 |
Rade Dacić
Rade Dacić je završio studije matematike u Beogradu, gde je i doktorirao, potom predavao na univerzitetima u Beogradu i Kragujevcu. Kasnije je prešao na rad u Matematički institut Srpske akademije nauka i umetnosti, gde se bavio naučnim radom i vođenjem naučnih seminara, držeći povremeno i dalje nastavu na univerzitetu.
On se, kad manje kad više, uporedo bavio i književnošću, pišući uvek po zovu nagona, nikad s namerom da postane i književnik. Pisao je u svim književnim žanrovima, s izuzetkom putopisa i dnevnika.
Kontakt elektronskom poštom: edar_tara@yahoo.com, dacic@turing.mi.sanu.ac.yu
SPISAK OBJAVLJENIH KNJIGA
(VAN MATEMATIKE)
- REFLEKSIJE („Pobjeda“, Titograd, 1986)
- VELIKI STRATEG JE NESREĆA („Grafos“, Beograd, 1991), pesme
- NASLUĆIVANJA (Međurepublička zajednica za kulturno-prosvetne djelatnosti, Pljevlja, 1992), pesme
- VREME RASPEĆA („Književna opština Vršac“, Vršac, 1993), pesme
- EPOHO, („Narodna knjiga“, Beograd, 1994), poema
- BEJKO MA I DRUŽINA KLA („Dnevnik-Ćirpanov“, Novi Sad, 1983), roman za decu
- NEKO DRUGI („Dnevnik“, Novi Sad, 1989), roman za decu
- KAKAV SAM DA SAM (Književno društvo SVETI SAVA, Beograd, 1994), pesme za decu
- BEZ MANE (Književno društvo SVETI SAVA, Beograd, 1995), poema za decu
- SMEŠA (Književno društvo SVETI SAVA, Beograd, 1955), humorističko-satirične pesme.
- REČNIK - pesme („Rad“, Beograd, 1996), humorističko-satirične pesme
- POGLED SA KOSOVA (Vidovdan 1389) (Beograd 1997), studija
- WHERE IS THE PRINCE (Beograd, 1997), haiku pesme na engleskom
- STO CVETIĆA IZ VRTIĆA („Lio“, G. Milanovac, „Legenda“, Čačak, 1999), pesme o veoma maloj deci, za roditelje i vaspitače
- ZANEMARUJE VREME („Naučna knjiga“, Beograd, 1998), pesme
- POKUDA INTELEKTUALACA (NIP „Student“, Bgd, 1998), esej
- IMAGINARNA POSTOJANJA („Naučna knjiga“, Bg. 1998), pesme
- POKLON (REFLEKSIJE I) („Naučna knjiga“, Beograd, 1999)
- LAVIRINT (REFLEKSIJE II) („Naučna knjiga“, Beograd, 1999)
- SOKRATOVI POSLEDNJI MONOLOZI (REFLEKSIJE IV) („Naučna knjiga“, Beograd, 1999)
- NA RAZREĐENOM VAZDUHU (REFLEKSIJE III) („SAMOT“, Beograd, 2001)
- MORE („SAMOT“, Beograd, 2001), pesme
- SEĆANJEM ŽIVI („SAMOT“, Beograd, 2001), pesme
- ODSEČAK TOKA („SAMOT“, Beograd, 2001), pesme
- VRTLOZI („SAMOT“, Beograd, 2001), pesme
- DRAMA-REKA („SAMOT“, Beograd, 2001), pesme
- AVANTURE VELIKOG OSVAJAČA („SAMOT“, Beograd, 2002), roman
- POTRAGA ZA MARKIZOM („SAMOT“, Beograd, 203), roman
- NEZAVRŠENA KNJIGA O REČIMA (odbrana srpskog jezika od stranih reči), „Prosveta“, Beograd, 2004
- NADMUDRIVANJE CENZORA („Filip Višnjić“, Beograd, 2004). kratke priče
- ČITANKA: tekstovi raznih rodova („SAMOT“, Beograd, 2004)
- POGLED SA KOSOVA, pesničko-filosofski pogled na kosovsku legendu
IZVOD IZ KRITIČKE
RECEPCIJE OPUSA RADA
DACIĆA
 Knjiga je pisana jednim božanstvenim, naivnim stilom kome su težili svi veliki pisci. Tu je jedna devičanska neoskvrnutost, u kojoj vidite da svaka reč ima suštinsko dubinsko značenje. Nikakva zapeta, nikakav dodatak, nikakva izmena nije dozvoljena, ukoliko hoće da se izvuče onaj pravi dubinski smisao koji ta problematika nosi u sebi i njime nas neprekidno nadahnjuje.
Ja R. Dacića najpre znam kao pesnika. Zatim sam ga otkrio kao sjajnog matematičara, čoveka koji ume da vlada čitavim matematičkim filosofemama, a istovremeno zna istorijat naše i svetske matematike (što nije mala stvar); dobivši ovu knjigu otkrio sam ga kao izvanrednog savremenog, modernog, idealnog proznog pisca i ja ga u to ime, u višestrukosti njegovih talenata pozdravljam.
Zoran Gluščević
LAVIRINT
 Ovde zabeležene misli svedoče o visokim moralnim merilima autorovog životnog opredeljenja. Ovaj visoki intelektualac, snažne logike, spojene s izvanrednom umetničkom imaginacijom, izlaže svoj pogled na svet, od ontologije, preko gnoseologije i metodologije do aksiologije, naročito etike ali ne manje i estetike, zahvatajući ponekad i političko-socijalne teme. On je opravdano uveren da je potrebno da se iskaže o svim bitnim stranama sveta i života i na svim nivoima. Dacić nam daje mnoge suptilne i originalne ocene sveta i čoveka, svrstane u zanimljive tipologije, često uobličene specifičnom autorovom dijalektikom paradoksa, polarnosti, antiteza. Samostalne koncepcije i britke logike, on skalpira celokupnu stvarnost, gradeći svoju sintezu svega postojećeg. Krajnji zaključak čitaoca ovih refleksija adekvatan je naslovu: živimo u lavirintu ali drugog sveta za nas nema. U životu zemnom izlaz je jedino u transcedenciji, koju svako od nas gradi za sebe, jer menjati svet prema našim merilima nije moguće. Zato čitalac nije poražen snažnom logikom argumenata o prirodi ovoga sveta, već je svako pozvan da gradi za sebe sopstveni svet kojim će kompenzovati nedostatke datog nam spoljašnjeg.
Ovo je knjiga koju čitalac zaželi da često ima u rukama kao iskaz mudraca o taštinama ljudi i naroda, o čovekovoj osuđenosti na život i delovanje prema okolnostima koje ne može prihvatiti kao svoj slobodni izbor – ali da nema kud, kako uče starostavne knjige svih velikih religija i najumnijih filosofa ljudskoga roda.
Prof. dr Andrija B. K. Stojković
EPOHO
Pesničku knjigu Radeta Dacića „Epoho“ nije lako otprve žanrovski odrediti. Moglo bi sa dovoljno dobrih razloga da se tvrdi da je Dacićeva knjiga jedna poema koja predstavlja dijalog sa vremenom u kojem pesnik živi i u kojem pesnik svome vremenu šalje opore reči optužbe i protesta. Za Dacića dobro je prirodni poredak ovoga sveta i nešto što se podrazumeva. Zato treba govoriti o zlu ne samo da se žigoše greh nego da se ono, jedanput shvaćeno, što pre otkloni. Kao što se vidi, Rade Dacić veruje u ljudsku svest i ljudski razum i misli da će oštre kritičke reči upućene svetu učiniti da svet postane bolji nego što jeste.
 Iako jedinstvena kao poema Dacićeva knjiga sadrži izvestan broj odlomaka koji se mogu uzeti kao posebne pesme. Bilo jedno ili drugo – lično bih se radije opredelio za poemu – knjiga Rada Dacića građena je po jednom izrazito dramskom principu. Osnovna ideja o vremenu koje je nevreme razvija se postupno i svaka optužba svojom oštrinom nadmašuje prethodnu .
Naravno, „Epoho“ je u prvom redu pesnička knjiga a nije nikakav filozofski traktat ili sociološka rasprava. Vrednost njene moralne poruke može se meriti ne samo ispravnošću jednog ovakvog stava koji je za mene nesumnjiv nego, i to pre svega, da je osnovna zamisao poeme ostvarena prevashodno pesničkim sredstvima. Dacić se ne drži strogo pravila rimovanja ali zato mnoge od njegovih rima zvuče izuzetno sveže. On ide od običnih slika ka složenijim, njegova poređenja uvek su duhovita i daju mogućnost za bezbroj usputnih asocijacija.
Očigledno je da se Dacićeva knjiga ne iscrpljuje jednim čitanjem i da se o onome o čemu Dacić govori može dugo razmišljati i posle rastanka od nje. Izuzetna ekspresivnost Dacićeve zbirke čini da čitalac oseti sa pesnikom izvesnu vrstu pesničkog i intelektualnog bratstva i da u Dacićevim dilemama prepozna svoje dileme, u njegovim razmišljanjima mnogo šta o čemu je i sam mislio.
Predrag Protić
ZANEMARUJE VREME, pesme
Pesnički izraz Dacićev neprekidno je usmeren u pravcu prevazilaženja emocionalne neposrednosti i približavanju jednoj objektivnoj tački gledišta pesničkog subjekta.
 Tri osnovna sadržaja ove zbirke: postojanje, ljubav i pesma nadgrađeni su prevashodno sredstvima objektivne poezije, koja uvek nastoji da prikrije izvornost i neposrednost pesničkog doživljaja. Dacićeva prozodija odvija se bez posezanja za atraktivnošću slike i rime, ali sa težnjom neprekidnog zgušnjavanja izraza. U ovom zgušnjavanju, koje ponekad zvuči nastasijevićevski, vidimo jedan od osnovnih kvaliteta Dacićeve poezije.
Dacićeva pesnička neodređenost takođe uslovljava zanimljive rezultate. Autor, naime, ne traži definitivne odgovore na pitanja o postojanju – to je samo jedno neprekidno udaljavanje i približavanje na liniji smisla života. Ljubav, kao izrazito emocionalna tema, ovde je bez sećanja i lišena je sentimentalnosti; a pesma se pesniku ukazuje kao zagonetka.
Miloslav Šutić
VREME RASPEĆA, pesme
VREME RASPEĆA poseduje slojevitost i višeznačnost primerenu tek odista zrelim i dobrim pesničkim knjigama; ukrštaju se u njemu nekolike, za savremeno srpsko pesništvo neuobičajene teme, prepliću se poznati i korišćeni motivi ali na samosvojan i originalan, drukčije promišljen način, pevanje i mišljenje iskošeni su s merom jedne osobene, netipične ironijske distance i oblikuju jedan zanimljiv, uzbudljiv i provokativan pogled na svet svojstven modernom spisateljskom i čitalačkom senzibilitetu.
 Pevanje je za našeg autora, između ostalog, zapitanost nad tajanstvom postanja i trajanja („Zanos oblika najavi načine kazivanja“), igra beskraja koji je želeo da se ograniči i tako postao nešto nedefinisano drukčije („Beskraj je igrao pravu ulogu/ a igra bila pogrešna“), pevanje je i traženje sebe, a u korenu svega jeste zapravo greška u obličjima neprozirnim ljudskom umu, ili ako hoćete, tragična krivica („Tek u okretanju je shvatio da nije krug/ Bio je on nešto lakše ostvarljivo/ nekakva manje pravilna linija“).
Poniranje u globalni smisao postanja rezultira, u nekim pesmama i stihovima, tonom koji bih nazvala biblijskim („Radujte se, pobeđeni, sve vas je više“, „Kad i novo stvaranje porazi stvoritelja/ stići će Početak“), dakle stilom i jezikom propovedanja, toržestvenom intonacijom otkrovenja, tenzijom koja po pravilu seže do svojega cilja kad se ima šta reći.
„Bolom se završava gledanje“, veli tačno i jednostavno a lepo autor Vremena raspeća, a meni ostaje da dodam: kreativnom zamišljenošću se završava čitanje ove knjige.
Ljiljana Šop
IMAGINARNA POSTOJANJA, pesme
Naslovu IMAGINARNA POSTOJANJA stvaralačka energija koja iz ovih pesama zrači daje ne samo smisao nego i izuzetne važnosti i višestruke opravdanosti.
 Pretvorivši se 'u biće koje govori svima', lirski subjekt se pretvara u svedoka koji svedoči bolnim sećanjem u kome stvarno i opipljivo postaju nevidimo i nedokučivo, jer se i stope tope i znameni nestaju a ostaju toponimi i time pripovedaju tužnu povest propadljivosti. Iščezavanje i nestajanje zavičaja, to brisanje prvog, najbližeg i nezamenljivog oslonca, zatiranje kućnog praga i predaka, ognjišta i saborišta bolna je stvarnost o kojoj Dacić peva kao o imaginarnom postojanju, peva bez patetike i patosa. Da bi se spasao sveopšteg ništenja, pesnik poseže za jedinom odbranom – pesmom. U nju se sabira i stvarno i imaginarno, i vidimo i nevidimo, sve što se da tek pesmom iskazati.
Pesma svedokinja silazi do najdubljeg korena, ona obasjava jedan prostor, da bi nešto od onoga što je u imaginarno pretvoreno, jezičkom snagom i pesničkom alhemijom, opet privela u stvarno i moguće.
Dacić je svoju pesmu učinio ubedljivom i uzbudljivom a svoje pesničko svedočenje o Sijarinju koje nestaje digao na nivo metafore o sveopštoj propasti. Nije on bolećiv prema sebi, niti njegov govor ganutljiv kad govori o muci našega propadanja... Moglo bi se reći da je njegov govor, tonom i trpeljivošću, jovovski.
Pesnik ne zaboravlja ni onog kome se obraća, a i u tome je uzbudljiv i uverljiv.“
Dragomir Brajković
REČNIK, humorističko-satirične pesme
Rade Dacić se u pesničkoj knjizi REČNIK latio jednog od najfinijih pesničkih poslova – oplemenjivanje svakodnevnog, nedramatičnog bitisanja.
 Pesnik je nemirenje s datostima, a jedna od statistički najčešćih datosti jeste monotona izvesnost svakodnevice. Stoga je Dacić odlučio da izbije tačke oslonca svakodnevnim zbivanjima, ne bi li im pripisao dimenziju neizvesnosti. To je ona najteža književna procedura: pisanje o drami nedramatičnog. Pesnik Dacić vodi dramu prebacivanjem argumenata s druge strane realnosti.
U humoristički žešćim pesmama REČNIK nam daje razgaljujuće karaktere. Već prva karikatura Znanja, biće pevana kao obešenjačka balada.
U pesmi „Sunce i čovek“ je solarna metafizika. Kod nas do ovih Dacićevih stihova jedva da je bilo pevanja u duhu solarne metafizike. Volim što to pronalazim kod R. Dacića. No suština ove knjige nije preplavljena solarnom tematikom: njeni su najplodniji rezultati baš u jednoj slobodnoj antropologiji. Najčešći objekat Dacićevih poruga smo mi sami, i čitav naš sistem životnih predrasuda.
Drugi odeljak „Naklonosti“ iznenađuje žestinom ruganja. Primer je pesma „Misli su fufice“. Već sama aluzija iz naslova ukazuje na sokratovsko otkriće o razuzdanosti skrivenih misli. Dacić pesmu vodi termodinamičkim slikama, što se groteskno vidi u stihu: „A mraz još nijednu sleđenu ne čuva“. Gorka je ironija satirično pobuđenog pesnika u pesmi „Nestrpljivo čekam da pobedi jači“. Prepoznajemo u ironiji ove sprdačine imoralizam velesila, nešto sasvim aktuelno. Supersila koja postaje svetski gospodar ponudiće „kulturni“ teror, svoju „srećnu budućnost“. Užasan je taj kraj, ali se nema na čemu zameriti pesniku.
Raša Popov
SMEŠA, humorističko-satirične pesme
 Pesnik Rade Dacić zbirkom "Smeša" postao je istinski neimar pesništva. On širi tematske okvire naše poezije, što je od svih sekundarnih izvedenih zadataka poezije najvažnija stvar. Veliki zakon poezije – pesniče, moraš nam odgovoriti: gde si bio, kad si živeo, koliko si skrivenih istina osećao – realizuje se baš proširivanjem tematike. To proširivanje ne obavljaju pesnici intime i solipsističke samodovoljnosti, nego upravo pesnici koji vide i osećaju i društveni brlog i svemirski ambis. Rade Dacić usmerava ovom knjigom na obe ove provincije bitisanja.
Naslov „Smeša“, sem što opravdava tematsku raznorodnost pesama, ukazuje i na stilsku raznovrsnost zbirke. Uz pesme slobodnog stiha tu su i pesme čiji ritam liči na ritam ruskih osmeračkih balada, a – iznenađujuće – ima pesama koje vuku sokove iz nastasijevićevske leksike, iz leksike drevnog srpskog govora, u kojima pesnik ostvaruje dadaističku ironiju.
RAŠA POPOV
NADMUDRIVANJE CENZORA, kratke i veoma kratke priče
Kratka priča je najeksperimentalnija prozna vrsta. U njoj je moguće, sa svega nekoliko reči, dočarati ceo jedan svet. Pri tome, taj se svet nagoveštava i podrazumeva, dok se u dužim proznim formama on podrobno opisuje.
 Ko vlada umećem munjevite distribucije reči, taj ispunjava osnovni uslov za pisanje kratke priče. Rade Dacić se knjigom „Nadmudrivanje cenzora“ predstavlja kao inventivan pripovedač mikro-formi. On neprestano menja ugao pripovedanja i poziciju pripovedača, predočavajući čitaocu vrlo širok tematski registar, od uočenog bizarnog detalja svakodnevice, preko humornog ili ironično-ciničnog komentara događaja iz bliže ili dalje prošlosti do alegorično-satiričnog tretmana stvarnosti. Pri tome, posebnu pažnju zavređuje piščev „kosi pogled“ koji zapravo omogućuje priču. Autentičnost pripovedanja, naime, zavisi pre svega od toga da li je pisac uspeo da vidi svet što ga svi delimo na način na koji upravo taj, opštepripadni svet pre njega niko nije video. Samo tako moguće je očuditi očiglednost. Dacić u tome uspeva.
Knjiga „Nadmudrivanje cenzora“ u stvari je mozaički zbir najrazličitijih mogućih prizora, neka vrsta kolekcioniranih, zaustavljenih polaroid-snimaka sna, jave i mašte koja otkriva da njen pisac „ima oko“ za uočavanje suštine onih pojava pored kojih svakodnevno prolazimo, ali ih rutinski primamo ili ih uopšte ne primećujemo. Suština tih pojava nalazi svoju umetničku ekvivalenciju u Dacićevim kratkim i najkraćim pričama, od kojih su one najuspelije prava mala jezička otkrovenja.
Mihajlo Pantić
NEZAVRŠENA KNJIGA O REČIMA (odbrana srpskog jezika od stranih reči)
Dr Rade Dacić napisa knjigu ljubavi prema srpskome jeziku. On ubedljivo, često kroz priču (poput Vuka u Srpskome rječniku) pokazuje na koje sve načine strane reči nagrđuju srpski jezik.
Dacić je ponudio veći broj novotvorenih zamena za «nezamenjive» strane reči. U većini njih on je, na kostićevski način, iznjedrio novu reč iz «duha» srpskoga jezika.
Pisana sjajnim stilom, sa dozom humora i nespokoja, pisana o stranim rečima a bez stranih reči, knjiga Rada Dacića možda je poslednja opomena svima koji upotrebljavaju srpski književni jezik da spasavaju što se spasiti može.
Zato, zajedno s Dacićem, dajmo svoj doprinos odbrani jezika srpskoga!
Prof. dr Miloš Kovačević
Prof. dr Rade Dacić, po struci matematičar, a po vokaciji i lingvist i pjesnik, napravio je neobično djelo – knjigu o riječima, u vidu članaka i rečničkih odrednica, gde pokazuje i često dokazuje da je mogućno i najstručnije strane lekseme zamijeniti srpskim.
Dacić je obradio zavidnu količinu riječi koje valja zamijeniti. Strana riječ krije suštinu misli, a domaća nema skrivanja značenja, sve je jasno (''transparentno'', kako bi rekli oni protiv kojih se on bori). Dacić nastoji na stvaranju riječi u srpskom jeziku, u skladu sa zakonitostima tvorbe riječi u srpskom jeziku. Isuvišnu upotrebu stranih riječi Dacić smatra zarazom koja uništava ljudski duh, stvara podanički odnos, narušava narodnost i misaoni sklop ličnosti.
Prof. dr Drago Ćupić
BEJKO MA I DRUŽINA KLA, roman za decu
 Ovaj tekst se oslanja na duhovitu fakturu „dečjih usta“, ali mu se ne može osporiti i nekoliko osobenosti. Pre svega, tu je nenametljiv, lak dijalog, zatim neverovatno duhoviti i maštoviti delovi priče, kao što je onaj kad Bejko primećuje čudnu leteću napravu koju vozi on sam. Njegove reči: „Letim i gledam sebe kako letim“, otvaraju čitav jedan svet detinje mašte, pravog izmaštanog života, koje bih uporedio sa „madlenicama“ kod Prusta... Zatim, Dacić u svoju priču uvodi ličnosti lako, i to su prave ličnosti koje priču vode logično, bez padova i nesporazuma
Dobro je što junak priče Bejko gotovo sve pokušava da reči razmišljanjem. On tako postaje JUNAK PRIČE, jer je normalnije i uobičajenije da u tim godinama dečaci gotovo sve rešavaju delovanjem. Bejko je pravi dečji junak, introvertan, zabrinut pred prirodom i životom.
Ljubivoje Ršumović
BEZ MANE, poema za decu
Najznačajnije poeme za decu, ili poetske priče, kod nas jesu poeme avanturističkog žanra A. Vuča „Družina pet petlića“ i „Avanture hrabroga Koče“. A u novije vreme imamo poeme D. Erića „Vašar u Topoli“ i „Torta sa pet spratova“.
 Poeme nije česta pojava u književnosti za decu, jer se često gradi na principu romana, sa fabulom, zapletom, kulminacijom i raspletom, dakako, potrebne su i dobro ocrtane ličnosti.
Ovakav težak pesnički žanr osvojio je pesnik Rade Dacić stvarajući svoju „metaforičnu pedagošku poemu“ BEZ MANE.
Njegova poetska priča o dečaku (o ljudima), iako ima malo učiteljski ton, nije lišena poetičnosti, humora i čak satire.
Dacićeva poema traži starijeg i iskusnijeg čitatelja, koji uspeva da razmišljanjem učestvuje u praćenju i razumevanju priče. Možda ova poema neće biti odmah prihvaćena od strane čitalaca, ali oni čitaoci koji vole knjigu i sa njom imaju ozbiljna posla, prihvatiće je i čitaće je.
Ova poezija nije „zveckalica-treskavica“ mnogih savremenih „imitatora“ novije dečje poezije, već ozbiljna i čvrsta poetska knjiga.
Dragan Lukić
POKUDA INTELEKTUALACA
 Tekst R. Dacića POKUDA INTELEKTUALACA je izraz nagomilanog ogorčenja zbog uloge koju su u novijoj istoriji odigrali neki intelektualci svojom beskrupuloznošću, izopačenim idejama, otuđenjem i odrođivanjem od sopstvenog naroda, kukavičlukom i sejanjem mržnje... Autor je izabrao oblik eseja koji ne mora sadržavati ilustrativni materijal. Stil ove proze je lep, bogat, sažet, pa se može reći da je autor u svojoj nameri potpuno uspeo. Sam naslov i reč „pokuda“ pokazuje da njegov cilj i nije bio da pruži naučno uravnoteženu sliku naše inteligencije, već da u prvom redu izloži kritici štetne i nemoralne aspekte njenog ponašanja. Da bi izbegao jednostranost, autor je istakao razliku između pravih intelektualaca (prema kojima je takođe kritičan) i „intelektualaca“ i poluintelektualaca, pseudo-intelektualaca ili nabeđenih intelektualaca.
Akademik
Mihailo Marković
Rade Dacić
IZBOR IZ KNJIŽEVNOG OPUSA
Nešto je događaj jedino ako prodre duboko u ljudsku svest i u podsvesni deo bića. Inače, ostaće mogućnost, nesnabdevena fermentima za previranje u stvarnost. Ostaće predmet retkog (i nedugovečnog) razmišljanja malobrojnih, praćenog neuvažavanim kondicionalima: „Da je samo...“, „Malo je trebalo...“, „Jedna sitnica je preokrenula tok...“, „Druga bi se pesma pevala...“ Ostaće događaj-nedogađaj.
Vremenom događaji-nedogađaji iščeznu i iz periferije misli. Ne pretekne ništa.
Drugo je događaj, iz svog trenutka preseljen u biće naroda i tamo duboko ukorenjen.
Bi događaj. Kao razoran zemljotres. Svetski opažljiv. Različit od svih ostalih iz tog perioda evropske istorije. U dugom periodu pre i posle, evropski ratovi vodili su se oko prestola, ili ekonomskih interesa, ili oko prevlasti nad nekom manjom oblašću. Ovo je bio rat za uništenje Srbije (za azijaćenje njeno) – sa turske strane, za odbranu civilizacije hrišćana, za nacionalnu slobodu, za svetao obraz naroda – sa srpske.
Oni koji su za to ratovali (a nisu svi!) izginuli su do poslednjeg.
Ne samo da se u vremenu pojavio Događaj, nego je i odmah shvaćen. Iz azijske izmaglice izronila je velika sila, vera koja preti dotad izgrađenoj hrišćanskoj civilizaciji Evrope. U jednom boju između male hrišćanske države i velike nehrišćanske sile poginuo je vođa moćnih i činilo se: inoverna sila je poražena. Zar nije to vest dostojna gromkog i dugotrajnog odjeka?
No šta da mislimo mi, Evropljani, o protivniku Osmanlija? Turska, u to vreme, te 1389. godine, bejaše velika svetska sila, Lazareva Srbija to nije bila. Ipak, turski veliki načelnik pođe na Kosovo da LIČNO komanduje vojskom a ne poveri taj posao jednom od povelikog broja proverenih vojskovođa. Ne samo da pođe on lično, nego i povede oba svoja sina. Uman i iskusan, znao je zbog čega to radi. (Bio je, očigledno, i dobro obavešten za to obaveštenje je, svakako, dobio od svojih vazala; neko iz roda bliskog Lazarevom poslužio je Lazarevom i svom neprijatelju, te je izdaja učinjena mnogo pre boja; ovo ne pripisujem po zlu čuvenom Vuku.)
Bi to događaj i za tu divlju i nezasitu silu koja je ispred sebe slala Evropi – strah. Mada su bitkom kod Angore turski prodori u Evropu za duže vreme zaustavljeni, najveći deo posla za osvajanje Balkanskog poluostrva obavljen je ovom bitkom kao završnim činom: Srbi više nisu imali države sposobne da sebe i druge brani, a Carstvo Romeja je predstavljalo neizlečivog bolesnika.
„Srbi su ubili turskog sultana!“ prostrujila je Evropom vest. Je li to moguće? Ubiti u borbi vođu tako jake vojske – je li moguće? Odasvud stižu potvrdni glasovi, dakle: istina je.
Strašni su ti Srbi, zaista strašni. Ko li je njihov predvodnik?
I bilo je mnogo radosti među hrišćanima, i onima sa oltarom prema istoku, i onima u čiju crkvu se ulazi sa istoka. „Đavolu su slomljeni rogovi“, mislilo se. Mnogo ljudi se radovalo.
A nije bilo tako: đavolje rogove više ništa nije zaustavljalo da počnu naglo rasti.
Da događaj nije potresao Evropu o njemu se ne bi „govorile razne stvari kojima se ipak verovati ne može“.
Bi to događaj za široko područje Zemlje i mnoge narode na njoj. A što se jednog naroda tiče, bi događaj sudbinski i večit.
Za narod srpski, ne da je Kosovo bio događaj, već više i drugačije: zemaljsko zbivanje nebeskom nužnošću upravljano. Ono što jedanput za sva vremena udara u narod.
„Je li se moralo dogoditi dogođeno?“
Ne protestujte vi, pitanjem uzburkani, ne okrnjujte ljudima pravo. Ko misli više od drugih – pita, i taj posao nije više uzaludan od mnogih ne smatranih uzaludnim.
Jer se otkriva jeste koje je moralo.
Kosovo se moralo dogoditi. Srbima se moralo dogoditi Kosovo.
Koliko je naroda prinuđenih da izmišljaju ne imajući dogođeno!
Događaj ovaj niko nije potpuno sagledao. (Morao je on, dakle, biti grandioznih razmera.) Celu sliku o njemu nije imao: ni preživeli među poraženima, ni srećni pobednik, ni posmatrač sa strane, čak ni vidovnjak. Niko nikad neće načiniti koliko-toliko veran dijagram plimâ – junaštva i osekâ – straha među ratnicima. Ne zna se ni gde je bezumlje ubijanja ljudi najsnažnije ključalo, ni da li se i na kojem mestu pokazalo milosrđe prema neprijatelju što se u nevolji davi.
Vid bilo kojeg ljudskog bića mogao je obuhvatiti samo jedan delić, a mozaik delića nije se dao sačiniti. Nije mogla ni priča, ni ep – a ko drugi da izvrši taj ispolinski zadatak? Neće valjda istorija, nemoćna ni u daleko manjim rvanjima.
Svi ljudski koraci su konačni, i život uz njih. Ono što je koracima čoveka neizmerljivo jeste magična beskonačnost. Ovaj događaj to bî.
Ma kakva bila dogođena istina o Kosovu, ona je prevladana srpskom duhovnošću. Sve što je nad njome u srpskoj tradiciji „dograđeno“ (ukoliko išta jeste!) iste je prirode kao i božansko stvaranje.
Ići se mora, drugi ne vidi se put,
sumrak zloslutno opominje.
Znam: tamo na krst čoveka razapinju.
Zato ovako bezvoljno, sa mutnom ovako
nadom: da će se nešto drugo,
nekakvo čudo,
kao u vedroj noći zmaj,
da će se promeniti i krv u koraku
i staza na uzbrdici,
zato ovako idem. A neko čeka
da rodi voće kalemljeno,
pšenica oklasa, vrt zazeleni,
zaplave grozdovi načičkani,
zato se osvrćem pitajući se uzaludno
(jer stvarnosti ništa ne znači vreme,
ona ne primećuje osvrtanje,
ne tiče želje ni ispružene ruke)
– u bistro promenljivom svetu
ta uzvišica postojana.
Ide ovo telo, glava bleda,
osećanja kresana i prosipana,
ide, jer „šta bi inače!“, nešto zapoveda,
znajući celo vreme: na brdu razapinju ljude,
a nadajući se u drugo: pre kraja nići će čudo.
To je trebalo preživeti da bi se shvatilo –
nikakva priča ne može dočarati dogođeno.
Udari pesnicom, bolu
čekićem zamahni
munjom sevni
pijano kolo kad čopor miševa povede
i zanese se bajkom o krilatome dobu.
Opomeni ih da zaboravi nisu reke
moćnija zver se proteže iza vrzine
i isukani su uvek
noževi
poslednjeg sudije.
Kaži im, bolu, kakvo da kolo vode
i kojih igara nema izvan priče.
1
Ko je predosetio sramotu poginuo je u boju.
2
Pri polasku zanosismo se željom pobede
sad, pobednici, poznasmo stid.
Na zidu srama ispisaće nam imena
a naši potomci reći da nismo njihovi preci.
Sve što se ne ponosi nedelima
skriće se od naše pobede
kao što se mi skrivamo u šatore,
i predugi su nam dani.
Tražimo mrak
da sakrijemo kasno prenutu savest
i pitamo se: Pred koga stati po povratku?
Zar pred roditelje
što nas vrlini uzaludno učahu?
Ili pred naše žene sa uprljanom ljubavlju?
Ili pred prijatelje i ljude nepoznate,
kad staza nam se u ponor strmoglavljuje.
Pred koga stati
kad život ne obećava produžetak?
Živeti neznano koliko i čega radi!
Tama je retka, noć kratka,
sunce prodire bez milosti.
Bogovi, gde je naš kutak
u vašoj prostranoj šumi?
I vi ste krivi, bogovi,
zato pomognite krive!
Kukavice smo (eh, kukavice, preživeli!)
niko da krivca potraži za sramno delo:
ko nas to pozva na ovaj gnusni podvig?
Jelena sama ode radi lepote i milovanja,
u bolji svet ode da se sad
u gori od gorega vrati.
Dosta već je godina našega stranstvovanja
a koliko još će trajati ni svi bogovi ne znaju.
Ženama sklonim tuđemu milovanju
deci odrasloj bez naše nege i nežnosti,
prijateljima čija imena još nam jedino ostadoše
– svima bićemo stranci.
Radi čega, bogovi, i ljudske nastrane ćudi?
4
Dim se više ne diže nad razvalinama
gavranovi se polako okreću na drugu stranu
gmizavci se uvlače u pukotine.
Ne odlazimo zajedno – zašto bi?
Svakoga jutra vidi se da nekoga nema.
Logor je sve manji, sve jadniji
prekriven mrzovoljom, ispresecan sramom.
Još se Odisej šepuri ali ga odaju zenice,
poći će i on jednoga praskozorja,
da dugo luta
dok ne zaboravi gnusnu podlost
kojom pobedismo.
Gospodsko lice Prijamovo
digne se ponekad iznad Grada,
bez tuge
kao što bi bez straha dok ga surovo probadasmo.
Tada zadrhtimo i uvučemo se u šatore
„radi počinka“.
Užasna budućnost lebdi u vrhovima jave:
vratili smo se izgubljenome zavičaju;
deci strani, ženama tuđi,
roditelji nas ne poznaju.
Najzaslužniji još došao nije
luta možda iza okolni brda
bez bogatoga plena i bez ponosa.
Nemilosnice, zašto nas izvede na ovaj put?
4
Kad pomislim da sam se mogao lišiti ovoga znanja
proklinjem sve kukavice i sebe među njima
proklinjem i pitam: Zar je toliko strašna smrt?
Zar život nije strašniji?, pitam.
i sanjam, razdiruće se, nedosegnuti uzor:
dostojanstveno brzi Ahilej umače pobedi.
Otkopavajući ruševine nekadašnjeg hrama
nađosmo skupocen sarkofag
čvrsto sastavljene kosti čovekove lobanje
ostaci drugih ljudi nisu se sačuvali.
Taj čovek je očigledno nešto značio u svome vremenu
– ne mogasmo saznati razloge značenja
dalja kopanja nam odgovor ne ponudiše.
Doduše, nađosmo kutije, posuđe, ordenje i nakit
nekad cenjene stvari
ali su sve one odavno prestale da govore.
Morasmo da se vratimo u naše vreme
donekle još nadzemno mada u gustom prahu.
Nekoliko neskrivenih objašnjenja baškarilo se
na još neugašenom suncu:
ovaj čovek je kinjio i ubijao ljude
od njega su narodi bežali i nestajali.
Pevane su mu pesme i slavom zasipan je
nesvestica ga je hvatala od veličine
a ponekad dosada od skučenosti sveta.
Sluge su tada dobro negovane i umnožavane
a slobodni ljudi se kidali u stegama.
Sredstvima komunikacije slao je
lažne slike dalekima
i smešio se od sreće
što se mudraci dave u zabludama.
Čvrsto je verovao da se nikad
neće saznati šta je krio.
Iako nenaivan smetnuo je s uma
da ni on nije gospodar večnosti.
Krst nije izmišljen u bezazlenoj igri
raspeće je uzeto iz stvarnosti
– tek kasnije su počele združene zablude
i ono najpoznatije, treće.
Odakle da ništa ne kažem
a govorim. Zašto sve više
kuda u mojem veku
nemoguće
i narod taj bez vida, bezglavi, jadni!
Ima li osvetljenijeg izloga ovoga doba
ima li veštije postave i boljeg izbora?
Ne prezirite krst
on nije tuđ
uvek može postati i vaše odlikovanje.
U jednom životopisu piše:
„Proživeo je dug život
sa mnogo sreće
nije video ništa“.
Sreća je iz nepoznatog jezika
a prevode je na upoznato raskršće.
Biti na njemu
kome je do slave
(„Nikome nije do slave!“)
donosi nekakvu slavu.
Nije u knjizi sudbine zapisano
to je laž
ništa tamo ne piše, nema ko da piše
dešava se samo kao da napiše
državni tužilac Republike silnika
– zato svi misle da je utisnuto.
Bez zapisa ili usmene zapovesti
otišao je tamo.
Nije imao drugoga odredišta:
otišao je razumevajući nužnost.
O herojstvu, samopožrtvovanju itd.
pričaju koji ne prepoznaju privid,
životne činjenice su nepismene
bez koda i usamljene
– zato i biva kako jeste.
Dosetljivi trgovci izmislili su ono treće
raspeću zamenili istok i jug.
***
Polete sa grane oktobarski list. Sunčeve strele ga izbodoše a dah širine ga ponese krivudavom neobeleženom stazom. Blesnu vezom preobražene toplote i zašume prastarom pesmom uvek nove tuge. Ode među rashlađene zidove i nekud još dalje, gde će tok zvezda izbrisati njegov trag.
Ugledah sličnost sudbina a razliku samo u bojama, pa ga nekim svojim šumom upitah: Znaš li da smo sasudnici, dakle prijatelji? Ne odgovori mi. Ni onog ni ijednog oktobra. Neki jači zov mi ga uze.
***
Opet oktobar kosih zrakova, uzdrhtaloga lišća, nepokriveni bezdan neba, kao pre mnogo godina (pre više hiljada godina, pre jedan sat ili dva) – isti, nepromenjen.
Sad mi govori što ne čuh ranije:
Besmisleno je što radiš, iako te rad ponekad zanese, drugačije delo tebe zove. Ti si rođen samo da pevaš, da opevaš zanose života, prolećnu zoru i oblike u pećinama, paru iz lonca i koru na zamrznutoj reci, munju u noći i rasporede zvezda.
Lepotu da opevaš i možda ožališ.
***
Prođe još jedno leto a ja ne odoh da berem jagode na pokošenom livatku pored Hrašća. Još jedno, da li hiljadito ili milionito? Prođe, a ja ne odoh da oživim najzapamćeniji trenutak života. Ima li želje manje a neostvarljivije? Šumske jagode sa pokošenoga livatka pored Hrašća! Šumske jagode sa pokošenoga livatka pored Hrašća, dolazite mi bar u san!
***
Opet jedna draga senka umače ispred moga pogleda. U magnovenju se pojavi i izblede. Ništa jasno ne sagledah ali znam: sa njom i na njoj je što drugo tražim.
Ne znam hoće li se ponovo pojaviti a to čekam. Tražim i čekam. Lutam.
Lutam kroz ove čestari – putevi su mi tragovi iščezle senke.
***
San mi prekide neki opominjući glas. „Vreme je“, reče, ili: „Vreme je prošlo“ – ne razumedoh ili ne čuh jasno. „Zar već?“ ili: „Kad pre?“ bi moj odgovor. Bez uvaženja, jer s druge strane talasa je ko vlada svim razlozima, nikakvi novi ne mogu ga pokolebati; drukčijih odluka nema.
***
Takmičimo se sa Suncem – ko će pre stići: ono u dubinu ponora ili mi na Nezaposednuti Breg. Da sa uzvišenja posmatramo zalazak, da se odmaramo i napajamo.
Do raskršća moramo što pre, ranije no senka nadraste štap; kad duža bude Breg će početi beg. Usput nam govore (s ljubavlju ili podlo): Kuda, zabludeli i smetenjaci? Sunce se ne takmiči osim kad zna da je pobednik.
Mi od Brega daleko, Sunce se ponoru primaklo. Duži se i lomi senka, mudrost se rasprskava u buci, hitrije no iko odlazi Nada.
***
Lije kiša, zgušnjuje mrak, lije vekovima i preti da nikad ne prestane. Zamućena voda puni bezdane, smanjuje polja, skraćuje vrhove. Jednoga dana dospeće do ove tačke da bi zapisala još jedan kraj. Čekam je. Pomešane su strepnja i nada. Tavori neki mutni fluid i sve se postojanije rasprostire mutnilo. Kad prožme ovo postojeće, biće dovoljno posla za novo Stvaranje sveta. Zasad: strepnja i nada. A sve narasliji povodanj ne čuje plač.
Drhtiš li brezovo lišće
približava li se sumrak sredine dana
na čijoj je oluja strani
Je li to ona
Izostavljamo reč
da nas zapretana od pretnje čuva
Nek mudrost ćuti
jer vlada što je od svega jače
Pomoći ne umem ti
ostaje ti nenaveštena nada
Drhti brezovo lišće
Manjah pokrete neslaganja
blago škripavim zglobovima
ka sferi razređenoga zraka
Danjah kad greškom aždaha zlobna
pokupi smradove raspadanja
sebe uspava zasićenu
i razliše se mirisi borja
Lanjah na krilima bez motora
putima vetrova iz kutije
stvaranje svetova počinjalo je
mnome kao oruđem nužnim
Sanjah duh sebi u goste dođe
odgurnuti se diže iz kala
a sležuće se nestajanje svetlost spira
Nije da nismo videli kako jeste, nego
0sledovasmo savete da je mudrije ne videti.
(Za slučaj svoje sigurnosti, rešetkama nas
uz smešak darivaše.)
Nije da nismo znali vrednosti, nego
pri svakoj upotrebi vage
ostavljali su nam jedino tegove od žara.
Nije da ne znađasmo ko smo, nego
pri svakom prisećanju, zid nam je
nežno glavu uvodio u nesvesticu.
Nije da nismo osećali oštrinu uboda, nego
umešno i postojano nas učiše
da i on najvećega postoji veći bol.
Bez ikakvog početka evo nas na kraju dela.
Kao da zaborav odvodi u maglu iznad urvina
u bunilu slušasmo najpostojanija znanja
ne primećujemo stršljene pod strehama.
Bez i pomisli na susrete evo nas u zagrljaju.
Kao da su i najdublje namere
daleko od uma namernika
nikoju drugu stranu videti nismo smeli
pehar smutnje s radošću slobodno izabrasmo.
Bez ikakvog znaka da putujemo evo nas na dnu puta.
Po kakvim putokazima se nađosmo ovde?
Ko nam je vodič bio?
Nismo li se okliznuli sa roditeljske staze
na prijateljsku čiji opasa nas kraj.
Pitaš, čitatelju, urliče od zlobe:
„Ta uvodna pesma – čemu? što je nude?“
Odgovoriću ti iz prve, bez probe:
Tu je zato da se buzdovani čude.
Ne ljuti se! Ti znaš da ja šale šniram,
Zbilju ću raskopčat kad se relaksiram.
Uvodna je pesma ko subota petku
Da svako zna šta se čita na početku;
Smišljena je onda kad je zidan pako
Bez nje sunčev sistem kruži naopako.
Bio jednom davno ... (I sad! Nije važno.)
Bez uvoda osto, pa ispalo lažno.
Po debelom noga ... napolje sa vrha ..
Nesrećan zbog toga u ponor se skrha.
E, da takav belaj iščezne sa spiska
Uvodna se pesma i piše i tiska.
Ko zašto da čita? Važi zakon prosti:
Učen – rad pameti, glup zbog učenosti,
Doktor i profesor – da se ne zabune,
Đak kako verovo ne bi da je june;
Zaposlene dame za šalterom što su
Da se razonode dok češljaju kosu.
A kako, gde, kada – sve će vam se reći,
Dobar savet ovde ne može pobeći.
Neka svako čita što najbolje može:
Ušima, očima i pomoću kože.
Slepom savet prvi: nek otvori oči
Hromi sa zaletom u daljinu skoči
Gluvi strane reči da pažljivo sluša
Nem nek deklemuje dok zor smeha sluša.
Da nepismen ne bi zaosto opasno,
Savetujemo mu: nek sve čita glasno.
Prosjaci, skitnice, samotni bez gnezda,
Ova knjiga vama sijaće ko zvezda.
Ova knjiga takvo uživanje pruža
Da će zbog nje žena ostaviti muža;
Promeniti dečka devojčica vrla
I zaljubiti se u novog, do grla.
Zato čitaj budno, i to nemoj kriti,
Nagrada te čeka: u snu ćeš ljubiti.
Ne propusti redak, ne preskoči slovo,
Čitaj sporo, tečno, triput i ponovo.
Čitajući ti ćeš jačati i rasti
Na glavu ti cigla nikad neće pasti.
(Čitatelju, vidiš: krasnu skladbu sviram
– sam ćeš se dosjetit koga imitiram.)
Knjiga je bez mane, ne mrmori, ćuti!
Ili mnogo bolje: tirade umuti
Pa zamesi testo, ispeci kolače
Od hvalospevova, himni ... i inače.
Naći će se nešto što liči na grešku,
Al misliš li da je, sam nju činiš, tešku:
Sve je mudrost suva, nejasna glupaku
– Shvati to pa ćuti u toplom buxaku.
Naći će se mustra namernih bregova;
Šta drugo! skučna su leta bez snegova!
Tu i tamo katkad srešćeš stih bez rime,
Vic otkriva krivca: nije bilo plime.
Čas je da pređemo sa reči na delo:
Napred! Na čitanje; uz piće i jelo.
1
Znavasmo se mladno davno
(više gledac nego znanjac!)
okasmo se skrivno, gnjavno
mimosmo kroz protutnjanac
– ti otmena gospođica
ja bojažljiv odrpanac.
Kakav vidac, fula mamac
(jedan ljubac, pauvre samac!):
stas jeličan, rep od kose
farovi od Sunca sines
prsni obli, usan rose
bel-nožurci, suknjur mines;
hod gazelke ili koze
– gledac tajac suzac lines.
Kako misli da se krote?
Bezobrazluk od lepote.
Koncert, gužva, slučaj muti
gde do koga stogom zdene.
Dok me vodič gnjavi slutim:
levo mamac, ti do mene.
Šubert peva karajanski
rukac nežac ne umiče
brisac publu, snežac lanjski
kuca kucac sve urliče.
Dan bez noćke tromi gegac
još me lupka vešću-gromom:
ambasador s ćerkom selac
preko bare avionom.
2
Sinoć džungla od parfema
– veća sala no ondanjce –
tiskala se snobiš krema
opet neko karajanče.
Meni priđe zlobe klupko,
znak na sparušenu damu:
„To je ona“, reče muklo,
u jetru me džarnu samu.
Ćuš po njuši, zubi grlni
nos krivovrat. Neka tuži.
Medieval vitez vrlni
ne da te iko ruži.
Koji puteve somnambulnih
uzmu jedanput za sva vremena
ti kroz smeh i šalu nek biraju vođe,
jer može to biti i grupa kretena.
U barci prežive potop Noje
tako se produži život zemnog sveta.
No gde da rod ljudski sad sklonište nađe
od bučne poplave mediokriteta.
Zavidljivo reče joj prošlost:
„Gle! već stigla!“
Sadašnjost se i ne okrenu
– Do stropa nos je digla.
Ja, kao pečurke, niklo, posle kiše,
Nagvažda, toroče, o sebi, „junaku“;
Dok reči jezika, sve od njega tiše,
Krije pomrčina, ono je na zraku.
Uz to ne priznaje da nije što nije,
Već drsko poriče neprijatno jeste,
Hoće ga u drugo, strasno se upinje;
Galami, žali se, kaže: „Sve ste
Izmislili zato da me klevetate!"
(Ima klevetanja, i to za poklone!)
Dok sebi ugađa ostaje bez plate,
No pouke nema: nikada da klone.
Postavlja reklame – čik kaži za koga!
Ne uznemiravaju ga zajedljive šale
Dokle se opija (ne vinom, no sobom!).
Brzo zaboravlja poteze propale.
Znate li gde se čak, zbog slave, uvuklo?
Ima pravde: nije ni pedalj odmaklo.
Ne zna istoriju, propada iskustvo.
Baš je to stvorenje ... Prećutimo kakvo.
Kotrljalo bi se džadama kla-kla,
Da ne stvar džombe bezobzirno ja.
Ogluvela prva slepoća pa nije čula poziv
Da u pobedničkome maršu korača koloni na čelu.
Ko njeno mesto da uzme? Iko postojo li živ
Najgorem ravan da bude u nesagledavanja delu?
Zamena još nenađena a vreme marša je blizu
– Hoće li propasti pohod? umesto slavlja – tuga?
Manje slepoće, sa nadom, čekaju u prirodnome nizu:
Svaka bi da bude prva, ne treća, ne čak ni druga.
Tražiti, snalaziti se! A ako se ne snađe,
Udaviti se u deponiji ili poginuti od groma.
No sreća upornog prati, i Bog se u pomoći nađe:
Posla savršenu slepoću, koja je uz to hroma.
Sreća što sam baš ja od svakoga jači
Jer sam humanist i demokrat;
Svakom nehumanom i nedemokratičnom
Mogu za tren oka da polomim vrat.
Dobro je za svakog da je moj poslušnik,
Svojom glavom misli jedino kreten.
Taj je čak i kvaran, gadan mu je lik;
On preda mnom nije u strahu sleđen.
Poslušnik kretena sme da mlati;
Jer ako se mlaćeni pokaže jačim,
Desetostruko će to da plati:
Ja se tada na njega nameračim.
Nema li kretena nigde ukrug,
Lično odredim ko će biti krele.
Proces dalje teče: njegov dobar drug
Postupiće kako je moj poslušnik pre.
Dok koga dobro ne izdevetam
Nisam obezbedio spokojan san;
Što drugi urede kad ne ispremetam
Zamrači mi se i vedar dan.
Divno je što sam baš ja moćan i takav
– Demokrat, human, polažem na pravo –
Mogu čovečanstvo, ološ taj sav,
Odvesti gde će ga odneti đavo.
Došla je u zoru, nije svečeri,
Skratila spavanje za koji sat;
Prezrivo prešla podrum i prizemlje,
Bez oklevanja se popela na sprat.
Očekujući da vidi grad
Prišla je prozoru, pogledala.
Tamo se magla talasala
I izmaglica kiša padala.
Nestrpljivo čekam da pobedi jači.
Strepim za njega – slabiji je grozan:
Može taj da naglo oči iskolači
I kaže: „Ja sam za pobedu pozvan!“
Stog' sam da budemo pribrani i složni,
Pa svi zajedno protiv slabijega;
Ma koliko tada zapinjao grozni,
Do pobede ćemo dovesti jačega.
Zar da u vremenu humanosti
Slab i usamljen ne bude poražen,
Već da padne jači, onaj bez milosti,
Uvek od svih štićen, od najjačih mažen?
Ginem za istinu, za sve što je pravo,
Tvrdim: kriv je onaj ko je slab i sam,
Pa spremam rakete i podvodne sprave:
Hoću ljudskoj sreći da doprinos dam.
Misli su fufice, no fufe su slađe
– Prijatne obline, oči, usne, kosa –
Bude čovek srećan kad koju pronađe
A bolja mu je prošla ispred nosa.
Katkad duhne vetar, a misao: fiju!
Raširi se miris, ova pred njom – žaba.
Neku tek da zgrabiš, ona cikne: I-ju!
Mirno li pak legne, u njoj krv je slaba.
Dok sunce sažiže misao ispari
A mraz još nijednu sleđenu ne čuva;
Kreneš da prošetaš, a prijatelj stari
Otera je rukom, kao da je muva.
Često ne uhvatiš kome o zlu radi,
Ne pogađaš ko može nje da se dokopa.
Dok se neuspehom neke druge sladi
Ona, ne znajući, svoju jetru kopa.
Istina je: ume i zemlju da rije,
Ponekad poleti – eno je svemirom,
No časna i verna ovde nikom nije,
I tek bez nje kad je čovek je sa mirom.
Napravi ti zvrčku, i to ne baš malu,
A onda bez reči „izvini“ nestaje;
Ili majmuniše: „pravila sam šalu“.
Nađi, burazeru, neku da se kaje!
U dostupnim posudama
i cevima
nema te tečnosti.
Ne nudite što nije
ne ubeđujte nas: „Ovo je prava“!
A noć
što duže traje
to žešće pèčēnje.
Šta će se do kraja zbiti?
Šta će se do kraja zbiti?
Znaš li bar ti
Gospode?
Prođe dan
ne upita
„Je li slobodno?“
ne osvrnu se: koga je odgurnuo
ne pogleda: koga nagazi
ne zamisli se
da nije nešto propustio –
jednostavno prođe.
Dan prođe
a za sve drugo ga briga!
Dodaj mi treću nogu
da ne padnem, roka se izvučem –
snaga će se vratiti u dve.
Pre drugog – izbavljenje:
dah, naslon, voda;
onda ako je bilo pre.
Slab, mali kret; iskidan
dah; streca poslednja kap.
Samo do treće! Do treće!
S obzirom na ništa
I da je obavezan saldo
Moramo odmah početi
Smišljajmo mu autobiografiju
Niko se dosad nije našao
Ko na svoj način nije radio isto
Ništa mora steći dostojanstvo
I reflektore u noćnim časovima
Juče me četvrtak uhvati za vrat.
A kažu od petka je bolji dan!
Počeo je petak, režanjem krcat,
Od nasilnika-juče odvaja ga san.
I kako početak još nije sredina,
Kamoli kraj kakav se sa nadom sanja,
Brzo se taloži čamotinja
Od „obećanja“ namćora-dana.
Svakoga dana se propast pokazivala,
nije bilo toliko bagatelisanog nedešavanja.
Gledao sam je želeći da se propalo vrati
ili se radujući što i ta propast najzad otiče.
Dve stvari nisam uspeo doživeti
(što dokazuje da nisam stekao moć deteta):
da vratim u zdravlje što nije trebalo da propadne
i da ugledam poslednju propast koju smireno čekam.
To mi pokaza nesavršenstvo stvorenoga
i zatraži smisao sa drugačijim poretkom
od dosad primenjenoga u stvaranju.
Juče sam video jednu perspektivu.
Puna oblina i razvijena za svoj uzrast,
dinamična kao dinamit.
Videh je zakratko, kad se pomolila iza ćoška
zabacila kosu i odletela kao raketa.
(Lepša je nego što sam zamišljao.)
Ne verujem da je znala čija je
a što je žderu pogledima nju samo čini oholijom.
Čudna su to bića: zađu gde ih ne vidiš
a ti posle trči!
I ova tako: ode ulevo, umesto pravo, ka meni.
Nisam rekao celu istinu kad sam rekao juče.
Bilo je istina juče, ali juče koje je u odlasku.
Zbog sumraka je odmaglila,
možda ne bi u čistom danu. A tada:
ja bih se osećao drukčije i drugo pričao.
Šta je trebalo da radim?
Da nekoga pitam za nju nije preporučljivo:
taj će mi je ugrabiti iako nije nameravao;
da letim nasumice i tražim – malo je nade:
jer gde je sve mogla stići i ko nju namamiti!
Pomislih kad sam se umorio i istrošio:
Šta ako je i nađeš,
oće li ona pristati da bude tvoja?
Još jedanput se pojavila u ostatku vremena,
udaljenija nego pri prvom susretu.
Mahnula mi je rukom u znak da požurim.
Potrčao sam, potrčao najbrže što mogu.
Mnogo godina kasnije razumeo sam zavođenje.
Šta li planira Ništa
za ovo poslepodne, za noć
za mirno čekani dan?
Koga je obeležilo Ništa?
I vidi kao stvoreno sve
a čovek ne vidi ništa.
Čeka se dobra vest.
Odakle?
Nema odakle, čeka se vest sa neba.
One druge udaraju kao nečastan bokser bez sudije.
Udarci kao kapi, od njih je ono more,
ova poplava je od njega, provalilo je branu.
Svako bi svakoga da pita pri susretu,
odustaje čim mu ugleda lice.
Pokušaj razgovora, razgovor ne uspeva.
Na ovom polju ne niče posejana laž
Odasvud poželjeni posetioci,
krila su izrasla iglama i kamenu,
presipaju se poslednja zrna peska,
dobra vest se čeka, a poslednji je dah.
Zahvalni ne umemo biti
Što se nismo našli u Troji
Kad je lukavo progovorio Konj
Što se nismo našli u Beogradu
Kad su nosioci prijateljstva mudrosti
Zapaljive kruške na kuće bacali
Što nismo dočekali oslobodioce
Osumnjičeni iz zlobe potkazivača
Srećni ste što niste bili Jevreji
Godine 1939 u Nemačkoj
Što niste bili Srbi
Godine 1941
U sedam „Evropskih država“
Što niste bili Hugenoti
Što vas nisu proglasili za trockiste
Što niste predlagali poboljšanje
Ustava Jugoslavije iz 1974
Što niste dočekali da „svetac“ vlada
Od svega veća je sreća
Što niste krčili stari svet
Da biste zasadili novi
Što niste izvršavali kazne
Nad neprijateljima naroda
Ne uveličavajte promašaje života
Toliko srećni vi
1
Epoho, vidiš li svoje lice
Ti misliš pobednik si, a
pobednik je ništavnost
Ne znaš koga si rodila
ne znaš gde raste nesreća
Ne znaš
a znanju zatireš klice
3
Iskidani konci ne čine čipku Epoho
laž je majstor čije bure brzo procuri
već sutra sve će se sviti u gužvu otpadnih konaca
a navodiš na vrtoglavu vožnju
po oburvanome putu
5
Jedan glas kaže: Postoji samo jedan glas!
Preplašeno je poricanje
vide se iluzije
nada usahnjuje a davna tuga se budi
6
Osuđen da vatru nadživi
tonući utapa tugu
Mogao se nazreti i ovaj put
u krakovima slobodne zvezde
7
Psujem nečujno pretim javno:
ma čime ispunili prostor
useliće se malo slobode
9
Ču se pitanje, stiže odgovor
po redu drugi, hiljaditi
Teku, eno protiču,
neskladni suprotni porazni
tolikobrojni
a pitanje je jedno
Naišao je neko silan
pokupio odgovore
još usamljeno pitanje lebdi
bez oslonaca
11
Čuh mrtvi pevaju, i reči:
„Sve od mene je dobro
jedino živi donose zlo“
Ispravih predstavu o neživotu,
život i u njemu živi
kroz sve njegove grane buja smrt
13
Ispečeno na vatri vremena
debeli sloj promenjena plastika
nije je postalo jeste,
sad jeste ponavlja: nije
Ruke raširene – smeh, plač, let, pad
14
Sve ključa a ime stoji mirno
bez krvi ime prezrena postojanja
Bitka je izgubljena ali jednoga dana..
progovoriće što pobedu u prah pretvara
I Bog je dugo smišljao prvu reč
Rok moga traženja isto je i njenog trajanja
a onaj naredni biće odmora dan
16
Tek kad se podigne magla
videće se šta je u njoj
Uprkos može se pevati
17
Praznina je ćutala ni ime ne kaza
Praznina je gutala ni ime o izmeni gladi
Praznina se skupljala i širila
al ime svoje ne kaza
19
Ružni izgled neće me prinuditi da ćutim
maštaću o nečem što neću pomenuti
mimoići će ga strele
nevidljivim slovima ću sve zapisati
ubiću buduću laž
Gde se uvlačio crv
orao nije mogao uleteti
Pre no se zatvorite oslušnite
jer događaj je različit od priče
Bilo je bede više nego zanosa
ne znam zbog čega laž
Sanjajte visoko zaboravite sastav
jači ste u nama vi nego u sebi mi
20
Kad se ispuni jezero suza
neko će se okupati u njemu
Iz zemlje natopljene krvlju
nići će rastinje sa mnogo boja
i zaborav
pobediće bespomoć i nepovrat
Preko drugih nabreklih obraza
skliznuće sunce
23
Zbog čega? Ako razlozi imaju prvenstvo
(jer dokazivanje je možda nepotrebno)
Mnoštvo pravac izaziva promašaj cilja
(I ovo je nekakvo dokazivanje)
Kojom je rečju zamenjena reč sudbina
Mravi su razneli gomilu
na komarce ispaljivane granate
sličice odvukle pogled –
slika ostala neobasjana
U senci kržljavog žbunja
skupljali su se divovi
grudvice zaklanjale planine i brda
ali u očima ljudi je druga slika
Nije daljina ispunila obećanja
24
Ako je laž kratkotrajna istina
a kratko trajanje nije po sebi laž
onda su svi izgledi..
ali ne treba da se kaž
Nisu oblici što njina namera nudi
Na pouzdan način ti bejaše laž
a mene ne znam je li bilo
jer boje su proizvoljno izgovarale sadržaj
Možda je to bio odsjaj nekih dalekih predela
fatamorgana iz horor-obećanja
28
Vetrovi su odneli mirise
raspršili prah sažegle mladosti
očekivanje nije nije doletelo
već mu i ime hlapi
„Sve je praznine nemoguće ispuniti“
I poslednji će jednom isplivati iz zablude
uveriti se, kasno
Jer kasno prirodni završetak je priče
29
Dok lažu nekakve zvezde
dela rob
Uzmimo ruku dela
Slobodan nije mogao tako stvarati
(Nisu od krugova laži)
Lepota kaže hvala
Ponoć je
Oboje verujemo da smo živi
Čuje se nekakav govor
Još malo još malo
Ne odvijamo zaborav
Uskovitlala se sumnja
Malo podalje
Hor mačaka
Godine ne upisah u vlasništvo
Ne stegoh čvrsto ni mladost ni čekanje
U izvanvremenu
Umem nadvremeno osećati
Ali zar nije mudrije ćutati
Da pesma tišine ispuni praznine neznanja
(Govore bez boje u odblescima noći
Kradljivci razumevanja bez velikodušnosti
Prometejeve
Nekad ću im vratiti reč
U ruci držim dane koji će doći)
I živi ljubav pre prvi reči
Čuvam lepoticu svih mojih dana
Rastuća radosti ko još da misli
Na zamenjivo nestalo perje
Nešto meko toplo sveobuhvatno
mešalo se sa snom
i utapalo neba u mora
mora u kapi zaborava
San se produžio bez buđenja
do sunca podnevnoga
do drugog sveta
a s njim je nestalo svega
toplote mekote osećaja
Ko se još osim mene
seća tog doživljaja
Kao da zraci skrenuše
kao da jeka linu
kao da kiša se podiže
kao da zasviraše odsjaji
kao da poteče milina
kao da sevnuše pozivi
kao da otvoriše se stabla
kao da drhtaj primače visinu
kao da boje zapevaše
kao da jeknu tišina
kao da podigoše se stene
kao da okrilatiše vidici
Da ti ne reče da svet postoji
neizvesno je da li bi sveta bilo
Sve se u boje preobražava
mešaju se ne iščezava
čujete li muziku
Živeće živelo
i ime nenastalo
čujete li muziku
Smešana blistanja
zbunjena čekanja
kreću iznenađenja
Prestaće izgled da preti
laž uverenja izvetriti
čujete li
Ko se viđenim sme hvaliti
Da nisi putovao ne bi znao da
Ne treba putovati
Zato si putovao
Da nisi putovao bio bi siguran
Da je trebalo putovati
Danas bi u nečemu bio siguran
Da nisi putovao video bi
Šta se sa tobom događa
O sebi saznao bi
jednu polovinu najmanjega
Da već nisi putovao
Ne bi te pozvali na putovanje
I ne bi pogrešio toliko
Da moraš reći
Nikad više
Oko prvoga kruga od peska
Okupili su se ljudi
I čudili
Strano vrlo strano
Rekli su jedni i prihvatili drugi
Ovo kao da sam negde video prozbori neko
Koješta Gde si mogao videti
Pesak je svuda drukčiji
Ovo mi je poznato
Negde sam ga sigurno video
Svađa nalik na plahu prolećnu kišu
Kad se sve smiri pozvaše Majstora
Kako ti je nešto ovakvo palo na um
Video sam na vodi i preneo
Poludeo jadnik Ta pesak je svuda suv
Mrmljali su uz podsmeh
Rasipajući se
Svi su prezirali čoveka
Koji je sačinio prvi krug
Mozak je mogao imati svoje odaje
Protok kroz i oko bio bi brži
Jer moga zastati stati stajati
Mora se kajati spavati nestati
Da mu se bar jedno dade
Drugoga poimati
Eh da se drugde nađe
Ili da moga poimati
Prispeo sam
Ne zalutao sam
Ne bačen jedino
Ko da se ne čudi
Kad se dogodi
Ko da se ne divi
Ko da ne otvori
Zaplivao
Kroz beskraj
Sa osećanjima
Tamo na kraju
Nisam našao
Nisam našao
Knjige „Imaginarna postojanja“, „More“ i „Sećanjem živi“ čine poeziju sećanja i intimističku liriku. Prva je u potpunosti posvećena sećanju. Napisana je za jedan dan, i taj datum utisnut (bez tačaka) na kraju knjige. Kratki prvi ciklus posvećen je moru-sećanju. Drugi, „Imaginarnu geografiju“, čine toponimi pesnikovog rodnog sela Sijarinja. U trećem, „Imaginarna lica“, imena su pesniku toliko dragih osoba da bez njih nekad nije mogao zamisliti svoj život. Četvrti ciklus posvećen je nestanku Sijarinja, a naslov petog, „Glas iz nepostojanja“, sam govori o sadržaju. Zbog dužine ne navodi se pesma „Nemojte verovati“, ali ćemo navesti jedino njen početak i kraj: „Ako vas neko povede otrovanom zemljom/ dovede na kakvo mesto i kaže:/ Ovo je Sijarinje,/ nemojte verovati“... „jer Sijarinja odavno na zemlji nema/ a ni na nebo se nije popelo“.
Ovde još jedno, za piščeva osećanja veoma važno: neki padeži i naglasci.
Sijárinje, Ráde Dácić, Ráda Dácića, Rádu Dáciću, Ráda Dácića, Râde Dáciću, s Rádom Dácićem.
Hoću li ikad preplivati
Čudesno celo
Mnogoimeno i neimeno
Iščeznulo a puno vrtložnih talasa
Neucrtano ni na jednoj mapi
Odgovor znam
Šta je beskraj
Znam
Šta nije više
Znam
Pretvori se
U biće koje govori svima
U vreme i neomeđenoga i stešnjenoga sveta
U Banju zbog škole
Retko iz drugih razloga
Išlo se
Dobar deo puta
Pored Sijarinskog Potoka
Preskočiti ga skokom sa više obale
Preskočiti ga iz zaleta
Tamo gde je razliven
Preći koračajući s kamena na kamen
Gde se mora i kad nadođe
(A mora se kod Nićkove vodenice)
Ako slučajno još postoji
On se završava u Banji
Ulazi u Rijeku (u Banjsku reku)
Između Gornje i Donje Banje
Neslavni kraj posrami
Raniju veličanstvenost
Postojao je pored uzani seoski put
Koliko za pešake i volovsku dvokolicu
Na kojoj žito je voženo u Acovu vodenicu
Sasvim blizu Banje klisura se sužava
Put ostane gore uz nebo
A u dubini voda huči
Priroda je komponovala muziku
A čoveku ostalo da kaže
U ovom smislu stvaranje je dostiglo nebo
„Odavde su skakali nekadašnji đaci
Skokom sa ovog mesta
Milorad je slomio nogu“
U mojoj generaciji takvog junaka nije bilo
Pošto se vratiti moraš naiđeš
Gde se potok u dva razdvaja
Pa oba ostaviš u vrsti ljutnje
I kreneš najvećom uzbrdicom
Sve do Brijega (livade Donjih Anđelića)
Izgubiš Sijarinski potok
Dobiješ tugu
Gledati pažljivo i dugo
U tu vodu
Sve dok se ne otkrije zmaj
Plemenite duše
Ostati tu nigde ne ići
Do nekog vremena
Porazne mene biti neće
Drveće je u Sijarinju bilo
Skup ljudskih srodnika
Hrastovi najviđeniji saplemenici
Seče se drvo sa manom
Ne ono kojem se diviš
Ma koliku nagradu obećavali u nizini
„On te može prevariti ne dati cijenu
A šta si uradio kad takvo drvo odsiječeš“
U jedan hrast je jednom udario grom
Ko nije žalio nesreću
Kad čuven hrast počne da se suši
(A dešavalo se retko)
To je kao da je čestiti mladić dobio jevtiku
Hrastove na obroncima u dolinama
Obrasle u gustu šumu
Znali su retki
One na brdima svi
Stajali su kao predvodnici vojske
U vremenima kad rđa
Nije mogla nauditi junaku
I na tajnom za ljude jeziku razgovarali
A ovi se pod njima skupljali
Dogovora radi
Onoga ko je ovo znao kad se kasnije vratio
Zapanjila je pustoš
Hrastova plemića
Hrastova stražara
Hrastova čuvara
Hrastova vodiča
Visoke gospode
Više nema
Isekli su ih varvari
Za svoje smrdljive brloge
(Hrastovi smem li se nadati odazivu
Uz pesmu a u njoj „hrastovi“
Vaše disanje do mene stiže zvonko)
Moja majka Stanisava rodila je šestoro
Poslednjeg mene
Dve rano umrle sestre i jednog brata
Ja nisam zapamtio
Znam iz majčinih reči imena
Ljubica Pavle Gila
Divnih doživljaja sa nestalom decom
Sećala se moja majka
I govorila o njima
„Prisloni tako jadna Gila glavicu
Uz moje lice i kaže ...“
Nisam zapamtio nijednu reč svoje sestre ja
Brat koji sestre nikad nije imao
Mučila me je tuga majčina
A nisam za sestricu nalazio nežnosti
I zaustavljao sam tok koji nije trebalo
Zaustavljati
„Moj Pavle bi danas imao ...“
Ne znam koliko bi godina
Imao moj brat Pavle
(Crkvene knjige su popalili bezumnici)
A mogao sam nekad čuti
Dok sam imao koga upitao nisam
„Ljepšega đeteta od moje Ljubice ...“
Ni od te lepote neće ostati traga
A za bar jedno njeno nevraćanje u stvarnost
Ja sam krivac
Bio sam tada mali
Možda sam nečim podsetio majku
Na umrlu decu
A možda su moji nedostaci
Dozivali sećanje izgubljenog
Priče su počinale
Ja ih prekidao
Od koga danas da tražim
Njihove završetke
U trenucima majčinog uzimanja
Dragocenosti doživljenog
Ja sam joj žaleći je
Uzeto izbacao iz ruku
Pa neka ko porekne surovost nežnosti
Zadovoljstvo i nezadovoljstvo životom
Naizmenični suprotni vetrovi
Nijedan da stalno struji
Još neizvesnost izvrće nemerljivo
Jedino pouzdano radovanje jesu praznici
Dani neokaljani retko zlom začinjeni
I nije zapamćeno nevreme
U jutrima svetlosti
Podnošljiva je patnja
Ako je izvestan praznik
Izrašće odsečena noga
Ponovo prosijati isterano oko
Postoji nada da dragi ustanu
iz nesveta
No sve protivno je nadmoćnije nad radošću
Prolaze svetli dani
A nasleđuje ih nepoznato
Dan prođe
Nije se desilo čudo
Može li se sačuvati na slici
Odlazak onaj
nepovrat
Može li u kakvom zvuku
Odlazak i celo ono neznanje
Može li i u čemu
do danas izmišljenom
Izostali bi mirisi
Najprefinjeniji odsjaji
Toplota i zebnja
Neponovljivi dodiri
bi izostali
(Kad bi se znalo o nepovratu)
I govori
(Pozdravni ili oproštajni)
Brdâ čukica travnjaka trnjaka
Krušaka hrastova kupina oraha
Skoro presahlih potoka
I tajnih bića
Koja su onda postojala
Neobjašnjen pre toga
Prolećni pev kukavice
Nemoguće nemoguće
Nemoguće
osim u nestvarnosti
A ko će pravu stvarnost retrouver
Zašto zovemo događaj
Možemo li ne kajati se
Zar nisam nepravdu odlazeći
A ne znam tačno kome
I ne znam kolika je
Možemo li ne kajati se
Možemo li ne kajati se
Sišao sam sa planine koju, u izmaglici,
vidim i kroz zavesu od betona.
Sad zapažam, užasavajući se, kako se ona
sve više udaljuje od ovih nizina
niče nepremostiva provalija
između dva sveta.
Nekad sam stvarno bio gore
čak rastao i poimao u tome nestvarnome
čemu se ne mogu vratiti. Nekad sam želeo
odozgo sići; uspeo sam jer silaziti je
lakše nego se uspinjati, silaženje
ispada mogućno, uspinjanje nezamislivo.
Osetio sam, dok sam silazio
kako se širine sužavaju
kako beskonačno uzima razmere konačnoga
osetio ali verovao: to je privid
koji će brzo iščeznuti. Privid nije
verovanje je iščeznulo.
Spuštao sam se pun nade; znam sad:
sa neba; i još pouzdanije znam:
neće biti uspenja.
Sve je bliže zemlji i sa zemljom sraslije:
i Olimp, i Fudži, i Mount Leibnitz.
Raste raspuklina u galaksiji koja se skuplja.
Da li se ikad sažali nedostuplje?
Ne mnogo često
Ali potresno
Ponovo slušam reči
U Sijarinju izgovorene
Jasne reči
Umrlog sveta
Živa zvonkost
Naglasci besprekorni
I one retke mane
Ismevane u vanvremenu
Ne mnogo često
Vidim drage likove
Pokatkad mnoge zajedno
Onakve kakvi bejahu u punoj moći
Prihvataju me od srca
Pozivaju sebi
A pri punoj svesti
Ja znam
Samo poneko
U usamljenosti
Prepozna tugu
Neću da sasvim nestaneš Sijarinje
Bar dok je dane nam privremenosti
Neću iako znam
Da tebe nema
Nek posle bude što mora
I ranije je bivalo
Sve se zaboravi
Nikakvog dogođenoga traga
Neka prostruji
(Šta je to što struji)
Ozari zrak
Nešto u nečemu
Čuće se bar skladni otkucaji
ako ne zvona
I evo
Nepostojanja su postojanja
Paradoksalni ume
Ti, kome govorim o Sijarinju
(Da li jedino o Sijarinju? O zemlji)
O sebi
(Da li o sebi ili o svima nama?)
O nepovratu
(Ne o jednome! O moru nepovrata)
O vremenu
(O vremenima! o vremenima!
Jedno ne može postojati samo)
O jednome preostalome
(Bez čega bi sebe odrekao se život)
Kaži nekome ko nije mogao čuti
Ne! kome god možeš kaži
Da sam njemu govorio ne
Uvlačeći se između zidova
Ne spuštajući glas
Kako bih misao zaklonio
Nikad ne ulazeći u zavereničke družine
Kaži da neposrednije mogao nisam
Jer su nas razdvajale ograde i ponori.
Kaži da mnoge praznine vatra
Ne premošćuje
I da sam utešen kad tvojim govorim glasom.
Neka ga sluša, pažljivo neka sluša
najviše sebe radi.
Kaži da maštu ljubav i napor zahteva
Praćenje melodije koju zaglušuje buka.
Sebe sam delio, poklanjao drugima
Šta je sa poklonima – ne znam.
Saznaj to ti.
Ne tražim nemoguće:
da mi se vrati glas.
Dečak sa šarenom torbom
U njoj dve knjige i užina
Stidljiv i mršav
Korača i sanjari
Kad potrči
Torba ga udara po slabini
Pred njime večnost
Silazi seoskim putevima
I poprečnim stazama
A dan prelazi
Sa jednog na drugo brdo
Penje se dok se vraća
Ne primećuje da je umoran
Ali je tužan
Jer dan nije ispunio obećanje
Niko više ne zna šta se desilo
Dečakovoj šarenoj torbi
Izatkanoj
Na seljačkoj natri
Od ljubavi i vune
Jesu li je odneli
Kradljivci dragocenosti
Ili je dobila krila
Pa uzletela
Zna se štošta drugo
Što je postalo nevažno
imao sam oblak
– ostavio sam ga
imao sam drveće
– nisam ga sačuvao
imao sam potok
– dopustio sam da presuši
imao sam daleku planinu
– prepokrila je magla
imao sam mirise
– prešli su u druge galaksije
imao sam klobuke u vodi
– našli su gde se ponire
imao sam huku potoka
– nebo je bezdušno postupilo
imao sam pesmu
– prekinuta joj je struna
imao sam brdo za umor
– umor bez brda svuda nalazim
imao sam hiljadu izvora toplote
– rashladili su se za večnost
imao sam san
– zamutili su ga bolovi
imao sam bezbroj ljubavi
– prestale su da zrače
imao sam čarobne strahove
– gde još da koji tražim
krila sam imao
– kad sam još prestao da ih sanjam
crkvu sam imao
– niko ne zna šta je s njom bilo
imao sam beskrajan stid
– nađite ko će shvatiti šta je značio
imao sam braću sestre drugove
– ne znaju to oni koje sad viđam
kakve sam vidike imao
– kajem se što ih ne razdelih
nisam imao nekoliko odgovora
– ne vredi da kažem jesam li koji našao
ispovednika-sebe još imam
– njemu zar da se ispovedam
nudim da poklonim ono što mi je preostalo
Je li to ono mesto
Koje su obrtaji Sunca
Toliko preobrazili
Da ga može jedino
I jednom samo
U neslućenome nekad
Živ iznikao umetnik
Ako znadne da utka treptaje
U obronke uzleta
I miris umami
U tišinu bure spokoja
Naslikati na platnu
Bojama orkana u naletu
Da time zaseje još jednu
Njivu postojanja
I posvedoči o nadmoćnosti
Izmišljenoga nad stvarnim
Je li to ono
Ili je poziv svemoćne VARKE
Kakvo je moralo biti to mesto
Kad bez zastanaka
Do vrha ispunjava trenutak
Je li u blizini i lik
Od koga se odbiše
Nejasni odsjaji
Brži od vrtoglavice
Lik sudbine usamljenoga
Među vetrovima
Opakim i nerazumnim
Bez čula za milosrđe
Nek čak i nije
Odsjaj je ostao
I kruži
Neuništiva je svetlost
Izgubljenoga nema
Ustreptala su čekanja
Šta je sa obećanjima
Da nisu stali oblaci
Slažu li se sazvežđa
Za novi sastav neba
Ima li muzike
Šapuću li znaci
Šta nudi horizont
Znači li poruka
Gde je i šta će
Je li na putu VREME
Dokle smo stigli
Kako je bilo
Kaži
Da se ne zaustavi večnost
Noći one
Neslućenog nepovrata
Plamen je poskakivao u groznici
Ka danu nesvanulome
Ni čekanome ni zamišljenome
Ka danu ka ničemu ka svemu
Ka sebi ili ponoru
Razumu ili proplanku
Ka sumnji ili jezeru
Ka znanju ili odlasku
Možda
Ka tebi
One noći
jedne od karika kraja
Varnice su praskale u izobilju
Jedra se toplota nadimala
Leteli plami kroz studi
I kopnelo je vreme
Seti se
Kakvi su vetrovi duvali
Koje sevale misli
Kuda išla nadanja
Šta govorila čekanja
Seti se
i kaži
Seti se
i vrati
Seti se
i oživi
Te jedne noći
Bejaše jedan korak
Jedno klizanje na vlažnom pločniku
Ispod nekoliko zvezda
Jednom je bilo
Jednom je i moralo biti
(Zar da uplove ponavljanja)
Seti se
šta nije prošlo
već je čekalo
I lista na razvigoru oživljavanja
Ne zaspi
Ne stani
Ne sagori
Ne zaboravi
Kad propupi taj mrak od budućnosti
Kad shvatiš da se ne ide kuda mora
ne čini što treba
Kad tajno pozvani očaj dođe
počni vraćanje
Vraćanje preko ograda
Preko ponora
Vraćanje i preko početaka
Preko beskraja
Do praiskona
Do prvog pogleda
Do želje same
Do noći one
Zastanka postojanja
Zabune vremena
Klice čekanja
Glasa koji poziva
U šumi i u lišću
u travi, pored izvora;
na strmini i zaravnjenju;
na njivi, na livadi,
uz stoku i živinu;
ispod oblaka, sa žege,
u huku potoka
posle provale oblaka;
u tuzi koja je dopirala
i sa udaljenih brda
i sa njiva i iz kuća..
iz čekanja –
najpotresnijeg čekanja ikad početog
otrglo me je
povuklo, izvadilo, zanelo
odnelo
odvuklo (izmrcvarilo)
i učinilo da nestanem
Nema me više
to kao vest prosleđujem
Ostaje da se vratimo
Neprimećeni
Izađemo van ulica
U onaj beskrajni svet jedino naš
Hale nisu sagrađene
Ni zgrade preko reke
Rečica je neregulisana
Savijene grane vrbe skoro dodiruju vodu
U njoj ostaci zarubljenoga stabla
Deo jednoga drugoga raspuknut je
Od pritisaka zelene grane
Tamo nastavnici ne zalaze
Lako nam je zakloniti se iza lišća
Onako spleti kike kao juče
O kako volim tvoje pegice
Cele noći gledao sam jedino njih
Spavao nisam
Male cedulje što u školi
Jedno drugome doturasmo
Negde sam zaturio
Skrio ih iz straha od starijih
Siguran sam da ću ih naći
Tvoje ću ja čitati glasno
Sutra ćemo ponovo kao juče
Briga nas što smehom sabiramo poglede
Stajaću na otvorenome prozoru
Ti ćeš pogledati jedan ili tri puta
Kao obično
Nek bude tri Nek bude tri
Ne daj da te pošalju na onu stranu
Na reku blizu virova
Jedino našu reku
Neka je voda razlivena
Putem ćemo ka selu
Do vrata zlatne crkve
Vreme je izbrisano
Neka zna vreme da nas ne može razdvojiti
1
Rođen sam pre stotinak vekova,
možda koji milenijum više
i koja beskrajnost
čija se mera ne određuje.
Čarobno mesto moga rođenja
držim u magli
ne uspevajući da izvučem
ili rasteram nju
zato ga ne nalazim u ovom vremenu.
Možda se i prostor u međuvremenu izgubio –
pa je i to uzrok uzaludnosti.
Onamo i onda dobio sam dužnost
kojoj i danas služim.
Rvem se sa bojama desetine i desetine
života i još me one savladale nisu
a toliko ih je.
Najveći bolovi dolazili su mi od odsjaja,
svetlosti u prolazu –
možda u trenu iščeznuća,
od zakasnelih munja
od senka nestajućih bića –
i nepostojećeg a nužnog
u doba iščezavanja svetova.
Najveće bolove podnosio sam
dostojno postojanja.
2
Mogu li ispričati priču?
misao pita.
Pita, iako odgovor zna.
A biće nešto čini,
čini onako kako se može videti
(a možda i ne vidi)
sitno možda, za bilo čije oči,
za šta je i reč nađena:
životom to zovu.
Neispričivo se priča, znanju nasuprot,
priča dok ne potone svet.
Neko će drugi nastaviti,
neko će nastaviti, osim..
Ovde se ne zna šta će se zbiti.
11
Ti, pretvorena u tvoju sestru,
tvoja sestra, pretvorena u tebe,
svaka od vas dve je
ti,
a ja — bilo koja: ti nerazdvojena.
U istovetnim šarenim haljinama,
ukras koncertne sale i holova,
divljenje skromno osvetljenih ulica,
dugina pojava u sivilu.
I to sam onoga dana postojao!
Brzo prolazi večnost.
Nestanu čudesne devojačke haljine,
sivilo ulica se pomeša s drugim bojama,
dve-jedna nisu više zajedno,
jedna je samo, jedna al' koja?
Jedna u kupaćem kostimu,
korača bosa po daskama kraj mora,
drugačije božanstvo, ne kakvo bejaše,
ili je drugo jedno vreme: sunčani dan.
Neko je strašan kraj nje, odnosi je.
(Znaš li, Gospode, sa drugom šta je bilo?)
U tamu upada večnost,
sve do sunčanoga oktobra pred buru,
do duge vožnje trolejbusom beogradskim,
od Banjice do Studentskoga trga.
(Vreme božansko i pakleno.)
Imao sam kome pričati, ispričah:
„Kosa prošarana belim pramenovima“.
„To, dakle! Znam šta se tim skriva“
odgovori. I opet tama.
Kako surovo može trajati večnost!
Danas (gle, već juče!) javi se priviđenje.
Ne, ni priviđenja više nisu na sebe nalik:
dolaze promenjena da potpomognu malaksanje
da me prisile da sebe prisilno pitam:
„Kakav sam to ja, ovoga dana, ti?“
36
Nešto jeste život, a nešto drugo
istim se imenom naziva –
odveć učeni moraju plutati u zabludama.
Možeš li svesti račun?
često sam pitao sebe.
Pitao sam jedinog koji treba da zna,
pitao saznatelja koji ne uspeva da sazna.
A svako ko pita veruje u onoga koga pita,
ili bez vere u njega pita,
kako bi pitanje čuo Onaj Koji Zna.
Postoje mere vremena.
Između kojih međa je tvoj život?
Zar sačiniti celinu
od tako nesigurnog, magličastog,
kao izdah nestajućeg,
zar takvo smestiti u postojane okvire?
Koliko, koliko koliko,
a da se ne odgovori: „Nikoliko“?
Kada i gde, kada i gde,
a da se ne odgovori: „Nikad i nigde“?
Naglo nahrupe ostaci ostataka,
bezbrojni a nemoćni da se sliju u broj,
uzavri trenutak života,
čoveka okružje pita:
Je l srećno ili nesrećno ljudsko biće?
Skupiti opale cvetove, skupiti
proleća bez stopa u okamenjenome!
(Eh, crkvo od kamena!
Eh, zvezde čistoga neba!)
Kako se potresno razleže
flauta vremena!
Ne znam, ne mogu znati!
Jesam osetio život,
koliko dugo sam živeo – ne znam.
Zatreperilo je ljudsko srce
Ta zagonetka, to nepojmljivo biće
Zatreperilo je
Iznenada, dok se činilo da sve miruje, mre
I tek tada je otpočelo
Da živi
čini se sve
mi zaverenici vernosti
trajemo i prkosimo
vatra u zamrznutome sumraku
obećavamo da ne pustimo strah
bogatstvo bez cene u vremenu
dostojanstvo vernosti za pesmu
mi smo se smeli okrenuti
dvaput zagaziti u istu reku
kugle iz tela slagati u riznice
osmeh smiraja izvući umesto zlobe
zar bilo šta drugo
umesto leta dok je trajanja
svima ljubavi dostojnim
naše neporaženo zbogom
Hvala ti čoveče
što delić tvoje
moju uveća dušu
što da sam nisam doznadoh
iz tvoga postojanja
što me ožive
tvoje neizrečeno obećanje
Čoveče nek ti je hvala
Smrt je praštala sevala tupo odjekivala
Tragovima krvi tražili smo sklonište
Delove spasavali u šumi
Nismo se nikad vratili u život
Kiše su isprale naše puteve
Zemlja ne pamti dovoljno dugo
korake nasilnika
stoga ne pozna nove a stare
i ne opomene slabe i kratkoveke
Za ponovljene nesreće
zemlja je kriva
I noge i ruke su mi zaleđene
i glava čelikom skamenjena
ni prsti na nogama slobodni nisu
a šta da se kaže za srce
šta za um da se kaže?!
Ko će uraditi poslove meni namenjene?
Dok hodah, delah, osmatrah
nikoga ne bejaše na vidiku
za kog bih s pravom rekao:
Ovaj neka me nasledi u riziku.
Ko će uraditi što narod od mene očekuje?
Ko će što mogu jedino ja
kad ni ja ne mogu što mogu?
Jesen je 1991. U Beogradu sam a nigde nisam.
I nema za mene mesta na nekad prostranoj Zemlji
zakloniti se nemam čime.
Ne znam gde da pobegnem od istine.
Hoće li na kraju godine postojati zima
početak sledeće hoće li?
Znam one koji su pola veka unapred videli
a pre nekoliko trenutaka za svagda im je zamračen vid.
Na rosu bili su nalik, nalik na pupoljak
pre samo nekoliko trenutaka.
U ovome kakvi su – nek niko ne upita.
Tražim što je naglo nestalo, čega pouzdano nema:
pogubljene ljude, očekivanja uma, osmehe
neobuzdanu šalu od koje širi se večnost.
I sebe tražim
uz zadnja zrna peska.
Nikoga ko zna o SUTRA ne srećem
i gubim slamku.
To oko žensko
Preliv od magline do osunčanog
Krešendo i deminuendo večite simfonije
Razgorevanje
Plamen na hladnoći
Hiljadu i jedna noć
Priča zimske večeri
San
Putovanje
Još netrovana podzemna voda
Iz vrtoglave dubine krepost
Naglo se rascvetalo bagrenje
Srebrno protiče rečica
Tek za savršeni sluh žubor
Tamo su jednom pevane himne
U fantastičnoj akustici
Razlegalo se do beskraja
(Ne znamo nastavak istorije)
To oko žensko
Ostalo
Kad je sve prošlo
U večnosti
Treperi Treperi Treperi
A prekidač je okrenut davno
A lepe ženske noge
kao u mrklini munja
u pustinji kao oaza
one jedine i mnoge
kao uhapšenome vrata
buđenje oživljenje kao
ne sjaj staroga zlata
ne uzdah glasno jao
Ko da te ne hvali Bože
za lepe ženske noge
Srećna ruka iznad ženskog kolena
Slatki izraštaji
Krajevi ukinuti
Burna vedrina
Uvećava me
Biće su sva bića
Monolit
Bezbroj nadmašuje moć mašte
Ne nema slobode izbora
Moram da dozivam
Samo nas dvoje u kupeu
Jedan jedini put sastavljeni
Žena božanstvenih oblina i usana
Slavna pevačica drugoga naroda
Čim se ovo zapisuje
(Posle potrošenih decenija)
Znači ponoviti se neće
Tako čudesna bliskost
Posle onolikog nepoznavanja
Niko se nije usudio ući
Njen narod se stiskao u hodniku
Možda razilazio po vozu
Jednoga trenutka ona je morala izaći
Ubrzo kupe se ispunio
Postao ružan i nenastanjen
A putovanje još nije završeno
Na njenom licu onda ..
O, kakvo je bilo ono lice u onom trenutku!
Na njenom licu, onda, javio se grč bola
– da bi ga još ulepšao
ili sa porukom skrivenom od tuđina?
Kratak trenutak
jer ga je prekrila stvarnost
a ne zna se koliko je još trajao
uprkos poništenju.
Neko izvesno poznaje ceo taj mali život,
a ume li da ga ispriča?
Neko ko ga nije video već osetio
neko nadaren da sluti neizbežno i jedino
šta taj može reći, može l izreći?
Pogled ide ne uvek označenim pravcem,
bez pomoći je, biva bez sreće;
zato ne nađe. Priče o njemu
nema. Nema stvarnosti, nestvarnost nju satire.
Onaj trenutak postoji još:
kret bola, vodič vrhuncu lepote.
Postoji neponovljiv
– i sve je. Više potrebno nije.
Božanstvena Beatriče
Najvoljenija moja
Hajde da se nagodimo
Ništa ne postižemo svađom
Što se tvog predloga tiče
Mislim da si se zaletela
I to već shvataš
Za tu cenu na drugom mestu
Dobijam neuporedivo više
Tvoje uporno insistiranje
da živimo u odvojenim kućama
Stvar je dečjeg kaprica
Ti ljubavi moja
Još nisi odrasla
Ono drugo što tražiš
Nikada neću prihvatiti
Neću pa da si filmska zvezda
Šta bre ti misliš ko si
Najvoljenija moja
Tugujem za tobom u ovoj buci
U
Ovom
Paklu
Tvojim telom ulepšano je more i nebo
pripitomljeni sunčevi zraci
potisnuta ružna obličja.
Tvoje telo otvori izvore
stvori burne tokove
zalepršaše željena krilata bića.
Tvoje telo poziva na gozbu
obećava vedrinu namesto noći
razgoni nesrodne oblake.
Samo... misao razara ovu stvarnost:
znam kako će izgledati tvoje lice
te grudi kako će izgledati – znam;
da ne govorim kad, kad ne znam zašto.
Znam, ne bi trebalo da znam.
Ona je izašla na srednja vrata tramvaja
Ispod mosta u ulici pesnika Branka
Gde se protežu stotine metara
S ukusom izgubljenosti
Pripremajući se da izađe dotakla me je
Verovatno nehotice
Tada sam saznao za njeno postojanje
Prešla je ispred tramvaja
Obeleženim pešačkim prelazom
I našla se na drugoj strani ulice
Najtoplijega letnjega dana
U haljini kakvu jedino gospođa ume nositi
Tamo se uzdizalo skladno betonsko stepenište
Najpre uporedno sa tramvajskim šinama
Zatim upravno na taj pravac
Delovalo je kao čarobni uspon
Iz nižeg u viši svet
Koračala je dostojanstveno
Kao neko ko raspolaže večnošću
Zna se da na mostu čekaju dve autobuske stanice
Sa mnogo linija
Koje vode u mnogo pravaca Grada
Pogled na stepenište je prekinut
U prvoj polovini njegovog paralelnog dela
Autobuske linije se nadovezuju jedna na drugu
I produžuju u tramvajske železničke pomorske
Odlaze do aerodroma
Koji do drugih aerodroma vode
Koji vode možda do svih
Ogromna mreža prekriva Grad
Gradove zemlje kontinente
A možda..
Sa mosta u ulici pesnika Branka
Stiže izvan zemaljskih mreža
U prostore većih svetova
A tamo je neizmerna praznina
U takva raspršenja odlaze bića
Koja bi trebalo da su tu
Kao zrakovi zvezda koji polaze
Iz manjeg od najmanjega
Iz tačkastog izvora bez prostiranja
Polaze ljudska bića
I druge stvari zemaljske
Polaze na putove beskrajnog udaljavanja
Što je vreme kretanja duže
Rastojanje između bića je sve neizmerljivije
Od nečeg što treba da je jedno i večno
Postaje dvoje izgubljeno
Od sjajne tačke
Tamna praznina
Tako se pokazuje bezdušno lice vremena
Ukrštanja su se proređivala do iščeznuća
Između uzastopnih mimoilaženja
Narasta pustinjski pesak
Dine visinom nadmašuju planine
U raspršenjima se nalaze bića
Koja bi trebalo da su tu
To da se ništa nije desilo
Zapisano je kao događaj
Ispunjenje prostora
Vreme zarubljeno na obodima
Jedna sirota devojka sa metlom
Nepoznate duše
I ono treperavo lišće što obećava
Kobra u džungli podignuta dosta visoko
Spremna je da razgovara sa čovekom
Predlaže mu demokratski dijalog
Možda će ga jednoga trenutka ujesti
Ali i njemu ostavlja isto pravo
(„Pravedno i pošteno!“)
Čovek se povlači
Ne osuđujem ga Nisam ni ja
Bezuslovno za demokratiju
Strašno je na ovoj svetlosti
Nema ukroćene noći Samo je dan
Vazduh iz nekadašnje prirode Jad
S mukom se diše
I zar hodati
Šetati se ići
Možda trčati
O bezumlje
Škodi sve ovo
Mojem osetljivom orgu
Moram u raj
Ne zamerite
Probao sam vodu
Kako su to nekad pili ljudi
Gledao sam ostatke drveća
Nekadašnjeg hranioca pluća
(Teško je to izdržati i zakratko)
Imali su puteve
Čuvali životinje
Rukama prenosili kamenje
Jadno čovečanstvo
kakav je put prešlo do sreće
Neću se više junačiti
Da izlazim na svetlost sunca
Ostaću u podzemlju
Zaboraviti da negde trepere zvezde
Neživi osećaja lišeni molekuli
Danas se nisu spojili u žive ćelije
Nisu ćelije u organe u organizme organi
Nisu proizišle kretnje
Po zamislima višega uma
Danas se nije oblikovao
Svet zadovoljstva za sve
Nije ravnodušnost za neke
A jeza ni za koga
Današnji nije postojao dan
A ono pusto trajanje
Napiši oproštajno pismo
Poslednji čoveče
Božji je nalog
Iz časa stvaranja
Da uradiš to
Ispričaj sve okolnosti
Uzročnike tragedije
Navedi nesite moći
Koji su progutali život
I sebe
Nameravajući drugo
Učini kako Hamlet traži od Fortinbrasa
Jer posle toga je ćutanje
Učini
Poslednji govor pre ćutanja
Nek bude istina
Iz mrtvog tela još je kapala krv, revolver ležao na ivici koloseka, ruka policajca nemirno pritezala ruku koja je ispalila hice, gomila se bojažljivo okupljala i gledala sa strahom – ipak slabijim od radoznalosti, a neko u gomili se radovao osveti.
Počinjalo je zbunjeno kajanje, malaksalost je silazila od ramena niz telo.
Jednog trenutka prolete par golubova, neko se preglasno odazva na poziv.
Kroz otvoren prozor proticala je setna pesma.
Uzesmo da istresemo ćebe. Da izbacimo iz njega prašinu (bar deo – ne može se izbaciti sva prašina iz vunenog ćebeta). Raširismo ćebe vodoravno, držeći ga za uglove, u visini grudi otprilike. Zatim sastavismo istovremeno svoje ruke, tako da je ćebe uzdužno savijeno na pola, spustismo istovremeno malo ruke a onda ih brzo podigosmo i raširismo. Ćebe se, uz tup prasak, raširi, načini neku vrstu svoda a iznad njega se podiže prašina. Istovremeno iz njega ispadoše dva jaja i razbiše se. Kako ih nismo videli ranije? Kako nisu ispala dok smo širili ćebe? Znali smo: više se ništa neće razbiti.
U drugom pokušaju ispadoše dve jabuke; potamnele, smežurane, nejednake veličine. Nije nas zanimalo da ih pogledamo iz neposredne blizine i dodirnemo.
Zamahnusmo ponovo. I ovog puta ispade još nešto: kesa od potamnelog papira ili čega sličnog i nešto, što pade podalje od nas, valjkasto sa kupastim zaobljenjem na jednom kraju i tupim vrhom. Opet čuđenje: kako stvari ispadaju iz praznog ćebeta?
Obojica naljućeni, ponovismo postupak sastavljanja ruku i zamahnusmo snažnije nego prva tri puta. Ispade mršava ženska, tamne puti i bez ikakvog znaka svežine. Dočeka se na noge i odmah udalji.
– Bolje da prestanemo – reče moj drug.
Složih se. Savih ćebe i držao sam ga na podlaktici ne znajući šta bih sa njim.
Mršava, sasušena žena se povrati, uze onu valjkastu stvar, pritegnu je osećajno na grudi i nestade.
Prašinu, izvesno, nismo sasvim istresli. A ko zna šta bi još ispalo da smo nastavili istresanje.
Poznato je da su cenzori uslovno obrazovani ljudi: oni su naučili sve što su mogli naučiti, spadaju među stručnjake kojima retko ko može naći mana. Pretežni deo stanovništva njih veoma ceni; kad bi bili kandidati na izborima za javne funkcije, do nogu bi potukli svoje takmace.
Ovo je priča o tome kako sa jednim od takvih ljudi izaći na kraj. Iskustvo je lično.
Napisao sam priču koju cenzor ne može odobriti da se objavi. Pisao sam o stvari koju cenzor ne zna, ne prihvata i ne razume. Znao sam da priču moram brižljivo doraditi kako bih je prilagodio sposobnostima cenzora.
Na prvom mestu je trebalo zamaskirati predmet priče. Taj posao je bio apsolutno nužan: cenzor nikad ne bi dopustio da stvarni predmet moje priče bude obrađen u priči a priča objavljena. Predmet priče sam prikazao kao sasvim drugi, ne onaj koji je istinski predmet priče. Učinio sam to i bio zadovoljniji nego da sam stvorio književno remek-delo koje cenzor neće odobriti. Nijedan cenzor ne bi otkrio pravi predmet priče u ovakvoj obradi, a svako ko nije cenzor shvatiće bez teškoća o čemu priča govori.
Došao je na red stil. Ne promeniti svoj stil bitno a prilagoditi ga cenzorovom ukusu zahteva trud i veštinu. I tu sam bio srećne ruke: beznačajne promene, a stil nalik onome kojim se cenzori oduševljavaju.
Asocijacije – iako su prave, one koje sam zamislio – osenčio sam tako da cenzorove misli pošalju na sasvim pogrešnu stranu, a njega oduševe.
Dobio sam pohvalu od cenzora. „Sve je izvanredno, upravo po mome ukusu“, rekao je. „Naročito mi se sviđaju vaše dugačke, razgranate rečenice, koje trepere.“ Pročitao je jednu kratku rečenicu koju nije mogao da razume.
Divni hrastovi na kosini uživanjem su napajali oči. Malo niže nekoliko jasenova, a na susednom brežuljku – voćnjak. Hodao sam i tražio misao za koju mi se činilo da sam je nekoliko trenutaka ranije imao. Hvatala me uznemirenost, javljala se pretnja: oteći će ona sa vremenom, neću je više nikad sresti.
Povetarac donese do mene neobično prijatan miris. Lako odredih pravac iz kojeg je dolazio i pođoh mu u susret. Osećao sam: na izvoru mirisa naći ću što tražim i izgubiti što me zamara. („Izvor mirisa mora biti blizu, čim ga povetarac prenosi.“)
Hod je trajao i trajao. Miris koji me privukao sve više je slabio; ponekad sam gubio sate da odredim pravac iz kojeg je još dolazio. Često je nestajao za duže vreme i nije više u meni probuđivao nadu kakva je bila ona sa kojom sam mu pošao u susret. Nešto me podseti na ogledalo. Sa dosta napora nađoh jedno i pogledavši se uspaničih se. („Da li ću uspeti da se vratim?“)
Vratio sam se. Jasenovi bejahu odavno posečeni, sasušen voćnjak, ni jedan hrast nije stajao uspravno, a neodvezena hrastova stabla mirisala su opojno.
Napomena. Pisanje malih eseja, sabranih u knjigama sa podnaslovom „refleksije“, počelo je 1975. i nastavilo se kroz ostalo vreme. Prva knjiga, „Poklon“, napisana je u sedamdesetim godinama, „Lavirint“ do pred kraj osamdesetih, a „Na razređenom vazduhu“ do 1998. godine. Ove tri knjige sadrže oko 1.400 malih eseja. Svaki obrađuje zasebnu temu, nema ponavljanja. U prve tri knjige eseji su razvrstani po tematskoj srodnosti, u onoj meri u kojoj se njihovom piscu činilo da je to mogućno s obzirom na veliku tematsku raznovrsnost. Eseji u drugoj knjizi su veći po obimu, u trećoj veća stilska raznovrsnost. Predstavljamo sve tri izvadima i prve. Četvrta knjiga biće posebno predstavljena. Pogovor za sve četiri knjige na kraju je treće.
*
Sve izvanredno snažne ličnosti utkivaju svoj duh u duh svoga naroda. Bilo zločinci ili heroji, bilo džinovi uma ili podlaci, svi ostavljaju za sobom neizbrisiv trag. Stoga se iz prošlosti jednoga naroda može predvideti njegova budućnost, ako ne cela, onda bar ponašanje naroda u pojedinim realno očekivanim okolnostima.
*
Nijedan narod nije toliko veliki da je sam sebi dovoljan niti je ijedan toliko mali da ne može u sebi odgajati univerzalnu ljudskost.
Ko bi rat započeti hteo neka pomisli i na tu stvar.
*
Sotona je u prednosti nad Bogom. Kad Bog pozove dvadesetoricu da pođu njegovim putem – računa najviše na jednoga; kad istu dvadesetoricu pozove Sotona – siguran je u njih devetnaest.
*
„Ko ste vi?“ pita ga neko drugi a „Ko sam ja?“ pita se čovek sam.
„Ja sam ono što mogu“, napisano je.
Ja sam ono što radim – drugo je shvatanje.
Ja sam ono što uradim – bilo bi pametnije.
Ja sam ono što vide drugi.
Ja sam ono što drugi ne mogu videti.
Ja sam ono čemu težim.
Ja sam ono od čega hoću da pobegnem.
Ja sam ono što nisam mogao da izbegnem.
Ja sam ono što nikad neću saznati.
Ja sam ono što ostane kad sve drugo nestane.
I još bezbroj istina, ali istine nema
Jer jedna je i ovo:
Ja sam ono što nisam mogao postati.
*
Istorija i dublje poznavanje ljudske prirode pokazuju da je lakše biti rob nego biti slobodan čovek. To dobro znaju vođe tiranskih režima, zato ih danas toliko ima. Oni znaju i više: da je titula biti slobodan veoma cenjena, stoga je dodeljuju svojim podanicima, učvršćujući i njome ropstvo.
*
U jednom pismu Luciliju Seneka tvrdi da čita i za vreme putovanja. On to čini da ne bi bio zadovoljan sam sobom.
Može li se stav obrnuti: ko ništa ne čita zadovoljan je sobom? (Ako nekome trebaju primeri, ja ću mu ih dati.)
Saglasnost s prirodom
Saglasiti se s prirodom znači: ne tugovati što nemamo neku cenjenu sposobnost, već razvijati one koje imamo.
Definicija mudrosti
Mudrost je reč koja nam ustreba a čije značenje ne možemo odrediti. Što si mudriji, što uspešnije dokučuješ suštinu, to si svesniji da reč ne možeš odrediti – opredeljuješ se za nedefiniciju.
Tako je i sa mnogim drugim pojmovima, sa svim najvažnijim pojmovima. Sve bitno ostaje neodredljivo. Možda će uvek biti tako; i bolje da bude – čari su u neobjašnjivom.
*
Pitanje smisla: biti ili ne biti, zbog čega biti ako biti – toliko je primarno da uzrokuje mnoge delatnosti, nepogodne da se definišu kao korisne (čak i pri veoma širokom značenju te reči), mnoge nerešive (za ponekog besmislene) dileme i mnoga čudna pitanja. Jedna od takvih delatnosti je i filosofija. Ona postoji da bi sprečila čovekov pad u ne biti (bar privremeno), ona je vid čovekove borbe za ne baš jasno određene ciljeve. Za neke ljude ona je i više od toga: način življenja.
*
Izvesno da je u najvećem skladu s prirodom čovek koji ne postavlja pitanje o smislu postojanja. No kad smo već došli s prirodom u nesklad, kad se to uznemirujuće pitanje vrzma po našoj glavi, učinimo najbolje što možemo: trudimo se svakodnevno da zaslužimo pravedno priznanje za proživljeni život. Priznanje od ljudi, biljaka, životinja, vazduha, vode, zemlje. A onda, ako se zaista uverimo, uverimo bez samoobmana da smo priznanje zaslužili, recimo mirne savesti: Odužili smo života dug.
*
Učini da ti svaki dan bude izuzetan, da bude praznik. Postigneš li to, otkrio si tajnu sreće.
*
Zar nije nužno (život sve otvorenije kaže: jeste) da se stvori filosofija smisla poraza? I uverenje da je poraz od svega smisleniji, ništa nije prirodnije od njega, sve drugo – pogreška. Ko takvu filosofiju usvoji ne mora biti pogođen stvarnošću koju nikako ne može promeniti. Ono što se tim putem izvojuje jeste pobeda. Jedina pobeda koju filosofija poraza ne spori.
*
Stil se mora tražiti, nije uputno čekati da potpuno sam dođe. Naći svoj stil znači steći svoj dom.
*
Smisao prebiva u stvaralaštvu i radosti. Vreme straha je obesmišljeno vreme – u njemu nema ni stvaralaštva ni nevinosti; jedino od čega se živi jeste – neizvesno čekanje.
*
Kad se sudi o modernosti, kad se ona traži ili se beznadno za njom žudi – zaboravlja se na vaskrsnuće: da ona može biti to. Neko davno doba stiglo u sadašnjost i sa njom se slilo, promenilo se koliko treba i mora – postalo prava ona, ono novo za čim se luduje.
*
Niko ne može sačiniti toliko bezvredno delo koliko delatelj na polju duhovnih vrednosti. (Ne samo bezvredno, nego i štetno, jer, ako ništa drugo, košta i ljudima oduzima vreme.) Zato mora imponovati rad seljaka, zanatlije, građevinara..
*
Mnogo ljudi, umnih, radnih, zanesenih, misliše i smišljaše kroz dugo vreme šta je najveće dobro. Istražiše sve slabosti svoje misli, otkloniše ih i napraviše od njih tvrđavu. Onda dođe neko sa strane, ko se nije oko te misli mučio i nije sa njom rastao, za nju živeo i zbog nje umirao, dođe, hladnog uma, i razori tvrđavu kao kuću od karata. Takva je eto sudbina umnih ljudskih tvorevina!
*
...Uostalom, od svih živih bića samo je čovek nemoralan. Sve ostalo živo ima svoje zakone i drži ih se. Samo čovek ima dvojna pravila i dvostruko ponašanje. Ako za sav ostali živi svet važi instinkt opstanka, čoveku mora biti svojstven još jedan: instinkt nestanka. Sve živo ubija nešto drugo, jedino čovek ubija i sebe. Hoće li pobediti ubica ili samoubica? Mnogo je bojazni da samoubica ne postane jači.
*
Svaki čovek je sposoban da iz (bolesnog ili zdravog temelja) svoje prirode izvuče nekakvu filosofiju koja razara postojeći moral. Dokle god on tu filosofiju zadržava za sebe, ne možemo ga smatrati opasnim po društvo. Nevolje nastaju (i zaslužuju otpor ako su stvarne) kad tvorac pokušava da svoju filosofiju načini opštom. Nevolje, kažem, jer je najčešće razarajuća filosofija destruktivan čin. Postoje, istina, i suprotni primeri, primeri istinskih stvaralaca, revolucionara gradnje, kojima nije do rušenja već samo do raščišćavanja temelja; za ove ne važi izrečeni sud. To su izuzetno veliki ljudi. Njih razlikovati od rušilaca najveći je stepen saznanja običnih ljudi i veliki ljudski zadatak za svakog ko ocenjuje.
*
Od jednog dobro obaveštenog profesora Beogradskog univerziteta čuo sam ovo: pitali jednog slavnog nemačkog filosofa zašto u svojoj moralnoj filosofiji preporučuje jedno a u životu čini sasvim drugo; kažu da je odgovorio: „Moja profesija zahteva od mene da propisujem kako će se ljudi ponašati, a ne kako ću se ponašati ja“. Sledbenici prave hrišćanske (pravoslavne) etike ovo nikako ne mogu prihvatiti. Ima nas (mada možda ne mnogo) koji ne možemo priznati potpunu veličinu slavnih ljudi ako nisu bili i moralno veliki.
*
Najveći znak junaštva je hrabro izdržati život. Hrabro, s dostojanstvom, sa znacima gordosti i unutrašnje veličine. Oni koji su to uspeli, bez obzira da li živeli dugo ili kratko, koji se nikad nisu pred bedom ponizili zaslužuju da im ime spominjemo i učiteljima ih nazivamo. Kad to razumemo, shvatićemo da smo samo učenici. Dok god smo živi mi smo samo učenici – tek smrću, ako je dostojno podnesemo, možemo postati učitelji. Pouzdanih živih učitelja životne nauke nema.
*
Najporazniji vid uniženja ljudskog dostojanstva je – dodvoravanje moćnicima, umesto dostojanstvene uzdržanosti, držanje pravog odstojanja. Na svaki dobitak stečen udvorništvom zlima – petostruki gubitak iznikne.
*
Cilj falsifikatora istorije je dobiti u vremenu, da potpuna istina iziđe na videlo tek onda kad niko ne bude zainteresovan za nju. „Neka se kasnije i sazna!“ Ali se dešava da se ne sazna nikad.
*
Izgled brda ne govori o rudi u njemu, ni o mogućnom vulkanu, ni hoće li biti zemljotresa. Ono što govori pripada drugom znanju, drukčije je namene i drugačijeg smisla.
*
Šta li će ljudi daleke budućnosti uraditi sa grobovima – sa grobovima poštovanim, čuvanim, sa grobovima znamenitostima? Istorija i civilizacija znaju mnoga imena a ne znaju grobove njihovih nosilaca. Zemlja postaje tesna, mnoga imena vremenom gube značaj, hoće li to izazvati skrnavljenja? Da li će jednom i velika zgrada Napoleonovog počivališta biti srušena ili promeniti namenu?
*
Najdublje istine o životu stiču se kroz patnju. Znači li to da će, kad se broj patnika u svetu smanji, istina o životu biti dalja od ljudi?
*
Zašto se radujemo boljem poznavanju duše? Zar što je saznanje o njoj moćnije čovek nije sve neslobodniji?
*
– Čime se najpostojanije baviš?
Tražim konstante. Nadam se da ih ima u svemu ljudskom i da ću ih naći.
Ova knjiga je pisana krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, sa samo da dodatke s kraja osamdesetih. Sokrat je u njoj simbol. Zamišlja se šta bi rekao jedan takav čovek da je živeo u vremenu pisanja knjige. On govori mladom, zanesenom čoveku kojeg simboliše Platon. U knjizi ima 45 „monologa“ i 5 „dijaloga“ između „Sokrata„ i „Platona“; svaki od monologa dotiče kratko dve do tri teme, a dijalozi treba da predstavljaju odavanje počasti grčkoj tragediji.
(refleksije IV)
Osudiše me; to sam i očekivao. A znaš li da sam pomišljao: može biti drugačije. Ja, Platone, verujem u bolje, naivno i preko granica razuma (mada sam, navodno, mudar, „mudar kao Sokrat“). Verujem u vrlinu, i tamo gde je nema, gde je ne može biti.
A kad pogledam te bedne sudije, šta drugo da očekujem od njih! Većina nema nikakvih dokaza svoje vrednosti do moći da osudi drugoga. A koga pre treba osuditi nego Sokrata, da bi se istakla bar neka valjanost! Svako zna, bilo da govori ili ćuti, ko je Sokrat. Zar onda ne dobija na vrednosti onaj ko toga Sokrata obezvredi?... Ostavi, Platone, druge razloge, znam šta hoćeš da kažeš. Ja sad ne govorim o drugim osećanjima, o državnim potrebama, govorim samo o osećanju ništavnosti. Ono ubija vrlinu, teži moći, sveti se pravdi. Nek đavoli iz Pakla zavladaju, potom stvore stranku, ništavni će prvi u nju pohrliti. Nek dođu drugi, još gori od prvih, ovi će sad u njihovu partiju nagrnuti. I onda suditi, suditi i osuđivati. Osuđivaće ono što se ističe, što je ukrašeno razumom i vrlinom, dok ne stvore društvo jednakih... jednakih u ništavnosti, inače primetno nejednakih..
Suviše mračna slika, kažeš, za vas koji tek treba da živite. Ti, Platone, drugu sačini. Boja imaš dosta i dostupnih ti i raznovrsnih; za neke od drugačijih slika možeš i besplatne dobiti... Umoli Zevsa da se svet po njoj upravlja, ako je predmet molbe u njegovoj moći..
Eto, počeo sam da se svađam; dajem ti povod da govoriš „svadljiv kao Sokrat“; bar neko vreme da govoriš, dok me ne zaboraviš, ili upoznaš koga od mene džandrljivijeg.
Rekoh: „Pomišljao sam može biti drukčije“. Sad, dok se u meni stišava to malo bure, brišem kazano i ovim zamenjujem: drukčije nije moglo biti, a ovako je dobro..
Ne čudi se mojemu sudu, Platone! Toliko, opravdano, optuživana za nepravičnost, smrt može biti istinsko dobro. Verujem da su je bogovi izmislili u najplemenitijoj nameri, i pogrešili nisu. Osvrni se oko sebe i pogledaj (ako ti mladost dopusti), koliko je praznih bitisanja, koliko vegetiranja nekorisnih ni društvu, ni rođacima, a najmanje osobi samoj; pogledaj koliko ljudi ni živi, niti se raduje, niti ikome šta znači, već baulja kao neslovesno živinče, ne znajući ni da li šta čeka, ni kud će poći..
Za mene ovo ne važi, kažeš, mogao sam još biti koristan Atinjanima, dakle, čovečanstvu. I ja sam tako mislio (zbog toga sam se i ljutio), mislio sam tako do pre nekoliko trenutaka, do prosvetljenja. Pazi, ne brišem svoj sud o ništacima, već da i oni mogu biti u pravu, mada ne sa razlozima pravim. Njihova dobra dela (ako se koje nađe) izviru iz nehata, greškom su učinjena. Iz zlobe, iz zavisti uništavaju Sokrata, a ispada da je to trebalo učiniti, ljudskoga dobra radi; zlu im je nameru, čini se, dobri duh došapnuo. Jer Sokrat, mada (objektivno govoreći, što rekao jedan Englez) jeste bio koristan društvu (i častan da lice kriti nije morao), ali je na putu za staro gvožđe a na tome se putu čast može u nečast premetnuti... Može oboje, Platone: i nekoristan i nečastan. Oboje Sokrat može postati, pa da žališ što nije na vreme umro. Istroše se akumulatori a čovek bi da motor kao i ranije radi. Čini štošta, štetno okolini i narodu, i pada, pada, ne primećujući koliko je nisko. Svi vide na kakvim niskim granama sam i kažu: „Kakav je to nekad čovek bio!“ Jedino ja ne vidim, i ne kajem se zbog činjenoga.
Zato odobravam sudijama; ispiću čašu.
Ne mogu da se naradujem, Platone, što sam imao toliko sreće u životu..
Ne to! Na drugo ja mislim. Kakva sam divlja svinja mogao postati, a nisam! Kad se zapitam: kako se dogodilo da se iz one žitke mase gmizavac ne uobliči, ne umem drugoga razloga naći do srećne slučajnosti. Kakva prilika da svako iz moje generacije izuči zanat doušnika i potkazivača! Da za mutna obećanja blistave karijere, za jedan ili dva koraka uz stepenice vlasti, opanjkam očevog dragog prijatelja. Učitelja svoga, koji mi sreću željaše i po glavi nekad milovaše, da njega lišim dostojanstva i časti, ruglu gadnih izvrgnem, pljunem na njegovo znanje, čestitost, ponos. Druga svoga, tajnoga saborca za velike ljudske ideale, potkažem ogavnoj vlasti i života lišim, zato što mi, mimo svoje volje, postade takmac na prečagi ka vrhu naše družine... Znaš toliko, Platone, čitao si, znaš da je i to bila stvarnost, kao sad ova dok mirno sedimo i ja od tebe više govorim... Persijancima, dok im pod čizmom umirasmo, svakoga mrskoga mi mogah buntovnikom prikazati. Lako bi trud ploda dao – dokaze tražili nisu.
Filak mi dobar prijatelj za kratko vreme bejaše... Da, Platone, baš on! Veliki Filak, kako ga ti nazva... I drugi, i drugi – znam to, Platone. U mladosti našoj je to bilo, pred rat sa Persijancima. Predloži mi on jednoga dana da Gordija, prvog čoveka našega tajnog udruženja, udruženja stvaratelja novoga sveta, da njega, slučenog među nama dovoljno proverenim i odanim, lovcima na rušitelje moćnoga poretka potkažemo, da naznačimo trag zveri i njenu jazbinu, a sve drugo će završiti drugi. Ruke okrvaviti nećemo, reče, proći bez grehova i pred bogovima i pred ljudima. „Zbog čega?“, upitah. „A kad ćeš se na njegovo mesto dići, ako ga budeš štitio?“, upita on mene. Na moje smrknuto lice kaza mi da se šali iznoseći razloge, zbog izdaje izdajnika treba kazniti, reče. Ti istorije nešto znaš, Platone, znaš i neke podatke još sakrivene u ramovima. Znano ti je kako su nestajali redom oni na vrhu, koji zbog svoje „izdaje“ (kao grešni nesrećni Gordije), koji drugi zbog nečije stvarne ali tuđe (no ovo je već manje znano)... Sa Filahom sam do tada prijatelj bio; tada reči između nas, i nikad ni reči više... Kakvu sam tu sreću imao! Sa malo više hrabrosti i ja bih možda učinio što i on..
Ne, Platone, ne plemenitost, već kukavičluk moj spasi me tada. Vidiš da je katkad i strašljivac čestito biti!
Strah me uhvati kad se setim šta sam mogao počiniti. „Imam ujaka (mogao sam reći) koji pušku krije u trnovome plotu. „Doći će vreme“, govori on sestri, tetki mojoj, „kad će kuršumi iz nje u tela ovih se zabadati. Kao pse ćemo ih pobiti i osloboditi se tiranije. Udružićemo se (kao rekao je malo kasnije), svakoga dana sve nas je više. Neće ova žgadija još dugo zemlju poganiti; udaviću ih rukama ovim a da ne pisnu“.
Istina, moj ujak je mene voleo i ništa slično nije rekao. Jeste doduše gunđao, ali zbog straha ni jednu misao ne iskaza do kraja. No zašto ga ne bih poslao na mučilište, kad znam da ih nije voleo? Njega strovalim, sebe uzdignem – zar nije to bio primamljiv put, Platone?
Ujak je moj imao sreće, ne znam zbog kojih slučajnosti, ali ovo što ti ispričah ujaku drugoga se zbilo. Baš ovako se zbilo kako ti ovde kazah.
Recimo za nekoliko godina sam mlađi. Mogao bih tada oca, strica, tetku, starijeg brata ili majku potkazati kao neprijatelja nove države, mogao to još kao dete. U organizaciji mališana hvalili bi me i tapšali („Evo na koga da se ugledate!“) a možda i parče čokolade dali – teško je i zamisliti koliko bi mi prijala u grozomornoj gladi onoga doba. Kad tako zaslužan dečak toliko odraste da pušku u rukama sigurno držati može, on član odreda postaje i „narodne neprijatelje“ smrću kažnjava. Bilo je prilike da potoke krvi prolijem, Platone, a ja to ne učinjeh.
Zato mi reci zar nije to srećno proživljen život? Istina čeka me još možda bol umiranja, zadnja neprijatnost, ako je ne prekratim. Jedna jedina briga je ostala preda mnom, sve ostale su iza mene. A otrov taj što mi obećaše kao da je poslan od proviđenja: osigurava me od mogućih nečasnih dela.
Opet ćemo, Platone, u naše majušno pozorište: ti – mladić što slepo silnike služiš, ja – star i starinski čovek iz naroda.
Pitaš šta je najgore. Najgore je to, sinko, što smo ostali bez ljudi... Vidim vrpoljiš se, lice `ti se nabire i razbire, boju menja. Niti razumeš, niti primaš ono što razumeš. Neka, misli kako hoćeš. Ja ti ne govorim da bih te uverio, nemam te nade. (Malo kakve i imam, nego tonem u vrstu zaborava, kao da u njemu nešto čekam, a ne znam je li to dobro ili zlo, ne znam ima li još dobra koje ću dočekati. Mučno je kad se u ovo stanje dopre, dete moje...) Eto, zaboravio samo čemu sam ono... Ne bih se setio da mi ti ne kaza... Ne brini, znam. Kad počnem i kad se ne zanesem kakvim stranim mislima, uvek znam... Hiljadu puta da zaboravim, da odem na drugu priču i vratim se ovome, uvek ću ti reći isto. Mogu zaboraviti šta govorim, ne mogu promeniti govor. Dok budem sa svešću mumlao, kazivaću ono što najsigurnije znam. Ti drugo od mene ne traži; drugo niti hoću, niti mogu.
Bez ljudi, sinko, u tome je naša tama... Daj, Bože, da je tako! To bih voleo: ja star, vid mi zamućen, pa vidim samo tamu... Pitaš što sam ućutao. Valjda sam rekao koliko si hteo čuti, zbog toga sam ućutao. Umukneš uvek kad više nemaš šta reći ili nemaš kome govoriti... Objasniću ti kad već hoćeš... Jeste, izgubili smo ih u ratu. Ti i ne znaš koliko smo ih izgubili... Ne kazuju ti tvoji brojevi celu istinu. Ne kazuju koliko smo izgubili najboljih. Nestalo je najviše najboljih, a to brojevi ne znaju... Ne zameri što sam zastao i suzu kanuo – imam zbog čega, i ne pitaj me sad o tome... Moraću gutljaj vode... Znam da nemaš vremena koliko ja, tebi se žuri, mnogo te poslova čeka. Idi ako ti se žuri, ne obaziri se na mene. Tvoje je vreme u teskobi, ja svoga nemam, ili ga imam koliko mi ne treba... Objasniću ti kako. Izostavićemo one što nestadoše ...To hoću da kažem: za žive. Ostadosmo bez ljudi među živima. Ko hoće ugodan život sam iz ljudi izlazi, ko hoće da bude čovek ne može u prostor za ljude. U štenaru ga smeste i prete mu: „Pazi šta radiš! Ti naš hleb jedeš!“ Kao da on poštenim radom ne može sebe hraniti. (Hraniti, sinko, dobro sam rekao. Rekao sam najvažnije. Ti još ne shvataš šta znači ovo što kazah.) U glavu ga udaraju, telo mu rastržu, na svakom mestu ga truju. Koga? čoveka trošnog. I on sam naposletku poveruje da od milosti moćnih živi.
Umesto ljudi visinu osvaja kal.
Sve što ne valja danas se visoko diglo i daleko stiglo. Nekad najveći prevaranti i nesoji ne bi ni šegrti bili današnjim (po vama) vrlim ljudima. U stara vremena, mudar ako si, brzo si otkrivao lažova. Mogao si bar posumnjati, pa, uz oprez, pričekati dok veo sa lica ne podigne. Sad nema mudraca koji to može, mudri su jedino gadovi. Tek gad ako si poznaćeš gada pre nego ti kukom srce izvuče. Zato sva druga mudrost kopni sa vašeg sveta a „mudrost“ neljudi ukorenjuje se dubinom i širinom. Strahotno zlo je na pomolu. Da se ljudskosti na pedalj približiš, trebaju ti napori do stradanja, i dobar korak ka kraju svome. Da zver postaneš ne treba ti ništa do da si joj rod. A ako jesi, ni treptaj ne trepne a stigao si. Lak vam je put, ravan, prav, bez rizika – zato toliki njime idu..
Ako smo ljudi, udruženi (kako biste vi rekli), onda moramo reći jedan drugom kad se neko izrodi u lopova, ili ovaj sa strane dođe. Reći, ne prećutati. Bez straha i nesanice. Jesmo li valjani, zbog čega bi je bilo? Kad uđe lažov, lopov i prevarant – prst na njega uperi! To je ljudski. A kod nas na naličju sve je. Za nepravednu presudu ne usuđuješ se reći „nepravedna je“, za laž ne kažeš „nije istina“, za poštenoga (dok ga blate) niko da vikne „ne blatite ga!“, već mnogi svoje blato dodaju. Čak i dok neko (ne baš previše silan) tuđe prisvaja, ne čuješ: „Ostavi to“, već „Uzmi, tvoje je“. Lažna slava se uzdiže, istinska zakopava (da bi strunula). Krije se što ljudskost uzdiže, kroz sve jezike palaca što je okamenjuje i umanjuje. Čini ti se: sve što jeste sračunato je na strah; i sitni siledžija priviđa nam se kao džin. Strah se svuda uvukao, buja kao trava na kišnom i toplom letu. Ne tako, ako hoćete biti ljudi! Sa strahom nemojte živeti. Ako ne možete bez straha, nemojte ni sa njim. A može bez straha, božja ti vera. Može, ali malo ko to zna.
I kako živeti, čime snažiti nadu? Sa ljudima, dete, a ne bez njih. Može se tavoriti, ne može se živeti bez ljudi Oni su vetar, sunce, dažd zemlji suhoj. Bez vetra paučina bi zemlju zaklopila, bez dažda klica bi u zemlji uvenula, bez sunca bilje se ne bi uzdizalo. A bez ljudi kad smo, čemu se nadamo, nevoljnici? Koga će matica zahvatiti, kad ni vode, ni reke, ni matice! Ne daj da te zatvaraju u neznanje, da trulež farbama premazuju.
Kad lažnu sliku pokažu, verovaće samo ko se na stvarnost ne osvrne. Kad buku pesmom imenuju, možda gluvi jedino poveruju da je to pesma. Sve što gledati i slušati zna, misliće drugo i raditi drukčije. Ako je ljudi, samo ako je ljudi.
Objašnjenje. Na početku knjige je određen pojam intelektualca. Uvedeni su nazivi (i oznaka) za lažne intelektualce: kvazi-intelektualac, navodni intelektualac, „intelektualac“, poluintelektualac. U sledeća dva odlomka reč je o pravim intelektualcima.
Sama priroda intelektualnosti vodi čoveka u zamke, u stupice (u patnju – rekao bi mislilac pesimističke prirode). Jedna od takvih je
Zamka ne-konkretnosti
U mnogim intelektualnim delatnostima čovek se bavi ne-konkretnostima. Služi se intelektom, piše knjige, stiče ugled – živi ugodno od toga ugleda, putuje po svetu, dobija priznanja – ali sve što radi jeste u sferama apstraktnog, nema se čime dokazati vrednost proizvoda toga intelekta osim priznanjima, koja mogu i nemati pravog osnova. Delatnik ove vrste može dugo živeti a da ne doživi osporavanje ni jedne svoje teze. To učvršćuje njegovo samopouzdanje da je uvek u pravu, upravo nepogrešiv. Većinu ovih život nikad ne dovede na Rubikon, i svaki od njih može umreti a da njegova vera u sopstvenu nepogrešivost ne bude poljuljana. Drugi iz iste porodice nađe se na reci poslovičnog imena i pređe je. I šta tamo nađe? Nađe da sve što treba učiniti mora biti konkretno, svaki zaključak se može brzo proveriti. Samopouzdani delatnik je zanesen, on dela energično, uveren je da će sve biti prihvaćeno kao besprekorno (na šta je u životu navikao).
Upao je, međutim u zamku. Koliko se može zaglibiti sa druge strane Rubikona njemu ni u san nije dolazilo.
Nećemo kriviti ličnost čoveka (ličnost je možda prihvatljiva), zamka je one vrste koju, po vajkadašnjem naivnom verovanju, postavljaju više sile, i to sile zle prirode.
Skoro da je suvišno reći koliko u ove zamke upadaju „intelektualci“. „Intelektualci“ su nesiti uspeha – objekat je to lova koji im stalno uzmiče – zato odlučno prelaze mnoge Rubikone; i biva ono što biva, na žalost i štetu nekoga nevinoga.
„Intelektualac“ je taj koji neće shvatiti šta je učinio, neće se dakle ni pokajati. Ironijom sudbine ostaće nekažnjen za istinska nedela što ih počini i mnogo puta njima pohvali. Intelektualac može biti kažnjen, po tom prihvatiti ono što ga snađe, priznati da je zaslužio sudbinu koja ga stiže. Intelektualac da, lažni intelektualac ne. Izgleda da pravedni Bog gorega nagrađuje, boljega kažnjava. Sve upale u zamku ne smatra jednako krivim.
A da li je uvek mogućno izbeći zamku?
Uzmimo sad idealniju predstavu intelektualca, predstavu (uostalom) koju nalazimo i u stvarnosti. Uzmimo tu predstavu za obrazac.
Intelektualac nije crnoberzijanac, ni piljar, ni bakalin; ne ni prodavac novina, ni starinski dobošar. Jeste možda kopač u rudniku, bunardžija, rašljar. Ne sme biti pošušnjara, čankoliz, prostitutka. Ne sme nikad, od svoje volje, udružen sa nekim ljudima. Mesta na kojima sme stajati ograničena su, reči koje sme izgovoriti – pažljivo birane i usklađene sa intimnom mišlju. Priroda koja se ne zgrće lopatom i ne nalazi svuda; kao letač u daljinu, preskakač visina, pevač što glasom omamljuje i zle, a ne smrtonosnik poput sirena. On ne prosi, ne prima milostinju (ne ni poklone, osim od prijatelja kojima može bar jednako uzvratiti).
Intelektualac (idealni) jeste čovek nesalomljivog dostojanstva, aristokrata (u najboljem izboru značenja reči), ničim ne može biti kupljen, nikakvom silom slomljen da se odrekne životnih ubeđenja, nikad nosilac disharmonije uma i osećanja. Takvi kakav je on činiće plemstvo budućnosti.
Prezir prema opanjkavanju (intrigantstvu) jedna je od odlika budućeg plemstva. Prenošenje laži, pravljenje smutnje oduvek je bilo prezreno u prostom, neiskvarenom narodu – takve stvari su, i među ne-plemićima, činili izuzetno rđavi. Prenošenje i čiste, proverene istine zahteva dobro zasnovane razloge, a šta tek da čovek kaže za intrigantstvo!
Stupajući u svet intelektualaca čovek treba da kaže sebi: „Ulazim među izabrane; dostojanstvo skupa ničim neću umanjiti a nastojaću da ga uvećam“. Položiti, dakle, jednu vrstu zakletve i stalno opominjati sebe na nju, opominjati i druge na prvi znak da zakletvu krše.
Biti intelektualac predstavlja pre moralno nego profesionalno opredeljenje. I to najviše moralno opredeljenje.
Biti intelektualac značiće uvek pomirenje sa skromnim životom, čak i neprimetnošću od okoline, sa odricanjem od luksuza, odbacanje pomisli da se ikad nađe u raskoši ambijenta sapunskih opera.
Biti intelektualac podrazumeva: izabrati ljudski položaj na kojem čovek nema moći nad ljudima, ili zaboraviti na nju ako je ima, pri tom se ugodno osećati u tom položaju.
Biti intelektualac znači: ne zavideti bogatijem, ne zavideti politički moćnijem, snagom jačem, lepotom blistavijem, ne zavideti slavnijem (bilo čim da je slavu stekao). Biti intelektualac znači: moći ne zavideti, to moći više od ostalih ljudi. Time biti superiorniji od drugih – kome je do superiornosti, a svakome, bar u nečemu, jeste do superiornosti. Biti intelektualac znači biti superioran u najplemenitijem – a zar to nije superiornost koja ne traži dodataka.
Biti intelektualac znači ne biti glumac (a glumca-intelektualca pozdraviti kao obogaćenje prirode), ne izigravati drugo biće, budući da je sopstvena priroda dovoljno vredna da bude izložena otvorenome oku.
Biti intelektualac znači: pripadati ljudima čijim će se pravim (nenašminkanim) likom potomstvo ponositi; odnositi se prema drugim ljudima tako da nema potrebe za tajnom, ne imati čak ni misli koje treba skrivati. A to se može, postoje takvi ljudi u stvarnosti.
Privid je da promišljenost, koju zahteva intelektualna odgovornost, čini da je intelektualac nužno skeptik, a skepticizam njegov blaženi svet. Intelektualac nije jednostavno skeptik koji se ljuljuška u svom skepticizmu. Njegov skepticizam je samo tvrđava protiv lakog ogrešenja (ako do ogrešenja dođe, da za to bude kriv Sotona a ne čovek). Njemu skepticizam služi da izbegne neosnovano saznanje, da počne istraživanje i da istražujući ne zaluta poveden negativnim emocijama. Naravno, ovo se ne odnosi na ono što on pouzdano može činiti, što je dužan činiti i što najviše ljudske pobude u njemu traže da radi.
Šta se hoće radom kakav je obavljan u ovoj knjizi?
Da srpski jezik živi, a ne iščezne; da buja, a ne sasušuje se. Delatnost ove vrste nije jedina čiji je cilj spasavanje srpskog jezika, ima i drugih za kojima vapi život ovoga dragoga nam bića, ali je ova najvažnija: drugi vidovi ugroženosti srpskog jezika su vidljivije od ove (koja je morala odavno biti vidljiva, ali – na žalost – mnogima ni danas nije), pa ih je lakše napadati, u ovoj mnogo „autoriteta“ ne vidi opasnost za jezik; ovde na prvom mestu spadaju mnogobrojni radnici u samom srpskom jeziku, stručnjaci za srpski jezik.
Koji je cilj ovde datog rečnika?
Da se pomoću njega i svih drugih rečnika koji su nam na raspolaganju (a za buduće vreme: i koji će tek biti sačinjeni) potisnu iz isključive upotrebe strane reči u srpskom „odomaćene“ (kako se čuje od nekih „stručnjaka“) a ustupe mesto srpskim rečima nepravedno bačenim u zaborav (ako su se uopšte našle u pamćenju) ili sasvim izbace iz upotrebe. „Da li je to moguće?“ – pitaju obeshrabreni. Jeste! Nisam sreo ni jednog umnog i učenog Srbina koji nije rekao: „Ja se uvek trudim da napišem srpsku reč umesto strane“. Taj isti ponekad ne zna koja je ta srpska reč koju traži. I ova knjiga je jedna majušna pomoć u tome traženju. Radom na zameni tuđišta srpskom rečju treba da se bave mnogi, treba da se bave svi koji srpskim jezikom govore i pišu, nezavisno kojem narodu pripadaju. U našem narodu postoji nevelik broj intelektualaca (istinskih, zato smernih); oni će iz duše raditi na ozdravljenju srpskog jezika, i moraju uspeti, jer ona ogromna većina nazovi-intelektualaca neće imati sredstava kojima se mogu uspešno suprotstaviti – stoga pokret za odbranu srpskog jezika od tuđišta nije Sizifov posao.
Tvorbenici reči ovog rečnika
To je na prvom mestu pisac ove knjige: za najveći broj reči u njoj on je obavio tvorbu. Tu su i piščevi poznanici, koji su (sasvim uzgredno) dali doprinos tvorbi potrebnih novih srpskih reči; ime svakog od njih je uz reč koju je sačinio. Naveden je jedan broj reči Laze Kostića – poznatih, naravno. Ali je u knjizi i dosta drugih reči; te reči su uzete uglavnom iz ranije navedenih rečnika, a ponuđene su kao bolja, i mnogo bolja, zamena strane reči koju objašnjavaju. Kad koja od tih reči nije nova a čitalac može steći utisak da jeste, naglašeno je da nije nova i gde se može naći. Neke strane reči su bez prevoda – one su naslov sledujućeg kazivanja. Nije zgoreg napomenuti da u tekstu knjige ima (i to, ne mali broj) novih reči koje nisu ušle u rečnik – njihovo upisivanje remetilo bi tok pisanja (kad su nastajale tokom pisanja), a za naknadno njihovo upisivanje nije se našlo podsticaja.
O zastarelim rečima
U dva priručna nam rečnika srpskog jezika naiđemo povremeno na reč uz koju stoji oznaka da je zastarela. Postoje reči koje zastarevaju; njihov jedini životni prostor su rečnici (ukoliko su na vreme u rečnik upisane) ili koja davnašnja knjiga koju retko ko čita i do koje se dolazi uz dosta truda. Kad rekosmo „zastarevaju“, imasmo u vidu da su postojali razlozi koji su do zastarevanja doveli. Ali se u srpskoj kulturi događa nešto nedostojno kulture: reči divne, nosioci živih i važnih pojmova, nađu se u RSANU sa napomenom „zast“, a na njihovom mestu u današnjem govoru stoji neka reč-nakaza. Tada se u nama javi bunt: kako ova reč da zastari kad ne označava tvarni predmet (predmet od tvari) izbačen iz upotrebe, već je nastala iz potreba duha i još je duhu potrebna? Rečničare ne krivimo: zapisali su postojeće stanje; ali zašto da takvo stanje bude postojeće? Naravno, i neki od rečničara može biti kriv; to je onaj koji je i pisac, koji može u sadašnje vreme vratiti reč vrednu jakog jezičkog pamćenja. I krivi su istoričari kulture i nauke: sreli su dragocenu reč pri svojim proučavanjima – zašto je nisu izneli na svetlost u svojim spisima! Šta čine esejisti? Tiče li se njih jezik na kojem je njihov esej napisan? A kulturnjaci iz novina, naručeni da narod duhovno uzdižu? Ili je krivica do Višnje sile: nije ovima podarila sposobnost da poznaju vrednost reči. Ako je Višnja sila kriva, kako su ovi ljudi postali to što jesu? (Ne usmerava li nas poslednje pitanje ka pravim krivcima?)
Nezasluženo zastarele reči su greh na duši srpskih školovanih ljudi, i onda kad su bili nebrižni, i kad su ispali nedoučeni, i kad su radili poslove za koje su nedorasli.
Nasušnost baštinjenja
Istinski oduhovljeni ljudi baštine celokupno valjano nasleđe svoga naroda, ne odriču ga se, ništa unapred ne odbacuju pod uticajem kakve „moderne“ (u stvari: razorne) ideologije; a u jeziku je najviše valjanoga, najmanje onoga čega se treba lišiti. Vukovi sledbenici se odrekoše reči predvukovskog jezika, a mnoge od njih su zaslužile život i mogu se u život vratiti. Oni se odrekoše i moćnih participa predvukovskog jezika, čime srpski jezik odveć odrveniše. Participi se na određen način mogu vratiti, i treba ih vratiti. Da bi se to postiglo, potrebni su ljudi koji će taj zadatak obaviti i spremnost intelektualnih krugova da valjano obavljeno prihvate. Postoje li mogućnosti za to? Što se ljudi tiče, skoro je izvesno da postoje; što se tiče prihvatanja, ima mesta bojazni: zavidnost i zloba mogu sprečiti pravedan sud. Deo zadatka koji se odnosi na reči jednostavnije je ostvarljiv. Jedan mlad čovek predloži da se za anglo-američku reč „printer“ uzme reč „pečatalo“. Zašto bi se u tome oklevalo? Ne, dakle, štampač – već pečatalo. Reč „tisak“ su uzeli drugi, ali nam je ostao „pečat“, ostala „pečatnja“ i njoj srodne reči. Ovo je samo jedan primer – koliko li ih još može biti! Jezičko prosvećivanje ovog naroda treba da uključi i sledeće. Mnogi jadno obrazovani Srbi, koji bi hteli biti nekakvi nacionalisti, proglašavaju za tuđe reči i mnoge srpske reči iz pisanih srpskih spomenika starih osam stoleća. Nek moćna sredstva obaveštavanja veoma često ovakve zablude ispravljaju, inače će celo srpsko jezičko nasleđe preći u jedan strani jezik, a potomci nekadašnjih Srba će govoriti inter-srpskim, vrstom jezičke nakaze.
Velike tvorbene mogućnosti
Velike tvorbene sposobnosti srpskog jezika ne zahtevaju drugo do dobri volju da se sačini potrebna srpska reč; potreba je za usađivanjem u srpski duh dotad nepoznatog pojma; to usađivanje, pak, izvodi se najpouzdanije pomoću nečega što u tom duhu već dugo boravi – a to su ponajpre srpske reči. Reč, novostvorena za današnji nov pojam, poslužiće sutra za stvaranje nove reči, naravno, za pojam koji tada bude zakucao na vrata srpskoga duha. I tako redom, bez prestanka, dokle god bude postojalo naše vreme, a to vreme može skraćivati samo neprijatelj srpskog naroda – najviše možda kroz skraćivanje vremena postojanja srpskog jezika. On će reći: „Srpski jezik se dovoljno bogati pozajmljivanjem reči iz stranih jezika, stvaranje novih srpskih reči je nepotrebno.“ Taj će „prevideti“ da pozajmica jedne strane reči može satrti po nekoliko srpskih reči, ugrađenih na veoma značajan način u srpsku jezičku kulturu; tako nestale reči povući će sa sobom u bezdan nepostojanja najdragocenije plodove srpske jezičke kulture, stvorene do ovog vremena, do pred kraj 20. veka.
Ovo nije obraćanje jezičarima jedino, šire je: slovo je o dužnosti, jezičara na prvom mestu. Ti ljudi su dužni da razvijaju svoj jezički ukus i razvijaju jezički ukus naroda. Kako nije od vrednosti baš sve što modom u jezik stigne, tako nije ni sve što jezik usvoji. Jezičari su dužni delovati tako da se usvoji najbolje. Vrtlar gaji u svom vrtu potrebne i plemenite biljke; uz njih izrasta i korov; vrtlar korov plevi, ne dâ mu da izraste, ne opredeljuje se za ono „što bude usvojeno“ (što iz zemljišta vrta može izrasti), on čuva samo ono što treba da izraste. Isto su dužni raditi jezički stručnjaci – i svi ljudi koji svojom delatnošću utiču na jezik. Što moraju znati mnogi.
Dostignuta lepota jezika zajedničko je blago svih koji tim jezikom govore, a postaje blago i onih koji su taj jezik iz kakve potrebe naučili. Blago čuva svako razumno ljudsko biće, svaka zajednica razumno vođena; blago se čuva i uvećava, nikad ga i ni u kojem pogledu nema previše. To najpre treba da se odnosi na jezičko blago: stalno ga čuvati i uvećavati, pokazivati ga na najblistavije načine. Razumljivost jezičkog blaga treba da se proteže kroz što duže vreme, kroz vekove, pa i milenijume. Kad se to sluči, ljudi se s pravom mogu ponositi svojim jezikom.
Imajmo u vidu uzornu sreću Italijana: da danas mogu čitati Danteovu Komediju, napisanu početkom 14. veka. Ali se i prisetimo da je ta sreća pravljena („kovana“, kako bi se iskazalo jednom poznatom izrekom): italijanski učeni ljudi shvatili su od samog početka kakvo delo jezičke lepote su stekli i trudili se da razviju ukus celog naroda, time lepota postane vlasništvo svih, ne jedino malobrojnih, retkih, izabranih. Neka taj uzor bude svetlost-vodilja srpskih učenih ljudi: da najbolje, u srpskom jeziku stvoreno, postane trajno uzorno; a to znači: da ne bude zastareo ni ceo predvukovski jezik, ni jezik srednjevekovne književnosti i da se ne nađe u rečniku oznaka zast. za reč koja ne zaslužuje zastarevanje.
Kod Italijana je pobedila jezička lepota: i oni koji nisu govorili toskanskim narečjem usvojili su to narečje – naravno: u Danteovoj jezičkoj preradi. Treba li Srbi da pristanu na pobedu jezičke ružnoće?
Ova knjiga nije završetak posla u njoj odvijanog, samo je početak. Neka je nastave drugi, neka je odsad pišu mnogi, neka je „dovrše“ drugi. Pod navodnike stavljamo reč, jer ne može biti dovršetka. Radujmo se tome što ga ne može biti!
U knjizi nema mržnje, ne mrze se latinske reči, ne mrzi se latinski jezik. A pisana je iz ljubavi: iz ljubavi prema čistoti, iz ljubavi prema lepoti. I latinski jezik se voli jedino u njegovoj čistoti. Treba imati duha da bi se shvatio pravi smisao ljubavi prema čistoti. Neke vrste ljubavi prema nečistim stvarima se kažnjavaju, svesna ljubav prema krivotvorenom novcu, na primer. Za ljubav prema jezičkoj patvorini kazne nema. Ostavlja se duhu samom, da se uzdigne do visine dostojne poštovanja, a sam uspinjući se – kažnjava sebe za svako ogrešenje.
Pre završetka nezavršivoga još samo ovo:
U delatnostima duhovne prirode postoje dužnosti, a svaki delatnik mora biti svestan svoje. Negovanje jezika najveća je od tih dužnosti.
Haiku je pisac objavljivao – osim u Jugoslaviji, na srpskom – najčešće na engleskom (sa kojeg su prevođeni na razne jezike). Najviše ih je objavio u Japanu, zatim u Holandiji, SAD, Kanadi i Engleskoj. Neki haiku su boravili na sajtovima anglo-saksonskih haiđina (pisaca haikua), odakle se ne zna gde su sve stigli. Zastupljen je u više zbornika, od čega su najznačajnije dve svetske i jedna regionalna antologija (za Jugoistočnu Evropu):
- Susumu Takiguchi, Wild Flower, New Leaves, A collection of word haiku, (Ami-net International Press, 2002)
- Jim Cacian, Frogpond Internatioal, Haiku Society of America, 2000
- KNOT, The Anthology of Southeastern European Haiku Poetry, Haiku Society of America, 1998
Pesme je slao časopisima, na konkursima gotovo nije učestvovao; samo je jednom prilikom bio zamoljen da se javi na međunarodni konkurs koji je organizovao novosadski haiku klub „Aleksandar Nojbauer“ a na kojemu je bio predviđen i konkurs na srpskom jeziku. Na konkursu za srpski jezik dobio je prvu nagradu (I sad septembar...). Za potrebe izdanja Zbornika haiku konkursa na engleskom, prof. dr Vladislava Felbabov je ovaj haiku prevela na engleski. Nema mogućnosti da se navede prevodilac svakog haikua koji ovde bude naveden na engleskom; neki od prevoda potiču od urednika iz SAD koji su prerađivali (uz molbu za saglasnost) pojedine kod nas sačinjene prevode. Prevode u knjizi Where is the Prince sačinile su: dr Ranka Kuić i gospođa Tamara Nikolić, profesor engleskog jezika, uz manje sudelovanje samog pisca.
|
viri iz trave
kamen, negdašnje kuće
poslednje slovo
I sad septembar
živi u školskoj zgradi
srušenoj davno
Munja osvetli
udes na putu: nasta
drugačiji mrak
Šume borovi.
Pod sitnom letnjom kišom
putik polazi.
oblaci, magla...
magla, oblaci –
planino draga!
Haiku straći
čitavo moje jutro,
unuk žuri na sneg.
Od bombom usmrćenih
nesahranjen je jedino
majušni vrabac.
Poplava odnela
sve osim tuge –
zaigra život.
Dugine boje.
Lagano zaboravljam
šta je bilo pre.
Zapalo sunce.
Razbuktano ostrvlje
malih oblaka.
Reči ljubavi
ispisane na ledu
raskraviše me.
U sobi hladno.
Kroz zatvoreni prozor
ulazi smeh.
Na Badnje veče
fijuče severac –
svima je toplo.
Sklapam kišobran.
Prosipaju se biseri
kišnih kapi.
Od suza s lica
odbijaju se zraci
prianja tuga.
Zelene grane
ogledaju se u vodi
– još njeno lice!
pucketanje vatre
strasno iskiva
lepotu zime
Prestao pljusak
raspuknu se oblak –
potop svetlosti. |
a single stone
protrudes from the grass –
our former home
September still inhabits
the school house
demolished long ago
A traffic accident:
in the flesh of blinding light
another dark arose
Pine trees rustle.
In light summer rain
a traveler departs.
the clouds, the fog..
the fog, the clouds –
my dear mountain!
The whole morning lost
to haiku, my little child
wants to go to the snow.
Among the slain by the bomb
the only unburied
is a little sparrow.
The flood washed away
everything except sorrow.
A flicker of life.
A rainbow's colours.
I'm slowly forgetting
what had been before..
The sun is setting.
The islands on fire
of little clouds.
Love words
written on ice
thawed me.
It's cold in the room.
Through the closed window
laughter enters.
On the Christmas Eve
a north wind is blowing –
everybody's warm.
I fold my umbrella.
The pears of rain drops
are spreading around.
Tears on the face
reflect sun-beams
– sorrow remains.
Green branches
mirroring in clear water
– but her face missing.
cracking
passionately the fire forges
the winters beauty
The shower has ceased
a heavy cloud has burst
– the deluge of light.
|
Ovaj ciklus pesama podstaknut je srpskim narodnim pesmama (lirskim) i, po pravilu, prvi stih je izvod iz odgovarajuće narodne pesme istog imena. Neke pesme su pisane i na osnovu zagonetaka, brojanica, brzalica i basana. (Upoznajte to neprocenjivo blago!) Stih uzet iz narodne pesme štampan je velikim slovima.
ENCI
MENCI
u kredenci
su se slegle slatke tegle;
kolačići ko đačići,
stroj – parada čokolada
i pitica krnja lica.
Sve se koči dok se sroči,
sve se beči što se preči,
grlo neće da promeće;
nešto važno tu još nije:
gde se skrilo što se pije?
SEO CAR NA KANTAR,
raširio inventar:
s leve strane tulipan,
oko dvorca klapilan.
Nije bio, on se krio,
od lovca se uplašio.
Niti kralj, niti car,
nit je seo na kantar.
On je presto samo snio
dok je ležo i žmurio.
„Id, zekane, izvan dola,
taj je kupus slast za vola“.
PADE KIŠA, PREBI MIŠA
mišić cvili, jedva mili,
s mukom dođe do Volođe.
Volođane, mišji dane,
pomoć žudim da ne sludim:
vodi me u školu da se smejem volu,
daj mi kapu đačku, da prkosim mačku.
ŠUKA ŠTUKU
POJELA
Pa nevolja
Od jela
Umeri se
Jedice
Ne trpaj bez
Merice
Lepota će
Uteći
Čim se torba
Prepuni
OPA, EPA, UP
Ispod kose ćup
Ko zatraži um
Stići će ga dum
ČEKUTAN ČEKULAKA
ispod jednog tika-taka.
Prošao je rokuljaka,
trupće krdo devojaka
– nema nje.
Devujan devujila
skida mrlju sa tekstila.
Zaboravle zaborina
ščepao je bez kostima
časak pre.
A za ovu danurinu
u jednome prizor-činu
– to je sve.
ELEN, BELEN
Zavid – zelen,
Mrkogledo
Lice bledo,
Krivonoso
Uho koso
Čvornovato
Mame zlato.
Malo doba
Krupna zloba.
Vrsnuće, prsnuće
Jadan on, ko balon.
ELEN, BELEN
pereselen
zabelelen
i zavelen.
No je sreća
(redom treća)
no je zgoda
(kao moda)
no je slada
(ispod lada):
tako pelen
nisi krelen.
Kuc, kucane, kudrvane,
MAC, MACUNE, vetropane,
NE BUDITE SINA MOGA.
Umornij je od ikoga:
sedam noći i šest dana
on ne vide odmor-sana
– krupnome se delu predo:
film-maraton s drugom gledo.
Pe je ponovo otišao u selo.
Nit traži nagradu, nit obećanje.
Putuje da bi izvršio delo:
Pamet sakupio, smanjio neznanje.
Pozdravljali su ga trava, drveće,
Sićušne bube, izvori vode;
U osmeh mu se razvilo cveće,
Voćke su strepele da ne ode.
Potočići su zacvrkutali
Zažuborile ptičice mnoge
A oblačići na nebu stali
Kao kad se kome odseku noge.
Stablu kestena gost je prišao,
Kora i on su šaputali,
Dok je pažljivo nešto slušao
Beli su zubi zasijali.
U blizini je prhnula ptica:
Let ka Perici pa se izvila.
Moglo se videti s njegova lica
Da mu je poruka leteće mila.
Posmatrao je seljaka na njivi.
Ovaj, savijen, rukama šara.
Pe se ne čudi već se divi:
S njivom se rukama razgovara.
Posle se spustio do rečice.
Prisno ćućore dva dobra druga.
Voda je zaklokotala a Pe
Klimnuo glavom, znači: da.
Šta li usaglašavaju dečak i matica?
Uzeo je i nekolika
Kamička šljunka. Rekao: aa.
Njegovo lice je radost oblila,
Dakle: pronalazak – eureka.
Miluje kosu povetarac,
Sa njim usklađen zvuk frulice,
Zameketa odnekud jarac,
Zatreperiše i gitare žice;
Neko se neviđen javlja: tu je,
Dok pčele rade, muhe zuje.
Pojavi se seljak – gospodin.
Ne vodi jarca – to je koza!
Kraj njega, s gitarom, njegov je sin ..
Ne, njegov unuk, sišao s voza.
Opet frulica iza vrzine.
Sve se umiri – vredi čuti.
Seljak pomirisa, širi nozdrve
A „hm!“ kazuje da nešto sluti.
Ubrzo frula; poput vode,
Postade tiša pa nekud ode.
Čiča tek tada spazi došljaka;
Nasmeši mu se, susretu rad.
I gost veselo gleda seljaka:
U prijateljstvu su selo i grad.
Dotače kapu, gleda Pericu.
„Dobro došao! Ti si iz dalja?“
Upitanome zebnja na licu:
Kako da odgovori a da to valja?
Brzo se seti, radostan ko đak
Koji se priseća u zadnji čas.
„Jesam iz dalja, tu mi je rođak,
Sad se radujem što vidim vas“.
Seljak se nasmeja; prašti od smeha,
A koza ponovo zameketa.
„Vi iz grada ste ko od gume
Lako se istežete i savijate.
To od seljaka retko ko ume,
A i takvoga lako čitate.
Nego ... ti vidiš: ljuti se koza,
Ne može ona da dangubi;
Sa mnom je čekala dolazak voza,
Sad žuri jaretu, mnogo ga ljubi.
„Moramo s kozom, čim ona traži
– Od vajkada se u selu zna.
Pođimo odmah, poćićeš i ti
Da budeš kod mene bar sto godina“.
„Ma šta mi kažeš: pamet zbiraš?!
Veruj: da ne znam išta pametnije.
Ali kao da me oštricom diraš
Što nisi kod mene već kod Petrije.
Drugi put dođi mojoj kući,
Naći će se u njoj neko da svira.
Vi iz grada ste od nas žući
A i bučetina vam ne da mira.
Ja od rođenja živim u selu,
A možda čak i od ranije;
U seljačkom sam uvek odelu ..
Osim vojničkog ... iz armije.
Da se ispravim! Treba reći:
Živeo sam u gradu neko vreme;
Bio sam vojnik – značku čuvam
I vojničkoga znanja seme.
Bilo je to davno
Od tada je ... ravno ..
Pustimo godine!
Mladosti druge ima ..
Čuj ovo, sine.
Ne marim što nisam mnogo mlad,
Što nisam star mi je važnije;
A tebi malom baš sam rad
Reći šta volim najsnažnije.
Volim da slušam prekrasne priče
Iz usta dobre starine;
Đačić sam tada što slova sriče
Sirote nestale davnine.
Slušam šta se nekada dogodilo,
Pravu istinu kako je bilo,
Pa mi dođe žao što nisam i ja
Učesnik čudesa i zbitija.
Upravo čujem ori se glas,
Taj mimoići ne sme ni nas:
Na proplanku ispod spoljnih lipa
Čestiti starac prošlost sipa.
On retko priča al su tada
Okolo njega slušača stada.
Zajedno ćemo gomili prići,
Ne svidi li ti se, možeš ići“.
Poteče priča ispod lipa,
Smirena reka iz ravnice;
Iz nje se čuje lavlja rika
I zov daljina bez granice.
Kakva je pričana priča
Može li iko osim nas znati?!
I nalazi li se negde neko
Ko će ovakvu prepričati?
O, šta je sve kazao Starac
(Ne znamo u koliko sati!)!
Zar može to igde na svetu
U bilo kakve knjige stati?
Kako je samo o patnji pričo
U tih ... Koliko ovo dana? ..
Zar iko ko je Starca slušao
Može ne znati težinu rana?
Kako bi izgledao čovečji život
Da nema nekoga ko priče priča?
I ima li dragocenijeg druga
No što je dobroćudni rečiti čiča?
Ova knjiga je namenjena odraslima – mamama, tatama, bakama, dedama, vaspitačicama u vrtićima (naravno i svima drugima koji vole decu), a za nju je pisca nadahnulo jedno malo dete od jedva dve i po godine koje je onda išlo u vrtić i učinilo da knjiga bude napisana za četiri dana. Zbog ovoga deteta u knjizi su vrtići predstavljeni (možda) povoljnije nego što zaslužuju.
Ova zbirka je proistekla iz neizmerne ljubavi prema deci, iz stalnih otkrića i istraživanja, iz pokušaja da se stihovima dočara šarmantna igra sreće i ljubavi... Zbirka pesama Rada Dacića je jedinstvena i mogla bi se preporučiti ne samo deci, već i odraslima – roditeljima, vaspitačima i svima koji se bave vaspitanjem najmlađe generacije. Dacić otkriva do sada nepoznate sfere čudnih odnosa i razumevanja među udaljenim generacijama.
Dirljivi su pokušaji da se prodre u dečju psihu, da se saživi sa tim prekrasnim svetom malih briga i velikih snova.
Rade Dacić pronalazi najbolje puteve da nam prikaže ovaj predivan period u životu, koji smo potisnuli u svoju podsvest. Pomoću tih malih nestašnih bića autor nas vraća u vreme prvog odrastanja, u nestašluke i čarobne priče o boljem i izmišljenom svetu. To ovu zbirku – nastalu iz ljubavi i koja se od ljubavi ne može odvojiti – i čini originalnom.
Dosta pesama ima praktičnu primenu u vrtiću – svojim ritmom, sadržajem i neposrednošću i obradom tema – mada se ni jednim svojim delom ne može shvatiti kao priručnik, već je većinom svojih stihova nestašna poema, posvećena dražesnim mališanima.
Pesnikova ljubav prema deci dolazi do punog izražaja. Pokazuje se kakve sve radosti, vrednosti, podsticaje i snagu donosi postojanje deteta, kao najveće nagrade za sve one koji su vezani za njega.
Knjiga STO CVETIĆA IZ VRTIĆA jeste svečana oda svetu dražesnih mališana, posvećena jednom dragom i neponovljivom unuku.
Zahvalimo pesniku na ovoj knjizi.
Srećko Jovanović
Što mali umeju – kad pre naučiše?! –
Da nam pamet smute te da ih volimo!
A da nam uzvrate – to recimo tiše –
Traže nešto slatko, i da zamolimo.
Mora da ih uči neka umna vila
Dok su uspavani (ili čak na javi),
U klinačkoj školi iznad plavetnila
Gde svaki neuspeh uspehe najavi.
Daleko smo od njih, a smeškamo im se;
Čudi nam se svako ko pored nas mine.
Oni za to vreme, dok ih uznosimo,
Pet nevaljalstava nemarno učine.
Mi smo grozno ljuti, pripravni za tuču,
Oni nas umire čim nam se nasmeše.
Izem ti probleme i životnu muku,
Kad ti klinci svaki jednim smeškom reše!
Divno što postoji škola bez upisa
Gde su nastavnici mali čarobnjaci.
Ići u tu školu nameravam i ja:
– Nek ozbiljnog uče obešenjaci.
Minut je do podne, da se čovek žali
Na nešto što šine ovi slatki mali.
Zar ne izgledaju kao osvajači:
Niko njima ravan, od svakog su jači?
Ničeg što ne mogu, ničeg što ne znaju,
Samome beskraju već prilaze kraju.
I, da izvinite, još su svađalice,
Često im, od besa, crveni se lice.
Stalno odraslima nešto naređuju,
Prosipaju grdnje, mnogo protestuju.
Kad šta s voljom rade, ne slušaju savet,
A upravo uče brojati do pet.
Najvažnije im je da kud sami krenu,
Uzalud ih zoveš, ni da se okrenu!
U avanturama se zapletu u žice –
Zar nisu sumnjivi i za optužnice?
1
Gle, čudna otkrića! Ovi naši mali
Mora da su mnogo nevaljali,
Čim ih mi, veliki toliko volimo,
Da čak dok dremamo, o njima mislimo.
Zato se događa kad si gde sa njima:
Gluv, iako čuješ, a slep sa očima.
Umesto da vikneš, „ne spaziš“ krivicu,
A oni tad misle: „Vidi neznalicu!“
Pamte, prepredenci, da mi zaboravljamo
Koliko nestašluka za sekund učine,
Pa i ne požele da ih bolje znamo,
Već postaju neke teške jednačine.
Probajmo da naša misao dokuči
Za šta su već krivi a za šta će biti,
Pa da ko odrasli bar jedno nauči:
Kad krivicu sazna, gde krive tražiti.
2
Šta još da se kaže? Šta da se prećuti?
Možda sve i ništa. – I još neke stvari.
A kad jezik stane, glava se uzmuti,
Kako nastaviti? U pomoć, drugari!
Ništa od ćutanja, nešto ćemo reći,
Makar da to greškom ispadne i važno.
Ako nas pojure, mi ćemo pobeći
Ili napadača potkačiti snažno.
Ispovrtećemo sumnju za početak –
Ponekad se iz nje istina ispili,
Zatim odlagati pesmin završetak
Dok nam duh ne klone i počne da mili.
Javlja se bojazan da se ovi mali,
Koji skaču, jure, prevrću se, viču,
Nisu već prefrigano ušunjali
U roman, dramu, pesmu ili priču?
Ili se dogodi: iz čiste dosade,
Neko od njih siđe sa pozornice,
Pa, da se sakrije, izbegne uhode,
Pekmezom od šljiva umrlja sve lice.
Šta li u ovome trenu izmišljaju?
Kakvim će „kolačem“ sutra da nas časte?
Da su nevaljali možda dobro znaju,
I to svako pamti – sve dok ne odraste.
3
Ko je izmislio da se stalno trči?
Ko – da skače, vrišti, čak dubi na glavi?
Pa razbije staklo i gazi po srči,
I ka zabranjenom smesta se upravi?
Ko, uobraženi da sve živo znate?
Da li po krivici vi krivca poznate?
Ko je učinio da sneži i veje?
Možda negde neke deke ili bake?
Ma ne! to je onaj što se snegu smeje,
Na njemu izvodi kerefeke svake!
Prođoh pored šume, pucaju pupoljci,
Buja zelenilo odsvud – čista strava.
„Da nije drveće u nekakvoj boljci?
E, ovo je, ljudi, da vam pukne glava!“
Tad neke pokrete podalje primetih.
Ja i neki mali tamo smo se sreli.
Misao mi sinu – divno što se setih! –
„Ovo su proleće oni proizveli!“
Znam i od ovoga mnogo gore stvari
A njih opet čine... pogađate: mali.
Eto, sunce danas obesno se smeje,
Zastrašuje koliko sažiže i sjaji.
Jedan tihi šapat dopire do mene:
„I vrućinštinu su domamili mali“.
Čudne letelice kroz vasionu
Što su raketama ljudi odaslali,
Ne bi ni pomišljale na takvu daljinu
Da im kao uzor ne služiše mali.
Nagađam i bučne avione da su
Izmislili mali u slučajnoj igri;
Dosadila im zatim ta igračka, pa su
Veliki pronalazak zaboravili.
Dame i gospodo, na njihovoj strani,
Sme li iko od vas ovakve da brani?
Traženi su krivci za bezbrojna dela;
Uzalud, i tražioci su odustali.
Nije samo onaj s prstom nasred čela
Što tiho šapuće: „Sirotani mali“.
*
Doznao sam: oni su umišljeno mali,
I složno odraslima uporno prkose;
A da im namere ne bismo saznali,
Naivne i slatke njuškičice nose.
Dok sam u sobi ložio vatru
U predsoblju se čuo glasić.
Je l tigar, lav, jagnje, slon, zmaj?
Ili slavujev veseli ptić?
Ko može biti taj neznanac?
I naslućuje li se da je snažan?
Ne bismo o snazi još za neko vreme,
Al čuj, celi svete: strahotno je važan.
Dok sam prešao u predsoblje
Slatki se glasić premestio;
Ni slabi šapat ne prostruja
Kamoli da se zvuk orio!
Neću da kažem ko je bio,
I ne znam kud je otperjao,
Al sam se mnogo naljutio:
„Zar gde je deda, unuk nije znao?“
No čak i ovakvi – videli smo kakvi –
Ponekad nevaljalstva opravdaju;
To biva onda kad mirni i slatki
Skladno u horu pesme pevaju.
– Teško ćemo mi saznati koliko je prošlo od početka školske godine, jer se mnogo svađamo. Rekao bih da se nenaučno svađamo, a svađati se treba ne-nenaučno, pa će onda sve biti lako. Bucin stomak je ne-nenaučan, on nas je prvi opomenuo da treba da idemo kući. Sad i mene moj stomak opominje.
Dobra deca uvek na vreme dolaze kući, naročito u vreme ručka. Zbog toga rešiše da se raziđu i nađu ponovo posle ručka, na istom mestu.
„Možda nikad nećemo saznati kad je počela školska godina“, razmišljao je Buca, „ali mi se čini da to nije toliko važno jer...“ i on ne završi svoju misao pošto ga Pajko prekide.
– Be, – reče Pajko – znaš da mi je mnogo krivo što je Sofa toliko pametna.
– Zašto da ti bude krivo? Sofa je naša drugarica.
– Meni je krivo što je baš ona pametna, što nije neko drugi, na primer ti, Be.
– Nije nego! – odgovori Bejko. – Ne mogu ja sve.
– Kad ne možeš ti, nije morala ni Sofa.
– A ja mislim da je baš dobro što je Sofa pametna; imaš koga da pitaš kad nešto ne znaš.
– Jes mi to nešto! – uzjoguni se Pajko. – I bez Sofe imaš koga da pitaš, imaš tatu i mamu.
– Tata i mama su za kod kuće i u šetnji, a u školi i u Parku pitaš Sofu, ona je tada najbliža. Daleko je da ideš i pitaš tatu i mamu.
– To je tačno za Park, ali u školi je bolje pitati učitelja, on zna više.
– Znaš – reče Bejko stidljivo – ja ponekad ne smem da pitam učitelja a smem da pitam Sofu. Juče mi je objasnila šta je mungos, samo nisam dobro razumeo šta je kobra. Moliću je da mi objasni još jednom.
– I meni je ponekad neprijatno da pitam učitelja – priznade Pajko. – Učitelj uvek očekuje da ga pitaš o onome o čemu on priča, a kad ga pitaš nešto drugo, skupi obrve. To mi se nimalo ne sviđa.
I Pajko se složi da je prava sreća imati u razredu tako pametnu devojčicu kakva je Sofa. Zatim dodade:
– Ja bih hteo da se školska godina završi brzo.
– Za koliko?
– Ne znam, samo znam da je dobro da se završi brzo.
– Zbog čega želiš da se završi brzo? – Bejko je hteo da sazna.
– Zato što ću posle prvog razreda biti mnogo pametniji.
Bejko je ćutao. Bio je to sasvim dobar razlog da školska godina prođe. I sam je dosta očekivao od prolaska školske godine. Računao je da će u drugom razredu sigurno leteti, ali mu nije jasno zašto ne bi poleteo još u prvom razredu. Ranije je mislio da će poleteti kad pođe u školu. A sad, evo, pošao je u školu davno, ne zna se koliko je vremena otada prošlo, a još ne leti.
I onaj nokat na kažiprstu desne ruke, što se ljušti i koža oko njega peruta, još se nije prolepšao iako Bejko već ide u školu.
– I ja nekako volim da prođe školska godina – reče on neodređeno.
Pajko pretrča ulicu, a Bejko još osta na ivici Parka, potpuno sam. Nije mu se žurilo na ručak, imao je još toliko da misli. U najvećim mislima podiže pogled da još jednom pogleda vrhove drveća i ptice iznad njih. I tada, njegovu pažnju privuče jedan veoma redak događaj.
Iznad najviših grana, u blizini onog mesta koje je ona namenio za aerodrom, pojavi se jedna čudna leteća naprava, sa sedištem za vozača, s elisom, ali bez krila. Dizala se polako dok je vozač sedeo zabačene glave i ponosnog držanja. Mahao je lagano u znak pozdrava: Ćao! i lagano se peo u sve veće i veće visine. Na svoje veliko iznenađenje, Bejko u vozaču poznade sebe.
– Lično ja!“, reče. „U jakni sa krznenim okovratnikom.“
„Nikad nikoga nisam video da tako leti“, razmišljao je. „Ovo je zaista divno! Ali šta ja radim ovde? Na dva sam mesta: letim i gledam sebe kako letim. I to je neobično. Ranije se tako nešto nije dešavalo, sad i to počinje.“
Gledao je ushićeno ali je mali crv neverice počeo da nagriza njegov mir.
„Je li ovo istina ili mi se pričinjava?“
U međuvremenu Pajko je primetio da je Bejko ostao pa je došao da ga pozove.
– Jao, Be, da znaš šta vidim! – viknu Pajko i gurnu ga tako snažno da se Bejko jedva zadrža na nogama.
– Znači i ti vidiš! – uzviknu radosni Bejko i htede da zagrli druga. Ali je Pajko već trčao ulicom i u okretu mu dobacio:
– Doneću i tebi.
Kad je Bejko ponovo pogledao ka visini, ni letelice ni letača nije više bilo. Tužan što je tako veliki događaj trajao toliko kratko vreme, Bejko se uputi kući.
Malo kasnije stajao je pred ogledalom i odrečno vrteo glavom:
– Ne, to nisam bio ja, ja nemam jaknu sa krznenim okovratnikom.
Kula je bila pred samim završetkom kad, jedna za drugom, stigoše dve željno očekivane vesti.
– Hodalica-naglavica je izmišljena!
Kad? Gde? Kako izgleda? Da nam ne pobegne! Požurimo! Brzo! Ne gnjavite, vi tamo! Brzo, brzo!
– Majstor Voga napravio raketu! Na patent. Već je isprobao, radi kao sat. Možeš da letiš i pravo naviše, i koso, i da se spuštaš naniže, da stojiš u vazduhu, da..
Može li se pomoću nje stići..
– Može. I na Severni Pol i na Tahiti; Antarktik i Novu Zemlju.
– Može li..
– Može. Naročito je podesna za vasionska putovanja, jer ide i dovoljno brzo i po želji sporo.
Hajdmo! Ne sme se čekati.
Bila je potrebna još jedna zrakasta ploča, jedan omanji oblak sa dve plavičaste šare, snop svetlosti kakav se nalazi u Žapčevoj pećini pa da kula bude potpuno gotova, i družina se razli kao voda: jedni ka Majstor Voginoj raketi, drugi ka hodalici-naglavici (za koju se ne zna kad je i gde izmišljena ni ko je njen tvorac).
Zbunjeni pisac nije znao šta da radi: ne može se istovremeno naći na tri različita mesta, neće moći opisati sve, moraće se osloniti na svedočenja drugih. Ali ako ode sa kule kako će saznati o njenom završetku, ako niko iz družine Kla ne ostane?
Pred sam zalazak sunca, kad su se mnogobrojne boje prosipale iz vode, iz oblaka, iz kućnih prozora, iz jednog dela neba koji se zemlji najbliže primakao, pisac je stajao na kuli punoj svetlosti.
Žurilo mu se, imao je dva hitna posla. Čuvari kule to primetiše i upitaše ga zašto je uznemiren.
– Prvo, moram odneti knjigu o njima – odgovori pisac.
– Ja ću je odneti – javi se mladić u platnenom odelu. Sići ću ovim zrakom, stiže se brzo. (Mladić pokaza zrak svetlosti kojim će putovati da bi knjigu predao.)
– A drugo? – upita najstariji čuvar.
– Ništa ne znam o njima, otišli su na razne strane. Gde su sad? Treba već da dođu.
– Doći će uskoro – odgovori čuvar smešeći se. – Mojim očima ja ih već vidim: veseli su i nestašni. Pajko izvodi nekakve trikove, čak je i Sofu zasmejao.
– Šta Bejko radi? – upita pisac.
– Nosi ukrase za našu kulu. Sutra će ona biti drukčija; imaće nove spratove i još mnogo odaja. Bejko smišlja nove načine putovanja. Eno i Buce. Pojeo je samo pola sendviča, rešio je da malo smrša. Kojka je preskočila lestvicu! Bravo, Kojka! Majstor Voga žuri, na biciklu je, stigao je do krivine.
– Svi će oni doći, ovo je njihova kula. Ko god zaslužuje, popeće se na kulu. Ovo je jedina, druge nema.
Zapevao je kos iz hiljade svojih flauta, zablistali su Vodopadi sunčeve svetlosti, Zeleni Žabac i Patuljak su stajali na prozoru i smešili se, a uz stepenice kule peli su se mali graditelji.
U „Čitanku su uključeni tekstovi iz svih književnih rodova kojima se pisac bavio, izuzimajući romane. S izuzetkom tekstova iz refleksija II i IV, svi sostali tekstovi nisu ranije objavljivani. Od devet celina iz kojih se knjiga sastoji, ovde se uzimaju jedino delovi iz dve: „Prijateljstvo s mudrošću“ i „Iz tri nezavršene poeme“.
1
Samo njih dvoje (kažu) postoje: Ništa i Biće – Biće i Ništa. Nečemu od njih različitom nije dato mesto – tako govore. I neće biti dato, kažu. Nastajanja su završena, posmatraju se preobražaji.
3
Imenica „Ništa“ ovako se menja po padežima: Ništa, Ničega, Ničemu, Ništa, Ništa, Ničim, Ničem.
4
Ništa je danas radilo. – Ništa svakoga dana radi. Ništa radi neprestano i nikakve duševne krize ga ne pogađaju. Koliko je Ništa uradilo u toku ističućeg dana? Ne zna se koliko je uradilo. Često se ništa ne zna o delovanju Ničega. Sve do jednog trenutka kad ono pokaže celinu urađenog i zapanji poglede. Poglede zapanji, pogasi strasti... Radi i čovek. On radi nešto suprotno Ničemu. Danas čovek nije radio, Ništa je danas radilo.
5
Ništa je pohlepno: ima neizmernu prazninu, i sve bi da u nju potopi. Nijedno biće nije izuzeto iz njegove pohlepe, opasnost svakome preti.
Mi ne znamo šta je sve u buragu Ničega, niko nije otišao, video i vratio se da nam ispriča.
A mogućno je da Ništa baš ništa nije postiglo: sve što mislimo da je progutalo smešteno je u nekom posebnom odeljenju neobuhvatljivog prostora. Sve što je jednom nastalo na sigurnom je mestu i tamo čeka da i nas sretne. Svaka sitnica dostojna nastanka dočekaće nas, stišana, da joj se osmehnemo. Ne izgubite veru, ne predajte se Ničemu!
6
Ništa-učenjak
Ništa je najmarljiviji učenjak: ništa ne ostavlja ne proučeno, ništa netačno shvaćeno. Ništa uđe u sve pore jednog postojećeg, da bi ga spoznalo i u sebe ugradilo. Ta osobina Ničega, da nepogrešivo saznaje, glavni je izvor njegove snage. Nesposobnost otelotvorenog (bilo čega što ulazi u Biće) u tome je što ne može da spreči saznalaštvo Ničega. Nepogrešivost je osnovna crta po kojoj se Ništa prepoznaje. Za razliku od Ničega, Biće – po pravilu – uvek greši. Neprepoznatljivost Bića po toj crti rezultat je tačke osmatranja; jedino ona u kojoj su istovremeno Biće i Ništa omogućuje sagledavanje ove činjenice. Iz ovog sagledavanja ne sledi delovanje – ono ulazi u zalihu neupotrebljivog znanja.
8
U naivnosti, Biće poveruje da Ničega nema. U tome je deo njegove sudbine, dakle: u karakteru.
9
Ako je igde smešten svet svega nastalog, onda je prva pobeda Bića – njegov nastanak – konačna pobeda. Ničemu ne ostaje drugo do da nemoćno širi ruke.
Ništa – od svega moćnije – jedno ne može: Biću oduzeti karakter.
Kad jednom postane, Biće stiče pokretaštvo, Ništa je prinuđeno da uvek kaska.
10
Prelazak iz obličja u obličje uvek je postepenost; skok je samo jedan: nastanak Bića; još jedan se ne očekuje – trajanje Bića je zrak.
12
Misao Ničega ne zna za zastoje, misao bilo čega drugog pravi prekide. I sav taj ogromni rad ima jedan jedini cilj. Zadivljujuća upornost! Čini se da bi čak i čovek uspeo kad bi istrajao toliko dugo.
13
Biće je vrdalama u postupcima i misli, Ništa ima dosledan um.
Biće je u svađi sa sobom, Ničemu se takav idiotizam ne dešava.
Ništa je razumno, Biće uzaludno pokušava da to postane.
Nemoguće je da Biće shvati ko mu je nasuprot.
15
Izvor radosti Ničega
Da je Ništa pogrešilo uzimamo za nesumnjivu činjenicu. Ali nijedna greška nije savršena, nijedna greška nije bez greške. Tako i greška Ničega. Greška sa velikom greškom; sa toliko velikom greškom da smo u sumnji je li uopšte greška (uprkos istaknutoj očiglednosti činjenice!).
Stvar je u ovome: Ništa se raduje. Toliko često se raduje da sumnjamo u postojanje, makar i kratkih, zastoja te radosti. Potisnimo glavnu temu u stranu, neka sporednija uđe u središte. Ovo je ona: imamo li osnova tvrditi da je pogrešio neko ko se neprekidno raduje? Usvajam dobijeni odgovor, a pitanje pojačavam: imamo li osnova tvrditi da je pogrešio onaj ko se, zahvaljujući navodnoj grešci, neprestano raduje? Bilo kakvu logiku da usvojimo, ostaje izvan nje duhoslovlje, a ovo gospodstveno biće kaže: „Ne, greške nema; to je srećna okolnost“. Ništa treba da se dodatno raduje, da se raduje napravljenoj grešci. Inače bi se moralo smrtno dosađivati; pa od dosade i umreti! (Zamisli, Biće, takvu po tebe srećnu slučajnost – smrt Ničega!)
No brzo natrag, na glavnu temu, dok je nije zgrabilo Ništa!
Šta čini da se Ništa skoro neprestano (ili neprestano) raduje? Čine njegove pobede. Stalne uspele žetve. Ništa se raduje žrtvama.
Biće kao da dolazi do neočekivanog saznanja: „Ja sam nastalo da bi se radovalo Ništa. A mislilo sam... “ (Sve što je Biće mislilo i smislilo Ništa ima nameru da izbriše.) Do kad će ko? (Pogrešno! Treba: Do kad će Biće?) Ne sporimo istinu, ne varajmo lakoverne! Ništa je moćnije...(Ma šta mi reče!)
16
Vreme ima početak. Istina, zamišljeni, ali nekakav druge vrste je nezamisliv.
17
Trijumf ničega
Kad bi se Ničiji trijumfi trovali zavidljivošću Bića, trovali srazmerno svojoj veličini, nijedan ne bi preživeo otrov. Jer ti su trijumfi bez senke, čisti, sumnja se pred njima povlači u daleke kutke. Žalosno je za osetljivu dušu biti svedok trijumfa Ničega: počinju pre dovršetka dela, ne ostavlja ti mesta za nadu
18
Ništa i duša
Ne verujem da očekujete reči: Ništa ima dušu. Naravno, pisac se ne može toliko srozati da to izgovori. Na drugome je misao. Iako bez duše, Ništa je sposobno da uočava promene u duši Bića. Umalo ne pogreših, pa da kažem: „Ništa s nestrpljenjem čeka... “, jer su strpljenje i nestrpljenje povezani s dušom. Ali da Ništa čeka – reći ću kasnije šta – na način koji podseća na nestrpljenje sasvim je izvesno. Ništa čeka da Biće izgubi veru u sebe, da počne malaksavati. Ono zna kud to vodi. Možemo reći da se tada „raduje“ (to, naravno, nije radovanje u onom smislu kako se radujemo mi, već je to nešto svojstveno Ničemu). Šta treba da činimo? Ne dajmo nikakva povoda za tu vrstu „radosti“!
21
Da li je Ništa napravilo grešku?
Po svoj prilici, jeste. Bilo mu je dosadno i poželelo je da se izvuče iz dosade. Nije znalo za igru, a i sa kim bi se igralo! Samo sa sobom, prirodno, nije moglo; igra je mogućna jedino sa Bićem. Biće nije postojalo pre toga, ali je, na materijalan način, pokušavalo da uđe u postojanje. Ništa mu veoma dugo nije dopuštalo da uđe u postojanje, da nastane. Po tom se u ćudi Ničega desila promena („Revolucionarna promena“, rekli bi revolucionari). Ništa je smislilo i proračunalo: dopustiće Biće, ali jedno ograničeno Biće, Biće samo za izlečenje dosade, ako nešto takvo kakvo je Biće može poslužiti za lek te vrste. (Ovde jedno ograničenje: Ne treba misliti da je Ništa razmišljalo kako je ovde ispričano, i da je znalo i upotrebljavalo ove reči! Ono je, prosto, „prešlo sa reči na delo“, sa nepostojećih reči (koje će kasnije postati postojeće!) na postajuće delo. Nastalo je Biće za potrebe Ničega, ne po potrebi Bića. (Uostalom, Ništa nije moglo predvideti potrebe Bića, niti samo Biće ima bilo kakvu jasnu svest o tome šta su njegove potrebe.) Već u prvom međudejstvu Bića i Ničega (mi bismo rekli: „već u prvoj igri“), Ništa je uočilo nesklad između predviđenog i nastalog: ono što mi nazvasmo igrom drugačije je od planiranog. Mada je misaono stanje Ničega zagonetno, ovde se da prilično sigurno proceniti šta je Ništa mislilo. „Obuzdaću ja njega, neće ono ovako dugo!“
Da li se Ništa pokajalo što je dopustilo postojanje? Smatra li da je načinilo grešku?
To su pitanja na koja ne možemo odgovoriti – „dušu“ nepostojanja nismo toliko upoznali da bismo mogli odgovoriti na to teško pitanje.
Odgovor možemo potražiti sa našeg stanovišta. Čini se da jeste greška. Nečija greška, nečija sreća! Koje rasuđivanje ide tvrđenju u prilog? Ovo je osnovno: ako je najviši cilj Ničega nepostojanje (a u to čovek ne može sumnjati), onda je odstupljeno od cilja dozvolom nastupa Biću.
To je naše gledište kao zamena za gledište Ničega i (kako računamo) u interesu Ničega. Kao događaj, sam po sebi, ova procena bi se morala odbaciti. Sa gledišta Bića, uopšte greške nema. Kao konkretni pripadnici Bića, dužni smo prihvatiti isto: greške nema. Dolazimo do zaključka da ljudska gledišta moraju nužno biti protivrečna; dakle: neodređena; dakle: da ih je nužno odbaciti. (Ili živeti kako se ne može živeti.)
Od koga onda da tražimo pouzdanija gledišta?
Ili odgovor na pitanje ne znamo ili ga znamo ali je iskustveno bezvredan, jer to znanje ne uspevamo upotrebiti za sticanje onoga do kojeg nam je najviše stalo.
Jedno ipak tvrdimo sa samopouzdanjem: ako je naše umovanje greška, pouzdano je da je Ništa napravilo grešku.
24
Jesen, vlaga, kiša, magla. Ujeda hladnoća. Veliko, prilično zapušteno groblje. Malo je u okolini živih. Sve se uputilo ka Ničemu. Sve se pretvara u Ništa. Ne vidi se šta može Biće. Možda ništa ne može.
Da li Ništa računa na vreme. Biće zna u šta se troši vreme. Ovde je potreban još neko. Gde je potrebni Neko?
Istočni greh
Istočni greh Nešto je (Nešto igra ulogu imena) pripisalo čoveku (verovatno: nikoga drugoga nije toliko mrzelo toga trenutka). A čovek ne bejaše zgrešio. (Ovo će začuditi sve one koji znaju da je čovek jedini koji greši.) Zgrešio je onaj koji je omogućio čoveku da pogreši. Usvajajući ovo kao nesumnjivo, pitamo: da li je greh nehotičan ili nameran? Svakako da je zlurada želja činila svoje, a da li se krila u mraku duše ili se nalazila na jasnoj svetlosti, pitanje je koje krivici daje samo određen preliv.
Koja je duševna osnova ovoga dela? Svakako želja za prekomernim isticanjem, za jedinstvenošću. Ako ne greši čovek i ne greši JA, onda ne greše dvojica. Kad su dvojica, pola slave pripada onom drugom, cela dakle nije JAova. Da sebe sasvim oslobodi krivice, JA će drugoga opomenuti: „Ne greši!“ Ne mora ni sebi priznati da će ONAJ tada neizostavno pogrešiti, iako bez ove opomene možda ne bi. „Opomenuo sam te, dakle: nisam kriv; sva je krivica na tebi.“ Nauk koji čovečanstvo nije izgubilo: primenjivao se odvajkada i nastavlja. Treće prisustvo moglo bi pravedno prosuditi, ali ono je unapred smešteno među okrivljene – neutralnog sudije nema.
U prvom svom ogledanju pred stvarnošću Najveća Moć se na prvom mestu postarala da nađe ko će grešiti.
Istočnost je u tome da se odredi ko će postati grešnik – nešto nemoguće bez Zamešanja.
Odjek poraza
Odjekuje li poraz naglo, poput iznenađujuće pobede? Misli se na poraz čoveka u sukobu sa Ničim, ne u borbi sa ljudima; misli se na borbu protiv nemoći, služiteljke Ničega, ne na borbu u kojoj se ruši dobro. Odjekuje li brzo poraz? Ne, takvo pravilo nije uočeno. Ne žuri poraz sa odjekom, sladi se svojim ostvarenjem, ne deli mu se prva radost sa drugima. Ispoljava neočekivanu skromnost – nasuprot pobedi, razuzdanoj u hvalisavosti. Ili glumi milosrđe: kao, žao mu poraženog. Ne strepite, doći će trenutak njegove objave, eksplozija odjeka potrešće duše; biće to pravi trenutak, ubitačniji po nedužno stvorenje od ijednog drugog trenutka, izazvaće još jedan poraz.
Mnogo puta poraz uopšte ne odjekne: Ništa zavlada tiho i prirodno, kao što prestolonaslednik prirodno seda na zagarantovani mu presto.
Biće da je ipak odlučujuće ovo: sva „skromnost“, sva prigušenost glasa podvrgnuti su jednom cilju – osvojiti tiho, ne podsticati otpor.
Ništa iščekuje, radosno
Ništa je gledalo u dušu mislioca koji je pisao o njemu. „Dosadio mi je!“, odjekivao je glas Ničega kroz prostor Bića. „Čita me!“, pridruživao se prethodnom glasu slabiji glas, nalik na odjek glasa.
Ništa je gledalo u dušu mislioca koji je pisao o njemu i videlo je nešto što ga je obradovalo: duša mislioca naglo se punila mrakom. Nemilosrdno pamćenje Ničega obaveštavalo je: „I ranije je nešto mraka ulazilo u misliočevu dušu; ali ranije mrak nije bio ovoliko gust. Mrak je, ranije, bio manje gust, i drhtao je, kolebao se. (Ništa dobro zna šta može očekivati od mraka u ljudskoj duši kad se mrak jasno trese.) Nešto ovakvo mu se ranije nije desilo!“, uzvikuje Ništa, toliko jasno da to čuje i Biće. „Neću izgovoriti šta to znači“, produžava ushićeni glas Ničega. „Neću reći koji je ishod neizbežan kad mrak onakvom brzinom nadire u ljudsku dušu.“
Ništa pravi vešto proračunate prekide u svome govoru radosti. (Radosti zbog onoga što će se desiti misliocu.) Ništa je veliki umetnik. Mislilac ne voli umetnike, ne voli i ne ceni. I za najmanji ćar umetnik slaže. Mislilac ne voli one koji lažu da bi im bilo malo bolje nego što je. Mislilac ne može ceniti takve.
Ništa je uporno radilo i uspelo: mislilac će izvršiti samoubistvo.
7
Sećaš li se, Planino, one letnje večeri,
posle vetrovitoga dana i ranijih kiša,
kad se ja nađoh između tebe i zvezda,
a zračna Danica sijaše tik iznad visoravni,
i sve što se videti može nađe se u zagrljaju?
Vasiona se cela videla sa jedne čistine,
odmakle od drveća, s najboljeg mesta za otkrovenje.
Ja se tada bejah pretvorio u planinu,
dodirivao sam tebe i zvezde.
Seti se te noći, sestrice, i progovori,
treba mi tvoje sećanje, stasita zavodnice.
Meni je potrebna baš ona i onakva noć,
svedoci i potvrda oba života naša,
naš zajednički život je ono za čime žudim.
Nek nežno sećanje spoji nas u celinu:
i tebe, i zvezde, i mene (najsićušnijega).
Onaj promenljivi vetar neka ponovo zasvira!
Neka Danica ne izostane sa zajedničkoga slavlja!
Onako prijatnu svežinu izdržaće i slabo telo.
Ispuni molbu majušnog, ti gorostasna –
molbe sićušnih ispunjavaju praznine grandioznih.
*
Posle toga našao sam se u krevetu,
prozor nasuprot moga pogleda.
Jedna žuta zvezda na desnoj ivice okna
rasla je i smanjivala se u neznanoj mi igri,
nemirna borova grana nju je odnosila pri njihanju.
Šta čovek na Zemlji da radi kad stane igra?
8
Zapevaćeš, Planino, znam da ćeš zapevati.
I dosad si puštala glase kad nebo pošalje znake.
Pevaćeš da vreme ne bi istrulilo,
da bi oticali potoci u reke i reke u širine,
da bi uvek bilo čarobnih izvorića.
Ti ćeš pevati i saznaće se za pesmu –
jer to će biti buđenje,
a kako da probuđeni ne pojme da su budni!
Koliko će trajati pesma – da mi je duši znati!
Do koje će se daljine čuti ne kazuje ni slutnja.
Ne zna se pouzdano o događaju
a ustreptalo čeka zvuk strašnih koraka.
I ovo će se desiti jednoga dana:
zacvilećeš – tako gromadna – od bola.
Cvilećeš, nemoćna, u usamljenosti,
pozivati samilost iz nepoznatih daljina.
Pouzdano je: moj sluh će vapaj čuti.
Ne znam da li će ičiji drugi, kod ljudi.
Ja hoću da ne budem usamljen, ne budem jedini
u čiji duh se uliva toliko gromak krik.
12
Tebi bih, Planino, jedan doživljaj da poklonim,
da uđe u sastav kamenja ti i bilja,
ti da ga imaš dokle je Zemlje i tebe;
na tebi da stoji i ni u čemu se ne promeni,
da ne pada u zaborave, kakva je sudbina pamćenoga.
Jer neko treba da dođe i baš ovakav nađe
i da nepromenjenoga traži, ko dete voljenu priču.
Ko ga želeo bude, čekaće ga kao spasenje,
neće gubiti nadu i proklinjati vreme.
Davni doživljaj koji tek što počeo nije –
večito živo čije se rođenje žudi.
Nepravilno će se on pojavljivati u vremenu
i samo zakratko, poput munjinoga bleska
jer jeste munja.
Svako ko zaslužuje jednom će ugledati blesak.
Razum pripravan na rušenje ostaće u nedoumici,
za zgotovljene mine ne stiže ležište naći;
otvoriće mu se čekanje za koje leka nema –
nadmeno njegovo vreme jednom će raspuknuti.
Doživljaj ću ti ostaviti da njime razdoblja razmeđuješ,
budi mu verna Planino ko tebi tvoji cvrčci.
13
Na razgovor me pozovi Planino,
da dah pomešamo i naše ponore uvećamo,
da beskraj postane još malo providniji.
Ni na kakve se ne obaziri daljine –
nema daljina za krake iste duše.
Moje će celo zatreperiti biće,
ni tvoje ne može ostati bez potresa.
Znam: tamo namere da me ko obmane nema,
znam da prećutati potrebnu mi istinu nećeš,
kad drugi ne može, ti ćeš me utešiti – znam.
Znam: iznenadno, rascvetaće se vedrina
i tvoje besmrtne zacvrkutaće ptice.
Zar bih mogao da ne dođem?
Da li postoji daljina iz koje ne stiže se do drugoga?
Znam tebe, i sebe znam – ne treba novoga znanja:
pozovi me u goste Planino!
Kao i dosad, nastaviću nečujno da dišem.
Svečeri ću sedeti u mraku, blistave duše,
kraj zagrejane peći, gde se ćuti,
uranjajući u nepotrošivu večnost.
14
Ja ću govoriti, ti nećeš čuti:
dvostruka nužnost uz život za život vezan;
o jednom rastanku s tobom govorim ovoga dana,
o oproštaju koji oči razuma ne ugledaju,
o događaju kakav ne hvata ni tvoje zapažanje,
ne vaskrsavaju sećanja večnijih bića
i u još jednoj duši više se roditi neće.
Gledale su te tužne oči
poslednji put
pri oproštaju
(suze zaustavljene na litici).
A tugu očiju druge su gledale oči;
usta su ostajala zatvorena.
Šta je na drugom svetu sa tvojom slikom
iz očiju? Je li sačuvana? Jesu li sačuvane druge?
Šta je na drugom svetu ostalo od viđenoga?
Šta je na drugom svetu sa zaustavljenim suzama
iz očiju koje su te gledale poslednji put?
Ožaljena si onda, Planino,
žaljenjem kakvo bi i bezosećajni poželeo,
dugom zahvalnog svemu što biće zadužuje.
Danas i ovde su oči
Videle su tugu poslednjeg gledanja,
sa njima usta zatvorena pri tome oproštaju,
sklopljena da ne obesvete strašnu svetost trenutka.
Ne zaboravlja taj rastanak ovaj ostatak nestaloga.
Kad bi ti, Planino, nizala trenutke ovakvih rastanaka,
na jedan konac kao najskupocenije bisere,
po redu događanja, odsečkom nedokrajčene večnosti,
duše bi se otiskivale do dubina gde se talože biseri,
nalazile bi što niko ne veruje da će se naći,
duše bi kazivale šta skriva zatomljeno,
pa bi niz priča tekao poput uzburkanog krvotoka
ili potoka zamišljenog bez kraja i početka,
najlepšem po zvuku od tvojih potoka nalik.
Tvoju visinu uvećala bi ovakva vrsta priča.
Drugi rastanak posle jednoga rastanka dođe,
posle jednoga dana – drugi srodan mu dan.
Tako govori iskustvo ljudi iz ove doline.
Neću i ne mogu o rastanku što drugi po redu stiže
(ni napustiti ga, niti nositi u posrtanju),
a na današnji dan zbio se Drugi dan.
Kod nas je, Planino, čega kod tebe nema:
sećanja nam na časak povrate nevrativo.
Glavni junak romana Karl Bauer polaže zakletvu za Člana. Ovde se daje deo te zakletve.
6
Prema Karlu Baueru ispruža se jedna ruka; čovek kojem pripada ima četiri oka. On naredi Karlu da ga dobro pogleda i zapamti, jer će se njih dvojica ponovo sresti a Karl je dužan poznati ga, inače može doživeti velike patnje. Reče i da to neće biti lako, jer poznati čoveka s maskom pri susretu sa njim kad masku promeni, retko kome polazi za rukom. Umesto četiri oka – od kojih nijedno nije lažno i svako vidi – sledeći put biće drugi broj, koji Karlu neće biti saopšten, jer nije dozvoljeno nikakvo objašnjenje koje bi mu olakšalo traženo prepoznavanje. Promeniće mu se i glas, i razmere tela, te neka Karl misli na sve to. Ako je romansijerova mašta dovoljno živa prepoznavanje neće spadati u nemoguće. Čovek će Karla zvati Kandidatom, neka Karl njega zove Četvorooki. Baš tim imenom, i nijednim drugim, dužan je da ga pozove ako ga bude prepoznao; pri tom ga mora gledati u lice. Pošto je Četvorooki sačuvao nešto dobrote iz prošlih vremena, voljan je da Karlu pomogne ako se ovaj nađe u nevolji bez svoje krivice.
Četvorooki uze Karla za ruku i uvede ga u polumračni tunel. Na kraju tunela, gde je čkiljila slaba sijalica, predade ga nevidljivome duhu. Karl oseti jedino dodir i naježi se: „Telesni dodir netelesnog!“ Ubrzo se nevidljivi pretvori u vidljivog i Karla začudi sličnost ovoga sa onim duhom sa kojim se onako čudno upoznao, kojom prilikom je (zbog iznenađenja) udario temenom o plafon, zbog čega u tom delu glave i sad oseća reumatični bol. Još nekoliko puta je njegova leva ruka prelazila od jednog do drugog vodiča, a on se nije pitao zbog čega je to potrebno kad on ne namerava pobeći – odlučan je da podnese sva iskušenja koja su mu namenjena, budući da je pred njim veliki cilj. Poslednji vodič mu reče da su stigli i ispusti Karlovu ruku. Karl se našao pred bogato ukrašenim portalom. Vrata su otvorena a na sredini njih stoji krupna ljudina sa belom maramicom u džepčiću fraka. Ljudina se predstavi kao ceremonijar i obeća da vodi Karla do kraja završetka obreda ili Karlovog života. (Baš tako je rekao.) On opomenu Karla da je opasno raditi bilo kako drugačije, osim onako kako mu se naredi.
– Ne pokušavaj da nešto sam smisliš, sve misli dobićeš pripremljene. Ovde se neposlušnost plaća životom.
Ceremonijar uze Karla za desnu ruku (svi prethodni vodiči držali su ga za levu) i provede kroz slabo osvetljenu halu, ili hram, zatim uđoše u drugu, sa nešto više svetlosti. Na levom i desnom zidu hale razapete su i obešene ljudske figure, veštačke ili stvarne – nije se moglo videti pri onoj svetlosti, a po podu na kolac nataknute ljudske glave. Karl se oseti srećnim kad napusti to mesto strave, kad uđe u manju dvoranu za kakvu je verovao da postoji samo u snu. Slike, skulpture, reljefi, predmeti od srebra, zlata i slonovače, drvorezi – sve raspoređenu u takvom skladu da se čovek morao pitati je li to mogla sačiniti ljudska ruka. U dnu sale prostrani podijum podignut iz tri nivoa. Na uzanim platformama prva dva nivoa nalazili su se ljudi u neobičnim položajima, kao u drami režiranoj avangardno: oni na nižem nivou su stajali navijene glave, a oni na višem klečali, svi sa licima okrenutim najvišoj platformi podijuma, gde su za stolom, debelom stopu i po, sedeli ljudi u crnom, sa purpurno-žutim kapama visokog oboda i kićankama na vrhu. Gospodin koji je zauzimao sredinu stola imao je belu lentu prebačenu preko grudi, počev od desnog ramena do levog pazuha. Karl nije gubio vreme, pažljivo je posmatrao ljude za stolom. Njihova dostojanstvena i umna lica jasno su govorila da su ti ljudi posisali sve zemaljske mudrosti i počastvovani svim dostojanstvima dostupnim smrtnicima.
– Klekni! – šapnu ceremonijar Karlu, pokazujući lično kako se to radi, jer se u trenu našao na kolenima a čelom dodirivao tepih na podu, držeći ruke na leđima a ipak održavajući savršenu stabilnost. Karl je ispod oka osmatrao šta radi njegov vodič i trudio se da ga podražava što je mogućno vernije. U potpunosti mu je uspelo, trebalo mu je jedino nešto više vremena da zaustavi klaćenje tela na levu i desnu stranu.
– Pred ovih sedam velikodostojnika polagaćeš zakletvu; ako preživiš, postaćeš duh – ču Karl vodičev šapat.
Značenje reči duh nije više imalo nekadanji smisao, zato čovek – koji je računao da od romansijera postaje vojskovođa i koji još nije imao nameru da se odrekne čvrstih materijalističkih uverenja – primi novo zvanje bez unutrašnjeg otpora.
– Tvoj pristanak, neposvećeni, daje ti pravo na iskušenja – ču Karl reči jednog od velikodostojnika, verovatno onog sa belom lentom preko grudi. – Ustani i izgovori tekst predviđen za ovaj čin.
Čim su ustali ceremonijar je počeo šapatom davati Karlu uputstva kako šta da učini, a za to vreme je gospoda za stolom veoma tiho razgovarala. Gospodin sa lentom je svečano izgovarao tekst, a Karl Bauer je ponavljao rečenice. Nije pogrešio ni u jednom jedinom naglasku.
Karl je pomislio da upita da li je polaganje zakletve završeno i da li će uskoro postati ono što treba da postane, kad odgovor, iznenađujući odgovor stiže sa podijuma; dao ga je čovek sa lentom:
– Pređite u salu i počnite sa iskušenjima!
Ceremonijar povede Karla idući unazad i klanjajući se (što je njegov vaspitanik nepogrešivo oponašao). Išli su tako sve dok se sa podijuma mogao videti i jedan jedini deo njihovog tela, a onda se istovremeno uspraviše i trčeći stigoše do vrata na kojima je pisalo: Sala 1. Ceremonijar gurnu Karla da prvi uđe. Tek što je ovaj prekoračio prag ščepaše ga četiri surove ruke: nada čovečanstva našla se u rukama dželata. Dželati su pokazivali mnogo grubosti a malo obzira. Oni krvnički oboriše Karla na strunjaču, sastaviše mu gležnjeve i noge staviše u neku vrstu kvrga sačinjenih od tvrde gume kroz koju je provučen metalni obruč. Tek što brava na obruču učini „škljoc“, dizalica povuče naviše noge inženjera ljudskih duša, a njegova glava zauze najniži mogući položaj na telu koje se klatilo. Bučni motor zastenja, zaškripa, poče okretanje; iskušenik je visio na ringišpilu sa glavom naniže. Posle trećeg obrtaja on izgubi svest.
Kad se osvestio ležao je na strunjači a na plafonu sale svetlela su se slova: ... ala 2. Karl pogleda levo i desno. Na rastojanju poznade figuru ceremonijara, okrenutog njemu leđima, kako se šetka kao čovek prinuđen da se raduje brzom proticanju vremena. Čim primeti da se njegov pitomac osvestio, priđe mu žurno.
– Vratio si se! – reče kao da je iznenađen, i pogleda na sat. – U roku, i nešto pre roka. A još si mogao uživati u stanju besvesti: niko ti ne zamera kad u tom stanju ostaneš duže nego što je predviđeno.
Karl je hteo lično da se uveri u svoj povratak, zato ustade. Ceremonijar mu pruži ruku.
– Mogu da ti čestitam: ispitna komisija je izuzetno zadovoljna. Tvoje misli u doba trajanja nesvestice u punoj su saglasnosti sa osnovnim postavkama našeg učenja. Test iz Sale 1 veoma je značajan za prvi utisak o kandidatu. Na žalost, njegovi rezultati padaju u vodu ako kandidat ne izdrži sve do kraja. Iskušenja su takva da se veoma lako strada. Savetujem ti upornost i nepokolebljivu veru.
– Biću uporan! – obeća Karl s čeličnim uverenjem; osećao je takvu čvrstinu da se pitao: „Zašto ja sebe ne bih nazvao Čelični?“
– Sad možeš da biraš: ili da izgovoriš tekst na pet egzotičnih jezika, tekst dosta kratak: pola štampane stranice – zapamti: ne smeš pogrešiti ni u najsitnijoj nijansi – ili da preskočiš veoma široki jarak koji nema dna, njegovo dno je jedan drugi svet, o kojem ne nameravam govoriti.
– Preskočiću jarkčić – odgovori Karl uz smešak, ne pitajući za meru širine jarka.
Objašnjenje. Glavni junak romana, Karl Bauer postao je (ili zamišlja da je postao) veliki vojskovođa. U ovom odlomku on priča kako je počela njegova vojnička karijera. Odlomak je uzet iz druge glave romana.
4
Prvi moj čin, prvo ratno komandovanje. Dodeliše mi deset strašljivaca – ratnih begunaca osuđenih na smrt. „Kušamo te“, kaže mi kapetan (zaboravio sam ime tog beznačajnog čoveka), „poveravamo ti ih kao jedinome. Možemo da ih streljamo, sve prema pravilima ratne službe. General je smislio drugo: pitao me je ima li mladog sposobnog podoficira koji u svom rancu nosi maršalsku palicu – da od ratnih begunaca napravi pale ratnike. Rekao sam da postoji takav. Na tebe sam mislio, Karl. Uzmi ove zečeve, preobrazi ih u kerove. Bolje da poginu nego da ih streljamo. Određujem ti…“ Šta kažeš… Kako si zapisala?… Ne naređujem ti, drugarice! Pročačkajte malo uši i služite se higijenskom vatom!… Neka vam se drugi put ne učini! Nije rekao „naređujem ti“, kao što ste zapisali – niko nema prava da naređuje Karlu Baueru – već „određujem ti“. To je tekst drugačijeg značenja… Primam izvinjenje, ali da to bude poslednji put. Kaže meni kapetan: „Određujem ti deo fronta naspram neprijateljskog bataljona. Naravno, deset puljivaca ne predstavljaju ništa protiv jednog neustrašivog vojnika, a kamoli protiv bataljona, no tom desetinom komandujete vi, Karl. Napred! Neka svi poginu!“ Uzeo sam usrance na obuku. „Gledajte iza mojih leđa. Na drvetu je vrabac, vidite li ga?", rekao sam. Odgovorili su da vide i čudili se? Jer ja sam vrapcu bio okrenut leđima. Rekao sam: za deset sekundi vrabac će poleteti, gledajte. Obratite pažnju na položaj mojih očiju. Vrabac je poleteo, opalio sam preko ramena i razneo mu levo krilo. Osećajno sam izjavio: „Žao mi je vrapca“. Nastavio sam: „Na kilometar iza mojih leđa leti gavran. Gledajte kroz dvoglede“. Potvrdili su da vide. Ja jedini nisam koristio dvogled, nisam se ni okretao. Opalio sam. „Pao je!“ povikali su vojni begunci. „Gledajte mene!“, naredio sam. Videli su da žmurim. „Šta da gađam?“ „Gađajte limenku pored žutog kamena“, rekao je jedan od begunaca. „Gađajte nju!“, povikali su ostali; očekivali su da promašim. Uzalud su se radovali: opalio sam preko ramena, pogođena limenka je tupo zvonila kotrljajući se.
Otvorio sam oči i pitao ih: „Jeste li videli?“ „Jesmo“, odgovorilo mi je cvokotanje zuba. „E, onda čujte ovo. Mi krećemo u borbeni zadatak. Ići ću ispred vas. Ko pokuša da izvrda, doživeće sudbinu vrapca, gavrana, limenke. Zato: u pamet se, lafovi! Pred nama je inače mala neprijateljska jedinica – bataljon. Nadam se da vam je sve jasno“.
Koji će slab đak priznati strogom učitelju: „Nije mi jasno“? Zubi su i dalje cvokotali. „Samo bataljon“, rekao sam da ne bi poverovali kako su pogrešno čuli, „Tražio sam puk. Komanda mi nije dala: ne veruju generali u vas“.
Onemeli su; moć govora im se više nije vratila. Sve čuju, a da odgovore, ni makac! Kasnije sam zažalio što su postali hrabri, nemi plašljivac bar cvokoće zubima. „Razumem“, nemaci izgovaraju nogama.
Kažem otvoreno, mada je to vojna tajna; pobeda je moguća jedino ako su vojnici nemi.
Vratio sam se i podviknuo generalu: „Nećemo da se igramo piljaka, gospodine generale! Mi vodimo rat, a rat je, kao što se zna, suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila generalima. Rat je ozbiljan, ja sam ozbiljan, zahtevam to i od vas. Mi ratujemo da bismo pobedili…”
„Tako je, gospodine naredniče“, odgovori general čvrsto, vojnički.
“…i nije nam u interesu da ga produžavamo neograničeno!“
„Gospodine naredniče, sasvim ste u pravu“.
„Pitam vas: šta vi radite da biste ubrzali pobedu?“
„Ja…”, rekao je.
„Vi krupnu pobedu seckate u sitne ljuskice“.
„Kako? Ja…”
„Je li bataljon krupna borbena jedinica?“, pitao sam nakostrešen.
„Gospodine naredniče, bataljon nije krupna borbena jedinica u strateškom smislu. U smislu taktičkog udara bataljon može…”
„Ostavimo šta on može! Koliko će nam vremena trebati ako dnevno uništavamo samo jedan neprijateljski bataljon?“
Ja sam zaboravio reći: onaj bataljončić sam slistio kao salatu. Begunci nisu pobegli, nisu ni poginuli, ali su mnogo smrdeli. Srećom u rezervi se našao čist veš i oprane pantalone, te su brzo dovedeni u red. Pošto su se okupali, smeškali su se i šepurili. Da nisu bili nemi, hvalisali bi se. Eto još jedne prednosti nemaka nad jezikometačima!
General mi je odgovorio:
„Trebaće nam podosta vremena. Moram izračunati. Približan broj neprijateljskih bataljona, prema podacima naše obaveštajne službe…”
„Nije to važno! Uništiti dnevno neprijateljski bat…”
„Puna kapa! Dnevno bataljon – to je više nego idealno…”
Za jednog generala to je više nego idealno!
„Takav tempo deluje destimulativno na živčani sistem“, rekao sam.
„Živčani sistem kasnije stiče samostimulaciju, gospodine naredniče. Sam sebe leči.“
„Čujte, gospodine generale. Ja više neću da uništavam pojedinačne bataljone. Za moje ratničke potencijale to je mizerno. Ne dobijem li na meti puk, ostajem u zemunici“, rekao sam odlučno.
„Gospodine naredniče, u potpunosti sam vas shvatio. Ovog trenutka unapređujem vas u kapetana. Gospodine kapetane, komandovaćete četom vojnih begunaca osuđenih na smrt. Određujem vam za protivnika 273. neprijateljski puk. Napred na izvršenje!“
„Razumem, gospodine generale!“
Šta mislite da sam ja dobio čin po čin kao neka medicinska sestra? Ne, dame i gospodo. Ja sam preskakao.
Pogodi, guskice, kako se proveo 273. neprijateljski puk. Da nije možda poslao glasnika sa porukom: „Mrtvi smo ali smo i dalje na položaju. Nikad nećemo odstupiti?“
Izabran sam za maršala bežeće vojske. Nikad slavnije čete nisu šljapkale po blatu džada i njiva. Narode maloumni, tebi govorim. Kako je moja vojska bežala! Ma toga grabljenja niti je bilo, niti će ponovo biti. Nepromenljivo kidavelisanje. Kako se moja vojska krila! Zavlačila se u mišje rupe, u plevu, u slamu, paprat, bukovo lišće. Bludnice i nevernice, vi ste prave diletantkinje u znanju pokrivanja repa. Kako se moja vojska prerušavala! Brci i seda kosa na mladićima, grba na pravim kičmama, dve zdrave noge na štakama. Glumci i travestiti, od nas se učite zanatu. Kako je moja vojska lagala! Od takve laži čik da sačuvate creva! Kako je moja vojska kamčila! Ciganke-vračare bukvar su i za lakoverne.
Šta nije radila moja vojska! Čime se nije ponosila moja vojska! Ko sve nije komandovao u mojoj vojsci! Zadivljujuća i neviđena vojska. Vrlina do vrline, vrlina na vrlini, vrlina pod vrlinom.
Sve, sve, ali bežanje! Ja sam pobedio bežanjem!
O čemu sam ono počeo da pričam?
5
Znate li, narode, za onu moju taktičku varku s putom? Ne znate? Nemoguće je da je ne znate! Ta to se uči u svakom udžbeniku za više razrede osnovne škole.
Da se vi ne šalite? Svejedno.
Trebalo je da izvršim marš. Jedinstven marš, nov svetski rekord: 557 kilometara da pređem za jednu noć; usiljenim hodom, tj. tabanima. Odredio sam maršrutu: poznat put. Dobar put: delom asfalt, delom kocka od granita, delom makadam sa nešto peska i rizle. Znao sam kao da gledam neprijatelja kroz okular i slušam pojačanim prisluškivačem da on čeka moju vojsku u zasedi i sprema joj slom. U željenome pravcu to je bio jedan jedini put, nije neprijatelju bilo teško da smisli gde da me čeka. U trenutku meni sinu: raskopaću put! Pošaljem svoje putare, oni toliko izrovu put da njime nisi mogao ići ni u krpljama: prašina, meka zemlja, pesak. Čim neprijatelj to ugleda, odmah ode da traži druge puteve, a ja naredim svojim inžinjercima: „Sagradite novu džadu pored onoga rovaša!“ Oni sagrade I mi isto veče odskakućemo do cilja. Neprijatelju nije ostalo drugo nego da se oblizuje. 557 kilometara pešačenja, kad sinu zora. Pobeda! Capisco?
// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma
| Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
