Zoran Radosavljević

Rođendan za mrtve

Pesme, 2001.

Sadržaj

Kao živo blato početak nas guta...

1. Jesen

2. Noć .

3. Sumrak

4. Jedina misao

5. Pepelov gaj

6. I praznina put je

7. Vidljiv tek ukošti

8. Dušaitama(1) 12

9. Duša i tama (2)

10. Izdašno bilje

11. Tajna

12. Zvezda

13. Grobljanska avantura

14. Putokaz

15. Kao živo blato početak nas guta

Taj put što ne vraća prebiva u tebi...

16. Rođendan za mrtve (1)

17. Prva reč nam prah (2)

18. Nežnosti vala (1)

19. Nežnosti vala (2)

20. Branko Miljković (1)

21. Korenom kobi (2)

22. Maske .

23. Jedra . 30

24. Samo stari album

25. Vatra (1)

26. Vatra (2) .

27. Sami

Rima na zgarištu beline

28. Gospodar govora govoru gost

29. Zima

30. Ohrabrenje

31. Gladna noć svojih plena

32. Obmana beline

33. Belina u agoniji sumnje

34. Poruka Muzi

35. Rečju

36. Razlog

37. Pesma

38. Spletkarenje sa sopstvenom pesmom

39. Rima na zgarištu beline (1)

40. Rima na zgarištu beline (2)

Harfa u hridima hvale

41. Idi u koren drevne divote

42. Harfa

43. Izobiljni danak

44. I trag i tragedija

45. Tišina i vapaj

46. Ide nova ljubav

47. Pod kapcima gde čekam Te

48. Budi razlog suncu (1)

49. Budi razlog suncu (2)

50. Pupolj modrine ili zasenjeni gaj

51. Ostani u snima

52. Noć traženja (1)

53. Noć traženja (2)

Iz jednog u sušti nekog drugog stanja

54. Vera

55. U jezgru sabranih daljina

56. Odsustvo zlosti

57. Apokalipsa

58. Molitva

59. Suza proviđenja

60. U plavom gledu

61. On čamori čam

62. Zemlja, zanos

63. Zemlja, sumnja

O muzici jedne harfe

64. Prestravljenaje potreba njena

65. A zatim plesima reči

66. Jedna se struna razigra vrlo

67. Sastanak zvezda vatre široke

68. Uzdiše temelj, zidovi pršte

69. Ona je eho radosti neke

70. Sledećoj struni

71. To hoće Ona: Šumovi hoće sa svojim virom

72. Neke se note kreću u nizu

73. Tako je htela. Ko kad se njiše

Recenzije

Draginja Urošević: Kućište za vatru

Moma Dimić: Jezička tkanja i čaranja

Ljiljana Ninković-Mraović: Nad rukopisom knjige "Rođendan za mrtve

Beleška o piscu

Kao živo blato početak nas guta...

Jesen

Iskrili magla u sitne sate,
Prvi se odbles slio na gled,
Krenule zrake u guste jate
Zemljinih pora da tope led.

S visova žuto kapanje blesnu,
Gromova jedi parale svod,
Vodeni romor kišnice tresnu,
Levalo nebo suzama rod.

Šumila gora izlaskom snage,
Vrežile staze lipama lut,
Umrlo plođe dubilo trage,
Cvetalo vreme poslednji put.

Noć

Zakukala vrsjem streka
Prekinuvši noćni spokoj
Nesmiriva sova neka
U tamnini predubokoj.

Vižljasto se brdo valja
Sopstvenoj da pline senci,
A po zemlji punoj malja
Šumoviti šume venci.

Izlevali cveti penu,
To nečija bašta grca,
Ko da plaču kada venu
Raznorodna njina srca.

Nad brazdama gde gnji plođe
Sapeti se vetri vreže,
Kako koji otkle dođe
Plodu suvi kostur steže.

To duh mi se vrtlom vije
U bezdanje gnanih dana
Pa se željno obavije
Oko trulih njinih grana.

Jasiku i grab mi nadme
Taj vihorni let u nemi
Zjap prošlosti i sam kad me
Razoruža i opremi

U još dublji nabor novi
Što kidiše čelom dubeć
Rez peleni koja povi
Urnu moju, još je ljubeć.

Sumrak

Kratkim sevom na izdahu
Mali mehur sam na vodi,
Čas ko dete, a čas plahu
Smrt za ruku njenu vodi.

Treperav joj ruj prašine!
Razvigor na put se vinu
Nedoputne da beline
Zdrobi zemljom u dubinu.

Gde šibljikom talas bilja
Uspavljuje vrške cveta,
Rubeć svaku stopu milja,
Krenu magla oko sveta.

A s podneva, zar uranak
Mutne vale zbi u hlap,
Da naplati dana danak
Zbaci grudu u crn slap?

Umesto da sjano bodri
Plavetima sapra svice
Od magline pa se modri
Pod nebeskom kapom lice.

Otud sevom na pomolu
Mali mehur sam na vodi
Čas ko dete, a čas holu
Smrt za ruku njenu vodi.

Jedina misao

Dok para površ grudine kore
Daljinom brežja, poljanom huma,
Nova se zelen glasi pre zore,
Jedina misao. ...Plod sviju šuma!

Slivena kišom hlapila duga,
Al' valjka vani videla plav
Ruke što vežu dva bračna druga
Nebo i zemlju u kružni šav.

Kroz čari treplji, kad kapci pa'nu
Posteljom magle u mrski čas,
Mahnito nekud bazati stanu
Pernate truni pleveći plast.

Otud u zdencu na mrkli tren
Ko ine reči rodi se sve:
Neživo živne, a zapne sen
Zrcati letom liske što sne.

Al' avaj! Naglo otkosu slova
Jenjavi čopor razaspe, roj
Jezika jeznih, a krljušt ova
Pokoj ne mogla prestići svoj

Urnama pa se nedogled nizu
Pepeo s prahom lisja što mre
Sleže u pore gline gde blizu
Isponov isti pupoljak zre.

Dok para površ zemljine kore
Daljinom brežja, poljanom huma,
Nova se zelen glasi pre zore,
Jedina misao. ...Plod sviju šuma!

Pepelov gaj

Šiknu trn proletka, zrinu šar da stremlje
Dopadnu se žrtvi pogubnosti sveta
Jer banuh gde izraz pravog lica zemlje
Prizna smrtne bludi pod raskošjem cveta.

Al' rodih se rano! Prerano mi iska
Iz prividnog bilja pir lomačom tom
Čas kad je uvela pepelima bliska
Ruka što prebira prah pod njenim tlom,

Pa mi klecnu grumen rujne snage tada,
Jer uzrok života natrag prste privi:
Sa zgarišta kućnih vrata padoh kada
Na naličje trbuh plod zbaci da živi...

O, ta dražest snena, o, slut što me srobi
Kobnim, varnim letom! Jarbol tvrdih opni
Ko pupolj me nemi izdigne i zdrobi
Žrvnjima lepote pa klecne i kopni!

.. .I šikne proletak, zrine šar da stremlje
Domognu se žrtve te pogubi sveta,
Jer banuh gde izraz pravog lica zemlje
Prizna smrtne bludi pod raskošjem cveta!

I praznina put je

Al' ta magla šta je? Da l' je ona samo
promisli daljine bela pretnja slikom,
ili je gustina samo otežale tamo
potekle u prostor vode našim likom?

Tek odlomak bića, torzo nam očajni,
Nesvesni ko bremen kovčeg njenom blagu,
Jelovnik tišine, raznorodnih tajni,
Bezbedna belina prošlosti na pragu?

Bezbedna belino! O, lukava noći,
Sabran u tvom oku, oblik sam što hodi
Kroz gluvonem prostor oslepele moći
Koja sama put je a nikud ne vodi!

Nejasan i ništav slet rasutih slika,
Obećanje mene gde ko plamen žutje
Neslućen a sliven nagoveštaj lika
Što užasno grca: I praznina put je!

Al' ta magla šta je? Da l je ona tamo
Promisli daljine bela pretnja slikom,
Ili je gustina tamo otežale samo
Potekle u prostor vode našim likom?

Vidljiv tek u košti

Tako leno čamih odjeke minuta,
Ko slepivo pseto što zija u mraku,
Zbunjen duh lakoćom sa kojom zaluta,
Vidljiv tek u košti zrnadi u zraku

Vremena, al' s leđa, nice, gde me ralja
Izranavi dodir ukrštenih staza;
Slika, što mi zalud tumače iz dalja
Snovi tuđih noći, krenu iz tog mlaza;
Kanula mi snaga na čeono krilo,
Al' izliv taj kivni čim započe let
Odjeku što sleta zaboravi bilo
I ja ne znah šta sam: rasplet ili splet.

Dok razlozi reči prekomerno ruše
Sve prepreke svoje da ostanu jaz,
U zaborav sleta i nasrtaj duše
Srčuć te praznine postojani gaz,

Tako leno čamih odjeke minuta
Ko slepivo pseto što zija u mraku,
Zbunjen duh lakoćom sa kojom zaluta,
Vidljiv tek u košti zrnadi u zraku.

Duša i tama

O, blagi, blagi zrin sjaja što sanja
Mutnilo, pa zipke opet oknom blude
Gde su duše jutro što uz njih prianja
Al' nikad ne usnu i nikad ne rude,

Zavrelinom suknu na kipelo granje
Britke krike lati. Da l' to raskoš tame,
Duh, crn od dubine u kojoj negdanje
Blude iskre sjaja, časti čempres čame?

Kad lomljivo biće klecne mi u padu
Strmoglav mi konak urotan u retku,
Da što tu je tek je zalogaj za nadu
Propanulih stvari na njinom početku.

Ozvezdan vatralja blisne taj žiž nogu,
Pjane tmine odjek u crn izvor taj,
Pa na svaki korak na visokom stogu
Minute što premru preporodi sjaj.

Jer tmica je odjek sjaja koji sanja
Mutnilo, al' zipke kojim okna blude
Duše su, il' jutro što uz njih prianja,
Pa nikad ne usnu i nikad ne rude.

Duša i tama

2

Počinuću s glasom koji si mi prvi
Udahnula krikom porođajnih boli,
I mistično kriti da se i trag krvi
Podjednako čuva neguje i voli.
Zabrazdiću tajnu vršcima daljine
Odakle me krikut prisećanja vapi
Monotonom slikom koja hrlo vine
I, kasnim li, upi, uze i ishlapi
Rujnu kaplju bića iz tmiloga štita,
Al', gle, razbi okno pre ozora kraja
Priče koju perom svršetka zenita
Piše mračna duša izostanku sjaja.
Počinuću s glasom koji si mi prvi
Udahnula krikom porođajnih boli,
I mistično kriti da se i trag krvi
Podjednako čuva, neguje i voli.

Izdašno bilje

Bližeć se tebi svečanim kretom
Aleme plača povorka svija;
Venčana jesi sa celim svetom,
O, smrti, Devo najstarija!

Izdašno bilje pokoja zrije,
Ne zna se nizu koliko raka,
Zar niko nikad nigde još nije
Izbego milosti tvojega braka?

Stisnu li čvrsto ona s čoveka
Pelena što ga srušenog vija
Glinenom rukom na koncu veka,
O, smrti, Devo najstarija!

Prezre li život rb tvojih skuta,
Raskošnik raznih milostija,
Il' steže ropac zadnjih minuta,
O, smrti, Devo najstarija!

Izdašno bilje pokoja zrije,
Ne zna se nizu koliko raka,
Zar niko nikad nigde još nije
Izbego milosti tvojega braka?

Tajna

Šta te to sanja mislena maglo
Grozdima reči kad čas odzvanja,
A čas ko nema uteha naglo
U nesklad ode? Šta te to sanja?

Čemu to težiš s minulih dana,
Dok pep'o bilju u oganj beži
Bistrinom rose, da neobrana
Bokoriš smrtna? Čemu to težiš?

Što budan biti uz koren sveta
Pa zverje zorom zracima zliti,
Oči u oči da zver goneta
Zverje u zori? Što budan biti?

Kako će skuše sabrati sama
Blazima bilja ruka, ne tmuše!,
Dok nizom vene svaki u nama
Bokor minuta izlivom duše?

I kako pulpi ako se sljubim
Suvoga stabla u koren sliti
Početkom rasta da seme rubim
Oduzet zemlji? I, kako zriti?

Kako bez reči u čudu sama
Viđenim rezom i britko čemu
Raseče vrpcu ruka u nama
Iznikne Tajnom uprkos svemu?

Zvezda

Zaostala jedna iza jata zvezda
U sunovrat smutni. Blistava i jasna,
Sred rasplina sama u središtu jezda
Skupljala je trice ostacima zasna

Parajuć crnutak, a moja je tade
Izgubljena duša dvorila svu noć
Prateći putanju zračela bez nade,
I da l' će gde stati, i da l' će kud poć.

Ja još u životu sitom svakog pira
Ne poimah takav ugriz što će strti
Zalutalu iskru kosmičkoga mira,
Svedočanstvo moći lepote i smrti.

A beše pred časak započetka zore:
Ko noć daje sasu u tmuru duboku.
Shvatio sam, najzad, nakon ove more,
Koliki sam bezdan otkrio u oku.

Grobljanska avantura

Klinu bokor straha pepelinim ruhom,
Na naličje raskoš te doline cvetne,
Svaka težeć prisnost sebi ravnim duhom,
Jedna drugoj suze da otiru setne.

Pratio sam, zbijen, tih brazdalja red:
Vukla me je svirka smrti što se čula;
Melodično, tiho s njima trom i bled
Igrao sam kolo sveopšteg rasula.

Pojmio sam, šta to, sem praha i stasa,
Međ živim i mrtvim nevidljivo ima?
Suvišak za suze, silno sam tog časa
Svestan te samoće zaplakao s njima.

Gde rasputno nemi spomenari trunu
Protkan im u negve pružih prst ko plam
Da dotaknem harfe umrlice strunu,
Jer samjedna od njih, može bit, i sam?

Kakvom to tavninom kolebljivu vilu
Ilovače sretoh pitkom gorči soka
Na pragu nigdine u njenome krilu
Sišuć bliske smrti vimena duboka?

Kakav to poredak pod plavinom ćuti
Gde joj zelen hrli i pitkuje isto,
Tešeć, radi reda, pogled mi što sluti
Bezdanu dubinu na koju je prist'o?

Putokaz

Izostaću ovde, van toka, ko stena
Ravnodušno dišuć trenutak što sledi:
Zamisliću kako bezimena sena
Stojeći kraj mene, biva i ne bledi.

Raširiću mape saputniku s puta,
Da u čemu pozna trag prošlosti svoje
Koja tim prostranstvom nesmetano luta
Iako svi trazi miruju i stoje.

Otkriću mu inu tajnu sasvim ti'o,
Znajuć da svak zanos bludi bar toliko:
Gde još niko nije da sam tamo bio,
I da ću da budem gde još nije niko.

Njome ću da skrijem bezdani minuta,
Ko bi znao zašto, ko bi znao koga,
Da ni prvi porub materinih skuta,
Ni kolevku svoju nije našla noga.

To je samo stara povest izlivena
Požutelom slikom koju dobro znadem,
Odsen mene samog, snatra prikrivena
Koju sam od sebe halapljivo kradem.

Al' usta će kasti, ma i škrgut zuba,
Sve putniku svome o splinu što luta,
Jer, čim krene veče, kraj uličnog ruba
Ostaće ta nema reč na pola puta.

A dok se ne zbude i ne usni svemir
Gde pokojem Boga sav purpuri ten,
Snatrio bih sada, kad zamire nemir,
Kako sanim ovde, kraj puta, ko sen

I čekati neku sen što zna da ćuti
Da s njenom tišinom reč zamenim lasno,
I, ne znajuć kako, al' znati kad sluti
Sve čemu se vidar približio kasno.

Kao živo blato početak nas guta

Trepljo pokajanja, čemu suze sada
Što mi slepa hitnja gazi bestrag milja
Ako s moga praha preživelih nada
Neugasiv pepel ne stigne do cilja?

Čemu, ako pline sipke zemlje s ploda
Završetak priče i pre nego kraju
Zaljulja ga grana? Oplaka li voda
Što nosi na pogreb rđu bivšem sjaju?

A veče predjutrom, kaje li se zato
Što počinje tamo u uzroku žara
I svršetak plama? Kao živo blato
Da l' početak guta ono što i stvara?

Trepljo pokajanja, trepni suzu sada
Što mi slepa hitnja gazi bestrag milja
I što s moga praha preživelih nada
Neugasiv pepel ne stiže do cilja!

Taj put što ne vraća prebiva u tebi...

Rođendan za mrtve

1

Kako da Ti sročim vreme čemu čami,
Izvorima sjaja i duša mi sva,
O, kako da kliknem "Dobro jutro" tami,
Nadan da se preneš, ko nekad, iz sna?

Kako da već skrhan igrama i smehom,
Još nevinom trepljom mignuv malom zlu,
Na počinku dana s tim detinjim grehom
Prigrlim ti bedra u zemljinom tlu?

Kako i otkrića putokaz do cilja
Bremenom da spustim u zagrljaj čvrst
I odahnem s tobom, kad beskraje milja
U grobnicu na Te pokazuje prst?

Kako naprslini presebičnoj moći
Materinih dojki izvore da znam,
Da željan života ne uzmognem doći
I vimenu zemlje gladna usta dam?

Kako reći jasno samo jednom reči
Da put što ne vraća prebiva u Tebi
I da me ta moćna jedna reč i preči
Dovoljnost samoće da steknem u sebi?
Kako s one prve detinje iz mene

Nikom dorečene reč da krene duhu
Svom u liku seni nekadanje žene
I ne dopre nikad, nikad njenom sluhu?

Prva reč nam prah

2
Prohodasmo bez rodilje kopom, a ne hodom;
Ne sustao zrn zametka materine tmice;
Napili smo usta zemlje pokojnicom vodom:
Obnažili njeno vime i mramorno lice.

Zato Sunca, Zemlje Travku klesmo ranu,
Kao daje nužnost mreti lakša od prezrenja,
Prva reč nam prah je bila, pa i ona planu:
Sputala je pulpi svojoj svu mogućnost zrenja.

Da li zove, čeka, ćuti? Gde staruju gledi?
Prečiš li joj zemljin dome preko praga hod
Gde joj niskim našim klečjem neće stati jedi
Što ne može da uzreva drvo vlastit plod?

Prohodasmo bez rodilje kopom, a ne hodom;
Ne sustao zrn zametka materine tmice;
Napili smo usta zemlje pokojnicom vodom:
Obnažili njeno vime i mramorno lice:

Nežnosti vala

Vladislavu Petkoviću- Disu

Uteče skokom svršetku priče
Hrlivna njemu nigdina tla
I sad on jedan svih mora sriče
Nežnosti vala i njina zla.

Tu živu barku što pena gazi
Kidišu vetri kroz oblak gust,
Niko ne nađe putokaz stazi
U juriš paklen i pust.

Plavinom poče da grabi dah
Vodne poljane miljenik taj
Kome dubina naglo je prah
U odveć daran rasula sjaj.

Dok su ga usta nesita vodi
Usnulog tiho pila u peni,
Ne beše zbunjen ni kad se rodi
Veran plavini, ko plavoj ženi.

Dao je ruku milujuć boju
Valima vitkim, ko nežnu put,
Bezmerno srećan uz dragu svoju,
Jer može u nju sav utonut.

Uteče skokom svršetku priče
Hrlivna njemu nigdina tla
I sad on jedan svih mora sriče
Nežnosti vala i njina zla.

Nežnosti vala

2.
Otpevaj sinji galeba poj,
Obalu vetra u morski jez,
Ustali talas, ko živi roj
Mehura malih u srebrn rez,

Podigni lišće smokava s tla,
Nedužne palme optoči rod,
Studeni retke momenat zla,
I odmor jeda, i modri svod.

Zapevaj vali za plov vedrine,
Odrona senci vijugav slut,
Rastanka opet bližeć beline
U susret moru još ovaj put-

Otpevaj sinji galeba poj,
Obalu vetra u morski jez,
Ustali talas, ko živi roj
Mehura malih u srebrn rez.

Branko Miljković

1.
Zakopana knjigo zalud puna pera,
Zar obilnog vatrom zla Te voda nosi
Darivna u kleti gde Te jurnu vera
Potonulim okom da likuješ rosi?

Zoveš li se tamo izuzetak cveta
I sniš moćnom slikom ogledalo tla
Gde Prejakom Reči siđe na dno sveta
Veličina drame van reči i sna?

Pred kojim Te slogom otelo mi slovo
Tu me Tvojim gledom zaposela zen,
Zapevati smrti znam da nije novo,
Al' pevan u smrti može samo njen.

Ti si milost vatre u pepelu nade,
Prezren od vremena izostao dar,
U prahu si rođen i pred prahom pade
Da u tom vinuću preporodiš žar!

Zar obilnog vatrom zla Te voda nosi
Darivnog u kleti gde Te jurnu vera
Potonulim okom da li kuješ rosi,
Zakopana knjigo zalud puna pera?

(Korenom kobi)

Maske
2.

Redaju reči besane plase
U čijem sluhu sabiram spas?
I vatru s Tebe zalivam na se
Gluvoti svoje da nađem glas.

Tužim što raskoš izraza cveta
Poimat mogu tek u se sam,
Uženog toga jer sazdan sveta
Jedino odjek mogu da dam.

Zar to se zbilo korenom kobi?
Duša mi slovom uzima krep
Gde vreli zanos naizust zlobi
Oblik mi rubi što slovim slep?

Redaju reči besane plase
U čijem sluhu sabiram spas?
I vatru s Tebe zalivam na se
Gluvoti svoje da nađem glas.

Maske

Ti možeš biti mir žalosnoj vrbi,
A možeš bodlja, koprive il' trnje,
I titraj smeha, ako radost vrbi,
I što-šta belje, ili što-šta crnje.

Ti lako možeš biti melem rani,
Al' i crno puce otrovnoga ploda,
I mahnite noći, i usnuli dani,
I s kapljom žednine za žednelog voda.

Jer Ti si ustvari sve čega se lati
Gladno veličine samoljublje Tvoje,
I možeš se pritom bilo kako zvati,
I imati prošlost bilo koje boje.

Samo jedno nisi. Nikad nećeš biti
Sahrano što ječiš sa zrcala svoga,
Povečerje uma pomršenih niti,
Težnjo za čim drugim i višim od toga,

Da ne budeš nikad neko nalik sebi
Zgarište jednine gde još kulja drama
Rasputa bez glave, e da kako ne bi,
Grabeći sve maske, sreo sebe sama.

Jedra (a ne kuća)

Noćas što juče je teklo romori,
Krv ne odmara jer krv govori
Jezikom što je već dorečeno
U krvave uši uvučeno.
A tamo dole u pukla nedra
Umrlo srce već širijedra.

Nevino lice još traži dom:
Otišla glava u nervni slom,
U zoru gde jedan sakriti rob
Večitoj kući rovari grob.
Oluje gradom prazninu šire
Sve što sad ćuti sada umire.

Kuća iz besnog pasijeg zuba
Zarasta meni na kraju ruba,
Jer danas svi moji zubi cvokoću:
Sanjaću kuću danju i noću.
Ne raste svakom ni kuća blizu:
Gle, niče još jedan zub mi u nizu!

Sunce se potom prerano rodi:
Još jedan grob je na slobodi!
Niko ne ume da kaže, već ćutke,
Rode se gluve i umiru lutke.
Pocepan, krvav, a lebdi glas:
To se pred kućom izgubi pas.

A mene i danas ta kuća voli,
Čitav mi život već izokoli.
Opaka karta: Sudija-hir:
To grom sred glave siluje mir.
Ruka mi davi poznatu sen:
Spomilje noć je. Joj, biću njen!

Noćas što juče je teklo romori,
Krv ne odmara jer krv govori
Jezikom što je već dorečeno
U krvave uši uvučeno.
A tamo dole u pukla nedra
Umrlo srce već širi jedra.

Samo stari album

Biljani Radosavljević- Gruin,
Mojoj sestri u tuđini

Na toj cvetnoj leji leta ruho pleti,
Tu gde nikad zima ne zna studen šta je,
A vrletkom plama zar kad Te se seti
Neka Tvoje srce izvor razaznaje

Što s namerom žrtve crpim hvalu o Te
U komadu hleba držeć živu ruku,
Da jad, beda, škrgut, zledi gde se plote
Umesto da dvoje, jednoga dotuku.

U tuđinu biti, s kakvim daljem staza
Krenula si juče rad susreta sreći?
Jer ako nam prsnu, puknu tih bogaza
Niti što nas vežu, kako druge steći?

Brazdom branog bilja čitav taj svet vene..
I kako da trajno uspomene, sne
U koren ih vratim da kada kraj mene
Ko tuđinac mineš ne usahne sve?

Nek cik jurne zori! Nek dvaput zaplamti
Poljanu detinjstva i ruševne dane
Da prezrenom dobu srce koje pamti
Suzdržanjem jeda blagoslovi rane.

Da duboki ožilj živelosti naše
Ublaživom tvari milosrdno raspeš
Bezazlenom žeđi, da te žuči čaše
Popiješ vedrinu i opet je naspeš.

Da jedinstvo nađu duša i divota
Do dalekog sutra koje brižno čuva
Produžetke naše, sam privid života
Nestanulih bića u oluj što duva.

Jer jednom će ipak taj dan sam da svane
U odsustvu našem iznad kućnog plota
Kada otkuc srca mirno izostane
U smiraju svome na kraju života.

Jarkosti će sunca izuzetno griti
Neprekidiv lanac potonjih mu dana,
Ali mi već tada davni ćemo biti
Spomenar što krije ožilj prvih rana.

Vatra

(1)

Ti vioriš vatru ja Te vatrom valim
Surovu i nežnu ko bodljikav cvet
Tim pričama našim velikim i malim:
Za nas nikad bolji neće biti svet.

Danas dan razdani, nemilo nek drago,
Rasplamtiv nek jeste nerasplamtiv pev,
Nek zazveče reči, nek duhovno blago
Nad stradalom misli zaigra ko nerv.

Jer prvi put možda još pre prvog plača
S ustankom života u besima Tvojim,
Na dan kad si bila "od naj jačih jača"
Never klici vere u Tebi pokojim.

O, razdani danom zornjačo mi plaha,
Da porazne tajne, drhteć, progovore
Izrečene tvojim govorima praha
Zanosima koji i ruše i tvore.

Da u Tebi žanjem žetvu zatečenog,
Ono što će s krvi žrtve dušom nići
I da žudim tiho Tobom zanesenog
Sebe jer Ti nikad, nikad neću prići.

Jer Ti nisi trenut, Ti si večna kretnja
Duhovnih Ti slasti svake žuči steći
I samoj si sebi neminovna smetnja
Taj korak do mira neranjivo preći-

Jer vioriš vatru, al Te vatrom valim
Surovu i nežnu ko bodljikav cvet
Tim pričama našim velikim i malim:
Za nas nikad neće bolji biti svet.

VATRA

(2)

I dalje traži: Svi su puti dugi
Kad se kakvoj tami skrije svetli um
I nestane potom ko u ćutljiv hum
A sretne Te zatim uvek neko drugi.

Ali traži dalje: Jer svetla ideja
U najdubljem hadu svu Te raspoznaje
Pregaoca svoga kad uzme i daje
Pa si svake noći nova epopeja.

I uvek traži! O, ne zbori gluhom
Šapat gorke tajne, ni jecaj, ni pev,
Jer svak je Tvoj korak neko tuđe uho
I reč Ti je tvrda za to tane cev.

Samo traži, traži: Zavole Te nada
Podvižnika mračnih besciljnoga druma
Jer ko Te ne pozna i ne zna da strada
Silno vaskrsnuće s jutrom moga huma!

Traži svetlo svoje. I ko ga ne nađe
Smislen tragom živi taj gospodar cilja
Što zarani danom i kad sunce zađe
Noseć jutro ruci ubiranog bilja.

Tragaj, traži, traži. A i šta bi drugo
Većma u pometnji s vlastitoga praga
Izgubljena, sama, gde Te čeka dugo
Nepoznata oda i odina snaga...

Traži milo moje. Zar šta drugo sledi
Gde bles sjaja jezdi u potpunoj tami
A sveopšteg vida zen joj ne uzvredi
I u toj pometnji svi umremo sami?

Sami

Umoljen samom daljinom sveta
Kličeš u drobi slogova reči
Rušeći znamen vlastitog spleta
Dok zor je pred adom kleči.

Na bezdan vrata Ti si ko tajnu
Čekao snaći Te sudbin tren
Još sniti htede tu beskrajnu
Nadanja snagu kao njen.

Zgoditi hoćeš u ime Boga
Vratiti veri vernika strah
I biti opet ma šta od toga
Video u Te s Tebe Tvoj prah.

Sklopio ruke sred umiruća
Naduo zemlje korenu kret
Utroba htede do rasprsnuća
Da rodi Te opet na svet.

Jer blizu uha nadomak snu
Bliska Te larma života dira
Visokim letom s tobom na dnu
Sletela duša u ime mira.

Al' kostur i dalje škrguće, ječi
Što ginu strasno časi u tami
Zbog mrve bola dok si u reči:
Svi smo mi mrtvi kada smo sami.

Rima na zgarištu beline

Gospodar govora govoru gost

Čamorno čamim, čamote čučim
Podatno povredan poslednji post,
Usnio usne ukleto učim:
Gospodar govora govoru gost.

Šumorim šaljivo šibani štap
Labilna leđa lupat li lako!
Sapleten strasno sumanut slap
Tavorim tavnim tocima tako.

Riveni rudnik, rod rodnih ruda
Vađenih vrežom vremena veni,
Kad kazujem korak kao krv kuda
Dolazi danonoć domu dom drevni.

Odušno odru odar obitava,
Mahnito maše: Mre muka mala,
Sićušnih stvari sumorna strava:
Zatrovan zaklon zla zarad zala.

Zima

Puklo i brežje, zemlja na pola
Pustila dušu u jezgro sna,
Igličast pramen studeni bola
Navala bele rose do dna.

Obzorja lice ledom se prenu,
Savila gora bremenom stas,
Poslednji privid zeleni svenu
U trulo seno na visok plast.

A na vrhuncu duboke ciče
S molitvom virnom pade u kleč
Priroda brežja da ropće, riče,
Posrće, puzi i traži reč...

Ohrabrenje

Oslušni note, Devo dubina
I stigni prva na red
Gde dade rima nevinost krina
Za gorak ustima med.

Zaživi tu inu misao sluti
Što darje jasnosti poje,
Ostani trajni, kao minuti,
Ostatak njezine boje.

Zakruži okom smisao pada,
Kružjem svog razuma sred,
A duša? Zar našla bi te slepa do sada
Da nisi govoru gled?

I zato sebe u toj belini
Vrati na večit sneg,
Ko krv, ko usna grčem oblini,
Ustavi peru beg.

Oslušni note, Devo dubina
I stigni prva na red
Gde dade rima nevinost krina
Za gorak ustima med.

Gladna noć svojih plena

Ja jedna tek sam strofa u nizu
Što razlog spori strpljenjem puža.
Još nisam mrtav! Samo me blizu
Pripila pesma, kao muža.

Škrtije srce dok darjem uma,
Kad kasno u nju reči se sluče,
Napipa leglo u sredi huma,
Tamnicu čije ne videh luče.

Očima ako osvit ne načne
Na tajne tvari, neka me hrani
Brazdama redi zuba što začne
I nikad ih nikom ne obznani.

Jer tada dan se već vije doma:
Pragu mom beskraj sena;
Posrće, pada... Gle, ide troma
Gladna noć svojih plena!

Čim digne baklju kad zijam noću,
Bez straha što plamje skriti,
Ja ništa drugo nego s njom hoću
Zovnuti san i sniti.

Jer tek sam jedna strofa u nizu
Što razlog spori strpljenjem puža.
Još nisam mrtav! Samo me blizu
Pripila pesma, kao muža.

Obmana beline

Šta sam to rujno snio u dnu ploda
Gostujuć blaženstvo u poretku tom,
A posrnuh, padoh slep u tmuri voda
Ne znajuć gde idem, ni zašto, ni kom?

Kakvog sam to vrela vreme neprozračno
Zazorio lučom verovanja većeg,
A da ne znah šta sam zarivao tačno:
Da li skok u ponor ili u trun sreće?

Šta korovi čelo? Zašto opet minu
Magičan u moći dovršetak priče,
Zašto loza grozdu kad venča daljinu
O slabosti zrenja najzvučnije sriče?

Obmano beline! Bezuspešno htede
Na val retkih reči zamućenu vodu,
Jer ne umeš zriti ako te odvede
U koren života kap nevinom plodu.

Belina u agoniji sumnje

Zar ne znaš za oprost a praštaš najviše?
Kome belom harfom prečiš usti ljagu?
O, zar me ne vidiš belino što dišeš
Jedinstvenom kobi sapinjući snagu?

Zledima u noći što se prse setvom,
Zar si taj u ognju zanemeo prvi
Grevni i bez žara bremenik, a žetvom
Ostacima ploti zasićeni crvi?

Zar umesto pesme da na zariv zemlje
Usta večne gladi, želudac mrkline
Gadljivo se grče ili zjaju nemlje
Ugrizi na pustoš mahnite beline

Što zjapi i reži na plamenik vali
Probirljive vode a ni jedno tebi
Ne uzvrati slovo, jer odviše mali
Smisao što srlja traži se u sebi?

Zar ne znaš za oprost a praštaš najviše?
Kome belom harfom prečiš usti ljagu?
O, zar me ne vidiš belino što dišeš
Jedinstvenom kobi sapinjući snagu?

Poruka muzi

Primičeš dolom negdanji lik
Ko sjana para sumrakom hodeć,
Jedrima sluha kad krene krik
Pomamno uhu nigdini vodeć.

Nejasno nazren u grču grudi
Nemirnog srca romora roj
To nije tamo lomača žudi,
Razvižar puti besani toj.

Već grgot krvi što sama sebi,
Materi moći bezmerno dade
Preliva pjane vale da ne bi,
Usniv te prazno, lila bez nade.

Ko zapet jezik gnan pepel perom
Na jauk luka što svodi let...
O, splini duše!, al' čijom merom
Nebitno bitnom okrnji svet?

I zašto, zašto tronut u hitnji,
Taj vrtlog vetra moj raspre prah,
Vijugom vale sapliće skitnji,
Koleba, kleca i gubi dah?

Rečju

Pod krovom kuće buduće svoje,
Sigurnim hodom nogu pred nogu,
Levati došle uboge moje
Buduće strofe molitvu Bogu:

"Stajaću verno na vres postanja;
Biću ti rečnik ničijeg znanja;
Svemoguć rečju do usijanja;
Nemoguć umom do raspoznanja;

Krotiću žarom pepel što preči
Gladima boja ispašu stada,
Zaljubljen biću u grke reči,
U slad visine lepotom pada;

Osvitak dalja gustinom spleta;
Zastoj u snazi dok dubiš hum
Tačka na zlatnoj sredini cveta,
Ljuljaška vriska u mukli um!"

O, ljuljni mi, ljuljni kolevko grob
Vrisuljom svojom sredini zla,
Iskok u snazi nek dospe dob
Poklonom tvojim u oblik sna!

Razlog

Ja imam još kakav blis inog života
I s očim, o, silno! iznad sveg' se dići,
Ko nadmena trska što skršenog plota
Već usni slobodu mesto njega nići.

I kad mi je vode to tek zamka ledi
Raspukline grozne strgla šav, pa stah,
Jer imam, gle, dublji razlog koji sledi
Da kroz njenu čeljust propustim i prah.

Ja imam, ko pulpa, med nedara svojih
Slatki im užitak što cepti, da vidim
Kako rujno toči trenutaka mojih,
Svakog ponaosob, razlog da se stidim.

Al' kročim li dalje, led je mnogo tanji,
Neprohodni razlog da posrtaj slavim
I da u toj kobi sabiram sve manji
Užitak što teži da se njime bavim.

Pesma

Ne preza reč mi od kiše kiva,
Ni Muza čase kad slavi, kudi,
Ni malo sreće kada sniva,
Ni malo jada kad se budi.

Zapišti pesmo! Zapišti dome
Zidove svoje da visom ovih
Krugova kosti stesne i slome
Ko pero ploti i dignu novih

Temelja hridi o koje jače
Pogrešnih reči odjek zajeca,
Plamen do krova da dođe, načne
Njištanjem svojim naslov što kleca,

Da ti u njemu dostojim molbi
Priznanjem tebe jer tvrđi kamen
Ne pozna temelj nad kim je tvorbi
Požar sred kuće zaveo plamen.

Spletkarenje sa sopstvenom pesmom

Mnogo šta doklija tvoja ravan plodna;
Adske su je vreže zavrzale silno
Rečju, al' gde sleta ptica tome shodna
I ko lupež seme otme brzokrilno?
Još toga će biti. Samo košti njima,
A i vris poležu kao talog snima...

Jedino me saže kružjem tvoga oka
Osvit koji trepljom raspršava prah;
Veličanstven pogled, a tuga duboka!
Ali to je samo nesuzdržan dah
Navale vedrine lune što se menja
Ostaviv prazninu umesto života.
Veličanstven pogled, a tuga duboka?
Ispred naglog pada kao iza skoka
Ćelija svih tajni začeća i zrenja.

Rima na zgarištu beline

Zabludo, zar bdenja tek privide budiš
Obzor koji prsne u srčama stakla,
Naprslini zemlje nevine kad nudiš
Bukete na pragu pepelovog pakla?

Jer si iskupljenje svih sustalih dana,
U vrelu života opravdanje studi,
Než je koje teši beznadežnost rana,
Al' i vir što neće da mi dišu grudi.

Ti si crv ideje koja neće zrenje,
Bunilo beline koje duže dni,
Noć koja u sebi nosi osvetljenje
Plamenom još jednog zaostatka sni.

Najranije misli izdanak si reči,
Ti si dovršetku oduzetak moći,
Nepremostiv doziv boginje što kleči,
Zgarište beline i belina noći.

Rima na zgarištu beline

Zašto si tako sapeta, siva,
Što li u tkanju o te sve kobi?
Zar nisi anđeo sopstvenog kiva
Od mnogih na te bacanih zlobi?

Pak, čemu drhtaj, il' odjek reči
Da usne nežne strmi u grč?
Zar nisi prepun što samiječi
Svakojeg blaga nedirnut vrč?

Zar nisi kome nejenjajeka
Vidljivi grla što sukne plam?
Il' ništa nisi manje no dreka
Svih nemih stvari za koje znam?

No, sada kaži, samuj al' reci:
Livade kobne kakva si kob?
Il' pesmi mati, ili si meci
Što mrve tkivo u njenu drob?

Zašto si tako sapeta, siva,
Što li u tkanju o te sve kobi?
Zar nisi anđeo sopstvenog kiva
Od mnogih na te bacanih zlobi?

Harfa u hridima hvale

(Sonjini sentimenti)

Sonji Savić

Idi u koren drevne divote

"Došla..

Naivna seto počinkom bivstvu
Idi u koren drevne divote
Izvorom svojim na dno detinjstvu
Po prvu suzu na grob čistote.

Idi do tajne inog otkrića,
Zausti koplja pamćenja let,
Poslednjim ropcem da odjek bića
Ne krzne kamen što snatri svet.

Molitvom kada i dahom nedra
Očinjem sletu prah što se ne da
Probudi ženu dok s novog bedra
Potonjoj zledi u puti gleda,

Idi, nek daljin proguta milje
Otrenog vela duši počela
Da, kao pčela na rajsko bilje,
Doleti poljub na zabran tela.

Harfa

...si..

U rumeni sumrak kad dan sretne pretnju,
Čije pjano veče kroti nemir taj,
Čiju to nagotu, tu nežnu pometnju
Sa ritmičnim duhom blagosilja sjaj?

Harfo! Najveći poretku pesni milog dola!
Niti nežne čvori, ko ti željan veže
Kad ga tvoji kapci raziđu od bola?
O, ko tako blažen pored tebe leže?

Dok ponoćni oluj žuri žito žeti,
Težeći užitak da opeva jasno,
Sladokusnom pesmom tebi kad poleti,
Ko na tebe leže, Harfo, tako strasno?

Ko na koncu sveta na lud kamen kleči
Da sponama žudi nespojivo spoji,
Sputan tom daljinom da usliši reči,
U muzici mudrost i videlo boji?

Izobiljni danak

...preskačući.

Ona je u zbilji izobiljni danak
Svedena na napor čela daje snu
I sama je samo dobrodošli sanak,
Jedino je zbiljna kad ne vidiš Nju.

Ona, to je rita s druge strane freske,
Ikona što pleni kako zlokob zli,
Crnoruna maska koja svlači bleske
I snevanjem budi kad i budne spi.

Ona je praznina reči što je trajna,
Ko rastuće vode neprohodni gaz,
Prisutna u svemu samobitna tajna...
Ona, to je propast u najtmuri jaz.

Ona je vrhunac drame koju žude,
Sav imetak stvari u putenom htenju,
Gde raskoši njenoj vekovečno blude
Duše svih stvorenja krajnjem poniženju.

Ona je ta vatra prisna tvome biću,
Požar koji plane u čvoru svih spona
Gde se tvoj tek prenu pepel u otkriću
Da sve čega nema- to je bila Ona.

I trag i tragedija

...srca.

Vrelima Te tražim. Zato neću stati,
Zato zrači zrenja zrno zadnjom snagom,
Zato trune trenut ko beskrajni sati
Što blude u prazno iduć tvojim tragom.

Vrelima Te vreže veđe što se grče,
Gde ko slepa hitnja reč belini bludi
U tom pismu nemom, a sve bi da sluče
Oči kad vedrina za Tobom zahudi.

Vrela prah Te hoće da zakrije svu
Kao grob što prvi zaposedne crv,
Svu Te jedva puzeć po prepuklom tlu
Srca koje strada ranom steče krv.

Već bi Te ta vatra i blizina dahom
I vodama duše i izvorom pola
Popila da žudi proleva te mlakom
Kišom mojih rana obrazina bola.

Tim vrelom Te tražim. Zato neću stati,
Zato zrači zrenja zrno zadnjom snagom,
Zato trune trenut ko beskrajni gati
Što blude u prazno iduć Tvojim tragom.

...kao.

Tišina i vapaj

Još nevini huji poplav starom krvi
Valima lepote vatralja, al' griži
Početka ni mina što ću prljav prvi,
Dojuriti mišlju da ti budem bliži.

Ko zbačene kože obzor sna će biti.
Najstrasnije ćutnja kidiše kad voli
I ono što ćuti nikad neće skriti
Strujanjem tišine šta najviše boli.

Da li i sad čekaš leglo za sve same
Gde ih ralje žudi ne mogu da nađu,
Ili trina mira za tebe i za me
Ne izusti vapaj zvana našom glađu?

Vetrovi će tupim sečivima 'rati
Zatmurele brazde starosti po nama,
Bićemo tek uzdah spomena što pati
Od suviška suza, jauka i drama.

Ne izli se vap nam novom glađu zvana!
Tek pogled daljini bezdani što traži
Nekadanje žari, dok na golet grana
Poslednji se suši trn minule draži.

Ide nova ljubav

...neka.

Došla nova ljubav da nevino mine
Gde svijamo gnezdo svi u njenoj krošnji
Dok ponovo neka zlohudo ne sine
Već zaspala mlada u mrtvačkoj nošnji.

Pod navalom neba, svak na svojoj grani
Čekaće se ćutke gosti gnezda svog
I pružati ruke iako su zgnani
Iz početka vatre u njen epilog.

Kratki bles te noći a da krhkost težnje
S iznemoglim žarom tek prene im duh,
Dok sve što je bilo neke čiste čežnje
Zakoleba susret al' opije sluh

Pa se spoji blisko, stisne i obnaži
Besanica poklon rukom rastojanja,
Izmeđ gladnog srca i želje što draži
Zatrudni lepotom varnih osećanja.

Pod kapcima, gde čekam te...

...umiljata..

Smrklo se te noći, stremela oluja
Trošnoj redi stena poprskane rubi,
Trnje nekog cveća grozničavo buja
Neranjivoj ploti u taj ubod grubi.

Žurbena se voda vrelinom vremena
Na obalu treplji sli teklini toka,
Jer si se te noći, dok Te pila pena,
S virovima strasti igrala sred oka,

Pa se izmeđ dvaju zatreptaja međe,
Života i smrti, brzo brusi blisak
I žežena kaplja sna iz ruku pređe
Gde Tvoj lik od juče zadržava stisak.

Sjane l' grudva sunca po obilju tom
Istrgne se duša skokom, kao čigra:
To se u dnu kapka pod nadmenim tlom
Tvoj lik tajnoviti s mojom suzom igra.

I smrkne se opet, ustremi oluja
Trošnoj redi stena poprskane rubi;
Trnje nekog cveća grozničavo buja
Neranjivoj ploti u taj ubod grubi.

Budi razlog suncu

.reč.

Slučiću Ti nežne pokajnice s luke
Potonulih lađa i kad suza zgasne,
Da između moje i međ Tvoje ruke
Dodir pomirenja ne usni i kasne.

Zaprečiću Tvojih ispod stopa nogu
Polazak da grumen blata kušam crn
I prebiruć golim rukama po stogu
Od hiljada lati mašiti za trn.

Počupaću s glave izbrojane vlati
Odlaskom što mrvi u koraku Tvom,
Nikuda bez bola da ne suknu sati,
Ni umirnom željom, ni umirnim snom.

A dok čekam zadnje tane, jer megdana
S prizvukom opela poljub je na kraju,
Budi razlog suncu za ustanak dana
Obmano što buniš pepel starom sjaju.

Budi razlog suncu

2

Budi moja zadnja katarka da vodu
U nevreme svoje olepotim pre
Nego mijedra budu spomen brodu
Na kom sinji galeb dobrovoljno mre.

Potocima zlata, sve čega se gnuša
Pretesno Ti srce, ja nasladno
Sliću da rukama grešnim i uboga duša
Preklinje za milost jezivo i gladno.

Ja ću, bedno biće, ognja samo goli
Biti prah što ćuti, da u rudnik svratim
Nestanulog blaga i pitam se, što li
Višeja ne mogu da ljubim i shvatim,

Ni da doprem koren nedoplodnim rodom
Čije sočne ledi sluče se da hlade
Dno koje ispašta pod pokojnom vodom...
Sve mi to proklija u muljima nade!

Srčan sok što slevaš obmanom u tami
Mlazima vreline stablom devičanstva,
Svak je taj plamičak s Tebe bio sami
Izražaj prezrenja i mog proročanstva

Da si zadnje tane. Al' ovog megdana
S prizvukom opela poljub je na kraju:
Usni razlog suncu za ustanak dana
Obmano što buniš pepel starom sjaju!

Usni, milo biće. Ognja što je goli
Krotki prah dok tulim zagštaću zatim
Iznemoglo vrelo usanulo, što li
Ja više ne mogu da ljubim i shvatim.

Pupolji modrine, ili zelen u zasenjenom gaju

...od straha.

Još huče i ledi i sipa sto vala
Pomama poljani žilama što seže
Klicu gde dva zrna grozdi tihog žala
Dvorimo modrinom vremena što steže

Nevin koren rasta. Zemljin jauk biće
Plod što otud ide. Al' uz kret pokoji
Žudne želja žile, žuljevo otkriće
Da smo izliv bilja u njezinoj boji,

A praznine bilj smo što bokorom kaže
Množenje gde mnoštvo jaz je vrsti ovih:
Pupolji modrine, i svi oni traže
Da zariju seme na mestima novih

Čije čari neme u zelenoj kosi
Cvetnog nadahnuća i čije vrline
Prsti su zeleni milovali rosi
Još nevine zamke, jame i strmine...

Kosmata li stabla kliju biljnog hada!
Ne saznah ti vrstu sluškinjo daljini
Koren kojoj dade. Avaj, znam lijada
Gde zrićemo skupa zelen u praznini?

Jer ko verom ploda uveline plati
Taj će i zlu kaplju pit u zrnu vere
I nikad čistotu cvetova da vrati,
Provalijo puste ljubavi bez mere!

Tek sećanje sraste, neponovljiv krine,
Kad zine ko pretnja rastojanje nemlje,
Kad prividom roda zavera zreline
Bezbiljno se dižuć satre zelen zemlje.

Ostani u snima

A kad se sve sruši priđi nešto prije
Obmani što glasi da sam vrelo žudi
Iako sam srcu spomenikjer nije
Preživelo korak od grudi do grudi.

Priđi nešto prije, ko sunčevi spektar
Duši koja ne zna šta to ljubav bi
I da joj na ožilj ko lekovit nektar
Legnu ruke tvoje i prsti im svi.

Priđi bliska zrako zastudeloj meti
Do nemelih usta u posedu sna,
Dok nevinost reči ne zna da se sveti
Prezrenjem kroz osmeh što domalja s dna

Saznanja da težnji i najvećih nada
Završetak dana krvav duša steče
I ne zna za ništa drugo osim
Sada Gde je svaki suton nečeg zadnje veče.

A kad se sve sruši što ljubavi neće
Nemani vremena utoliti gladi,
Budi uzrok jedne zalutale sreće
Pod talogom starih čekanja i jadi.

Noć traženja

...pobožno.

Mogu li Ti tamo gde mi san Te greje
Tek prečistom mišlju dohvatiti skute
I pronaći celo Tvoje biće gde je
Provalijom zene što prodire u Te?

Tako mutne mogu l' znake Tvoga oka
Probdevenih noći sjajem sunca steći
I da budeš veran vir večitog toka
Povesti bez reči u koji ću preći?

Smem li i kad mišlju razoružam studi
Da povijem srce pelenama rida
I besputom bega dublje mojih grudi
Zbacim trošne trice u korene stida?

A kad s vrsja višnjeg, ponornoga leta
Sudbonosni udar gotov u pad krene,
Da l' izdanak novi sme u ime cveta
Zakleti se zrenjem da neće da svene?

Da li smem bez Tebe, ali veran vodi,
Mesto pjane strasti žedne žudi žeti,
Na kolena trošna s valom gde me vodi
srčući bez mere pojila tih spleti?

Ali u trenutku nužnog pomirenja
Približiću Tvome izdah moga daha
Da činom što čeka čas čeonog zrenja
Zapupim lepotom zajedničkog praha.

Jer ja nisam rođen ako odjek zova
Imenovan Tobom ne prezru mi ljudi
Dok lutam nigdinom gaza Tvojih snova
Tražeć svoje mesto pod spomenom bludi.

Noć traženja

...skrih.

Uz lagodni utih nemira, kad zriju,
Na trenutak zamre odjek oblih zvona,
Mistične se zovi spoznaju i sviju
Tih usnulih duša blisne bezbroj spona.

I ja u tom leglu obnaženih tajni
Čujem dah plavine u dalj s ruja stida,
Sustiže me vrežan, ko plamičak sjajni,
Talas što se jedva domogao hrida.

Kakva li će ovo verenica biti
Povečerja našeg kušnu kap kad naspe
I postane pepel nesmirivoj niti
Žudi što ne zori i ne zna da zaspe?

Već zamrsjem kose raspuštenih boja
Otvoriće oči da se razodene,
A prozračnoj puti došapnuće moja
Iznemogla duša da se kloni mene.

Jer čeznive seni nespojivih skuta
Kidaće se bolno sve koje se spoje
U bezvrečen, jureć, tocima minuta
Sve te kobne slike nevinosti svoje,

Gde obale tek smo crteži u gari,
U zrevanju duha nepresušno vrenje
Isparine mora beživotnih stvari
Prividom života snujuć umirenje.

Iz jednog u sušti nekog drugog stanja

Vera

Nasta u tami. Ja slep uradih.
Saznano plođe još bilo nije.
Niti ga sej'o, niti ga sadih...
Pa - kako zrije?

Bio sam prvi nekrst u nizu.
Prvi u nizu. Nerodiv bejah.
Ni "p" od plođa ne beh mu blizu.
Pa- kako sejah?

Slepac sam bio. Miljenik pada.
Plod me je hteo u čirnoj čami.
Kako je zrio bez mučnog rada?
Kako u tami?

Klijao tiho. Koren me spio.
Drvo života od mene sazda,
A nisam zdušni radenik bio.
Čija je brazda?

Uzrilo plođe koja to zvezda.
Buktinja reči za oko srasla.
Otkud na mene pticama gnezda?
Vera me spasla.

U jezgru sabranih daljina

U jezgru kom behu sabrane daljine
Previsoku zvezdu slutiš, skrivaš u Te,
A u grobnu tminu polažeš vedrine
Sišuć sjajem sveća njihove minute.

Taloži tišina mrtvih muku svoju,
A njinome prahu tešiš talas toku
Dok vri čas u miru, čas u nespokoju
Produžetak vere u njihovom oku.

Mi smo dno što snuje visoko prostranstvo
Moći koja bira izuzetak nas
Pod puklinom zemlje gde grob je spoznanstvo
Daje vera vreme a ne samo čas.

U jezgru kom behu sabrane daljine,
Previsoku zvezdu slutiš, skrivaš u Te,
A u grobnu tminu polažeš vedrine
Sišuć sjajem sveća njihove minute.

Odsustvo zlosti

Savesti moje belino sveta!
Zlokobi žari otkle u suši
Kažnjava žeđu zaplete spleta
Licemer koji diše u duši

Mnoge sam činom čarao čase
Galopom slepca sapet i sam,
Mutnilo muka nasuo na se
Tog crnog crva da Ti dam

I crnu ćutnju usana slijem
Gde glavom sudnja crnica luta,
Da, potom pužjem, u crn se skrijem
Koračaj crnom daljinom puta.

Šta li to stajuć po mome tragu
Lutanju lišnom tumara tla
Besani besput a nema snagu
Brazdama brsti zrnadi zla

Korenje vrežno što preduboko
Rije i ralju zariva svu
Tamo gde nekad bistrinom oko
Beleše postelj mirnome snu?

Te, kako stati? I zar da stanem
Pred pragom domajedino mog,
Gde ću sred mračne kuće da planem
Lepotom luče kad sami Bog

Savesti moje prisustvo zlosti
Satre u žari otkle i zlobu
I dobro svoje daruju kosti
Na poklon bujne pregršti grobu

Apokalipsa

Doći će dan i taj:
Otrovan trona trn;
Gaspuće bivši sjaj
I pasti venac crn.

To nije vetar blag
Vatra u gladni gled,
Ostaće krvav trag
Grobova red na red.

Blisnuće neba luča
Krilima ptice čaplje,
Tada će led da ključa,
A vatra će da kaplje.

Jurnuće bes pa stat,
Zinuti svetski plač,
Moćni će reći: Rat!
I pasti na svoj mač...

Puknuće trbuh tla,
Izići crni dim,
Zvaće se otac zla
Mnogi će poći s njim.

Naći će vatra dom
(I voda voli plam!),
Kad ode kući grom
Trnuće tamo tam.

Spaliće vazduh grud,
Ući će veni led...
Stigao Božji sud!
- Staćemo svi u red...

Molitva

Sretenu D. Stojanoviću

Hteo sam tom snagom da na put poznanja
U prečistu dušu sklopim ruke molbi
Iz jednog u sušti nekog drugog stanja,
Zalazeći dalje dublje mojoj tvorbi.

Hteo sam te harfe muziku vedrine
Sledovati Bogu pleneć pako'o grudi
Alija sam mrlja, beleg te beline:
Vedrosti su ruglo roglju moje studi.

Hteo sam da sročim drhteć od neznanja
Duhovnosti Tvoje sliku bližeg Boga,
Iz jednog u sušti nekog drugog stanja
Bazati bistrini sredom svega toga.

Hteo sam i grumen sjaja, pa da spalim
Vekovni stog mraka košeniku tome
Gde čami čas vere u ljudima palim:
Zahuktali zanos krhkog prema kome.

I hteo sam stoga molitvom da zatim
Sačuvam dobroti Tebe svojih kleti:
Jer sam rođen samo da pevam, al' patim,
Sav željan života, što ću isti mreti.

Suza proviđenja

Ispred cika zore, kad noć mrla bledi,
Stajao sam nemo uprt u svod tavni
I znao da svemu tome je po sredi
Prvobitan pogled, nesvestan i davni.

Zastareva pene srebrn izvor vrenja,
Cvokoće u bari blatnjav put nigdine,
Valovit duž njega s odrazima stenja
Istovetnom borom stari trag vedrine;

Trošno tlo se gega od bezumi mora,
A prslinom brazdijure žeđi čela.
Ne mogu da shvatim da beskonih gora
Sva je zelen sveta u meni uvela.

Ne mogu da shvatim! Al' kad praskom krenu
Grom levati bilju usta mu duboka,
Ja sam s jednom malom suzom u tom trenu
Nepresahli Izvor video sred oka.

I zavapih žedno: Krošnjo sad ne sveni!
Pjan od čari njene na ushit sam znani
U zagrljaj bliskoj, pao ko u ženi,
Prirodi što beži u osvitak rani.

U odron, il' poplav, u plamen il' vodu,
Ni sam ne znam čega, al' čeg mlaz me uze,
Ja ne bejah više putnik na tom brodu,
Već vlastitog oka uzrokjedne suze.

A pred cikom zore, kad noć mrla bledi,
Stajao sam nemo uprt u svod tavni
I znao da svemu tome je po sredi
Prvobitan pogled nesvestan i davni.

U plavom gledu

Ugodni dodire svih briga na me,
Obalo harfe na koju ležem,
Sunčana pesmo za sasvim same,
Skriveni vale za kojim sežem,

Ti si sam porod gradina cvetnih,
U svakoj vlati njen razlog zrenja,
Zato Te suzom levaju setni
I svi na radost jednog stvorenja.

Kad zapenušaš u mome sluhu
Zlatna se riba ugodno mresti
Ikrama ine vere u duhu
Da ću Te negde nekada sresti.

Ljubiću snove u času gleda,
Vidljive tvari- ili tek slutnje,
Skriveni kikot- skrovište jeda,
Beskrajne priče- i njine ćutnje.

Tako će Gospod zbivati vazda
Ugod strpljenja na plahi hud
Da gleda radost od koje sazda
Beskrajnu milost za preki sud.

A Ti, za laku neveru ljudi,
Koji si privid- bio pa nesto,
Upali luču za moje grudi
I uzmi srce! Uzmi svoj presto!

Osmisli pute i siđi za me,
Nek Tvoja milost isuče plavu
Oštricu mača za srce tame,
Za njena bedra i njenu glavu.

Na tvrdi okov da zine rana,
Da čkilji duša na sunčev sjaj
Poljanom posnom, da toga dana
Početak bude tamo gde kraj.

Tad ću, ko tajna, bivan u svemu,
Kojom se slita daljina krepi,
Postati oštre u bilo čemu
Slike za one koji su slepi.

Gledaću snove u času gleda,
Vidljive tvari- ili tek slutnje,
Skriveni kikot- skrovište jeda,
Beskrajne priče i njine ćutnje.

On čamori čam

Čemu maska zeni? Da sam živ sad i ja,
Ko naličja razna, čemu ukras veđa?
Ujedima na čoveka posustala zmija:
Nit se rodi niti umre s bodežom u leđa.

Bezvrednu li čovek suzu sebi samom
Odnegova, ko dojilja, čamoreći čemer-čam
Dužna duha al', gle, s dramom
Na sopstvenom grobu plakao bi sam.

Jer ni jedna tuđa njemu nije sveta:
Suzu sebe samog on jedino voli
Dubeć njome dublje, i u dupku sleta,
Reku rakom rida u rez gline proli.

Avaj, i zmija na dlanu doli mu mlaz hvala
Samoljublju ljudskom nenadmašne zlosti,
Laskajući pritom da još nije znala
Zlom tolike mere ikog da ugosti!

Čemu maska zeni? Šta bih u nj skrio?,
Ko naličja razna, čemu ukras veđa?
Bezazlena, detinjasta, ej, sustala zmijo,
Nit se rodi niti umre s bodežom u leđa!

Zemlja, zanos

Jer su sve do juče uspomene cvale
-nigde kao s tebe zima da šareni,
najtoplija nigde iz kolevke male
-nigde kao s tebe led postelja meni.

Jer su teškog pada gorki mnogih grana
-nigde kao sa te slađi bili plodi
i dalekih stvari nelečivih rana
nigde kao za te da krvare godi.

Jer su zorom suze radosnice bile
-nigde kao s tebe najranijihjada
I kada se zlosti sve kobi raskrile
-nigde se ko s tebe blaženo ne strada.

Joj, beskrajnih dalji srce tražeć selo
-nigde kao s tebe da izginu časi,
a dnima kad sudbom biće bi uvelo
-nigde do u tebi, zemljo, gde god da si!

Zemlja, sumnja

Pustinjom žeđi nedrima dršću
Načeti slavom u bezdan hode,
Kroz krvav zariv redima pršću
Branici tvoji bez hleba, vode.
Ko mrve retke i mlake kapi

Tekuće snage živosti vuku
Tek da to malo duše ishlapi
Tim treštem ropca kad se dotuku.

Omiljen krvi u ime svih,
O, zašto si, zašto ko izmak šuma,
Jer ja ne videh u te svoj stih,
Pelene svoje, ni grumen huma!

Tako li lečiš liptiva krila
Ko pseto penom besa da pa'nu
Srnule reči jer nisi bila
Prisutna srcu- al' koje ganu!

Jer više ne znam za klečje na te,
Ni poljub grude kome bi? što li?
Al' gle, ,to malo nade još za te
Mrvinoj muci- i ne odoli!

O muzici jedne harfe

Prestravljena je potreba njena
Podati pjana dok žedno grca,
U obznan nota maglinom vela
Plameni venac pomerom zena
Otškrine teške zastore srca
I slomi lako
Ko trsku tanko strpljenje tela!

Drhtaj... il' nešto tako...

2.

A zatim, tajenim, plesima reči
Ko šaku žara unutka dah,
Utroba trnom pa drhti, ječi
S pokretom naglim kako bi plah
Sapletaj stao
Jasnoćom tona u treptaj samo.
Da ne bih znao

Čija me muzika mučila tamo.

3

Jedna se struna razigra vrlo!
U nervni koštac ulazi plen
Kad menu pesme pozove grlom.
Blizu si Harfe? Ko da si njen..
Trgne Te veče, premda u taji
Jedino mrve zenica nose
Postelju njenu. O, zvuci! Sjaji!

To prste pusta vir njene kose...

4
Sastanak zvezda vatre široke
Čelo čim snije
Muzikom grunu note duboke,
Samo da nije
Zrcala preliv il' gibla zraka.
Čitavo biće
Prići će peni pomamom praha

Da siti željama žiće.

5
Uzdiše temelj prozori prhte,
sevaju slepa stakla.
Vatra joj kuća.
Postelja prizva o njenom struku
Moć gaslog praha.
Plameni plači prašte u sebi!
Duhovi divova drhte.
A jedna lokna
Samo je takla,
Pramenim pružajem pokretak ruku.
Ko treptaj steže.
Nikad je pustila ne bi!
O, senko Harfe na koju ležem!

Ali, ko leže?

6.

Ona je Eho ostrva nekog.
Pakleno-sveto
Čekanje-doček duga dalekog,
Ručice tanke, klini ko dleto
Sviraju njome dodire svoje...
Pesma otkriće:
Svakoga časa broji sve manje,
A kako sviće
Kao da strune i ne postoje
Na Harfi nežnoj.
Pevajte mraci sete svagdanje

Belini snežnoj!
7.
Sledećoj struni
Obnaži ruka zakriven šum,
Ništa ne spreči
Izlazak tona gde beše rođen.
Da l' njene gladi
Ko svaka nota nesitje hum:
Uvek se vrate...
Čuješ li sad?
Prepukli pogled, ko preporođen
Trepnu tu na Te!

Sledećoj struni!

8.

To Ona hoće: Šumovi hoće sa svojim virom,
Nemir s vedrinom!
Spojiće sada drhtaj sa mirom,
Veče sjutrinom
Zagrljaj jedan, sklupčaće niti
Domete svoje
Gde njena duša uživa biti
Poklon beline mudrosti boje.

To Ona hoće.

9.

Neke se note kreću u nizu
Ko stroj srdaca na udar uha.
Ne stani sluhu ako zaćuti!
Ne budi blizu!
Tamo su samo njeni minuti
I brlog-breme, grozota gluha
Za malo draži senke tog glasa,
Jer neme žice a poje puti
Snagama stasa.

Ne budi blizu...

10.
Tako je htela. Ko kad se njiše
Krošnja široka...
Kao kad neko srkuće, diše
Zrcalom oka
Tamnu dubinu zaumne zene.
Gle: Harfi uvek strastveno neka
Dirnuti može sve strune njene

Čista i brižna ruka čoveka!
To ona hoće.

Pogovori

Kućište za vatru

Zoran Radosavljević je pesnik dubokog iskaza i uvida u stanja duha i duševnosti. Njegova poetika podrazumeva spontanost nastajanja teksta i neku vrstu vrtoglavog psihičkog automatizma. Spreman da odslika psihološki portret pesničkog subjekta, Zoran Radosavljević dostiže zavidne uzlete i psihološku vrtoglavicu. Vrtoglavica i snovna stanja u budnosti daće ovoj poeziji rilkeovski štimung.

Pesnik piše u tradiciji ali uključuje u svoju i iskustva novijih poetika, naročito one miljkovićevske. Njega zasenjuju stanja duše i duhovnosti i on ume da dometne umom. Taj psihološki domet je vidan i vrtoglav. Ovog pesnika možemo razumeti zahvaljujući njegovoj obuzetosti sopstvenim daljinama i merama, sopstvenoj horizontali i vertikali. Naročito je naglašena ova vertikala koja pleni i visinom i dubinom.

Autor zahteva od čitaoca da se preda, da bude obuzet i da prihvati ponuđene ponore. Skoro krik nad ponorima!

Pesma je, doslovce, shvaćena kao sudbina a njeno ishodište kao ishodište sudbine. Pokriti pesmu sudbinom znak je potpunog posvećenja.

Očigledno je da ovog pesnika mame ponori više nego visine. U njima on nalazi zapitanost nad samim sobom ali i nad ljudskim bićem uopšte i u ime svih nas traga za srži i suštinom. On neće dati prednost slikama nad sintagmama i lako će preokrenuti ovaj redosled u svoju korist. Čitajući Zorana Radosavljevića, mi pomalo čitamo pesnike naše prve predratne moderne i nastavljamo doživljaj u sadašnjem vremenu.

"Rođendan za mrtve" je knjiga zavidne razuđenosti i raščlanjenosti psiholoških situacija. Biće je nedometno u tumačenju ovog pesnika. U silasku, ono nikada ne zastaje, i vrti se u svesti čitaoca kao čigra, kao muzička kutija. Muzikalnost je osnovna odlika ovih stihova. Oni su sasvim poreklom sa lire i toj liri koja je nezauzdana mogućnostima talenta duguju svoja milozvučja.

Darujući sebe poeziji mi sebe darujemo svetu ali i od sveta otimamo dar žestinom umnog i krvnog zahvata.

Razumemo ovog pesnika kao izrazito darovitog u okviru odabranog poetičkog koncepta. A taj koncept dobija sve više na snazi u okvirima srpske poezije. Sve je više pesnika koji se vraćaju pezanom stihu ali u poređenju sa Radosavljevićem oni su racionalni, apsihološki, nemaju njegove uzavrelosti i bujnosti.

Zoran Radosavljević piše i u slobodnom stihu. U njemu muzika malo posustaje ali ne odustaje. Kao daje melodija maternjeg jezika kućište pesnikove duhovnosti i lirske ponesenosti. Ima u ovoj poeziji mnogo više od lirike. Ima u njoj uma i krvi, vatre i vode, ali najviše vatre.

Srpska književnost u Zoranu Radosavljeviću ima izvanrednog reprezenta tradicionalnog pristupa poeziji obogaćenog dubokim iskustvom modernog čoveka i modernog doba.

Draginja Urošević

Jezička tkanja i čaranja

Zbirka pesama "Rođendan za mrtve" Zorana Radosavljevića koju bih rado držao u rukama i da je naslovljena jednostavnije, predstavlja istorodne akorde pesničkog romantizma, onog kasnog, u kom se podjednako spliću ujedno sazvučja reči i gola misao. I pre no što naiđemo u Radosavljevićevim pesmama na citat ''među javom i med snom", osetićemo tu Lazakostićevsku zvučnu membranu kojom su prevučeni ovi stihovi-pokliči. Samo što ćemo umesto čudesne reči "beznjenica" ovde naći takođe opojnu reč "nedodirstvo" ili "praznine sjajne"...

Ovom zbirkom Zoran Radosavljević se neočekivano javlja tu na pragu trećeg milenijuma kao sebe svesni starovremski "sanjar", "čeznik", "dvoum".

Njegove pesničke tkanice romore i grgore; umilno se valja taj njegov gust, lepljiv i usporen stih s mnoštvom unutrašnjih kresiva i ogledala, poigravanja i pouzdavanja u reč koja pristaje ne samo na (redovno) uzastopnu rimu, već i na istoslovni početak svake reči u jednom stihu, kao u čudnoj pesmi "Gospodar govora govoru gost".

Retorički razgranata, jezički ispolirana i iskošena Radosavljevićeva poezija predstavlja zaista "čudan jek zvukova", neprestano gradilište sopstvenog jezika i smisla, mozaik reči što se jednako nadodaje.

Svojim blagim inverzijama u građenju rečenice (stiha) pesnik postiže distancu i prema svetu i prema samom sebi, kako bi i sebe i čitav univerzum objedinio snagom jezika. Slična jezička čaranja u našoj poeziji, pre Radosavljevića, bila su svojstvena, recimo, Desimiru Blagojeviću, ili Aleku Vukadinoviću...

I u svojim ljubavnim pesmama, baš kao i u onim misaonim, Radosavljević je zaokupljen fenomenom praznog, "ili svim onim čega više nema".

Tom "pauzom" bića i stvari u i izvan njega, naš pesnik je naprosto fasciniran. Međutim, to ni u kom slučaju nije tek samo izraz njegovog pesimizma i očaja, već sasvim suprotno, nekog misterioznog iščekivanja u, na vrlo čudan način, okrenutosti budućnosti i punoći. Pesnik je hamletovski spreman da se odrekne svoje odsutnosti i pasivnosti i da , "predajuć se svemu što kipti životu", ispuni "svoju čašu", odnosno sudbinu. "Uzeti i ono čega tamo nema", i "o jauk svoj se odupreti" dovoljna je, pokazao je, nagrada i zgoditak...

Povazdan između punog i praznog, između sna i bdenja (med javom i med snom) pesnik je uistinu gospodar jedino reči, te osnovne svoje građe koju prti kroz vreme. Ali i one, reči, njegov su gospodar, pa čak i kad su "darovi praznog".

Makar i u odsutnosti one glavne neveste, Zoran Radosavljević je, eto, pravoverni "muž pesme". Pa, zar je to malo?

Moma Dimić

Nad rukopisom knjige pesama "Rođendan za mrtve"

Opšti utisak: Pesme su plod nespornog, sasvim izvornog talenta i najveći broj njih je veoma nadahnuto napisan, što je izuzetan uspeh i svedoči o velikim pesničkim mogućnostima autora. Ne znam koliko je to samom pesniku bitno, ali najradije bih sa svoje strane istakla sve naslove pesama sa, za mene nespornim pesničkim kvalitetima. Ima takvih, veoma jakih pesama, koje su stvarane u izuzetnoj nadahnutosti ali bi se sa njihovim filozofskim sadržajem ponegde moglo polemisati. Od njegovih pesama koje ocenjujem veoma visoko, na mene su posebno jak utisak ostavile i većina ljubavnih pesama. Postoje pesme koje predstavljaju plod duboke i gorke mudrosti, a opet se, kod pojedinih, nekako oseća, da je pesnik do nje došao (do te mudrosti) čistim impulsom, što u ovom slučaju nikako nije nedostatak. Naprotiv! Kao da je nenadanim bljeskom munje, rendgenski snimljeno zrno saznanja kroz debelu ljusku banalnog, opšteg nezadovoljstva svih ljudi mestom pod nebom. Moram da navedem makar samo jedan primer: Poruka pesme "On čamori čam", gde pesnik govori o tome kako bi čovek "na sopstvenom grobu zaplakao sam..." pošto mu "tuđe suze nikad nisu svete" (važne) jer "svoje suze on jedino voli", zar nije dramatična, zgusnuta istina o ljudskoj sebičnosti koja stoji u temelju iskonske nesreće svih i na svakom mestu. Sve ostalo je posle samo nadgradnja, nadziđivanje nesreće na nesreću, zidom sve do neba.

Postoje pesme koje su za ovu knjigu tipične melanholijom ali netipične metrikom i stilom. U zgusnutoj su rimi gotovo čistog deseterca, deluju kao da su ispevane u Jednom dahu i kao da su morale izgledati baš tako kako izgledaju. Kompaktne, kao da im se ništa ne bi smelo ni dodati ni oduzeti. Neke od njih nemaju univerzalnu težinu pesama poput one "On čamori čam", ali su na tom tragu. Ne znam kakvo lično nadahnuće stoji iza takvih pesama (npr. "Jedra", posvećena Aleku), ali im baš to daje onu lirsku lepotu, koja na žalost, nije suviše prisutna u stihovima ovog talentovanog pesnika.

U njegovim pesmama, svaka slika je lirska zagonetka, koja deluje paralelno i ia senzore srca i na senzore mozga. Jednom rečju, prelepe pesme o večnoj čežnji za ljubavlju i večnom strahu od samopovređivanja, kada se čeznu tome priđe isuviše blizu.

Ljiljana Ninković- Mraović

Beleška o piscu

Zoran Radosavljević, rođen je 11. decembra, 1968 godine, u Beogradu, gde i danas živi. Po zanimanju zdravstveni radnik. Godine 1997. u vreme velikih demonstracija protiv tadašnjeg režima, objavio knjigu "Volim i ja vas", zbog koje je bio pretučen.

Dobitnik je nagrade "Milan Lalić" za rukopise dve zbirke pesama, od kojih je jedna i "Rođendan za mrtve"

Živi i radi u Beogradu.

// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Poezija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]