NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pisma English
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

 

Раде Дацић

Раде Дацић је завршио студије математике у Београду, где је и докторирао, потом предавао на универзитетима у Београду и Крагујевцу. Касније је прешао на рад у Математички институт Српске академије наука и уметности, где се бавио научним радом и вођењем научних семинара, држећи повремено и даље наставу на универзитету.

Он се, кад мање кад више, упоредо бавио и књижевношћу, пишући увек по зову нагона, никад с намером да постане и књижевник. Писао је у свим књижевним жанровима, с изузетком путописа и дневника.

Контакт електронском поштом: edar_tara@yahoo.com, dacic@turing.mi.sanu.ac.yu

СПИСАК ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА
(ВАН МАТЕМАТИКЕ)

  • РЕФЛЕКСИЈЕ („Побједа“, Титоград, 1986)
  • ВЕЛИКИ СТРАТЕГ ЈЕ НЕСРЕЋА („Графос“, Београд, 1991), песме
  • НАСЛУЋИВАЊА (Међурепубличка заједница за културно-просветне дјелатности, Пљевља, 1992), песме
  • ВРЕМЕ РАСПЕЋА („Књижевна општина Вршац“, Вршац, 1993), песме
  • ЕПОХО, („Народна књига“, Београд, 1994), поема
  • БЕЈКО МА И ДРУЖИНА КЛА („Дневник-Ћирпанов“, Нови Сад, 1983), роман за децу
  • НЕКО ДРУГИ („Дневник“, Нови Сад, 1989), роман за децу
  • КАКАВ САМ ДА САМ (Књижевно друштво СВЕТИ САВА, Београд, 1994), песме за децу
  • БЕЗ МАНЕ (Књижевно друштво СВЕТИ САВА, Београд, 1995), поема за децу
  • СМЕША (Књижевно друштво СВЕТИ САВА, Београд, 1955), хумористичко-сатиричне песме.
  • РЕЧНИК - песме („Рад“, Београд, 1996), хумористичко-сатиричне песме
  • ПОГЛЕД СА КОСОВА (Видовдан 1389) (Београд 1997), студија
  • WHERE IS THE PRINCE (Београд, 1997), хаику песме на енглеском
  • СТО ЦВЕТИЋА ИЗ ВРТИЋА („Лио“, Г. Милановац, „Легенда“, Чачак, 1999), песме о веома малој деци, за родитеље и васпитаче
  • ЗАНЕМАРУЈЕ ВРЕМЕ („Научна књига“, Београд, 1998), песме
  • ПОКУДА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА (НИП „Студент“, Бгд, 1998), есеј
  • ИМАГИНАРНА ПОСТОЈАЊА („Научна књига“, Бг. 1998), песме
  • ПОКЛОН (РЕФЛЕКСIЈЕ I) („Научна књига“, Београд, 1999)
  • ЛАВИРИНТ (РЕФЛЕКСIЈЕ II) („Научна књига“, Београд, 1999)
  • СОКРАТОВИ ПОСЛЕДЊИ МОНОЛОЗИ (РЕФЛЕКСIЈЕ IV) („Научна књига“, Београд, 1999)
  • НА РАЗРЕЂЕНОМ ВАЗДУХУ (РЕФЛЕКСIЈЕ III) („САМОТ“, Београд, 2001)
  • МОРЕ („САМОТ“, Београд, 2001), песме
  • СЕЋАЊЕМ ЖИВИ („САМОТ“, Београд, 2001), песме
  • ОДСЕЧАК ТОКА („САМОТ“, Београд, 2001), песме
  • ВРТЛОЗИ („САМОТ“, Београд, 2001), песме
  • ДРАМА-РЕКА („САМОТ“, Београд, 2001), песме
  • АВАНТУРЕ ВЕЛИКОГ ОСВАЈАЧА („САМОТ“, Београд, 2002), роман
  • ПОТРАГА ЗА МАРКИЗОМ („САМОТ“, Београд, 203), роман
  • НЕЗАВРШЕНА КЊИГА О РЕЧИМА (одбрана српског језика од страних речи), „Просвета“, Београд, 2004
  • НАДМУДРИВАЊЕ ЦЕНЗОРА („Филип Вишњић“, Београд, 2004). кратке приче
  • ЧИТАНКА: текстови разних родова („САМОТ“, Београд, 2004)
  • ПОГЛЕД СА КОСОВА, песничко-философски поглед на косовску легенду

ИЗВОД ИЗ КРИТИЧКЕ

РЕЦЕПЦИЈЕ ОПУСА РАДА

ДАЦИЋА

Књига је писана једним божанственим, наивним стилом коме су тежили сви велики писци. Ту је једна девичанска неоскврнутост, у којој видите да свака реч има суштинско дубинско значење. Никаква запета, никакав додатак, никаква измена није дозвољена, уколико хоће да се извуче онај прави дубински смисао који та проблематика носи у себи и њиме нас непрекидно надахњује.

Ја Р. Дацића најпре знам као песника. Затим сам га открио као сјајног математичара, човека који уме да влада читавим математичким философемама, а истовремено зна историјат наше и светске математике (што није мала ствар); добивши ову књигу открио сам га као изванредног савременог, модерног, идеалног прозног писца и ја га у то име, у вишеструкости његових талената поздрављам.

Зоран Глушчевић


ЛАВИРИНТ

Овде забележене мисли сведоче о високим моралним мерилима ауторовог животног опредељења. Овај високи интелектуалац, снажне логике, спојене с изванредном уметничком имагинацијом, излаже свој поглед на свет, од онтологије, преко гносеологије и методологије до аксиологије, нарочито етике али не мање и естетике, захватајући понекад и политичко-социјалне теме. Он је оправдано уверен да је потребно да се искаже о свим битним странама света и живота и на свим нивоима. Дацић нам даје многе суптилне и оригиналне оцене света и човека, сврстане у занимљиве типологије, често уобличене специфичном ауторовом дијалектиком парадокса, поларности, антитеза. Самосталне концепције и бритке логике, он скалпира целокупну стварност, градећи своју синтезу свега постојећег. Крајњи закључак читаоца ових рефлексија адекватан је наслову: живимо у лавиринту али другог света за нас нема. У животу земном излаз је једино у трансцеденцији, коју свако од нас гради за себе, јер мењати свет према нашим мерилима није могуће. Зато читалац није поражен снажном логиком аргумената о природи овога света, већ је свако позван да гради за себе сопствени свет којим ће компензовати недостатке датог нам спољашњег.

Ово је књига коју читалац зажели да често има у рукама као исказ мудраца о таштинама људи и народа, о човековој осуђености на живот и деловање према околностима које не може прихватити као свој слободни избор – али да нема куд, како уче староставне књиге свих великих религија и најумнијих философа људскога рода.

Проф. др Андрија Б. К. Стојковић


ЕПОХО

Песничку књигу Радета Дацића „Епохо“ није лако отпрве жанровски одредити. Могло би са довољно добрих разлога да се тврди да је Дацићева књига једна поема која представља дијалог са временом у којем песник живи и у којем песник своме времену шаље опоре речи оптужбе и протеста. За Дацића добро је природни поредак овога света и нешто што се подразумева. Зато треба говорити о злу не само да се жигоше грех него да се оно, једанпут схваћено, што пре отклони. Као што се види, Раде Дацић верује у људску свест и људски разум и мисли да ће оштре критичке речи упућене свету учинити да свет постане бољи него што јесте.

Иако јединствена као поема Дацићева књига садржи известан број одломака који се могу узети као посебне песме. Било једно или друго – лично бих се радије определио за поему – књига Рада Дацића грађена је по једном изразито драмском принципу. Основна идеја о времену које је невреме развија се поступно и свака оптужба својом оштрином надмашује претходну .

Наравно, „Епохо“ је у првом реду песничка књига а није никакав филозофски трактат или социолошка расправа. Вредност њене моралне поруке може се мерити не само исправношћу једног оваквог става који је за мене несумњив него, и то пре свега, да је основна замисао поеме остварена превасходно песничким средствима. Дацић се не држи строго правила римовања али зато многе од његових рима звуче изузетно свеже. Он иде од обичних слика ка сложенијим, његова поређења увек су духовита и дају могућност за безброј успутних асоцијација.

Очигледно је да се Дацићева књига не исцрпљује једним читањем и да се о ономе о чему Дацић говори може дуго размишљати и после растанка од ње. Изузетна експресивност Дацићеве збирке чини да читалац осети са песником извесну врсту песничког и интелектуалног братства и да у Дацићевим дилемама препозна своје дилеме, у његовим размишљањима много шта о чему је и сам мислио.

Предраг Протић

 


ЗАНЕМАРУЈЕ ВРЕМЕ, песме

Песнички израз Дацићев непрекидно је усмерен у правцу превазилажења емоционалне непосредности и приближавању једној објективној тачки гледишта песничког субјекта.

Три основна садржаја ове збирке: постојање, љубав и песма надграђени су превасходно средствима објективне поезије, која увек настоји да прикрије изворност и непосредност песничког доживљаја. Дацићева прозодија одвија се без посезања за атрактивношћу слике и риме, али са тежњом непрекидног згушњавања израза. У овом згушњавању, које понекад звучи настасијевићевски, видимо један од основних квалитета Дацићеве поезије.

Дацићева песничка неодређеност такође условљава занимљиве резултате. Аутор, наиме, не тражи дефинитивне одговоре на питања о постојању – то је само једно непрекидно удаљавање и приближавање на линији смисла живота. Љубав, као изразито емоционална тема, овде је без сећања и лишена је сентименталности; а песма се песнику указује као загонетка.

Милослав Шутић

 


ВРЕМЕ РАСПЕЋА, песме

ВРЕМЕ РАСПЕЋА поседује слојевитост и вишезначност примерену тек одиста зрелим и добрим песничким књигама; укрштају се у њему неколике, за савремено српско песништво неуобичајене теме, преплићу се познати и коришћени мотиви али на самосвојан и оригиналан, друкчије промишљен начин, певање и мишљење искошени су с мером једне особене, нетипичне иронијске дистанце и обликују један занимљив, узбудљив и провокативан поглед на свет својствен модерном списатељском и читалачком сензибилитету.

Певање је за нашег аутора, између осталог, запитаност над тајанством постања и трајања („Занос облика најави начине казивања“), игра бескраја који је желео да се ограничи и тако постао нешто недефинисано друкчије („Бескрај је играо праву улогу/ а игра била погрешна“), певање је и тражење себе, а у корену свега јесте заправо грешка у обличјима непрозирним људском уму, или ако хоћете, трагична кривица („Тек у окретању је схватио да није круг/ Био је он нешто лакше остварљиво/ некаква мање правилна линија“).

Понирање у глобални смисао постања резултира, у неким песмама и стиховима, тоном који бих назвала библијским („Радујте се, побеђени, све вас је више“, „Кад и ново стварање порази створитеља/ стићи ће Почетак“), дакле стилом и језиком проповедања, торжественом интонацијом откровења, тензијом која по правилу сеже до својега циља кад се има шта рећи.

„Болом се завршава гледање“, вели тачно и једноставно а лепо аутор Времена распећа, а мени остаје да додам: креативном замишљеношћу се завршава читање ове књиге.

Љиљана Шоп

 


ИМАГИНАРНА ПОСТОЈАЊА, песме

Наслову ИМАГИНАРНА ПОСТОЈАЊА стваралачка енергија која из ових песама зрачи даје не само смисао него и изузетне важности и вишеструке оправданости.

Претворивши се 'у биће које говори свима', лирски субјект се претвара у сведока који сведочи болним сећањем у коме стварно и опипљиво постају невидимо и недокучиво, јер се и стопе топе и знамени нестају а остају топоними и тиме приповедају тужну повест пропадљивости. Ишчезавање и нестајање завичаја, то брисање првог, најближег и незаменљивог ослонца, затирање кућног прага и предака, огњишта и саборишта болна је стварност о којој Дацић пева као о имагинарном постојању, пева без патетике и патоса. Да би се спасао свеопштег ништења, песник посеже за једином одбраном – песмом. У њу се сабира и стварно и имагинарно, и видимо и невидимо, све што се да тек песмом исказати.

Песма сведокиња силази до најдубљег корена, она обасјава један простор, да би нешто од онога што је у имагинарно претворено, језичком снагом и песничком алхемијом, опет привела у стварно и могуће.

Дацић је своју песму учинио убедљивом и узбудљивом а своје песничко сведочење о Сијарињу које нестаје дигао на ниво метафоре о свеопштој пропасти. Није он болећив према себи, нити његов говор ганутљив кад говори о муци нашега пропадања... Могло би се рећи да је његов говор, тоном и трпељивошћу, јововски.

Песник не заборавља ни оног коме се обраћа, а и у томе је узбудљив и уверљив.“

Драгомир Брајковић

 


РЕЧНИК, хумористичко-сатиричне песме

Раде Дацић се у песничкој књизи РЕЧНИК латио једног од најфинијих песничких послова – оплемењивање свакодневног, недраматичног битисања.

Песник је немирење с датостима, а једна од статистички најчешћих датости јесте монотона извесност свакодневице. Стога је Дацић одлучио да избије тачке ослонца свакодневним збивањима, не би ли им приписао димензију неизвесности. То је она најтежа књижевна процедура: писање о драми недраматичног. Песник Дацић води драму пребацивањем аргумената с друге стране реалности.

У хумористички жешћим песмама РЕЧНИК нам даје разгаљујуће карактере. Већ прва карикатура Знања, биће певана као обешењачка балада.

У песми „Сунце и човек“ је соларна метафизика. Код нас до ових Дацићевих стихова једва да је било певања у духу соларне метафизике. Волим што то проналазим код Р. Дацића. Но суштина ове књиге није преплављена соларном тематиком: њени су најплоднији резултати баш у једној слободној антропологији. Најчешћи објекат Дацићевих поруга смо ми сами, и читав наш систем животних предрасуда.

Други одељак „Наклоности“ изненађује жестином ругања. Пример је песма „Мисли су фуфице“. Већ сама алузија из наслова указује на сократовско откриће о разузданости скривених мисли. Дацић песму води термодинамичким сликама, што се гротескно види у стиху: „А мраз још ниједну слеђену не чува“. Горка је иронија сатирично побуђеног песника у песми „Нестрпљиво чекам да победи јачи“. Препознајемо у иронији ове спрдачине иморализам велесила, нешто сасвим актуелно. Суперсила која постаје светски господар понудиће „културни“ терор, своју „срећну будућност“. Ужасан је тај крај, али се нема на чему замерити песнику.

Раша Попов

 


СМЕША, хумористичко-сатиричне песме

Песник Раде Дацић збирком "Смеша" постао је истински неимар песништва. Он шири тематске оквире наше поезије, што је од свих секундарних изведених задатака поезије најважнија ствар. Велики закон поезије – песниче, мораш нам одговорити: где си био, кад си живео, колико си скривених истина осећао – реализује се баш проширивањем тематике. То проширивање не обављају песници интиме и солипсистичке самодовољности, него управо песници који виде и осећају и друштвени брлог и свемирски амбис. Раде Дацић усмерава овом књигом на обе ове провинције битисања.

Наслов „Смеша“, сем што оправдава тематску разнородност песама, указује и на стилску разноврсност збирке. Уз песме слободног стиха ту су и песме чији ритам личи на ритам руских осмерачких балада, а – изненађујуће – има песама које вуку сокове из настасијевићевске лексике, из лексике древног српског говора, у којима песник остварује дадаистичку иронију.

РАША ПОПОВ

 


НАДМУДРИВАЊЕ ЦЕНЗОРА, кратке и веома кратке приче

Кратка прича је најексперименталнија прозна врста. У њој је могуће, са свега неколико речи, дочарати цео један свет. При томе, тај се свет наговештава и подразумева, док се у дужим прозним формама он подробно описује.

Ко влада умећем муњевите дистрибуције речи, тај испуњава основни услов за писање кратке приче. Раде Дацић се књигом „Надмудривање цензора“ представља као инвентиван приповедач микро-форми. Он непрестано мења угао приповедања и позицију приповедача, предочавајући читаоцу врло широк тематски регистар, од уоченог бизарног детаља свакодневице, преко хуморног или иронично-циничног коментара догађаја из ближе или даље прошлости до алегорично-сатиричног третмана стварности. При томе, посебну пажњу завређује пишчев „коси поглед“ који заправо омогућује причу. Аутентичност приповедања, наиме, зависи пре свега од тога да ли је писац успео да види свет што га сви делимо на начин на који управо тај, општеприпадни свет пре њега нико није видео. Само тако могуће је очудити очигледност. Дацић у томе успева.

Књига „Надмудривање цензора“ у ствари је мозаички збир најразличитијих могућих призора, нека врста колекционираних, заустављених полароид-снимака сна, јаве и маште која открива да њен писац „има око“ за уочавање суштине оних појава поред којих свакодневно пролазимо, али их рутински примамо или их уопште не примећујемо. Суштина тих појава налази своју уметничку еквиваленцију у Дацићевим кратким и најкраћим причама, од којих су оне најуспелије права мала језичка откровења.

Михајло Пантић


НЕЗАВРШЕНА КЊИГА О РЕЧИМА (одбрана српског језика од страних речи)

Др Раде Дацић написа књигу љубави према српскоме језику. Он убедљиво, често кроз причу (попут Вука у Српскоме рјечнику) показује на које све начине стране речи нагрђују српски језик.

Дацић је понудио већи број новотворених замена за «незамењиве» стране речи. У већини њих он је, на костићевски начин, изњедрио нову реч из «духа» српскога језика.

Писана сјајним стилом, са дозом хумора и неспокоја, писана о страним речима а без страних речи, књига Рада Дацића можда је последња опомена свима који употребљавају српски књижевни језик да спасавају што се спасити може.

Зато, заједно с Дацићем, дајмо свој допринос одбрани језика српскога!

Проф. др Милош Ковачевић

Проф. др Раде Дацић, по струци математичар, а по вокацији и лингвист и пјесник, направио је необично дјело – књигу о ријечима, у виду чланака и речничких одредница, где показује и често доказује да је могућно и најстручније стране лексеме замијенити српским.

Дацић је обрадио завидну количину ријечи које ваља замијенити. Страна ријеч крије суштину мисли, а домаћа нема скривања значења, све је јасно (''транспарентно'', како би рекли они против којих се он бори). Дацић настоји на стварању ријечи у српском језику, у складу са законитостима творбе ријечи у српском језику. Исувишну употребу страних ријечи Дацић сматра заразом која уништава људски дух, ствара поданички однос, нарушава народност и мисаони склоп личности.

Проф. др Драго Ћупић

 


БЕЈКО МА И ДРУЖИНА КЛА, роман за децу

Овај текст се ослања на духовиту фактуру „дечјих уста“, али му се не може оспорити и неколико особености. Пре свега, ту је ненаметљив, лак дијалог, затим невероватно духовити и маштовити делови приче, као што је онај кад Бејко примећује чудну летећу направу коју вози он сам. Његове речи: „Летим и гледам себе како летим“, отварају читав један свет детиње маште, правог измаштаног живота, које бих упоредио са „мадленицама“ код Пруста... Затим, Дацић у своју причу уводи личности лако, и то су праве личности које причу воде логично, без падова и неспоразума

Добро је што јунак приче Бејко готово све покушава да речи размишљањем. Он тако постаје ЈУНАК ПРИЧЕ, јер је нормалније и уобичајеније да у тим годинама дечаци готово све решавају деловањем. Бејко је прави дечји јунак, интровертан, забринут пред природом и животом.

Љубивоје Ршумовић

 


БЕЗ МАНЕ, поема за децу

Најзначајније поеме за децу, или поетске приче, код нас јесу поеме авантуристичког жанра А. Вуча „Дружина пет петлића“ и „Авантуре храброга Коче“. А у новије време имамо поеме Д. Ерића „Вашар у Тополи“ и „Торта са пет спратова“.

Поеме није честа појава у књижевности за децу, јер се често гради на принципу романа, са фабулом, заплетом, кулминацијом и расплетом, дакако, потребне су и добро оцртане личности.

Овакав тежак песнички жанр освојио је песник Раде Дацић стварајући своју „метафоричну педагошку поему“ БЕЗ МАНЕ.

Његова поетска прича о дечаку (о људима), иако има мало учитељски тон, није лишена поетичности, хумора и чак сатире.

Дацићева поема тражи старијег и искуснијег читатеља, који успева да размишљањем учествује у праћењу и разумевању приче. Можда ова поема неће бити одмах прихваћена од стране читалаца, али они читаоци који воле књигу и са њом имају озбиљна посла, прихватиће је и читаће је.

Ова поезија није „звецкалица-трескавица“ многих савремених „имитатора“ новије дечје поезије, већ озбиљна и чврста поетска књига.

Драган Лукић

 


ПОКУДА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

Текст Р. Дацића ПОКУДА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА је израз нагомиланог огорчења због улоге коју су у новијој историји одиграли неки интелектуалци својом бескрупулозношћу, изопаченим идејама, отуђењем и одрођивањем од сопственог народа, кукавичлуком и сејањем мржње... Аутор је изабрао облик есеја који не мора садржавати илустративни материјал. Стил ове прозе је леп, богат, сажет, па се може рећи да је аутор у својој намери потпуно успео. Сам наслов и реч „покуда“ показује да његов циљ и није био да пружи научно уравнотежену слику наше интелигенције, већ да у првом реду изложи критици штетне и неморалне аспекте њеног понашања. Да би избегао једностраност, аутор је истакао разлику између правих интелектуалаца (према којима је такође критичан) и „интелектуалаца“ и полуинтелектуалаца, псеудо-интелектуалаца или набеђених интелектуалаца.

Академик

Михаило Марковић

 

 


 

Раде Дацић

ИЗБОР ИЗ КЊИЖЕВНОГ ОПУСА

 

 

ИЗ КЊИГЕ „ПОГЛЕД СА КОСОВА“

Нешто је догађај једино ако продре дубоко у људску свест и у подсвесни део бића. Иначе, остаће могућност, неснабдевена ферментима за превирање у стварност. Остаће предмет ретког (и недуговечног) размишљања малобројних, праћеног неуважаваним кондиционалима: „Да је само...“, „Мало је требало...“, „Једна ситница је преокренула ток...“, „Друга би се песма певала...“ Остаће догађај-недогађај.

Временом догађаји-недогађаји ишчезну и из периферије мисли. Не претекне ништа.

Друго је догађај, из свог тренутка пресељен у биће народа и тамо дубоко укорењен.

БИ ДОГАЂАЈ

Би догађај. Као разоран земљотрес. Светски опажљив. Различит од свих осталих из тог периода европске историје. У дугом периоду пре и после, европски ратови водили су се око престола, или економских интереса, или око превласти над неком мањом облашћу. Ово је био рат за уништење Србије (за азијаћење њено) – са турске стране, за одбрану цивилизације хришћана, за националну слободу, за светао образ народа – са српске.

Они који су за то ратовали (а нису сви!) изгинули су до последњег.

Не само да се у времену појавио Догађај, него је и одмах схваћен. Из азијске измаглице изронила је велика сила, вера која прети дотад изграђеној хришћанској цивилизацији Европе. У једном боју између мале хришћанске државе и велике нехришћанске силе погинуо је вођа моћних и чинило се: иноверна сила је поражена. Зар није то вест достојна громког и дуготрајног одјека?

Но шта да мислимо ми, Европљани, о противнику Османлија? Турска, у то време, те 1389. године, бејаше велика светска сила, Лазарева Србија то није била. Ипак, турски велики начелник пође на Косово да ЛИЧНО командује војском а не повери тај посао једном од повеликог броја проверених војсковођа. Не само да пође он лично, него и поведе оба своја сина. Уман и искусан, знао је због чега то ради. (Био је, очигледно, и добро обавештен за то обавештење је, свакако, добио од својих вазала; неко из рода блиског Лазаревом послужио је Лазаревом и свом непријатељу, те је издаја учињена много пре боја; ово не приписујем по злу чувеном Вуку.)

Би то догађај и за ту дивљу и незаситу силу која је испред себе слала Европи – страх. Мада су битком код Ангоре турски продори у Европу за дуже време заустављени, највећи део посла за освајање Балканског полуострва обављен је овом битком као завршним чином: Срби више нису имали државе способне да себе и друге брани, а Царство Ромеја је представљало неизлечивог болесника.

„Срби су убили турског султана!“ прострујила је Европом вест. Је ли то могуће? Убити у борби вођу тако јаке војске – је ли могуће? Одасвуд стижу потврдни гласови, дакле: истина је.

Страшни су ти Срби, заиста страшни. Ко ли је њихов предводник?

И било је много радости међу хришћанима, и онима са олтаром према истоку, и онима у чију цркву се улази са истока. „Ђаволу су сломљени рогови“, мислило се. Много људи се радовало.

А није било тако: ђавоље рогове више ништа није заустављало да почну нагло расти.

Да догађај није потресао Европу о њему се не би „говориле разне ствари којима се ипак веровати не може“.

Би то догађај за широко подручје Земље и многе народе на њој. А што се једног народа тиче, би догађај судбински и вечит.

За народ српски, не да је Косово био догађај, већ више и другачије: земаљско збивање небеском нужношћу управљано. Оно што једанпут за сва времена удара у народ.

„Је ли се морало догодити догођено?“

Не протестујте ви, питањем узбуркани, не окрњујте људима право. Ко мисли више од других – пита, и тај посао није више узалудан од многих не сматраних узалудним.

Јер се открива јесте које је морало.

Косово се морало догодити. Србима се морало догодити Косово.

Колико је народа принуђених да измишљају не имајући догођено!

НЕСАГЛЕДИВОСТ

Догађај овај нико није потпуно сагледао. (Морао је он, дакле, бити грандиозних размера.) Целу слику о њему није имао: ни преживели међу пораженима, ни срећни победник, ни посматрач са стране, чак ни видовњак. Нико никад неће начинити колико-толико веран дијаграм плимâ – јунаштва и осекâ – страха међу ратницима. Не зна се ни где је безумље убијања људи најснажније кључало, ни да ли се и на којем месту показало милосрђе према непријатељу што се у невољи дави.

Вид било којег људског бића могао је обухватити само један делић, а мозаик делића није се дао сачинити. Није могла ни прича, ни еп – а ко други да изврши тај исполински задатак? Неће ваљда историја, немоћна ни у далеко мањим рвањима.

Сви људски кораци су коначни, и живот уз њих. Оно што је корацима човека неизмерљиво јесте магична бесконачност. Овај догађај то бî.

Ма каква била догођена истина о Косову, она је превладана српском духовношћу. Све што је над њоме у српској традицији „дограђено“ (уколико ишта јесте!) исте је природе као и божанско стварање.


ИЗ КЊИГЕ „ВРЕМЕ РАСПЕЋА“

ГОЛГОТА

Ићи се мора, други не види се пут,
сумрак злослутно опомиње.
Знам: тамо на крст човека разапињу.
Зато овако безвољно, са мутном овако
надом: да ће се нешто друго,
некакво чудо,
као у ведрој ноћи змај,
да ће се променити и крв у кораку
и стаза на узбрдици,
зато овако идем. А неко чека
да роди воће калемљено,
пшеница окласа, врт зазелени,
заплаве гроздови начичкани,
зато се осврћем питајући се узалудно
(јер стварности ништа не значи време,
она не примећује освртање,
не тиче жеље ни испружене руке)
– у бистро променљивом свету
та узвишица постојана.
Иде ово тело, глава бледа,
осећања кресана и просипана,
иде, јер „шта би иначе!“, нешто заповеда,
знајући цело време: на брду разапињу људе,
а надајући се у друго: пре краја нићи ће чудо.
То је требало преживети да би се схватило –
никаква прича не може дочарати догођено.

БОЛУ

Удари песницом, болу
чекићем замахни
муњом севни
пијано коло кад чопор мишева поведе
и занесе се бајком о крилатоме добу.
Опомени их да заборави нису реке
моћнија звер се протеже иза врзине
и исукани су увек
ножеви
последњег судије.
Кажи им, болу, какво да коло воде
и којих игара нема изван приче.

ПОВРАТАК ИЗ ТРОЈЕ

1

Ко је предосетио срамоту погинуо је у боју.

2
При поласку заносисмо се жељом победе
сад, победници, познасмо стид.
На зиду срама исписаће нам имена
а наши потомци рећи да нисмо њихови преци.
Све што се не поноси неделима
скриће се од наше победе
као што се ми скривамо у шаторе,
и предуги су нам дани.
Тражимо мрак
да сакријемо касно пренуту савест
и питамо се: Пред кога стати по повратку?
Зар пред родитеље
што нас врлини узалудно учаху?
Или пред наше жене са упрљаном љубављу?
Или пред пријатеље и људе непознате,
кад стаза нам се у понор стрмоглављује.
Пред кога стати
кад живот не обећава продужетак?
Живети незнано колико и чега ради!

Тама је ретка, ноћ кратка,
сунце продире без милости.
Богови, где је наш кутак
у вашој пространој шуми?
И ви сте криви, богови,
зато помогните криве!

Кукавице смо (ех, кукавице, преживели!)
нико да кривца потражи за срамно дело:
ко нас то позва на овај гнусни подвиг?
Јелена сама оде ради лепоте и миловања,
у бољи свет оде да се сад
у гори од горега врати.
Доста већ је година нашега странствовања
а колико још ће трајати ни сви богови не знају.
Женама склоним туђему миловању
деци одраслој без наше неге и нежности,
пријатељима чија имена још нам једино остадоше
– свима бићемо странци.
Ради чега, богови, и људске настране ћуди?

4
Дим се више не диже над развалинама
гавранови се полако окрећу на другу страну
гмизавци се увлаче у пукотине.
Не одлазимо заједно – зашто би?
Свакога јутра види се да некога нема.
Логор је све мањи, све јаднији
прекривен мрзовољом, испресецан срамом.
Још се Одисеј шепури али га одају зенице,
поћи ће и он једнога праскозорја,
да дуго лута
док не заборави гнусну подлост
којом победисмо.
Господско лице Пријамово
дигне се понекад изнад Града,
без туге
као што би без страха док га сурово пробадасмо.
Тада задрхтимо и увучемо се у шаторе
„ради починка“.
Ужасна будућност лебди у врховима јаве:

вратили смо се изгубљеноме завичају;
деци страни, женама туђи,
родитељи нас не познају.
Најзаслужнији још дошао није
лута можда иза околни брда
без богатога плена и без поноса.

Немилоснице, зашто нас изведе на овај пут?

4
Кад помислим да сам се могао лишити овога знања
проклињем све кукавице и себе међу њима
проклињем и питам: Зар је толико страшна смрт?
Зар живот није страшнији?, питам.
и сањам, раздируће се, недосегнути узор:
достојанствено брзи Ахилеј умаче победи.

АРХЕОЛОШКИ НАЛАЗ О САДАШЊОСТИ

Откопавајући рушевине некадашњег храма
нађосмо скупоцен саркофаг
чврсто састављене кости човекове лобање
остаци других људи нису се сачували.
Тај човек је очигледно нешто значио у своме времену
– не могасмо сазнати разлоге значења
даља копања нам одговор не понудише.
Додуше, нађосмо кутије, посуђе, ордење и накит
некад цењене ствари
али су све оне одавно престале да говоре.
Морасмо да се вратимо у наше време
донекле још надземно мада у густом праху.
Неколико нескривених објашњења башкарило се
на још неугашеном сунцу:

овај човек је кињио и убијао људе
од њега су народи бежали и нестајали.
Певане су му песме и славом засипан је
несвестица га је хватала од величине
а понекад досада од скучености света.

Слуге су тада добро неговане и умножаване
а слободни људи се кидали у стегама.
Средствима комуникације слао је
лажне слике далекима
и смешио се од среће
што се мудраци даве у заблудама.
Чврсто је веровао да се никад
неће сазнати шта је крио.
Иако ненаиван сметнуо је с ума
да ни он није господар вечности.

ВРЕМЕ РАСПЕЋА

Крст није измишљен у безазленој игри
распеће је узето из стварности
– тек касније су почеле здружене заблуде
и оно најпознатије, треће.

Одакле да ништа не кажем
а говорим. Зашто све више
куда у мојем веку
немогуће
и народ тај без вида, безглави, јадни!

Има ли осветљенијег излога овога доба
има ли вештије поставе и бољег избора?

Не презирите крст
он није туђ
увек може постати и ваше одликовање.

У једном животопису пише:
„Проживео је дуг живот
са много среће
није видео ништа“.
Срећа је из непознатог језика
а преводе је на упознато раскршће.

Бити на њему
коме је до славе
(„Никоме није до славе!“)
доноси некакву славу.

Није у књизи судбине записано
то је лаж
ништа тамо не пише, нема ко да пише
дешава се само као да напише
државни тужилац Републике силника
– зато сви мисле да је утиснуто.

Без записа или усмене заповести
отишао је тамо.
Није имао другога одредишта:
отишао је разумевајући нужност.
О херојству, самопожртвовању итд.
причају који не препознају привид,
животне чињенице су неписмене
без кода и усамљене
– зато и бива како јесте.

Досетљиви трговци измислили су оно треће
распећу заменили исток и југ.


ИЗ КЊИГЕ „НАСЛУЋИВАЊА“

***

Полете са гране октобарски лист. Сунчеве стреле га избодоше а дах ширине га понесе кривудавом необележеном стазом. Блесну везом преображене топлоте и зашуме прастаром песмом увек нове туге. Оде међу расхлађене зидове и некуд још даље, где ће ток звезда избрисати његов траг.

Угледах сличност судбина а разлику само у бојама, па га неким својим шумом упитах: Знаш ли да смо сасудници, дакле пријатељи? Не одговори ми. Ни оног ни иједног октобра. Неки јачи зов ми га узе.

***

Опет октобар косих зракова, уздрхталога лишћа, непокривени бездан неба, као пре много година (пре више хиљада година, пре један сат или два) – исти, непромењен.

Сад ми говори што не чух раније:

Бесмислено је што радиш, иако те рад понекад занесе, другачије дело тебе зове. Ти си рођен само да певаш, да опеваш заносе живота, пролећну зору и облике у пећинама, пару из лонца и кору на замрзнутој реци, муњу у ноћи и распореде звезда.

Лепоту да опеваш и можда ожалиш.

***

Прође још једно лето а ја не одох да берем јагоде на покошеном ливатку поред Храшћа. Још једно, да ли хиљадито или милионито? Прође, а ја не одох да оживим најзапамћенији тренутак живота. Има ли жеље мање а неостварљивије? Шумске јагоде са покошенога ливатка поред Храшћа! Шумске јагоде са покошенога ливатка поред Храшћа, долазите ми бар у сан!

***

Опет једна драга сенка умаче испред мога погледа. У магновењу се појави и избледе. Ништа јасно не сагледах али знам: са њом и на њој је што друго тражим.

Не знам хоће ли се поново појавити а то чекам. Тражим и чекам. Лутам.

Лутам кроз ове честари – путеви су ми трагови ишчезле сенке.

***

Сан ми прекиде неки опомињући глас. „Време је“, рече, или: „Време је прошло“ – не разумедох или не чух јасно. „Зар већ?“ или: „Кад пре?“ би мој одговор. Без уважења, јер с друге стране таласа је ко влада свим разлозима, никакви нови не могу га поколебати; друкчијих одлука нема.

***

Такмичимо се са Сунцем – ко ће пре стићи: оно у дубину понора или ми на Незапоседнути Брег. Да са узвишења посматрамо залазак, да се одмарамо и напајамо.

До раскршћа морамо што пре, раније но сенка надрасте штап; кад дужа буде Брег ће почети бег. Успут нам говоре (с љубављу или подло): Куда, заблудели и сметењаци? Сунце се не такмичи осим кад зна да је победник.

Ми од Брега далеко, Сунце се понору примакло. Дужи се и ломи сенка, мудрост се распрскава у буци, хитрије но ико одлази Нада.

***

Лије киша, згушњује мрак, лије вековима и прети да никад не престане. Замућена вода пуни бездане, смањује поља, скраћује врхове. Једнога дана доспеће до ове тачке да би записала још један крај. Чекам је. Помешане су стрепња и нада. Тавори неки мутни флуид и све се постојаније распростире мутнило. Кад прожме ово постојеће, биће довољно посла за ново Стварање света. Засад: стрепња и нада. А све нараслији поводањ не чује плач.

ДРХТИШ ЛИ БРЕЗОВО ЛИШЋЕ

Дрхтиш ли брезово лишће
приближава ли се сумрак средине дана
на чијој је олуја страни

Је ли то она
Изостављамо реч
да нас запретана од претње чува

Нек мудрост ћути
јер влада што је од свега јаче

Помоћи не умем ти
остаје ти ненавештена нада
Дрхти брезово лишће

NIHIL

Мањах покрете неслагања
благо шкрипавим зглобовима
ка сфери разређенога зрака

Дањах кад грешком аждаха злобна
покупи смрадове распадања
себе успава засићену
и разлише се мириси борја

Лањах на крилима без мотора
путима ветрова из кутије
стварање светова почињало је
мноме као оруђем нужним

Сањах дух себи у госте дође
одгурнути се диже из кала
а слежуће се нестајање светлост спира

НИЈЕ, НЕГО

Није да нисмо видели како јесте, него
0следовасмо савете да је мудрије не видети.
(За случај своје сигурности, решеткама нас
уз смешак дариваше.)

Није да нисмо знали вредности, него
при свакој употреби ваге
остављали су нам једино тегове од жара.

Није да не знађасмо ко смо, него
при сваком присећању, зид нам је
нежно главу уводио у несвестицу.

Није да нисмо осећали оштрину убода, него
умешно и постојано нас учише
да и он највећега постоји већи бол.

ПОБЕДНИЦИ

Без икаквог почетка ево нас на крају дела.
Као да заборав одводи у маглу изнад урвина
у бунилу слушасмо најпостојанија знања
не примећујемо стршљене под стрехама.

Без и помисли на сусрете ево нас у загрљају.
Као да су и најдубље намере
далеко од ума намерника
никоју другу страну видети нисмо смели
пехар смутње с радошћу слободно изабрасмо.

Без икаквог знака да путујемо ево нас на дну пута.
По каквим путоказима се нађосмо овде?
Ко нам је водич био?
Нисмо ли се оклизнули са родитељске стазе
на пријатељску чији опаса нас крај.


ИЗ КЊИГЕ „СМЕША“

УВОДНА ПЕСМА

Питаш, читатељу, урличе од злобе:
„Та уводна песма – чему? што је нуде?“
Одговорићу ти из прве, без пробе:
Ту је зато да се буздовани чуде.

Не љути се! Ти знаш да ја шале шнирам,
Збиљу ћу раскопчат кад се релаксирам.

Уводна је песма ко субота петку
Да свако зна шта се чита на почетку;
Смишљена је онда кад је зидан пако
Без ње сунчев систем кружи наопако.

Био једном давно ... (И сад! Није важно.)
Без увода осто, па испало лажно.
По дебелом нога ... напоље са врха ..
Несрећан због тога у понор се скрха.
Е, да такав белај ишчезне са списка
Уводна се песма и пише и тиска.

Ко зашто да чита? Важи закон прости:
Учен – рад памети, глуп због учености,
Доктор и професор – да се не забуне,
Ђак како верово не би да је јуне;
Запослене даме за шалтером што су
Да се разоноде док чешљају косу.

А како, где, када – све ће вам се рећи,
Добар савет овде не може побећи.
Нека свако чита што најбоље може:
Ушима, очима и помоћу коже.
Слепом савет први: нек отвори очи
Хроми са залетом у даљину скочи
Глуви стране речи да пажљиво слуша
Нем нек деклемује док зор смеха слуша.

Да неписмен не би заосто опасно,
Саветујемо му: нек све чита гласно.

Просјаци, скитнице, самотни без гнезда,
Ова књига вама сијаће ко звезда.

Ова књига такво уживање пружа
Да ће због ње жена оставити мужа;
Променити дечка девојчица врла
И заљубити се у новог, до грла.
Зато читај будно, и то немој крити,
Награда те чека: у сну ћеш љубити.
Не пропусти редак, не прескочи слово,
Читај споро, течно, трипут и поново.
Читајући ти ћеш јачати и расти
На главу ти цигла никад неће пасти.
(Читатељу, видиш: красну складбу свирам

– сам ћеш се досјетит кога имитирам.)
Књига је без мане, не мрмори, ћути!
Или много боље: тираде умути
Па замеси тесто, испеци колаче
Од хвалоспевова, химни ... и иначе.

Наћи ће се нешто што личи на грешку,
Ал мислиш ли да је, сам њу чиниш, тешку:
Све је мудрост сува, нејасна глупаку

– Схвати то па ћути у топлом буxаку.
Наћи ће се мустра намерних брегова;
Шта друго! скучна су лета без снегова!
Ту и тамо каткад срешћеш стих без риме,
Виц открива кривца: није било плиме.

Час је да пређемо са речи на дело:
Напред! На читање; уз пиће и јело.

Из циклуса „Заглагољивања“:

LA SYMPHONIE INACHEVEE
(недовршена симфонија)

1
Знавасмо се младно давно
(више гледац него знањац!)
окасмо се скривно, гњавно
мимосмо кроз протутњанац

– ти отмена госпођица
ја бојажљив одрпанац.

Какав видац, фула мамац
(један љубац, паувре самац!):
стас јеличан, реп од косе
фарови од Сунца синес
прсни обли, усан росе
бел-ножурци, сукњур минес;
ход газелке или козе

– гледац тајац сузац линес.
Како мисли да се кроте?
Безобразлук од лепоте.

Концерт, гужва, случај мути
где до кога стогом здене.
Док ме водич гњави слутим:
лево мамац, ти до мене.

Шуберт пева карајански
рукац нежац не умиче
брисац публу, снежац лањски
куца куцац све урличе.

Дан без ноћке троми гегац
још ме лупка вешћу-громом:
амбасадор с ћерком селац
преко баре авионом.

2
Синоћ џунгла од парфема

– већа сала но ондањце –
тискала се снобиш крема
опет неко карајанче.

Мени приђе злобе клупко,
знак на спарушену даму:
„То је она“, рече мукло,
у јетру ме џарну саму.

Ћуш по њуши, зуби грлни
нос кривоврат. Нека тужи.
Медиевал витез врлни
не да те ико ружи.

Из циклуса „Епиграми“:

УТЕХА

Који путеве сомнамбулних
узму једанпут за сва времена
ти кроз смех и шалу нек бирају вође,
јер може то бити и група кретена.

НОВА КАТАКЛИЗМА

У барци преживе потоп Ноје
тако се продужи живот земног света.
Но где да род људски сад склониште нађе
од бучне поплаве медиокритета.

ПРОШЛОСТ И САДАШЊОСТ

Завидљиво рече јој прошлост:
„Гле! већ стигла!“
Садашњост се и не окрену

– До стропа нос је дигла.


ИЗ КЊИГЕ „РЕЧНИК-песме“

ЈА

Ја, као печурке, никло, после кише,
Нагважда, тороче, о себи, „јунаку“;
Док речи језика, све од њега тише,
Крије помрчина, оно је на зраку.
Уз то не признаје да није што није,

Већ дрско пориче непријатно јесте,
Хоће га у друго, страсно се упиње;
Галами, жали се, каже: „Све сте
Измислили зато да ме клеветате!"
(Има клеветања, и то за поклоне!)

Док себи угађа остаје без плате,
Но поуке нема: никада да клоне.
Поставља рекламе – чик кажи за кога!
Не узнемиравају га заједљиве шале
Докле се опија (не вином, но собом!).

Брзо заборавља потезе пропале.
Знате ли где се чак, због славе, увукло?
Има правде: није ни педаљ одмакло.
Не зна историју, пропада искуство.
Баш је то створење ... Прећутимо какво.

Котрљало би се џадама кла-кла,
Да не ствар џомбе безобзирно ја.

СЛЕПОЋА

Оглувела прва слепоћа па није чула позив
Да у победничкоме маршу корача колони на челу.
Ко њено место да узме? Ико постојо ли жив
Најгорем раван да буде у несагледавања делу?

Замена још ненађена а време марша је близу
– Хоће ли пропасти поход? уместо славља – туга?
Мање слепоће, са надом, чекају у природноме низу:
Свака би да буде прва, не трећа, не чак ни друга.

Тражити, сналазити се! А ако се не снађе,
Удавити се у депонији или погинути од грома.
Но срећа упорног прати, и Бог се у помоћи нађе:
Посла савршену слепоћу, која је уз то хрома.

СУПЕРСИЛА

Срећа што сам баш ја од свакога јачи
Јер сам хуманист и демократ;
Сваком нехуманом и недемократичном
Могу за трен ока да поломим врат.

Добро је за сваког да је мој послушник,
Својом главом мисли једино кретен.
Тај је чак и кваран, гадан му је лик;
Он преда мном није у страху слеђен.

Послушник кретена сме да млати;
Јер ако се млаћени покаже јачим,
Десетоструко ће то да плати:
Ја се тада на њега намерачим.

Нема ли кретена нигде укруг,
Лично одредим ко ће бити креле.
Процес даље тече: његов добар друг
Поступиће како је мој послушник пре.

Док кога добро не издеветам
Нисам обезбедио спокојан сан;
Што други уреде кад не испреметам
Замрачи ми се и ведар дан.

Дивно је што сам баш ја моћан и такав
– Демократ, хуман, полажем на право –
Могу човечанство, олош тај сав,
Одвести где ће га однети ђаво.

СПОЗНАЈА

Дошла је у зору, није свечери,
Скратила спавање за који сат;
Презриво прешла подрум и приземље,
Без оклевања се попела на спрат.

Очекујући да види град
Пришла је прозору, погледала.
Тамо се магла таласала
И измаглица киша падала.

НЕСТРПЉИВО ЧЕКАМ ДА ПОБЕДИ ЈАЧИ

Нестрпљиво чекам да победи јачи.
Стрепим за њега – слабији је грозан:
Може тај да нагло очи исколачи
И каже: „Ја сам за победу позван!“

Стог' сам да будемо прибрани и сложни,
Па сви заједно против слабијега;
Ма колико тада запињао грозни,
До победе ћемо довести јачега.

Зар да у времену хуманости
Слаб и усамљен не буде поражен,
Већ да падне јачи, онај без милости,
Увек од свих штићен, од најјачих мажен?

Гинем за истину, за све што је право,
Тврдим: крив је онај ко је слаб и сам,
Па спремам ракете и подводне справе:
Хоћу људској срећи да допринос дам.

МИСЛИ СУ ФУФИЦЕ

Мисли су фуфице, но фуфе су слађе
– Пријатне облине, очи, усне, коса –
Буде човек срећан кад коју пронађе
А боља му је прошла испред носа.

Каткад духне ветар, а мисао: фију!
Рашири се мирис, ова пред њом – жаба.
Неку тек да зграбиш, она цикне: И-ју!
Мирно ли пак легне, у њој крв је слаба.

Док сунце сажиже мисао испари
А мраз још ниједну слеђену не чува;
Кренеш да прошеташ, а пријатељ стари
Отера је руком, као да је мува.

Често не ухватиш коме о злу ради,
Не погађаш ко може ње да се докопа.
Док се неуспехом неке друге слади
Она, не знајући, своју јетру копа.

Истина је: уме и земљу да рије,
Понекад полети – ено је свемиром,
Но часна и верна овде ником није,
И тек без ње кад је човек је са миром.

Направи ти зврчку, и то не баш малу,
А онда без речи „извини“ нестаје;
Или мајмунише: „правила сам шалу“.
Нађи, буразеру, неку да се каје!


ИЗ КЊИГЕ „ВЕЛИКИ СТРАТЕГ ЈЕ НЕСРЕЋА“

ЖЕЂ

У доступним посудама
и цевима
нема те течности.
Не нудите што није
не убеђујте нас: „Ово је права“!

А ноћ
што дуже траје
то жешће пèчēње.
Шта ће се до краја збити?
Шта ће се до краја збити?
Знаш ли бар ти
Господе?

ПРОЂЕ ДАН

Прође дан
не упита
„Је ли слободно?“
не осврну се: кога је одгурнуо
не погледа: кога нагази
не замисли се
да није нешто пропустио –
једноставно прође.
Дан прође
а за све друго га брига!

ДОДАЈ МИ ТРЕЋУ НОГУ

Додај ми трећу ногу
да не паднем, рока се извучем –
снага ће се вратити у две.

Пре другог – избављење:
дах, наслон, вода;
онда ако је било пре.

Слаб, мали крет; искидан
дах; стреца последња кап.
Само до треће! До треће!

С ОБЗИРОМ НА НИШТА

С обзиром на ништа
И да је обавезан салдо
Морамо одмах почети

Смишљајмо му аутобиографију

Нико се досад није нашао
Ко на свој начин није радио исто

Ништа мора стећи достојанство
И рефлекторе у ноћним часовима

ЧЕТВРТАК – ПЕТАК

Јуче ме четвртак ухвати за врат.
А кажу од петка је бољи дан!
Почео је петак, режањем крцат,
Од насилника-јуче одваја га сан.

И како почетак још није средина,
Камоли крај какав се са надом сања,
Брзо се таложи чамотиња
Од „обећања“ намћора-дана.

СВАКОГА ДАНА

Свакога дана се пропаст показивала,
није било толико багателисаног недешавања.
Гледао сам је желећи да се пропало врати
или се радујући што и та пропаст најзад отиче.
Две ствари нисам успео доживети
(што доказује да нисам стекао моћ детета):
да вратим у здравље што није требало да пропадне
и да угледам последњу пропаст коју смирено чекам.
То ми показа несавршенство створенога
и затражи смисао са другачијим поретком
од досад примењенога у стварању.

САОПШТЕЊЕ О ПЕРСПЕКТИВИ

Јуче сам видео једну перспективу.
Пуна облина и развијена за свој узраст,
динамична као динамит.
Видех је закратко, кад се помолила иза ћошка
забацила косу и одлетела као ракета.
(Лепша је него што сам замишљао.)

Не верујем да је знала чија је
а што је ждеру погледима њу само чини охолијом.

Чудна су то бића: зађу где их не видиш
а ти после трчи!
И ова тако: оде улево, уместо право, ка мени.

Нисам рекао целу истину кад сам рекао јуче.
Било је истина јуче, али јуче које је у одласку.
Због сумрака је одмаглила,
можда не би у чистом дану. А тада:
ја бих се осећао друкчије и друго причао.

Шта је требало да радим?
Да некога питам за њу није препоручљиво:
тај ће ми је уграбити иако није намеравао;
да летим насумице и тражим – мало је наде:
јер где је све могла стићи и ко њу намамити!

Помислих кад сам се уморио и истрошио:
Шта ако је и нађеш,
оће ли она пристати да буде твоја?

Још једанпут се појавила у остатку времена,
удаљенија него при првом сусрету.
Махнула ми је руком у знак да пожурим.
Потрчао сам, потрчао најбрже што могу.

Много година касније разумео сам завођење.

ШТА ЛИ ПЛАНИРА НИШТА

Шта ли планира Ништа
за ово послеподне, за ноћ
за мирно чекани дан?

Кога је обележило Ништа?
И види као створено све
а човек не види ништа.

ЧЕКА СЕ ДОБРА ВЕСТ

Чека се добра вест.
Одакле?
Нема одакле, чека се вест са неба.

Оне друге ударају као нечастан боксер без судије.
Ударци као капи, од њих је оно море,
ова поплава је од њега, провалило је брану.

Свако би свакога да пита при сусрету,
одустаје чим му угледа лице.
Покушај разговора, разговор не успева.
На овом пољу не ниче посејана лаж

Одасвуд пожељени посетиоци,
крила су израсла иглама и камену,
пресипају се последња зрна песка,
добра вест се чека, а последњи је дах.

ЗАХВАЛНИ НЕ УМЕМО БИТИ

Захвални не умемо бити
Што се нисмо нашли у Троји
Кад је лукаво проговорио Коњ

Што се нисмо нашли у Београду
Кад су носиоци пријатељства мудрости
Запаљиве крушке на куће бацали

Што нисмо дочекали ослободиоце
Осумњичени из злобе потказивача

Срећни сте што нисте били Јевреји
Године 1939 у Немачкој
Што нисте били Срби
Године 1941
У седам „Европских држава“
Што нисте били Хугеноти
Што вас нису прогласили за троцкисте
Што нисте предлагали побољшање
Устава Југославије из 1974
Што нисте дочекали да „светац“ влада

Од свега већа је срећа
Што нисте крчили стари свет
Да бисте засадили нови
Што нисте извршавали казне
Над непријатељима народа

Не увеличавајте промашаје живота
Толико срећни ви


ИЗ КЊИГЕ „ЕПОХО“

V

1
Епохо, видиш ли своје лице
Ти мислиш победник си, а
победник је ништавност
Не знаш кога си родила
не знаш где расте несрећа
Не знаш
а знању затиреш клице

3
Искидани конци не чине чипку Епохо
лаж је мајстор чије буре брзо процури
већ сутра све ће се свити у гужву отпадних конаца
а наводиш на вртоглаву вожњу
по обурваноме путу

5
Један глас каже: Постоји само један глас!
Преплашено је порицање
виде се илузије
нада усахњује а давна туга се буди

6
Осуђен да ватру надживи
тонући утапа тугу
Могао се назрети и овај пут
у краковима слободне звезде

7
Псујем нечујно претим јавно:
ма чиме испунили простор
уселиће се мало слободе

9
Чу се питање, стиже одговор
по реду други, хиљадити
Теку, ено протичу,
нескладни супротни поразни
толикобројни
а питање је једно
Наишао је неко силан
покупио одговоре
још усамљено питање лебди
без ослонаца

11
Чух мртви певају, и речи:
„Све од мене је добро
једино живи доносе зло“
Исправих представу о неживоту,
живот и у њему живи
кроз све његове гране буја смрт

13
Испечено на ватри времена
дебели слој промењена пластика
није је постало јесте,
сад јесте понавља: није
Руке раширене – смех, плач, лет, пад

14
Све кључа а име стоји мирно
без крви име презрена постојања

Битка је изгубљена али једнога дана..
проговориће што победу у прах претвара
И Бог је дуго смишљао прву реч
Рок мога тражења исто је и њеног трајања
а онај наредни биће одмора дан

16
Тек кад се подигне магла
видеће се шта је у њој
Упркос може се певати

17
Празнина је ћутала ни име не каза
Празнина је гутала ни име о измени глади
Празнина се скупљала и ширила
ал име своје не каза

19
Ружни изглед неће ме принудити да ћутим
маштаћу о нечем што нећу поменути
мимоићи ће га стреле
невидљивим словима ћу све записати
убићу будућу лаж

Где се увлачио црв
орао није могао улетети
Пре но се затворите ослушните
јер догађај је различит од приче

Било је беде више него заноса
не знам због чега лаж

Сањајте високо заборавите састав
јачи сте у нама ви него у себи ми

20
Кад се испуни језеро суза
неко ће се окупати у њему
Из земље натопљене крвљу
нићи ће растиње са много боја
и заборав
победиће беспомоћ и неповрат
Преко других набреклих образа
склизнуће сунце

23
Због чега? Ако разлози имају првенство
(јер доказивање је можда непотребно)
Мноштво правац изазива промашај циља
(И ово је некакво доказивање)

Којом је речју замењена реч судбина

Мрави су разнели гомилу
на комарце испаљиване гранате
сличице одвукле поглед –
слика остала необасјана
У сенци кржљавог жбуња
скупљали су се дивови
грудвице заклањале планине и брда
али у очима људи је друга слика

Није даљина испунила обећања

24
Ако је лаж краткотрајна истина
а кратко трајање није по себи лаж
онда су сви изгледи..
али не треба да се каж
Нису облици што њина намера нуди

На поуздан начин ти бејаше лаж
а мене не знам је ли било
јер боје су произвољно изговарале садржај
Можда је то био одсјај неких далеких предела
фатаморгана из хорор-обећања

28
Ветрови су однели мирисе
распршили прах сажегле младости
очекивање није није долетело
већ му и име хлапи
„Све је празнине немогуће испунити“

И последњи ће једном испливати из заблуде
уверити се, касно
Јер касно природни завршетак је приче

29
Док лажу некакве звезде
дела роб
Узмимо руку дела
Слободан није могао тако стварати
(Нису од кругова лажи)
Лепота каже хвала


ИЗ КЊИГЕ „ЗАНЕМАРУЈЕ ВРЕМЕ“

ПОНОЋ

Поноћ је
Обоје верујемо да смо живи
Чује се некакав говор
Још мало још мало

Не одвијамо заборав
Усковитлала се сумња

Мало подаље
Хор мачака

БЕЗ ЧАСОВНИКА

Године не уписах у власништво
Не стегох чврсто ни младост ни чекање
У изванвремену
Умем надвремено осећати

Али зар није мудрије ћутати
Да песма тишине испуни празнине незнања
(Говоре без боје у одблесцима ноћи
Крадљивци разумевања без великодушности
Прометејеве
Некад ћу им вратити реч
У руци држим дане који ће доћи)

И живи љубав пре први речи
Чувам лепотицу свих мојих дана
Растућа радости ко још да мисли
На замењиво нестало перје

ТРАЖЕЊЕ

Нешто меко топло свеобухватно
мешало се са сном
и утапало неба у мора
мора у капи заборава

Сан се продужио без буђења
до сунца подневнога
до другог света
а с њим је нестало свега
топлоте мекоте осећаја

Ко се још осим мене
сећа тог доживљаја

ИЗ ПРИВИДА

Као да зраци скренуше
као да јека лину
као да киша се подиже
као да засвираше одсјаји
као да потече милина
као да севнуше позиви
као да отворише се стабла
као да дрхтај примаче висину
као да боје запеваше
као да јекну тишина
као да подигоше се стене
као да окрилатише видици

Да ти не рече да свет постоји
неизвесно је да ли би света било

ВЕДРИНЕ

Све се у боје преображава
мешају се не ишчезава
чујете ли музику

Живеће живело
и име ненастало
чујете ли музику

Смешана блистања
збуњена чекања
крећу изненађења

Престаће изглед да прети
лаж уверења изветрити
чујете ли

Ко се виђеним сме хвалити

ПОСЛЕ

Да ниси путовао не би знао да
Не треба путовати
Зато си путовао

Да ниси путовао био би сигуран
Да је требало путовати
Данас би у нечему био сигуран

Да ниси путовао видео би
Шта се са тобом догађа
О себи сазнао би
једну половину најмањега

Да већ ниси путовао
Не би те позвали на путовање
И не би погрешио толико
Да мораш рећи
Никад више

ПРВИ КРУГ

Око првога круга од песка
Окупили су се људи
И чудили

Страно врло страно
Рекли су једни и прихватили други
Ово као да сам негде видео прозбори неко
Којешта Где си могао видети
Песак је свуда друкчији
Ово ми је познато
Негде сам га сигурно видео

Свађа налик на плаху пролећну кишу
Кад се све смири позваше Мајстора
Како ти је нешто овакво пало на ум
Видео сам на води и пренео

Полудео јадник Та песак је свуда сув
Мрмљали су уз подсмех
Расипајући се

Сви су презирали човека
Који је сачинио први круг

ЖАЉЕЊЕ

Мозак је могао имати своје одаје
Проток кроз и око био би бржи
Јер мога застати стати стајати

Мора се кајати спавати нестати

Да му се бар једно даде
Другога поимати

Ех да се другде нађе
Или да мога поимати

ПРИСПЕ САМ

Приспео сам
Не залутао сам
Не бачен једино

Ко да се не чуди
Кад се догоди
Ко да се не диви
Ко да не отвори

Запливао
Кроз бескрај
Са осећањима

Тамо на крају
Нисам нашао

Нисам нашао


ИЗ КЊИГЕ „ИМАГИНАРНА ПОСТОЈАЊА“

Књиге „Имагинарна постојања“, „Море“ и „Сећањем живи“ чине поезију сећања и интимистичку лирику. Прва је у потпуности посвећена сећању. Написана је за један дан, и тај датум утиснут (без тачака) на крају књиге. Кратки први циклус посвећен је мору-сећању. Други, „Имагинарну географију“, чине топоними песниковог родног села Сијариња. У трећем, „Имагинарна лица“, имена су песнику толико драгих особа да без њих некад није могао замислити свој живот. Четврти циклус посвећен је нестанку Сијариња, а наслов петог, „Глас из непостојања“, сам говори о садржају. Због дужине не наводи се песма „Немојте веровати“, али ћемо навести једино њен почетак и крај: „Ако вас неко поведе отрованом земљом/ доведе на какво место и каже:/ Ово је Сијариње,/ немојте веровати“... „јер Сијариња одавно на земљи нема/ а ни на небо се није попело“.

Овде још једно, за пишчева осећања веома важно: неки падежи и нагласци.

Сијáриње, Рáде Дáцић, Рáда Дáцића, Рáду Дáцићу, Рáда Дáцића, Рâде Дáцићу, с Рáдом Дáцићем.

ОВО ЧУДЕСНО МОРЕ

Хоћу ли икад препливати
Чудесно цело
Многоимено и неимено
Ишчезнуло а пуно вртложних таласа
Неуцртано ни на једној мапи

Одговор знам
Шта је бескрај
Знам
Шта није више
Знам

Претвори се
У биће које говори свима

СИЈАРИНСКИ ПОТОК

У време и неомеђенога и стешњенога света
У Бању због школе
Ретко из других разлога
Ишло се
Добар део пута
Поред Сијаринског Потока

Прескочити га скоком са више обале
Прескочити га из залета
Тамо где је разливен
Прећи корачајући с камена на камен
Где се мора и кад надође
(А мора се код Нићкове воденице)

Ако случајно још постоји
Он се завршава у Бањи
Улази у Ријеку (у Бањску реку)
Између Горње и Доње Бање
Неславни крај посрами
Ранију величанственост

Постојао је поред узани сеоски пут
Колико за пешаке и воловску двоколицу
На којој жито је вожено у Ацову воденицу

Сасвим близу Бање клисура се сужава
Пут остане горе уз небо
А у дубини вода хучи
Природа је компоновала музику
А човеку остало да каже
У овом смислу стварање је достигло небо

„Одавде су скакали некадашњи ђаци
Скоком са овог места
Милорад је сломио ногу“
У мојој генерацији таквог јунака није било

Пошто се вратити мораш наиђеш
Где се поток у два раздваја
Па оба оставиш у врсти љутње
И кренеш највећом узбрдицом
Све до Бријега (ливаде Доњих Анђелића)
Изгубиш Сијарински поток
Добијеш тугу

Гледати пажљиво и дуго
У ту воду
Све док се не открије змај
Племените душе
Остати ту нигде не ићи
До неког времена
Поразне мене бити неће

ХРАСТОВИ

Дрвеће је у Сијарињу било
Скуп људских сродника
Храстови највиђенији саплеменици

Сече се дрво са маном
Не оно којем се дивиш
Ма колику награду обећавали у низини

„Он те може преварити не дати цијену
А шта си урадио кад такво дрво одсијечеш“

У један храст је једном ударио гром
Ко није жалио несрећу

Кад чувен храст почне да се суши
(А дешавало се ретко)
То је као да је честити младић добио јевтику

Храстове на обронцима у долинама
Обрасле у густу шуму
Знали су ретки
Оне на брдима сви

Стајали су као предводници војске
У временима кад рђа
Није могла наудити јунаку
И на тајном за људе језику разговарали
А ови се под њима скупљали
Договора ради

Онога ко је ово знао кад се касније вратио
Запањила је пустош

Храстова племића
Храстова стражара
Храстова чувара
Храстова водича
Високе господе
Више нема

Исекли су их варвари
За своје смрдљиве брлоге

(Храстови смем ли се надати одазиву
Уз песму а у њој „храстови“
Ваше дисање до мене стиже звонко)

МАЈЧИНА СЕЋАЊА

Моја мајка Станисава родила је шесторо
Последњег мене
Две рано умрле сестре и једног брата
Ја нисам запамтио
Знам из мајчиних речи имена
Љубица Павле Гила

Дивних доживљаја са несталом децом
Сећала се моја мајка
И говорила о њима

„Прислони тако јадна Гила главицу
Уз моје лице и каже ...“
Нисам запамтио ниједну реч своје сестре ја
Брат који сестре никад није имао
Мучила ме је туга мајчина
А нисам за сестрицу налазио нежности
И заустављао сам ток који није требало
Заустављати

„Мој Павле би данас имао ...“
Не знам колико би година
Имао мој брат Павле
(Црквене књиге су попалили безумници)
А могао сам некад чути
Док сам имао кога упитао нисам

„Љепшега ђетета од моје Љубице ...“
Ни од те лепоте неће остати трага
А за бар једно њено невраћање у стварност
Ја сам кривац

Био сам тада мали
Можда сам нечим подсетио мајку
На умрлу децу
А можда су моји недостаци
Дозивали сећање изгубљеног

Приче су починале
Ја их прекидао

Од кога данас да тражим
Њихове завршетке

У тренуцима мајчиног узимања
Драгоцености доживљеног
Ја сам јој жалећи је
Узето избацао из руку
Па нека ко порекне суровост нежности

ПРАЗНИЦИ

Задовољство и незадовољство животом
Наизменични супротни ветрови
Ниједан да стално струји
Још неизвесност изврће немерљиво

Једино поуздано радовање јесу празници

Дани неокаљани ретко злом зачињени
И није запамћено невреме
У јутрима светлости

Подношљива је патња
Ако је известан празник
Израшће одсечена нога
Поново просијати истерано око
Постоји нада да драги устану
из несвета

Но све противно је надмоћније над радошћу
Пролазе светли дани
А наслеђује их непознато
Дан прође
Није се десило чудо

ОДЛАЗАК ИЗ СИЈАРИЊА

Може ли се сачувати на слици
Одлазак онај
неповрат
Може ли у каквом звуку
Одлазак и цело оно незнање
Може ли и у чему
до данас измишљеном

Изостали би мириси
Најпрефињенији одсјаји
Топлота и зебња
Непоновљиви додири
би изостали
(Кад би се знало о неповрату)

И говори
(Поздравни или опроштајни)
Брдâ чукица травњака трњака
Крушака храстова купина ораха
Скоро пресахлих потока
И тајних бића
Која су онда постојала
Необјашњен пре тога
Пролећни пев кукавице

Немогуће немогуће
Немогуће
осим у нестварности
А ко ће праву стварност retrouver

Зашто зовемо догађај
Можемо ли не кајати се

Зар нисам неправду одлазећи
А не знам тачно коме
И не знам колика је

Можемо ли не кајати се
Можемо ли не кајати се

СИШАО САМ СА ПЛАНИНЕ

Сишао сам са планине коју, у измаглици,
видим и кроз завесу од бетона.
Сад запажам, ужасавајући се, како се она
све више удаљује од ових низина
ниче непремостива провалија
између два света.

Некад сам стварно био горе
чак растао и поимао у томе нестварноме
чему се не могу вратити. Некад сам желео
одозго сићи; успео сам јер силазити је
лакше него се успињати, силажење
испада могућно, успињање незамисливо.

Осетио сам, док сам силазио
како се ширине сужавају
како бесконачно узима размере коначнога
осетио али веровао: то је привид
који ће брзо ишчезнути. Привид није
веровање је ишчезнуло.

Спуштао сам се пун наде; знам сад:
са неба; и још поузданије знам:
неће бити успења.

Све је ближе земљи и са земљом сраслије:
и Олимп, и Фуџи, и Mount Leibnitz.
Расте распуклина у галаксији која се скупља.
Да ли се икад сажали недоступље?

***

Не много често
Али потресно
Поново слушам речи
У Сијарињу изговорене
Јасне речи
Умрлог света
Жива звонкост
Нагласци беспрекорни
И оне ретке мане
Исмеване у ванвремену

Не много често
Видим драге ликове
Покаткад многе заједно
Онакве какви бејаху у пуној моћи
Прихватају ме од срца
Позивају себи
А при пуној свести
Ја знам

Само понеко
У усамљености
Препозна тугу

НЕЋУ

Нећу да сасвим нестанеш Сијариње
Бар док је дане нам привремености
Нећу иако знам
Да тебе нема

Нек после буде што мора
И раније је бивало
Све се заборави
Никаквог догођенога трага

Нека проструји
(Шта је то што струји)
Озари зрак
Нешто у нечему
Чуће се бар складни откуцаји
ако не звона

И ево
Непостојања су постојања
Парадоксални уме

ТИ КОМЕ ГОВОРИМ

Ти, коме говорим о Сијарињу
(Да ли једино о Сијарињу? О земљи)
О себи
(Да ли о себи или о свима нама?)
О неповрату
(Не о једноме! О мору неповрата)
О времену
(О временима! о временима!
Једно не може постојати само)
О једноме преосталоме
(Без чега би себе одрекао се живот)

Кажи некоме ко није могао чути
Не! коме год можеш кажи
Да сам њему говорио не
Увлачећи се између зидова
Не спуштајући глас
Како бих мисао заклонио
Никад не улазећи у завереничке дружине
Кажи да непосредније могао нисам
Јер су нас раздвајале ограде и понори.
Кажи да многе празнине ватра
Не премошћује
И да сам утешен кад твојим говорим гласом.
Нека га слуша, пажљиво нека слуша
највише себе ради.

Кажи да машту љубав и напор захтева
Праћење мелодије коју заглушује бука.

Себе сам делио, поклањао другима
Шта је са поклонима – не знам.
Сазнај то ти.

Не тражим немогуће:
да ми се врати глас.


ИЗ КЊИГЕ „МОРЕ“

МАЛИ КОРАЦИ

Дечак са шареном торбом
У њој две књиге и ужина
Стидљив и мршав
Корача и сањари

Кад потрчи
Торба га удара по слабини

Пред њиме вечност

Силази сеоским путевима
И попречним стазама
А дан прелази
Са једног на друго брдо

Пење се док се враћа
Не примећује да је уморан
Али је тужан
Јер дан није испунио обећање

Нико више не зна шта се десило
Дечаковој шареној торби
Изатканој
На сељачкој натри
Од љубави и вуне

Јесу ли је однели
Крадљивци драгоцености
Или је добила крила
Па узлетела

Зна се штошта друго
Што је постало неважно

ИМАО САМ (одломак)

имао сам облак
– оставио сам га
имао сам дрвеће
– нисам га сачувао
имао сам поток
– допустио сам да пресуши
имао сам далеку планину
– препокрила је магла
имао сам мирисе
– прешли су у друге галаксије
имао сам клобуке у води
– нашли су где се понире
имао сам хуку потока
– небо је бездушно поступило
имао сам песму
– прекинута јој је струна
имао сам брдо за умор
– умор без брда свуда налазим
имао сам хиљаду извора топлоте
– расхладили су се за вечност
имао сам сан
– замутили су га болови
имао сам безброј љубави
– престале су да зраче
имао сам чаробне страхове
– где још да који тражим
крила сам имао
– кад сам још престао да их сањам
цркву сам имао
– нико не зна шта је с њом било
имао сам бескрајан стид
– нађите ко ће схватити шта је значио
имао сам браћу сестре другове
– не знају то они које сад виђам
какве сам видике имао
– кајем се што их не разделих
нисам имао неколико одговора
– не вреди да кажем јесам ли који нашао
исповедника-себе још имам
– њему зар да се исповедам

нудим да поклоним оно што ми је преостало

*** (одломак)

Је ли то оно место
Које су обртаји Сунца
Толико преобразили
Да га може једино
И једном само
У неслућеноме некад
Жив изникао уметник
Ако знадне да утка трептаје
У обронке узлета
И мирис умами
У тишину буре спокоја
Насликати на платну
Бојама оркана у налету

Да тиме засеје још једну
Њиву постојања
И посведочи о надмоћности
Измишљенога над стварним

Је ли то оно
Или је позив свемоћне ВАРКЕ
Какво је морало бити то место
Кад без застанака
До врха испуњава тренутак

Је ли у близини и лик
Од кога се одбише
Нејасни одсјаји
Бржи од вртоглавице
Лик судбине усамљенога
Међу ветровима
Опаким и неразумним
Без чула за милосрђе

Нек чак и није
Одсјај је остао
И кружи
Неуништива је светлост
Изгубљенога нема

Устрептала су чекања
Шта је са обећањима
Да нису стали облаци
Слажу ли се сазвежђа
За нови састав неба

Има ли музике
Шапућу ли знаци
Шта нуди хоризонт
Значи ли порука

Где је и шта ће
Је ли на путу ВРЕМЕ
Докле смо стигли
Како је било
Кажи
Да се не заустави вечност

СЕТИ СЕ

Ноћи оне
Неслућеног неповрата
Пламен је поскакивао у грозници
Ка дану несвануломе
Ни чеканоме ни замишљеноме
Ка дану ка ничему ка свему
Ка себи или понору
Разуму или пропланку
Ка сумњи или језеру
Ка знању или одласку
Можда
Ка теби

Оне ноћи
једне од карика краја
Варнице су праскале у изобиљу
Једра се топлота надимала
Летели плами кроз студи
И копнело је време

Сети се
Какви су ветрови дували
Које севале мисли
Куда ишла надања
Шта говорила чекања

Сети се
и кажи
Сети се
и врати
Сети се
и оживи

Те једне ноћи
Бејаше један корак
Једно клизање на влажном плочнику
Испод неколико звезда

Једном је било
Једном је и морало бити
(Зар да уплове понављања)

Сети се
шта није прошло
већ је чекало
И листа на развигору оживљавања

Не заспи
Не стани
Не сагори
Не заборави
Кад пропупи тај мрак од будућности
Кад схватиш да се не иде куда мора
не чини што треба
Кад тајно позвани очај дође
почни враћање
Враћање преко ограда
Преко понора
Враћање и преко почетака
Преко бескраја

До праискона
До првог погледа
До жеље саме

До ноћи оне
Застанка постојања
Забуне времена
Клице чекања
Гласа који позива

ВЕСТ

У шуми и у лишћу
у трави, поред извора;
на стрмини и заравњењу;
на њиви, на ливади,
уз стоку и живину;
испод облака, са жеге,
у хуку потока
после провале облака;
у тузи која је допирала
и са удаљених брда
и са њива и из кућа..

из чекања –
најпотреснијег чекања икад почетог

отргло ме је
повукло, извадило, занело
однело
одвукло (измрцварило)

и учинило да нестанем

Нема ме више
то као вест прослеђујем

МОРЕ

Остаје да се вратимо
Непримећени
Изађемо ван улица
У онај бескрајни свет једино наш

Хале нису саграђене
Ни зграде преко реке
Речица је нерегулисана

Савијене гране врбе скоро додирују воду
У њој остаци зарубљенога стабла
Део једнога другога распукнут је
Од притисака зелене гране

Тамо наставници не залазе
Лако нам је заклонити се иза лишћа

Онако сплети кике као јуче
О како волим твоје пегице
Целе ноћи гледао сам једино њих
Спавао нисам

Мале цедуље што у школи
Једно другоме дотурасмо
Негде сам затурио
Скрио их из страха од старијих
Сигуран сам да ћу их наћи
Твоје ћу ја читати гласно

Сутра ћемо поново као јуче
Брига нас што смехом сабирамо погледе

Стајаћу на отвореноме прозору
Ти ћеш погледати један или три пута
Као обично
Нек буде три Нек буде три
Не дај да те пошаљу на ону страну

На реку близу вирова
Једино нашу реку
Нека је вода разливена

Путем ћемо ка селу
До врата златне цркве

Време је избрисано
Нека зна време да нас не може раздвојити


ИЗ КЊИГЕ „СЕЋАЊЕМ ЖИВИ“

Из циклуса „Елементи биографије“

1
Рођен сам пре стотинак векова,
можда који миленијум више
и која бескрајност
чија се мера не одређује.

Чаробно место мога рођења
држим у магли
не успевајући да извучем
или растерам њу
зато га не налазим у овом времену.

Можда се и простор у међувремену изгубио –
па је и то узрок узалудности.

Онамо и онда добио сам дужност
којој и данас служим.

Рвем се са бојама десетине и десетине
живота и још ме оне савладале нису
а толико их је.

Највећи болови долазили су ми од одсјаја,
светлости у пролазу –
можда у трену ишчезнућа,
од закаснелих муња
од сенка нестајућих бића –

и непостојећег а нужног
у доба ишчезавања светова.

Највеће болове подносио сам
достојно постојања.

2
Могу ли испричати причу?
мисао пита.
Пита, иако одговор зна.
А биће нешто чини,
чини онако како се може видети
(а можда и не види)
ситно можда, за било чије очи,
за шта је и реч нађена:
животом то зову.

Неиспричиво се прича, знању насупрот,
прича док не потоне свет.
Неко ће други наставити,
неко ће наставити, осим..
Овде се не зна шта ће се збити.

11
Ти, претворена у твоју сестру,
твоја сестра, претворена у тебе,
свака од вас две је
ти,
а ја — било која: ти нераздвојена.

У истоветним шареним хаљинама,
украс концертне сале и холова,
дивљење скромно осветљених улица,
дугина појава у сивилу.
И то сам онога дана постојао!

Брзо пролази вечност.
Нестану чудесне девојачке хаљине,
сивило улица се помеша с другим бојама,
две-једна нису више заједно,
једна је само, једна ал' која?

Једна у купаћем костиму,
корача боса по даскама крај мора,
другачије божанство, не какво бејаше,
или је друго једно време: сунчани дан.
Неко је страшан крај ње, односи је.

(Знаш ли, Господе, са другом шта је било?)

У таму упада вечност,
све до сунчанога октобра пред буру,
до дуге вожње тролејбусом београдским,
од Бањице до Студентскога трга.
(Време божанско и паклено.)

Имао сам коме причати, испричах:
„Коса прошарана белим праменовима“.
„То, дакле! Знам шта се тим скрива“
одговори. И опет тама.
Како сурово може трајати вечност!

Данас (гле, већ јуче!) јави се привиђење.
Не, ни привиђења више нису на себе налик:
долазе промењена да потпомогну малаксање
да ме присиле да себе присилно питам:
„Какав сам то ја, овога дана, ти?“

36
Нешто јесте живот, а нешто друго
истим се именом назива –
одвећ учени морају плутати у заблудама.

Можеш ли свести рачун?
често сам питао себе.
Питао сам јединог који треба да зна,
питао сазнатеља који не успева да сазна.
А свако ко пита верује у онога кога пита,
или без вере у њега пита,
како би питање чуо Онај Који Зна.

Постоје мере времена.
Између којих међа је твој живот?

Зар сачинити целину
од тако несигурног, магличастог,
као издах нестајућег,
зар такво сместити у постојане оквире?

Колико, колико колико,
а да се не одговори: „Николико“?
Када и где, када и где,
а да се не одговори: „Никад и нигде“?

Нагло нахрупе остаци остатака,
безбројни а немоћни да се слију у број,
узаври тренутак живота,
човека окружје пита:
Је л срећно или несрећно људско биће?

Скупити опале цветове, скупити
пролећа без стопа у окамењеноме!
(Ех, цркво од камена!
Ех, звезде чистога неба!)
Како се потресно разлеже
флаута времена!

Не знам, не могу знати!
Јесам осетио живот,
колико дуго сам живео – не знам.


ИЗ КЊИГЕ „ДРАМА-РЕКА“

ЗАТРЕПЕРИЛО ЈЕ ЉУДСКО СРЦЕ

Затреперило је људско срце
Та загонетка, то непојмљиво биће
Затреперило је
Изненада, док се чинило да све мирује, мре
И тек тада је отпочело
Да живи
чини се све

МИ ЗАВЕРЕНИЦИ ВЕРНОСТИ

ми завереници верности
трајемо и пркосимо
ватра у замрзнутоме сумраку

обећавамо да не пустимо страх
богатство без цене у времену
достојанство верности за песму

ми смо се смели окренути
двапут загазити у исту реку
кугле из тела слагати у ризнице
осмех смираја извући уместо злобе

зар било шта друго
уместо лета док је трајања

свима љубави достојним
наше непоражено збогом

ХВАЛА ТИ ЧОВЕЧЕ

Хвала ти човече
што делић твоје
моју увећа душу
што да сам нисам дознадох
из твога постојања
што ме оживе
твоје неизречено обећање

Човече нек ти је хвала

ИЗ ВРЕМЕНА КРВИ

Смрт је праштала севала тупо одјекивала
Траговима крви тражили смо склониште
Делове спасавали у шуми

Нисмо се никад вратили у живот
Кише су испрале наше путеве

ЗЕМЉА НЕ ПАМТИ

Земља не памти довољно дуго
кораке насилника
стога не позна нове а старе
и не опомене слабе и кратковеке
За поновљене несреће
земља је крива

ДИВ ИЗ ОКОВА

И ноге и руке су ми залеђене
и глава челиком скамењена
ни прсти на ногама слободни нису
а шта да се каже за срце
шта за ум да се каже?!

Ко ће урадити послове мени намењене?
Док ходах, делах, осматрах
никога не бејаше на видику
за ког бих с правом рекао:
Овај нека ме наследи у ризику.

Ко ће урадити што народ од мене очекује?
Ко ће што могу једино ја
кад ни ја не могу што могу?

ЈЕСЕН ЈЕ 1991.

Јесен је 1991. У Београду сам а нигде нисам.
И нема за мене места на некад пространој Земљи
заклонити се немам чиме.
Не знам где да побегнем од истине.

Хоће ли на крају године постојати зима
почетак следеће хоће ли?

Знам оне који су пола века унапред видели
а пре неколико тренутака за свагда им је замрачен вид.
На росу били су налик, налик на пупољак
пре само неколико тренутака.
У овоме какви су – нек нико не упита.

Тражим што је нагло нестало, чега поуздано нема:
погубљене људе, очекивања ума, осмехе
необуздану шалу од које шири се вечност.

И себе тражим
уз задња зрна песка.
Никога ко зна о СУТРА не срећем
и губим сламку.


ИЗ КЊИГЕ „ВРТЛОЗИ“

ТО ОКО ЖЕНСКО

То око женско
Прелив од маглине до осунчаног
Крешендо и деминуендо вечите симфоније
Разгоревање
Пламен на хладноћи

Хиљаду и једна ноћ
Прича зимске вечери
Сан
Путовање

Још нетрована подземна вода
Из вртоглаве дубине крепост

Нагло се расцветало багрење
Сребрно протиче речица
Тек за савршени слух жубор

Тамо су једном певане химне
У фантастичној акустици
Разлегало се до бескраја
(Не знамо наставак историје)

То око женско
Остало
Кад је све прошло
У вечности
Трепери Трепери Трепери
А прекидач је окренут давно

А ЛЕПЕ ЖЕНСКЕ НОГЕ

А лепе женске ноге
као у мрклини муња
у пустињи као оаза
оне једине и многе

као ухапшеноме врата
буђење оживљење као

не сјај старога злата
не уздах гласно јао

Ко да те не хвали Боже
за лепе женске ноге

МОРАМ ДА ДОЗИВАМ

Срећна рука изнад женског колена
Слатки израштаји
Крајеви укинути

Бурна ведрина
Увећава ме
Биће су сва бића
Монолит
Безброј надмашује моћ маште

Не нема слободе избора
Морам да дозивам

ЛЕПО ПУТОВАЊЕ
НИЈЕ СЕ ЗАВРШИЛО

Само нас двоје у купеу
Један једини пут састављени
Жена божанствених облина и усана
Славна певачица другога народа

Чим се ово записује
(После потрошених деценија)
Значи поновити се неће

Тако чудесна блискост
После оноликог непознавања

Нико се није усудио ући
Њен народ се стискао у ходнику
Можда разилазио по возу

Једнога тренутка она је морала изаћи

Убрзо купе се испунио
Постао ружан и ненастањен

А путовање још није завршено

НА ЊЕНОМ ЛИЦУ ОНДА

На њеном лицу онда ..
О, какво је било оно лице у оном тренутку!
На њеном лицу, онда, јавио се грч бола
– да би га још улепшао
или са поруком скривеном од туђина?
Кратак тренутак
јер га је прекрила стварност
а не зна се колико је још трајао
упркос поништењу.

Неко извесно познаје цео тај мали живот,
а уме ли да га исприча?
Неко ко га није видео већ осетио
неко надарен да слути неизбежно и једино
шта тај може рећи, може л изрећи?

Поглед иде не увек означеним правцем,
без помоћи је, бива без среће;
зато не нађе. Приче о њему
нема. Нема стварности, нестварност њу сатире.

Онај тренутак постоји још:
крет бола, водич врхунцу лепоте.
Постоји непоновљив
– и све је. Више потребно није.

***

Божанствена Беатриче
Највољенија моја
Хајде да се нагодимо
Ништа не постижемо свађом

Што се твог предлога тиче
Мислим да си се залетела
И то већ схваташ
За ту цену на другом месту
Добијам неупоредиво више

Твоје упорно инсистирање
да живимо у одвојеним кућама
Ствар је дечјег каприца
Ти љубави моја
Још ниси одрасла

Оно друго што тражиш
Никада нећу прихватити
Нећу па да си филмска звезда
Шта бре ти мислиш ко си

Највољенија моја
Тугујем за тобом у овој буци
У
Овом
Паклу

МИСАО КВАРИ БОЈЕ

Твојим телом улепшано је море и небо
припитомљени сунчеви зраци
потиснута ружна обличја.

Твоје тело отвори изворе
створи бурне токове
залепршаше жељена крилата бића.

Твоје тело позива на гозбу
обећава ведрину наместо ноћи
разгони несродне облаке.

Само... мисао разара ову стварност:
знам како ће изгледати твоје лице
те груди како ће изгледати – знам;
да не говорим кад, кад не знам зашто.
Знам, не би требало да знам.

ТРАГ

Она је изашла на средња врата трамваја
Испод моста у улици песника Бранка
Где се протежу стотине метара
С укусом изгубљености
Припремајући се да изађе дотакла ме је
Вероватно нехотице

Тада сам сазнао за њено постојање

Прешла је испред трамваја
Обележеним пешачким прелазом
И нашла се на другој страни улице

Најтоплијега летњега дана
У хаљини какву једино госпођа уме носити

Тамо се уздизало складно бетонско степениште
Најпре упоредно са трамвајским шинама
Затим управно на тај правац
Деловало је као чаробни успон
Из нижег у виши свет
Корачала је достојанствено
Као неко ко располаже вечношћу

Зна се да на мосту чекају две аутобуске станице
Са много линија
Које воде у много праваца Града

Поглед на степениште је прекинут
У првој половини његовог паралелног дела

Аутобуске линије се надовезују једна на другу
И продужују у трамвајске железничке поморске
Одлазе до аеродрома
Који до других аеродрома воде
Који воде можда до свих

Огромна мрежа прекрива Град
Градове земље континенте
А можда..

Са моста у улици песника Бранка
Стиже изван земаљских мрежа
У просторе већих светова

А тамо је неизмерна празнина

У таква распршења одлазе бића
Која би требало да су ту

Као зракови звезда који полазе
Из мањег од најмањега
Из тачкастог извора без простирања
Полазе људска бића
И друге ствари земаљске
Полазе на путове бескрајног удаљавања

Што је време кретања дуже
Растојање између бића је све неизмерљивије

Од нечег што треба да је једно и вечно
Постаје двоје изгубљено
Од сјајне тачке
Тамна празнина

Тако се показује бездушно лице времена

Укрштања су се проређивала до ишчезнућа
Између узастопних мимоилажења
Нараста пустињски песак
Дине висином надмашују планине

У распршењима се налазе бића
Која би требало да су ту


ИЗ КЊИГЕ „ОДСЕЧАК ТОКА“

ТО ДРУГО

То да се ништа није десило
Записано је као догађај
Испуњење простора
Време зарубљено на ободима

Једна сирота девојка са метлом
Непознате душе
И оно трепераво лишће што обећава

ЈЕДНО ПОЛИТИЧКО СХВАТАЊЕ

Кобра у џунгли подигнута доста високо
Спремна је да разговара са човеком
Предлаже му демократски дијалог

Можда ће га једнога тренутка ујести
Али и њему оставља исто право
(„Праведно и поштено!“)

Човек се повлачи

Не осуђујем га Нисам ни ја
Безусловно за демократију

ЈОШ НИЈЕ АПОКАЛИПСА

Страшно је на овој светлости
Нема укроћене ноћи Само је дан
Ваздух из некадашње природе Јад
С муком се дише

И зар ходати
Шетати се ићи
Можда трчати
О безумље

Шкоди све ово
Мојем осетљивом оргу
Морам у рај
Не замерите

Пробао сам воду
Како су то некад пили људи
Гледао сам остатке дрвећа
Некадашњег храниоца плућа
(Тешко је то издржати и закратко)

Имали су путеве
Чували животиње
Рукама преносили камење

Јадно човечанство
какав је пут прешло до среће

Нећу се више јуначити
Да излазим на светлост сунца
Остаћу у подземљу
Заборавити да негде трепере звезде

НИЈЕ ДАНАС

Неживи осећаја лишени молекули
Данас се нису спојили у живе ћелије
Нису ћелије у органе у организме органи
Нису произишле кретње
По замислима вишега ума

Данас се није обликовао
Свет задовољства за све
Није равнодушност за неке
А језа ни за кога

Данашњи није постојао дан
А оно пусто трајање

НАПИШИ ОПРОШТАЈНО ПИСМО

Напиши опроштајно писмо
Последњи човече
Божји је налог
Из часа стварања
Да урадиш то

Испричај све околности
Узрочнике трагедије
Наведи несите моћи
Који су прогутали живот
И себе
Намеравајући друго

Учини како Хамлет тражи од Фортинбраса
Јер после тога је ћутање

Учини
Последњи говор пре ћутања
Нек буде истина


ИЗ КЊИГЕ „НАДМУДРИВАЊЕ ЦЕНЗОРА“
136 веома кратких прича и 17 нешто дужих

ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА

Из мртвог тела још је капала крв, револвер лежао на ивици колосека, рука полицајца немирно притезала руку која је испалила хице, гомила се бојажљиво окупљала и гледала са страхом – ипак слабијим од радозналости, а неко у гомили се радовао освети.

Почињало је збуњено кајање, малаксалост је силазила од рамена низ тело.

Једног тренутка пролете пар голубова, неко се прегласно одазва на позив.

Кроз отворен прозор протицала је сетна песма.

ЋЕБЕ

Узесмо да истресемо ћебе. Да избацимо из њега прашину (бар део – не може се избацити сва прашина из вуненог ћебета). Раширисмо ћебе водоравно, држећи га за углове, у висини груди отприлике. Затим састависмо истовремено своје руке, тако да је ћебе уздужно савијено на пола, спустисмо истовремено мало руке а онда их брзо подигосмо и раширисмо. Ћебе се, уз туп прасак, рашири, начини неку врсту свода а изнад њега се подиже прашина. Истовремено из њега испадоше два јаја и разбише се. Како их нисмо видели раније? Како нису испала док смо ширили ћебе? Знали смо: више се ништа неће разбити.

У другом покушају испадоше две јабуке; потамнеле, смежуране, неједнаке величине. Није нас занимало да их погледамо из непосредне близине и додирнемо.

Замахнусмо поново. И овог пута испаде још нешто: кеса од потамнелог папира или чега сличног и нешто, што паде подаље од нас, ваљкасто са купастим заобљењем на једном крају и тупим врхом. Опет чуђење: како ствари испадају из празног ћебета?

Обојица наљућени, поновисмо поступак састављања руку и замахнусмо снажније него прва три пута. Испаде мршава женска, тамне пути и без икаквог знака свежине. Дочека се на ноге и одмах удаљи.

– Боље да престанемо – рече мој друг.

Сложих се. Савих ћебе и држао сам га на подлактици не знајући шта бих са њим.

Мршава, сасушена жена се поврати, узе ону ваљкасту ствар, притегну је осећајно на груди и нестаде.

Прашину, извесно, нисмо сасвим истресли. А ко зна шта би још испало да смо наставили истресање.

НАДМУДРИВАЊЕ ЦЕНЗОРА

Познато је да су цензори условно образовани људи: они су научили све што су могли научити, спадају међу стручњаке којима ретко ко може наћи манa. Претежни део становништва њих веома цени; кад би били кандидати на изборима за јавне функције, до ногу би потукли своје такмаце.

Ово је прича о томе како са једним од таквих људи изаћи на крај. Искуство је лично.

Написао сам причу коју цензор не може одобрити да се објави. Писао сам о ствари коју цензор не зна, не прихвата и не разуме. Знао сам да причу морам брижљиво дорадити како бих је прилагодио способностима цензора.

На првом месту је требало замаскирати предмет приче. Тај посао је био апсолутно нужан: цензор никад не би допустио да стварни предмет моје приче буде обрађен у причи а прича објављена. Предмет приче сам приказао као сасвим други, не онај који је истински предмет приче. Учинио сам то и био задовољнији него да сам створио књижевно ремек-дело које цензор неће одобрити. Ниједан цензор не би открио прави предмет приче у оваквој обради, а свако ко није цензор схватиће без тешкоћа о чему прича говори.

Дошао је на ред стил. Не променити свој стил битно а прилагодити га цензоровом укусу захтева труд и вештину. И ту сам био срећне руке: безначајне промене, а стил налик ономе којим се цензори одушевљавају.

Асоцијације – иако су праве, оне које сам замислио – осенчио сам тако да цензорове мисли пошаљу на сасвим погрешну страну, а њега одушеве.

Добио сам похвалу од цензора. „Све је изванредно, управо по моме укусу“, рекао је. „Нарочито ми се свиђају ваше дугачке, разгранате реченице, које трепере.“ Прочитао је једну кратку реченицу коју није могао да разуме.

МИРИС

Дивни храстови на косини уживањем су напајали очи. Мало ниже неколико јасенова, а на суседном брежуљку – воћњак. Ходао сам и тражио мисао за коју ми се чинило да сам је неколико тренутака раније имао. Хватала ме узнемиреност, јављала се претња: отећи ће она са временом, нећу је више никад срести.

Поветарац донесе до мене необично пријатан мирис. Лако одредих правац из којег је долазио и пођох му у сусрет. Осећао сам: на извору мириса наћи ћу што тражим и изгубити што ме замара. („Извор мириса мора бити близу, чим га поветарац преноси.“)

Ход је трајао и трајао. Мирис који ме привукао све више је слабио; понекад сам губио сате да одредим правац из којег је још долазио. Често је нестајао за дуже време и није више у мени пробуђивао наду каква је била она са којом сам му пошао у сусрет. Нешто ме подсети на огледало. Са доста напора нађох једно и погледавши се успаничих се. („Да ли ћу успети да се вратим?“)

Вратио сам се. Јасенови бејаху одавно посечени, сасушен воћњак, ни један храст није стајао усправно, а неодвезена храстова стабла мирисала су опојно.


ИЗ КЊИГЕ „ПОКЛОН (рефлексије I)“

Напомена. Писање малих есеја, сабраних у књигама са поднасловом „рефлексије“, почело је 1975. и наставило се кроз остало време. Прва књига, „Поклон“, написана је у седамдесетим годинама, „Лавиринт“ до пред крај осамдесетих, а „На разређеном ваздуху“ до 1998. године. Ове три књиге садрже око 1.400 малих есеја. Сваки обрађује засебну тему, нема понављања. У прве три књиге есеји су разврстани по тематској сродности, у оној мери у којој се њиховом писцу чинило да је то могућно с обзиром на велику тематску разноврсност. Есеји у другој књизи су већи по обиму, у трећој већа стилска разноврсност. Представљамо све три извадима и прве. Четврта књига биће посебно представљена. Поговор за све четири књиге на крају је треће.

*

Све изванредно снажне личности уткивају свој дух у дух свога народа. Било злочинци или хероји, било џинови ума или подлаци, сви остављају за собом неизбрисив траг. Стога се из прошлости једнога народа може предвидети његова будућност, ако не цела, онда бар понашање народа у појединим реално очекиваним околностима.

*

Ниједан народ није толико велики да је сам себи довољан нити је иједан толико мали да не може у себи одгајати универзалну људскост.

Ко би рат започети хтео нека помисли и на ту ствар.

*

Сотона је у предности над Богом. Кад Бог позове двадесеторицу да пођу његовим путем – рачуна највише на једнога; кад исту двадесеторицу позове Сотона – сигуран је у њих деветнаест.

*

„Ко сте ви?“ пита га неко други а „Ко сам ја?“ пита се човек сам.

„Ја сам оно што могу“, написано је.

Ја сам оно што радим – друго је схватање.

Ја сам оно што урадим – било би паметније.

Ја сам оно што виде други.

Ја сам оно што други не могу видети.

Ја сам оно чему тежим.

Ја сам оно од чега хоћу да побегнем.

Ја сам оно што нисам могао да избегнем.

Ја сам оно што никад нећу сазнати.

Ја сам оно што остане кад све друго нестане.

И још безброј истина, али истине нема

Јер једна је и ово:

Ја сам оно што нисам могао постати.

*

Историја и дубље познавање људске природе показују да је лакше бити роб него бити слободан човек. То добро знају вође тиранских режима, зато их данас толико има. Они знају и више: да је титула бити слободан веома цењена, стога је додељују својим поданицима, учвршћујући и њоме ропство.

*

У једном писму Луцилију Сенека тврди да чита и за време путовања. Он то чини да не би био задовољан сам собом.

Може ли се став обрнути: ко ништа не чита задовољан је собом? (Ако некоме требају примери, ја ћу му их дати.)

Сагласност с природом

Сагласити се с природом значи: не туговати што немамо неку цењену способност, већ развијати оне које имамо.

Дефиниција мудрости

Мудрост је реч која нам устреба а чије значење не можемо одредити. Што си мудрији, што успешније докучујеш суштину, то си свеснији да реч не можеш одредити – опредељујеш се за недефиницију.

Тако је и са многим другим појмовима, са свим најважнијим појмовима. Све битно остаје неодредљиво. Можда ће увек бити тако; и боље да буде – чари су у необјашњивом.

*

Питање смисла: бити или не бити, због чега бити ако бити – толико је примарно да узрокује многе делатности, непогодне да се дефинишу као корисне (чак и при веома широком значењу те речи), многе нерешиве (за понеког бесмислене) дилеме и многа чудна питања. Једна од таквих делатности је и философија. Она постоји да би спречила човеков пад у не бити (бар привремено), она је вид човекове борбе за не баш јасно одређене циљеве. За неке људе она је и више од тога: начин живљења.

*

Извесно да је у највећем складу с природом човек који не поставља питање о смислу постојања. Но кад смо већ дошли с природом у несклад, кад се то узнемирујуће питање врзма по нашој глави, учинимо најбоље што можемо: трудимо се свакодневно да заслужимо праведно признање за проживљени живот. Признање од људи, биљака, животиња, ваздуха, воде, земље. А онда, ако се заиста уверимо, уверимо без самообмана да смо признање заслужили, рецимо мирне савести: Одужили смо живота дуг.

*

Учини да ти сваки дан буде изузетан, да буде празник. Постигнеш ли то, открио си тајну среће.

*

Зар није нужно (живот све отвореније каже: јесте) да се створи философија смисла пораза? И уверење да је пораз од свега смисленији, ништа није природније од њега, све друго – погрешка. Ко такву философију усвоји не мора бити погођен стварношћу коју никако не може променити. Оно што се тим путем извојује јесте победа. Једина победа коју философија пораза не спори.

*

Стил се мора тражити, није упутно чекати да потпуно сам дође. Наћи свој стил значи стећи свој дом.

*

Смисао пребива у стваралаштву и радости. Време страха је обесмишљено време – у њему нема ни стваралаштва ни невиности; једино од чега се живи јесте – неизвесно чекање.

*

Кад се суди о модерности, кад се она тражи или се безнадно за њом жуди – заборавља се на васкрснуће: да она може бити то. Неко давно доба стигло у садашњост и са њом се слило, променило се колико треба и мора – постало права она, оно ново за чим се лудује.

*

Нико не може сачинити толико безвредно дело колико делатељ на пољу духовних вредности. (Не само безвредно, него и штетно, јер, ако ништа друго, кошта и људима одузима време.) Зато мора импоновати рад сељака, занатлије, грађевинара..

*

Много људи, умних, радних, занесених, мислише и смишљаше кроз дуго време шта је највеће добро. Истражише све слабости своје мисли, отклонише их и направише од њих тврђаву. Онда дође неко са стране, ко се није око те мисли мучио и није са њом растао, за њу живео и због ње умирао, дође, хладног ума, и разори тврђаву као кућу од карата. Таква је ето судбина умних људских творевина!

*

...Уосталом, од свих живих бића само је човек неморалан. Све остало живо има своје законе и држи их се. Само човек има двојна правила и двоструко понашање. Ако за сав остали живи свет важи инстинкт опстанка, човеку мора бити својствен још један: инстинкт нестанка. Све живо убија нешто друго, једино човек убија и себе. Хоће ли победити убица или самоубица? Много је бојазни да самоубица не постане јачи.

*

Сваки човек је способан да из (болесног или здравог темеља) своје природе извуче некакву философију која разара постојећи морал. Докле год он ту философију задржава за себе, не можемо га сматрати опасним по друштво. Невоље настају (и заслужују отпор ако су стварне) кад творац покушава да своју философију начини општом. Невоље, кажем, јер је најчешће разарајућа философија деструктиван чин. Постоје, истина, и супротни примери, примери истинских стваралаца, револуционара градње, којима није до рушења већ само до рашчишћавања темеља; за ове не важи изречени суд. То су изузетно велики људи. Њих разликовати од рушилаца највећи је степен сазнања обичних људи и велики људски задатак за сваког ко оцењује.

*

Од једног добро обавештеног професора Београдског универзитета чуо сам ово: питали једног славног немачког философа зашто у својој моралној философији препоручује једно а у животу чини сасвим друго; кажу да је одговорио: „Моја професија захтева од мене да прописујем како ће се људи понашати, а не како ћу се понашати ја“. Следбеници праве хришћанске (православне) етике ово никако не могу прихватити. Има нас (мада можда не много) који не можемо признати потпуну величину славних људи ако нису били и морално велики.

*

Највећи знак јунаштва је храбро издржати живот. Храбро, с достојанством, са знацима гордости и унутрашње величине. Они који су то успели, без обзира да ли живели дуго или кратко, који се никад нису пред бедом понизили заслужују да им име спомињемо и учитељима их називамо. Кад то разумемо, схватићемо да смо само ученици. Док год смо живи ми смо само ученици – тек смрћу, ако је достојно поднесемо, можемо постати учитељи. Поузданих живих учитеља животне науке нема.

*

Најпоразнији вид унижења људског достојанства је – додворавање моћницима, уместо достојанствене уздржаности, држање правог одстојања. На сваки добитак стечен удворништвом злима – петоструки губитак изникне.

*

Циљ фалсификатора историје је добити у времену, да потпуна истина изиђе на видело тек онда кад нико не буде заинтересован за њу. „Нека се касније и сазна!“ Али се дешава да се не сазна никад.

*

Изглед брда не говори о руди у њему, ни о могућном вулкану, ни хоће ли бити земљотреса. Оно што говори припада другом знању, друкчије је намене и другачијег смисла.

*

Шта ли ће људи далеке будућности урадити са гробовима – са гробовима поштованим, чуваним, са гробовима знаменитостима? Историја и цивилизација знају многа имена а не знају гробове њихових носилаца. Земља постаје тесна, многа имена временом губе значај, хоће ли то изазвати скрнављења? Да ли ће једном и велика зграда Наполеоновог почивалишта бити срушена или променити намену?

*

Најдубље истине о животу стичу се кроз патњу. Значи ли то да ће, кад се број патника у свету смањи, истина о животу бити даља од људи?

*

Зашто се радујемо бољем познавању душе? Зар што је сазнање о њој моћније човек није све неслободнији?

*

– Чиме се најпостојаније бавиш?

Тражим константе. Надам се да их има у свему људском и да ћу их наћи.


ИЗ КЊИГЕ „СОКРАТОВИ ПОСЛЕДЊИ МОНОЛОЗИ (рефлексије IV)“

Ова књига је писана крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година двадесетог века, са само да додатке с краја осамдесетих. Сократ је у њој симбол. Замишља се шта би рекао један такав човек да је живео у времену писања књиге. Он говори младом, занесеном човеку којег симболише Платон. У књизи има 45 „монолога“ и 5 „дијалога“ између „Сократа„ и „Платона“; сваки од монолога дотиче кратко две до три теме, а дијалози треба да представљају одавање почасти грчкој трагедији.

СОКРАТОВИ ПОСЛЕДЊИ МОНОЛОЗИ

(рефлексије IV)

МОНОЛОГ 1

Осудише ме; то сам и очекивао. А знаш ли да сам помишљао: може бити другачије. Ја, Платоне, верујем у боље, наивно и преко граница разума (мада сам, наводно, мудар, „мудар као Сократ“). Верујем у врлину, и тамо где је нема, где је не може бити.

А кад погледам те бедне судије, шта друго да очекујем од њих! Већина нема никаквих доказа своје вредности до моћи да осуди другога. А кога пре треба осудити него Сократа, да би се истакла бар нека ваљаност! Свако зна, било да говори или ћути, ко је Сократ. Зар онда не добија на вредности онај ко тога Сократа обезвреди?... Остави, Платоне, друге разлоге, знам шта хоћеш да кажеш. Ја сад не говорим о другим осећањима, о државним потребама, говорим само о осећању ништавности. Оно убија врлину, тежи моћи, свети се правди. Нек ђаволи из Пакла завладају, потом створе странку, ништавни ће први у њу похрлити. Нек дођу други, још гори од првих, ови ће сад у њихову партију нагрнути. И онда судити, судити и осуђивати. Осуђиваће оно што се истиче, што је украшено разумом и врлином, док не створе друштво једнаких... једнаких у ништавности, иначе приметно неједнаких..

Сувише мрачна слика, кажеш, за вас који тек треба да живите. Ти, Платоне, другу сачини. Боја имаш доста и доступних ти и разноврсних; за неке од другачијих слика можеш и бесплатне добити... Умоли Зевса да се свет по њој управља, ако је предмет молбе у његовој моћи..

Ето, почео сам да се свађам; дајем ти повод да говориш „свадљив као Сократ“; бар неко време да говориш, док ме не заборавиш, или упознаш кога од мене џандрљивијег.

Рекох: „Помишљао сам може бити друкчије“. Сад, док се у мени стишава то мало буре, бришем казано и овим замењујем: друкчије није могло бити, а овако је добро..

Не чуди се мојему суду, Платоне! Толико, оправдано, оптуживана за неправичност, смрт може бити истинско добро. Верујем да су је богови измислили у најплеменитијој намери, и погрешили нису. Осврни се око себе и погледај (ако ти младост допусти), колико је празних битисања, колико вегетирања некорисних ни друштву, ни рођацима, а најмање особи самој; погледај колико људи ни живи, нити се радује, нити икоме шта значи, већ бауља као несловесно живинче, не знајући ни да ли шта чека, ни куд ће поћи..

За мене ово не важи, кажеш, могао сам још бити користан Атињанима, дакле, човечанству. И ја сам тако мислио (због тога сам се и љутио), мислио сам тако до пре неколико тренутака, до просветљења. Пази, не бришем свој суд о ништацима, већ да и они могу бити у праву, мада не са разлозима правим. Њихова добра дела (ако се које нађе) извиру из нехата, грешком су учињена. Из злобе, из зависти уништавају Сократа, а испада да је то требало учинити, људскога добра ради; злу им је намеру, чини се, добри дух дошапнуо. Јер Сократ, мада (објективно говорећи, што рекао један Енглез) јесте био користан друштву (и частан да лице крити није морао), али је на путу за старо гвожђе а на томе се путу част може у нечаст преметнути... Може обоје, Платоне: и некористан и нечастан. Обоје Сократ може постати, па да жалиш што није на време умро. Истроше се акумулатори а човек би да мотор као и раније ради. Чини штошта, штетно околини и народу, и пада, пада, не примећујући колико је ниско. Сви виде на каквим ниским гранама сам и кажу: „Какав је то некад човек био!“ Једино ја не видим, и не кајем се због чињенога.

Зато одобравам судијама; испићу чашу.

МОНОЛОГ 2

Не могу да се нарадујем, Платоне, што сам имао толико среће у животу..

Не то! На друго ја мислим. Каква сам дивља свиња могао постати, а нисам! Кад се запитам: како се догодило да се из оне житке масе гмизавац не уобличи, не умем другога разлога наћи до срећне случајности. Каква прилика да свако из моје генерације изучи занат доушника и потказивача! Да за мутна обећања блиставе каријере, за један или два корака уз степенице власти, опањкам очевог драгог пријатеља. Учитеља свога, који ми срећу жељаше и по глави некад миловаше, да њега лишим достојанства и части, руглу гадних извргнем, пљунем на његово знање, честитост, понос. Друга свога, тајнога саборца за велике људске идеале, поткажем огавној власти и живота лишим, зато што ми, мимо своје воље, постаде такмац на пречаги ка врху наше дружине... Знаш толико, Платоне, читао си, знаш да је и то била стварност, као сад ова док мирно седимо и ја од тебе више говорим... Персијанцима, док им под чизмом умирасмо, свакога мрскога ми могах бунтовником приказати. Лако би труд плода дао – доказе тражили нису.

Филак ми добар пријатељ за кратко време бејаше... Да, Платоне, баш он! Велики Филак, како га ти назва... И други, и други – знам то, Платоне. У младости нашој је то било, пред рат са Персијанцима. Предложи ми он једнога дана да Гордија, првог човека нашега тајног удружења, удружења стваратеља новога света, да њега, слученог међу нама довољно провереним и оданим, ловцима на рушитеље моћнога поретка поткажемо, да назначимо траг звери и њену јазбину, а све друго ће завршити други. Руке окрвавити нећемо, рече, проћи без грехова и пред боговима и пред људима. „Због чега?“, упитах. „А кад ћеш се на његово место дићи, ако га будеш штитио?“, упита он мене. На моје смркнуто лице каза ми да се шали износећи разлоге, због издаје издајника треба казнити, рече. Ти историје нешто знаш, Платоне, знаш и неке податке још сакривене у рамовима. Знано ти је како су нестајали редом они на врху, који због своје „издаје“ (као грешни несрећни Гордије), који други због нечије стварне али туђе (но ово је већ мање знано)... Са Филахом сам до тада пријатељ био; тада речи између нас, и никад ни речи више... Какву сам ту срећу имао! Са мало више храбрости и ја бих можда учинио што и он..

Не, Платоне, не племенитост, већ кукавичлук мој спаси ме тада. Видиш да је каткад и страшљивац честито бити!

Страх ме ухвати кад се сетим шта сам могао починити. „Имам ујака (могао сам рећи) који пушку крије у трновоме плоту. „Доћи ће време“, говори он сестри, тетки мојој, „кад ће куршуми из ње у тела ових се забадати. Као псе ћемо их побити и ослободити се тираније. Удружићемо се (као рекао је мало касније), свакога дана све нас је више. Неће ова жгадија још дуго земљу поганити; удавићу их рукама овим а да не писну“.

Истина, мој ујак је мене волео и ништа слично није рекао. Јесте додуше гунђао, али због страха ни једну мисао не исказа до краја. Но зашто га не бих послао на мучилиште, кад знам да их није волео? Њега стровалим, себе уздигнем – зар није то био примамљив пут, Платоне?

Ујак је мој имао среће, не знам због којих случајности, али ово што ти испричах ујаку другога се збило. Баш овако се збило како ти овде казах.

Рецимо за неколико година сам млађи. Могао бих тада оца, стрица, тетку, старијег брата или мајку потказати као непријатеља нове државе, могао то још као дете. У организацији малишана хвалили би ме и тапшали („Ево на кога да се угледате!“) а можда и парче чоколаде дали – тешко је и замислити колико би ми пријала у грозоморној глади онога доба. Кад тако заслужан дечак толико одрасте да пушку у рукама сигурно држати може, он члан одреда постаје и „народне непријатеље“ смрћу кажњава. Било је прилике да потоке крви пролијем, Платоне, а ја то не учињех.

Зато ми реци зар није то срећно проживљен живот? Истина чека ме још можда бол умирања, задња непријатност, ако је не прекратим. Једна једина брига је остала преда мном, све остале су иза мене. А отров тај што ми обећаше као да је послан од провиђења: осигурава ме од могућих нечасних дела.

МОНОЛОГ 5

Опет ћемо, Платоне, у наше мајушно позориште: ти – младић што слепо силнике служиш, ја – стар и старински човек из народа.

Питаш шта је најгоре. Најгоре је то, синко, што смо остали без људи... Видим врпољиш се, лице `ти се набире и разбире, боју мења. Нити разумеш, нити примаш оно што разумеш. Нека, мисли како хоћеш. Ја ти не говорим да бих те уверио, немам те наде. (Мало какве и имам, него тонем у врсту заборава, као да у њему нешто чекам, а не знам је ли то добро или зло, не знам има ли још добра које ћу дочекати. Мучно је кад се у ово стање допре, дете моје...) Ето, заборавио само чему сам оно... Не бих се сетио да ми ти не каза... Не брини, знам. Кад почнем и кад се не занесем каквим страним мислима, увек знам... Хиљаду пута да заборавим, да одем на другу причу и вратим се овоме, увек ћу ти рећи исто. Могу заборавити шта говорим, не могу променити говор. Док будем са свешћу мумлао, казиваћу оно што најсигурније знам. Ти друго од мене не тражи; друго нити хоћу, нити могу.

Без људи, синко, у томе је наша тама... Дај, Боже, да је тако! То бих волео: ја стар, вид ми замућен, па видим само таму... Питаш што сам ућутао. Ваљда сам рекао колико си хтео чути, због тога сам ућутао. Умукнеш увек кад више немаш шта рећи или немаш коме говорити... Објаснићу ти кад већ хоћеш... Јесте, изгубили смо их у рату. Ти и не знаш колико смо их изгубили... Не казују ти твоји бројеви целу истину. Не казују колико смо изгубили најбољих. Нестало је највише најбољих, а то бројеви не знају... Не замери што сам застао и сузу кануо – имам због чега, и не питај ме сад о томе... Мораћу гутљај воде... Знам да немаш времена колико ја, теби се жури, много те послова чека. Иди ако ти се жури, не обазири се на мене. Твоје је време у тескоби, ја свога немам, или га имам колико ми не треба... Објаснићу ти како. Изоставићемо оне што нестадоше ...То хоћу да кажем: за живе. Остадосмо без људи међу живима. Ко хоће угодан живот сам из људи излази, ко хоће да буде човек не може у простор за људе. У штенару га сместе и прете му: „Пази шта радиш! Ти наш хлеб једеш!“ Као да он поштеним радом не може себе хранити. (Хранити, синко, добро сам рекао. Рекао сам најважније. Ти још не схваташ шта значи ово што казах.) У главу га ударају, тело му растржу, на сваком месту га трују. Кога? човека трошног. И он сам напослетку поверује да од милости моћних живи.

Уместо људи висину осваја кал.

Све што не ваља данас се високо дигло и далеко стигло. Некад највећи преваранти и несоји не би ни шегрти били данашњим (по вама) врлим људима. У стара времена, мудар ако си, брзо си откривао лажова. Могао си бар посумњати, па, уз опрез, причекати док вео са лица не подигне. Сад нема мудраца који то може, мудри су једино гадови. Тек гад ако си познаћеш гада пре него ти куком срце извуче. Зато сва друга мудрост копни са вашег света а „мудрост“ нељуди укорењује се дубином и ширином. Страхотно зло је на помолу. Да се људскости на педаљ приближиш, требају ти напори до страдања, и добар корак ка крају своме. Да звер постанеш не треба ти ништа до да си јој род. А ако јеси, ни трептај не трепне а стигао си. Лак вам је пут, раван, прав, без ризика – зато толики њиме иду..

Ако смо људи, удружени (како бисте ви рекли), онда морамо рећи један другом кад се неко изроди у лопова, или овај са стране дође. Рећи, не прећутати. Без страха и несанице. Јесмо ли ваљани, због чега би је било? Кад уђе лажов, лопов и преварант – прст на њега упери! То је људски. А код нас на наличју све је. За неправедну пресуду не усуђујеш се рећи „неправедна је“, за лаж не кажеш „није истина“, за поштенога (док га блате) нико да викне „не блатите га!“, већ многи своје блато додају. Чак и док неко (не баш превише силан) туђе присваја, не чујеш: „Остави то“, већ „Узми, твоје је“. Лажна слава се уздиже, истинска закопава (да би струнула). Крије се што људскост уздиже, кроз све језике палаца што је окамењује и умањује. Чини ти се: све што јесте срачунато је на страх; и ситни силеџија привиђа нам се као џин. Страх се свуда увукао, буја као трава на кишном и топлом лету. Не тако, ако хоћете бити људи! Са страхом немојте живети. Ако не можете без страха, немојте ни са њим. А може без страха, божја ти вера. Може, али мало ко то зна.

И како живети, чиме снажити наду? Са људима, дете, а не без њих. Може се таворити, не може се живети без људи Они су ветар, сунце, дажд земљи сухој. Без ветра паучина би земљу заклопила, без дажда клица би у земљи увенула, без сунца биље се не би уздизало. А без људи кад смо, чему се надамо, невољници? Кога ће матица захватити, кад ни воде, ни реке, ни матице! Не дај да те затварају у незнање, да трулеж фарбама премазују.

Кад лажну слику покажу, вероваће само ко се на стварност не осврне. Кад буку песмом именују, можда глуви једино поверују да је то песма. Све што гледати и слушати зна, мислиће друго и радити друкчије. Ако је људи, само ако је људи.


ИЗ КЊИГЕ „ПОКУДА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА“

Објашњење. На почетку књиге је одређен појам интелектуалца. Уведени су називи (и ознака) за лажне интелектуалце: квази-интелектуалац, наводни интелектуалац, „интелектуалац“, полуинтелектуалац. У следећа два одломка реч је о правим интелектуалцима.

ЗАМКЕ

Сама природа интелектуалности води човека у замке, у ступице (у патњу – рекао би мислилац песимистичке природе). Једна од таквих је

Замка не-конкретности

У многим интелектуалним делатностима човек се бави не-конкретностима. Служи се интелектом, пише књиге, стиче углед – живи угодно од тога угледа, путује по свету, добија признања – али све што ради јесте у сферама апстрактног, нема се чиме доказати вредност производа тога интелекта осим признањима, која могу и немати правог основа. Делатник ове врсте може дуго живети а да не доживи оспоравање ни једне своје тезе. То учвршћује његово самопоуздање да је увек у праву, управо непогрешив. Већину ових живот никад не доведе на Рубикон, и сваки од њих може умрети а да његова вера у сопствену непогрешивост не буде пољуљана. Други из исте породице нађе се на реци пословичног имена и пређе је. И шта тамо нађе? Нађе да све што треба учинити мора бити конкретно, сваки закључак се може брзо проверити. Самопоуздани делатник је занесен, он дела енергично, уверен је да ће све бити прихваћено као беспрекорно (на шта је у животу навикао).

Упао је, међутим у замку. Колико се може заглибити са друге стране Рубикона њему ни у сан није долазило.

Нећемо кривити личност човека (личност је можда прихватљива), замка је оне врсте коју, по вајкадашњем наивном веровању, постављају више силе, и то силе зле природе.

Скоро да је сувишно рећи колико у ове замке упадају „интелектуалци“. „Интелектуалци“ су несити успеха – објекат је то лова који им стално узмиче – зато одлучно прелазе многе Рубиконе; и бива оно што бива, на жалост и штету некога невинога.

„Интелектуалац“ је тај који неће схватити шта је учинио, неће се дакле ни покајати. Иронијом судбине остаће некажњен за истинска недела што их почини и много пута њима похвали. Интелектуалац може бити кажњен, по том прихватити оно што га снађе, признати да је заслужио судбину која га стиже. Интелектуалац да, лажни интелектуалац не. Изгледа да праведни Бог горега награђује, бољега кажњава. Све упале у замку не сматра једнако кривим.

А да ли је увек могућно избећи замку?

ШТА ДА ЧИНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ?

Узмимо сад идеалнију представу интелектуалца, представу (уосталом) коју налазимо и у стварности. Узмимо ту представу за образац.

Интелектуалац није црноберзијанац, ни пиљар, ни бакалин; не ни продавац новина, ни старински добошар. Јесте можда копач у руднику, бунарџија, рашљар. Не сме бити пошушњара, чанколиз, проститутка. Не сме никад, од своје воље, удружен са неким људима. Места на којима сме стајати ограничена су, речи које сме изговорити – пажљиво биране и усклађене са интимном мишљу. Природа која се не згрће лопатом и не налази свуда; као летач у даљину, прескакач висина, певач што гласом омамљује и зле, а не смртоносник попут сирена. Он не проси, не прима милостињу (не ни поклоне, осим од пријатеља којима може бар једнако узвратити).

Интелектуалац (идеални) јесте човек несаломљивог достојанства, аристократа (у најбољем избору значења речи), ничим не може бити купљен, никаквом силом сломљен да се одрекне животних убеђења, никад носилац дисхармоније ума и осећања. Такви какав је он чиниће племство будућности.

Презир према опањкавању (интригантству) једна је од одлика будућег племства. Преношење лажи, прављење смутње одувек је било презрено у простом, неисквареном народу – такве ствари су, и међу не-племићима, чинили изузетно рђави. Преношење и чисте, проверене истине захтева добро засноване разлоге, а шта тек да човек каже за интригантство!

Ступајући у свет интелектуалаца човек треба да каже себи: „Улазим међу изабране; достојанство скупа ничим нећу умањити а настојаћу да га увећам“. Положити, дакле, једну врсту заклетве и стално опомињати себе на њу, опомињати и друге на први знак да заклетву крше.

Бити интелектуалац представља пре морално него професионално опредељење. И то највише морално опредељење.

Бити интелектуалац значиће увек помирење са скромним животом, чак и неприметношћу од околине, са одрицањем од луксуза, одбацање помисли да се икад нађе у раскоши амбијента сапунских опера.

Бити интелектуалац подразумева: изабрати људски положај на којем човек нема моћи над људима, или заборавити на њу ако је има, при том се угодно осећати у том положају.

Бити интелектуалац значи: не завидети богатијем, не завидети политички моћнијем, снагом јачем, лепотом блиставијем, не завидети славнијем (било чим да је славу стекао). Бити интелектуалац значи: моћи не завидети, то моћи више од осталих људи. Тиме бити супериорнији од других – коме је до супериорности, а свакоме, бар у нечему, јесте до супериорности. Бити интелектуалац значи бити супериоран у најплеменитијем – а зар то није супериорност која не тражи додатака.

Бити интелектуалац значи не бити глумац (а глумца-интелектуалца поздравити као обогаћење природе), не изигравати друго биће, будући да је сопствена природа довољно вредна да буде изложена отвореноме оку.

Бити интелектуалац значи: припадати људима чијим ће се правим (ненашминканим) ликом потомство поносити; односити се према другим људима тако да нема потребе за тајном, не имати чак ни мисли које треба скривати. А то се може, постоје такви људи у стварности.

Привид је да промишљеност, коју захтева интелектуална одговорност, чини да је интелектуалац нужно скептик, а скептицизам његов блажени свет. Интелектуалац није једноставно скептик који се љуљушка у свом скептицизму. Његов скептицизам је само тврђава против лаког огрешења (ако до огрешења дође, да за то буде крив Сотона а не човек). Њему скептицизам служи да избегне неосновано сазнање, да почне истраживање и да истражујући не залута поведен негативним емоцијама. Наравно, ово се не односи на оно што он поуздано може чинити, што је дужан чинити и што највише људске побуде у њему траже да ради.


ИЗ КЊИГЕ „НЕЗАВРШЕНА КЊИГА О ЈЕЗИКУ“
одбрана српског језика од страних речи

ЗАВРШНО СЛОВО

Шта се хоће радом какав је обављан у овој књизи?

Да српски језик живи, а не ишчезне; да буја, а не сасушује се. Делатност ове врсте није једина чији је циљ спасавање српског језика, има и других за којима вапи живот овога драгога нам бића, али је ова најважнија: други видови угрожености српског језика су видљивије од ове (која је морала одавно бити видљива, али – на жалост – многима ни данас није), па их је лакше нападати, у овој много „ауторитета“ не види опасност за језик; овде на првом месту спадају многобројни радници у самом српском језику, стручњаци за српски језик.

Који је циљ овде датог речника?

Да се помоћу њега и свих других речника који су нам на располагању (а за будуће време: и који ће тек бити сачињени) потисну из искључиве употребе стране речи у српском „одомаћене“ (како се чује од неких „стручњака“) а уступе место српским речима неправедно баченим у заборав (ако су се уопште нашле у памћењу) или сасвим избаце из употребе. „Да ли је то могуће?“ – питају обесхрабрени. Јесте! Нисам срео ни једног умног и ученог Србина који није рекао: „Ја се увек трудим да напишем српску реч уместо стране“. Тај исти понекад не зна која је та српска реч коју тражи. И ова књига је једна мајушна помоћ у томе тражењу. Радом на замени туђишта српском речју треба да се баве многи, треба да се баве сви који српским језиком говоре и пишу, независно којем народу припадају. У нашем народу постоји невелик број интелектуалаца (истинских, зато смерних); они ће из душе радити на оздрављењу српског језика, и морају успети, јер она огромна већина назови-интелектуалаца неће имати средстава којима се могу успешно супротставити – стога покрет за одбрану српског језика од туђишта није Сизифов посао.

Творбеници речи овог речника

То је на првом месту писац ове књиге: за највећи број речи у њој он је обавио творбу. Ту су и пишчеви познаници, који су (сасвим узгредно) дали допринос творби потребних нових српских речи; име сваког од њих је уз реч коју је сачинио. Наведен је један број речи Лазе Костића – познатих, наравно. Али је у књизи и доста других речи; те речи су узете углавном из раније наведених речника, а понуђене су као боља, и много боља, замена стране речи коју објашњавају. Кад која од тих речи није нова а читалац може стећи утисак да јесте, наглашено је да није нова и где се може наћи. Неке стране речи су без превода – оне су наслов следујућег казивања. Није згорег напоменути да у тексту књиге има (и то, не мали број) нових речи које нису ушле у речник – њихово уписивање реметило би ток писања (кад су настајале током писања), а за накнадно њихово уписивање није се нашло подстицаја.

О застарелим речима

У два приручна нам речника српског језика наиђемо повремено на реч уз коју стоји ознака да је застарела. Постоје речи које застаревају; њихов једини животни простор су речници (уколико су на време у речник уписане) или која давнашња књига коју ретко ко чита и до које се долази уз доста труда. Кад рекосмо „застаревају“, имасмо у виду да су постојали разлози који су до застаревања довели. Али се у српској култури догађа нешто недостојно културе: речи дивне, носиоци живих и важних појмова, нађу се у РСАНУ са напоменом „заст“, а на њиховом месту у данашњем говору стоји нека реч-наказа. Тада се у нама јави бунт: како ова реч да застари кад не означава тварни предмет (предмет од твари) избачен из употребе, већ је настала из потреба духа и још је духу потребна? Речничаре не кривимо: записали су постојеће стање; али зашто да такво стање буде постојеће? Наравно, и неки од речничара може бити крив; то је онај који је и писац, који може у садашње време вратити реч вредну јаког језичког памћења. И криви су историчари културе и науке: срели су драгоцену реч при својим проучавањима – зашто је нису изнели на светлост у својим списима! Шта чине есејисти? Тиче ли се њих језик на којем је њихов есеј написан? А културњаци из новина, наручени да народ духовно уздижу? Или је кривица до Вишње силе: није овима подарила способност да познају вредност речи. Ако је Вишња сила крива, како су ови људи постали то што јесу? (Не усмерава ли нас последње питање ка правим кривцима?)

Незаслужено застареле речи су грех на души српских школованих људи, и онда кад су били небрижни, и кад су испали недоучени, и кад су радили послове за које су недорасли.

Насушност баштињења

Истински одуховљени људи баштине целокупно ваљано наслеђе свога народа, не одричу га се, ништа унапред не одбацују под утицајем какве „модерне“ (у ствари: разорне) идеологије; а у језику је највише ваљанога, најмање онога чега се треба лишити. Вукови следбеници се одрекоше речи предвуковског језика, а многе од њих су заслужиле живот и могу се у живот вратити. Они се одрекоше и моћних партиципа предвуковског језика, чиме српски језик одвећ одрвенише. Партиципи се на одређен начин могу вратити, и треба их вратити. Да би се то постигло, потребни су људи који ће тај задатак обавити и спремност интелектуалних кругова да ваљано обављено прихвате. Постоје ли могућности за то? Што се људи тиче, скоро је извесно да постоје; што се тиче прихватања, има места бојазни: завидност и злоба могу спречити праведан суд. Део задатка који се односи на речи једноставније је остварљив. Један млад човек предложи да се за англо-америчку реч „принтер“ узме реч „печатало“. Зашто би се у томе оклевало? Не, дакле, штампач – већ печатало. Реч „тисак“ су узели други, али нам је остао „печат“, остала „печатња“ и њој сродне речи. Ово је само један пример – колико ли их још може бити! Језичко просвећивање овог народа треба да укључи и следеће. Многи јадно образовани Срби, који би хтели бити некакви националисти, проглашавају за туђе речи и многе српске речи из писаних српских споменика старих осам столећа. Нек моћна средства обавештавања веома често овакве заблуде исправљају, иначе ће цело српско језичко наслеђе прећи у један страни језик, а потомци некадашњих Срба ће говорити интер-српским, врстом језичке наказе.

Велике творбене могућности

Велике творбене способности српског језика не захтевају друго до добри вољу да се сачини потребна српска реч; потреба је за усађивањем у српски дух дотад непознатог појма; то усађивање, пак, изводи се најпоузданије помоћу нечега што у том духу већ дуго борави – а то су понајпре српске речи. Реч, новостворена за данашњи нов појам, послужиће сутра за стварање нове речи, наравно, за појам који тада буде закуцао на врата српскога духа. И тако редом, без престанка, докле год буде постојало наше време, а то време може скраћивати само непријатељ српског народа – највише можда кроз скраћивање времена постојања српског језика. Он ће рећи: „Српски језик се довољно богати позајмљивањем речи из страних језика, стварање нових српских речи је непотребно.“ Тај ће „превидети“ да позајмица једне стране речи може сатрти по неколико српских речи, уграђених на веома значајан начин у српску језичку културу; тако нестале речи повући ће са собом у бездан непостојања најдрагоценије плодове српске језичке културе, створене до овог времена, до пред крај 20. века.

Шта морају знати многи

Ово није обраћање језичарима једино, шире је: слово је о дужности, језичара на првом месту. Ти људи су дужни да развијају свој језички укус и развијају језички укус народа. Како није од вредности баш све што модом у језик стигне, тако није ни све што језик усвоји. Језичари су дужни деловати тако да се усвоји најбоље. Вртлар гаји у свом врту потребне и племените биљке; уз њих израста и коров; вртлар коров плеви, не дâ му да израсте, не опредељује се за оно „што буде усвојено“ (што из земљишта врта може израсти), он чува само оно што треба да израсте. Исто су дужни радити језички стручњаци – и сви људи који својом делатношћу утичу на језик. Што морају знати многи.

За трајност језичке лепоте

Достигнута лепота језика заједничко је благо свих који тим језиком говоре, а постаје благо и оних који су тај језик из какве потребе научили. Благо чува свако разумно људско биће, свака заједница разумно вођена; благо се чува и увећава, никад га и ни у којем погледу нема превише. То најпре треба да се односи на језичко благо: стално га чувати и увећавати, показивати га на најблиставије начине. Разумљивост језичког блага треба да се протеже кроз што дуже време, кроз векове, па и миленијуме. Кад се то случи, људи се с правом могу поносити својим језиком.

Имајмо у виду узорну срећу Италијана: да данас могу читати Дантеову Комедију, написану почетком 14. века. Али се и присетимо да је та срећа прављена („кована“, како би се исказало једном познатом изреком): италијански учени људи схватили су од самог почетка какво дело језичке лепоте су стекли и трудили се да развију укус целог народа, тиме лепота постане власништво свих, не једино малобројних, ретких, изабраних. Нека тај узор буде светлост-водиља српских учених људи: да најбоље, у српском језику створено, постане трајно узорно; а то значи: да не буде застарео ни цео предвуковски језик, ни језик средњевековне књижевности и да се не нађе у речнику ознака заст. за реч која не заслужује застаревање.

Код Италијана је победила језичка лепота: и они који нису говорили тосканским наречјем усвојили су то наречје – наравно: у Дантеовој језичкој преради. Треба ли Срби да пристану на победу језичке ружноће?

Ова књига није завршетак посла у њој одвијаног, само је почетак. Нека је наставе други, нека је одсад пишу многи, нека је „доврше“ други. Под наводнике стављамо реч, јер не може бити довршетка. Радујмо се томе што га не може бити!

У књизи нема мржње, не мрзе се латинске речи, не мрзи се латински језик. А писана је из љубави: из љубави према чистоти, из љубави према лепоти. И латински језик се воли једино у његовој чистоти. Треба имати духа да би се схватио прави смисао љубави према чистоти. Неке врсте љубави према нечистим стварима се кажњавају, свесна љубав према кривотвореном новцу, на пример. За љубав према језичкој патворини казне нема. Оставља се духу самом, да се уздигне до висине достојне поштовања, а сам успињући се – кажњава себе за свако огрешење.

Пре завршетка незавршивога још само ово:

У делатностима духовне природе постоје дужности, а сваки делатник мора бити свестан своје. Неговање језика највећа је од тих дужности.


ХАИКУ

Хаику је писац објављивао – осим у Југославији, на српском – најчешће на енглеском (са којег су превођени на разне језике). Највише их је објавио у Јапану, затим у Холандији, САД, Канади и Енглеској. Неки хаику су боравили на сајтовима англо-саксонских хаиђина (писаца хаикуа), одакле се не зна где су све стигли. Заступљен је у више зборника, од чега су најзначајније две светске и једна регионална антологија (за Југоисточну Европу):

  • Susumu Takiguchi, Wild Flower, New Leaves, A collection of word haiku, (Ami-net International Press, 2002)
  • Jim Cacian, Frogpond Internatioal, Haiku Society of America, 2000
  • KNOT, The Anthology of Southeastern European Haiku Poetry, Haiku Society of America, 1998

Песме је слао часописима, на конкурсима готово није учествовао; само је једном приликом био замољен да се јави на међународни конкурс који је организовао новосадски хаику клуб „Александар Нојбауер“ а на којему је био предвиђен и конкурс на српском језику. На конкурсу за српски језик добио је прву награду (И сад септембар...). За потребе издања Зборника хаику конкурса на енглеском, проф. др Владислава Фелбабов је овај хаику превела на енглески. Нема могућности да се наведе преводилац сваког хаикуа који овде буде наведен на енглеском; неки од превода потичу од уредника из САД који су прерађивали (уз молбу за сагласност) поједине код нас сачињене преводе. Преводе у књизи Where is the Prince сачиниле су: др Ранка Куић и госпођа Тамара Николић, професор енглеског језика, уз мање суделовање самог писца.

 

вири из траве
камен, негдашње куће
последње слово

И сад септембар
живи у школској згради
срушеној давно

Муња осветли
удес на путу: наста
другачији мрак

Шуме борови.
Под ситном летњом кишом
путик полази.

облаци, магла...
магла, облаци –
планино драга!

Хаику страћи
читаво моје јутро,
унук жури на снег.

Од бомбом усмрћених
несахрањен је једино
мајушни врабац.

Поплава однела
све осим туге –
заигра живот.

Дугине боје.
Лагано заборављам
шта је било пре.

Запало сунце.
Разбуктано острвље
малих облака.

Речи љубави
исписане на леду
раскравише ме.

У соби хладно.
Кроз затворени прозор
улази смех.

На Бадње вече
фијуче северац –
свима је топло.

Склапам кишобран.
Просипају се бисери
кишних капи.

Од суза с лица
одбијају се зраци
приања туга.

Зелене гране
огледају се у води
– још њено лице!

пуцкетање ватре
страсно искива
лепоту зиме

Престао пљусак
распукну се облак –
потоп светлости.

a single stone
protrudes from the grass –
our former home

September still inhabits
the school house
demolished long ago

A traffic accident:
in the flesh of blinding light
another dark arose

Pine trees rustle.
In light summer rain
a traveler departs.

the clouds, the fog..
the fog, the clouds –
my dear mountain!

The whole morning lost
to haiku, my little child
wants to go to the snow.

Among the slain by the bomb
the only unburied
is a little sparrow.

The flood washed away
everything except sorrow.
A flicker of life.

A rainbow's colours.
I'm slowly forgetting
what had been before..

The sun is setting.
The islands on fire
of little clouds.

Love words
written on ice
thawed me.

It's cold in the room.
Through the closed window
laughter enters.

On the Christmas Eve
a north wind is blowing –
everybody's warm.

I fold my umbrella.
The pears of rain drops
are spreading around.

Tears on the face
reflect sun-beams
– sorrow remains.

Green branches
mirroring in clear water
– but her face missing.

cracking
passionately the fire forges
the winters beauty

The shower has ceased
a heavy cloud has burst
– the deluge of light.

 




ИЗ КЊИГЕ „КАКАВ САМ ДА САМ“

Циклус
ЕНЦИ
МЕНЦИ

Овај циклус песама подстакнут је српским народним песмама (лирским) и, по правилу, први стих је извод из одговарајуће народне песме истог имена. Неке песме су писане и на основу загонетака, бројаница, брзалица и басана. (Упознајте то непроцењиво благо!) Стих узет из народне песме штампан је великим словима.

ЕНЦИ МЕНЦИ

ЕНЦИ
МЕНЦИ
у креденци
су се слегле слатке тегле;
колачићи ко ђачићи,
строј – парада чоколада
и питица крња лица.
Све се кочи док се срочи,
све се бечи што се пречи,
грло неће да промеће;
нешто важно ту још није:
где се скрило што се пије?

СЕО ЦАР НА КАНТАР

СЕО ЦАР НА КАНТАР,
раширио инвентар:
с леве стране тулипан,
око дворца клапилан.
Није био, он се крио,
од ловца се уплашио.
Нити краљ, нити цар,
нит је сео на кантар.
Он је престо само снио
док је лежо и жмурио.
„Ид, зекане, изван дола,
тај је купус сласт за вола“.

ПАДЕ КИША, ПРЕБИ МИША

ПАДЕ КИША, ПРЕБИ МИША
мишић цвили, једва мили,
с муком дође до Волође.
Волођане, мишји дане,
помоћ жудим да не слудим:
води ме у школу да се смејем волу,
дај ми капу ђачку, да пркосим мачку.

ШУКА ШТУКУ

ШУКА ШТУКУ
ПОЈЕЛА
Па невоља
Од јела

Умери се
Једице
Не трпај без
Мерице

Лепота ће
Утећи
Чим се торба
Препуни

ОПА, ЕПА, УП

ОПА, ЕПА, УП
Испод косе ћуп
Ко затражи ум
Стићи ће га дум

ЧЕКУТАЊЕ

ЧЕКУТАН ЧЕКУЛАКА
испод једног тика-така.
Прошао је рокуљака,
трупће крдо девојака

– нема ње.

Девујан девујила
скида мрљу са текстила.
Заборавле заборина
шчепао је без костима
часак пре.

А за ову данурину
у једноме призор-чину

– то је све.

ЗАВИДЉИВАЦ

ЕЛЕН, БЕЛЕН
Завид – зелен,
Мркогледо
Лице бледо,
Кривоносо
Ухо косо
Чворновато
Маме злато.
Мало доба
Крупна злоба.
Врснуће, прснуће
Јадан он, ко балон.

ОПЕТ ЈЕ ДОБРО

ЕЛЕН, БЕЛЕН
переселен
забелелен
и завелен.
Но је срећа
(редом трећа)
но је згода
(као мода)
но је слада
(испод лада):
тако пелен
ниси крелен.

УМИРИВАЊЕ КУЋНИХ ЉУБИМАЦА

Куц, куцане, кудрване,
МАЦ, МАЦУНЕ, ветропане,
НЕ БУДИТЕ СИНА МОГА.
Уморниј је од икога:
седам ноћи и шест дана
он не виде одмор-сана

– крупноме се делу предо:
филм-маратон с другом гледо.


ИЗ КЊИГЕ „БЕЗ МАНЕ“

ПОНОВО НА СЕЛУ

Пе је поново отишао у село.
Нит тражи награду, нит обећање.
Путује да би извршио дело:
Памет сакупио, смањио незнање.

Поздрављали су га трава, дрвеће,
Сићушне бубе, извори воде;
У осмех му се развило цвеће,
Воћке су стрепеле да не оде.

Поточићи су зацвркутали
Зажубориле птичице многе
А облачићи на небу стали
Као кад се коме одсеку ноге.

Стаблу кестена гост је пришао,
Кора и он су шапутали,
Док је пажљиво нешто слушао
Бели су зуби засијали.

У близини је прхнула птица:
Лет ка Перици па се извила.
Могло се видети с његова лица
Да му је порука летеће мила.

Посматрао је сељака на њиви.
Овај, савијен, рукама шара.
Пе се не чуди већ се диви:
С њивом се рукама разговара.

После се спустио до речице.
Присно ћућоре два добра друга.
Вода је заклокотала а Пе
Климнуо главом, значи: да.
Шта ли усаглашавају дечак и матица?

Узео је и неколика
Камичка шљунка. Рекао: аа.
Његово лице је радост облила,
Дакле: проналазак – еурека.

Милује косу поветарац,
Са њим усклађен звук фрулице,
Замекета однекуд јарац,
Затреперише и гитаре жице;

Неко се невиђен јавља: ту је,
Док пчеле раде, мухе зује.

НИЈЕ ТО ЈАРАЦ

Појави се сељак – господин.
Не води јарца – то је коза!
Крај њега, с гитаром, његов је син ..
Не, његов унук, сишао с воза.

Опет фрулица иза врзине.
Све се умири – вреди чути.
Сељак помириса, шири ноздрве
А „хм!“ казује да нешто слути.

Убрзо фрула; попут воде,
Постаде тиша па некуд оде.

Чича тек тада спази дошљака;
Насмеши му се, сусрету рад.
И гост весело гледа сељака:
У пријатељству су село и град.

Дотаче капу, гледа Перицу.
„Добро дошао! Ти си из даља?“
Упитаноме зебња на лицу:
Како да одговори а да то ваља?

Брзо се сети, радостан ко ђак
Који се присећа у задњи час.
„Јесам из даља, ту ми је рођак,
Сад се радујем што видим вас“.

Сељак се насмеја; прашти од смеха,
А коза поново замекета.

„Ви из града сте ко од гуме
Лако се истежете и савијате.
То од сељака ретко ко уме,
А и таквога лако читате.

Него ... ти видиш: љути се коза,
Не може она да дангуби;
Са мном је чекала долазак воза,
Сад жури јарету, много га љуби.

„Морамо с козом, чим она тражи
– Од вајкада се у селу зна.
Пођимо одмах, поћићеш и ти
Да будеш код мене бар сто година“.

ИСПОД СПОЈЕНИХ ЛИПА

„Ма шта ми кажеш: памет збираш?!
Веруј: да не знам ишта паметније.
Али као да ме оштрицом дираш
Што ниси код мене већ код Петрије.

Други пут дођи мојој кући,
Наћи ће се у њој неко да свира.
Ви из града сте од нас жући
А и бучетина вам не да мира.

Ја од рођења живим у селу,
А можда чак и од раније;
У сељачком сам увек оделу ..
Осим војничког ... из армије.

Да се исправим! Треба рећи:
Живео сам у граду неко време;
Био сам војник – значку чувам
И војничкога знања семе.

Било је то давно
Од тада је ... равно ..

Пустимо године!
Младости друге има ..
Чуј ово, сине.

Не марим што нисам много млад,
Што нисам стар ми је важније;
А теби малом баш сам рад
Рећи шта волим најснажније.
Волим да слушам прекрасне приче
Из уста добре старине;
Ђачић сам тада што слова сриче
Сироте нестале давнине.

Слушам шта се некада догодило,
Праву истину како је било,
Па ми дође жао што нисам и ја
Учесник чудеса и збитија.

Управо чујем ори се глас,
Тај мимоићи не сме ни нас:
На пропланку испод спољних липа
Честити старац прошлост сипа.

Он ретко прича ал су тада
Около њега слушача стада.
Заједно ћемо гомили прићи,
Не свиди ли ти се, можеш ићи“.

Потече прича испод липа,
Смирена река из равнице;
Из ње се чује лавља рика
И зов даљина без границе.

О, КАКО ЈЕ ПРИЧАО СТАРАЦ!

Каква је причана прича
Може ли ико осим нас знати?!
И налази ли се негде неко
Ко ће овакву препричати?

О, шта је све казао Старац
(Не знамо у колико сати!)!
Зар може то игде на свету
У било какве књиге стати?

Како је само о патњи причо
У тих ... Колико ово дана? ..
Зар ико ко је Старца слушао
Може не знати тежину рана?

Како би изгледао човечји живот
Да нема некога ко приче прича?
И има ли драгоценијег друга
Но што је доброћудни речити чича?


ИЗ КЊИГЕ „СТО ЦВЕТИЋА ИЗ ВРТИЋА“

Ова књига је намењена одраслима – мамама, татама, бакама, дедама, васпитачицама у вртићима (наравно и свима другима који воле децу), а за њу је писца надахнуло једно мало дете од једва две и по године које је онда ишло у вртић и учинило да књига буде написана за четири дана. Због овога детета у књизи су вртићи представљени (можда) повољније него што заслужују.

ИЗ ПРИКАЗА

Ова збирка је проистекла из неизмерне љубави према деци, из сталних открића и истраживања, из покушаја да се стиховима дочара шармантна игра среће и љубави... Збирка песама Рада Дацића је јединствена и могла би се препоручити не само деци, већ и одраслима – родитељима, васпитачима и свима који се баве васпитањем најмлађе генерације. Дацић открива до сада непознате сфере чудних односа и разумевања међу удаљеним генерацијама.

Дирљиви су покушаји да се продре у дечју психу, да се саживи са тим прекрасним светом малих брига и великих снова.

Раде Дацић проналази најбоље путеве да нам прикаже овај предиван период у животу, који смо потиснули у своју подсвест. Помоћу тих малих несташних бића аутор нас враћа у време првог одрастања, у несташлуке и чаробне приче о бољем и измишљеном свету. То ову збирку – насталу из љубави и која се од љубави не може одвојити – и чини оригиналном.

Доста песама има практичну примену у вртићу – својим ритмом, садржајем и непосредношћу и обрадом тема – мада се ни једним својим делом не може схватити као приручник, већ је већином својих стихова несташна поема, посвећена дражесним малишанима.

Песникова љубав према деци долази до пуног изражаја. Показује се какве све радости, вредности, подстицаје и снагу доноси постојање детета, као највеће награде за све оне који су везани за њега.

Књига СТО ЦВЕТИЋА ИЗ ВРТИЋА јесте свечана ода свету дражесних малишана, посвећена једном драгом и непоновљивом унуку.

Захвалимо песнику на овој књизи.

Срећко Јовановић

ШТО МАЛИ УМЕЈУ

Што мали умеју – кад пре научише?! –
Да нам памет смуте те да их волимо!
А да нам узврате – то рецимо тише –
Траже нешто слатко, и да замолимо.

Мора да их учи нека умна вила
Док су успавани (или чак на јави),
У клиначкој школи изнад плаветнила
Где сваки неуспех успехе најави.

Далеко смо од њих, а смешкамо им се;
Чуди нам се свако ко поред нас мине.
Они за то време, док их узносимо,
Пет неваљалстава немарно учине.

Ми смо грозно љути, приправни за тучу,
Они нас умире чим нам се насмеше.
Изем ти проблеме и животну муку,
Кад ти клинци сваки једним смешком реше!

Дивно што постоји школа без уписа
Где су наставници мали чаробњаци.
Ићи у ту школу намеравам и ја:

– Нек озбиљног уче обешењаци.

МОРА И ТО

Минут је до подне, да се човек жали
На нешто што шине ови слатки мали.

Зар не изгледају као освајачи:
Нико њима раван, од сваког су јачи?
Ничег што не могу, ничег што не знају,
Самоме бескрају већ прилазе крају.

И, да извините, још су свађалице,
Често им, од беса, црвени се лице.
Стално одраслима нешто наређују,
Просипају грдње, много протестују.

Кад шта с вољом раде, не слушају савет,
А управо уче бројати до пет.
Најважније им је да куд сами крену,
Узалуд их зовеш, ни да се окрену!

У авантурама се заплету у жице –
Зар нису сумњиви и за оптужнице?

ОПТУЖНИЦА ЗА МАЛЕ

1
Гле, чудна открића! Ови наши мали
Мора да су много неваљали,
Чим их ми, велики толико волимо,
Да чак док дремамо, о њима мислимо.

Зато се догађа кад си где са њима:
Глув, иако чујеш, а слеп са очима.
Уместо да викнеш, „не спазиш“ кривицу,
А они тад мисле: „Види незналицу!“

Памте, препреденци, да ми заборављамо
Колико несташлука за секунд учине,
Па и не пожеле да их боље знамо,
Већ постају неке тешке једначине.

Пробајмо да наша мисао докучи
За шта су већ криви а за шта ће бити,
Па да ко одрасли бар једно научи:
Кад кривицу сазна, где криве тражити.

2
Шта још да се каже? Шта да се прећути?
Можда све и ништа. – И још неке ствари.
А кад језик стане, глава се узмути,
Како наставити? У помоћ, другари!

Ништа од ћутања, нешто ћемо рећи,
Макар да то грешком испадне и важно.
Ако нас појуре, ми ћемо побећи
Или нападача поткачити снажно.

Исповртећемо сумњу за почетак –
Понекад се из ње истина испили,
Затим одлагати песмин завршетак
Док нам дух не клоне и почне да мили.

Јавља се бојазан да се ови мали,
Који скачу, јуре, преврћу се, вичу,
Нису већ префригано ушуњали
У роман, драму, песму или причу?

Или се догоди: из чисте досаде,
Неко од њих сиђе са позорнице,
Па, да се сакрије, избегне уходе,
Пекмезом од шљива умрља све лице.

Шта ли у овоме трену измишљају?
Каквим ће „колачем“ сутра да нас часте?
Да су неваљали можда добро знају,
И то свако памти – све док не одрасте.

3
Ко је измислио да се стално трчи?
Ко – да скаче, вришти, чак дуби на глави?
Па разбије стакло и гази по срчи,
И ка забрањеном сместа се управи?

Ко, уображени да све живо знате?
Да ли по кривици ви кривца познате?

Ко је учинио да снежи и веје?
Можда негде неке деке или баке?
Ма не! то је онај што се снегу смеје,
На њему изводи керефеке сваке!

Прођох поред шуме, пуцају пупољци,
Буја зеленило одсвуд – чиста страва.
„Да није дрвеће у некаквој бољци?
Е, ово је, људи, да вам пукне глава!“

Тад неке покрете подаље приметих.
Ја и неки мали тамо смо се срели.
Мисао ми сину – дивно што се сетих! –
„Ово су пролеће они произвели!“

Знам и од овога много горе ствари
А њих опет чине... погађате: мали.

Ето, сунце данас обесно се смеје,
Застрашује колико сажиже и сјаји.
Један тихи шапат допире до мене:
„И врућинштину су домамили мали“.

Чудне летелице кроз васиону
Што су ракетама људи одаслали,
Не би ни помишљале на такву даљину
Да им као узор не служише мали.

Нагађам и бучне авионе да су
Измислили мали у случајној игри;
Досадила им затим та играчка, па су
Велики проналазак заборавили.

Даме и господо, на њиховој страни,
Сме ли ико од вас овакве да брани?

Тражени су кривци за безбројна дела;
Узалуд, и тражиоци су одустали.
Није само онај с прстом насред чела
Што тихо шапуће: „Сиротани мали“.

*
Дознао сам: они су умишљено мали,
И сложно одраслима упорно пркосе;
А да им намере не бисмо сазнали,
Наивне и слатке њушкичице носе.

ГЛАС У ПРЕДСОБЉУ!

Док сам у соби ложио ватру
У предсобљу се чуо гласић.
Је л тигар, лав, јагње, слон, змај?
Или славујев весели птић?

Ко може бити тај незнанац?
И наслућује ли се да је снажан?
Не бисмо о снази још за неко време,
Ал чуј, цели свете: страхотно је важан.

Док сам прешао у предсобље
Слатки се гласић преместио;
Ни слаби шапат не проструја
Камоли да се звук орио!

Нећу да кажем ко је био,
И не знам куд је отперјао,
Ал сам се много наљутио:
„Зар где је деда, унук није знао?“

ОДБРАНА МАЛИХ

Но чак и овакви – видели смо какви –
Понекад неваљалства оправдају;
То бива онда кад мирни и слатки
Складно у хору песме певају.


ИЗ КЊИГЕ „БЕЈКО МА И ДРУЖИНА КЛА“

Завршетак прве главе

– Тешко ћемо ми сазнати колико је прошло од почетка школске године, јер се много свађамо. Рекао бих да се ненаучно свађамо, а свађати се треба не-ненаучно, па ће онда све бити лако. Буцин стомак је не-ненаучан, он нас је први опоменуо да треба да идемо кући. Сад и мене мој стомак опомиње.

Добра деца увек на време долазе кући, нарочито у време ручка. Због тога решише да се разиђу и нађу поново после ручка, на истом месту.

„Можда никад нећемо сазнати кад је почела школска година“, размишљао је Буца, „али ми се чини да то није толико важно јер...“ и он не заврши своју мисао пошто га Пајко прекиде.

– Бе, – рече Пајко – знаш да ми је много криво што је Софа толико паметна.

– Зашто да ти буде криво? Софа је наша другарица.

– Мени је криво што је баш она паметна, што није неко други, на пример ти, Бе.

– Није него! – одговори Бејко. – Не могу ја све.

– Кад не можеш ти, није морала ни Софа.

– А ја мислим да је баш добро што је Софа паметна; имаш кога да питаш кад нешто не знаш.

– Јес ми то нешто! – узјогуни се Пајко. – И без Софе имаш кога да питаш, имаш тату и маму.

– Тата и мама су за код куће и у шетњи, а у школи и у Парку питаш Софу, она је тада најближа. Далеко је да идеш и питаш тату и маму.

– То је тачно за Парк, али у школи је боље питати учитеља, он зна више.

– Знаш – рече Бејко стидљиво – ја понекад не смем да питам учитеља а смем да питам Софу. Јуче ми је објаснила шта је мунгос, само нисам добро разумео шта је кобра. Молићу је да ми објасни још једном.

– И мени је понекад непријатно да питам учитеља – признаде Пајко. – Учитељ увек очекује да га питаш о ономе о чему он прича, а кад га питаш нешто друго, скупи обрве. То ми се нимало не свиђа.

И Пајко се сложи да је права срећа имати у разреду тако паметну девојчицу каква је Софа. Затим додаде:

– Ја бих хтео да се школска година заврши брзо.

– За колико?

– Не знам, само знам да је добро да се заврши брзо.

– Због чега желиш да се заврши брзо? – Бејко је хтео да сазна.

– Зато што ћу после првог разреда бити много паметнији.

Бејко је ћутао. Био је то сасвим добар разлог да школска година прође. И сам је доста очекивао од проласка школске године. Рачунао је да ће у другом разреду сигурно летети, али му није јасно зашто не би полетео још у првом разреду. Раније је мислио да ће полетети кад пође у школу. А сад, ево, пошао је у школу давно, не зна се колико је времена отада прошло, а још не лети.

И онај нокат на кажипрсту десне руке, што се љушти и кожа око њега перута, још се није пролепшао иако Бејко већ иде у школу.

– И ја некако волим да прође школска година – рече он неодређено.

Пајко претрча улицу, а Бејко још оста на ивици Парка, потпуно сам. Није му се журило на ручак, имао је још толико да мисли. У највећим мислима подиже поглед да још једном погледа врхове дрвећа и птице изнад њих. И тада, његову пажњу привуче један веома редак догађај.

Изнад највиших грана, у близини оног места које је она наменио за аеродром, појави се једна чудна летећа направа, са седиштем за возача, с елисом, али без крила. Дизала се полако док је возач седео забачене главе и поносног држања. Махао је лагано у знак поздрава: Ћао! и лагано се пео у све веће и веће висине. На своје велико изненађење, Бејко у возачу познаде себе.

– Лично ја!“, рече. „У јакни са крзненим оковратником.“

„Никад никога нисам видео да тако лети“, размишљао је. „Ово је заиста дивно! Али шта ја радим овде? На два сам места: летим и гледам себе како летим. И то је необично. Раније се тако нешто није дешавало, сад и то почиње.“

Гледао је усхићено али је мали црв неверице почео да нагриза његов мир.

„Је ли ово истина или ми се причињава?“

У међувремену Пајко је приметио да је Бејко остао па је дошао да га позове.

– Јао, Бе, да знаш шта видим! – викну Пајко и гурну га тако снажно да се Бејко једва задржа на ногама.

– Значи и ти видиш! – узвикну радосни Бејко и хтеде да загрли друга. Али је Пајко већ трчао улицом и у окрету му добацио:

– Донећу и теби.

Кад је Бејко поново погледао ка висини, ни летелице ни летача није више било. Тужан што је тако велики догађај трајао толико кратко време, Бејко се упути кући.

Мало касније стајао је пред огледалом и одречно вртео главом:

– Не, то нисам био ја, ја немам јакну са крзненим оковратником.


ИЗ КЊИГЕ „НЕКО ДРУГИ“

Узбудљиве новости

Кула је била пред самим завршетком кад, једна за другом, стигоше две жељно очекиване вести.

– Ходалица-наглавица је измишљена!

Кад? Где? Како изгледа? Да нам не побегне! Пожуримо! Брзо! Не гњавите, ви тамо! Брзо, брзо!

– Мајстор Вога направио ракету! На патент. Већ је испробао, ради као сат. Можеш да летиш и право навише, и косо, и да се спушташ наниже, да стојиш у ваздуху, да..

Може ли се помоћу ње стићи..

– Може. И на Северни Пол и на Тахити; Антарктик и Нову Земљу.

– Може ли..

– Може. Нарочито је подесна за васионска путовања, јер иде и довољно брзо и по жељи споро.

Хајдмо! Не сме се чекати.

Била је потребна још једна зракаста плоча, један омањи облак са две плавичасте шаре, сноп светлости какав се налази у Жапчевој пећини па да кула буде потпуно готова, и дружина се разли као вода: једни ка Мајстор Вогиној ракети, други ка ходалици-наглавици (за коју се не зна кад је и где измишљена ни ко је њен творац).

Збуњени писац није знао шта да ради: не може се истовремено наћи на три различита места, неће моћи описати све, мораће се ослонити на сведочења других. Али ако оде са куле како ће сазнати о њеном завршетку, ако нико из дружине Кла не остане?

Пред сам залазак сунца, кад су се многобројне боје просипале из воде, из облака, из кућних прозора, из једног дела неба који се земљи најближе примакао, писац је стајао на кули пуној светлости.

Журило му се, имао је два хитна посла. Чувари куле то приметише и упиташе га зашто је узнемирен.

– Прво, морам однети књигу о њима – одговори писац.

– Ја ћу је однети – јави се младић у платненом оделу. Сићи ћу овим зраком, стиже се брзо. (Младић показа зрак светлости којим ће путовати да би књигу предао.)

– А друго? – упита најстарији чувар.

– Ништа не знам о њима, отишли су на разне стране. Где су сад? Треба већ да дођу.

– Доћи ће ускоро – одговори чувар смешећи се. – Мојим очима ја их већ видим: весели су и несташни. Пајко изводи некакве трикове, чак је и Софу засмејао.

– Шта Бејко ради? – упита писац.

– Носи украсе за нашу кулу. Сутра ће она бити друкчија; имаће нове спратове и још много одаја. Бејко смишља нове начине путовања. Ено и Буце. Појео је само пола сендвича, решио је да мало смрша. Којка је прескочила лествицу! Браво, Којка! Мајстор Вога жури, на бициклу је, стигао је до кривине.

– Сви ће они доћи, ово је њихова кула. Ко год заслужује, попеће се на кулу. Ово је једина, друге нема.

Запевао је кос из хиљаде својих флаута, заблистали су Водопади сунчеве светлости, Зелени Жабац и Патуљак су стајали на прозору и смешили се, а уз степенице куле пели су се мали градитељи.


ИЗ КЊИГЕ „ЧИТАНКА - текстови разних родова“

У „Читанку су укључени текстови из свих књижевних родова којима се писац бавио, изузимајући романе. С изузетком текстова из рефлексија II и IV, сви состали текстови нису раније објављивани. Од девет целина из којих се књига састоји, овде се узимају једино делови из две: „Пријатељство с мудрошћу“ и „Из три незавршене поеме“.

БИЋЕ И НИШТА
У ИГРИ

1

Само њих двоје (кажу) постоје: Ништа и Биће – Биће и Ништа. Нечему од њих различитом није дато место – тако говоре. И неће бити дато, кажу. Настајања су завршена, посматрају се преображаји.

3

Именица „Ништа“ овако се мења по падежима: Ништа, Ничега, Ничему, Ништа, Ништа, Ничим, Ничем.

4

Ништа је данас радило. – Ништа свакога дана ради. Ништа ради непрестано и никакве душевне кризе га не погађају. Колико је Ништа урадило у току истичућег дана? Не зна се колико је урадило. Често се ништа не зна о деловању Ничега. Све до једног тренутка кад оно покаже целину урађеног и запањи погледе. Погледе запањи, погаси страсти... Ради и човек. Он ради нешто супротно Ничему. Данас човек није радио, Ништа је данас радило.

5

Ништа је похлепно: има неизмерну празнину, и све би да у њу потопи. Ниједно биће није изузето из његове похлепе, опасност свакоме прети.

Ми не знамо шта је све у бурагу Ничега, нико није отишао, видео и вратио се да нам исприча.

А могућно је да Ништа баш ништа није постигло: све што мислимо да је прогутало смештено је у неком посебном одељењу необухватљивог простора. Све што је једном настало на сигурном је месту и тамо чека да и нас сретне. Свака ситница достојна настанка дочекаће нас, стишана, да јој се осмехнемо. Не изгубите веру, не предајте се Ничему!

6

Ништа-учењак

Ништа је најмарљивији учењак: ништа не оставља не проучено, ништа нетачно схваћено. Ништа уђе у све поре једног постојећег, да би га спознало и у себе уградило. Та особина Ничега, да непогрешиво сазнаје, главни је извор његове снаге. Неспособност отелотвореног (било чега што улази у Биће) у томе је што не може да спречи сазналаштво Ничега. Непогрешивост је основна црта по којој се Ништа препознаје. За разлику од Ничега, Биће – по правилу – увек греши. Непрепознатљивост Бића по тој црти резултат је тачке осматрања; једино она у којој су истовремено Биће и Ништа омогућује сагледавање ове чињенице. Из овог сагледавања не следи деловање – оно улази у залиху неупотребљивог знања.

8

У наивности, Биће поверује да Ничега нема. У томе је део његове судбине, дакле: у карактеру.

9

Ако је игде смештен свет свега насталог, онда је прва победа Бића – његов настанак – коначна победа. Ничему не остаје друго до да немоћно шири руке.

Ништа – од свега моћније – једно не може: Бићу одузети карактер.

Кад једном постане, Биће стиче покреташтво, Ништа је принуђено да увек каска.

10

Прелазак из обличја у обличје увек је постепеност; скок је само један: настанак Бића; још један се не очекује – трајање Бића је зрак.

12

Мисао Ничега не зна за застоје, мисао било чега другог прави прекиде. И сав тај огромни рад има један једини циљ. Задивљујућа упорност! Чини се да би чак и човек успео кад би истрајао толико дуго.

13

Биће је врдалама у поступцима и мисли, Ништа има доследан ум.

Биће је у свађи са собом, Ничему се такав идиотизам не дешава.

Ништа је разумно, Биће узалудно покушава да то постане.

Немогуће је да Биће схвати ко му је насупрот.

15

Извор радости Ничега

Да је Ништа погрешило узимамо за несумњиву чињеницу. Али ниједна грешка није савршена, ниједна грешка није без грешке. Тако и грешка Ничега. Грешка са великом грешком; са толико великом грешком да смо у сумњи је ли уопште грешка (упркос истакнутој очигледности чињенице!).

Ствар је у овоме: Ништа се радује. Толико често се радује да сумњамо у постојање, макар и кратких, застоја те радости. Потиснимо главну тему у страну, нека спореднија уђе у средиште. Ово је она: имамо ли основа тврдити да је погрешио неко ко се непрекидно радује? Усвајам добијени одговор, а питање појачавам: имамо ли основа тврдити да је погрешио онај ко се, захваљујући наводној грешци, непрестано радује? Било какву логику да усвојимо, остаје изван ње духословље, а ово господствено биће каже: „Не, грешке нема; то је срећна околност“. Ништа треба да се додатно радује, да се радује направљеној грешци. Иначе би се морало смртно досађивати; па од досаде и умрети! (Замисли, Биће, такву по тебе срећну случајност – смрт Ничега!)

Но брзо натраг, на главну тему, док је није зграбило Ништа!

Шта чини да се Ништа скоро непрестано (или непрестано) радује? Чине његове победе. Сталне успеле жетве. Ништа се радује жртвама.

Биће као да долази до неочекиваног сазнања: „Ја сам настало да би се радовало Ништа. А мислило сам... “ (Све што је Биће мислило и смислило Ништа има намеру да избрише.) До кад ће ко? (Погрешно! Треба: До кад ће Биће?) Не споримо истину, не варајмо лаковерне! Ништа је моћније...(Ма шта ми рече!)

16

Време има почетак. Истина, замишљени, али некакав друге врсте је незамислив.

17

Тријумф ничега

Кад би се Ничији тријумфи тровали завидљивошћу Бића, тровали сразмерно својој величини, ниједан не би преживео отров. Јер ти су тријумфи без сенке, чисти, сумња се пред њима повлачи у далеке кутке. Жалосно је за осетљиву душу бити сведок тријумфа Ничега: почињу пре довршетка дела, не оставља ти места за наду

18

Ништа и душа

Не верујем да очекујете речи: Ништа има душу. Наравно, писац се не може толико срозати да то изговори. На другоме је мисао. Иако без душе, Ништа је способно да уочава промене у души Бића. Умало не погреших, па да кажем: „Ништа с нестрпљењем чека... “, јер су стрпљење и нестрпљење повезани с душом. Али да Ништа чека – рећи ћу касније шта – на начин који подсећа на нестрпљење сасвим је извесно. Ништа чека да Биће изгуби веру у себе, да почне малаксавати. Оно зна куд то води. Можемо рећи да се тада „радује“ (то, наравно, није радовање у оном смислу како се радујемо ми, већ је то нешто својствено Ничему). Шта треба да чинимо? Не дајмо никаква повода за ту врсту „радости“!

21

Да ли је Ништа направило грешку?

По свој прилици, јесте. Било му је досадно и пожелело је да се извуче из досаде. Није знало за игру, а и са ким би се играло! Само са собом, природно, није могло; игра је могућна једино са Бићем. Биће није постојало пре тога, али је, на материјалан начин, покушавало да уђе у постојање. Ништа му веома дуго није допуштало да уђе у постојање, да настане. По том се у ћуди Ничега десила промена („Револуционарна промена“, рекли би револуционари). Ништа је смислило и прорачунало: допустиће Биће, али једно ограничено Биће, Биће само за излечење досаде, ако нешто такво какво је Биће може послужити за лек те врсте. (Овде једно ограничење: Не треба мислити да је Ништа размишљало како је овде испричано, и да је знало и употребљавало ове речи! Оно је, просто, „прешло са речи на дело“, са непостојећих речи (које ће касније постати постојеће!) на постајуће дело. Настало је Биће за потребе Ничега, не по потреби Бића. (Уосталом, Ништа није могло предвидети потребе Бића, нити само Биће има било какву јасну свест о томе шта су његове потребе.) Већ у првом међудејству Бића и Ничега (ми бисмо рекли: „већ у првој игри“), Ништа је уочило несклад између предвиђеног и насталог: оно што ми назвасмо игром другачије је од планираног. Мада је мисаоно стање Ничега загонетно, овде се да прилично сигурно проценити шта је Ништа мислило. „Обуздаћу ја њега, неће оно овако дуго!“

Да ли се Ништа покајало што је допустило постојање? Сматра ли да је начинило грешку?

То су питања на која не можемо одговорити – „душу“ непостојања нисмо толико упознали да бисмо могли одговорити на то тешко питање.

Одговор можемо потражити са нашег становишта. Чини се да јесте грешка. Нечија грешка, нечија срећа! Које расуђивање иде тврђењу у прилог? Ово је основно: ако је највиши циљ Ничега непостојање (а у то човек не може сумњати), онда је одступљено од циља дозволом наступа Бићу.

То је наше гледиште као замена за гледиште Ничега и (како рачунамо) у интересу Ничега. Као догађај, сам по себи, ова процена би се морала одбацити. Са гледишта Бића, уопште грешке нема. Као конкретни припадници Бића, дужни смо прихватити исто: грешке нема. Долазимо до закључка да људска гледишта морају нужно бити противречна; дакле: неодређена; дакле: да их је нужно одбацити. (Или живети како се не може живети.)

Од кога онда да тражимо поузданија гледишта?

Или одговор на питање не знамо или га знамо али је искуствено безвредан, јер то знање не успевамо употребити за стицање онога до којег нам је највише стало.

Једно ипак тврдимо са самопоуздањем: ако је наше умовање грешка, поуздано је да је Ништа направило грешку.

24

Јесен, влага, киша, магла. Уједа хладноћа. Велико, прилично запуштено гробље. Мало је у околини живих. Све се упутило ка Ничему. Све се претвара у Ништа. Не види се шта може Биће. Можда ништа не може.

Да ли Ништа рачуна на време. Биће зна у шта се троши време. Овде је потребан још неко. Где је потребни Неко?

Источни грех

Источни грех Нешто је (Нешто игра улогу имена) приписало човеку (вероватно: никога другога није толико мрзело тога тренутка). А човек не бејаше згрешио. (Ово ће зачудити све оне који знају да је човек једини који греши.) Згрешио је онај који је омогућио човеку да погреши. Усвајајући ово као несумњиво, питамо: да ли је грех нехотичан или намеран? Свакако да је злурада жеља чинила своје, а да ли се крила у мраку душе или се налазила на јасној светлости, питање је које кривици даје само одређен прелив.

Која је душевна основа овога дела? Свакако жеља за прекомерним истицањем, за јединственошћу. Ако не греши човек и не греши ЈА, онда не греше двојица. Кад су двојица, пола славе припада оном другом, цела дакле није ЈАова. Да себе сасвим ослободи кривице, ЈА ће другога опоменути: „Не греши!“ Не мора ни себи признати да ће ОНАЈ тада неизоставно погрешити, иако без ове опомене можда не би. „Опоменуо сам те, дакле: нисам крив; сва је кривица на теби.“ Наук који човечанство није изгубило: примењивао се одвајкада и наставља. Треће присуство могло би праведно просудити, али оно је унапред смештено међу окривљене – неутралног судије нема.

У првом свом огледању пред стварношћу Највећа Моћ се на првом месту постарала да нађе ко ће грешити.

Источност је у томе да се одреди ко ће постати грешник – нешто немогуће без Замешања.

Одјек пораза

Одјекује ли пораз нагло, попут изненађујуће победе? Мисли се на пораз човека у сукобу са Ничим, не у борби са људима; мисли се на борбу против немоћи, служитељке Ничега, не на борбу у којој се руши добро. Одјекује ли брзо пораз? Не, такво правило није уочено. Не жури пораз са одјеком, слади се својим остварењем, не дели му се прва радост са другима. Испољава неочекивану скромност – насупрот победи, разузданој у хвалисавости. Или глуми милосрђе: као, жао му пораженог. Не стрепите, доћи ће тренутак његове објаве, експлозија одјека потрешће душе; биће то прави тренутак, убитачнији по недужно створење од иједног другог тренутка, изазваће још један пораз.

Много пута пораз уопште не одјекне: Ништа завлада тихо и природно, као што престолонаследник природно седа на загарантовани му престо.

Биће да је ипак одлучујуће ово: сва „скромност“, сва пригушеност гласа подвргнути су једном циљу – освојити тихо, не подстицати отпор.

Ништа ишчекује, радосно

Ништа је гледало у душу мислиоца који је писао о њему. „Досадио ми је!“, одјекивао је глас Ничега кроз простор Бића. „Чита ме!“, придруживао се претходном гласу слабији глас, налик на одјек гласа.

Ништа је гледало у душу мислиоца који је писао о њему и видело је нешто што га је обрадовало: душа мислиоца нагло се пунила мраком. Немилосрдно памћење Ничега обавештавало је: „И раније је нешто мрака улазило у мислиочеву душу; али раније мрак није био оволико густ. Мрак је, раније, био мање густ, и дрхтао је, колебао се. (Ништа добро зна шта може очекивати од мрака у људској души кад се мрак јасно тресе.) Нешто овакво му се раније није десило!“, узвикује Ништа, толико јасно да то чује и Биће. „Нећу изговорити шта то значи“, продужава усхићени глас Ничега. „Нећу рећи који је исход неизбежан кад мрак онаквом брзином надире у људску душу.“

Ништа прави вешто прорачунате прекиде у своме говору радости. (Радости због онога што ће се десити мислиоцу.) Ништа је велики уметник. Мислилац не воли уметнике, не воли и не цени. И за најмањи ћар уметник слаже. Мислилац не воли оне који лажу да би им било мало боље него што је. Мислилац не може ценити такве.

Ништа је упорно радило и успело: мислилац ће извршити самоубиство.


ИЗ ТРИ НЕЗАВРШЕНЕ ПОЕМЕ

ВИСОКО СИ СЕ УЗДИГЛА ПЛАНИНО

7
Сећаш ли се, Планино, оне летње вечери,
после ветровитога дана и ранијих киша,
кад се ја нађох између тебе и звезда,
а зрачна Даница сијаше тик изнад висоравни,
и све што се видети може нађе се у загрљају?
Васиона се цела видела са једне чистине,
одмакле од дрвећа, с најбољег места за откровење.
Ја се тада бејах претворио у планину,
додиривао сам тебе и звезде.
Сети се те ноћи, сестрице, и проговори,
треба ми твоје сећање, стасита заводнице.
Мени је потребна баш она и онаква ноћ,
сведоци и потврда оба живота наша,
наш заједнички живот је оно за чиме жудим.
Нек нежно сећање споји нас у целину:
и тебе, и звезде, и мене (најсићушнијега).
Онај променљиви ветар нека поново засвира!
Нека Даница не изостане са заједничкога славља!
Онако пријатну свежину издржаће и слабо тело.
Испуни молбу мајушног, ти горостасна –
молбе сићушних испуњавају празнине грандиозних.

*
После тога нашао сам се у кревету,
прозор насупрот мога погледа.
Једна жута звезда на десној ивице окна
расла је и смањивала се у незнаној ми игри,
немирна борова грана њу је односила при њихању.
Шта човек на Земљи да ради кад стане игра?

8
Запеваћеш, Планино, знам да ћеш запевати.
И досад си пуштала гласе кад небо пошаље знаке.
Певаћеш да време не би иструлило,
да би отицали потоци у реке и реке у ширине,
да би увек било чаробних изворића.
Ти ћеш певати и сазнаће се за песму –
јер то ће бити буђење,
а како да пробуђени не појме да су будни!

Колико ће трајати песма – да ми је души знати!
До које ће се даљине чути не казује ни слутња.
Не зна се поуздано о догађају
а устрептало чека звук страшних корака.

И ово ће се десити једнога дана:
зацвилећеш – тако громадна – од бола.
Цвилећеш, немоћна, у усамљености,
позивати самилост из непознатих даљина.

Поуздано је: мој слух ће вапај чути.
Не знам да ли ће ичији други, код људи.
Ја хоћу да не будем усамљен, не будем једини
у чији дух се улива толико громак крик.

12
Теби бих, Планино, један доживљај да поклоним,
да уђе у састав камења ти и биља,
ти да га имаш докле је Земље и тебе;
на теби да стоји и ни у чему се не промени,
да не пада у забораве, каква је судбина памћенога.

Јер неко треба да дође и баш овакав нађе
и да непромењенога тражи, ко дете вољену причу.

Ко га желео буде, чекаће га као спасење,
неће губити наду и проклињати време.

Давни доживљај који тек што почео није –
вечито живо чије се рођење жуди.

Неправилно ће се он појављивати у времену
и само закратко, попут муњинога блеска
јер јесте муња.
Свако ко заслужује једном ће угледати блесак.

Разум приправан на рушење остаће у недоумици,
за зготовљене мине не стиже лежиште наћи;
отвориће му се чекање за које лека нема –
надмено његово време једном ће распукнути.

Доживљај ћу ти оставити да њиме раздобља размеђујеш,
буди му верна Планино ко теби твоји цврчци.

13
На разговор ме позови Планино,
да дах помешамо и наше поноре увећамо,
да бескрај постане још мало провиднији.
Ни на какве се не обазири даљине –
нема даљина за краке исте душе.
Моје ће цело затреперити биће,
ни твоје не може остати без потреса.
Знам: тамо намере да ме ко обмане нема,
знам да прећутати потребну ми истину нећеш,
кад други не може, ти ћеш ме утешити – знам.
Знам: изненадно, расцветаће се ведрина
и твоје бесмртне зацвркутаће птице.
Зар бих могао да не дођем?
Да ли постоји даљина из које не стиже се до другога?
Знам тебе, и себе знам – не треба новога знања:
позови ме у госте Планино!

Као и досад, наставићу нечујно да дишем.
Свечери ћу седети у мраку, блиставе душе,
крај загрејане пећи, где се ћути,
урањајући у непотрошиву вечност.

14
Ја ћу говорити, ти нећеш чути:
двострука нужност уз живот за живот везан;
о једном растанку с тобом говорим овога дана,
о опроштају који очи разума не угледају,
о догађају какав не хвата ни твоје запажање,
не васкрсавају сећања вечнијих бића
и у још једној души више се родити неће.

Гледале су те тужне очи
последњи пут
при опроштају
(сузе заустављене на литици).
А тугу очију друге су гледале очи;
уста су остајала затворена.
Шта је на другом свету са твојом сликом
из очију? Је ли сачувана? Јесу ли сачуване друге?
Шта је на другом свету остало од виђенога?
Шта је на другом свету са заустављеним сузама
из очију које су те гледале последњи пут?

Ожаљена си онда, Планино,
жаљењем какво би и безосећајни пожелео,
дугом захвалног свему што биће задужује.

Данас и овде су очи
Виделе су тугу последњег гледања,
са њима уста затворена при томе опроштају,
склопљена да не обесвете страшну светост тренутка.
Не заборавља тај растанак овај остатак несталога.

Кад би ти, Планино, низала тренутке оваквих растанака,
на један конац као најскупоценије бисере,
по реду догађања, одсечком недокрајчене вечности,
душе би се отискивале до дубина где се таложе бисери,
налазиле би што нико не верује да ће се наћи,
душе би казивале шта скрива затомљено,
па би низ прича текао попут узбурканог крвотока
или потока замишљеног без краја и почетка,
најлепшем по звуку од твојих потока налик.
Твоју висину увећала би оваква врста прича.

Други растанак после једнога растанка дође,
после једнога дана – други сродан му дан.
Тако говори искуство људи из ове долине.

Нећу и не могу о растанку што други по реду стиже
(ни напустити га, нити носити у посртању),
а на данашњи дан збио се Други дан.
Код нас је, Планино, чега код тебе нема:
сећања нам на часак поврате невративо.


ИЗ РОМАНА „АВАНТУРЕ ВЕЛИКОГ ОСВАЈАЧА“

Главни јунак романа Карл Бауер полаже заклетву за Члана. Овде се даје део те заклетве.

6

Према Карлу Бауеру испружа се једна рука; човек којем припада има четири ока. Он нареди Карлу да га добро погледа и запамти, јер ће се њих двојица поново срести а Карл је дужан познати га, иначе може доживети велике патње. Рече и да то неће бити лако, јер познати човека с маском при сусрету са њим кад маску промени, ретко коме полази за руком. Уместо четири ока – од којих ниједно није лажно и свако види – следећи пут биће други број, који Карлу неће бити саопштен, јер није дозвољено никакво објашњење које би му олакшало тражено препознавање. Промениће му се и глас, и размере тела, те нека Карл мисли на све то. Ако је романсијерова машта довољно жива препознавање неће спадати у немогуће. Човек ће Карла звати Кандидатом, нека Карл њега зове Четворооки. Баш тим именом, и ниједним другим, дужан је да га позове ако га буде препознао; при том га мора гледати у лице. Пошто је Четворооки сачувао нешто доброте из прошлих времена, вољан је да Карлу помогне ако се овај нађе у невољи без своје кривице.

Четворооки узе Карла за руку и уведе га у полумрачни тунел. На крају тунела, где је чкиљила слаба сијалица, предаде га невидљивоме духу. Карл осети једино додир и најежи се: „Телесни додир нетелесног!“ Убрзо се невидљиви претвори у видљивог и Карла зачуди сличност овога са оним духом са којим се онако чудно упознао, којом приликом је (због изненађења) ударио теменом о плафон, због чега у том делу главе и сад осећа реуматични бол. Још неколико пута је његова лева рука прелазила од једног до другог водича, а он се није питао због чега је то потребно кад он не намерава побећи – одлучан је да поднесе сва искушења која су му намењена, будући да је пред њим велики циљ. Последњи водич му рече да су стигли и испусти Карлову руку. Карл се нашао пред богато украшеним порталом. Врата су отворена а на средини њих стоји крупна људина са белом марамицом у џепчићу фрака. Људина се представи као церемонијар и обећа да води Карла до краја завршетка обреда или Карловог живота. (Баш тако је рекао.) Он опомену Карла да је опасно радити било како другачије, осим онако како му се нареди.

– Не покушавај да нешто сам смислиш, све мисли добићеш припремљене. Овде се непослушност плаћа животом.

Церемонијар узе Карла за десну руку (сви претходни водичи држали су га за леву) и проведе кроз слабо осветљену халу, или храм, затим уђоше у другу, са нешто више светлости. На левом и десном зиду хале разапете су и обешене људске фигуре, вештачке или стварне – није се могло видети при оној светлости, а по поду на колац натакнуте људске главе. Карл се осети срећним кад напусти то место страве, кад уђе у мању дворану за какву је веровао да постоји само у сну. Слике, скулптуре, рељефи, предмети од сребра, злата и слоноваче, дрворези – све распоређену у таквом складу да се човек морао питати је ли то могла сачинити људска рука. У дну сале пространи подијум подигнут из три нивоа. На узаним платформама прва два нивоа налазили су се људи у необичним положајима, као у драми режираној авангардно: они на нижем нивоу су стајали навијене главе, а они на вишем клечали, сви са лицима окренутим највишој платформи подијума, где су за столом, дебелом стопу и по, седели људи у црном, са пурпурно-жутим капама високог обода и кићанкама на врху. Господин који је заузимао средину стола имао је белу ленту пребачену преко груди, почев од десног рамена до левог пазуха. Карл није губио време, пажљиво је посматрао људе за столом. Њихова достојанствена и умна лица јасно су говорила да су ти људи посисали све земаљске мудрости и почаствовани свим достојанствима доступним смртницима.

– Клекни! – шапну церемонијар Карлу, показујући лично како се то ради, јер се у трену нашао на коленима а челом додиривао тепих на поду, држећи руке на леђима а ипак одржавајући савршену стабилност. Карл је испод ока осматрао шта ради његов водич и трудио се да га подражава што је могућно верније. У потпуности му је успело, требало му је једино нешто више времена да заустави клаћење тела на леву и десну страну.

– Пред ових седам великодостојника полагаћеш заклетву; ако преживиш, постаћеш дух – чу Карл водичев шапат.

Значење речи дух није више имало некадањи смисао, зато човек – који је рачунао да од романсијера постаје војсковођа и који још није имао намеру да се одрекне чврстих материјалистичких уверења – прими ново звање без унутрашњег отпора.

– Твој пристанак, непосвећени, даје ти право на искушења – чу Карл речи једног од великодостојника, вероватно оног са белом лентом преко груди. – Устани и изговори текст предвиђен за овај чин.

Чим су устали церемонијар је почео шапатом давати Карлу упутства како шта да учини, а за то време је господа за столом веома тихо разговарала. Господин са лентом је свечано изговарао текст, а Карл Бауер је понављао реченице. Није погрешио ни у једном једином нагласку.

Карл је помислио да упита да ли је полагање заклетве завршено и да ли ће ускоро постати оно што треба да постане, кад одговор, изненађујући одговор стиже са подијума; дао га је човек са лентом:

– Пређите у салу и почните са искушењима!

Церемонијар поведе Карла идући уназад и клањајући се (што је његов васпитаник непогрешиво опонашао). Ишли су тако све док се са подијума могао видети и један једини део њиховог тела, а онда се истовремено усправише и трчећи стигоше до врата на којима је писало: Сала 1. Церемонијар гурну Карла да први уђе. Тек што је овај прекорачио праг шчепаше га четири сурове руке: нада човечанства нашла се у рукама џелата. Џелати су показивали много грубости а мало обзира. Они крвнички оборише Карла на струњачу, саставише му глежњеве и ноге ставише у неку врсту кврга сачињених од тврде гуме кроз коју је провучен метални обруч. Тек што брава на обручу учини „шкљоц“, дизалица повуче навише ноге инжењера људских душа, а његова глава заузе најнижи могући положај на телу које се клатило. Бучни мотор застења, зашкрипа, поче окретање; искушеник је висио на рингишпилу са главом наниже. После трећег обртаја он изгуби свест.

Кад се освестио лежао је на струњачи а на плафону сале светлела су се слова: ... ала 2. Карл погледа лево и десно. На растојању познаде фигуру церемонијара, окренутог њему леђима, како се шетка као човек принуђен да се радује брзом протицању времена. Чим примети да се његов питомац освестио, приђе му журно.

– Вратио си се! – рече као да је изненађен, и погледа на сат. – У року, и нешто пре рока. А још си могао уживати у стању бесвести: нико ти не замера кад у том стању останеш дуже него што је предвиђено.

Карл је хтео лично да се увери у свој повратак, зато устаде. Церемонијар му пружи руку.

– Могу да ти честитам: испитна комисија је изузетно задовољна. Твоје мисли у доба трајања несвестице у пуној су сагласности са основним поставкама нашег учења. Тест из Сале 1 веома је значајан за први утисак о кандидату. На жалост, његови резултати падају у воду ако кандидат не издржи све до краја. Искушења су таква да се веома лако страда. Саветујем ти упорност и непоколебљиву веру.

– Бићу упоран! – обећа Карл с челичним уверењем; осећао је такву чврстину да се питао: „Зашто ја себе не бих назвао Челични?“

– Сад можеш да бираш: или да изговориш текст на пет егзотичних језика, текст доста кратак: пола штампане странице – запамти: не смеш погрешити ни у најситнијој нијанси – или да прескочиш веома широки јарак који нема дна, његово дно је један други свет, о којем не намеравам говорити.

– Прескочићу јаркчић – одговори Карл уз смешак, не питајући за меру ширине јарка.


ИЗ РОМАНА „ПОТРАГА ЗА МАРКИЗОМ“

Објашњење. Главни јунак романа, Карл Бауер постао је (или замишља да је постао) велики војсковођа. У овом одломку он прича како је почела његова војничка каријера. Одломак је узет из друге главе романа.

4

Први мој чин, прво ратно командовање. Доделише ми десет страшљиваца – ратних бегунаца осуђених на смрт. „Кушамо те“, каже ми капетан (заборавио сам име тог безначајног човека), „поверавамо ти их као јединоме. Можемо да их стрељамо, све према правилима ратне службе. Генерал је смислио друго: питао ме је има ли младог способног подофицира који у свом ранцу носи маршалску палицу – да од ратних бегунаца направи пале ратнике. Рекао сам да постоји такав. На тебе сам мислио, Карл. Узми ове зечеве, преобрази их у керове. Боље да погину него да их стрељамо. Одређујем ти…“ Шта кажеш… Како си записала?… Не наређујем ти, другарице! Прочачкајте мало уши и служите се хигијенском ватом!… Нека вам се други пут не учини! Није рекао „наређујем ти“, као што сте записали – нико нема права да наређује Карлу Бауеру – већ „одређујем ти“. То је текст другачијег значења… Примам извињење, али да то буде последњи пут. Каже мени капетан: „Одређујем ти део фронта наспрам непријатељског батаљона. Наравно, десет пуљиваца не представљају ништа против једног неустрашивог војника, а камоли против батаљона, но том десетином командујете ви, Карл. Напред! Нека сви погину!“ Узео сам усранце на обуку. „Гледајте иза мојих леђа. На дрвету је врабац, видите ли га?", рекао сам. Одговорили су да виде и чудили се? Јер ја сам врапцу био окренут леђима. Рекао сам: за десет секунди врабац ће полетети, гледајте. Обратите пажњу на положај мојих очију. Врабац је полетео, опалио сам преко рамена и разнео му лево крило. Осећајно сам изјавио: „Жао ми је врапца“. Наставио сам: „На километар иза мојих леђа лети гавран. Гледајте кроз двогледе“. Потврдили су да виде. Ја једини нисам користио двоглед, нисам се ни окретао. Опалио сам. „Пао је!“ повикали су војни бегунци. „Гледајте мене!“, наредио сам. Видели су да жмурим. „Шта да гађам?“ „Гађајте лименку поред жутог камена“, рекао је један од бегунаца. „Гађајте њу!“, повикали су остали; очекивали су да промашим. Узалуд су се радовали: опалио сам преко рамена, погођена лименка је тупо звонила котрљајући се.

Отворио сам очи и питао их: „Јесте ли видели?“ „Јесмо“, одговорило ми је цвокотање зуба. „Е, онда чујте ово. Ми крећемо у борбени задатак. Ићи ћу испред вас. Ко покуша да изврда, доживеће судбину врапца, гаврана, лименке. Зато: у памет се, лафови! Пред нама је иначе мала непријатељска јединица – батаљон. Надам се да вам је све јасно“.

Који ће слаб ђак признати строгом учитељу: „Није ми јасно“? Зуби су и даље цвокотали. „Само батаљон“, рекао сам да не би поверовали како су погрешно чули, „Тражио сам пук. Команда ми није дала: не верују генерали у вас“.

Онемели су; моћ говора им се више није вратила. Све чују, а да одговоре, ни макац! Касније сам зажалио што су постали храбри, неми плашљивац бар цвокоће зубима. „Разумем“, немаци изговарају ногама.

Кажем отворено, мада је то војна тајна; победа је могућа једино ако су војници неми.

Вратио сам се и подвикнуо генералу: „Нећемо да се играмо пиљака, господине генерале! Ми водимо рат, а рат је, као што се зна, сувише озбиљна ствар да би се препустила генералима. Рат је озбиљан, ја сам озбиљан, захтевам то и од вас. Ми ратујемо да бисмо победили…”

„Тако је, господине наредниче“, одговори генерал чврсто, војнички.

“…и није нам у интересу да га продужавамо неограничено!“

„Господине наредниче, сасвим сте у праву“.

„Питам вас: шта ви радите да бисте убрзали победу?“

„Ја…”, рекао је.

„Ви крупну победу сецкате у ситне љускице“.

„Како? Ја…”

„Је ли батаљон крупна борбена јединица?“, питао сам накострешен.

„Господине наредниче, батаљон није крупна борбена јединица у стратешком смислу. У смислу тактичког удара батаљон може…”

„Оставимо шта он може! Колико ће нам времена требати ако дневно уништавамо само један непријатељски батаљон?“

Ја сам заборавио рећи: онај батаљончић сам слистио као салату. Бегунци нису побегли, нису ни погинули, али су много смрдели. Срећом у резерви се нашао чист веш и опране панталоне, те су брзо доведени у ред. Пошто су се окупали, смешкали су се и шепурили. Да нису били неми, хвалисали би се. Ето још једне предности немака над језикометачима!

Генерал ми је одговорио:

„Требаће нам подоста времена. Морам израчунати. Приближан број непријатељских батаљона, према подацима наше обавештајне службе…”

„Није то важно! Уништити дневно непријатељски бат…”

„Пуна капа! Дневно батаљон – то је више него идеално…”

За једног генерала то је више него идеално!

„Такав темпо делује дестимулативно на живчани систем“, рекао сам.

„Живчани систем касније стиче самостимулацију, господине наредниче. Сам себе лечи.“

„Чујте, господине генерале. Ја више нећу да уништавам појединачне батаљоне. За моје ратничке потенцијале то је мизерно. Не добијем ли на мети пук, остајем у земуници“, рекао сам одлучно.

„Господине наредниче, у потпуности сам вас схватио. Овог тренутка унапређујем вас у капетана. Господине капетане, командоваћете четом војних бегунаца осуђених на смрт. Одређујем вам за противника 273. непријатељски пук. Напред на извршење!“

„Разумем, господине генерале!“

Шта мислите да сам ја добио чин по чин као нека медицинска сестра? Не, даме и господо. Ја сам прескакао.

Погоди, гускице, како се провео 273. непријатељски пук. Да није можда послао гласника са поруком: „Мртви смо али смо и даље на положају. Никад нећемо одступити?“

Изабран сам за маршала бежеће војске. Никад славније чете нису шљапкале по блату џада и њива. Народе малоумни, теби говорим. Како је моја војска бежала! Ма тога грабљења нити је било, нити ће поново бити. Непроменљиво кидавелисање. Како се моја војска крила! Завлачила се у мишје рупе, у плеву, у сламу, папрат, буково лишће. Блуднице и невернице, ви сте праве дилетанткиње у знању покривања репа. Како се моја војска прерушавала! Брци и седа коса на младићима, грба на правим кичмама, две здраве ноге на штакама. Глумци и травестити, од нас се учите занату. Како је моја војска лагала! Од такве лажи чик да сачувате црева! Како је моја војска камчила! Циганке-врачаре буквар су и за лаковерне.

Шта није радила моја војска! Чиме се није поносила моја војска! Ко све није командовао у мојој војсци! Задивљујућа и невиђена војска. Врлина до врлине, врлина на врлини, врлина под врлином.

Све, све, али бежање! Ја сам победио бежањем!

О чему сам оно почео да причам?

5

Знате ли, народе, за ону моју тактичку варку с путом? Не знате? Немогуће је да је не знате! Та то се учи у сваком уџбенику за више разреде основне школе.

Да се ви не шалите? Свеједно.

Требало је да извршим марш. Јединствен марш, нов светски рекорд: 557 километара да пређем за једну ноћ; усиљеним ходом, тј. табанима. Одредио сам маршруту: познат пут. Добар пут: делом асфалт, делом коцка од гранита, делом макадам са нешто песка и ризле. Знао сам као да гледам непријатеља кроз окулар и слушам појачаним прислушкивачем да он чека моју војску у заседи и спрема јој слом. У жељеноме правцу то је био један једини пут, није непријатељу било тешко да смисли где да ме чека. У тренутку мени сину: раскопаћу пут! Пошаљем своје путаре, они толико изрову пут да њиме ниси могао ићи ни у крпљама: прашина, мека земља, песак. Чим непријатељ то угледа, одмах оде да тражи друге путеве, а ја наредим својим инжињерцима: „Саградите нову џаду поред онога роваша!“ Они саграде И ми исто вече одскакућемо до циља. Непријатељу није остало друго него да се облизује. 557 километара пешачења, кад сину зора. Победа! Capisco?

 


// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]