Драган Стојановић

Највеће добро

Zusammenfassung

("Мост на Жепи" Иве Андрића)

Прича о мосту на Жепи заснива се на три основна смисаона језгра која објашњавају одлуку да се испита и исприповеда историја моста: прво чини доживљај екстремне егзистенцијалне угрожености везира Јусуфа који је дао да се мост сагради; друго - потоњи његов страх, проистекао из спознаје да све може донети зло, и подозрење према свему што прати властодржачку моћ, са чим се, с друге стране, меша и очај због немогућност поправке света и када постоји доброчинствена воља; из трећег смисаоног језгра показује се моћ аутентичног уметника и њена неугрозивост, која одговара везировој доброчинственој вољи - спој захваљујући којем се, ипак, и у таквој земљи каква је Босна, као и свуда у злехудом свету, остварује нешто од више уљуђености.

Велики везир Јусуф, захваљујући коме је саграђен мост на Жепи, није хтео да остане било какав траг о томе да настанак те лепе грађевине има неке везе с њим. Ово сазнајемо из приче која треба да обелодани како је и у којим приликама донета одлука о градњи, као и то зашто је везир одустао да постави белег који би говорио о његовој улози.

Праве побуде и стварни разлози људских одлука, и оних најплеменитијих и оних мање племенитих, остају тешко доступни и онда када постоје јасна сведочења о њима. Када ових никако нема, сазнање о таквим разлозима и побудама није само непоуздано; оно је, у ствари, немогуће. А ипак, упркос овој немогућности, о томе се овде говори: прича казује откуд такав мост, и на таквом месту, тако леп, а у таквој забити.

Како је могуће да приповедач све то зна?

Сазнати по чијем налогу је, некад у прошлости, мост направљен и ко је налог извршио, такве ствари се још и могу истраживати. Да се покрену руке херцеговачких и далматинских мајстора, за то је, осим Јусуфа, био неопходан и Италијан-неимар (чије име у Андрићевој приповеци не сазнајемо), и то се, рецимо, може установити. Али, да се објасни откуд знање о томе шта је доиста довело до одлуке о градњи, и како је и зашто онда везир одлучио да изостави било какво обележје на грађевини, кад је била завршена, за то није довољно историјско истраживање. Неопходно је нешто друго: разумети шта је, у једном часу, вековима касније, довело до нечије одлуке да "напише историју" (Иво Андрић, Жеђ, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеста, Београд, 1976, стр. 193.) моста. Та "мисао да му испита и сазна постанак" (193) јавља се приповедачу под одређеним околностима, па так зависно од тога како та мисао буде схваћена може се нешто рећи о томе како "онај који ово прича" (193) може да продре до у скривене душевне кутке давно покојнога везира и да, штавише, извести и о ономе злу које овај "није могао ни помислити да га коме исповеди и повери" (192); могуће је, дакле, када већ скреће читаочеву пажњу на себе, легитимисати његово знање, које иначе такозвани свезнајући приповедач - таква је конвенција - нема потребе да легитимише. Када, наиме, неимар приче о мосту на крају проговори о томе када је и како одлучио да испита и сазна, и да потом напише његову историју, читалац тиме бива наведен на размишљање о карактеру испитивања и путевима сазнавања онога што - тако се у причи каже - остаје неизрециво у човеку који је прошао кроз искушења кроз која је, саопштава нам се, прошао велики везир Јусуф, а "што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро, и што им се, само понекад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи" (185). Када оно што је неизрециво ипак бива изречено и, чак, објашњено, читаочева спонтана опуштеност у праћењу свега што таква прича доноси није више допуштена, уколико при том приповедач сам уводи себе у сопствену причу. Крај приче, дакле, тражи да се цела перспектива преокрене и да се оно што је речено схвати, не као налаз или извештај на основу података из минулих времена, дакле као говор који нуди увид у оно што је "доиста било", већ се испитивање како је мост настао и спознаја истине о његовом творцу, то јест његовим творцима, показују као саздавање приче о његовој градњи и градитељима какви су морали бити, кад је он већ такав какав јесте и нашао се ту где се нашао. Прича почива на осећању такве нужности и из њега се развија. То се осећање осведочава приповедачевим додиром с топлим каменом моста и "споразумом" који је из тог додира проистекао. Одлука да се напише историја моста је у вези са тим: "Одмах се споразумеше." (193) Како схватити ту реченицу? На шта се односи и шта све обухвата то "споразумевање", то разумевање и дослух, човека и камена?

Прича о мосту је производ имагинације која полази од нечег опипљивог и стварног, лепе грађевине која постоји већ дуго. Мост нема потребе замишљати или измишљати, јер је он ту и нуди се погледу. Одређена том перцепцијом, имагинација, понад измаклог и неухватљивог историјског времена, креће у "своју" прошлост, кроз време које сама ствара, како би допрла до животне констелације која може бити почетак једног процеса чији ће нужни исход бити управо мост на Жепи, констелације у којој су се сустекле и међусобно угодиле различите воље и моћи, различита искуства и осећања, умећа и сазнања, као и свакакве пратеће случајности, предодређујући својом укупношћу настанак лепе грађевине. Могућност "споразумевања" с мостом је стварност ове констелације, коју треба фиксирати као причу. Онај "који ово прича" отискује се у прошлост коју ре-конструише тако што је имагинативно ствара вођен питањем шта се, кад се он на тај начин могао "споразумети" с мостом, "прелило" у ту грађевину од оног што је морало постојати у животима људи који су у њеном настајању могли учествовати; шта се од тога у њој задржало, тако да је сад у стању да покрене приповедачеву снагу домишљања и препознавања.

Наравно, нити свако види и доживљава мост на исти начин, нити га један исти човек у различитим околностима доживљава и види увек исто. Приповедачу се, у својој бити, која је уметничка ("неимарска") истина приче, мост указао у часу када је, као уморан и ознојен путник, осетио једне вечери, на прелазу из врелог летњег дана у прохладну ноћ која се примиче, пријатну топлоту клесаног камена и хладни ветар с Дрине. Конструкторско-реконструктивни рад имагинације почиње: не реагује у тај час само ознојено тело; пријатност, очигледно, делује и на приповедачеву мисао. Она обухвата супротстављене утиске, опажања, осете и титраје осећања који одређују ситуацију: контраст врелине дана на измаку и прохладне планинске ноћи; контраст угрожавајућег хладног ветра с воде и заштићујуће топлоте камена који греје знојаво тело; контраст лепог моста, обликованог уметничким духом неимара, и дивљине предела. С тим се спаја утисак страности лепоте моста, јер "предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео". Приповедачу је стало да нагласи и контраст племените вештине и "природе". "Гледан са стране, његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини." (193) Али, иако делује као нешто страно, "увек издвојен и сам", мост омогућава да се пређе преко понора, да се савлада сура природа. "Оштри мрки крш" (189) је укроћен, пут у планину, али и са планине, до куће, када се примиче ноћ, веома је олакшан. Из утисака произведених овим контрастима и њихове интерференције, рађа се у приповедачу одлука да напише историју моста. Будући да се она рађа из конкретности његовог доживљаја, његовог додира с топлим каменом, у којем са задржала топлота дана, искристалисало се из целе те ситуације, као њен смисао, нешто што писац не именује, али што тумач мора "превести" на језик примерен својој интерпретацији, било да је посреди само једна реч, као нуклеус из којег ће се размотати цела прича, па, тако, и њено тумачење, било да то буде разуђен и развијен језик приповедања с многим смисаоним огранцима. Разумевамо да је приповедач осетио доброчинственост садржану и трајно сачувану у мосту, коју треба расветлити, испитати, објаснити, не сводећи је, при том, напросто на неку апстрактну добру вољу, него захватајући је, у интерпретацији, у њеној подразумеваној, нужно постојећој сложености. У томе је смисао реченице: "Одмах се споразумеше." Одлука да се напише историја моста јесте, дакле, одлука да се смисли или сагледа шта све мора бити обухваћено и у настанку моста повезано, како би и оно претеће и оно поштеђујуће-спасоносно, и оно што је у доброчинствености узалудно, и оно што није узалудно, добило одговарајуће место, јер све то има свој удео у целини живота на земљи какав је знан, какав је писцу Моста на Жепи знан, па, самим тим, треба да га има и у овој повести која је приповест, приповести која узима обличје повести, то јест испричане "историје" моста, и претендује на истину која ће бити истина уметности и уметника пре и више него истина историчара и историје.

Овако настала прича о мосту на Жепи заснива се на три основна смисаона језгра. Прво од њих је везиров доживљај екстремне егзистенцијалне угрожености. Јусуф се с том угроженошћу суочава као неко ко пре тога, пењући се постепено по скали друштвене моћи, а пореклом из забачене провинције које није обећавало много, доспева до самог врха власти. Суђено му је, међутим, да спозна да моћ, ма колико велика била, може увек да се изгуби. У људском свету је то тако, човек вазда може да посрне, ма где био и ма шта га штитило, па већ прва реченица приче о Јусуфу говори, мора да говори, управо о посртању. Славу и пропаст, као и живот и смрт, дели танка граница, размак "ни колико је оштрица ножа" (185). Јусуф је био присиљен да то сагледа, не као књишку истину, већ као најгрубљу збиљу властитог живота. Несрећа, разочарење и бол враћају човека у прошлост и сећају га завичаја, подсећа нас приповедач, "било је пријатно" (185), каже он, мислити управо на родно село Жепу у часовима велике неизвесности да ли ће славу и успех, чија се цена у таквим селима и не слути, заменити понижавајућа смрт.

Када поврати власт и учврсти се у њој, велики везир, сада са искуством крајње угрожености, долази до још једне, опет из сопствене егзистенције а не из апстрактних начела изведене и њоме ношене и оснажене спознаје: да моћ, кад се има и док се има, треба употребити на оно што људи осећају као своје добро, што ће отклонити или барем смањити тегобност њиховог живота, живота уопште. На изражену жељу својих полузаборављених земљака, којих се у муци сетио - "Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро" (186) - везир оним што је у њему добро и племенито, а што новостечени, то јест враћени мир, сјај и једноличност (185) везирског живота посебно осветљавају и разбуђују, реагује одлуком да мост доиста и сагради и то "највеће добро" тим људима пружи. Егзистенцијално угрожавање не само да није уништило црту и потенцијал доброте у њему, већ их је појачало и развило. Тај потенцијал се тад на један специфичан, за причу занимљив начин управо и активирао. За оне који ће се доброчинством користити, па и за оне чије ће се око у потоњим временима учити лепоти гледајући мост, закључак да моћ без чињења добра не вреди можда и није толико важан, али за разумевање приче о настанку моста он је од највећег значаја. Чињеница да ниједан напор у том доброчинитељском правцу није довољан, у томе ништа не мења. Доброчинственост не губи свој смисао зато што добро није могуће трајно и потпуно учврстити, а живот у свему учинити лепим, лаким и достојним.

Друго смисаоно језгро на којем се гради прича јесте последица доживљаја егзистенцијалне угрожености, која не наступа одмах, али је с временом све јасније присутна у животу великог везира. Време не доноси заборав. Тамница, "као неодређен ужас" (191), јавља се, напротив, све чешће Јусуфу, у сну, прелазећи и у јаву. Везира обузима страх од живота и дубоко неповерење према свему што га окружује. Моћ коју има, неугроженост, боље рећи раскошна обезбеђеност у којој поново може да ужива, не помажу. Њиме овладава мисао "да свако људско дело и свака реч могу да донесу зло" (192). Та мисао је, додуше, тачна и могао би је имати и било ко други, али ако је она истовремено израз страха од живота и његов узрок, ако доноси неповерење према свему и ношена је њиме, онда је то болест која не мори сваког ко иначе може бити свестан снаге зла и његове непрестане претње. Увереност у снагу зла може бити знак трезвености и опрезности, а да при том ипак не буде праћена страхом од живота или склоношћу да се више пажње поклања сенци ствари него ствари самој (192), како је то од једног тренутка случај са Јусуфом. Таква болест можда нема правог имена или само једно име, али оно што ју је изазвало претвара, како год да се назове и опише, везиров живот у умирање. Живот, пролазан у сваком случају, може бити живљење пре смрти и умирање пре смрти. За везира је он - подлокан и затрован неомеђеном и немотивисаном подозривошћу и страхом - умирање. Добро које чини, знак је опирања томе, у томе што други осећају као највеће добро јесте живот и снага живота. Ма и не била велика нада да доброчинствено делање може у свему и трајно успети, човек чини оно што може - живот је у томе.

Овом смисаоном језгру приче придружује се, свакако, и Јусуфов неизречени очај пред огромношћу доброчинственог задатка да се прилике на земљи поправе; уплиће се сазнање о неиспуњивости таквог задатка и осећање немоћи, кад се на свет погледа из овог угла, које се јавља, и мора се јавити, и код најмоћнијег човека. Јусуфу се и Босна и васколики свет указују у простору између именица потреба, нужда и страх, и придева сиромашан, штур, опор. (192) "И колико таквих покрајина има на овом божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде, и џамија без украса и лепоте?" (192) Ко све то да доведе у ред, украси и улепша, упитоми и обезбеди, прилагоди људима и њиховим потребама?! Као што сваки човек, без обзира на власт и моћ, може да посрне, и та га могућност одређује у битном, те отуд, онда, и свако дело и свака реч могу донети зло, а посрнути неће и не може једино Бог, и никаквог зла код њега нема, тако би зар само Бог био дорастао изазову да цео свет и све на њему буде уређено по мери "више уљуђености и питомости" (192), којих у Босни, као и много где другде, нема и никад неће бити. По оном како Јусуф види, "брдовиту и мрачну земљу Босну /.../ ни сама светлост ислама није могла него само делимично да обасја" (192). Шта вреде његова слава и везирски сјај, кад се, искусио је то, све зачас може променити, и кад, осим тога, у сваком случају много остаје мрачно и неуљуђено, без обзира на уложене напоре, тако да изгледа како чак и Бог ту помаже "само делимично"?

Смисао очаја и оваквог осећања немоћи Јусуфове у нечем битном се мења и употпуњује захваљујући трећем смисаоном језгру приче. Оно се односи на моћ коју има уметник. Сам Јусуф ће је такође упознати, препознати и признати, потврђујући тим признавањем оно најбоље и најплеменитије у самоме себи.

Уметник нема моћ над људима, а догађа се да не жели много с њима ни да општи, као што то не жели Италијан-неимар - остаје да се нагађа да ли само стога што је странац у Босни, где "вишу уљуђеност" он не види, или би тако било и тамо одакле он долази и где таква уљуђеност, рецимо, у неком смислу постоји. Како год, у причи га не чујемо да проговара и једну једину реч; знамо да преко преводиоца издаје налоге мајсторима. Живи сам у брвнари коју је себи саградио, сам себи кува, а од Циганина Селима чујемо да "једнако струже оно камење, па пише нешто; па струже, па пише. Све тако." Каже Селим и ово: "А нит говори нит ромори. Оно никад нисам видио. И, људи моји, колико се намучи, ето годину и по, а кад би готов, пође у Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама да се једном обазрије јал на нас јал на ћуприју! Јок." (189 ф.)

Прави уметник, какав је и овај Италијан, има другачију моћ од оне коју имају властодршци. Њу неугрозивом чини дух који је у њему и који га и чини уметником. Кад њега самог више нема, његова творевина, мост, тако, и тиме, делује. Његов напор је у делу доведен до краја, испуњен у себи, и ни у којим околностима, ни у каквој светлости, не може се показати као узалудан, промашен или непотребан. Дух којим је прожет траје, као што мост траје; мост траје као што он траје.

Преданост неимара делу подразумева и неодустајање. Мајстор је онај који не одустаје, никада. Дух је јачи, али и упорнији од "природе", као што је и стрпљив пред невољама светског живота. Кад вода пробије брану, неопходну за изградњу моста, мештани одмах имају своје, њима својствено објашњење: "у народу пође шапат да Жепа не да моста на се" (187). Када понестане новаца, одмах се "у народу" јави "мрмљање да од моста неће бити ништа" (188). Такво "мрмљање", у којем се мешају малодушност, злослућење, па и злурадост, с исконским неповерењем према сваком добром исходу, карактеристично је за заједнице из какве је потекао и везир Јусуф. Новац, на који неимар чека, ипак стиже, градња се наставља.

Неимар долази, збиља, из другог света, не само зато што је из Италије. Ареал из које он стиже није географски лоциран. То одакле он долази јесте свет у којем се зна како обуздати стихију, то је свет знања као моћи и моћи као знања, у којем се не резигнира пред тешкоћама, иако се од њих стрепи и о њима се води рачуна, и у којем је могуће замислити и остварити оно што је корисно и унапређујуће по живот, али је и лепо, не на последњем месту лепо, према чему свако, и у Босни и свугде, може осећати само наклоност, дивљење и захвалност. Дела оних који долазе из овог "света" налазе се свуда, па и на Дрини, и на Жепи - негде их је, разуме се, више, негде мање. Та дела, кад се нађу "у растргану и пусту крају" (188), делују у њему страно. Мост као да је долетео однекуд, његов "лук смишљених и танких линија" "изгледа као да је у лету само запео за тај оштри мрки крш, пун кукуриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и ишчезнути" (189). Али он стоји ту, као оваплоћење Италијановог мајсторства и најбоље, најузвишеније и најживотније побуде у Јусуфу. Много шта, као што везир мисли, збиља остаје без лепоте и више уљуђености, али онолико лепоте и уљуђености колико их има треба захвалити његовој доброчинственој снази и уметниковој вештини, људима какви су он и безимени неимар. Предуслови више уљуђености, или било какве уљуђености, потичу од њихове усаглашене делатности, како тамо где влада светлост ислама, тако и тамо где је нека друга светлост, па, као у овој причи, и тамо где се светлости мешају. Ако је успех само делимичан, нека буде делимичан. У распону те "делимичности" сва је драма људског духа, и људског рода.

Зашто Јусуф није урезао ништа на мосту што би говорило о његовом доброчинству? Разлог, али само донекле, може бити његово уверење, посебно и додатно учвршћено страхом и неповерењем који су га преплавили, да и свака реч може донети зло. Девизу У ћутању је сигурност он примењује уместо да пусти да је уклешу у камен. И тиме ће понеко могуће зло, понешто од зла, бити можда предупређено. Али, кад се боље погледа шта прича каже, шта мора да каже, види се да то није једини, а, по свему, ни претежан разлог оваквог његовог одбијања да себе овековечи и јавно, за сваког ко игда буде ишао мостом препознатљиво.

Јусуф је, наиме, у прилици да направи разлику између правог уметника, који његову доброчинствену вољу спроводи у дело, и "уметника" (интелектуалца, човека од пера, муалима ... како год да се назове тај тип човека, у свим временима присутног, неизбежног), који састави две-три улизичке речи, уз напомену да је то учинио "с великим трудом" (190). Стихови те врсте треба да увећају и утврде славу властодршца, да буду последњи печат на његовој задужбини и дају јој смисао који ће управо у тим, тако траженим и нађеним речима бити трајно забележен. То се мора допасти власти, а и песник ће јој се тако без сумње умилити. "Велики труд" свакако треба да буде и награђен, што се, у овом случају, може очекивати утолико пре што је везир муалима, који му је подастро своје стихове који хвале Добру Управу и Племениту Вештину које пружају руку једна другој, већ и раније повремено "даривао и помагао" (190). Италијан-неимар је, завршивши мост, на путу из Босне у Цариград умро од куге, добивши само четвртину своје награде. Везир мост није видео, али је добио у руке нацрте и рачуне. Они стоје пред њим заједно са стиховима сачињеним "с великим трудом".

Ћутљиви неимар, што везир вероватно и не зна, али може да претпостави и наслути, бдио је над мостом, док је још био у градњи, ишао је по зими и ноћу, с лучем, да надзире хоће ли издржати, стругао је и писао, писао и стругао, учинио је све да га сагради у пустом и дивљем крају; затим се покупио и отишао: дело је завршено и остаје за њим. "После дужег размишљања" (190), Јусуф одлучује да четвртину његове преостале плате да болници у којој је преминуо, а остатак сиротињи, за хлеб и чорбу. Неимар нема ни родбине, нити је оставио наследнике, ни тестамент; нема ни дуга, као ни готовине. Сиротиња је његов наследник. Сваки човек који се тамо затекне, прелазиће преко моста који је саградио, гледаће га, можда и додиривати.

Размишљајући о томе како ни светлост ислама не може "него само делимично" да обасја мрачну Босну, велики везир, поредећи у себи неимара и стихописца, прецртава стихове које су му донели; али не одједном. Најпре прецртава сам натпис, па после краћег премишљања и први део печата са својим именом, најзад, размишљајући још мало, и своју девизу У ћутању је сигурност - ово "снажним потезом" (192). Тако се, прибран у свом страху, замишљен и усредсређен у свом неповерењу, он, самозатајно, степен по степен приближава у себи неимару коме је градњу поверио и који ју је, самозатајно, добро привео крају. Изједначује се, повлачећи се у анонимност, у нечем важном с њим, без жеље да подсећа да му свако ко мостом ходи дугује захвалност за ту задужбину, која је "највеће добро" док је нема, а осећа се као добро и кад буде саграђена и људи се навикну на њу; а лепа је и чуди намерника откуд таква ту, и касније, у свим временима. Племенита доброта је она која никог неће да чини дужником, она се прелива у саму грађевину и постаје део оног лакшег, олакшаног живота, какав (делимично; увек је то само делимично) он бива после изградње моста: за прелазак преко понора мост је добар и без натписа - натпис није нужан, а доброчинственост, без које моста нема, јесте, уколико живот треба да се наставља и развија. Речи похвале властодршцу не треба да угледају светлост дана и да таквом подсећању служе, њих - прецртане - мора да запамти само прича о настанку моста. Ни светском моћнику какав је велики везир Јусуф, ни уметнику какав је Италијан-неимар таква похвала не треба. Уметник је награђен највише тиме што је то што јесте - уметник; што може то што може, и уме оно што уме. Везир му се, у духу, приближава, колико је то могуће. Доброта засечена страхом, са искуством највеће близине смрти, има, у обновљеној моћи, своју мудрост којој су ћутање и анонимност потребни не само стога што све може донети зло, већ и независно од тога. Презир према ласкању и додворавању оних који с добрим и лепим делом немају никакав стваран ни аутентичан однос, наличје је оне несебичности захваљујући којој се превазилази питање шта је чије у добру које служи животу, шта од кога потиче, и коме треба захваљивати, а посебно коме и на који начин бити захвалан за лепоту. Духовна моћ, неопходна за такво превазилажење, омогућава самопревазилажење и раст, у сваком смислу, оног ко има светску моћ, и у страху, и насупрот страху; и после страха. То је постигнута самосвест моћи која води и онај "снажни потез" којим се напослетку брише и везирова девиза, чиме се ћутање чини стварним, уместо да се о њему говори. А да светска моћ често духовном моћи није праћена и подупрта, то не треба ни помињати. С друге стране, мање оштро око често није у стању да разликује страх од живота од самозатајности, поготову ако истовремено постоје у истом човеку, а ћутање скрива и покрива оно што је у њима сродно, као и у оно што их суштински разликује.

Највеће добро се можда у сваком случају даје и остварује у ћутању, да нико не зна, без трага. Тако да бива могуће да се, иако су понори свуда унаоколо, ипак и живи.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]