Milorad Pavić

Pisati u ime Oca, u ime Sina, ili u ime Duha bratstva?

Izvor: Književnost, Beograd, 1990 – 11-12

SAMCI I BRATSTVO
PROMENA MONAŠKOG REDA (OTŠELNICI)
KNJIŽEVNI VID POJAVE
PISATI U DUHU BRATSTVA
PISATI U IME OCA (ANTI-OEDIPUS)
PISATI U IME SINA (OEDIPUS)
PISATI U IME SVETE DEVICE MAJKE

U Grčkoj, na poslednjem poluostrvu Halkidika već više od hiljadu godina postoji monaška država pravoslavlja. Mnogobrojni manastiri i mnogobrojni monasi, stanovnici tih manastira, žive tamo; Grci, Srbi (čiji manastir Hilandar poseduje polovinu Svete Gore), Rusi, Bugari i drugi. Posetilac tih manastira Svete Gore (Atosa) otkriće da tamo žive dve vrste monaha: kenobiti (ime dolazi od grčke reči koinos bios što znači zajednički život) i idioritmici – samci. Jedni dakle, žive u svetom zavetu bratstva, povezani među sobom u neku vrstu komune, a drugi žive kao samci, ne mešajući se mnogo sa ostalim monasima. (Naravno da su ta dva tipa monaškog života na Svetoj Gori i da i jedan i drugi manastirski red, da ga tako nazovem, daje podjednako one retke podvižnike koji se povlače u isposnički život anahoreta). Pomenuta dva reda, međutim, imaju još jednu važnu osobinu. Stolećima već monasi opštežitelji (koji žive zajedno) i samci dele među sobom različite zanate, poslove i duhovne discipline. I ta podela ljudske veštine među njima je veoma tačno izvedena i oni je se drže

1. SAMCI I BRATSTVO

Nije lako reći kada i pod kojim uslovima dolazi do prevlasti jednog ili drugog manastirskog roda na Atosu. Ali, sigurno je da u času kada na primer, jedno pokolenje kenobita (opštežitelja) odnosi prevagu u manastiru, oni stavljaju u prvi plan svoje preokupacije. A kenobiti (opštežitelji) su najradije i po pravilu muzičari (pojci u crkvi), raditelji i zidari, ratnici (ako prilike zahtevaju), lekari i vidari, astronomi, vinogradari, pisci, jer sve su to discipline vezane za njihov red, pa ih oni forsiraju inspirisani uvek quadrivium-om između sedam slobodnih veština poznatih nam iz davnine, dakle onim od tih sedam veština, koje spadaju u matematičke discipline (matematika, geometrija, astronomija i muzika). Naravno, da uz ove discipline kolektivno negovane, posebno uz muziku ide i naklonost za scenske umetnosti, za pozorište, iako njega, naravno, na Svetoj Gori nema.

Kenobiti su predstavnici velikih narodnih pokreta svoje sredine, a kada prelaze u jeresi, često su dogmatici i ikonomrsci.

Nasuprot ovome svemu, kada jedno pokolenje idioritmika (samaca) uzme prevagu i preuzme upravu nad manastirom na Svetoj Gori, tada ovi opet isturaju u prvi plan i pospešuju svoje preokupacije. A samci su po pravilu i prevashodno slikari, govornici, zemljoradnici, pedagozi, lingvisti, ribari i navigatori. Nasuprot kenobitima, idioritmici su pripadnici širokih međunarodnih pokreta, a kada padaju u jeres, oni su idolopoklonici. Inspirisani su trivijumom između sedam slobodnih veština, što će reći da se bave usmenim disciplinama kao što su retorika, gramatika (koja obuhvata i promišljanje književnosti) i metafizika, odnosno logika.

Ne treba misliti da prevaga jednog ili drugog reda u manastiru ide sama od sebe i da verno sledi smenu pokolenja. U stvari te smene su proizvodi poraza jednih, odnosno drugih težnji u monaškom životu. Veoma mi je teško da procenim pod kojim okolnostima dolaze na snagu kenobiti, a pod kojim idioritmici. Čini mi se da kenobiti vladaju manastirom u vreme procvata i dobra zemana, a idioritmicima dopada manastir u najtežim časovima i najmutnijim vremenima, kada se pada na prosjački štap. I prema sebi samima kenobiti i idioritmici se ponašaju na veoma određen način. Idioritmici se među sobom ne znaju, a ako su pisci ne čitaju se među sobom. A kenobiti uopšte i ne opažaju podelu o kojoj govorimo. To međutim, ne menja osnovni zaključak, a to je da se pokolenja idioritmika i kenobita smenjuju dajući snagu jednom ili drugom načinu života i naizmenično prevagu jednim ili drugim ljudskim delatnostima podeljenim između samaca i opštežitelja. Tako se na Svetoj Gori veštine čoveka podeljene na dve grupe naizmenično osnažuju ili povlače vekovima čineći da čovečje umetnosti i nauke dišu podređene ritmu smene generacija. Vidimo, dakle, da uvek jedna grupa disciplina ostaje u senci postajući grupa zanimanja drugog reda. I tako, domišljamo se kao monasi, čovečanstvo neguje svoje vrline, svoje delatnosti u plimama i osekama.

2. PROMENA MONAŠKOG REDA (OTŠELNICI)

Život ne poštuje uvek ljudske podele. Dešava se na Atosu da jedan idioritmik, samac u bogu, postane zidar (što nije svojstveno idioritmiji kojoj on pripada, nego duhovnom bratstvu), ili pak jedan kenobit poliglota, što je svojstveno onom drugom redu monaha. Ne treba podvlačiti da će takvi uvek imati teškoća da ostvare svoj poziv, koji je povlastica onog drugog, a ne njihovog monaškog reda. Boraveći na Svetoj Gori upitao sam kako idioritmik postaje kenobit? Šta treba da učini monah da bi promenio red? Mora da promeni ime – odgovorili su mi – maternji jezik, da napusti manastir u kojem je dotle bio i da ode u neki drugi manastir... Ako monah nađe snage da ostvari jedan takav podvig, da promeni život i manastir, ostvariće u novoj, drugoj sredini, u drugačijem redu, svoj poziv bez muke, koju bi imao u sredini kojoj je ranije pripadao. Sa stanovišta interesa njegovog poziva on je spasen, ali sa stanovišta njegovog identiteta, njegove duše, nije, jer onaj ko ozdravi od sebe neće imati dobar kraj.

3. KNJIŽEVNI VID POJAVE

Ovde bi trebalo odmah reći da nas dalje neće zanimati praksa monaha na Svetoj Gori i drugde. Jer, sve to o čemu smo govorili, naći će se i među monasima van Svete Gore, još na Sinaju, već od početka hrišćanstva i za nas je ovde od interesa zato, što se može shvatiti kao nešto što su monasi u svojoj mudrosti poneli iz života i iz još starijih razdoblja, pomažući samima sebi da prebrode smene pokolenja i njihovih zaduženja u manastirskom životu. Možemo, dakle da sa ovim iskustvima sa Svete Gore, zagledamo u život, ne misleći više gde smo ta iskustva stekli. Na primer, u književni život. Odmah nam pada u oči da književnost ne pripada uvek onom "povlašćenom" spisku zanimanja da i ona, kao i druge delatnosti ljudske, povremeno živi u senci drugih, za taj trenutak "važnijih" zanimanja, naravno u času kada prevagu u društvu odnese jedno pokolenje "idioritmika", samaca, (sada ne više u konfesionalnom značenju ove reči) u čiji delokrug (kao što smo videli) ne spada spisateljski poziv. Položaj pisca u svojoj sredini dakle, umnogome zavisi u kojem času se on javlja i još više od toga, kojem pokolenju, "idioritmika", ili "kenobita" pripada. I može nam biti zanimljivo zagledati u književna zbivanja kroz takvu smenu naklonosti i nenaklonosti pojedinih pokolenja za književno stvaralaštvo.

Čitalac koji ne troši energiju stečenu čitanjem liči na čoveka koji se goji, jer ne troši energiju stečenu jelom. Sa piscem je drukčije. Ali, ono što povezuje pisce i čitaoce, to je pomenuti univerzalni model sa Svete Gore, koji se može protezati na sve ljudske delatnosti, pa tako obuhvata i umetnosti i nauke zajedničkim konceptom (što, uzgred budi rečeno, nismo imali još od prosvetiteljstva). Moglo bi se čak reći da se svako od nas može upitati kojoj od dve grupe pripada, samcima ili bratstvu povezanih, i dobiti odgovor koji će pomoći da ponešto shvatimo o sebi i svom vremenu, o svojim delatnostima, o svojim neuspesima i eventualnim teškoćama ili postignućima. Polazeći od opisanog modela ponašanja prilikom smene pokolenja, mogla bi se zamisliti jedna Uporedna istorija umetnosti i nauka. Posle eventualnih budućih istraživanja na tom polju, možda bi se u takvoj nekoj knjizi moglo odgovoriti na pitanja kojoj je grupi, na primer, pripadao Vilijem Šekspir, ili Servantes? Jung i Ajnštajn?...

Za početak ja bih pokušao da uočim posebne slučajeve koji se u ovakvoj podeli života i rada mogu pretpostaviti u oblasti književnosti.

4. PISATI U DUHU BRATSTVA

U ovu grupu spadaju oni srećnici koji pripadaju redu u čijem krilu se favorizuje baš ona delatnost za koju oni osećaju naklonost. Ako je o književnosti reč, to se dakle, oni slučajevi kada pisac pripada bratstvu "kenobita" i piše u duhu svoga svetoga bratstva. (Podsećam da ovde više ne upotrebljavamo izraze u konfesionalnom značenju reči). Usuđujem se da verujem da je Servantes bio među takvima i po svom vojničkom i po svom spisateljskom pozivu, slično kao što je slučaj kod Platona, ili Tolstoja, takođe vojnika i pisaca, odnosno filosofa, koji su svi mogli da ostvare svoj spisateljski poziv ne nailazeći na prepreke posebne vrste, to jest mogli su se ostvariti ne menjajući grupu kojoj prirodno pripadaju i oni i njihova vokacija. Njima nije bio potreban nikakav otac, njima je bilo dovoljno bratstvo kojem pripadaju i nije im bilo teško da se zaklinju u slabe očeve, kojih se nisu morali bojati. Tako je činio, na primer, Platon zaklinjući se u Sokrata, jednog pravog samca, sa pravim anti-edipovskim kompleksom koji ga je i odveo u smrt. Jer, šta je i koliko bio potreban Platonu piscu, ratniku i čoveku bratstva, jedan usmeni kazivač mudrosti? On mu je bio samo izgovor, predmet lažne zakletve, kao Hristos Jevanđelistima. Jer, spisateljska veština – podsetimo se – spada u oblast "kenobita" i Platon je kao čovek bratstva primenjuje lege artis i nema nikakve potrebe da je podredi veštini svog učitelja samca, pripadnika jednog pokolenja kojem spisateljski poziv i ne pripada. Čak tu veštinu, veštinu pesništva Platon napada, osećajući da na to ima pravo, jer ona pripada njemu i njegovom bratstvu, pokolenju dobro svezanom, ostavljajući da je brani Aristotel opet jedan "samac" kojem ta veština ne pripada po redu stvari i po smeni generacija, pa je Aristotel dodiruje "bespravno". Na sličan način Servantes nije morao da stvara hvalospeve svojim saborcima iz rata. Na suprot, on se poigrao jednim vojnikom stvorivši od njega u Don Kihotu najčuvenijeg ratnika sveta.

5. PISATI U IME OCA (ANTI-OEDIPUS)

Ako sa prvom grupom spisatelja tek treba načiniti podrobnija istraživanja, čini se da je druga grupa jasnija. Za početak usuđujem se da pretpostavim da je Aristotel pripadao pokolenju samaca i da je bio stešnjen između dva moćna bratstva u generaciji očeva i u generaciji sinova njegovog kolena, ukratko, stešnjen između učitelja Platona i učenika Aleksandra Makedonskog. Kao takav, on nije imao pravo na književno stvaranje po generacijskom redu, nego ga je morao izboriti, ili izmoliti od pokolenja očeva, koje je živelo u duhu bratstva, pa je prema tome (setimo se podele zanimanja kod kenobita) književni rad "pripadao" njima. Rekli smo da izmoli, ili da izbori svoje pravo na književnu delatnost. Postoje i jedni i drugi slučajevi. Ovde da se zadržimo samo na prvim slučajevima, kada se pravo na svoju profesiju mora izmoliti od moćnih očeva kojima to pravo pripada po tradiciji, u onim slučajevima naravno, kada je reč o očevima "kenobitima" onim, koji imaju "preče pravo" na književnu delatnost. Jer, iste nauke, umetnosti i veštine u rukama samca postaju vazalne u odnosu na iste te nauke i zanate ili veštine kada ih praktikuju pripadnici dobro udruženog pokolenja "kenobita", ukoliko te discipline pripadaju njihovoj sferi i ukoliko su oni, tj. bratstvo trenutno preovlađujući činilac u društvu. Postoje, dakle jasno, da su u jednom trenutku jedne umetnosti, veštine i nauke "zabranjene" jednoj grupi ljudi i predstavljaju privilegiju jedne druge grupe ljudi. U takvom položaju pisac koji se kao Aristotel našao u procepu između dve moćne generacije "kenobita" kao između čekića i nakovnja, može kao "idioritmik" da se odluči da u svom izmoljenom spisateljskom pozivu (na koji generacijski nema pravo) počne da piše "u ime oca". To su slučajevi u kojima se kod pisaca javlja antiedipovski kompleks.

To nije slučaj zaklinjanja i slabog oca, kao kod Platona koji se zaklinje u Sokrata. To je slučaj zaklinjanja u jakog oca, kao što je slučaj sa Hristom, koji je pravi primer antiedipovskog ponašanja. Na kraju XII i početkom XIII veka na Atosu su živela dva monaha kasnije proglašena za svece srpske pravoslavne crkve, otac i sin. Otac, Nemanja, bio je čuveni ratnik, osnivač srpske carske dinastije Nemanjića i vladar srpske države. Njegov najmlađi sin, princ i kasnije svetitelj Sava bio je podignut u senci svog svemoćnog oca. Monah od svoje mladosti Sveti Sava je postao jedan od najvećih pisaca srpske književnosti. Polazeći od zanimanja i usredsređenja dva svetitelja, može se zaključiti da je Nemanja morao pripadati (prema šemi koja je ovde data) pokolenju koje je čvrsto bilo vezano u bratstvo dok je njegov sin mogao biti jedino "idioritmik" i to ne u manastiru, nego po generacijskoj pripadnosti. Problem se pojavio u času kada se princ i monah Sava odlučio za književno delanje, koji je posao "kenobita", dakle jedne grupe ili pokolenja kojem Sava nije pripadao, niti mogao pripadati generacijski. On je, dakle, počeo da se bavi jednom umetnošću koja ne pripada njegovoj krvnoj grupi "idioritmika", nego krvnoj grupi njegovog oca i vršnjaka njegovog oca, bratstvu. Sveti Sava imao je dva puta pred sobom. Mogao je odbiti poslušnost ocu i mogao mu se prikloniti. Izabrao je ovo drugo. Podredio je svoju književnu vokaciju "idioritmika" književnim vokacijama i ciljevima očevog bratstva "kenobita" izražavajući na taj način antiedipovski kompleks. Žrtvujući svoju individualnu vokaciju spisatelja "idioritmika" interesu zajednice, Sveti Sava je stavio svoje književno delo u službu slave svoga oca i dinastije Nemanjića, pomažući obnovu srpske države u XIII stoleću koja nas je dovela u XIV veku do carstva. A svoj manastir Hilandar na Svetoj Gori ustrojio je po ugledu na "kenobitske" grčke manastire i dao mu tipik sa opštežićem...

Zahvaljujući ovakvim zaključcima mogli bismo načiniti još nekoliko koraka na ovom putu punom pretpostavki.

6. PISATI U IME SINA (OEDIPUS)

Možemo sada postaviti pitanje šta bi postao Sveti Sava da nije podredio svoj spisateljski poziv opštim interesima, interesima svog oca i interesima očevog bratstva "kenobita"? Mogao je izabrati teški put nepristajanja na podređenost svog književnog poziva potrebama monaha "kenobita" koji su se književnim poslovima bavili po pozvanju, kao svojim zvaničnim zanimanjem. A među tim monasima se nalazio i njegov otac, Nemanja, i sam pisac. Sveti Sava je dakle, mogao birajući taj drugi put iskazati svoj edipovski kompleks. On to nije učinio. Ali, ima ih koji jesu. Tako dodirujemo pitanje Šekspira. Treba reći da Šekspir veoma dobro pristaje uz sve osobenosti onih pokolenja koje smo nazvali "idioritmicima" ili samcima. Iako je povremeno morao činiti usluge i pohvale pokolenju "kenobita" dobro združenom u bratstvo, on je uprkos svemu sačuvao svoju književnu samobitnost. Šekspir je bio – prema mom utisku – onaj najređi koji nije hteo da podredi svoju književnost književnim naporima svojih starijih savremenika "kenobita" udruženih u bratstvo. To su oni retki slučajevi, kada monah izabere veštinu onog drugog monaškog reda, ali ne prihvata vazalnost koju takav položaj donosi, i plaćajući izuzetno visoku cenu, ostvaruje svoj poziv uprkos prilikama ne pristajući da podredi svoju disciplinu ili veštinu istoj veštini negovanoj u krugu koja se oseća – da tako kažemo – pozvanim da je neguje i doživljava je kao svoje vlasništvo.

Kada je reč o Šekspiru, jasno je da su njegovi savremenici učinili sve da ga bace u zaborav. U zaključku mogli bismo reći da je književnost bila prava vokacija Šekspirova, ali nije bila, niti je mogla biti prava vokacija njegove samačke generacije "idioritmika". Šekspirovi soneti se mogu u tom smislu tumačiti i razumeti. Što se "kenobita" njegove epohe tiče, oni nisu nikada oprostili Šekspiru što je uspeo da bude najveći među pesnicima i piscima ne pripadajući njihovom bratstvu čija je književnost bila privilegija. Trebalo je da to postane neko između njih. Neko iz bratstva. A ne samac. Uz to, Šekspir je ušao još u jednu oblast privilegisanu samo za moćna bratstva. Ušao je u pozorište i više nikada nije do danas izašao iz njega. I to se moralo platiti "kenobitima". Jer, samci po prirodi stvari nemaju mnogo zajedničkog među sobom, oni se među sobom ne čitaju kada su pisci, i oni se obraćaju isključivo budućim pokolenjima, pišu u ime Sina, a ne u ime Oca ili u ime Svetog Duha svog bratstva. Pisati u ime Sina, međutim, ne znači da će razumevanje i prihvatanje naići brzo, ukoliko do toga uopšte dođe. Obično se između dva pokolenja "kenobita" nalazi jedno pokolenje "idioritmika" – samaca stešnjeno između bratstva očeva i bratstva svoje dece. Treba, dakle, imati na umu da u odnosu na sinove postoji isti problem koji pisac ima i u odnosu na očeve. Nije svejedno za vas kao spisatelja da li pred sobom imate jedno pokolenje "slabih" sinova ("idioritmika"), kakvo su pred sobom imali pobednici u Drugom svetskom ratu (oni su ga dobrim delom i načinili "slabim" i generacijom usamljenika) ili jedno pokolenje jakih, dobro udruženih sinova, kakvo smo pred sobom imali mi, rođeni oko 1930. godine, koji smo bili premladi za rat, a prestari za 1968. godinu koju su stvorili naši sinovi. Pobednici u II svetskom ratu proizveli su jedno do dva pokolenja nas, "idioritmika", "slabih sinova", i držali su nas u pokornosti sve dok nas nije definitivno potisnulo sa scene jedno novo pokolenje "kenobita", "sveto" bratstvo iz 1968. godine. U Nemačkoj pak, u Japanu, Italiji rat i poraz u ratu izveli su na scenu 1-2 pokolenja "jakih sinova", koji su se mogli udružiti u bratstva neometani od očeva, gubitnika u ratu i stvoriti nemačko, japansko i italijansko privredno čudo. Oni su za pokolenje bili mlađi od onih ljudi koji su vodili zemlje pobednice Drugog svetskog rata.

Književnost se, naravno, kao i sve ostalo kroz to prodevala i samci su morali izmoliti, ili izboriti kod jakih očeva i jakih sinova pravo na književni život, ukoliko su se opredeljivali na taj put. Tu se istorija, naravno, samo ponavljala.

Možda su najzanimljiviji slučajevi kada se nađu u istom razdoblju jedan "jaki otac", "kenobit", moćnik, političar i vojnik, kao što je bio slučaj sa Tolstojem ili Geteom, a u prethodnoj ili potonjoj generaciji, dakle u generaciji "slabih očeva" ili "slabih sinova" "idioritmika" veliki pisci, uprkos tome što njihovom redu ne pripada lege artis spisateljski poziv, kao što je bio slučaj sa Dostojevskim ili Helderlinom. Po analogiji sa ovakvim parovima trebalo bi tražiti i "jaki" "kenobitski" par Šekspiru, dakle nekog pisca kojem je pripadao (ali se nije ostvario) paternalistički odnos nad Šekspirom i ko nije uspeo da mu nametne svoju književnu volju, kao što to nisu uspeli Tolstoj sa Dostojevskim ili Gete sa Helderlinom.

Možda se u takvim pojavama "parova" ostvaruje novi zakon hebrejske hermetičke misli koji nalaže da se svako posvećivanje u vrhunsku tajnu obavlja udvoje.

7. PISATI U IME SVETE DEVICE MAJKE

Čitalac će se s pravom upitati zašto ovaj deo nije zastupljen u naslovu članka kojim se bavimo. Odgovor jer jednostavan: monasi na Svetoj Gori, iako je ona posvećena Bogorodici Trojeručici, nisu, prirodno, mogli u okviru svoje podele ljudskih zanimanja i generacijskih smena, uvrstiti i ženu, kojoj pristup na Svetu Goru nije dopušten. S druge strane, ni ja sam sve do danas nemam odgovor na to pitanje koje je na Svetoj Gori ostalo otvoreno. U smeni pokolenja, u poslovima "kenobita" i "idioritmika", ulogu žene je teško nazreti. Kojim ritmom se odvija njen život, nažalost još uvek stavljen u senku preokupacija čoveka? Čini mi se da na ženu ne bi mogla da se primeni ova monaška podela, iako su mi mnoge čitateljke Predela slikanog čajem govorile da se osećaju kao "samice", a nijedna da se oseća kao deo bratstva "kenobita". Razapete između "jakih očeva" i "slabih sinova" ili u nekoj drugoj generaciji između "jakih sinova" i "slabih očeva" one su uvek morale voditi računa i o "slaboj" strani svoje porodice (što ne znači da su bile na njenoj strani). možda bismo mogli reći da je i u književnosti kao i na Svetoj Gori, žena najprisutniji i najodsutniji činilac. U tom smislu čini mi se da pisci do sada nisu u dovoljnoj meri polagali račun pred sobom i pred svojim čitaocima za koga pišu i koje mesto u njihovom pisanju ima ženski čitalac. Izvesni pisci, međutim, i kod nas i u svetu, bili su smatrani "ženskim piscima". Takvi su kod nas Vojislav Ilić, Jovan Dučić, dakle pesnici, ali takvim je smatran i pisac ovih redova, koji se prevashodno bavi prozom. Znam za jedan slučaj da je jedna osoba ženskog pola sanjala čoveka koji je istovremeno oplođava sa svih strana, kroz sve pore njenog tela i da je taj čovek bio pisac, kojeg je ona doduše, poznavala, ali nije nikada imala nikakvih bližih dodira s njime. To je bila neka vrsta "potapanja u književno seme", vrsta oplođenja bez defloracije. Možda bi se takođe moglo reći da u jednom drugom smislu svaka knjiga ima oca i mater svoju i da je za pisca dobro da promisli ko je otac, a ko je mati njegove knjige. I da se seti, da pored žena spisatelja, koji pišu u ime svoga oca, sina i duha bratstva ljudi, i one i on pišu i u ime svete device Matere. Da se seti čuvene zaštitnice Svete Gore, Bogorodice Trojeručice, čija treća ruka, kao što je poznato, pripada jednom od najvećih pesnika čovečanstva, Jovanu Damaskinu.

Umesto zaključka rekao bih da model ponašanja o kojem je ovde bilo reči, pomaže, čini mi se, da uočimo odnose između umetnosti i nauka u protoku pokolenja. Monasi sa Sinaja i Atosa možda su otkrili jedan mali "sistem Mendeljejeva" u oblasti van hemije, u oblasti koja obuhvata brojne ljudske delatnosti, među njima i književnost. Ali, istraživanje ovih složenih odnosa zahteva više od dvadeset godina. Mi ćemo, dakle, prepustiti taj zadatak XXI veku zajedno sa ostalim pogrešnim ili pravim porukama naše epohe.

Ako naši potomci u XXI veku budu pročitali ove redove oni će, međutim, reagovati ili kao "kenobiti" zaključujući da ta priča o dve grupe nema značaja jer za njih podela na generacije ne postoji. Ostali, "idioritmici" XXI veka, reći će da je sve to potpuno tačno, ali osim toga neće učiniti ništa, i napustiće slučaj bez razmišljanja, jer idioritmici se nikada uzajamno ne potpomažu.

Zašto bi onda podržali hipotezu jednog idioritmika iz XX veka, hipotezu Milorada Pavića?