Зоран Радосављевић

Рођендан за мртве

Песме, 2001.

Садржај

Као живо блато почетак нас гута...

1. Јесен

2. Ноћ .

3. Сумрак

4. Једина мисао

5. Пепелов гај

6. И празнина пут је

7. Видљив тек укошти

8. Душаитама(1) 12

9. Душа и тама (2)

10. Издашно биље

11. Тајна

12. Звезда

13. Гробљанска авантура

14. Путоказ

15. Као живо блато почетак нас гута

Тај пут што не враћа пребива у теби...

16. Рођендан за мртве (1)

17. Прва реч нам прах (2)

18. Нежности вала (1)

19. Нежности вала (2)

20. Бранко Миљковић (1)

21. Кореном коби (2)

22. Маске .

23. Једра . 30

24. Само стари албум

25. Ватра (1)

26. Ватра (2) .

27. Сами

Рима на згаришту белине

28. Господар говора говору гост

29. Зима

30. Охрабрење

31. Гладна ноћ својих плена

32. Обмана белине

33. Белина у агонији сумње

34. Порука Музи

35. Речју

36. Разлог

37. Песма

38. Сплеткарење са сопственом песмом

39. Рима на згаришту белине (1)

40. Рима на згаришту белине (2)

Харфа у хридима хвале

41. Иди у корен древне дивоте

42. Харфа

43. Изобиљни данак

44. И траг и трагедија

45. Тишина и вапај

46. Иде нова љубав

47. Под капцима где чекам Те

48. Буди разлог сунцу (1)

49. Буди разлог сунцу (2)

50. Пупољ модрине или засењени гај

51. Остани у снима

52. Ноћ тражења (1)

53. Ноћ тражења (2)

Из једног у сушти неког другог стања

54. Вера

55. У језгру сабраних даљина

56. Одсуство злости

57. Апокалипса

58. Молитва

59. Суза провиђења

60. У плавом гледу

61. Он чамори чам

62. Земља, занос

63. Земља, сумња

О музици једне харфе

64. Престрављенаје потреба њена

65. А затим плесима речи

66. Једна се струна разигра врло

67. Састанак звезда ватре широке

68. Уздише темељ, зидови прште

69. Она је ехо радости неке

70. Следећој струни

71. То хоће Она: Шумови хоће са својим виром

72. Неке се ноте крећу у низу

73. Тако је хтела. Ко кад се њише

Рецензије

Драгиња Урошевић: Кућиште за ватру

Мома Димић: Језичка ткања и чарања

Љиљана Нинковић-Мраовић: Над рукописом књиге "Рођендан за мртве

Белешка о писцу

Као живо блато почетак нас гута...

Јесен

Искрили магла у ситне сате,
Први се одблес слио на глед,
Кренуле зраке у густе јате
Земљиних пора да топе лед.

С висова жуто капање блесну,
Громова једи парале свод,
Водени ромор кишнице тресну,
Левало небо сузама род.

Шумила гора изласком снаге,
Врежиле стазе липама лут,
Умрло плође дубило траге,
Цветало време последњи пут.

Ноћ

Закукала врсјем стрека
Прекинувши ноћни спокој
Несмирива сова нека
У тамнини предубокој.

Вижљасто се брдо ваља
Сопственој да плине сенци,
А по земљи пуној маља
Шумовити шуме венци.

Излевали цвети пену,
То нечија башта грца,
Ко да плачу када вену
Разнородна њина срца.

Над браздама где гњи плође
Сапети се ветри вреже,
Како који откле дође
Плоду суви костур стеже.

То дух ми се вртлом вије
У бездање гнаних дана
Па се жељно обавије
Око трулих њиних грана.

Јасику и граб ми надме
Тај вихорни лет у неми
Зјап прошлости и сам кад ме
Разоружа и опреми

У још дубљи набор нови
Што кидише челом дубећ
Рез пелени која пови
Урну моју, још је љубећ.

Сумрак

Кратким севом на издаху
Мали мехур сам на води,
Час ко дете, а час плаху
Смрт за руку њену води.

Треперав јој руј прашине!
Развигор на пут се вину
Недопутне да белине
Здроби земљом у дубину.

Где шибљиком талас биља
Успављује вршке цвета,
Рубећ сваку стопу миља,
Крену магла око света.

А с поднева, зар уранак
Мутне вале зби у хлап,
Да наплати дана данак
Збаци груду у црн слап?

Уместо да сјано бодри
Плаветима сапра свице
Од маглине па се модри
Под небеском капом лице.

Отуд севом на помолу
Мали мехур сам на води
Час ко дете, а час холу
Смрт за руку њену води.

Једина мисао

Док пара површ грудине коре
Даљином брежја, пољаном хума,
Нова се зелен гласи пре зоре,
Једина мисао. ...Плод свију шума!

Сливена кишом хлапила дуга,
Ал' ваљка вани видела плав
Руке што вежу два брачна друга
Небо и земљу у кружни шав.

Кроз чари трепљи, кад капци па'ну
Постељом магле у мрски час,
Махнито некуд базати стану
Пернате труни плевећи пласт.

Отуд у зденцу на мркли трен
Ко ине речи роди се све:
Неживо живне, а запне сен
Зрцати летом лиске што сне.

Ал' авај! Нагло откосу слова
Јењави чопор разаспе, рој
Језика језних, а крљушт ова
Покој не могла престићи свој

Урнама па се недоглед низу
Пепео с прахом лисја што мре
Слеже у поре глине где близу
Испонов исти пупољак зре.

Док пара површ земљине коре
Даљином брежја, пољаном хума,
Нова се зелен гласи пре зоре,
Једина мисао. ...Плод свију шума!

Пепелов гај

Шикну трн пролетка, зрину шар да стремље
Допадну се жртви погубности света
Јер банух где израз правог лица земље
Призна смртне блуди под раскошјем цвета.

Ал' родих се рано! Прерано ми иска
Из привидног биља пир ломачом том
Час кад је увела пепелима блиска
Рука што пребира прах под њеним тлом,

Па ми клецну грумен рујне снаге тада,
Јер узрок живота натраг прсте приви:
Са згаришта кућних врата падох када
На наличје трбух плод збаци да живи...

О, та дражест снена, о, слут што ме сроби
Кобним, варним летом! Јарбол тврдих опни
Ко пупољ ме неми издигне и здроби
Жрвњима лепоте па клецне и копни!

.. .И шикне пролетак, зрине шар да стремље
Домогну се жртве те погуби света,
Јер банух где израз правог лица земље
Призна смртне блуди под раскошјем цвета!

И празнина пут је

Ал' та магла шта је? Да л' је она само
промисли даљине бела претња сликом,
или је густина само отежале тамо
потекле у простор воде нашим ликом?

Тек одломак бића, торзо нам очајни,
Несвесни ко бремен ковчег њеном благу,
Јеловник тишине, разнородних тајни,
Безбедна белина прошлости на прагу?

Безбедна белино! О, лукава ноћи,
Сабран у твом оку, облик сам што ходи
Кроз глувонем простор ослепеле моћи
Која сама пут је а никуд не води!

Нејасан и ништав слет расутих слика,
Обећање мене где ко пламен жутје
Неслућен а сливен наговештај лика
Што ужасно грца: И празнина пут је!

Ал' та магла шта је? Да л је она тамо
Промисли даљине бела претња сликом,
Или је густина тамо отежале само
Потекле у простор воде нашим ликом?

Видљив тек у кошти

Тако лено чамих одјеке минута,
Ко слепиво псето што зија у мраку,
Збуњен дух лакоћом са којом залута,
Видљив тек у кошти зрнади у зраку

Времена, ал' с леђа, нице, где ме раља
Изранави додир укрштених стаза;
Слика, што ми залуд тумаче из даља
Снови туђих ноћи, крену из тог млаза;
Канула ми снага на чеоно крило,
Ал' излив тај кивни чим започе лет
Одјеку што слета заборави било
И ја не знах шта сам: расплет или сплет.

Док разлози речи прекомерно руше
Све препреке своје да остану јаз,
У заборав слета и насртај душе
Срчућ те празнине постојани газ,

Тако лено чамих одјеке минута
Ко слепиво псето што зија у мраку,
Збуњен дух лакоћом са којом залута,
Видљив тек у кошти зрнади у зраку.

Душа и тама

О, благи, благи зрин сјаја што сања
Мутнило, па зипке опет окном блуде
Где су душе јутро што уз њих приања
Ал' никад не усну и никад не руде,

Заврелином сукну на кипело грање
Бритке крике лати. Да л' то раскош таме,
Дух, црн од дубине у којој негдање
Блуде искре сјаја, части чемпрес чаме?

Кад ломљиво биће клецне ми у паду
Стрмоглав ми конак уротан у ретку,
Да што ту је тек је залогај за наду
Пропанулих ствари на њином почетку.

Озвездан ватраља блисне тај жиж ногу,
Пјане тмине одјек у црн извор тај,
Па на сваки корак на високом стогу
Минуте што премру препороди сјај.

Јер тмица је одјек сјаја који сања
Мутнило, ал' зипке којим окна блуде
Душе су, ил' јутро што уз њих приања,
Па никад не усну и никад не руде.

Душа и тама

2

Починућу с гласом који си ми први
Удахнула криком порођајних боли,
И мистично крити да се и траг крви
Подједнако чува негује и воли.
Забраздићу тајну вршцима даљине
Одакле ме крикут присећања вапи
Монотоном сликом која хрло вине
И, касним ли, упи, узе и исхлапи
Рујну капљу бића из тмилога штита,
Ал', гле, разби окно пре озора краја
Приче коју пером свршетка зенита
Пише мрачна душа изостанку сјаја.
Починућу с гласом који си ми први
Удахнула криком порођајних боли,
И мистично крити да се и траг крви
Подједнако чува, негује и воли.

Издашно биље

Ближећ се теби свечаним кретом
Алеме плача поворка свија;
Венчана јеси са целим светом,
О, смрти, Дево најстарија!

Издашно биље покоја зрије,
Не зна се низу колико рака,
Зар нико никад нигде још није
Избего милости твојега брака?

Стисну ли чврсто она с човека
Пелена што га срушеног вија
Глиненом руком на концу века,
О, смрти, Дево најстарија!

Презре ли живот рб твојих скута,
Раскошник разних милостија,
Ил' стеже ропац задњих минута,
О, смрти, Дево најстарија!

Издашно биље покоја зрије,
Не зна се низу колико рака,
Зар нико никад нигде још није
Избего милости твојега брака?

Тајна

Шта те то сања мислена магло
Гроздима речи кад час одзвања,
А час ко нема утеха нагло
У несклад оде? Шта те то сања?

Чему то тежиш с минулих дана,
Док пеп'о биљу у огањ бежи
Бистрином росе, да необрана
Бокориш смртна? Чему то тежиш?

Што будан бити уз корен света
Па зверје зором зрацима злити,
Очи у очи да звер гонета
Зверје у зори? Што будан бити?

Како ће скуше сабрати сама
Блазима биља рука, не тмуше!,
Док низом вене сваки у нама
Бокор минута изливом душе?

И како пулпи ако се сљубим
Сувога стабла у корен слити
Почетком раста да семе рубим
Одузет земљи? И, како зрити?

Како без речи у чуду сама
Виђеним резом и бритко чему
Расече врпцу рука у нама
Изникне Тајном упркос свему?

Звезда

Заостала једна иза јата звезда
У суноврат смутни. Блистава и јасна,
Сред расплина сама у средишту језда
Скупљала је трице остацима засна

Парајућ црнутак, а моја је таде
Изгубљена душа дворила сву ноћ
Пратећи путању зрачела без наде,
И да л' ће где стати, и да л' ће куд поћ.

Ја још у животу ситом сваког пира
Не поимах такав угриз што ће стрти
Залуталу искру космичкога мира,
Сведочанство моћи лепоте и смрти.

А беше пред часак започетка зоре:
Ко ноћ даје сасу у тмуру дубоку.
Схватио сам, најзад, након ове море,
Колики сам бездан открио у оку.

Гробљанска авантура

Клину бокор страха пепелиним рухом,
На наличје раскош те долине цветне,
Свака тежећ присност себи равним духом,
Једна другој сузе да отиру сетне.

Пратио сам, збијен, тих браздаља ред:
Вукла ме је свирка смрти што се чула;
Мелодично, тихо с њима тром и блед
Играо сам коло свеопштег расула.

Појмио сам, шта то, сем праха и стаса,
Међ живим и мртвим невидљиво има?
Сувишак за сузе, силно сам тог часа
Свестан те самоће заплакао с њима.

Где распутно неми споменари труну
Проткан им у негве пружих прст ко плам
Да дотакнем харфе умрлице струну,
Јер самједна од њих, може бит, и сам?

Каквом то тавнином колебљиву вилу
Иловаче сретох питком горчи сока
На прагу нигдине у њеноме крилу
Сишућ блиске смрти вимена дубока?

Какав то поредак под плавином ћути
Где јој зелен хрли и питкује исто,
Тешећ, ради реда, поглед ми што слути
Бездану дубину на коју је прист'о?

Путоказ

Изостаћу овде, ван тока, ко стена
Равнодушно дишућ тренутак што следи:
Замислићу како безимена сена
Стојећи крај мене, бива и не бледи.

Раширићу мапе сапутнику с пута,
Да у чему позна траг прошлости своје
Која тим пространством несметано лута
Иако сви трази мирују и стоје.

Открићу му ину тајну сасвим ти'о,
Знајућ да свак занос блуди бар толико:
Где још нико није да сам тамо био,
И да ћу да будем где још није нико.

Њоме ћу да скријем бездани минута,
Ко би знао зашто, ко би знао кога,
Да ни први поруб материних скута,
Ни колевку своју није нашла нога.

То је само стара повест изливена
Пожутелом сликом коју добро знадем,
Одсен мене самог, снатра прикривена
Коју сам од себе халапљиво крадем.

Ал' уста ће касти, ма и шкргут зуба,
Све путнику своме о сплину што лута,
Јер, чим крене вече, крај уличног руба
Остаће та нема реч на пола пута.

А док се не збуде и не усни свемир
Где покојем Бога сав пурпури тен,
Снатрио бих сада, кад замире немир,
Како саним овде, крај пута, ко сен

И чекати неку сен што зна да ћути
Да с њеном тишином реч заменим ласно,
И, не знајућ како, ал' знати кад слути
Све чему се видар приближио касно.

Као живо блато почетак нас гута

Трепљо покајања, чему сузе сада
Што ми слепа хитња гази бестраг миља
Ако с мога праха преживелих нада
Неугасив пепел не стигне до циља?

Чему, ако плине сипке земље с плода
Завршетак приче и пре него крају
Заљуља га грана? Оплака ли вода
Што носи на погреб рђу бившем сјају?

А вече предјутром, каје ли се зато
Што почиње тамо у узроку жара
И свршетак плама? Као живо блато
Да л' почетак гута оно што и ствара?

Трепљо покајања, трепни сузу сада
Што ми слепа хитња гази бестраг миља
И што с мога праха преживелих нада
Неугасив пепел не стиже до циља!

Тај пут што не враћа пребива у теби...

Рођендан за мртве

1

Како да Ти срочим време чему чами,
Изворима сјаја и душа ми сва,
О, како да кликнем "Добро јутро" тами,
Надан да се пренеш, ко некад, из сна?

Како да већ скрхан играма и смехом,
Још невином трепљом мигнув малом злу,
На починку дана с тим детињим грехом
Пригрлим ти бедра у земљином тлу?

Како и открића путоказ до циља
Бременом да спустим у загрљај чврст
И одахнем с тобом, кад бескраје миља
У гробницу на Те показује прст?

Како напрслини пресебичној моћи
Материних дојки изворе да знам,
Да жељан живота не узмогнем доћи
И вимену земље гладна уста дам?

Како рећи јасно само једном речи
Да пут што не враћа пребива у Теби
И да ме та моћна једна реч и пречи
Довољност самоће да стекнем у себи?
Како с оне прве детиње из мене

Ником доречене реч да крене духу
Свом у лику сени некадање жене
И не допре никад, никад њеном слуху?

Прва реч нам прах

2
Проходасмо без родиље копом, а не ходом;
Не сустао зрн заметка материне тмице;
Напили смо уста земље покојницом водом:
Обнажили њено виме и мраморно лице.

Зато Сунца, Земље Травку клесмо рану,
Као даје нужност мрети лакша од презрења,
Прва реч нам прах је била, па и она плану:
Спутала је пулпи својој сву могућност зрења.

Да ли зове, чека, ћути? Где старују гледи?
Пречиш ли јој земљин доме преко прага ход
Где јој ниским нашим клечјем неће стати једи
Што не може да узрева дрво властит плод?

Проходасмо без родиље копом, а не ходом;
Не сустао зрн заметка материне тмице;
Напили смо уста земље покојницом водом:
Обнажили њено виме и мраморно лице:

Нежности вала

Владиславу Петковићу- Дису

Утече скоком свршетку приче
Хрливна њему нигдина тла
И сад он један свих мора сриче
Нежности вала и њина зла.

Ту живу барку што пена гази
Кидишу ветри кроз облак густ,
Нико не нађе путоказ стази
У јуриш паклен и пуст.

Плавином поче да граби дах
Водне пољане миљеник тај
Коме дубина нагло је прах
У одвећ даран расула сјај.

Док су га уста несита води
Уснулог тихо пила у пени,
Не беше збуњен ни кад се роди
Веран плавини, ко плавој жени.

Дао је руку милујућ боју
Валима витким, ко нежну пут,
Безмерно срећан уз драгу своју,
Јер може у њу сав утонут.

Утече скоком свршетку приче
Хрливна њему нигдина тла
И сад он један свих мора сриче
Нежности вала и њина зла.

Нежности вала

2.
Отпевај сињи галеба пој,
Обалу ветра у морски јез,
Устали талас, ко живи рој
Мехура малих у сребрн рез,

Подигни лишће смокава с тла,
Недужне палме опточи род,
Студени ретке моменат зла,
И одмор једа, и модри свод.

Запевај вали за плов ведрине,
Одрона сенци вијугав слут,
Растанка опет ближећ белине
У сусрет мору још овај пут-

Отпевај сињи галеба пој,
Обалу ветра у морски јез,
Устали талас, ко живи рој
Мехура малих у сребрн рез.

Бранко Миљковић

1.
Закопана књиго залуд пуна пера,
Зар обилног ватром зла Те вода носи
Даривна у клети где Те јурну вера
Потонулим оком да ликујеш роси?

Зовеш ли се тамо изузетак цвета
И сниш моћном сликом огледало тла
Где Прејаком Речи сиђе на дно света
Величина драме ван речи и сна?

Пред којим Те слогом отело ми слово
Ту ме Твојим гледом запосела зен,
Запевати смрти знам да није ново,
Ал' певан у смрти може само њен.

Ти си милост ватре у пепелу наде,
Презрен од времена изостао дар,
У праху си рођен и пред прахом паде
Да у том винућу препородиш жар!

Зар обилног ватром зла Те вода носи
Даривног у клети где Те јурну вера
Потонулим оком да ли кујеш роси,
Закопана књиго залуд пуна пера?

(Кореном коби)

Маске
2.

Редају речи бесане пласе
У чијем слуху сабирам спас?
И ватру с Тебе заливам на се
Глувоти своје да нађем глас.

Тужим што раскош израза цвета
Поимат могу тек у се сам,
Уженог тога јер саздан света
Једино одјек могу да дам.

Зар то се збило кореном коби?
Душа ми словом узима креп
Где врели занос наизуст злоби
Облик ми руби што словим слеп?

Редају речи бесане пласе
У чијем слуху сабирам спас?
И ватру с Тебе заливам на се
Глувоти своје да нађем глас.

Маске

Ти можеш бити мир жалосној врби,
А можеш бодља, коприве ил' трње,
И титрај смеха, ако радост врби,
И што-шта беље, или што-шта црње.

Ти лако можеш бити мелем рани,
Ал' и црно пуце отровнога плода,
И махните ноћи, и уснули дани,
И с капљом жеднине за жеднелог вода.

Јер Ти си уствари све чега се лати
Гладно величине самољубље Твоје,
И можеш се притом било како звати,
И имати прошлост било које боје.

Само једно ниси. Никад нећеш бити
Сахрано што јечиш са зрцала свога,
Повечерје ума помршених нити,
Тежњо за чим другим и вишим од тога,

Да не будеш никад неко налик себи
Згариште једнине где још куља драма
Распута без главе, е да како не би,
Грабећи све маске, срео себе сама.

Једра (а не кућа)

Ноћас што јуче је текло ромори,
Крв не одмара јер крв говори
Језиком што је већ доречено
У крваве уши увучено.
А тамо доле у пукла недра
Умрло срце већ шириједра.

Невино лице још тражи дом:
Отишла глава у нервни слом,
У зору где један сакрити роб
Вечитој кући ровари гроб.
Олује градом празнину шире
Све што сад ћути сада умире.

Кућа из бесног пасијег зуба
Зараста мени на крају руба,
Јер данас сви моји зуби цвокоћу:
Сањаћу кућу дању и ноћу.
Не расте сваком ни кућа близу:
Гле, ниче још један зуб ми у низу!

Сунце се потом прерано роди:
Још један гроб је на слободи!
Нико не уме да каже, већ ћутке,
Роде се глуве и умиру лутке.
Поцепан, крвав, а лебди глас:
То се пред кућом изгуби пас.

А мене и данас та кућа воли,
Читав ми живот већ изоколи.
Опака карта: Судија-хир:
То гром сред главе силује мир.
Рука ми дави познату сен:
Спомиље ноћ је. Јој, бићу њен!

Ноћас што јуче је текло ромори,
Крв не одмара јер крв говори
Језиком што је већ доречено
У крваве уши увучено.
А тамо доле у пукла недра
Умрло срце већ шири једра.

Само стари албум

Биљани Радосављевић- Груин,
Мојој сестри у туђини

На тој цветној леји лета рухо плети,
Ту где никад зима не зна студен шта је,
А врлетком плама зар кад Те се сети
Нека Твоје срце извор разазнаје

Што с намером жртве црпим хвалу о Те
У комаду хлеба држећ живу руку,
Да јад, беда, шкргут, зледи где се плоте
Уместо да двоје, једнога дотуку.

У туђину бити, с каквим даљем стаза
Кренула си јуче рад сусрета срећи?
Јер ако нам прсну, пукну тих богаза
Нити што нас вежу, како друге стећи?

Браздом браног биља читав тај свет вене..
И како да трајно успомене, сне
У корен их вратим да када крај мене
Ко туђинац минеш не усахне све?

Нек цик јурне зори! Нек двапут запламти
Пољану детињства и рушевне дане
Да презреном добу срце које памти
Суздржањем једа благослови ране.

Да дубоки ожиљ живелости наше
Ублаживом твари милосрдно распеш
Безазленом жеђи, да те жучи чаше
Попијеш ведрину и опет је наспеш.

Да јединство нађу душа и дивота
До далеког сутра које брижно чува
Продужетке наше, сам привид живота
Нестанулих бића у олуј што дува.

Јер једном ће ипак тај дан сам да сване
У одсуству нашем изнад кућног плота
Када откуц срца мирно изостане
У смирају своме на крају живота.

Јаркости ће сунца изузетно грити
Непрекидив ланац потоњих му дана,
Али ми већ тада давни ћемо бити
Споменар што крије ожиљ првих рана.

Ватра

(1)

Ти виориш ватру ја Те ватром валим
Сурову и нежну ко бодљикав цвет
Тим причама нашим великим и малим:
За нас никад бољи неће бити свет.

Данас дан раздани, немило нек драго,
Распламтив нек јесте нераспламтив пев,
Нек зазвече речи, нек духовно благо
Над страдалом мисли заигра ко нерв.

Јер први пут можда још пре првог плача
С устанком живота у бесима Твојим,
На дан кад си била "од нај јачих јача"
Невер клици вере у Теби покојим.

О, раздани даном зорњачо ми плаха,
Да поразне тајне, дрхтећ, проговоре
Изречене твојим говорима праха
Заносима који и руше и творе.

Да у Теби жањем жетву затеченог,
Оно што ће с крви жртве душом нићи
И да жудим тихо Тобом занесеног
Себе јер Ти никад, никад нећу прићи.

Јер Ти ниси тренут, Ти си вечна кретња
Духовних Ти сласти сваке жучи стећи
И самој си себи неминовна сметња
Тај корак до мира нерањиво прећи-

Јер виориш ватру, ал Те ватром валим
Сурову и нежну ко бодљикав цвет
Тим причама нашим великим и малим:
За нас никад неће бољи бити свет.

ВАТРА

(2)

И даље тражи: Сви су пути дуги
Кад се каквој тами скрије светли ум
И нестане потом ко у ћутљив хум
А сретне Те затим увек неко други.

Али тражи даље: Јер светла идеја
У најдубљем хаду сву Те распознаје
Прегаоца свога кад узме и даје
Па си сваке ноћи нова епопеја.

И увек тражи! О, не збори глухом
Шапат горке тајне, ни јецај, ни пев,
Јер свак је Твој корак неко туђе ухо
И реч Ти је тврда за то тане цев.

Само тражи, тражи: Заволе Те нада
Подвижника мрачних бесциљнога друма
Јер ко Те не позна и не зна да страда
Силно васкрснуће с јутром мога хума!

Тражи светло своје. И ко га не нађе
Смислен трагом живи тај господар циља
Што зарани даном и кад сунце зађе
Носећ јутро руци убираног биља.

Трагај, тражи, тражи. А и шта би друго
Већма у пометњи с властитога прага
Изгубљена, сама, где Те чека дуго
Непозната ода и одина снага...

Тражи мило моје. Зар шта друго следи
Где блес сјаја језди у потпуној тами
А свеопштег вида зен јој не узвреди
И у тој пометњи сви умремо сами?

Сами

Умољен самом даљином света
Кличеш у дроби слогова речи
Рушећи знамен властитог сплета
Док зор је пред адом клечи.

На бездан врата Ти си ко тајну
Чекао снаћи Те судбин трен
Још снити хтеде ту бескрајну
Надања снагу као њен.

Згодити хоћеш у име Бога
Вратити вери верника страх
И бити опет ма шта од тога
Видео у Те с Тебе Твој прах.

Склопио руке сред умирућа
Надуо земље корену крет
Утроба хтеде до распрснућа
Да роди Те опет на свет.

Јер близу уха надомак сну
Блиска Те ларма живота дира
Високим летом с тобом на дну
Слетела душа у име мира.

Ал' костур и даље шкргуће, јечи
Што гину страсно часи у тами
Због мрве бола док си у речи:
Сви смо ми мртви када смо сами.

Рима на згаришту белине

Господар говора говору гост

Чаморно чамим, чамоте чучим
Податно повредан последњи пост,
Уснио усне уклето учим:
Господар говора говору гост.

Шуморим шаљиво шибани штап
Лабилна леђа лупат ли лако!
Саплетен страсно суманут слап
Таворим тавним тоцима тако.

Ривени рудник, род родних руда
Вађених врежом времена вени,
Кад казујем корак као крв куда
Долази даноноћ дому дом древни.

Одушно одру одар обитава,
Махнито маше: Мре мука мала,
Сићушних ствари суморна страва:
Затрован заклон зла зарад зала.

Зима

Пукло и брежје, земља на пола
Пустила душу у језгро сна,
Игличаст прамен студени бола
Навала беле росе до дна.

Обзорја лице ледом се прену,
Савила гора бременом стас,
Последњи привид зелени свену
У труло сено на висок пласт.

А на врхунцу дубоке циче
С молитвом вирном паде у клеч
Природа брежја да ропће, риче,
Посрће, пузи и тражи реч...

Охрабрење

Ослушни ноте, Дево дубина
И стигни прва на ред
Где даде рима невиност крина
За горак устима мед.

Заживи ту ину мисао слути
Што дарје јасности поје,
Остани трајни, као минути,
Остатак њезине боје.

Закружи оком смисао пада,
Кружјем свог разума сред,
А душа? Зар нашла би те слепа до сада
Да ниси говору глед?

И зато себе у тој белини
Врати на вечит снег,
Ко крв, ко усна грчем облини,
Устави перу бег.

Ослушни ноте, Дево дубина
И стигни прва на ред
Где даде рима невиност крина
За горак устима мед.

Гладна ноћ својих плена

Ја једна тек сам строфа у низу
Што разлог спори стрпљењем пужа.
Још нисам мртав! Само ме близу
Припила песма, као мужа.

Шкртије срце док дарјем ума,
Кад касно у њу речи се случе,
Напипа легло у среди хума,
Тамницу чије не видех луче.

Очима ако освит не начне
На тајне твари, нека ме храни
Браздама реди зуба што зачне
И никад их ником не обзнани.

Јер тада дан се већ вије дома:
Прагу мом бескрај сена;
Посрће, пада... Гле, иде трома
Гладна ноћ својих плена!

Чим дигне бакљу кад зијам ноћу,
Без страха што пламје скрити,
Ја ништа друго него с њом хоћу
Зовнути сан и снити.

Јер тек сам једна строфа у низу
Што разлог спори стрпљењем пужа.
Још нисам мртав! Само ме близу
Припила песма, као мужа.

Обмана белине

Шта сам то рујно снио у дну плода
Гостујућ блаженство у поретку том,
А посрнух, падох слеп у тмури вода
Не знајућ где идем, ни зашто, ни ком?

Каквог сам то врела време непрозрачно
Зазорио лучом веровања већег,
А да не знах шта сам заривао тачно:
Да ли скок у понор или у трун среће?

Шта корови чело? Зашто опет мину
Магичан у моћи довршетак приче,
Зашто лоза грозду кад венча даљину
О слабости зрења најзвучније сриче?

Обмано белине! Безуспешно хтеде
На вал ретких речи замућену воду,
Јер не умеш зрити ако те одведе
У корен живота кап невином плоду.

Белина у агонији сумње

Зар не знаш за опрост а прашташ највише?
Коме белом харфом пречиш усти љагу?
О, зар ме не видиш белино што дишеш
Јединственом коби сапињући снагу?

Зледима у ноћи што се прсе сетвом,
Зар си тај у огњу занемео први
Гревни и без жара бременик, а жетвом
Остацима плоти засићени црви?

Зар уместо песме да на зарив земље
Уста вечне глади, желудац мрклине
Гадљиво се грче или зјају немље
Угризи на пустош махните белине

Што зјапи и режи на пламеник вали
Пробирљиве воде а ни једно теби
Не узврати слово, јер одвише мали
Смисао што срља тражи се у себи?

Зар не знаш за опрост а прашташ највише?
Коме белом харфом пречиш усти љагу?
О, зар ме не видиш белино што дишеш
Јединственом коби сапињући снагу?

Порука музи

Примичеш долом негдањи лик
Ко сјана пара сумраком ходећ,
Једрима слуха кад крене крик
Помамно уху нигдини водећ.

Нејасно назрен у грчу груди
Немирног срца ромора рој
То није тамо ломача жуди,
Развижар пути бесани тој.

Већ гргот крви што сама себи,
Матери моћи безмерно даде
Прелива пјане вале да не би,
Уснив те празно, лила без наде.

Ко запет језик гнан пепел пером
На јаук лука што своди лет...
О, сплини душе!, ал' чијом мером
Небитно битном окрњи свет?

И зашто, зашто тронут у хитњи,
Тај вртлог ветра мој распре прах,
Вијугом вале саплиће скитњи,
Колеба, клеца и губи дах?

Речју

Под кровом куће будуће своје,
Сигурним ходом ногу пред ногу,
Левати дошле убоге моје
Будуће строфе молитву Богу:

"Стајаћу верно на врес постања;
Бићу ти речник ничијег знања;
Свемогућ речју до усијања;
Немогућ умом до распознања;

Кротићу жаром пепел што пречи
Гладима боја испашу стада,
Заљубљен бићу у грке речи,
У слад висине лепотом пада;

Освитак даља густином сплета;
Застој у снази док дубиш хум
Тачка на златној средини цвета,
Љуљашка вриска у мукли ум!"

О, љуљни ми, љуљни колевко гроб
Врисуљом својом средини зла,
Искок у снази нек доспе доб
Поклоном твојим у облик сна!

Разлог

Ја имам још какав блис иног живота
И с очим, о, силно! изнад свег' се дићи,
Ко надмена трска што скршеног плота
Већ усни слободу место њега нићи.

И кад ми је воде то тек замка леди
Распуклине грозне стргла шав, па стах,
Јер имам, гле, дубљи разлог који следи
Да кроз њену чељуст пропустим и прах.

Ја имам, ко пулпа, мед недара својих
Слатки им ужитак што цепти, да видим
Како рујно точи тренутака мојих,
Сваког понаособ, разлог да се стидим.

Ал' крочим ли даље, лед је много тањи,
Непроходни разлог да посртај славим
И да у тој коби сабирам све мањи
Ужитак што тежи да се њиме бавим.

Песма

Не преза реч ми од кише кива,
Ни Муза часе кад слави, куди,
Ни мало среће када снива,
Ни мало јада кад се буди.

Запишти песмо! Запишти доме
Зидове своје да висом ових
Кругова кости стесне и сломе
Ко перо плоти и дигну нових

Темеља хриди о које јаче
Погрешних речи одјек зајеца,
Пламен до крова да дође, начне
Њиштањем својим наслов што клеца,

Да ти у њему достојим молби
Признањем тебе јер тврђи камен
Не позна темељ над ким је творби
Пожар сред куће завео пламен.

Сплеткарење са сопственом песмом

Много шта доклија твоја раван плодна;
Адске су је вреже заврзале силно
Речју, ал' где слета птица томе сходна
И ко лупеж семе отме брзокрилно?
Још тога ће бити. Само кошти њима,
А и врис полежу као талог снима...

Једино ме саже кружјем твога ока
Освит који трепљом распршава прах;
Величанствен поглед, а туга дубока!
Али то је само несуздржан дах
Навале ведрине луне што се мења
Оставив празнину уместо живота.
Величанствен поглед, а туга дубока?
Испред наглог пада као иза скока
Ћелија свих тајни зачећа и зрења.

Рима на згаришту белине

Заблудо, зар бдења тек привиде будиш
Обзор који прсне у срчама стакла,
Напрслини земље невине кад нудиш
Букете на прагу пепеловог пакла?

Јер си искупљење свих сусталих дана,
У врелу живота оправдање студи,
Неж је које теши безнадежност рана,
Ал' и вир што неће да ми дишу груди.

Ти си црв идеје која неће зрење,
Бунило белине које дуже дни,
Ноћ која у себи носи осветљење
Пламеном још једног заостатка сни.

Најраније мисли изданак си речи,
Ти си довршетку одузетак моћи,
Непремостив дозив богиње што клечи,
Згариште белине и белина ноћи.

Рима на згаришту белине

Зашто си тако сапета, сива,
Што ли у ткању о те све коби?
Зар ниси анђео сопственог кива
Од многих на те бацаних злоби?

Пак, чему дрхтај, ил' одјек речи
Да усне нежне стрми у грч?
Зар ниси препун што самијечи
Свакојег блага недирнут врч?

Зар ниси коме нејењајека
Видљиви грла што сукне плам?
Ил' ништа ниси мање но дрека
Свих немих ствари за које знам?

Но, сада кажи, самуј ал' реци:
Ливаде кобне каква си коб?
Ил' песми мати, или си меци
Што мрве ткиво у њену дроб?

Зашто си тако сапета, сива,
Што ли у ткању о те све коби?
Зар ниси анђео сопственог кива
Од многих на те бацаних злоби?

Харфа у хридима хвале

(Соњини сентименти)

Соњи Савић

Иди у корен древне дивоте

"Дошла..

Наивна сето починком бивству
Иди у корен древне дивоте
Извором својим на дно детињству
По прву сузу на гроб чистоте.

Иди до тајне иног открића,
Заусти копља памћења лет,
Последњим ропцем да одјек бића
Не крзне камен што снатри свет.

Молитвом када и дахом недра
Очињем слету прах што се не да
Пробуди жену док с новог бедра
Потоњој зледи у пути гледа,

Иди, нек даљин прогута миље
Отреног вела души почела
Да, као пчела на рајско биље,
Долети пољуб на забран тела.

Харфа

...си..

У румени сумрак кад дан сретне претњу,
Чије пјано вече кроти немир тај,
Чију то наготу, ту нежну пометњу
Са ритмичним духом благосиља сјај?

Харфо! Највећи поретку песни милог дола!
Нити нежне чвори, ко ти жељан веже
Кад га твоји капци разиђу од бола?
О, ко тако блажен поред тебе леже?

Док поноћни олуј жури жито жети,
Тежећи ужитак да опева јасно,
Сладокусном песмом теби кад полети,
Ко на тебе леже, Харфо, тако страсно?

Ко на концу света на луд камен клечи
Да спонама жуди неспојиво споји,
Спутан том даљином да услиши речи,
У музици мудрост и видело боји?

Изобиљни данак

...прескачући.

Она је у збиљи изобиљни данак
Сведена на напор чела даје сну
И сама је само добродошли санак,
Једино је збиљна кад не видиш Њу.

Она, то је рита с друге стране фреске,
Икона што плени како злокоб зли,
Црноруна маска која свлачи блеске
И сневањем буди кад и будне спи.

Она је празнина речи што је трајна,
Ко растуће воде непроходни газ,
Присутна у свему самобитна тајна...
Она, то је пропаст у најтмури јаз.

Она је врхунац драме коју жуде,
Сав иметак ствари у путеном хтењу,
Где раскоши њеној вековечно блуде
Душе свих створења крајњем понижењу.

Она је та ватра присна твоме бићу,
Пожар који плане у чвору свих спона
Где се твој тек прену пепел у открићу
Да све чега нема- то је била Она.

И траг и трагедија

...срца.

Врелима Те тражим. Зато нећу стати,
Зато зрачи зрења зрно задњом снагом,
Зато труне тренут ко бескрајни сати
Што блуде у празно идућ твојим трагом.

Врелима Те вреже веђе што се грче,
Где ко слепа хитња реч белини блуди
У том писму немом, а све би да случе
Очи кад ведрина за Тобом захуди.

Врела прах Те хоће да закрије сву
Као гроб што први запоседне црв,
Сву Те једва пузећ по препуклом тлу
Срца које страда раном стече крв.

Већ би Те та ватра и близина дахом
И водама душе и извором пола
Попила да жуди пролева те млаком
Кишом мојих рана образина бола.

Тим врелом Те тражим. Зато нећу стати,
Зато зрачи зрења зрно задњом снагом,
Зато труне тренут ко бескрајни гати
Што блуде у празно идућ Твојим трагом.

...као.

Тишина и вапај

Још невини хуји поплав старом крви
Валима лепоте ватраља, ал' грижи
Почетка ни мина што ћу прљав први,
Дојурити мишљу да ти будем ближи.

Ко збачене коже обзор сна ће бити.
Најстрасније ћутња кидише кад воли
И оно што ћути никад неће скрити
Струјањем тишине шта највише боли.

Да ли и сад чекаш легло за све саме
Где их раље жуди не могу да нађу,
Или трина мира за тебе и за ме
Не изусти вапај звана нашом глађу?

Ветрови ће тупим сечивима 'рати
Затмуреле бразде старости по нама,
Бићемо тек уздах спомена што пати
Од сувишка суза, јаука и драма.

Не изли се вап нам новом глађу звана!
Тек поглед даљини бездани што тражи
Некадање жари, док на голет грана
Последњи се суши трн минуле дражи.

Иде нова љубав

...нека.

Дошла нова љубав да невино мине
Где свијамо гнездо сви у њеној крошњи
Док поново нека злохудо не сине
Већ заспала млада у мртвачкој ношњи.

Под навалом неба, свак на својој грани
Чекаће се ћутке гости гнезда свог
И пружати руке иако су згнани
Из почетка ватре у њен епилог.

Кратки блес те ноћи а да крхкост тежње
С изнемоглим жаром тек прене им дух,
Док све што је било неке чисте чежње
Заколеба сусрет ал' опије слух

Па се споји блиско, стисне и обнажи
Бесаница поклон руком растојања,
Измеђ гладног срца и жеље што дражи
Затрудни лепотом варних осећања.

Под капцима, где чекам те...

...умиљата..

Смркло се те ноћи, стремела олуја
Трошној реди стена попрскане руби,
Трње неког цвећа грозничаво буја
Нерањивој плоти у тај убод груби.

Журбена се вода врелином времена
На обалу трепљи сли теклини тока,
Јер си се те ноћи, док Те пила пена,
С вировима страсти играла сред ока,

Па се измеђ двају затрептаја међе,
Живота и смрти, брзо бруси блисак
И жежена капља сна из руку пређе
Где Твој лик од јуче задржава стисак.

Сјане л' грудва сунца по обиљу том
Истргне се душа скоком, као чигра:
То се у дну капка под надменим тлом
Твој лик тајновити с мојом сузом игра.

И смркне се опет, устреми олуја
Трошној реди стена попрскане руби;
Трње неког цвећа грозничаво буја
Нерањивој плоти у тај убод груби.

Буди разлог сунцу

.реч.

Случићу Ти нежне покајнице с луке
Потонулих лађа и кад суза згасне,
Да између моје и међ Твоје руке
Додир помирења не усни и касне.

Запречићу Твојих испод стопа ногу
Полазак да грумен блата кушам црн
И пребирућ голим рукама по стогу
Од хиљада лати машити за трн.

Почупаћу с главе избројане влати
Одласком што мрви у кораку Твом,
Никуда без бола да не сукну сати,
Ни умирном жељом, ни умирним сном.

А док чекам задње тане, јер мегдана
С призвуком опела пољуб је на крају,
Буди разлог сунцу за устанак дана
Обмано што буниш пепел старом сјају.

Буди разлог сунцу

2

Буди моја задња катарка да воду
У невреме своје олепотим пре
Него миједра буду спомен броду
На ком сињи галеб добровољно мре.

Потоцима злата, све чега се гнуша
Претесно Ти срце, ја насладно
Слићу да рукама грешним и убога душа
Преклиње за милост језиво и гладно.

Ја ћу, бедно биће, огња само голи
Бити прах што ћути, да у рудник свратим
Нестанулог блага и питам се, што ли
Вишеја не могу да љубим и схватим,

Ни да допрем корен недоплодним родом
Чије сочне леди случе се да хладе
Дно које испашта под покојном водом...
Све ми то проклија у муљима наде!

Срчан сок што слеваш обманом у тами
Млазима врелине стаблом девичанства,
Свак је тај пламичак с Тебе био сами
Изражај презрења и мог пророчанства

Да си задње тане. Ал' овог мегдана
С призвуком опела пољуб је на крају:
Усни разлог сунцу за устанак дана
Обмано што буниш пепел старом сјају!

Усни, мило биће. Огња што је голи
Кротки прах док тулим загштаћу затим
Изнемогло врело усануло, што ли
Ја више не могу да љубим и схватим.

Пупољи модрине, или зелен у засењеном гају

...од страха.

Још хуче и леди и сипа сто вала
Помама пољани жилама што сеже
Клицу где два зрна грозди тихог жала
Дворимо модрином времена што стеже

Невин корен раста. Земљин јаук биће
Плод што отуд иде. Ал' уз крет покоји
Жудне жеља жиле, жуљево откриће
Да смо излив биља у њезиној боји,

А празнине биљ смо што бокором каже
Множење где мноштво јаз је врсти ових:
Пупољи модрине, и сви они траже
Да зарију семе на местима нових

Чије чари неме у зеленој коси
Цветног надахнућа и чије врлине
Прсти су зелени миловали роси
Још невине замке, јаме и стрмине...

Космата ли стабла клију биљног хада!
Не сазнах ти врсту слушкињо даљини
Корен којој даде. Авај, знам лијада
Где зрићемо скупа зелен у празнини?

Јер ко вером плода увелине плати
Тај ће и злу капљу пит у зрну вере
И никад чистоту цветова да врати,
Провалијо пусте љубави без мере!

Тек сећање срасте, непоновљив крине,
Кад зине ко претња растојање немље,
Кад привидом рода завера зрелине
Безбиљно се дижућ сатре зелен земље.

Остани у снима

А кад се све сруши приђи нешто прије
Обмани што гласи да сам врело жуди
Иако сам срцу споменикјер није
Преживело корак од груди до груди.

Приђи нешто прије, ко сунчеви спектар
Души која не зна шта то љубав би
И да јој на ожиљ ко лековит нектар
Легну руке твоје и прсти им сви.

Приђи блиска зрако застуделој мети
До немелих уста у поседу сна,
Док невиност речи не зна да се свети
Презрењем кроз осмех што домаља с дна

Сазнања да тежњи и највећих нада
Завршетак дана крвав душа стече
И не зна за ништа друго осим
Сада Где је сваки сутон нечег задње вече.

А кад се све сруши што љубави неће
Немани времена утолити глади,
Буди узрок једне залутале среће
Под талогом старих чекања и јади.

Ноћ тражења

...побожно.

Могу ли Ти тамо где ми сан Те греје
Тек пречистом мишљу дохватити скуте
И пронаћи цело Твоје биће где је
Провалијом зене што продире у Те?

Тако мутне могу л' знаке Твога ока
Пробдевених ноћи сјајем сунца стећи
И да будеш веран вир вечитог тока
Повести без речи у који ћу прећи?

Смем ли и кад мишљу разоружам студи
Да повијем срце пеленама рида
И беспутом бега дубље мојих груди
Збацим трошне трице у корене стида?

А кад с врсја вишњег, понорнога лета
Судбоносни удар готов у пад крене,
Да л' изданак нови сме у име цвета
Заклети се зрењем да неће да свене?

Да ли смем без Тебе, али веран води,
Место пјане страсти жедне жуди жети,
На колена трошна с валом где ме води
срчући без мере појила тих сплети?

Али у тренутку нужног помирења
Приближићу Твоме издах мога даха
Да чином што чека час чеоног зрења
Запупим лепотом заједничког праха.

Јер ја нисам рођен ако одјек зова
Именован Тобом не презру ми људи
Док лутам нигдином газа Твојих снова
Тражећ своје место под споменом блуди.

Ноћ тражења

...скрих.

Уз лагодни утих немира, кад зрију,
На тренутак замре одјек облих звона,
Мистичне се зови спознају и свију
Тих уснулих душа блисне безброј спона.

И ја у том леглу обнажених тајни
Чујем дах плавине у даљ с руја стида,
Сустиже ме врежан, ко пламичак сјајни,
Талас што се једва домогао хрида.

Каква ли ће ово вереница бити
Повечерја нашег кушну кап кад наспе
И постане пепел несмиривој нити
Жуди што не зори и не зна да заспе?

Већ замрсјем косе распуштених боја
Отвориће очи да се разодене,
А прозрачној пути дошапнуће моја
Изнемогла душа да се клони мене.

Јер чезниве сени неспојивих скута
Кидаће се болно све које се споје
У безвречен, јурећ, тоцима минута
Све те кобне слике невиности своје,

Где обале тек смо цртежи у гари,
У зревању духа непресушно врење
Испарине мора беживотних ствари
Привидом живота снујућ умирење.

Из једног у сушти неког другог стања

Вера

Наста у тами. Ја слеп урадих.
Сазнано плође још било није.
Нити га сеј'о, нити га садих...
Па - како зрије?

Био сам први некрст у низу.
Први у низу. Неродив бејах.
Ни "п" од плођа не бех му близу.
Па- како сејах?

Слепац сам био. Миљеник пада.
Плод ме је хтео у чирној чами.
Како је зрио без мучног рада?
Како у тами?

Клијао тихо. Корен ме спио.
Дрво живота од мене сазда,
А нисам здушни раденик био.
Чија је бразда?

Узрило плође која то звезда.
Буктиња речи за око срасла.
Откуд на мене птицама гнезда?
Вера ме спасла.

У језгру сабраних даљина

У језгру ком беху сабране даљине
Превисоку звезду слутиш, скриваш у Те,
А у гробну тмину полажеш ведрине
Сишућ сјајем свећа њихове минуте.

Таложи тишина мртвих муку своју,
А њиноме праху тешиш талас току
Док ври час у миру, час у неспокоју
Продужетак вере у њиховом оку.

Ми смо дно што снује високо пространство
Моћи која бира изузетак нас
Под пуклином земље где гроб је спознанство
Даје вера време а не само час.

У језгру ком беху сабране даљине,
Превисоку звезду слутиш, скриваш у Те,
А у гробну тмину полажеш ведрине
Сишућ сјајем свећа њихове минуте.

Одсуство злости

Савести моје белино света!
Злокоби жари откле у суши
Кажњава жеђу заплете сплета
Лицемер који дише у души

Многе сам чином чарао часе
Галопом слепца сапет и сам,
Мутнило мука насуо на се
Тог црног црва да Ти дам

И црну ћутњу усана слијем
Где главом судња црница лута,
Да, потом пужјем, у црн се скријем
Корачај црном даљином пута.

Шта ли то стајућ по моме трагу
Лутању лишном тумара тла
Бесани беспут а нема снагу
Браздама брсти зрнади зла

Корење врежно што предубоко
Рије и раљу зарива сву
Тамо где некад бистрином око
Белеше постељ мирноме сну?

Те, како стати? И зар да станем
Пред прагом домаједино мог,
Где ћу сред мрачне куће да планем
Лепотом луче кад сами Бог

Савести моје присуство злости
Сатре у жари откле и злобу
И добро своје дарују кости
На поклон бујне прегршти гробу

Апокалипса

Доћи ће дан и тај:
Отрован трона трн;
Гаспуће бивши сјај
И пасти венац црн.

То није ветар благ
Ватра у гладни глед,
Остаће крвав траг
Гробова ред на ред.

Блиснуће неба луча
Крилима птице чапље,
Тада ће лед да кључа,
А ватра ће да капље.

Јурнуће бес па стат,
Зинути светски плач,
Моћни ће рећи: Рат!
И пасти на свој мач...

Пукнуће трбух тла,
Изићи црни дим,
Зваће се отац зла
Многи ће поћи с њим.

Наћи ће ватра дом
(И вода воли плам!),
Кад оде кући гром
Трнуће тамо там.

Спалиће ваздух груд,
Ући ће вени лед...
Стигао Божји суд!
- Стаћемо сви у ред...

Молитва

Сретену Д. Стојановићу

Хтео сам том снагом да на пут познања
У пречисту душу склопим руке молби
Из једног у сушти неког другог стања,
Залазећи даље дубље мојој творби.

Хтео сам те харфе музику ведрине
Следовати Богу пленећ пако'о груди
Алија сам мрља, белег те белине:
Ведрости су ругло рогљу моје студи.

Хтео сам да срочим дрхтећ од незнања
Духовности Твоје слику ближег Бога,
Из једног у сушти неког другог стања
Базати бистрини средом свега тога.

Хтео сам и грумен сјаја, па да спалим
Вековни стог мрака кошенику томе
Где чами час вере у људима палим:
Захуктали занос крхког према коме.

И хтео сам стога молитвом да затим
Сачувам доброти Тебе својих клети:
Јер сам рођен само да певам, ал' патим,
Сав жељан живота, што ћу исти мрети.

Суза провиђења

Испред цика зоре, кад ноћ мрла бледи,
Стајао сам немо упрт у свод тавни
И знао да свему томе је по среди
Првобитан поглед, несвестан и давни.

Застарева пене сребрн извор врења,
Цвокоће у бари блатњав пут нигдине,
Валовит дуж њега с одразима стења
Истоветном бором стари траг ведрине;

Трошно тло се гега од безуми мора,
А прслином браздијуре жеђи чела.
Не могу да схватим да бесконих гора
Сва је зелен света у мени увела.

Не могу да схватим! Ал' кад праском крену
Гром левати биљу уста му дубока,
Ја сам с једном малом сузом у том трену
Непресахли Извор видео сред ока.

И завапих жедно: Крошњо сад не свени!
Пјан од чари њене на усхит сам знани
У загрљај блиској, пао ко у жени,
Природи што бежи у освитак рани.

У одрон, ил' поплав, у пламен ил' воду,
Ни сам не знам чега, ал' чег млаз ме узе,
Ја не бејах више путник на том броду,
Већ властитог ока узрокједне сузе.

А пред циком зоре, кад ноћ мрла бледи,
Стајао сам немо упрт у свод тавни
И знао да свему томе је по среди
Првобитан поглед несвестан и давни.

У плавом гледу

Угодни додире свих брига на ме,
Обало харфе на коју лежем,
Сунчана песмо за сасвим саме,
Скривени вале за којим сежем,

Ти си сам пород градина цветних,
У свакој влати њен разлог зрења,
Зато Те сузом левају сетни
И сви на радост једног створења.

Кад запенушаш у моме слуху
Златна се риба угодно мрести
Икрама ине вере у духу
Да ћу Те негде некада срести.

Љубићу снове у часу гледа,
Видљиве твари- или тек слутње,
Скривени кикот- скровиште једа,
Бескрајне приче- и њине ћутње.

Тако ће Господ збивати вазда
Угод стрпљења на плахи худ
Да гледа радост од које сазда
Бескрајну милост за преки суд.

А Ти, за лаку неверу људи,
Који си привид- био па несто,
Упали лучу за моје груди
И узми срце! Узми свој престо!

Осмисли путе и сиђи за ме,
Нек Твоја милост исуче плаву
Оштрицу мача за срце таме,
За њена бедра и њену главу.

На тврди оков да зине рана,
Да чкиљи душа на сунчев сјај
Пољаном посном, да тога дана
Почетак буде тамо где крај.

Тад ћу, ко тајна, биван у свему,
Којом се слита даљина крепи,
Постати оштре у било чему
Слике за оне који су слепи.

Гледаћу снове у часу гледа,
Видљиве твари- или тек слутње,
Скривени кикот- скровиште једа,
Бескрајне приче и њине ћутње.

Он чамори чам

Чему маска зени? Да сам жив сад и ја,
Ко наличја разна, чему украс веђа?
Уједима на човека посустала змија:
Нит се роди нити умре с бодежом у леђа.

Безвредну ли човек сузу себи самом
Однегова, ко дојиља, чаморећи чемер-чам
Дужна духа ал', гле, с драмом
На сопственом гробу плакао би сам.

Јер ни једна туђа њему није света:
Сузу себе самог он једино воли
Дубећ њоме дубље, и у дупку слета,
Реку раком рида у рез глине проли.

Авај, и змија на длану доли му млаз хвала
Самољубљу људском ненадмашне злости,
Ласкајући притом да још није знала
Злом толике мере иког да угости!

Чему маска зени? Шта бих у њ скрио?,
Ко наличја разна, чему украс веђа?
Безазлена, детињаста, еј, сустала змијо,
Нит се роди нити умре с бодежом у леђа!

Земља, занос

Јер су све до јуче успомене цвале
-нигде као с тебе зима да шарени,
најтоплија нигде из колевке мале
-нигде као с тебе лед постеља мени.

Јер су тешког пада горки многих грана
-нигде као са те слађи били плоди
и далеких ствари нелечивих рана
нигде као за те да крваре годи.

Јер су зором сузе радоснице биле
-нигде као с тебе најранијихјада
И када се злости све коби раскриле
-нигде се ко с тебе блажено не страда.

Јој, бескрајних даљи срце тражећ село
-нигде као с тебе да изгину часи,
а днима кад судбом биће би увело
-нигде до у теби, земљо, где год да си!

Земља, сумња

Пустињом жеђи недрима дршћу
Начети славом у бездан ходе,
Кроз крвав зарив редима пршћу
Браници твоји без хлеба, воде.
Ко мрве ретке и млаке капи

Текуће снаге живости вуку
Тек да то мало душе исхлапи
Тим трештем ропца кад се дотуку.

Омиљен крви у име свих,
О, зашто си, зашто ко измак шума,
Јер ја не видех у те свој стих,
Пелене своје, ни грумен хума!

Тако ли лечиш липтива крила
Ко псето пеном беса да па'ну
Срнуле речи јер ниси била
Присутна срцу- ал' које гану!

Јер више не знам за клечје на те,
Ни пољуб груде коме би? што ли?
Ал' гле, ,то мало наде још за те
Мрвиној муци- и не одоли!

О музици једне харфе

Престрављена је потреба њена
Подати пјана док жедно грца,
У обзнан нота маглином вела
Пламени венац помером зена
Отшкрине тешке засторе срца
И сломи лако
Ко трску танко стрпљење тела!

Дрхтај... ил' нешто тако...

2.

А затим, тајеним, плесима речи
Ко шаку жара унутка дах,
Утроба трном па дрхти, јечи
С покретом наглим како би плах
Саплетај стао
Јасноћом тона у трептај само.
Да не бих знао

Чија ме музика мучила тамо.

3

Једна се струна разигра врло!
У нервни коштац улази плен
Кад мену песме позове грлом.
Близу си Харфе? Ко да си њен..
Тргне Те вече, премда у таји
Једино мрве зеница носе
Постељу њену. О, звуци! Сјаји!

То прсте пуста вир њене косе...

4
Састанак звезда ватре широке
Чело чим сније
Музиком груну ноте дубоке,
Само да није
Зрцала прелив ил' гибла зрака.
Читаво биће
Прићи ће пени помамом праха

Да сити жељама жиће.

5
Уздише темељ прозори прхте,
севају слепа стакла.
Ватра јој кућа.
Постеља призва о њеном струку
Моћ гаслог праха.
Пламени плачи праште у себи!
Духови дивова дрхте.
А једна локна
Само је такла,
Праменим пружајем покретак руку.
Ко трептај стеже.
Никад је пустила не би!
О, сенко Харфе на коју лежем!

Али, ко леже?

6.

Она је Ехо острва неког.
Паклено-свето
Чекање-дочек дуга далеког,
Ручице танке, клини ко длето
Свирају њоме додире своје...
Песма откриће:
Свакога часа броји све мање,
А како свиће
Као да струне и не постоје
На Харфи нежној.
Певајте мраци сете свагдање

Белини снежној!
7.
Следећој струни
Обнажи рука закривен шум,
Ништа не спречи
Излазак тона где беше рођен.
Да л' њене глади
Ко свака нота неситје хум:
Увек се врате...
Чујеш ли сад?
Препукли поглед, ко препорођен
Трепну ту на Те!

Следећој струни!

8.

То Она хоће: Шумови хоће са својим виром,
Немир с ведрином!
Спојиће сада дрхтај са миром,
Вече сјутрином
Загрљај један, склупчаће нити
Домете своје
Где њена душа ужива бити
Поклон белине мудрости боје.

То Она хоће.

9.

Неке се ноте крећу у низу
Ко строј срдаца на удар уха.
Не стани слуху ако заћути!
Не буди близу!
Тамо су само њени минути
И брлог-бреме, грозота глуха
За мало дражи сенке тог гласа,
Јер неме жице а поје пути
Снагама стаса.

Не буди близу...

10.
Тако је хтела. Ко кад се њише
Крошња широка...
Као кад неко сркуће, дише
Зрцалом ока
Тамну дубину заумне зене.
Гле: Харфи увек страствено нека
Дирнути може све струне њене

Чиста и брижна рука човека!
То она хоће.

Поговори

Кућиште за ватру

Зоран Радосављевић је песник дубоког исказа и увида у стања духа и душевности. Његова поетика подразумева спонтаност настајања текста и неку врсту вртоглавог психичког аутоматизма. Спреман да одслика психолошки портрет песничког субјекта, Зоран Радосављевић достиже завидне узлете и психолошку вртоглавицу. Вртоглавица и сновна стања у будности даће овој поезији рилкеовски штимунг.

Песник пише у традицији али укључује у своју и искуства новијих поетика, нарочито оне миљковићевске. Њега засењују стања душе и духовности и он уме да дометне умом. Тај психолошки домет је видан и вртоглав. Овог песника можемо разумети захваљујући његовој обузетости сопственим даљинама и мерама, сопственој хоризонтали и вертикали. Нарочито је наглашена ова вертикала која плени и висином и дубином.

Аутор захтева од читаоца да се преда, да буде обузет и да прихвати понуђене поноре. Скоро крик над понорима!

Песма је, дословце, схваћена као судбина а њено исходиште као исходиште судбине. Покрити песму судбином знак је потпуног посвећења.

Очигледно је да овог песника маме понори више него висине. У њима он налази запитаност над самим собом али и над људским бићем уопште и у име свих нас трага за сржи и суштином. Он неће дати предност сликама над синтагмама и лако ће преокренути овај редослед у своју корист. Читајући Зорана Радосављевића, ми помало читамо песнике наше прве предратне модерне и настављамо доживљај у садашњем времену.

"Рођендан за мртве" је књига завидне разуђености и рашчлањености психолошких ситуација. Биће је недометно у тумачењу овог песника. У силаску, оно никада не застаје, и врти се у свести читаоца као чигра, као музичка кутија. Музикалност је основна одлика ових стихова. Они су сасвим пореклом са лире и тој лири која је незауздана могућностима талента дугују своја милозвучја.

Дарујући себе поезији ми себе дарујемо свету али и од света отимамо дар жестином умног и крвног захвата.

Разумемо овог песника као изразито даровитог у оквиру одабраног поетичког концепта. А тај концепт добија све више на снази у оквирима српске поезије. Све је више песника који се враћају пезаном стиху али у поређењу са Радосављевићем они су рационални, апсихолошки, немају његове узаврелости и бујности.

Зоран Радосављевић пише и у слободном стиху. У њему музика мало посустаје али не одустаје. Као даје мелодија матерњег језика кућиште песникове духовности и лирске понесености. Има у овој поезији много више од лирике. Има у њој ума и крви, ватре и воде, али највише ватре.

Српска књижевност у Зорану Радосављевићу има изванредног репрезента традиционалног приступа поезији обогаћеног дубоким искуством модерног човека и модерног доба.

Драгиња Урошевић

Језичка ткања и чарања

Збирка песама "Рођендан за мртве" Зорана Радосављевића коју бих радо држао у рукама и да је насловљена једноставније, представља истородне акорде песничког романтизма, оног касног, у ком се подједнако сплићу уједно сазвучја речи и гола мисао. И пре но што наиђемо у Радосављевићевим песмама на цитат ''међу јавом и мед сном", осетићемо ту Лазакостићевску звучну мембрану којом су превучени ови стихови-покличи. Само што ћемо уместо чудесне речи "безњеница" овде наћи такође опојну реч "недодирство" или "празнине сјајне"...

Овом збирком Зоран Радосављевић се неочекивано јавља ту на прагу трећег миленијума као себе свесни старовремски "сањар", "чезник", "двоум".

Његове песничке тканице роморе и гргоре; умилно се ваља тај његов густ, лепљив и успорен стих с мноштвом унутрашњих кресива и огледала, поигравања и поуздавања у реч која пристаје не само на (редовно) узастопну риму, већ и на истословни почетак сваке речи у једном стиху, као у чудној песми "Господар говора говору гост".

Реторички разграната, језички исполирана и искошена Радосављевићева поезија представља заиста "чудан јек звукова", непрестано градилиште сопственог језика и смисла, мозаик речи што се једнако надодаје.

Својим благим инверзијама у грађењу реченице (стиха) песник постиже дистанцу и према свету и према самом себи, како би и себе и читав универзум објединио снагом језика. Слична језичка чарања у нашој поезији, пре Радосављевића, била су својствена, рецимо, Десимиру Благојевићу, или Алеку Вукадиновићу...

И у својим љубавним песмама, баш као и у оним мисаоним, Радосављевић је заокупљен феноменом празног, "или свим оним чега више нема".

Том "паузом" бића и ствари у и изван њега, наш песник је напросто фасциниран. Међутим, то ни у ком случају није тек само израз његовог песимизма и очаја, већ сасвим супротно, неког мистериозног ишчекивања у, на врло чудан начин, окренутости будућности и пуноћи. Песник је хамлетовски спреман да се одрекне своје одсутности и пасивности и да , "предајућ се свему што кипти животу", испуни "своју чашу", односно судбину. "Узети и оно чега тамо нема", и "о јаук свој се одупрети" довољна је, показао је, награда и згодитак...

Поваздан између пуног и празног, између сна и бдења (мед јавом и мед сном) песник је уистину господар једино речи, те основне своје грађе коју прти кроз време. Али и оне, речи, његов су господар, па чак и кад су "дарови празног".

Макар и у одсутности оне главне невесте, Зоран Радосављевић је, ето, правоверни "муж песме". Па, зар је то мало?

Мома Димић

Над рукописом књиге песама "Рођендан за мртве"

Општи утисак: Песме су плод неспорног, сасвим изворног талента и највећи број њих је веома надахнуто написан, што је изузетан успех и сведочи о великим песничким могућностима аутора. Не знам колико је то самом песнику битно, али најрадије бих са своје стране истакла све наслове песама са, за мене неспорним песничким квалитетима. Има таквих, веома јаких песама, које су стваране у изузетној надахнутости али би се са њиховим филозофским садржајем понегде могло полемисати. Од његових песама које оцењујем веома високо, на мене су посебно јак утисак оставиле и већина љубавних песама. Постоје песме које представљају плод дубоке и горке мудрости, а опет се, код појединих, некако осећа, да је песник до ње дошао (до те мудрости) чистим импулсом, што у овом случају никако није недостатак. Напротив! Као да је ненаданим бљеском муње, рендгенски снимљено зрно сазнања кроз дебелу љуску баналног, општег незадовољства свих људи местом под небом. Морам да наведем макар само један пример: Порука песме "Он чамори чам", где песник говори о томе како би човек "на сопственом гробу заплакао сам..." пошто му "туђе сузе никад нису свете" (важне) јер "своје сузе он једино воли", зар није драматична, згуснута истина о људској себичности која стоји у темељу исконске несреће свих и на сваком месту. Све остало је после само надградња, надзиђивање несреће на несрећу, зидом све до неба.

Постоје песме које су за ову књигу типичне меланхолијом али нетипичне метриком и стилом. У згуснутој су рими готово чистог десетерца, делују као да су испеване у Једном даху и као да су морале изгледати баш тако како изгледају. Компактне, као да им се ништа не би смело ни додати ни одузети. Неке од њих немају универзалну тежину песама попут оне "Он чамори чам", али су на том трагу. Не знам какво лично надахнуће стоји иза таквих песама (нпр. "Једра", посвећена Алеку), али им баш то даје ону лирску лепоту, која на жалост, није сувише присутна у стиховима овог талентованог песника.

У његовим песмама, свака слика је лирска загонетка, која делује паралелно и иа сензоре срца и на сензоре мозга. Једном речју, прелепе песме о вечној чежњи за љубављу и вечном страху од самоповређивања, када се чезну томе приђе исувише близу.

Љиљана Нинковић- Мраовић

Белешка о писцу

Зоран Радосављевић, рођен је 11. децембра, 1968 године, у Београду, где и данас живи. По занимању здравствени радник. Године 1997. у време великих демонстрација против тадашњег режима, објавио књигу "Волим и ја вас", због које је био претучен.

Добитник је награде "Милан Лалић" за рукописе две збирке песама, од којих је једна и "Рођендан за мртве"

Живи и ради у Београду.

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]