Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder  
Biblioteka slovena u Albaniji i albansko-slovenskih kulturnih veza

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
Prevodi
O Albaniji
Bibliografija
Linkovi
 

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Гордана Јовановић

Старосрпски језик у два писма Ђурђа Кастриота Дубровчанима

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Gordana Jovanović
OLD SERBIAN LANGUAGE IN TWO LETTERS OF ĐURAĐ KASTRIOT TO THE CITIZENS OF DUBROVNIK
(Summary)

Two short letters sent by Đurađ Kastriot to the citizens of Dubrovnik (year 1450 and 1459) bear witness of existence of a scribe for Serbian language correspondence in Đurađ's court Office. In that time, in Albanian milieu, Serbian was a sort of official language in communicating with neighboring Slavic region. The language of these letters shows traces of Old Serbian, as well as other letters coming from Serbian Offices.

Два кратка писма Ђурђа Кастриота реченог Скендербега, како сам себе назива, објављена у Monumenta Serbica[1] дају могућност да се проговори о употреби српскога језика као инструмента официјелне комуникације и у арбанашкој средини, у дворској канцеларији Ђурђа Кастриота. Писма су упућена Дубровчанима, одн. Дубровачкој републици, у чијој je канцеларији постојао обичај да се канцелар, који je надлежан за преписку на српском језику, назива "дијак српски".[2] Овакав "дијак" морао је постојати и у канцеларији Ивана Кастриота, Ђурђевог оца. Потврда којом Иван Кастриот даје повластице Дубровчанима да тргују у његовој земљи из 1420. г. писана je такође на старосрпском језику. Овим језиком написана je и Иванова даровница којом он са синовима Станишом, Репошем, Константином и Ђурђем прилаже село Радостуше са црквом Св. Богородице и село Требиште хиландарској лаври Пречисте Богородице.[3] Друго писмо (из 1459. г.) потврђује да je "дијак српски" постојао и у канцеларији његовог сина, Ђурђа Кастриота - наиме, изричито се наводи да je писмо сачинио Ниньц Вукосаљић, а вероватно да je он писао и прво писмо (из 1450. г.), jep га свакако исти тај дијак Ниньц носи у Дубровник као Ђурђев изасланик, овога пута ословљен као канцелар (каньжилерь).

У писму из 1450. г. Ђурађ Кастриот обавештава кнеза и дубровачку властелу да на њега иде турски цар па у том циљу шаље свога канцелара Ниньца да их о свему извести. По свој прилици реч je о нападу турског султана Мурата II на град Кроју, који ни после петомесечне опсаде није могао да освоји и био je принуђен да се повуче са својом војском. Ова победа прославила je Ђурђа Кастриота, па се и сам папа Никола II заузео код Дубровчана да помогну Ђурђу.[4] У писму из 1459. г. Ђурађ Кастриот извештава да je од кнеза, властеле и општине дубровачке примио 1.000 златних дуката које je код њих оставио као поклад.

Судећи по језику и имену писар Ниньц био je Србин. Језик ова два писма исти je као и језик писама из српских канцеларија: српски народни, са извесним старословенским примесама.

Старословенских, одн. српскословенских примеса je сасвим мало: предлог вь (вь име), група -шт- и суф. -аго у самовладаущаго (града Дубровьника), група -жд- у рождьства (Христова), суф. -ть у 3. л. сл. през.: достоить, изнесеть. Архаизам ослоњен на старословенски систем представља и група вс- у заменичким облицима: всакому, али je потврђено и св- (у свемь), као и компромисно вьсв- (ωвьсвемь). Остале фонетске и морфолошке особине карактеристичне су за народни језик.

Гласови:

- штокавско ћ и ђ: ће (що ке говорить), опћине (ωδό ... все ωпькиние), веће (векие неωистаие, за веки верование), међу (мегю нами), всегађер (всегагиерь);

- ново јотовање: видење (видение), веровање (верование), али: здравје (здравьие), исп. и херетисаније са стел. наставком;

- асимилација дьс -> ц: госпоцтьво, госпоцтьву;

- чьт -> шт: що (х 2), али: много почтенимь, много почтенога;

- д ум. т (аналогијом) ; ωдь

- вь -> у: у свемь, у комунь дубровьчьки, у писме, али и вь (в. горе);

- вьс -> св- (в. горе);

- рефлекс јата: више примера сведоче о доследном екавизму: верујете, месеца черешьнара, на видение, предь, по нашеи заповеди, с нашимь листомь верованемь, верование, по заповеди, на лето, лето, у писме. Секундарно јат: каньжилера, у Лешу. Других јатовских замена осим екавских нема, а графема јат уопште се не појављује у овим писмима;

- јаки полугласник: најупадљивија je особеност вокализације полугласа у е. Налазимо Нинець и Павель (од Павьль). Исту појаву посредно потврђује и обрнута замена: Скендьрь бегь, Скендьрь бега (у писму из 1459. г.), док je у писму из 1450. г. Скедерь бегь. Наведене примере са задржаним ь пре треба повезати са отвореним изговором полугласа у зетским говорима, него са македонском ситуацијом;

- редукције -слављ- ->- -саљ- (Вукосаликю), а поменуто Скедерь бегь можда се може третирати као писарска омашка, а не као гласовна редукција.

Графију и правопис није могуће прецизно анализирати без факсимила писма. Из Миклошићеве транскрипције примећује се, поред поменутог изостанка графеме јат, доследно лигатурно у, а не диграф оу, обилна употреба омеге (иза сугласника), доста правилна употреба прејотованих вокала, осим што се ие јавља и где му није место (иза непалаталних сугласника):ωпькиние, другие. Графеме Ы нема.

Облици:

-деклинација именица: лок. једн. о -основа: у Лешу, у комуну, али у писме; ген. једн. а-основа: поставе (х 2), ωпькиние; ген. једн. и-основа: любьве; ген. мн. ωдь ... властель, властель, ду кать (х 3). Именица господа има у вок. једнински наставак: госпωдо, али у дат. мн. господамь.

- личне заменице: Ю, (х 2), казаше ми, господина ми, да га веруиете, да му дасте, мегю нами, на нась, госпоцтьво ви (х 2).

- именичке заменице: кому, всакому, що;

- показне заменице: ωви нашь листь, заωвьзи посьль, ωдь тези поставе, сегаи листа, тога ради;

- присвојне заменице: мога, моиега, нашихь (x 2), наше (x 1), по нашему, с нашимь, по нашеи;

- наставци -го / -га у заменичко-придевској промени. Поменуто je стсл. самовладущаго, а сви остали примери су на -га: тога ради, духа светога, предь кога, моиега, много почтенога, знаменованога;

-јатовски и -и- наставци у заменичко-придевској промени. У два примера у наставку се јавља рефлекс јата: племенитемь (дат. мн.), с нашимь листомь верованемь, а иначе je доследно -им, -их: племенитимь, много почтенимь, мудримь, властель дубровьчькихь.

Глаголски облици:

- наставци презента: не остаие, поред поменутог стсл. достоить, изнесеть; даиемо, да му дасте. Изузетан je облик ма (много здравьие... да ма госпоцтьво ви) ум. има, вероватно настао на основу одричног нъма. Код Даничића [5] je наведен само овај пример.

Партикуле:

-зи: за ωвьзи, ωдь тези; -j: сегаи листа, које се вежу за показне заменице[6], а осим тога и -ђер: всегаг иерь. Уп. и лексикализовано иере и иерь уместо некадашње партикуле -же[7].

Лексика и имена:

Од лексике страног порекла, поред уобичајеног грцизма дијак, јавља се и један ретки: херетисаније "поздрав", од гр. chairetismos. Такође налазимо и латинизам каньжилерь (од cancellarius) који има и друге варијанте у нашој старој ћирилској писмености, нпр.: каньжалърь, канжелиерь, канжелиерь, каньжилиерь, каньжилирь[8].

Од словенске лексике најинтересантнији je народни назив месеца черешьнiарь: месеца черешьниера. У овом лику јавља се у наше доба око Мораве, Вардара и Шар-планине. Миклошић не идентификује који je то месец (даје само "mensis cerasorum"), али то би, према подацима којима располажемо био или мај или јуни.[9] С обзиром на то ни у очувању ч- ум. ц- не треба видети старословенски утицај, него дијалекатски архаизам, који се, осим у наведеним областима, чува и у јужнозетским говорима (група чр- :чрв и сл,).[10]

У тексту првог писма јавља се још један необичан облик: щокие гωворить с наше кpане вашему госпоцтьву, очигледно ум. "с наше стране". Даничић je констатовао да je то "погрјешка".[11] Не оспоравајући ову Даничићеву оцену, морамо ипак указивати да je она сазвучна са одговарајућом арб. речју. Наиме, у арбанашком језику реч krah има значење "страна, бок" (поред значења "раме") од чега су изведенице krahane "странка, партија" и krahine "крај, покрајина"[12]. Отуда је могуће да је писарска грешка, макар била и пука омашка, изазвана сазвучјем са арбанашком речју сродног значења, можда у поступку превођења.

На размишљање о односу два језика наводе нас и неки облици имена у овим писмима. Наиме, поред словенских имена која носе поменути Ниньц Вукосаљић (словенско и име и очинство), и челник Рајан, налазимо и несловенска: сам Ђурьђ Кастриот и "господинь Павель Газуль. (Челник Рајан и господин Павел Газул однели су поклад Ђурђа Кастриота у Дубровник). Пада у очи да се имена Гюрьгь и Павель не јављају у типично арбанашким ликовима Ђерђ и Пал.

У арбанашким крајевима je, можемо закључити, арбанашки језик функционисао као преовлађујући говорни језик средине, док je српски могао имати функцију официјелног и комуникативног језика, пре свега са суседним словенским крајевима.

Узајамни утицај језика говорне средине и официјелног језика свакако је постојао, нпр. кад је реч о неким специфичним терминима, личним и географским именима. За нас je битно да уочимо начине на које су арбанашка имена преузимана у српске текстове. Налазимо, најпре, просто преузимање, без друге адаптације осим фонолошке, нпр. Тануш, Ђин, Лъш[13], географско име Круимада[14], а онда и примере структуралне адаптације, као поменута имена Ђурьђ и Павьл. У ономастичким дискусијама указано je и на примере превођења имена, нпр. Свиноглав као превод арб. Kryethi, Ђин Бъли као превод арб. Gjin Bardh, а и на однос српског имена Горска (жупа) и арб. Малесија (Malesie) указано je као на превођење имена, без обзира на то у којем je смеру текло.[15] Нема сумње да при разматрању словенско-арбанашких језичких односа и њихових ономастичких трагова треба имати у виду и овакве појаве.

Gordana Jovanović

OLD SERBIAN LANGUAGE IN TWO LETTERS OF ĐURAĐ KASTRIOT TO THE CITIZENS OF DUBROVNIK

(Summary)

Two short letters sent by Đurađ Kastriot to the citizens of Dubrovnik (year 1450 and 1459) bear witness of existence of a scribe for Serbian language correspondence in Đurađ's court Office. In that time, in Albanian milieu, Serbian was a sort of official language in communicating with neighboring Slavic region. The language of these letters shows traces of Old Serbian, as well as other letters coming from Serbian Offices.

Напомене

1. F. Miklosich, Monumenta serbica, Wiennae 1858, str. 442, 482.

2. "Законик цара Стефана Душана", Струшки и Атонски рукопис, САНУ, Београд 1975, стр. 32, нап. 34.

3. С. Новаковић, "Законски споменици српских држава средњег века", књ. V, Београд 1912, стр. 793, 467.

4. Др Јован Радонић, "Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку (историјска грађа)", Српска краљевска академија, Споменик XCV, Други разред, 74, Београд 1942, стр. IV.

5. Ђ. Даничић, "Рјечник из књижевних старина српских", I, Београд 1975, стр. 408.

6. "Законик цара Стефана...", стр. 149.

7. Тамо, стр. 132.

8. Ђ. Даничић, "Рјечник...", стр. 408.

9. Г. Јовановић, "Народни називи месеци у Срба", Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 17, Београд - Нови Сад - Тршић 1987, стр. 187.

10. Л. Вујовић, "Мрковићки дијалекат", СДЗБ XVIII, Београд 1969, стр. 362.

11. Ђ. Даничић, "Рјечник...", III, стр. 182.

12. Mikel Ndreca. Albansko-srpskohrvatski rečnik. Priština 1976.

13. M. Грковић, "Речник имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у XIV веку", Београд 1986.

14. Янно Шафарикъ, "Хрисовула цара Стефана Душана, когомъ оснива монастиръ св. Архангела Михаила и Гаврила у Призрену године 1348", Гласник Друштва србске словесности, Београд 1862.

15 "Зборник шесте југословенске ономастичке конференције", САНУ, Београд 1987. (M. Пешикан, дискусија, стр. 548).

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт