2.  ИЗВОРИ О ИМЕНУ И ПОРЕКЛУ ЈЕДНЕ СЛИКЕ ПАЈЕ ЈОВАНОВИЋА

 Крајем 19. века Краљевина Србија позвана је да учествује на Светској изложби 1900. у Паризу. Позив француских домаћина чинио се тек обновљеној Краљевини као драгоцена прилика да међународној јавности предочи своје политичке интересе и државни суверенитет, привредне и економске могућности, културну баштину и уметничке особености. Стога је већ 1897. године образован вишечлани одбор, којим је председавао Светозар Гвоздић, а у сврхе свенародне изложбе на париском тлу је, по нацртима арх. Милана Капетановића саграђен властити павиљон у српско-византијском стилу. У просторијама павиљона изложени су махом предмети сајамске природе; дела српских уметника стекла су се у Гран-палеу. Пажња светске јавности усмерена ка изложби била је равна њеном имену и свестраном значају; на сразмерно сличан начин учешће Краљевине праћено је у матичној  средини. Током припрема и у време изложбе, дневна и периодична штампа ревносно су извештавале о догађајима у вези са учешћем у Паризу; један садржајан текст, писан уочи отварања изложбе, критички је размотрио дела српских уметника предвиђених за париску манифестацију.
 Мноштво разноврсних података о припремама и учешћу Србије на Светској изложби лежи у архивским списима. Један свежањ докумената, тематски повезан, обухвата преписку српског Министарства просвете и привреде са Српском краљевском академијом, изложбеним одбором и сликарем Пајом Јовановићем. Из садржине двадесетак изворних сведочанстава дознаје се истина о имену, пореклу и судбини историјске композиције Крунисање цара Душана, знане и под именом Проглашење Душановог законика. Хронолошки нанизан од краја 1897. до средине 1901. године, исказ архивске грађе започиње писмом српске краљевске академије Министру просвете и црквених послова:

          (Следи више докумената о преписци  наведених институција и Паје Јовановића)
 

У мемоарима, писаним  у одмаклим годинама, Паја Јовановић каже: “Друго је било кад сам моју “Прокламацију законика цара Душана” због истих разлога изнова радијо. - То је било сасвим што друго! - Ја просто нисам могао да сносим јед да ми најлепша композиција, што сам икад радијо, због те анемичне технике остала без живота. - Стално ме гонила жеља за израдом нове слике без грешке што кваре прву - Тако сам и учинијо! - Прво би исправљена перспектива слике са дужом “Дистанс тачком” да би смањијо разлику величине предњих и задњих особа. Друга исправка се тиче лика Душана и Деспот Оливера. - Оба лика су у новој слици рађена према аутентичним портретима у Лесновском манастиру. Али најважнија промена нове слике лежи у изради. - Јако осветлење и одређене сенке и снажни потези четкице у пастозним бојама разликују нову слику од прве. Дахнуо сам душом кад сам мог Душана видео у новом облику. - Нисам га дуго уживо. - Штета што је тако далеко отишо.”
 Извод из мемоара верна је илустрација сликаревог односа према “најлепшој композицији” за коју се припремао са изтраживачком страшћу, коју је насликао у више верзија, за коју је био готово судбински везан; Прави назив за мотив слике (Прокламација законика цара Душана) уметник је објаснио у одговору на радознало писмо које је поставило питање с тим у вези. У позно доба свога  живота, ближио се деведесет шестом рођендану, средином пролећа 1955. године, свежег сећања на своју чувену слику, њено име и порекло, Паја Јовановић памти:
 “Крунисање Душаново би поручено од Ср. Владе за Цв. изложбу у Паризу, али сам у договору са Ст. Новаковићем сам решијо да напустим чин крунисања у цркви - већ израдити: Прокламацију Душановог Законика, на отвореном пољу пред црквом показујући војну и политичку снагу Младог Царства.
 Према том програму сам морао да сакупим хисторијски и археолошки материјал да би слика што верније дејствовала.
 У првом реду одела и оружје. То је тешко било јер у Душановој Држави није било, као у других, једног народног одела и наоружања, већ је тај смели реформатор узео све што му се добро чинило из туђих држава.
 Двор - дворски људи као и цар сам су носили Византиска одела.
 То ми је било лако набавити. Према многобројним виз. сликама ми је костумлијер Бечке опере Блашкер отличан мајстор за хисторијска одела израдијо од свиле и броката Царево и Царицино одело, као и сакоа Протевестијара Николе Бућа што на слици чита прокламацију.
 Немачки најамници - царева немачка гарда под Палманом носи гвоздену опрему немачког ритера 14. века.
 Српску, властелску коњицу је Цар наоружао из Млетчког арсенала. Стојан Новаковић је пронашао у Венецијанској архиви писма којима Цар поручује 300 панцир опреме за своје Србе - И то је било лако реконструисати, а ја сам поручијо таково одело према Скалигер-Монументу у Верони.
 У том лепом панциру се види млади Прељуб војвода на турниркоњу (на првом плану слике).
 Све ово је иако са великим трошком лако ишло - најтеже је било народно одело и наоружање самосталних Срба који - на степеницама клечећи - са испруженим мачевима - се Цару на веру заклињу.
 Због тога дела слике сам обишао наше манастире, у Жичи сам понешто нашао али ни издалека оно што сам тражијо.
 За Хералдику у слици, сам сретним случајем наишао у Бечкој дворској библиотеци на једну велику руком писану и измоловану књигу од неизмерне вредности шти су Аустријанци при окупацији Херцеговине из манастира Житомишљића узели и у Беч однели.
 Књига садржава преко сто грба српских породица, почевши са грбом и цимиром Душановим, двоглавим белим орлом садржавајући у средини цимире земаља којима је владао.
 Преко педесет тих грба у форми штита сам пресликао; најважнији се виде на фанијонима копља српске коњице, ту је Кобиловић - дед Милоша Обилића - три коњске главе - њега  близу Охмучевића - са лепим грбом “Крила” на штиту и фанијону отац Реље Крилатице - за Кастриоту прадеду Ђ. Скендербега је најлакше било, јер се сопствени шлем Скендербега као и његов силни дворучни мач находе у Бечком музеју. Кастриота се познаје по шлему са козијом главом као цимир.
 Мач и шлем су донесени из Босне. По праву би требало те ствари да се врате као и књига из Житомишљића... Све ми је било готово да почнем велику слику осим правог српског одела. Миша Ристић у посланству ме саветовао да одем видети Грачаницу... Већ  жеља да видим Косово ме нагонила да га послушам ... сутрадан сам се одвозијо у Грачаницу... Већ на први поглед ме Грачаница очарала. Слике Кр. Милутина и Симониде ме, упркос изкопаних ичију изненадиле лепотом израде. Али фреске у Певницама - један низ Стратилата са сваке стране, - као да је у ствари број портрета моћних људи, који су тим начином себи створили трајне споменике; свака од тих слика носи обиљежије личног карактера - а одела и оружије у сваког другачије и разликује се од свих што сам онда видео. Сретан успехом сам их све пресликао масним бојама.”
 

 Исповедне успомене Паје Јовановића у писму, управо скица за летопис о слици, када указије на порекло и коришћене узоре, демантују дугогодишњи назив композиције и пружају разумљива образложења. Свечаност крунисања, обред везан искључиво за унутрашњост цркве, лишио би слику природне, дневне светлости, сузио могућности ритмичног плана и складног таласања мноштва разноврсних фигура. Монументално замишљеној (и оствареној) панорами одговарала је церемонија обнародовања законика “на отвореном пољу пред црквом показујући војну и политичку снагу Младог Царства”. Симбоолично испољена сећања на величину српског средњовековног царсва на слици, савршено су одговарала амбицијама обновљене Краљевине Србије приликом Светске изложбе на париском тлу у години на додиру два века.
 Дуго скриван, апокрифни назив слике, временски обзнањен по принципима архивске грађе, једнодушно је прихваћен средином века, са изменом која је термина латинског порекла (прокламација) прилагодила духу српског језика (проглашење); временом, поједини аутори вратили су се првобитном називу.
 Пола века знана под називом Крунисање цара Душана,  сликаревим признањем преименована у Проглашење Душановог законика , знаменита композиција Паје Јовановића отпорно влада својим свестраним врлинама због којих је одувек предмет пажње и ревносног преиспитивања. Двојако име, не ретко код уметничких дела, не одузима слици изворну привлачност, не лишава је метафизичке моћи да са лакоћом премости векове и својом ликовном илузијом зађе у прошлост српског средњовековног царства. 

ТОШИЋ, Драгутин
Годишњак града Београда
књ. 42 - 1995, стр. 103-122
 
 

По жељи српског двора Паја Јовановић је крајем века, 1899. године, предузео опсежне и озбиљне припреме за остварење велике историјске комкпозиције Проглашење Душановог законика. Са том сликом Србија је желела званично да учествује на светској изложби у Паризу 1900. године. Паја Јовановић је савесно приступио прикупљању историјске и архивске грађе и материјала. Обишао је манастире Грачаницу, Лесново, а затим Косово и градове Призрен и Скопље. Та композиција је одлично замишљена и сигурно постављена. Ликови су добро повезани, њихови ставови савесно проучени, а одећа приказана до најситнијих детаља. Међутим, у овом случају ти детаљи повукли су уметника у натурализам, па је њихово минуциозно извођење донекле оптеретило складну целину композиције и дало јој одређен декоративан тон, тако да, као што је већ констатовано, сама композиција делује као добро режиран позоришни призор. Сликар је успешно остварио дубину композиције. Осветљење је дифузно, скоро без сенки. Изразито посну палету објашњава и првобитно замишљена реализација композиције. То је уствари требало да буде картон за израду гоблена, према првобитној жељи наручиоца. Пају Јовановића је годинама мучила та по његовом мишљењу сликарски недорађена композиција. Зато је израдио њену реплику 1925'1926. године, којом је сам био веома задовољан. Ту је унео измене у перспективи, и на тај начин повећао фигуре царске породице и свите, а ликове цара Душана и деспота Оливера израдио је према аутентичним портретима са фресака. Затим, изменио је осветљење, појачао крупне сенке и пластичније моделовао фигуре. Све је рађено широким, слободним потезима. Ова друга реплика налази се данас у Америци. Осим ње, у музејима и приватном власништву постоји још неколико реплика ове композиције, мањег формата. Када је била завршена, композиција, је у српској јавности примљена као прворазредан уметнички догађај. О њој су писали ликовни критичари, уметници, новинари. Када је први пут била изложена, а често и касније, носила је погрешан назив Крунисање цара Душана. Међутим, Паја Јовановић је изричито изјавио и забележио да композиција представља Проглашење Душановог законика, а не Крунисање, мада су српска влада и двор првобитно били поручили композицију крунисање цара Душана. Паја Јовановић је у договору са Стојаном Новаковићем напустио тему крунисања у цркви и одлучио се да изради "проглашење Душановог законика на отвореном пољу, пред црквом, показујући војну и политичку снагу младог царства". Ова композиција донела је Паји Јовановићу француско високо одликовање на Светској изложби у Паризу 1900. године. У Србији је била изложена на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду 1904. године, а у Лондону 1907. године. После ове, Јовановић је сликао још неке композиције из националне историје, између осталих Бошко Југовић, Бој на Косову, Женидба Цара Душана Александром, сестром бугарског цара дело је на висини претходних Јовановићевих остварења те врсте, а по сигурности и слободи композиције је изнад осталих. На Југословенској уметничкој изложби у Београду побудило је двојаке реакције савременика, својим већ стандардним, коректним и сигурним уметничким квалитетом, као и тематиком, која у тим данима ширења идеје југословенског уједињења са Бугарском зрачи нарочито актуелном поруком. Сачуване су затим студије за композицију Краљевић Марко дели правду, Карађорђе међу устаницима, Раде Неимар предаје модел Манасија. 

(Радмила Антић : ПАЈА ЈОВАНОВИЋ.- Београд, Музеј града Београда, 1970, стр.18)