ферлуга, Драч... , стр. 75.

25. Историја Црне Горе, J. Ковачевић, стр. 331.

26. Мошти Св. Николе су из ликијског града Мире, где je умро 343. г., пренешене 1087. г. у апулијски град Бари. (Према: Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, стр. 191-192.

27. V. Popović, Villes... , стр. 213.

28. Исто.

29. Исто.

30. ВИИНЈ, Том I, стр. 300.

31. Исто; В. Поповић, Албанија у касној антици, Београд 1988, стр. 229, САНУ Илири и Албанци.

32. J. Ферлуга, Драч..., стр. 73.

33. Исто, стр. 75.

34. TABULA IMPERII ROMANI, isto.

35. кара - црн, бурун - нос, гребен, рт. (према А. Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сарајево 1979, стр. 394.)

36. ТИР, исто; М. Дивковић, латинско-хрватски РЈЕЧНИК, Загреб 1900, репринт 1987, одредница "ацроцерауниа"; Керауниа висока гора дуж епирске обале, сада Кимара (Chimaira) - према: С. Сенц, грчко-хрватски РЈЕЧНИК, Загреб 1910, репринт 1988, одредница "Керауниа" - стр. 508.

37. Acro - изнад, више, Керауниа-е, исто.

38. Исто.

39. Исто.

40. ВИИНЈ, Том I, стр. 300.

41. ТИР, исто.

42. ТИР, исто; Г. Острогорски, исто, карта "Прво бугарско царство", број 3; по свему судећи граница je била на станици: AD ACROCERAUNIA, изнад на север од града CHIMAIRA за време бугарске власти у IX веку. Док je у римско доба граница између два Епира била северно од града ORIKON (Oreje) нешто северније од станице RRADHIMA (Radhima).

43. Исто.

44. F. Dvornik, Byzantine Missions amon The Slavs, New Brunswick New Jersey, 1970, str 35-36.

45. Исто.

46. Исто.

47. Исто.

48. S. Anamali, Keashtjella e Pogradecit, Iliria IX-X, Tirana 1979-1980, str. 230, T. VIII, sl. 5.

49. Према "Костурској епархији" са списка епископија византијског цара Василија II, с почетка XII века (према: С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Глас СКА 76, Београд 1908. године.

50. Исто.

51. Исто.

52. Исто.

53. Исто.

54. Исто.