Био-библиографија Милорада Павића

Приредила Јасмина Михајловић

КЊИГЕ МИЛОРАДА ПАВИЋА

Палимпсести, песме, Београд, Нолит, 1967, 63 стр.
Историја српске књижевности барокног доба, Београд, Нолит, 1970, 527 стр.
Месечев камен, песме, Београд, Нолит, 1971, 118 стр.
Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад, Матица српска, 1971, 367 стр.
Гаврил Стефановић Венцловић, Београд, Српска књижевна задруга, 1972, 326 стр.
Војислав Илић, његово време и дело, Београд, Просвета, 1972, 346 стр.
Гвоздена завеса, приче, Нови Сад, Матица српска, 1973, 222 стр.
Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад, Матица српска 1976, 429 стр.
Коњи светога Марка, приче, Београд, Просвета, 1976, 159 стр.
Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Београд, Нолит, 1979, 571 стр.
Руски хрт, приче, Београд, Слово љубве, 1979, 215 стр.
Нове београдске приче, Београд, Нолит, 1981, 360 стр.
Душе се купају последњи пут, песме и проза, Нови Сад, Матица српска, 1982, 145 стр.
Рађање нове српске књижевности, Београд, Српска књижевна задруга, 1983, 631 стр.
Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд, Просвета, 1984, 242 стр.
Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад, Матица српска, 1985, 281 стр.
Предео сликан чајем, роман, Београд, Просвета, 1988, 375 (525) стр.
Изврнута рукавица, приче, Нови Сад, Матица српска, 1989, 180 стр.
Кратка историја Београда / А Схорт Хисторy оф Белграде, Београд, Просвета, 1990, 68 стр.
Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд, Просвета, 1991, 115 + 98 стр.
Историја српске књижевности (Барок, Класицизам, Предромантизам),Београд, Досије, Научна књига, 1991, 225 + 181 +181 стр.
Заувек и дан више. Позоришни јеловник, Бата, Нортх Америцан, Орбис, Београд 1993, 134 стр.
Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, тарот-роман, Београд, Просвета, 1994, 195 стр.
Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд, Агенција Драганић, 1996, 78 стр.

САБРАНА ДЕЛА 1-7, Београд, Просвета, 1990.
САБРАНА ДЕЛА 1-10, Београд, Агенција Драганић, 1996.

БИОГРАФИЈА МИЛОРАДА ПАВИЋА

Милорад Павић је рођен у Београду 15. X 1929. године у знаку Ваге (асцендент Шкорпија, у астечком хороскопу Змија). Ту је 1949. завршио средњу школу, а 1954. дипломирао на одсеку за Југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду (професори: Александар Белић, Кирил Тарановски, Петар Колендић). Године 1949. почиње да објављује, а 1954. "Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор" штампају његове прве научне радове. Студирао је једно време и музику на солистичком одсеку за виолину средње музичке школе при Музичкој академији у Београду (професор Милан Димитријевић). Постдипломске студије завршио је на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је на Свеучилишту у Загребу 1966. с темом из упоредне књижевности "Војислав Илић и европско песништво", јер му у Београду, Сарајеву и Љубљани нису хтели прихватити пријаву за одбрану докторске тезе. Године 1958. запошљава се у књижевној редакцији Радио Београда (води књижевну, музичку, ликовну и позоришну хронику). Спрема серије емисија "Музика са слика" и "Хиљаду година лирике"; у овој другој, у десетак целосатних емисија, прати рађање поезије на некласичним, вернакуларним језицима Европе. Године 1963. запошљава се у Издавачком предузећу Просвета и уређује библиотеке "Српски писци", "Сабрана дела Вука Караџића", "Плаве бразде" и "Савремени страни писци". Током овог раздобља и касније давао је саопштења или као гостујући професор предавао у иностранству: најпре на Новој Сорбони у Паризу, где је дао предавања о развоју српске версификације (објављена на француском) и касније у Бечу, Венецији, Белађу, Москви, Лењинграду, Фрајбургу, Регенсбургу, Гетингену, Падови, итд. На Филозофском факултету у Новом Саду биран је 1974. године за ванредног, а 1977. за редовног професора на Институту за југословенске књижевности и општу књижевност. Декан Филозофског факултета у Новом Саду био је 1977-1979. Године 1982. прелази на Филозофски факултет у Београду, где је на Одељењу за историју предавао историју културе југословенских народа у новом веку. Павић никада није предавао историју српске књижевности на Филолошком факултету у Београду и никада није могао да предаје из својих уџбеника, из којих су други предавали и у земљи и у иностранству. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1991. године. Павић говори француски, енглески, руски и по потреби немачки.

Милорад Павић је члан српског огранка ПЕН-а и члан Société Européenne de Culture. Био је председник English Spiking Union за Југославију и председник Српско-украјинског друштва. Члан је међународног савета часописа "Иностранна литература" у Москви. Принц Александар, престолонаследник српске краљевске династије Карађорђевића именовао га је 1992. за члана Крунског савета.

Делатност Милорада Павића развијала се у два основна тока. Као научник дао је синтезе српске књижевности у раздобљу између средњег века и романтизма и монографије о значајним писцима: Историја српске књижевности барокног доба (1970), Гаврил Стефановић Венцловић (1972), Војислав Илић, његово време и дело (1972), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983), итд. Као резултат вишегодишњег архивског рада у земљи и иностранству и научних истраживања у области српске и упоредне књижевне историје и српске народне песме, објавио је 1991. у три тома Историју српске књижевности – барок, класицизам, предромантизам и то се за сада може сматрати његовим завршним погледима на ову материју. Уз то, из рукописа XVIII века приређивао је за сценско извођење у Београдском драмском и Југословенском драмском позоришту дела Гаврила Стефановића Венцловића и Ивана А. Ненадића, а деценијама се бавио и објављивањем и критичким издавањем дела српских писаца XVIII и XIX века (Венцловић, Вук Караџић, Војислав Илић). Преводио је Пушкина и Бајрона у стиху и уредио њихова сабрана, односно изабрана дела.

На списатељском пољу појавио се најпре збирком песама Палимпсести (1967), а потом је уследило издавање жанровски мешовитих књига. Као прозни писац Милорад Павић је дао досада четири збирке прича, четири романа и једну драму.

Хазарски речник, роман-лексикон у 100.000 речи (1984) био је одмах у земљи дочекан са одобравањем читалаца и критике. Његов први критичар, Раша Ливада, назвао га је "апсолутном књижевношћу" и "наградом коју писац додељује књижевности". Промоција овог романа започела је пред пуном двораном Народног позоришта у Београду 6. марта 1985. Истога дана сахрањен је на београдском гробљу Павићев отац Зденко. Хазарски речник је изабран је за најбољи роман у Југославији (НИН-ова награда 1985), а "New York Times" га проглашава 1988. за једно од седам најбољих књижевних дела објављених у Сједињеним Америчким Државама. На Франкфуртском сајму књига 1988. године француски издавач Белфон и немачки Ханзер организују свечани пријем свих Павићевих издавача, на којем писац најављује свој нови роман (Предео сликан чајем). Године 1991. књижевни критичари и издавачи прогласили су "Хазарски речник" за једно од десет најбољих књижевних дела у Аргентини. Био је на листама најбоље продаваних књига: број један у Француској и број три у Великој Британији. Преведен је на 21 језик. У Израелу роман је имао три издања за два месеца. Француска и шпанска критика кажу да је то први роман XXI века. У Београду је 1992. године проглашен за роман деценије. "Постоје књиге – пише јапанска критика – које у читаоцу изазивају неку врсту хемијске реакције.... Хазарски речник садржи "отров" те врсте" ("Маиницхи Схимбун",1993). Роман је издат у џепном издању у Француској, Енглеској, САД и Немачкој. "Сваки примерак Павићеве књиге имаће свој сопствени живот" забележила је критика у Израелу (Пазит Равина, "Давар", 1990). На примерку Фукоовог клатна који је славни италијански писац послао Павићу на дар пише: "Милораду Павићу са дивљењем и саучеснички – Умберто Еко". Француски часопис "Лире" прогласио је 1988. Милорада Павића једном од личности године у Француској. У то време, у једном књижарском излогу у Америци освануо је оглас-потерница: "ТРАЖИ СЕ! – Власник мушког примерка Хазарског речника тражи женску особу која поседује женски примерак исте књиге, ради измене мисли". Огласу је био приложен број телефона.

Предео сликан чајем (1988) добио је наслов према једној слици Павићевог сина Ивана, а започет је после Павићеве посете Светој гори и Хиландару 1973. године. Носи поднаслов "роман за љубитеље укрштених речи" и поглавља се могу читати водоравно и усправно. Изабран је за једну од две најбоље књиге у Југославији (награда "Меша Селимовић") и добио награду Народне библиотеке Србије као најчитанија књига у 1988. години. За њу Зоран Глушчевић каже: "Право поетско и фантасмагоријско чудо езотеријске мудрости..." Роман је објављен у Немачкој, Аустрији, Бразилу, Великој Британији, Италији, Шпанији, Русији, Француској, Израелу, Холандији и Грчкој. Хазарски речник и Предео сликан чајем у џепном издању објавили су "Пенгуин" и амерички "Винтаге Интернатионал", а немачка критика прогласила је писца Предела сликаног чајем за "предводника европске постмодерне књижевности". У то време један новинар у Француској га је питао да ли је он комуниста. – Не, ја сам Византинац ! – узвратио је Павић. Новинар овај одговор није објавио. Мислио је да је горе бити Византинац него комуниста.

Трећи роман Милорада Павића, који се може назвати роман-клепсидра или роман-диптих (има две насловне стране и крај у средини књиге) Унутрашња страна ветра (1991) проглашен је за најбољу књигу прозе у Србији 1991. године (награда "Борисав Станковић"). Убрзо је објављен је у Њујорку, Милану, Паризу, Атини, Стокхолму, Мадриду, Минхену, Бечу, Токију и Цариграду. Јасмина Лукић запазила је о јунацима ове књиге: "...они се ни у једном тренутку за живота неће срести, али се зато сусрећу у смрти... облик кретања кроз време у овом роману јесте кретање кроз смрт"."Унутрашња страна ветра је спој византијског мистицизма и здравља које извире из балканског мита и легенде" – пише Евгениос Араницис у атинској "Елефтеротипији". "Питање је има ли чистијег, маштовитијег и чуднијег гласа у књижевности данашњице од гласа Милорада Павића" бележи "San Francisco Chronicle". "Павић поново доказује своју неспутану и на хиљаду начина тајновиту уметност приповедања" ("Mittelbayerische Zeitung" 1995). После изласка Унутрашње стране ветра Милорада Павића зауставио је на Теразијама непознати младић и, пошто се представио, тражио дозволу да се његов пријатељ јави писцу телефоном. Убрзо се тај непознати јавио с питањем како је могућно да стан који је описан у роману Унутрашња страна ветра потпуно одговара стану у Добрачиној 6/III у којем овај човек живи годинама. Насмејавши се Павић му је одговорио да то није никаква мистерија, јер је и Павић као дете живео у том истом стану, у Добрачиној улици број 6. – "Не би то била никаква мистерија – узвратио је непознати – да се и ја не презивам Павић, као и ви."

Четврти роман Последња љубав у Цариграду – приручник за гатање (1994) добио је "Награду Просвете за роман године" и награду"Лаза Костић". Носи утиске пишчевог боравка у Цариграду 1985. године. Уз роман иде шпил тарот-карата, које је као "Византијски тарот" сликао Павићев син Иван, а свако поглавље романа носи назив по једној од тих карата. Књига је за годину дана доживела четири издања. О овом делу критичари су забележили: "Последња љубав у Цариграду стоји одмах уз бок Хазарском речнику" (Васа Павковић), "Павић је још једном потврдио да је највећи маг српске прозе" (Зоран Ђерић), "У Последњој љубави у Цариграду има оне чудесне књижевне имагинације и песнички надахнутог језика који Павићу обезбеђују посебно место у савременој књижевности" (Александар Јерков). Јеан Десцат пише уз француско издање овог романа: "Милорад Павић инаугурише овде један нови књижевни жанр, који још нема назива. То је нека врста тарот-књиге." После изласка романа Павић је забележио један свој сан: "Ноћу 3. на 4. октобар 94. сањао сам да сам у Св. Софији у Цариграду, да стојим поред оног стуба са штитом и са отвором у средини штита. Крај стуба жеља. Одједном, цела црква заједно са мном и са стубом у себи окрете се у водораван положај тако да је отвор на стубу и штиту био усмерен ка Земљи и из отвора је нешто исцурило. У страху од тог преокретања, иако није било никаквог рушења, пробудио сам се."

Од четири Павићеве збирке прича (Гвоздена завеса, Коњи светога Марка, Руски хрт и Изврнута рукавица) прве три су преведене на француски (1991,1994,1995), Руски хрт на турски (1994), а избор прича појавио се у преводу на мађарски 1993. Павићу је приповедачко умеће донело у Америци углед "хомеровског приповедача" ("Wасхингтон Тимес") и "Шехерезаде XX века" ("Публисхерс Wееклy"). У једном београдском листу објављена је 1994. и оваква оцена: "Уверен сам да је највећи промашај наше културе – Милорад Павић" (Милан Брујић, писац). Исте године угледан шпански лист пише: "Павић је једна од великих фигура светске књижевности" ("Тиемпо", Мадрид).

Последњег дана 1995. године изашла је у издању "Драганића" Павићева "љубавна прича" Шешир од рибље коже.

За Павићеву драму у виду позоришног јеловника За увек и дан више (1993), Јован Ћирилов каже "замисао грандиозна, замамна, достојна и опуса и намера Милорада Павића"("Политика"). Преведена је на шведски и руски језик. Поводом руског издања Наталија Вагапова, театролог, написала је: "Сценичност је својствена самом начину мишљења код Павића ерудите и стилисте којег је ђаво терао да се роди у Србији с умом и даром усред разгоревања балканске кризе... Можда је Павић постао писац број један с Југа Европе за каквог су га признали у целом свету, управо зато што га је изнедрила култура замешена на традицијама Срба и Мађара, Словака и Румуна, Русина и Јевреја, Цигана, Турака и других народа који су се вековима крчкали у балканском котлу на продорном ветру историје..." ("Современна драматургија", Москва, 1994).

Године 1993. по Павићевој причи Веџвудов прибор за чај редитељ Драган Маринковић је снимио филм "Византијско плаво". Позоришна трупа Ла Цомпагние дес Петитс Цхвтеауx играла је 1991/92. по замковима Француске комад под насловом "Ловци снова" – сценску адаптацију Хазарског речника у режији Емануелле Wеисцх. "Моунтаинс Маде оф Баркинг" је балет начињен према текстовима М. Павића (Хазарски речник) и П. Болтс-а. Изведен је у Белгији и Данској. (Режија: Њим Вандекеyбус, балетска трупа: Ултима Вез).

Неки Павићеви прозни и поетски текстови послужили су за израду стрипа под насловом Трећи аргумент по сценарију Зорана Стефановића и с цртежима Зорана Туцића (Београд 1995).

* * *

Павић у земљи и свету данас има око пет милиона читалаца и 59 превода на стране језике у засебним књигама. Том успеху треба додати и светску рецепцију његовог књижевног дела, о чему сведоче бројне критике из пера угледних књижевних критичара и теоретичара, писаца, историчара, новинара, преводилаца, итд; медијски одјек (штампа, ТВ, радио, позоришне и друге адаптације, писма, клубови љубитеља прозе овог писца, итд); научни скупови, саопштења, као и велико интересовање на разним универзитетима у свету за Павићево дело које обухвата предавања, семинаре, округле столове, магистарске и докторске тезе. (Упоредити магистарске и докторске тезе: Лефебвре, Франзоис. Лецтурес ду Дицтионнаире Кхазар де Милорад Павиц. – Доссиер де рецхерцхе прйсентй поур л'обтентион ду Дипломе д'Етудес Аппрофондус, Ангерс, IX 1990; 43 стр. (Дирецтеур ду доссиер Мр Георгес Цесброн); Хоманн, Биња. Пхантастик унд Реалитдт зу ден сцхрифтлицхен Qуеллен ин Милорад Павић "Хазарски речник", Марбург, Хаусарбеит зур Магистерпрьфунг ам Фацхбереицх 10 Неуере Фремдспрацхен унд Литературен дер Пхилиппс-Университдт Марбург, II 1992, 115 /+/ 1 С; Ехрлицх, Еделтрауде. Дас хисторисцхе унд дас фиктиве им " Цхасарисцхен Њцртербуцх" вон Милорад Павић, Клагенфурт, Диссертатион зур Ерлангунг дес Докторградес ан дер Университдт Клагенфурт, ИX 1994, 202 С.) У Југославији до сада није одбрањена ниједна докторска теза нити магистарски рад о Павићевом књижевном делу.

Од 1991. Павић је сваке године номинован за Нобелову награду за књижевност од стране стручњака из Југославије, Русије, САД и Бразила. Координирање послова око номиновања води Светска српска заједница. Град Београд је 1992. основао Легат Милорада Павића (Браће Барух 2/I) у којем се чувају његови рукописи, преписка, библиотека, изводи из домаће и стране штампе о Павићевим књигама, итд.

Једини од српских романсијера Павић је на позив Бернара Пивоа гостовао 18. марта 1988. у Паризу, у чувеној ТВ емисији о књигама "Апостропхес" поводом изласка француског издања Хазарског речника. Књижевну турнеју кроз Немачку, Швајцарску и Аустрију 1988. године организовао је поводом изласка немачког превода овог романа Павићев издавач Ханзер са књижевним вечерима у дванаестак градова (Берлин, Келн, Регенсбург, Пасау, Минхен, Цирих, Грац, Беч, Либек, Хајделберг, Ерланген, Манхајм, Тибинген). У Лондону, фебруара 1989, у Институту савремених уметности промовисано је енглеско издање Хазарског речника, пропраћено са три емисије на ББЦ-у. Потом, током година, следе промоције ове и других Павићевих књига са књижевним вечерима у Барселони, Мадриду, Риму, Милану, Њујорку, Амстердаму, Тел Авиву, Торонту, Монтреалу, Бечу, Бордоу и Атини. У главном граду Грчке на пример, Павић је приликом промоције превода Унутрашње стране ветра поред књижевне вечери одржао предавање на Атинском универзитету, имао конференцију за штампу, и једносатну емисију на атинској ТВ. Тај боравак грчка штампа је пропратила са стотинак написа. Међународна годишња скупштина америчких слависта (АААСС) организовала је у Филаделфији 1994. округли сто "Тхе Поетицс оф Милорад Павић'с Wоркс" ("Поетика дела Милорада Павића").

Милорад Павић је био учесник бројних књижевних скупова и манифестација у земљи и у иностранству: Ренцонтрес Литйраирес Трансеуропйеннес (Парис 1986), Тхе Wанг-Интернатионал Фестивал оф Аутхорс (Торонто 1988), Фестивал Интернатионал де Пойсиа де Барцелоне (1991), Версион франзаисе (Парис 1991 – том приликом га је са групом најугледнијих писаца света примио тадашњи француски председник Митеран), Аспецтс оф тхе Новел (Единбургх Боок Фестивал 1991), Литератур ин Транситион (Мьнцхен 1991), Литератур им Мдрз (Wиен 1995), итд.

Павић је добио "Награду Просвете за историју и философију" (1970),"НИН-ову награду за роман године" (1985), "Меша Селимовић" (1988), Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (1988), "Седмојулску награду Србије" (1989), "Фелиx Ромулиана" (1991), "Борисав Станковић" (1992), Награду критике и читалаца за роман деценије Хазарском речнику (1992), награду Културно просветне заједнице "Изванредни златни беочуг" (1992), "Октобарску награду Београда" за животно дело (1992), "Петар Кочић" (1994), "Стефан Митров Љубиша"(1994), "Награду Просвете за роман године" (1994), "Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет" (1994), међународну награду "Тесла" (додељена Мелини Меркури постхумно и М. Павићу у Атини 1994), награду "Лаза Костић" (1995) и "Златни бестселер" (1995) за Последњу љубав у Цариграду. Примио је (кад и Кустурица) последњу Награду АВНОЈ-а.

Рођен је на Дорћолу у улици Сибињанин Јанка 3/I, одрастао на Вождовцу у Косте Јовановића 10. Отац Зденко био је вајар, наставник ликовног образовања и спортиста. У породици је постојало предање да су Павићи с колена на колено били писци. Емерик Павић штампао је у Будиму 1766. књигу десетерачких стихова. Један од Павићевих предака, Армин Павић, био је историчар дубровачке драме, бавио се периодизацијом рада Вука Караџића и биран је за почасног члана Српске академије наука. Павићев дед и стриц по оцу, обојица су били песници. Мати Милорада Павића, Вера (рођена Михајловић), била је професор филозофије, а такође и спортиста. Њена мајка, Мара Којић (удата Михајловић), била је учитељица и болничарка добровољац у балканским ратовима и првом светском рату, а Павићев дед по мајци Алекса Којић јавио се у добровољце 1914. и погинуо на Солунском фронту и сахрањен је на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Грчкој. Милорад Павић се оженио 1958. Бранком Бастом, историчаром уметности (становао у Кнез Михаиловој 29/III и у Војводе Бране 9); син мр Иван Павић је сликар, а ћерка Јелена, зубар. Године 1992. засновао је нови брак са Јасмином Михајловић, књижевним критичарем и аутором једне од првих монографија о Павићу (Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд 1992). Живе и раде у Београду. Становали су најпре у изнајмљеном стану у Георги Димитрова (Илије Гарашанина) бр. 23/II, а потом у Браће Барух 2/I.