Danilovi nastavljači (glavna strana)

Uvod

Krunisanje kralja Dušana za cara Grka i Srba, na Uskrs, 16. aprila 1346, bilo je potvrda da su skoro dva veka vladavine dinastije Nemanjića dovela Srbiju u položaj najmoćnije države na Balkanu.¹ Pod vlašću Nemanje i Prvovenčanog, Uroša i Milutina, srpska je nacija iz svog ranog staništa u Zeti prodrla duboko u unutrašnjost Balkana, i srpska je država postepeno osvajala zemlje od posustalog vizantijskog carstva. Ekonomski, kulturni i verski život takođe se razvio, održavao korak i podržavao rast političke moći. Rudari Sasi, dubrovački trgovci i kotorski umetnici izmešali su se sa srpskim plemstvom i sebrima da obezbede čvrstu privredu osnovanu na zlatu i srebru, trgovini i poljoprivredi. Odnedavno samostalna, srpska crkva; uspostavljena pod vođstvom svetog Save, oslanjajući se na duhovno vođstvo Hilandara, manastira koji su osnovali Nemanja i Sava, ohrabrila je širenje pravoslavnog hrišćanstva i podržavala razvoj kulta dinastije Nemanjića. Dušan je, sa svoga povoljnog položaja pri krunisanju za cara, mogao da se osvrne i na mnoge trenutke iz upravo proteklog četvrtstoleća kada se uspeh nije činio tako sigurnim.

Kada je kralj Milutin umro, 29. oktobra 1321, rezultati četrdesetogodišnjeg srpskog jačanja našli su se u opasnosti. Milutin je prešao preko imenovanja svog naslednika. Njegov najstariji sin, Stefan (kasnije nazvan Dečanski), bio je Milutinov izbor do, otprilike, 1314, kada se pobunio protiv oca pod pritiskom plemstva iz Zete, gde je vladao od 1309. Ishod ove pobune bio je da je otac Stefana oslepio, isključivši ga time iz nasledstva, a potom ga i prognao u Carigrad. Ipak, početkom 1321. Stefan se vratio u Srbiju, objavio čudesno vraćanje vida i tako ponovo postao pretendent na presto. Tokom Stefanovog izgnanstva Milutin je, zasigurno, drugog sina, Konstantina, smatrao svojim naslednikom. Postojao je i treći svojatač, Milutinov bratanac Vladislav, kome je, verovatno, bio obećan presto posle Milutinove smrti, po dogovoru u Deževu 1282. kada je Milutin dobio presto od svog brata Dragutina, Vladislavljevog oca. Pravo na vladavinu Srbijom bilo je odlučeno tek posle dugog građanskog rata - trajao je dve decenije - iz kojega Stefan 1324. godine izlazi kao pobednik. Ubrzo posle toga Srbiju je uznemirio savez Bugarske i Vizantije, uspešno razbijen porazom Bugara kod Velbužda (Đustendila) 28. jula 1330, u čemu su učestvovali i Stefan Dečanski i Dušan. Saradnja oca i sina nije trajala dugo; već sledeća godina donela je otvoreni sukob među njima, čiji razlozi nisu jasni ali koji je doveo do konačne pobede Dušanove: 8. septembra 1331. on se krunisao za kralja.

Dušanova kraljevina je bila suočena, na jednoj strani, s određenim političkim i ličnim problemima, a na drugoj, s ciljem najvećeg mogućeg širenja ka jugu i istoku. Učinivši sve što je mogao da obezbedi mirne odnose na ostalim stranama, Dušan se usredsredio prvenstveno na građanski rat u vizantijskom carstvu, između Paleologa i Jovana Kantakuzena, čime je hteo da pomogne svojoj politici širenja granica. Samo je ugarska država pod Karlom Robertom predstavljala suparnika Srbiji. Rano primirje s Andronikom III Paleologom (1328-1341) i poraz ugarske vojske 1335. odgodili su sukob. Primirje s Andronikom III nije potrajalo; uz to, Dušan se ozbiljno razboleo pred kraj četvrte decenije XIV veka pa je bio zaokupljen sigurnošću opstanka svoje porodice u slučaju sukoba. Dušan se, ipak, oporavio, dok je Andronik oboleo i umro 1341. Do 1343. Dušanovi odnosi sa strankama upletenim u vizantijski građanski rat doveli su dotle da je mogao da bezbedno upadne s vojskom u grčke zemlje u istočnoj Makedoniji i Albaniji. Tada je postala sasvim izvesna mogućnost zamene univerzalnog hrišćanskog carstva, kojim su vladali Grci, novim, kojim bi vladali Srbi. U septembru 1345, posle osvajanja Sera, najvažnijeg grada između Soluna i Carigrada, Dušan je mogao da obelodani svoj cilj: proglasio je sebe carem.

Proglašenju carstva na čelu sa srpskom dinastijom Nemanjića sledilo je nasleđe već usađeno u srpskoj kulturi, i naišlo je na podršku svih slojeva društva. Političke i ekonomske prednosti bile su očigledne, barem među vladajućim plemstvom - koje je moglo očekivati da preuzme vlast nad zemljama koje su sada došle pod srpsku upravu, i među crkvenim velikodostojnicima - kojima bi pripali prihodi iz parohija ranije potčinjenih carigradskom patrijarhu. Svima je izgledalo da dinastiji Nemanjića dolikuje da vodi Srbiju ka ovim novim vrhuncima moći, pošto je kult dinastije već bio uspostavljen.

Od svojih početaka, sredinom XIII veka, kult Save i Nemanje je svoj najsnažniji književni izraz dosegao u delima Teodosija, za vreme vladavine kralja Milutina.² Svaki vladar Nemanjić je u svojim poveljama jasno ukazivao na svoje poreklo od Nemanje pa nadalje. Ovo je prvi učinio Radoslav (1227-1234): u dokumentu, sa datumom 4. februar 1234, u kojem Radoslav opisuje kako su ga primili Dubrovčani pošto ga je svrgnuo brat Vladislav, on sebe naziva "Stefan, u Hrista Boga verni kralj svih raških zemalja i travunijskih, unuk svetoga Simeona Nemanje i sin prvovenčanoga kralja blaženopočivšega Stefana monaha, Radoslav".³ Sledeći Radoslavljev primer, Vladislav, Uroš i Milutin koriste i proširuju ovu formulaciju. Posebno je zanimljiv primer u zapisu na jevanđelju iz 1316. pisanom za Milutina: "U prvima izabra praoca Avrama i od njega mnoge dobroplodne izdanke rasplodiv, to jest i prekrasnoga Josifa, i proroka i cara Davida, i drugih mnogo, i do Prečiste, a u sadašnjim pokoljenjima izabra i uzdiže gospodina svetoga Simeona Nemanju... i od njega dobroplodne izdanke procveta, to jest gospodina svetoga kir Savu, i druge mnoge, a među njima i gospodin naš Stefan kralj Uroš, sin velikoga kralja Uroša, unuk prvovenčanoga kralja Stefana, a praunuk svetoga Simeona Nemanje.

Dečanski i Dušan prihvataju ovu formulaciju, iako se Dušan mnogo više poziva na Nemanju kada sebe povezuje s dinastijom, kao u darovnoj povelji Hilandaru: "Stefan kralj, sin bogom prosveđenoga kralja srpskoga Uroša trećega i praunuk svetoga Simeona novoga mirotočca Nemanje, čijega korena svetoga ja grešni izdanak jesam."⁵

Razvitak kulta dinastije i nasleđe vlasti kroz lozu Nemanjića može se takođe videti na freskama u vladarskim zadužbinama, najočiglednije iz vremena vladavine Milutina i Dušana. Prvi primer slikanja predaka vladara-ktitora pojavljuje se u Đurđevim Stupovima, Dragutinovoj crkvi-grobnici, gde su na južnim i zapadnim zidovima Dragutinove kapele prikazani Nemanja, Prvovenčani, Uroš i Jelena levo od Hrista, dok su Dragutin, Katalina i sin Vladislav, sa Milutinom i njegovom ženom Je lenom, na desnoj strani.⁶ Na svodu iznad ovih fresaka živopisani su prizori predavanja vlasti Nemanje Prvovenčanom, krunisanja Uroša i Dragutina, i predavanje vlasti Dragutina Milutinu u Deževu, što je, naravno, vidljivi podsetnik na Milutinovo pravo na vlast. Ovo je dalje razvijano tokom Milutinove vladavine - od fresaka u crkvi Joakima i Ane u Studenici (1314),⁷ do konačnog živopisanja loze Nemanjića u Gračanici (1320),⁸ pa i u vreme Dušana, u Peći (oko 1334)⁹ i Dečanima (1348-1350).¹⁰

Slivanje razvoja kulta dinastije, problema Milutinovog prava na vlast i nejasnosti oko nasleđa, i književne baštine o životima Nemanje i Save - sve to čini osnovu Danilovog dela. Kao pristalica Milutina i dinastije, kao vodeća ličnost crkve, Danilo je veoma dobro poznavao duhovne i političke prilike svog vremena, njihove ishode i posledice. Bilo mu je poznato ponašanje vladarskog dvora, duhovna važnost kulta dinastije; kao nadzornik izgradnje Dečana n živopisanja Peći, koje je obuhvatilo i oslikavanje loze Nemanjića, bio je dobro upućen u književne i umetničke izraze odnosa prema dinastiji. U svojim je književnim delima, i u vođstvu crkve, Danilo stvorio uslove u kojima su mogli da se ostvare zahtevi države i crkve za pisanom istorijom.

Materijal za neku vrstu istorije dinastije Nemanjića i srpske crkve već je postojao. Žitija svetog Simeona od Prvovenčanog i Save, i žitija svetog Save od Domentijana i Teodosija obezbedila su ranu osnovu. Danilo je ostavio žitija Dragutina, Milutina, Jelene, Arsenija, Jevstatija I (i možda Joanikija I), te je jasno položio osnove za dalje radove. Ostalo je samo da se radovi Danila i njegovog Učenika povežu u odgovarajuću celinu pa da se obezbedi istorijski okvir za Dušanova dostignuća, koja je, naravno, trebalo dovesti u vezu sa njegovim precima, naročito sa Milutinom, i preko njih sa Nemanjom.

Brojna pitanja mogu se postaviti o ovome zborniku biografija dinastije Nemanjića i crkvenih velikodostojnika: koliko ih je pisaca pisalo? ko je odgovoran za koji deo? kada su, i gde, dopisani dodaci i izvršene izmene? Odgovori na ova pitanja verovatno će zauvek ostati nepotpuni, ali pažljivo izučavanje tekstova i istorijskih okolnosti datog vremena daje neke moguće odgovore i neke pretpostavke.

Danilovi radovi su već razjašnjeni drugde," i sada nas ne zanimaju, osim za neka uzgredna opažanja. Danilovi književni napori, prirodno, prethode njegovoj smrti 1337. Takođe je jasno da su žitija Dragutina i Milutina podlegla uređivačkim izmenama, što mora biti dovedeno u vezu sa sastavljanjem zbornika.

Svršetak svakog od ovih žitija bio je prepisivan i dopisivan da bi bila osvetljena Danilova uloga u događajima iz života ova dva kralja. Dokazi ovih izmena odavno se već ne dovode u pitanje:¹² naime, Danilo o sebi samome piše u prvom licu, dok se u poslednjim delovima oba žitija na Danila poziva u trećem licu. Nadalje, ne samo što Danilo nije napisao završetke kakvi se javljaju danas, već se jasno vidi da ih nije napisala ni ista osoba.¹³ Dokaze nalazimo u upotrebi izvesnih titula u crkvenoj hijerarhiji, kao što su "prepodobni" za monaha ili igumana, "sveosvećeni" za episkopa, i "preosvećeni" za arhiepiskopa. Danilo je u Dragutinovom žitiju pogrešno nazvan arhiepiskopom ili "preosvećenim", dok je tačno nazvan episkopom (i Banjske i Huma) ili "sveosvećenim" u Milutinovom žitiju.¹⁴ Na osnovu toga zaključujem da su ta žitija završila dva različita pisca.

Jedan od pisaca mogao je biti takozvani Učenik Danilov, koji je napisao žitije Danilovo i, verovatno, žitija Dečanskog i Dušana.¹⁵ Obično ga nazivaju Učenikom Danilovim zbog početnih delova u žitiju Danilovom, koji glase: "no ja, grešni i nedostojni sluga njegov, od njega hranjen i ljubim i vaspitan u svakom dobrorazumiju..." i "kroz mene, nedostojnoga učenika njegova". Učeniku se takođe pripisuju žitija Dečanskog i Dušana.¹⁶ Dalje, ima nagoveštaja da je Učenik bio monah u Hilandaru tokom Danilovog igumanovanja, za vreme napada katalonskih razbojnika 1307-1309: opis toga napada ukazuje na blisko, iako ne uvek tačno, poznavanje događaja. Ako je Učenik zaista prepisivao završetak žitija ili Dragutinovog ili Milutinovog, onda je izmenio kraj samo ovog drugog, Milutinovog, iz razloga navedenog ranije. Naime, on u svim svojim ostalim spisima dosledno navodi tačne titule Danilove. Zbog toga je nemoguće da je izmenio završetak žitija Dragutinovog. Kao što biva, ne može se dokazati ni da je on radio na žitiju Milutinovom, niti se išta sigurno može ustvrditi u vezi sa hronološkom povezanošću ovih izmena i Učenikovih radova. Ipak, sa sigurnošću možemo tvrditi da je izmena završnog dela žitija Dragutinovog izvršena pre sastavljanja zbornika. Bilo je nagoveštavano da su žitija Uroša i Dragutina, onakva kakva se pojavljuju u Daničićevom izdanju (1866), bila u početku jedan rad,¹⁷ i to mnogo pre nego što su spisi pronađeni u postojećim rukopisima potvrdili tu pretpostavku.¹⁸ Završetak žitija Dragutinovog isti je u oba spisa, i u prvobitnom i u kasnijem obliku, tako da je jasno da je bio izmenjen pre nego što je celo žitije bilo podeljeno u dva dela, što se verovatno desilo tokom sastavljanja zbornika.

Ova vrsta dvostepenog procesa uređivanja očigledna je i u žitiju Milutinovom. Izmena završetka je već uočena. Još jedna, mnogo opširnija izmena bila je izvršena ubacivanjem u žitije Milutinovo priče o pobuni Dečanskog, njegovom oslepljivanju i progonstvu u Carigrad, što je, sve u svemu, bilo deo procesa sastavljanja.¹⁹ Kraj priče, o povratku Dečanskog u Srbiju, ubačen je u samo žitije Dečanskog.

Takođe se samom procesu sastavljanja mogu pripisati i kratki delovi o arhiepiskopima Savi II, Danilu I, Jakovu, Jevstatiju II, Savi III i Nikodimu, i sastavljanje kratkih uvoda za žitija kraljeva i žitija arhiepiskopa. Konačno, pošto je zbornik bio sastavljen u jedan kodeks, i dva kasnija nastavljača su unela svoje dodatke. Jedan je dodao stavak o Joanikiju II, drugi stavke o Savi IV i Jefremu.

Sada mogu da se ukratko prikažu koraci u sastavljanju i uređivanju, koji su do sada rasvetljeni. Danilo je napisao žitija Dragutina, Milutina, Jelene, Arsenija, Jevstatija I i, možda, Joanikija I. Njegov Učenik je napisao žitije Danila II i, verovatno, žitija Dečanskog i Dušana. Pre no što je zbornik sastavljen, jedan od nastavljača je izmenio kraj žitija Dragutinovog, dok je drugi (možda Učenik) promenio kraj žitija Milutinovog. Priča o pobuni Dečanskog i o posledicama pobune bila je ubačena u žitija Milutina i Dečanskog, ali nije moguće utvrditi da li je ovo prethodilo ili je bilo deo samog procesa sastavljanja. Pri sastavljanju nastale su nekolike izmene i dodati određeni delovi: dopisivani su kratki delovi o arhiepiskopima, sastavljeni uvodi, razdvojeno žitije Dragutinovo u dva nova žitija, Uroševo i Dragutinovo, i ubačena pozivanja jednih žitija na druga iz ovog zbornika.

Postavljajući sada pitanje datuma moramo imati u vidu da su pitanja o datumu i uzroku pisanja nekog dela srednjovekovne književnosti veoma usko povezana. Određeni istorijski događaji, kao što su kanonizacija, prenos moštiju i posvećenje verskih građevina, zahtevali su sastavljanje žitija svetaca, propovedi, liturgijskog pesništva i drugih radova. Pisac je, pri tom, mogao izričito da napiše datum i razlog pisanja, ali to uglavnom nije bio slučaj. Istraživač stoga mora da traga za manje određenim potvrdama. Tako, kada se zna datum sastavljanja, mora se potražiti istorijska činjenica koja će ukazati na razlog zbog kojeg je neko delo napisano. Obrnuto, kada se zna razlog pisanja, treba se vratiti istorijskim zapisima o događaju ili sledu događaja koji su mogli da podstaknu pisanje određenog dela. Ova su pitanja u slučaju Danilovog zbornika čak složenija no obično. Ona se tiču ne samo svakog pojedinačnog žitija nego i zbornika kao celine. Nadalje, potrebe crkve i države (oličene dinastijom Nemanjića) mogu se, tokom vremena, uzajamno dopunjavati ili suprotstavljati jedne drugima, do različitog stepena. U zborniku se ne može naići ni na kakav jasan i nesumnjiv nagoveštaj kada je bio napisan bilo koji od ovih radova, niti zašto ili gde. Zbog toga se ceo spis mora pažljivo istraživati da bi se uočili i najmanji nagoveštaji, a moraju se, uz to, pomno iščitati i istorijski zapisi.

Više je od pola veka prošlo od kada je N. Radojčić u svome uvodu za prvobitno izdanje Mirkovićevog prevoda Danila napisao: "ja osećam da pipam u sumraku dok raspravljam"²⁰ o pitanju prvobitne zamisli Danilovog zbornika. U nekim stvarima naše znanje o datumima, autorstvu i o razlozima pisanja i sastavljanja zbornika nije se dovoljno uvećalo da bismo se osećali imalo sigurnijima od pokojnog prof. Radojčića. Na primer, samom Danilovom delu se ne može tačnije utvrditi datum nastanka nego između 1317. i 1337, što je Danilov zreli period života. Pisanje Danilovog Učenika smešteno je u period neposredno posle Danilove smrti 1337; jasno je da je Učenik žitije Danilovo zasigurno pisao posle smrti ovoga, dok je datiranje žitija Dečanskog i kratkog početka Dušanovog žitija uslovljeno pretpostavkom da ih je pisao Učenik. Datiranje procesa sastavljanja u 1340. godinu naslućuje se na osnovu dve činjenice: bilo je urađeno posle završetka žitija Danilovog a pre Dušanovog pro glašenja za cara.

Ovo što sledi jeste pokušaj da se stvori celovitija slika procesa pisanja i sastavljanja zbornika. Dokazi za datiranje Danilovih sastava predstavljeni su u izdanju ovih radova,²¹ dok rasprave o Učeniku i sastavljanju zbornika odslikavaju naša novija razmišljanja o ovim pitanjima, i treba ih, dakle, shvatiti kao predloge i uputstva za dalja istraživanja.

Danilovo književno delovanje završilo se pre 19. decembra 1337 - to je datum njegove smrti. Izneti su i dokazi za mnogo određenije datiranje žitija Jeleninog, Dragutinovog i Milutinovog. Danilo je Život kraljice Jelene napisao najverovatnije pod uticajem nastanka kulta, ubrzo po njenoj smrti 8. februara 1314. On opisuje prenos tela i smeštanje u kovčeg u crkvi, događaj koji se zbio 1317, tri godine posle njene smrti, pod nadzorom njenog duhovnog oca, episkopa Pavla iz Rasa.

Teško je predložiti datovanje za Život kralja Dragutina. Glavni izvor je svrha zbog koje je Život napisan: da li je bio napisan da podrži Dragutinov kult ili njegov politički stav u pogledu nasledstva, ili i jedno i drugo. Istoričari su uglavnom naglašavali političku obojenost Života. Oni su smatrali da je Dragutin nameravao da opozove pravo nasledstva sa svojih potomaka u korist Milutinovih, naredbom da "ako se javi kakva blagodet Božja na njemu, da ne iznose tela njegova od prašnjave zemlje". Potreba za takvim potvrđivanjem Milutinovog roda bila je najizrazitija između 1320. i 1324 to jest pred samu Milutinovu smrt, 1321, do kraja građanskog rata iz koga je Dečanski izišao kao pobednik. Ipak, naglašavanje legitimiteta Milutina i njegove loze nije bilo ništa manje aktuelno ni na početku Dušanove vladavine, naročito zbog utvrđenog Dušanovog divljenja prema Milutinu, tako da rane 1330. mogu takođe biti mogućne. Međutim, pošto je verovatno da je pre nastavljač nego Danilo napisao Dragutinov iskaz, može se samo zaključiti da pouzdanih dokaza nema.

Bez obzira na političke implikacije Života kralja Dragutina, činjenica ostaje da je napisan da bi zadovoljio potrebe crkve, možda za manastirsko bratstvo Đurđevih Stupova, u čijoj crkvi je Dragutin sahranjen i čiji je bio drugi ktitor.

Opšte je prihvaćeno mišljenje da je Danilo Život kralja Milutina napisao 1324. da pruži podršku Milutinovom kultu. Ovo datovanje se zasniva na činjenici da čuda pripisana Milutinu počinju "do polovine treće godine posle njegovog prestavljenja", dakle negde u proleće 1324. Bilo je i takvih pretpostavki da Danilo nije više mogao da završi Život kralja Milutina jer je bio izabran za arhiepiskopa, posle smrti arhiepiskopa Nikodima, 21. maja 1324.

Kompozicije Života sv. Arsenija i Službe sv. Arseniju trebalo bi povezati sa gradnjom i ukrašavanjem crkve Bogorodice Odigitrije u Peći i njene kapele posvećene Arseniju, čiji je Danilo bio ktitor.⁸² Gradnja ove crkve datovana je isključivo u vreme Danilovog episkopata (1324-1337). Pošto je živopisanje završeno u isto vreme, moguće je pretpostaviti da se završetak crkve i uklapanje neophodnih elemenata za slavljenje Arsenijevog kulta moglo desiti dve do tri godine pre Danilove smrti, nikako kasnije. Međutim, u ovom trenutku nemoguće je biti određeniji.

Danilo je napisao i Život sv. Jevstatija i Službu sv. Jevstatiju, dok je bio arhiepiskop, mada ne iz sasvim jasnih pobuda, što nije bio slučaj sa Životom sv. Arsenija. Moguće je da je Danilo napisao žitije i službu u vezi sa svojim radom na obnovi Žiče, kasnih 1320-ih i ranih 1330-ih godina. Jevstatije je umro u Žiči, a čuda uključena u žitije dešavaju se na njegovom grobu. Druga mogućnost je da se potreba za žitijem i službom ukazala u Peći, gde su Jevstatijeve mošti mirovale posle prenosa koji je obavio arhiepiskop Jakov (1286-1292). Najzad, možda je, prosto, Danilo smatrao da je Jevstatije dostojniji izdvajanja od arhiepiskopa koji su se nalazili između Arsenija i Jevstatija I (Sava II, Danilo I), pošto se Jevstatije poklonio svetim mestima u Jerusalimu i bio iguman Hilandara. U Žitiju Danilo stvara delo manjeg obima od drugah žitija, a zadržava strukturu hagiografije. Ali, i u svedeni obim Jevstatijevog života Danilo uključuje izvestan broj drugih žanrova, kao što su molitve, meditacije i propovedi (pouke) bratstvu manastira Arhanđela u Zeti.

Učenik je žitije Danilovo napisao nakon Danilove smrti 19. decembra 1337. Ima nagoveštaja da mnogi u srpskoj crkvi nisu odobravali odluku o imenovanju Joanikija za Danilovog naslednika. Takav postupak je razumljiv kada se zna da je Joanikije bio logotet na Dušanovom dvoru, i da, koliko je poznato, nikada nije bio ni iguman ni episkop. Štaviše, njegovo naimenovanje je možda došlo kao rezultat neželjenog uticaja dvora. Jedna od posledica njegovog naimenovanja mogla je biti podsticaj onima vernim Danilu, naročito nekome poput Učenika - koji je Danilu bio veoma blizak preko 30 godina - da napišu biografiju onoga kome su se s poštovanjem divili. Ovo osećanje bi, prirodno, bilo najsnažnije odmah nakon izbora Joanikijevog, i zato je bilo mišljenja da je Učenik žitije Danilovo napisao do oko 1340.

Žitije Stefana Dečanskog je bilo napisano najverovatnije u vezi sa uspostavljanjem kulta njegove ličnosti, ili sa samim njegovim proglašenjem za sveca. A. Solovjev je zapazio da je Dušan Dečanskog nazvao svecem u svojoj povelji izdatoj 1343. manastiru Svetoga Petra II Pavla na Limu.²³ Na osnovu kasnijeg žitija Stefana Dečanskog, koje je napisao Grigorije Camblak, i u kome čuda pripisivana moštima Stefana Dečanskog počinju da se ostvaruju sedam godina nakon njegove smrti (krajem 1331), Solovjev zaključuje da Dečanski nije bio proglašen za sveca pre 1339.²⁴ Kanonizacija Dečanskog je takođe mogla biti u vezi s nepovoljnim reakcijama povodom Joanikijevog naimenovanja.²⁰ Dakle, kanonizacija i svečevo žitije mogu se datovati između 1339. i 1343. Ovo je, kao što smo videli, vreme kada je Učenik napisao žitije Danilovo. Danas se ne može sa sigurnošću utvrditi koje je žitije bilo napisano ranije. Odgovor na ovo pitanje zavisiće od rešenja zagonetnog pitanja zašto priča o pobuni, izgnanstvu i povratku Dečanskog nije uključena u prvobitna žitija Milutina i Dečanskog već je bila dodata u vreme sastavljanja zbornika.

Žitije Dušanovo donosi nam još jedno teško pitanje. Jasno je da je ono napisano pre Dušanove smrti, jer bi, da nije, uključilo sve događaje iz čitavog njegovog života. Umesto toga, samo su njegovo krunisanje i sukobi s Andronikom III Paleologom i Karlom Robertom opisani, što znači - događaji do 1335. Štaviše, o Dušanu se nikada ne govori kao o caru, što bi se zasigurno desilo da je delo pisano nakon 1345. Stoga možemo biti sigurni da je delo pisano između 1336. i 1345. Iako preciznije određivanje datuma nije moguće, može se zaključiti da žitije predstavlja početak beleženja Dušanove vladavine, koje je vođeno u Peći i koje je napušteno kad je izabran Joanikije. Međutim, zna se da je Dušan veoma cenio Joanikija i bilo bi normalno smatrati da je ovaj uzvraćao na isti način, odnosno da bi zato Joanikije baš podstakao vođenje beležaka. Ipak moramo priznati da je ova, kao i mnoge druge pretpostavke u vezi s određivanjem datuma, jednako spekulativna i da zahteva dalje istraživanje.

Sličan odgovor mora se dati i na pitanje kada je zbornik sastavljen. Uglavnom je bilo prihvaćeno da se to dogodilo oko 1340, barem kada se govori o zborniku u njegovom sadašnjem obliku. Ključno pitanje ove rasprave je svrha samog sastavljanja zbornika. Kad su u pitanju pojedinačna žitija, možemo se složiti sa D. Bogdanovićem da "novi sveti članovi dinastije, a pogotovu niz svetih arhiepiskopa srpske autokefalne crkve, iziskivali su svoje liturgijske tekstove, žitija i službe".²⁶ Manje je uverljiva tvrdnja da je "Danilova namera bila da sastavi neku vrstu srpskog prologa"²⁷ i zasigurni nema dokaza koji bi ukazivali na to da je Učenik "svoja žitija dodao već formiranom zborniku","²⁸ iako ovo može biti tačno. Bez obzira na uverenje da su pojedinačna žitija bila pisana zbog liturgijskih razloga, možemo, vođeni izučavanjem spisa, doći do zaključka da su sastavljanje zbornika inicirali drugi razlozi, prvenstveno Dušanova potreba ili želja za stvaranjem neke vrste istorije dinastije i crkve, koja bi podržavala njegove političke ciljeve, ali i reakcija crkvenih velikodostojnika na imenovanje Joanikija za arhiepiskopa.

Dušan se mora smatrati pokretačem sastavljanja zbornika, ali je otvoreno pitanje da li je ono bilo ishod ličnog zahteva ili raspoloženja toga doba. Jasno je da je zbornik pokušaj da se, na jednoj strani, zabeleži istorija srpske crkve i države a, na drugoj, da se Dušan prikaže u sklopu dinastije Nemanjića i njenog bogomdanog prava da vlada srpskim zemljama. Ovo se može videti već u uvodu u zbornik, gde su pobrojani svi Nemanjići, uključujući Nemanju, Savu i Stefana Prvovenčanog, iako se njihova žitija ne pojavljuju u zborniku, gde se naglašava Dušanova uloga i gde se on vezuje ne toliko za oca, Dečanskoga, koliko za dedu, Milutina.²⁹ Uticaj Dušanov treba tražiti i u ubacivanju priče o pobuni Dečanskog, što se može smatrati za pokušaj opravdavanja onoga što je Dečanski pretrpeo ne samo od Milutina već i od Dušana.

Druga središnja tačka zbornika - nekada u skladu a nekad u neskladu s naglašavanjem veličine dinastije Nemanjića - jeste ličnost i delovanje Danilovo.³⁰ U prvobitnom obliku (bez delova o patrijarsima), zbornik se završavao Danilom, a to se odnosi i na deo o kraljevima, gde nije opisan nijedan događaj posle Danilove smrti. Danilo je, naravno, glavni pisac, i jedini pisac čije ime je poznato. Učenik sledi Danilov primer: važnije izmene u žitijima Dragutina, Milutina i Dečanskog naglašavaju Danilovu ulogu. Ovaj stalni pokušaj da se Danilo postavi u prvi plan mora se videti kao trud Učenika i ostalih nastavljača i sastavljača da izraze poštovanje koje je Danilu ukazivano, verovatno kao izraz otpora izboru Joanikija za Danilovog naslednika.

Bez obzira na to da li je sastavljanje zbornika više rezultat političkih zahteva Dušanovih ili duhovnih potreba crkve, enciklopedijska priroda zbornika odražava duh pete decenije XIV veka. Ova je decenija bila vreme velikog širenja i velikih osvajanja, vreme konsolidovanja i reorganizacije, i vreme ustanovljenja srpskog carstva. Velike epohe ljudske kulture često se završavaju akumulacijom svega karakterističnog za tu epohu u jednoj jedinici, bilo da je to enciklopedija, kao što je u nauci, bilo da je to jedan izdanak te epohe, kao što je Bah kada se radi o baroku. Može se smatrati da četrdesete godine XIV veka predstavljaju odraz jedne epohe u srpskoj kulturi: ima se u vidu dekoracija Dečana, Dušanov zakonik i Danilov zbornik. Odavno je rečeno da dekoracija Dečana ima enciklopedijski karakter.⁸¹ Ne samo da uočavamo veći broj ciklusa, od kojih se nekoliki pojavljuju retko, ili se nikada i ne pojavljuju u vizantijskom slikarstvu, i ne samo da ovi ciklusi prikazuju predmete podrobnije, sa većim brojem slika u ciklusu, već je i ikonografija Nemanjića i crkvenih velikodostojnika bogatija nego pre. Naročito treba istaći da se Dušan prikazuje tri puta, i kao kralj i kao car: zajedno sa Dečanskim kao ktitor, iznad svečanog portala što iz priprate vodi u haos; u portretu najvećih Nemanjića (sv. Simeon, sv. Sava, Milutin, Dečanski, Dušan i članovi njegove kuće) u jugozapadnom uglu hrama; u lozi Nemanjića u priprati. Štaviše, jedinstvo crkve i države izraženo je i u slikarstvu, u severozapadnom uglu priprate, portretima carske porodice i nekih predstavnika crkve - sv. Save, patrijarha Joanikija i prvog igumana Dečana, Arsenija. Ove enciklopedijske predstave crkve i države, hijerarhije i dinastije, imaju paoalelu u enciklopedijskim zakonicima tada potrebnim novoj srpsko-grčkoj državi. Prevod i upotreba Vlastareve sintagme i Justinijanovog zakona doveli su do promultagme i Justinijanovog zakona doveli su do promulgacije Dušanovog zakonika 1349. i 1354.³² Zajedno s strukturama Dušanova zakonika, dinastija Nemanjića je dobila još jednu vrstu ideološke podrške, u pisanoj istoriji Srba, a nju predstavlja Danilov zbornik.

Gordon Mak Danijel

Istorija / Ljudi / Duhovnost / Hramovi / Umetnost / Veze
Naslovna / Promena pisma

Pećka patrijaršija, Mitropolija crnogorsko-primorska i TIA Janus se zahvaljuju svim institucijama i pojedincima koji su pomogli pravljenje ovog sajta i elektronske biblioteke.

© 2001. Autorska prava na pojedinačne elemente sajta zadržavaju njihovi autori i vlasnici, a na celinu TIA Janus. Umnožavanje materijala bez dozvole nije dozvoljeno.

Preporučene
veze